Sakupljač svetova – Ilija Trojanov

Avanturizam u današnjem svetu, ili barem onako kako se on poimao sve do skora, nije moguć. Kako se čini, gotovo da ne postoji nijedan predeo na kugli zemaljskoj koji je ostao neotkriven. Samim tim, draž otkrivanja nečeg novog, ono što je istraživače u prošlosti nagonilo da se upuštaju u silne avanture, izostaje. Šta je onda preostalo? Izgleda samo turizam. Kretanje po već zacrtanim, i ništa manje poznatim, rutama, u najboljem slučaju lično otkrivanje i poimanje opštepoznatog. U realnosti je to, ipak, najčešće samo konzumerizam. Ili još tačnije rečeno, dobro razrađena šema potrošačkog društva za uzimanje novca. Umesto istinskog uživljavanja u istoriju i kulturu mesta koja se posećuju, za šta je potrebno podasta vremena i truda, prodaje se, ono što je i srž svake marketinške kampanje, imitacija stvarnih osećaja. Takve su turističke ture ili putovanja kruzerima u kojima, recimo, upoznajete Dubrovnik za jedan dan. Poenta je da su nekadašnji pokušaji istinskog upoznavanja nepoznatih predela nestali. Ako zanemarimo finansijske razloge, glavni krivac za to je nedostatak želje za dubljim iskustvima. I baš kao što je nekadašnje istraživanje nestalo, svedoci smo i činjenice da je putopis kao književni žanr pred izumiranjem. Isti slučaj je i sa novinskom reportažom. Ona i nekako opstaje, ali više kao propagandni tekst, najčešće u službi profita turističkih agencija. Mala, ali potrebna, digresija. Istu sudbinu deli i književna kritika, koja je kod nas skoro sasvim iščezla iz dnevnih novina i magazina (čak i iz onih koje sebe vole da smatraju stubovima srpske kulture, kao što je „Politika“). Sve se svelo na propagandu, onu koju će vam uvek prodati surogat umesto prave stvari. Takva situacija nije zaobišla ni savremenu književnost. Ono što možemo podvesti kao avanturistički žanr je pred nestankom. Isto tako, knjige koje za svoju temu imaju istraživanja, i još bitnije upoznavanja, sa nama nepoznatim predelima, su takođe malobrojne. Uzmite samo kao primer našu književnu scenu. Sem par svetlih primera, naša scena se svela na priče o isključivo balkanskim temama. Ništa bolje ne stoji situacija ni u ostalim nacionalnim književnostima. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je i književno stvaralaštvo Ilije Trojanova.
U središtu romana „Sakupljač svetova“ se nalazi sudbina čuvenog devetnaestovekovnog engleskog pustolova Ričarda Frensisa Bartona. Ilija Trojanov odlučuje da priči o njemu pristupi na poprilično neuobičajeni način. To je pripovest o tri velika putovanja koja je junak učinio u svom životu. U prvom delu romana se upoznajemo sa Bartonovom službom u Indiji, baš kao i sa začetkom jedne neverovatne radoznalosti. Drugi deo nas seli na Arabijsko poluostvo. Barton je prvi belac i hrišćanin koji je uspeo da učestvuje na hodočasničkom putovanju u Meku. U trećem delu romana smo u Africi. Barton sa engleskom ekspedicijom pokušava da pronađe izvor Nila.
Ukoliko bismo hteli da u jednoj rečenici opišemo ovaj roman, ona bi sasvim sigurno izgledala ovako: „Sakupljač svetova“ je pokušaj da se kroz priču o jednom avanturisti povežu različiti svetovi. Upravo taj pokušaj je i najvidljiviji u kompoziciji romana. Priča o Bartonu se uvek pripoveda iz dve perspektive. S jedne strane stoji pripovedač koji govori iz trećeg lica, a na onoj drugoj su glasovi ljudi (Indijci, Arapi, pripadnici afričkih plemena…), koje je Barton upoznao na putovanjima. Ovakvo kompoziciono rešenje je izuzetno, ponajviše zato što se jedan ljudski život, i ne samo on, sagledava iz više, neretko sukobljenih, perspektiva. Na sjajno kompoziciono rešenje nadovezuje se uzbudljiva fabula. Baš kao u onim starim avanturističkim romanima, mi zaista uživamo u tekstu. Još bitnije, mi zajedno sa junakom ovog romana upoznajemo nepoznate predele i ljude.
Ilija Trojanov, jedan od najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca, je rođen u Bugarskoj. Iz nje odlazi kao dečak sa porodicom. Odrastao je u Keniji. Boravak u Africi će ostaviti trajni pečat na njegovo stvaralaštvo. Njegova prva dela su posvećena afričkim zemljama. Slavu mu donosi roman „Sakupljač svetova“ za koji je dobio niz nemačkih i internacionalnih književnih priznanja, a njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika.
„Primećujem da ste izabrali da kroz život koračate sopstvenim putem, umem to da cenim, samo se retko ukazuje prilika da drugima objasnite svoj put. Budale sve smeštaju u isti koš, a zatim ga lome, zato što ima pogrešan oblik“, govori jedan junak iz ovog romana o Bartonu. To ne čini Ilija Trojanov. Priča o jednom poprilično neuobičajenom životu je ispripovedana na isto tako neuobičajen način. Još tačnije, kroz davanje glasova ljudima čiji se glas skoro nikad ne čuje. U isto vreme, Ilija Trojanov savršeno opisuje prostranstva kroz koja njegov junak putuje. Koliko je to proizašlo iz dugotrajnog istraživanja Bartonovog života, to je još više rezultat neverovatne autorove istrajnosti. On je preduzeo višegodišnje putovanje, prateći puteve kojima je išao Barton. Književni je to, ali ništa manje i avanturistički podvig, tako redak u današnjem svetu. Baš zbog toga je i vredan ovaj roman. Savršena kompozicija i fabula, sjajno pripovedanje koje će vas i zabaviti i oduševiti, nenadmašna autorova erudicija i radoznalost, sve su to osobine koje krase ovaj izuzetni roman.

Naslov: Sakupljač svetova
Autor: Ilija Trojanov (1965-)
Preveo: Nebojša Barać
Izdavač: Zlatni zmaj, Beograd, 2012
Strana: 497

Noć bez svitanja – Dženi Erpenbek

Iako smo duboko zašli u dvadeset i prvi vek, čini se da od onog prošlog, dvadesetog, nikako ne možemo da se oprostimo. I to je primetno u svakom segmentu života. Ne prođe puno, pogotovo na našim prostorima, a da ne počne priča o pređašnjem veku, njegovim usponima, zabludama i usudima. Neretko je i prisutan žal starijih generacija za prošlim vremenima. Tada je za njih sve bilo mnogo bolje. Materijalni položaj, način života i njegova brzina, kao i manja zavisnost od modernih tehnologija, sve su to priče koje ćete bezbroj puta čuti. Nekada to prerasta u grotesku, možda je najbolje navesti kao primer Ćosićev dnevnik „U tuđem veku“ u kojem on negira postojanje dvadeset i prvog veka datirajući svoje zapise kao 1999. + 1. I nije jedini koji to čini. Nalik engleskim ludistima ili skupini čudaka iz zbirke priča „Vek“ Aleksandra Gatalice koja je početkom dvadesetog veka osnovala društvo za zaštitu devetnaestog veka odbijajući da bilo šta ima sa dvadesetim, tako i danas imate brojne ljude koji žive u ovom vremenu, ali njihovo stvarno postojanje je ostalo negde duboko u prošlosti. Za čim se to zapravo žudi? I šta to zaista predstavlja dvadeseti vek? Ako bismo pokušali da ga opišemo u jednoj rečenici ona bi sasvim sigurno izgledala ovako: dvadeseti vek je period najvećeg čovekovog uspona, ali isto tako i njegovog najvećeg pada. Da krenemo samo od tehnološkog napretka. U ovom veku je u potpunosti promenjen transport (automobili, autobusi, avioni…). Sredstva telekomunikacije su doživela svoj vrhunac (telefon, mobilni telefon, televizija, internet…). Mnoge bolesti su iskorenjene (od gube pa do tuberkuloze), a životni vek je za manje od sto godina skoro duplo produžen. Komoditet i kvalitet života je višestruko povećan (bolja ishrana, električna energija, razni kućni aparati…). Popravljen je i položaj brojnih društvenih grupa i nacija (kraj klasičnog kolonijalizma i rasne segregacije, veća radnička i ženska prava, prestanak gonjenja LGBT populacije…). Ovo je samo mali deo progresa koji nam je doneo ovaj vek. A sa druge strane stoje dva najveća rata koji je svet ikada doživeo, totalitarni sistemi, ekonomska nejednakost, genocidi i holokaust, nuklearno oružje, ekološka kriza i globalno zagrevanje… I kako se snaći u svemu ovome? Suštinski, kako najbolje ispričati priču o dvadesetom veku? Odgovor nam daje nemačka spisateljica Dženi Erpenbek.
Početak je dvadesetog veka. Mala devojčica je preminula. Smrt te devojčice uzrokuje tektonske poremećaje u životu njenih roditelja. Ali, šta bi se desilo da ta devojčica preživi? Njeni roditelji bi se odselili u Beč, nadajući se boljem životu. Ali, dolazi do kraha Austrougarske i siromaštva. Ta sada već odrasla devojčica gine. Ipak, autorka joj daje mogućnost da preživi. I da postane komunista. Zamislite je kao sredovečnu ženu, Nemicu, u Sovjetskom Savezu. Uhapšena je i poslata u Gulag gde umire. Ali šta ako ne umre? I šta ako završi u Istočnoj Nemačkoj kao zaslužni umetnik? I tek tu premine u šezdesetoj godini. Ali ni to ne mora da bude istina. Kraj je dvadesetog veka. Ta devojčica je prešla devedesetu godinu i umire u staračkom domu.
Dženi Erpenbek je napisala roman kojem se ne može pronaći pandan. I to najpre u kompozicionom smislu. Kroz pet priča o jednom ljudskom životu, a onda i kroz pet varijanti istog tog života, autorka pravi sjajni književni eksperiment. Još bitnije, ovo genijalno kompoziciono rešenje prati odličan stil koji verno dočarava brojne istorijske periode u kojima se dešava radnja romana. Evo samo jednog malog detalja. Junakinja, u periodu kad je komunista, piše svoju biografiju. U prvoj piše da je preporučuje „drugarica U., zaslužna funkcionerka Komunističke internacionale i napredni mislilac“. Kako ta osoba pada u nemilost u sledećoj biografiji je označena samo kao „drugarica U“. Na kraju to izgleda ovako: „Tada sam bila pod uticajem narodnog neprijatelja U.“
Dženi Erpenbek spada u red najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca. Rođena je u Berlinu, gde pohađa studije operske produkcije i režije. Do 1997. godine radi kao pozorišni producent. Započinje spisateljsku karijeru romanom „Staro dete“ (1999), posle kojeg sledi niz izuzetnih romana, zbirki priča i drama. Dobitnica je najvećih nemačkih književnih priznanja i nagrada. Njena dela su prevedena na više od dvadeset jezika. Pored ove knjige, na srpskom je objavljen i njen roman „Pohođenje“ u izdanju „Geopoetike“.
Zamah Dženi Erpenbek u ovom romanu je neverovatan, kao i ambicija. Izabravši da poreklo glavne junakinje, tek u poslednjem poglavlju saznajemo njeno ime, bude jevrejsko, Dženi Erpenbek ovu pripovedačku strategiju čini još kompleksnijim i većom. Priča o dvadesetom veku, svim njegovim usponima, podjednako i padovima, data je na maestralan način. I pored ove kompozicione složenosti, Dženi Erpenbek je pripovedač koji sve niti čvrsto drži u rukama, tvoreći priču koja svakog čitaoca na podjednak način i uzbuđuje i nagrađuje. U središte te priče je sudbina jedne žene, ali još više usud jednog veka. Pripovest je to o napretku, koliko i o zlu dvadesetog stoleća. I o lepoti koju je ovaj vek neštedimice uništavao: „Pa zar je lepota ikad i imala neki drugi smisao nego da sve one koji bi hteli da je osvoje međusobno zavadi i na kraju učini da je iskidaju između sebe, ili ako im to ne pođe za rukom, umesto toga iskidaju sami sebe?“

Naslov: Noć bez svitanja
Autor: Dženi Erpenbek (1967-)
Prevele: Ljiljana Ilić i Nataša Vukajlović-Fischer
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 231

Med – Slobodan Despot

MedAko verujemo Crnjanskom, „u kući mrtvaca se ne peva“. Ali šta ako taj mrtvac, nalik karakondžulama i vampirima, neprestano uskrsava uterujući nam strah. I šta ako nam taj mrtvac onemogućuje normalan život, odvodeći nas neprestano iz sadašnjosti u prošlost, u ono što bi žarko želeli da zaboravimo? Koliko mrtvaca treba žaliti i kada početi pevati? Pitanje je to koje se neprestano ponavlja, pogotovo na Balkanu gde mrtvaca i mrtvavčevih kuća na nesreću nikad ne manjka. Na kraju, to pevanje i nije pevanje. Jadikovka je to do neba za izgubljenim šansama, morem zauvek usnulih nevinih i mladih, onih koji pate, ginu i stradaju bez potrebe, smisla i razloga. Uopšte, ima li smisla pričati, govoriti, sećati se? Možda je bolje sve zakopati, skrenuti pogled, krenuti iz početka? U to nisu verovali naši veliki pisci. Epopeje iz Prvog svetskog rata ostale su zauvek zapisane u delima Stevana Jakovljevića, Stanislava Krakova, Aleksandra Deroka, Stanislava Vinavera… Gotovo romantično poimanje rata, i pored svih njegovih strahota, izazvalo je bunt. O tome svedoče roman „Pokošeno polje“ Branimira Ćosića, zbirka pripovedaka „Hrvatski bog Mars“ Miroslava Krleže i „Dnevnik o Čarnojeviću“ Crnjanskog. Rat je surova i gadna stvar, gotovo da uzvikuju pisci ovih dela. Džabe. Nije prošlo nekoliko decenija i dolazi još jedan, još veći, rat. I opet se piše, opet svedoči. Uzalud umire Ćopićeva rumena Marija na Petrovačkoj cesti, uzalud se nadaju svetoj slobodi oslepljeni martiri iz Kovačićeve „Jame“, uzalud gine mučeničkom smrću Desankina četa đaka u jednom danu. Uzalud! Dolazi novi rat. Nikad gadniji, suroviji, besmisleniji. Rat kojem je nemoguće ispevati herojske ode, jer kako pevati o Srebrenici, Vukovaru, „Oluji“!? Izuzmemo li užasno i neljudsko arčenje hartije glorifikatora rata, one crno-bele uratke u kojima su naši sunarodnici vitezovi a neprijatelji monstrumi, ostaju novinske hronike i politički-korektne budalaštine. Baš zbog toga se na prste mogu izbrojati književna dela nastala o poslednjem ratu, a o onim vrednim ne treba ni zboriti. I onda se pojavio „Med“.
Roman-prvenac Slobodana Despota, „Med“, napisan i objavljen na francuskom, za svoju temu ima ratove tokom devedesetih godina. U središtu priče je sudbina ostarelog ličkog pčelara Nikole i njegove porodice. Pad Krajine posle vojne akcije „Oluja“ rezultira masovnim egzodusom Srba. U toj koloni je Nikolina porodica, samo ne i on. Nalik Zaratustri, Nikola se povlači u planinu gde su mu jedino društvo pčele. U akciju „spasavanja“ starca polazi njegov sin, uz pomoć čudnog humanitarca, samo što to nije nimalo lak zadatak jer treba preći silne puteve raspale zemlje na kojima caruju psi rata. Baš kao i u „roud“ romanima, taj put je okosnica za dublje promišljanje o sebi i svojoj sudbini, ali i o životu uopšte.
Ono što se na prvom mestu mora pomenuti kada se govori o romanu „Med“ je njegova struktura. Majstorska kompozicija nalik je Andrićevoj „Prokletoj avliji“. U pitanju je priča u priči. Na prvom mestu je pripovedač romana (sam autor?), kojem storiju o pčelaru Nikoli prenosi travarka Vera, kojoj je pak tu priču preneo Nikolin sin Vesko. To su tri vizije, koje je bilo potrebno složiti u kompaktnu celinu. A sve to Slobodan Despot uspeva da učini na nešto više od stotinu strana! Druga stvar je stilsko savršenstvo romana, sa pravim bravurama (kakva je, recimo, prva rečenica u romanu: „Postoje zemlje u kojima su autobusi dugovečniji od granica“). I najbitnije, „Med“ je duboko konteplativni, gotovo filozofski roman, onaj koji menja vašu vizuru i pogled na dobro poznate stvari. Kao što i priča o pčelaru menja naratora roman: „Okusio sam istinu o kojoj sam dotle imao samo apstraktno saznanje: stvarnost se menja u zavisnosti od našeg pogleda. Taj pogled, ogledalo naše duše, jeste onaj oslonac koji je Arhimed tražio da bi pomerio Zemlju. Kada zrači iz bića koje je u miru sa samim sobom, poseduje moć da isceli bolesti, umiri ludilo i zaustavi gnev.“
Slobodan Despot je rođen u Sremskoj Mitrovici. Odrasta u Švajcarskoj, gde studira književnost na Univerzitetu u Lozani. Godine 1989. postaje prevodilac i urednik u izdavačkoj kući „L’Age d’Home“, u kojoj objavljuje niz prevoda dela klasičnih srpskih autora. Posebno je bio zapažen njegov prepev poeme Crnjanskog „Lament nad Beogradom“. Pored prevođenja, ostavio je bogati trag u političkoj publicistici, o čemu svedoči nekoliko knjiga eseja. Napisao je niz putopisa, novinskih napisa i filozofskih članaka. Njegov roman-prvenac „Med“ objavio je najveći pariski izdavač „Galimard“ u čuvenoj „beloj“ ediciji. Za njega je i dobio nagradu čitalaca Festivala evropske književnosti. Od 2006. godine glavni je urednik izdavačke kuće „Xenia“.
Gotovo je neverovatno koliko je na malo strana Slobodan Despot u ovome romanu uspeo da kaže puno, i to nimalo naivnih, stvari. Pitanje rata, koji je žila kucavica romana, i svih njegovih strahota se ne zaobilazi. Ali shvatiti ovaj roman samo kao svedočenje o stradanju posle „Oluje“ velika je greška. To je koliko priča o surovosti jednih u isto vreme i o surovosti drugih. Ipak najviše o promašenosti i uzaludnosti poslednjeg rata, čije posledice svi mi i dalje osećamo. I najvažnije, o načinu kako ga prevazići. Upravo zbog toga, „Med“ nije jadikovka i potresni lament, on je delikatno davanje pojasa za spasavanje davljeniku. A taj pojas je dobrota – strasna, hranljiva i slatka kao med. To su med i mleko koje ište Stojanka majka Knežopoljka posle krvoliptanja. I nauk, način da se rat nikad više ne dogodi. Nije uzalud poslednja rečenica ovog romana: „Svaki nam se potez računa“.

Naslov: Med
Autor: Slobodan Despot (1967-)
Preveo: Miloš Konstantinović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2014
Strana: 110

Ja sam bog – Đorđo Faleti

Ja sam bogZačetak kriminalističkog žanra i uopšte klasične detektivske priče vezuje se za velikog američkog pesnika Edgar Alan Poa. Godine 1841. on objavljuje priču „Ubistvo u ulici Morg“ čiji je glavni junak Ogist Dipen, pariski detektiv i kriminalni istražitelj. Od ove prelomne godine za književnost prošlo je više od jednog i po veka. Sasvim dovoljno vremena da se žanr koji je Po ustanovio razvije i pokaže svoj puni potencijal. Govoriti o istoriji ovog žanra nemoguće je bez spominjanja dva imena – Artura Konana Dojla i Agate Kristi. Njihova dela i junaci (Šerlok Holms i Herkul Poaro) ne samo da su obeležili jednu epohu, već su i u potpunosti promenili svet književnosti. Od nekadašnjih viteških romana, pikarskih avantura, ljubavnih i istorijskih epopeja primat nad popularnošću i velikim tiražima preuzimaju kriminalistički romani i priče. Slavi uštogljenog Herkua Poaroa sredinom dvadesetog veka počinje da preti nekonvencionalni američki detektiv Filip Marlou. Upravo ovaj lik iz pera Rejmonda Čendlera postaje svojevrsna prekretnica. Od nepristupačnog Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa detektivi se spuštaju na zemlju. Svako od njih ima svoju boljku (najčešće alkoholizam), ali i probleme sa nemaštinom i unutrašnjim demonima. Naravno, njihova genijalnost je neupitna. Kako se vreme menja, tako se i glavni junaci – kao i njihovi slučajevi – menjaju. Od nekadašnjih crno-belih slučajeva gde se zna ko je dobar i kako će loš proći, dolazimo do situacije u kojoj ovaj žanr polako poprima i odlike vremena u kojem se radnja odigrava. To je u svojim delima najbolje do sada pokazao nordijski pisac Ju Nesbe. Na kraju treba reći i da je odgonetka popularnosti kriminalističkog žanra u njegovoj zanimljivosti. Romani koji drže pažnju i zabavljaju čitaoca, neminovno moraju biti čitani. Ali i pored zabave, dobar deo romana koji pripada ovome žanru ima veliku književnu vrednost. Uzmimo za primer samo prvenac Umberta Eka „Ime ruže“. Baš takvo je i delo Ekovog zemljaka Đorđa Faletija „Ja sam bog“.
Radnja romana „Ja sam bog“ većim delom svoje radnje smešten je u Njujork. Beskrupulozni ubica i psihopata postavio je niz eksplozivnih naprava u nameri da usmrti desetine hiljade ljudi. Đorđo Faleti odmah na početku romana pomera granice žanra i podrobno opisuje samoga ubicu. On je vijetnamski veteran sa teškim fizičkim i psihičkim ozledama. Njegov očaj, sjedinjen sa nepravdom koju je prema njemu počinila država, pretvara se u osvetnički nagon. Podrobno je, ali i majstorski, opisano njegovo ratovanje u Vijetnamu, povratak kući, kao i prvo ubistvo koje izvršava. Roman u tom trenutku prelazi na drugu ravan, ne odajući identitet ubice. Prošlo je mnogo godina i upravo ovaj veteran postaje najveća pretnja već uzdrmanom Njujorku posle terorističkog napada na Kule bliznakinje 2001. godine. Zadatak da odgonetnu ne samo veteranov identitet, no i mesta na kojima je on postavio bombe je na mladoj detektivki Vivijen i na njenom nametnutom partneru novinaru Raselu.
Najveća vrlina Faletijevog pisanja je ubedljivost. Čitajući ovaj roman ni u jednom jedinom trenutku nećete posumnjati da ono što je u njemu opisano jednoga dana ne može postati stvarnost. Toj ubedljivosti najviše doprinosi izuzetna psihološka karakterizacija svih likova, a pogotovo ubice. Kompoziciono savršeno uobličenom Faletijovom romanu „Ja sam bog“ gotovo da je nemoguće pronaći manu. Odlični opisi Njujorka, osećaj za detalj i dobru priču, iznenadni i neočekivani preokreti, majstorski stil – sve je to što ovaj roman čini pravim remek-delom kriminalističkog žanra.
Đorđo Faleti je jedna od najzanimljivih i najsvestranijih ličnosti italijanske umetničke scene. Debitovao je kao kabaretski muzičar, a bavio se komponovanjem i glumom. Njegov prvi roman „Ja ubijam“ (iz 2002. godine) postao je izdavačka senzacija i do sada je prodat u preko pet miliona primerka. Faletijeva dela prevedena su na preko trideset svetskih jezika, a uskoro se očekuje i nekoliko ekranizacija. Preminuo je 2014. godine. Izdavačka kuća „Evro-Đunti“ je na srpskom izdala njegove romane „Ja ubijam“, „Ja sam bog“, „Tri čina i dva poluvremena“ i „Ispovest trgovca ženama“.
Romanom „Ja sam bog“ Đorđo Faleti ne samo da je potvrdio slavu i simpatije koje je zadobio sa prvencem „Ja ubijam“, već i dokazao da se posle odličnog dela može napisati još bolje. Za razliku od većine romana ovoga žanra koje kritika karakteriše kao zabavnu literaturu ili još češće kao treš, Faletijeve knjige pobrale su lovorike pa čak i pohvale da su vrhunac savremene italijanske književnosti. O milionskim tiražima i ogromnoj armiji njegovih čitalaca gotovo da je izlišno govoriti. A sve je to Đorđo Faleti stekao svojim izvanrednim stilom, talentom i unapređenjem kriminalističkog žanra. Upravo zbog toga posmatrati Faletijeva dela isključivo kao detektivske storije velika je greška. Njegove romane pored izuzetnih psiholoških analiza, krasi i zapitanost nad društvenim, kulturnim i političkim prilikama našega vremena. Naravno, sve je to upakovano u odličnu i uzbudljivu priču za koju je malo reći da se čita sa uživanjem.

Naslov: Ja sam bog
Autor: Đorđo Faleti (1950-2014)
Preveo: Mate Maras
Izdavač: Znanje, Zagreb, 2011
Strana: 403

Četvrti krug – Zoran Živković

Cetvrti krugU sredini koja je opterećena istorijom – i to ne dobrom već jeftinom i ideološki obojenom istorijom – odbaciti vladajući diskurs i okrenuti se ka nečem drugom prvorazredna je jeres. Ali ni to bežanje u neki drugi svet ne prolazi dobro. Sa druge strane čeka vas grupacija – ne brojna, ali zato glasna – koja svaki pokušaj inovacije i nadograđivanja postojećeg žanra dočekuje sa podsmehom i otvorenim prezirom. Najgore ćete svakako proći kod etabliranih tumača i kritičara književnosti koji ne znajući gde da vas smeste u potpunosti negiraju i prećutkuju vaš rad. Baš takva je sudbina Zorana Živkovića i njegovih dela. Tradicionalisti mu zameraju anacionalnost njegovih junaka i smeštanje radnje negde daleko van Srbije, zaljubljenicima u naučnu fantastiku problem predstavlja intertekstualnost i negiranje svih pravila žanrovske književnosti, dok je „kanonskim“ tumačima književnosti odbojno sve ono što podseća na žanr. Stoga nije ni čudno što su dela Zorana Živkovića u Srbiji gotovo prećutana, za razliku od inostranstva gde doživljavaju vrtoglave tiraže na brojnim jezicima. Možda je u tome i odgonetka omraze prema Živkoviću, pogotovo što je naša sredina – naročito ona književna – spremna da oprosti sve osim uspeha.
Književna karijera Zorana Živkovića krenula je 1993. godine objavljivanjem „Četvrtog kruga“. Upravo ovim delom Živković ne samo da je pokazao svoj potencijal, no i dokazao da se u srpskoj književnosti može stvoriti nešto sasvim novo, originalno, i najbitnije izuzetno napisano. Kompozicija „Četvrtog kruga“ je mozaičko povezivanje nekoliko celina, likova i pripovedača. Središnji lik romana je Rama, ženski kompjuterski program. Opisujući njen odnos sa tvorcem, kompjuterskim genijem, Živković ne samo da zalazi u fantastiku, već i ispisuje najduhovitije stranice ovog romana. Izuzetna Ramina inteligencija začinjena je ženskom samosvojnošću i otvorenim feminizmom. Sa druge strane kao potpuni antipod Rami je drugi junak ove knjige pomoćnik srednjovekovnog ikonopisca. Stilski savršeno izveden prelaz sa jezika kompjuterskih programa na govor srednjovekovnih ljudi (najpribližniji hagiografijama), još je zanimljiviji kada čitate pomoćnikove nevolje sa gazdom kojega opsedaju zle sile. Kao da sve ovo već nije dovoljno na scenu stupaju četiri velika naučnika Arhimed, Ludolf van Cojlen, Nikola Tesla i Stiven Hoking, sa mukama u odgonetanju misterije kruga. Vrhunac je pojava Šerloka Holmsa i njegova poslednja avantura u kojoj će morati da udruži snage sa smrtnim neprijateljem Morijartijem. Sudbina svih ovih likova će se u krajnjem zbiru sjediniti u zatvaranju kruga, svojevrsnog teleporta kroz dimenzije i vreme.
„Četvrti krug“ je nemoguće smestiti u određeni žanr (uostalom, kao ni veći deo Živkovićevih kasnijih dela). Iako je srž romana postmoderno poigravanje palimpsestom i fragmentizacijom teksta, on nije parodijska tvorevina. Živković ni ne želi da ostane na tom nivou postmodernog poigravanja, ali isto tako nema ni nameru da stvori tipično žanrovsko delo. Šta više, „Četvrti krug“ je pokušaj razbijanja svih žanrovskih okova i pravila. Pažljivom čitaocu neće promaći pozivanje na klasična književna dela, ali i na teološka, ezoterijska i filozofska štiva. Upravo zbog toga, „Četvrtom krugu“ nikako ne treba pristupiti kao zabavnom romanu za plažu, najpre zato što on i nije tipična SF avanturistička knjiga. Zbog svoje složenosti „Četvrti krug“ zahteva pre svega pažljivo iščitavanje, ali i promišljanje o svakom sloju koji predstavlja celinu za sebe.
Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih živih srpskih pisaca na svetskom nivou. Posle „Četvrtog kruga“ objavio je još osamnaest književnih dela, od kojih treba izdvojiti zbirku novela „Nemoguće priče“, kao i romane „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine. Pored velikih tiraža na desetinama jezika, njegova dela se izučavaju na nekoliko inostranih univerziteta. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Redovni je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored književnog rada uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem.
Delimično u ovom delu, a mnogo više u onim kasnijim, Živković se opsesivno bavi knjigama i njihovom sudbinom. Kao vrsni intelektualac i dobar poznavalac književnosti, Živković svakog čitaoca ne samo da nagrađuje dobrom i zanimljivom pričom, već i poziva na dublje promišljanje o onim „velikim pitanjima“. Čitanje „Četvrtog kruga“, kao i ostalih Živkovićevih dela, duhovna je i intelektualna avantura za svakog ljubitelja lepe književnosti, koja će biti bogato nagrađena. Upravo zbog toga je i za žaljenje činjenica da njegova dela nisu dovoljno priznata u našoj sredini. Vreme da se ta greška ispravi sasvim sigurno će pre ili kasnije doći.

Naslov: Četvrti krug
Autor: Zoran Živković (1948-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2004
Strana: 363

Rođeni zli – Dušan Nedeljković

Rodjeni zliGovoriti neostrašćeno, a opet kritički i zanimljivo o vremenu u kojem se živi, težak je zadatak. Napisati knjigu u tom duhu stostruko je teže. Stoga nije ni za čuđenje što srpska književnost vapi za generacijskim romanima i štivom koje osvetljava savremene društvene i kulturne prilike. Velikani naše književnosti dvadesetog veka (Andrić, Crnjanski, Pekić) više su okrenuti istoriji. Pokušaja da se progovori o sadašnjosti ipak je bilo. Stvarnosni romani sedamdesetih godina (Vidosav Stevanović, Milisav Savić, Dragoslav Mihailović), proza urbanog senzibiliteta (Momo Kapor, Milan Oklopdžić), crni talas (Živojin Pavlović, Moma Dimić), novostilisti (David Albahari); obeležavaju jednu epohu. Kultni status po raspadu Jugoslavije dobija izvanredni roman Vladimira Arsenijevića „U potpalublju“, a najpoznatiji glas generacije devedesetih postaje Marko Vidojković. Na scenu stupa i Igor Marojević sa delom „Dvadeset i četiri zida“. Upravo Marojević postaje spiritus movens novog srpskog proznog izraza, i to ne samo svojim delima, već i uredničkim mestom u izdavačkoj kući „Laguna“. Još važnije, teme kojima se bave pisci objavljeni u Marojevićovoj ediciji „Meridijan“ izuzetno su aktuelne. Nove profesije (menadžeri svih mogućih fela), izmenjene društvene prilike (proboj internet komunikacija), kao i kolizija svih vrednosti postpetoktobarske Srbije svoje mesto pronalaze u romanu „Rođeni zli“ Dušana Nedeljkovića, objavljenom baš u ovoj ediciji.
Radnja romana „Rođeni zli“ smeštena je u savremeni Beograd. Nerazdvojni tandem Ivan i Bugi, tipični su predstavnici nove srpske elite. Dok je Ivan dobro obrazovan (što pokazuje njegov mentalni sklop, izuzetno inteligentni komentari i izbor literature), Bugi je izgubljeno dete devedesetih (učešće u paravojnim formacijama tokom skorašnjih ratova). Želja za što bržom zaradom na nelegalan način rezultira zajedničkim otvaranjem marketinške agencije. Političko mešetarenje, kriminalne kupovine medija, kreiranje javnog mnjenja i anesteziranje širokih narodnih masa njihov je posao. Sva zarada odlazi na drogu, luksuzne stvari i seksualne orgije. Njihov slatki život se u furioznom zapletu okreće naopačke. Pojava Maše, žene koju obojica žele, uništiće ne samo njihovo prijateljstvo, već i preokrenuti njihove sudbine.
Najveća vrlina Nedeljkovićevog romana je u tome što ne staje na opisima razuzdanog života ovoga dvojca i njihovog pada, vešto izbegavajući sterotip o bogatašima koji plaču. Ironijski otklon, pa možda i delimična simpatija sa likovima, sjedinjena sa izuzetnim poznavanjem teme daju dobar rezultat. Iako se roman može čitati i kao triler, on je pre svega opora i gorka kritika sadašnjeg vremena. Epizode sa smrću Ivanove majke, tehnike medijskih manipulacija, kao i prikaz društva ogrezlog u korupciju i kriminal, mnogo su više od priče o skandalima nove srpske elite. Ali tu na scenu stupa najveća mana ovog romana. Za ovakvu temu i za ono što je Nedeljković hteo da kaže potrebno je mnogo više mesta i prostora. Zbrzan kraj i utisak nedovršenosti osnovna je zamerka koja se može uputiti knjizi. Isto tako se čini i da je psihološka karakterizacija likova ostala nedorečena. To pogotovo važi za Ivana. Prikaz inteligentnog momka sa dobro razvijenom empatijom (najbolji primer je donacija deci iz sirotišta), a u isto vreme beskrupuloznog ubice i manipulanta, nije dovoljno produbljena i opisana.
Dušan Nedeljković je sasvim sigurno jedna od najzanimljivih pojava novije srpske prozne scene. Bio je urednik kultne radio-emisije „Ritam srca“ na Studiju B, medijski producent, stjuart, jedan od prvih srpskih blogera, kao i kolumnista nekoliko listova. Do sada je objavio romane „Ponedeljak“, „Afrika“, „Poranio Milorad“ i „Mamurluk“.
Pojavom romana „Rođeni zli“ čini se da je „menadžment epoha“ dobila svog najboljeg „biografa“. I pored mana (ranije pobrojanih) ova knjiga u krajnjem zbiru ne ostavlja loš utisak. Naprotiv, to je dobro napisan i nepretenciozan roman, zahvalan za čitanje i analizu. Njegova urbanost, začinjena izvanrednim citatima i pozivanjem na neka bolja vremena popularne kulture, pravo su osveženje u našoj literaturi posle mora dosadne zavičajne proze. Roman „Rođeni zli“ su pokazatelj Nedeljkovićevog talenta, kao i hrabrosti da se na jedan nadasve zanimljiv i inteligentan način predstavi žabokrečina naše elite, i uopšte celokupnog srpskog društva.

Naslov: Rođeni zli
Autor: Dušan-Dule Nedeljković (1964-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 207

Knjiga bez naslova – Nepoznati autor

Knjiga bez naslovaKnjiževno delo bilo kojeg pisca oduvek je bilo neraskidivo vezano sa njegovim životom. Inspiracija, egzistencijalne prilike, religioznost, ideološka i politička pripadnost, sve su to komponente koje neminovno utiču na njegovo stvaralaštvo. Da li će ti lični stavovi biti uspešno sublimirani i „zamaskirani“, zavisi samo od piščevog senzibiliteta i talenta. Ideološke paskvile, moralistički panegerici ili otvorena egocentričnost; znaju da zasmetaju, pa bila to dela i najvećih klasika. Sa druge strane, piščeva biografija itekako zna da bude problem. Kako, recimo, pomiriti genij Knuta Hamsuna sa njegovom otvorenom podrškom Hitleru? Upravo zbog toga, ponekad se čini da bi bilo najbolje ne poznavati umetnikov život i ideološke stavove. Ali tu se odmah postavlja pitanje umetničkog integriteta, kao i legitimnog prava stvaraoca da svoje delo lično predstavlja. No, ima i suprotnih primera. Avanturistički romani Bruna Travena i dalje su izuzetno čitani, iako se ni dan-danas o njemu ne zna gotovo ništa, pa čak ni da li mu je to pravo ime. Postoji i sijaset pisaca skrivenih pod pseudonimima, delimično zbog želje da sačuvaju svoju privatnost, ali i kao plod dobre marketinške strategije. Ipak od pojave „Knjige bez naslova“ Nepoznatog autora, čini se da nije bilo ekstremnijeg primera skrivanja piščevog identiteta.
Radnja „Knjige bez naslova“ smeštena je u pograničnom gradiću sa najvećom stopom kriminaliteta u Sjedinjenim Američkim Državama – Santa Mondengi. Saluni nalik onima iz čuvenih vestern ostvarenja sa „probranom“ klijantelom, plaćene ubice, lovci na glave i opšte bezakonje kao u „najboljim danima“ Divljeg zapada; prva su slika. Ona druga, monaški par koji iz manastira odlazi da povrati izgubljenu relikviju, pritom upotrebljavajući nekoliko borilačkih veština; neodoljivo podseća na akcione kung-fu sage. Korumpirani policajci, detektiv koji istražuje paranormalne pojave, more krvi i istraga o serijskom ubici; nisu ništa drugo nego pozivanje na dobro poznati detektivski žanr. Dodajte tome još i vampire, Elvisovog imitatora, lokalnog narko-bosa, ljubavnu priču sobarice i portira, ženu koja se budi iz dugogodišnje kome, i krajnji zbir je neverovatna mešavina svega i svačega. Ono što povezuje sve ove likove je potraga za zagonetnim Mesečevim kamenom i borba da se postane vlasnik te relikvije.
Čitajući jedno po jedno poglavlje „Knjige bez naslova“ vi prelazite iz jednog u drugi žanr. Vešto građena kompozicija ne ostavlja vam ni mogućnost za tren predaha. Novi i novi likovi, zapleti, vratolomije, borbe; sve vas to zapljuskuje na svakoj stranici ovoga romana. Namerno koristeći stereotipno uprošćene opise (kafane su memljive, krv je na sve strane, defiluju žestoki momci bez srca), Nepoznati autor se poigrava sa sada već dobro poznatim delima žanrovske književnosti i filma. Postmodernizam je u ovome delu doveden do svoga vrhunca. Ali, nikako ne očekujte ni trunku sličnosti sa „klasicima“ postmodernizma, zato što „Knjiga bez naslova“ nije umetnički traktat, već isključivo i jedino literatura koja služi dobroj zabavi.
Autor „Knjige bez naslova“ je i posle petnaest godina od objavljivanja prvoga dela ostao nepoznat. Jedina informacija koju je izdavač otkrio o njemu jeste da je poreklom Britanac. Internetom su kolale razne pretpostavke o njegovom identitetu, od kojih je sigurno najzanimljivija ona o Kventinu Tarantinu kao autoru „Knjige bez naslova“. Posle ovoga dela usledila su još tri nastavka (najnovija je „Knjiga smrti“ iz 2014. godine). Na srpskom je do sada objavljena samo „Knjiga bez naslova“.
„Knjigu bez naslova“, gotovo je nemoguće žanrovski odrediti. Iako je prevashodno detektivski roman, ona se može posmatrati i kao vestern. Ubrojimo li tu i elemente epske fantastike, krimića, kung-fua, horora; dobija se prava žanrovska papazjanija. Ali u krajnjem zbiru ovo nije nedostatak „Knjige bez naslova“, već njen najveći kvalitet. Voleli ili ne voleli ove žanrove, posle pročitane knjige autoru morate odati priznanje na zanatskom umeću da sve te elemente uklopi i sastavi u čitljivu celinu. Ipak, roman ostaje samo na tom nivou. Retki su primeri poput „Besnila“ Borislava Pekića u kojima je pored dobre i uzbudljive priče u podtekstu dato i nešto „više“ od žanra. No, to nije razlog da se „Knjiga bez naslova“ odbaci. Ona je zabavna, duhovita i dobro napisana knjiga, kao i odličan primer razvoja savremene žanrovske književnosti.

Naslov: Knjiga bez naslova
Autor: Nepoznati autor (?-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2008
Strana: 393

Vrti se, veliki svete – Kolum Meken

Vrti se„Jedino vredno tugovanja, kazala je, jeste to što u ovom životu ponekad ima više lepote nego što svet može da podnese“, jedna je od rečenica iz romana „Vrti se, veliki svete“ Koluma Mekena. Ako bi se ova sentenca primenila na Mekenov roman, situacija je u potpunosti drugačija. Ovde ne samo da ima lepote u pravoj meri; već i čistog, iskonskog života koji vas zapljuskuje na svakoj stranici ovog izuzetnog dela. Vešto građena fabula u vidu omnibus priča, vremenski je određena jednim avgustovskim danom 1974. godine. Isto kao i Džojsov „Uliks“ (Meken i Džojs su zemljaci, a sasvim sigurno u knjizi ima dosta Džojsovog uticaja) ovaj roman je pre svega priča o jednom gradu. U ovom slučaju Njujorku. Polazeći od čuvenog akrobatskog hodanja po žici Filipa Petija između dve, tek sagrađene, kule Svetskog trgovinskog centra, Kolum Meken nas spušta na zemlju opisujući nekoliko ljudskih sudbina isprepletenih sa šetnjom „nebeskog hodača“. Prvi lik u romanu, verovatno i najzanimljiviji, je katolički redovnik Korigan. Rođen u Dablinu u disfunkcionalnoj porodici, životnu utehu i način da se preživi pronalazi u pomaganju drugima. Sem što na sebe preuzima teret svakodnevnog teškog rada, on postaje i zaštitnik prostitutki. Ta pomoć nikako nije moralističko pozivanje na pokajanje, on na kraju ni ne pokušava da ih ubedi da napuste svoj „posao“, no čista ljudska dobrota u malenim gestovima. Prostitutke za njega nisu grešnice i komad mesa, već živi ljudi. Ipak, za razliku od pomoći drugima on ne može da pomogne sebi u borbi između vere u boga i ljubavi prema Gloriji, portorikanskoj lepotici. Ni njena sudbina nije laka. Na jednoj strani su sećanja na umrlog supruga, na drugoj deca, i na trećoj nova ljubav u liku katoličkog redovnika. Kako se nositi sa smrću najbližih, priča je dve žene u ovom romanu. Kler, imućna supruga njujorškog sudije Solomona, gubi sina u vijetnamskom ratu; a Tila, jedna od prostitutki iz „jata“ oca Korigana, ostaje bez kćerke i unuka. Načini da se bol prevaziđe su dijametralno suprotni, kao i njihovo poreklo. Dok Kler oko sebe okuplja majke čija su deca poginula u Vijetnamu, Tila je oslonjena samo na sebe i samoću zatvorske ćelije. U romanu su obrađene i životne priče razočaranog sudije Solomona, mlade konceptualne umetnice Lare i njenog supruga u sukobu sa svojom krivicom i bolestima zavisnosti, mladog fotografa Fernanda i grupe kompjuterskih hakera. Pojavu ove knjige svesrdno je podržala i kritika i publika. Ovenčana je sa nekoliko nagrada, od kojih je sigurno najvažnija „Nacionalna književna nagrada“. Isto tako štampana je u više izdanja sa velikim tiražima. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Laguna“ pred našim čitaocima su još tri Mekenova romana „Zoli“, „Igrač“ i „Transatlantik“. Stilski savršena, izvanredno emotivno iznijansirana, prepuna strasti, kao i humora; ova knjiga pravi je praznik za svakog ljubitelja dobre literature. Najbitnije, iako Meken piše o gorkim i teškim životnim udesima, ona nije nimalo sladunjava i patetična. Naprotiv, likovi u romanu toliko su plastični i duboko iskreni, da je gotovo nemoguće ne staviti se u njihovu kožu i bolovati svaku njihovu muku i slaviti svaki njihov trijumf. Zbog toga je i ova knjiga – čudesna himna ljudskom životu i onom najboljem što nosimo u sebi.

Naslov: Vrti se, veliki svete
Autor: Kolum Meken (1965-)
Preveo: Nenad Dropulić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2010
Strana: 413