Tumač bolesti – Džumpa Lahiri

„Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete“, govori Miloš Crnjanski. Da li je to baš zapravo tako predstavlja pitanje oko kog se lome koplja već decenijama, pogotovo u poslednjim godinama koje su dobrim delom obeležene migrantskom krizom. Tome doprinosi i promena svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno, moramo da krenemo otpočetka. Ljudska vrsta od svojih prapočetaka živi nomadskim životom. Suštinski, kako nam govore antropologija i istorija, upravo su seobe, sledstveno tome i prilagođavanja našim prostorima, dovele do razvoja našeg roda. Ljudi su se oduvek selili na nove prostore u potrazi za boljim i kvalitetnijim životom, što je neminovno dovodilo do mešanja kultura, jezika, razmenjivanja iskustva i pronalaženja efikasnijih načina za preživljavanje. Razume se, postojala je i druga strana seoba, izražena u brojnim sukobima i ratovima oko teritorija. Nema boljeg dokaza za to naših prostora koje su naseljavale desetine različitih plemena i naroda. Samo je Beograd preko stotinu puta bio osvajan u bitkama. Seobe ne nestaju ni u kasnijem periodu istorije kada su se narodi „ustalili“ na određenim teritorijama stvarajući moderne države. Naprotiv. Ljudi su neprestano u potrazi za boljim životom. Nekada su to državni projekti naseljavanja novih prostranstava, takav je, recimo, slučaj sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali su neretko velike seobe naroda i posledice ratnih dejstava, tako se, da uzmemo najočitiji primer, Srbi naseljavaju u Vojvodini nakon dve velike seobe, ali i iz nje iseljavaju Nemci nakon Drugog svetskog rata. Ne manjka ni, nazovimo ih, individualnih seoba. Brojni pojedinci su se kroz istoriju naše civilizacije selili u potrazi za boljim životom. Dovoljno je pomenuti primere Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, u poslednjih nekoliko decenija desila se svojevrsna promena paradigme, koju smo pomenuli na početku. Ako su se u prošlosti ljudi selili iz nužde, danas su se ustalile seobe koje u sebi nose želju za boljim životom, ali najvećim delom nisu uzrokovane egzistencijalnim razlozima. Još jednostavnije rečeno, ljudi se danas dobrim delom ne sele zbog ratnih opasnosti i gladi, već zbog boljih uslova života ili većih plata, birajući svoje nove zavičaje, kako bi to rekao Crnjanski, ne zato što to moraju, već zato što to žele. Priče o njima donosi Džumpa Lahiri u sjajnoj zbirci priča „Tumač bolesti“.
„Privremena mera“, priča koja otvara zbirku, nam donosi uvid u svet bračnog para koji mora da se sukobi sa dugo skrivanim osećajima. Priča „Kada je gospodin Pirzada dolazio na večeru“ pripoveda o indijskom emigrantu koji iz Amerike posmatra rat u rodnoj zemlji, nemoćan da bilo šta promeni. „Tumač bolesti“ sukobljava svetove jedne Amerikanke i Indijca sa krajnje neobičnim zanimanjem. „Pravi durvan“ i „Lečenje Bibi Haldar“ pripovedaju o koloritnom svetu Indije i silnim nedaćama u koje upadaju junakinje. „Seksi“ i „Gospođa Sen“ govore o sudbinama dve žene koje moraju da se suoče sa svojevrsnim promašajima. Emigrantskom iskustvu i snalaženju u novoj zemlji potpuno su posvećene priče „Ovaj blagosloveni dom“ i „Treći i poslednji kontinent“.
Ako bismo tražili dve stvari koje najviše određuju ovu zbirku, onda bi to svakako bilo gotovo savršeno pripovedanje i neobičan pristup junacima. Možemo slobodno reći da je to potpuno empatisanje autorke sa nedaćama junaka, čak i onda kada su te nedaće izazvane njihovim pogrešnim postupcima. Duboko je to humanistički pogled na svet, prepun razumevanja za bolesti, siromaštva i nesnalaženja likova, pogotovo u novom okruženju. Najbitnije od svega, zbirka je ispisana blistavim stilom i kroz krajnje zanimljivo pripovedanje, koje su Mila i Vuk Perišić izuzetno preneli na srpski jezik. Sve to prati i izvrstan pogovor Vladislave Gordić Petković u „Lagunom“ izdanju ove knjige.
Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.
Fokusirana na detalje, gotovo na sitnice svakodnevnog života, Džumpa Lahiri pravi, možemo slobodno reći, čehovljevske, ne bi bilo pogrešno kazati i čiverovske, uvide u živote svojih junaka. Iz sitnice, nekada i potpune banalnosti, izviru duboko skrivena osećanja i htenja junaka, gotovo celi njegov život. Najčešće su to privikavanja na novu sredinu, trenuci kada se shvata da od staroga života nema više ničega, a da novi život tek treba dosegnuti. Kako je to svojevoljni izbor promene sredine, da se vratimo na početak, to je još teži zadatak. Junaci Džumbe Lahiri nisu proterani iz svoje zemlje, gotovo uvek je to Indija, oni su otišli iz nje želeći bolji život. Posledice те odluke, trenutke nostalgije, nimalo prijatnog privikavanja i truda, ali i docnijeg uspeha Džumpa Lahiri kroz briljantni stil predočava u ovoj zbirci, divno napisanoj himni ljudskom dostojanstvu i onom najplemenitijem u nama, baš kako govori jedan junak: „Znam da moj podvig nije ništa posebno. Nisam jedini čovek koji je svoju sreću potražio daleko od svog doma, i sigurno nisam prvi. Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Naslov: Tumač bolesti
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Preveli: Mila Perišić i Vuk Perišić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 232

Pročitajte i prikaz romana „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Dan skakavaca – Natanijel Vest

Kao jednu od posledica slave nakon objavljenog romana „Ime ruže“, Umberto Eko navodi pisma brojnih čitalaca, koji su ga optuživali da je „ukrao“ njihove životne priče, iako ih Eko, naravno, nikada nije ni upoznao. I ne samo to, brojni čitaoci su opsedali knjižaru u kojoj je Eko „pronašao“ rukopis romana. Iako ovo pre svega govori o kvalitetu romana, najpre njegovoj ubedljivosti, neprepoznavanje granice između izmišljenog i stvarnog sveta predstavlja veoma zanimljivu temu. Ako izuzmemo redak mentalni poremećaj – da, on zaista postoji – u kom se granice između umetničke fikcije i realnosti ne razaznaju, ovakvo ophođenje prema fikciji se pripisuje najčešće neobrazovanim ljudima. Nema boljeg primera za to od groteskne peticije tokom devedesetih na ovim prostorima da se oslobodi voljena glumica telenovela, uzgred „zarobljena“ u seriji. Ipak, da li je to baš tako? I da li je samo „plebs“ žrtva ovakvih deluzija. Rekli bismo da to nikako nije slučaj. Dobar deo stvarnosti u kojoj živimo plod je čiste fikcije. Možemo slobodno reći nekakve vrste društvenog dogovora. Pre svega su to religije, ukoliko ih posmatramo sa racionalne tačke gledišta. Uostalom, religije su fikcije i za same vernike. Jedan hrišćanin će, uzmimo ovo samo kao primer, posmatrati hinduizam kao potpunu izmišljotinu. Isto važi i u obratnom slučaju. Jedino će uverenje u koje verujemo za nas biti „stvarno“. Slična stvar je, uzećemo i ovo kao još jedan primer, i sa državama. Iako one ne postoje kao fizički entiteti – državne granice, zakoni, ustrojstvo i simboli su plod fikcije i vrlo lako mogu biti promenjeni ili jednostavno izbrisani, tome su najbolji svedok ovi prostori na kojima je za manje od jednog veka stvoreno desetine različitih država na istoj teritoriji – ove reči će kod mnogih izazvati bes. Država je za njih svetinja za koju će, ukoliko to zatreba, položiti i svoj život. Ne razlikuje se ni pojam nacije. Ona je takođe fikcija, i to relativno skoro nastala, koja proizilazi jedino iz našeg uverenja. Isto se odnosi i na naše ideološke poglede, ali i na stvari koje za nas imaju materijalnu vrednost. Uzmimo samo kao primer zlato. Da mu ljudi nisu pridali toliku važnost, zlato bi bilo samo jedno od mnoštvo metala. Identična stvar je i sa novcem. Ukoliko ljudi prestanu da „veruju“ u njega, novac postaje običan papir. Da se uverite u to, samo se setite starih novčanica koje više nemaju nikakvu vrednost. Isto važi i za našu temu, novovekovno gubljenje granice između fikcije, koju nam pruža „industrija snova“, i realnosti. Sjajan roman o tome je napisao Natanijel Vest.
Tod Haket, glavni junak romana „Dan skakavaca“, radi kao scenski dizajner u Los Anđelosu tokom tridesetih godina. Njegova želja da postane veliki slikar nije nestala. Naprotiv. On pomno planira slikanje ogromnog platna „Los Anđelos u plamenu“. Vreme do ostvarenja tog sna on prekraćuje druženjem sa čudnom skupinom ljudi. Tod je zaljubljen u lepoticu Fej Griner, kojoj je jedini san da postane slavna glumica. Oko nje obleću još dvojica muškaraca, depresivni provincijalac Homer Simpson i sitni prevarant Ejb Kusič. Prateći njihove živote isprepletane sa životom industrije snova, Natanijel Vest ispisuje izuzetan roman.
Iako po svojoj formi roman „Dan skakavaca“ predstavlja skup labavo povezanih celina, sjedinjenih pre svega prisustvom glavnog junaka, njegova snaga leži pre svega u silovitosti prikaza nekoliko ljudskih sudbina, ništa manje i sveta popularne kulture koji se preliva u stvarnost. Taj prelom Natanijel Vest izuzetno vešto oslikava, neretko ga i groteskno izobličavajući, pogotovo na poslednjim stranicama romana. Sukob je to između mučne realnosti i fantazmogoričnog sveta Holivuda, koji predstavlja antipod toj stvarnosti. Kad se te dve stvarnosti susretnu, poraz je neminovan.
Natanijel Vest, istaknuti američki književni stvaralac prve polovine dvadesetog veka, rođen je u emigrantskoj jevrejskoj porodici. Nakon završenih studija, seli se u Pariz, ali brzo biva prinuđen da se vrati u Ameriku. Posao u očevom preduzeću ga ne ispunjava, pa postaje noćni upravnik u jednom hotelu. Objavio je četiri romana, nekoliko priča i napisao preko deset filmskih scenarija. Poginuo je u automobilskoj nesreći 1940. Za života nije doživeo veliku slavu, baš kao ni zadobio materijalnu korist od pisanja. Njegova dela posthumno zadobijaju popularnost, a roman „Dan skakavaca“ mnogi smatraju za jedno od najvećih dela američke književnosti. Po njegovim delima snimljeno je nekoliko filmova, a ona su poslužila i kao inspiracija brojnim umetnicima (inspirisan ovim romanom Bob Dilan snima pesmu „Day of the Locusts“, a Homer Simpson, lik iz animirane serije „Simpsonovi“, dobija ime po junaku ovog romana). Na srpskom je, zasada, objavljen samo ovaj roman Natanijela Vesta.
„Namera da zadive bila je isuviše nametljiva i prosta. Nije lako smejati se potrebi za lepotom i romantikom, ma koliko to izgledalo loše, čak i užasno. Ali je lako uzdisati. Ništa tužnije od istinski apsurdnih stvari“, ispisuje Natanijel Vest u ovom romanu. Njegovi junaci su umorni i ozlojeđeni ljudi, propalih karijera, bez bilo kakve budućnosti. Sem jedne. Industrije snova. Holivud tim ljudima pruža lepotu, glamur, mogućnost da se postane zvezda ili da se barem uživa u njihovom društvu. Suštinski: neki znatno bolji i lepši život. Problem je jedino u tome što je sve to, naravno, laž. Ništa drugo do jeftina simulacija stvarnosti u koju junaci, nažalost, veruju, da se vratimo na početak priče. Ispisujući pripovest o susretu između izmaštanog sveta i realnosti – začetku sveta mas medija i sveprisutne manipulacije, najbolje opisane u Bodrijarovoj studiji „Simulakrumi i simulacija“, koju bi, uzgred, neko posle trideset godina mogao ponovo da izda u srpskom prevodu – Natanijel Vest stvara izuzetan roman, priču o neminovnom krahu koji taj susret donosi: „Njihova dosada postaje užasavajuća. Shvataju da su prevareni i gore od prezira. Svakodnevno tokom svog života čitali su novine i gledali filmove. I jedno i drugo su ih hranili linčovanjima, ubistvima, seksualnim zločinima, eksplozijama, saobraćajnim nesrećama, ljubavnim gnezdima, požarima, čudima, revolucijama, ratovima. Zbog ovakvog režima ishrane postali su prefinjeni. (…) Nije bilo ničeg dovoljno nasilnog da ponovo zategne njihova oklembešena tela i umove. Bili su prevareni i izdani. Robovali su i štedeli ni za šta.“

Naslov: Dan skakavaca
Autor: Natalijel Vest (1903-1940)
Preveo: Nikola Matić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 203

Američka pastorala – Filip Rot

„Budite, dakle, savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski“, biblijske su reči koje se pripisuju Isusu. Da bi se one razumele u potpunosti, potrebno je znati sledeću stvar. Čovek po svojoj prirodi prema hrišćanskom učenju postaje grehovno biće posle praroditeljskog greha. Povratak izvornom naumu koji je bog imao sa nama, tom arkadijskom životu Adama i Eve, ništa je drugo nego put ka savršenstvu. Ili kako bi to teologija označila – oboženju, putu da čovek postane kao bog. Ne bog, uostalom to je bila i Adamova i Evina „greška“, već nalik bogu. Taj put pre svega podrazumeva život sa što manje greha. Suštinski, borba protiv greha je put dosezanja savršenstva i docnijeg večnog života. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što je ovo shvatanje postalo temelj docnijih opšteprihvaćenih pravila za svakodnevni život. Naravno, razlike postoje. Najpre, umesto boga i obećanja večnog života, nova viša sila je postala društvena zajednica. Da biste bili njen punopravni član i dosegli potpuno savršenstvo, samim tim i blaženstvo, doduše u ovom životu, potrebno je sledovati određenom načinu ponašanja. Primera radi, da biste bili potpuno prihvaćeni kao član jedne zajednice potrebno je da odustanete od nagona. Ako vas neko uvredi, da uzmemo najbanalniji primer, vi mu nećete uzvrati istom ili većom merom. Takođe, ukoliko poželite neku stvar, nećete je uzeti bez dozvole ili plaćanja. Sa ovim bi se većina složila, pogotovo kad se zna kakva je alternativa ovakvom načinu ponašanja, nije pogrešno reći i morala. Na kraju, tu je i zakon koji ustrojava naše postupke. Problem već nastupa sa onim nepisanim pravilima, koja se neretko posmatraju kao opštevažeća. Uzećemo jedan od najpoznatijih. Po shvatanju većine, ishodište jednog „normalnog“ života je bračni život i stvaranje poroda. Ukoliko to shvatanje odbacite, danas, i to na sreću, nećete trpeti zakonske konsekvence. Dobro, izuzev poreskih, ako živite u Nemačkoj. Ali to, ipak, ne znači da nećete trpeti pritisak društva, pre svega osude. Isto to važi i za prihvatanje različitosti, pre svega seksualnih, ali ništa manje rasnih i verskih. Podjednako je to vidljivo i u društvenom i ekonomskom segmentu našeg života. Nema boljeg primera za to od čuvenog „američkog sna“ i načina života koji proizilazi iz njega, možda je najbolje reći: recepta za savršenstvo, kako se uobičajilo da misli. Njegovo naličje nam nenadmašno predstavlja veliki Filip Rot.
Svid Levov, glavni junak ovog romana, živi savršeni život. Gradski lepotan u mladosti, proslavljeni sportista, kasnije uspešan biznismen, oženjen sa lepoticom, nekadašnjom misicom, otac talentovane devojčice Meri – sve je to Svid Levov. On je uzor gotovo svim ljudima i sasvim sigurno ispunjenje američkog sna. Samo što se sve to menja u trenu. Njegova kćerka izrasta u političkog fanatika, naposletku teroristu koji će u znak protivljenja ratu u Vijetnamu postaviti bombu u varoškoj pošti. Američki san je u trenu postao najgori košmar.
Filip Rot je napisao izuzetan roman, koliko hroniku jednog porodičnog uspona i pada, ništa manje i priču o decenijama američke istorije. Možda je to i najveća draž ovog romana, nenadmašno preplitanje političkog i intimnog života, izvedeno na virtuozan način. Ono što posebno pleni je način na koji je Filip Rot uspeo da ispripoveda ovu sjajnu priču. Na početku je to govor iz prvog lica piščevog alter ega Zakermana (pripovedača i junaka u još nekoliko Rotovih romana), koji kasnije prerasta u govor sveznajućeg pripovedača. Tako se pravi sjajna dihotomija: prikaz jednog ljudskog života iz ugla drugih i prikaz kako on zaista izgleda. Suštinski, prikaz je to grešaka naše percepcije ili kako bi to sam Rot rekao: „Pogrešno ih shvataš i pre nego što ih upoznaš, dok još razmatraš upoznavanje s njima; pogrešno ih shvataš dok si s njima; a onda odlaziš kući da nekome ispričaš o tom susretu, i sve ponovo pogrešno shvataš. A pošto se to isto dešava i drugima s tobom, čitava stvar je zbunjujuća iluzija bez ikakve percepcije, zadivljujuća farsa pogrešne procene.“
Filip Rot, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Nju Džerziju. Već sa prvim romanom „Zbogom, Kolumbo“ (1960) zadobio je književnu slavu. Sledi niz romana (izdvojićemo dela „Portnojev sindrom“, „Profesor žudnje“, „Udala sam se za komunistu“, „Zavera protiv Amerike“…) i nekoliko knjiga memoarske proze. Za svoje stvaralaštvo Filip Rot je zadobio najistaknutija američka i internacionalna priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada za roman „Američka pastorala“. Najveći deo Rotov književnog opusa je preveden na srpski jezik, i to u izdanjima „Narodne knjige“, „Paideje“ i „Lagune“. Filip Rot je preminuo 2018. godine.
Nije pogrešno reći da je jedan od bitnijih segmenata ovog romana priča o životnom konformizmu, ali, i isto vreme, okarakterisati glavnog junaka romana kao konformistu bi bila velika greška. Svid Levov jeste čovek koji pripada višoj klasi, jeste i čovek koji „ushićen“ svojim životnim usponom namerno previđa bedu drugih, ali on nikako nije glupak. Najtačnije, on je čovek na sredomeđi. Osećanje ispunjenosti, koje dobrim delom proizilazi iz divljenja drugih, neprestano se suočava sa pogledom na živote poniženih i uvređenih. U ovom slučaju onih koji nikako ne mogu da dosegnu „američki san“. Odlazak njegove kćerke na stranputicu ne samo da će ga taj san iz korena urušiti, to će Svida Levova naterati da promisli da li je taj san zapravo san. To je užasno suočenje, stravično u svojoj razornosti. Da se vratimo na početak, to je urušavanje sna o savršenosti, čitavog ustrojstva našeg života, opšteprihvaćenog načina života, samog života – najbolje je reći. Sa svim tim junak ovog izuzetnog Rotovog romana mora da se suoči: „Mora da su bili van sebe od sreće, oduševljeni što su uništili njegovu mezimicu i razorili njegov privilegovani život, da bi ga na kraju doveli do istine koju je podelio sa svakim vijetnamskim muškarcem, ženom, detetom i bebom, sa svakim crncem u Americi, sa svakim čovekom kog su sjebali kapitalisti i njihova nezasita pohlepa, u celom svetu. (…) Dobro došao u naš klub, kapitalistički gade! Dobro došao u klub ljudi koje je sjebala Amerika.“

Naslov: Američka pastorala
Autor: Filip Rot (1933-2018)
Prevela: Jovana Živanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 491

To je ovde nemoguće – Sinkler Luis

Ako ne računamo patološke slučajeve, možemo slobodno reći mentalne mazohiste, svako ljudsko biće, ili barem ono sa iole razvijenom samosvešću, posmatra slobodu kao jednu od najvećih vrednosti. Čak i tirani, kojima je najveći san potpuno ukidanje slobode, slobodu zadržavaju za sebe i sebi blisku kliku. Primera je mnogo, ali navešćemo jedan od najilustrativnijih. Tokom perioda nacizma dobar deo umetničkih dela bio je prokažen kao „degenerisan“, toliko da je njihovo izlaganje i posedovanje bilo strogo zabranjeno. U isto vreme, Gering, verovatni drugi čovek Trećeg Rajha, posedovao je ogromnu kolekciju, uglavnom otetu, dela upravo tih „degenerisanih“ umetnika. Da se ne priča tek o dvostrukim aršinima, pre svega moralnim. Oni koji propovedaju moralni puritanizam, najčešće su potpuna suprotnost takvom načinu života. Niko to nije bolje izrazio od Andrića u priči „Pismo iz 1920“: „Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijancima se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole, i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji.“ S druge strane, i ako potpuno apstrahujemo zloupotrebu slobode, stoji njeno shvatanje kod većine ljudi. Da bi se to razumelo, treba poći od početka. Pristajanjem na život u društvenoj zajednici, a svi živimo u nekakvoj zajednici, čovek se odriče dela svoje slobode. Pre svega je to odustajanje od nagona, ponajviše onih ubilačkih. Ništa manje je to poštovanje tuđe slobode. I tu dolazi ona čuvena rečenica, bezbroj puta izgovorena, da granica moje slobode doseže do trenutka u kom moja sloboda ugrožava tuđu slobodu. Postoje, naravno, i druga odricanja od slobode. Na prvom mestu, to su religijska. Zarad obećane nagrade u budućem životu, ili jednostavno zato što religiozne postulate smatraju za ispravne, dobar deo ljudi će se odreći svoje slobode. Najčešće je reč o seksualnosti. I tu leži najveća moć crkve. Uzmite najprirodniju stvar na svetu, a to je svakako naša seksualnost, učinite je grešnom, u isto vreme zadržavajući moć da vi jedino možete da „oprostite“ taj greh, i zadobili ste potpunu kontrolu nad ljudima. Isti slučaj je i sa državom i nacijom. U ime nekakvih svetlih ideala, odbrane nacionalne samosvojnosti ili napretka, koji se uvek pokažu kao dimna zavesa za lopovluk i bestijalnost, država se trudi da nam oduzme slobodu. Da sve bude još luđe, većina pristaje na to. Razume se, na kraju plaćajući veliku cenu za takav izbor. Sjajno to pokazuje Sinkler Luis u romanu „To je ovde nemoguće“.
Godina je 1936. Na izborima u Sjedinjenim Američkim Državama još jednu pobedu je zadobio Ruzvelt. Sinkler Luis pokušava da odgonetne kako bi izgledala istorija Amerika da se to nije desilo. Suštinski, kako bi svet izgledao da je umesto Ruzvelta za predsednika izabran populista, blizak fašizmu, što je zaista bila realna opasnost? Sve to Sinkler Luis predstavlja kroz prikaz uspona populističkog političara Vindripa, ali i kroz pripovedanje o životu novinskog urednika Doremusa Džesapa iz malenog grada Fort Bjuli u Vermontu, koji je odlučio da se suprotstavi ludilu koje polako obuzima Ameriku.
Roman „To je ovde nemoguće“ možemo slobodno označiti kao začetnika političkog distopijskog žanra. Priča o velikoj izbornoj katastrofi koja rezultira društvenim krahom – koja je ispirisala brojne književnike (pomenimo samo Orvela, Hakslija, Filipa K. Dika, Filipa Rota, Margaret Atvud…) – svoju „premijeru“ doživljava u ovoj knjizi. U ovom slučaju je to još specifičnije, Sinkler Luis knjigu piše 1935. godine kao moguću opomenu šta će odigrati u bliskoj budućnosti. A ta opomena je izvedena na dve ravni. Prva je filozofsko-društvena rasprava, koju Sinkler Luis predstavlja kroz dijaloge ili misli junaka romana, a druga je prikaz događaja ispripovedanih na sjajan način. I to događaja u vremenu u kom su sva pravila pređašnjeg sveta pogažena.
Sinkler Luis, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u malenom gradu Sok Senter u Minesoti. Posle završenih studija na Jejlu postaje novinski izveštač. Slavu zadobija posle objave romana „Glavna ulica“. Sledi niz uspešnih romana („Kraljevska krv“, „Bebit“, „Martin Arousmit“…), zbirki priča i drama. Njegova slobodoumnost, odbrana demokratskih načela i političkih sloboda, otvoreni ateizam i antifašizam doneli su mu podjednako i divljenje i napade. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija američka priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada koju je odbio da primi. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1930. Najveći deo Sinklerovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
„Koji pojmljiv razlog bi neko mogao da nađe da bi težio pravednosti u svetu koji toliko mrzi pravednost? Zašto raditi bilo šta sem jesti i čitati i voditi ljubav i obezbediti san koji neće ometati naoružani policajci?“, piše Sinkler Luis u ovom romanu. I zaista, čemu borba za slobodu? Zašto je ona bitna? Šta će nam pravda? Zar nije pametnije da se posvetimo samo svom životu i sopstvenoj koristi? Uostalom, ta borba će nam samo doneti nevolje. Sve su to reči koje svakodnevno čujemo. Te reči su i bile opravdanje Sinklerovih junaka zašto ih nije zanimalo ukidanje sloboda posle izbora autoritarnog vođe. Jedini je problem što je ukidanje sloboda kasnije dovelo do progona upravo tih ravnodušnih ljudi, do užasnog društva u kom je izbrisana svaka razlika između laži i istine i instalacije klike u kojoj je bašibozuk za sebe prigrabio sva ključna mesta u državi, razume se i privilegije. A sve to dolazi onda kada ljudima nije bitna sloboda i kada ne žele da se bore za nju. Strašeći se takvog sveta, Sinkler Luis je napisao izuzetan roman, opomenu na to koliko je zaista bitna sloboda. U isto vreme, on nam je i dao najbolji recept za njeno očuvanje: „Što više mislim o istoriji, sve sam uvereniji da je sve vredno u svetu ostvareno slobodnim, ljubopitljivim, kritičkim duhom, i da je očuvanje tog duha važnije nego bilo koji društveni sistem.“

Naslov: To je ovde nemoguće
Autor: Sinkler Luis (1885-1951)
Preveo: Miloš Đurić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 438

Svedočanstva – Margaret Atvud

Ono što ćemo često prevideti, možda čak i odbaciti sa gađenjem, je činjenica da naša vrsta pripada životinjskom carstvu. Sa našim životinjskim rođacima delimo mnogo toga. Od sličnosti naših tela pa sve do sličnih ili gotovo identičnih emocija. Evo samo par primera. Majčinski instikt je gotovo identičan kod ljudi i velikog broja životinjskih vrsta. Isto tako, empatiju delimo sa, recimo, voluharicama. O privrženosti, osvetoljubivosti ili strahu tek ne treba trošiti reči. Upravo je strah naša tema. Po onoj klasičnoj enciklopedijskoj odrednici, strah spada u red primarnih ljudskih emocija. Suštinski, strah je naša reakcija na stvarnu ili izmišljenu opasnost. Kao takav, strah je odigrao veliku ulogu u evolutivnom razvoju čoveka. I tu dolazimo do one čuvene razlike između naše i ostalih životinjskih vrsta. Mi posedujemo razum (što je i naziv naše vrste – homo sapiens iliti razuman čovek). Ili još preciznije rečeno, naša vrsta može da ukroti strah i ne samo to, mi smo u stanju da strah pretvorimo u nešto što će nam doneti korist. Naravno, postoje i druge vrsta strahova. Od onih psihopatoloških, pa sve do manipulacije i vladavine strahom. Ukoliko pogledamo istoriju naše civilizacije gotovo da ne postoji vladajući društveni i politički sistem, uključujući tu i organizovane religije, koji nije koristio strah kao jedan od glavnih metoda vladavine. U slučaju religija, to je strah od božje kazne. Ukoliko prekršimo neki od crkvenih postulata čeka nas kazna u budućem životu, i to ona koja će večito trajati. Takvo je i zakonodavstvo. Ako učinimo prestup, čeka nas zatvorska kazna. Ipak, strah je najvidljiviji u totalitarnim političkim sistemima. On je ništa drugo nego modus operandi svake diktature. Najpre, preko straha se dolazi na vlast. U razorenim društvima diktatura je ta koja obećava red i ništa manju zaštitu od straha, svejedno da li je to strah od ekonomske propasti ili osećaj ugroženosti od druge nacije ili društvene grupe. Nema boljeg primera za to od nacističke Nemačke. Paljenje Rajhstaga je pružilo priliku nacistima da preuzme sve poluge vlasti i to pod krinkom zaštite od komunističke opasnosti. Ljudi su predali svoju slobodu u zamenu za sigurnost. Strah je pobedio razum i ljudi su postali zveri. Rezultat je bio najkrvaviji rat u modernoj istoriji i holokaust. Na nesreću, takva diktatura nije bila izuzetak u istoriji naše civilizacije. Naprotiv, takva opasnost je i dalje realna. O njoj izuzetno piše Margaret Atvud.
U bliskoj budućnosti, a posle velike ekološke i socio-ekonomske katastrofe, na teritoriji nekadašnjih Sjedinjenih Američkih Država stvorena je nova država Galad. Ustrojena na puritanskom modelu ponašanja i moralu, ponajviše na starozavetnim postulatima, ova država zavodi strahovladu. Najveće žrtve su žene. One su sluškinje, ništa drugo nego hodajući inkubatori, uzorne supruge ili tetke, žene kojima je dat zadatak da upravljaju drugim ženama. Donoseći ispovesti, ili još bolje rečeno svedočanstva, takve tri žene, Margaret Atvud nam predstavlja samo „srce tame“ izmaštanog Galada.
„Svedočanstva“ se mogu posmatrati kao svojevrsni nastavak sada već kultne „Sluškinjine priče“, ali i kao potpuno nezavisno delo. Od prvobitne pripovesti u „Sluškinjinoj priči“ o sudbini jedne žene zarobljene u raljama „vrlog novog sveta“, Margaret Atvud u „Svedočanstvima“ prelazi na opis sveta koji tu ženu okružuje. Ništa je to drugo nego prikaz ustrojstva jednog totalitarnog sistema. Podjednako i prikaz kako jedan totalitarni sistem menja ljude i pretvara ih u zveri. Ili slepe podanike, što na kraju donosi isti rezultat. Opis tog sveta u ovom romanu je veličanstven. Duboka psihološka pronicljivost Margaret Atvud je sjedinjena sa izuzetnim pripovedačkim darom. Dodajte tome i sjajne opservacije o (zlo)upotrebi moći i dobili ste delo koje vam pruža istinsko čitalačko uživanje, ali vas u isto vreme upozorava i na moguću opasnost: „Zašto sam mislila da će ipak sve biti kao uvek? Pretpostavljam, zato sam tako dugo slušala takve stvari. Ne možete da verujete da nebo pada dok jedan komad ne padne i na vas.“
Margaret Atvud je najznačajnija savremena kanadska književnica. U svojim delima vešto kombinuje istorijske motive sa uzbudljivim životnim pričama, a ne ustručava se ni da zađe u polje naučne fantastike. Mnogi je povezuju sa feminističkim pokretom, kao i sa pokretom za preispitivanje pitanja kanadskog identiteta. Veliki je borac za zaštitu prirodne okoline. Dobitnica je niza književnih nagrada i priznanja, od kojih su najznačajnije dve Bukerove nagrade, i to za romane „Slepi ubica“ i „Svedočanstva“. Internacionalnu slavu joj donosi roman „Sluškinjina priča“, koji je zadobio izuzetnu adaptaciju u igranoj seriji istoimenog naziva. Napisala je preko petnaest romana, isto toliko zbirki pesama, nekoliko knjiga za decu, kolekcija eseja, kao i filmskih scenarija. Margaret Atvud se bavi i pronalazaštvom. Patentirala je robotizovani sistem za pisanje. Na srpskom je objavljeno preko deset njenih dela.
„Šta vredi baciti se pod parni valjak zbog moralnih principa i biti zgnječen kao čarapa bez stopala? Bolje je sakriti se u masi, pobožnoj i zahvalnoj, ulizičkoj, ostrašćenoj masi. Bolje je bacati kamenje nego dopustiti da ga bacaju na tebe. Ili su tako bar bolji izgledi da preživiš“, piše Margaret Atvud u ovom romanu. Baš takva je sudbina junakinja ovog romana. Ubačene u grotlo ludila, one moraju da nekako prežive. I da te pokušaje preživljavanja usklade sa dubokim unutrašnjem otporom prema takvom ludilu. Ništa manje i da se izbore sa strahom. A Galad je, baš kao i svaki totalitarizam, satkan samo od straha. I to straha koji unižava čoveka, pretvarajući ga u zver. Postoji li izlaz iz takvog sveta? Da li ga je moguće pobediti? Ako pitate Margaret Atvud, odgovor je potvrdan. Upravo tome su i posvećena „Svedočanstva“. I to kroz priču o odbacivanju straha kroz zdrav razum, empatiju i dobrotu. I ništa manji prezir prema bitangama i tiranima ovoga sveta koji pomoću straha žele da nas pretvore u pomahnitale zveri. Setite se toga kada susretnete takve bitange. I ne predajte se strahu. Ako vas on obuzme, propast je neminovna. Nema boljeg svedoka tome od ovog veličanstvenog romana.

Naslov: Svedočanstva
Autor: Margaret Atvud (1939-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 477

Pročitajte i prikaze romana „Alijas Grejs“ i „Đavolji nakot“ Margaret Atvud

Obojena ptica – Ježi Kosinski

„Čovek, kako to gordo zvuči“, izgovora jedan od junaka drame „Na dnu“ Maksima Gorka. Kontekst je sve, pa i u ovom slučaju. Ovu rečenicu izgovara očajnik, čovek koji je izgubio sve ideale, i čovek kom jedino preostaje cinizam. Sjajno o tome piše Miljenko Jergović u eseju „Maksim Gorki: Burevjesnik“: „Ljudi nisu na dnu zato što su socijalno deklasirani, nego su na dnu jer su ostali bez ikakve vjere i više im pomoći nema.“ Upravo ta vera, još više vera u čoveka je i naša tema. A nema boljeg načina da se ona pokrene od prisećanja na dva čuvena filozofska koncepta. Na jednoj strani je Žan Žak Ruso, a na onoj drugoj Tomas Hobs. U prevratničkom delu „Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima“ Ruso postavlja teoriju o koruptivnom društvu. Čovek po svojoj suštini nije loš. Lošim ga čine rđavi društveni sistemi. Ruso tu ne staje. Za primer najveće vrline on uzima „plemenitog divljaka“, čoveka neiskvarenog zakonima i društvenim sistemima. S one druge strane se nalazi engleski filozof Tomas Hobs. On ljudski život karakteriše kao „osamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak“. Ni sama čovekova suština ništa nije bolja. Ljudi su ništa drugo nego pripitomljene zveri, koje jedino čvrst društveni i politički sistem može da drži pod kontrolom. „Čovek je čoveku vuk“, kako govori Hobs. Ove dve suprotstavljene teorije postale su osnov savremene misle o čovekovoj prirodi. Ništa manje i osnov vladajućih društvenih sistema. Ako je verovati Rusou, da bi se čovečanstvo valjano razvilo potrebno je stvoriti novi, znatno bolji društveni sistem, koji će za svoj osnov postaviti ideje slobode, jednakosti i ravnopravnosti. To su i ideje Francuske revolucije iz kojih izvire moderna demokratija. Ukoliko verujemo Hobsu, potrebna nam je čvrsta ruka, tiranski politički sistem koji će pomoću straha držati u pokornosti svoje podanike. U suprotnom, sledi rasulo i ludilo. U koju ćete od ove dve teorije verovati zavisi samo od vaših svetonazora, ništa manje i od vaših iskustva. A kako one zaista izgledaju u praksi opisao je Ježi Kosinski u čuvenoj „Obojenoj ptici“.
Na samom početku Drugog svetskog rata roditelji svog sina sklanjaju u duboku poljsku provinciju, računajući da će tako on izbeći smrt. Ipak, problem nastupa kada Marta, starica kod koje je dečak smešten, umre. Ne bi li nekako preživeo, a bez mogućnosti da pronađe svoje roditelje, dečak kreće na put. Tragajući za utočištem, on luta poljskim selima. Na tom putu će sresti seosku gataru, patološki ljubomornog mlinara, sakupljača ptica, incestoidnu porodicu, nemačke vojnike, razularene kozake i još razularenije seljane, plemenitog sveštenika, vojnike Crvene armije… U svakom od tih susreta grotlo zla će biti otvoreno pred nemoćnim dečakom.
Prvo o kontroverzama. Objava „Obojene ptice“ je izazvala opšti odijum u zemljama tadašnjeg istočnog bloka, pogotovo u Poljskoj. Ono što je Poljake najviše zabolelo je bila predstava zla koji običan narod čini. Kao da to nije dovoljno, sledila je još jedna kontroverza. Na nagovor svog američkog izdavača, Kosinski je u početku govorio da je „Obojena ptica“ autobiografija kako se knjiga bolje prodavala. Kasnije se to ispostavilo kao neistina, što je i sam Kosinski priznao. Na to su se nadovezale i kasnije optužbe da Kosinski nije pravi autor ove knjige (po logici da neko ko je relativno skoro naučio engleski jezik ne može napisati tako stilski savršen roman), kao i glasine da je Kosinski „pokrao“ ispovesti preživelih Jevreja. Ako ostavimo po strani ove kontroverze, koje suštinski nisu ni bitne za sam sadržaj knjige, pred nama se nalazi istinsko remek-delo. Svet „Obojene ptice“ je ništa drugo nego svet prvobitnih bajki. Groteskni je to i užasavajući svet, onaj u kom se dešavaju užasne stvari i one koje, kako to mislimo, ne postoje u stvarnom svetu. Taj samo naizgled bajkoviti svet Kosinski predstavlja iz vizure jednog dečaka, koliko povređenog, još više zbunjenog. Dečaka koji pokušava da shvati: „(…) šta je to što ljudima jedne boje očiju i kose podaruje tako strašnu moć nad drugim ljudima“. Ali i dečaka koji posle silnih nesreća spoznaje suštinu moći: „Sposobnost da odlučuješ o sudbini mnogo ljudi koje uopšte nisi poznavao, rađalo je veličanstveni osećaj. Nisam bio siguran da li je to zadovoljstvo zavisilo samo od saznanja o moći koju neko poseduje ili od njenog korišćenja.“
Ježi Kosinski je rođen u jevrejskoj porodici u Lođu. Na početku Drugog svetskog rata roditelji ga sklanjaju u poljsku provinciju. Lutajući poljskim selima preživljava rat. U poratnom periodu završava studije istorije i sociologije. Emigrirao je 1957. godine u Sjedinjene Američke Države. Objava „Obojene ptice“ mu donosi mnoštvo književnih priznanja i velike tiraže, ali i ništa manje napade. Sledi niz podjednako uspešnih romana. Na srpski su prevedeni „Koraci“ i „Prisutnost“. Kosinski je bio istaknuti humanitarni radnik i borac za ljudska prava. Izvršio je samoubistvo 1991. godine.
Izlazak filma „Obojena ptica“ skrenuo je ponovnu pažnju na čuveni roman Ježija Kosinskog. Baš kao i uvek, svima su bila puna usta zgrađavanja nad silnim scena užasa i bestijanih zločina iz ovog romana. Jedino niko nije postavio pitanje kako su to zlodela moguća. Kako je moguće da čovek postane čoveku vuk? Ako verujemo Rusou, kako je moguće da „plemeniti divljaci“, a seljani iz ovog romana su baš takvi, čine takve zločine? I to bez ikakve potrebe, suštinski: bez bilo kakvog povoda. Zlo je to samo zarad zla. Ukoliko poverenje poklonimo Hobsu, kako objasniti činjenicu da jedno krajnje uređeno društvo kakvo je bilo nemačko čini podjednako užasne stvari? Čak i gore od „divljaka“: „Nemci su me čudili. Kakvo rasipanje snage! Da li je ovakav siromašan, okrutan svet bio vredan vlasti nad njim?“ Kosinski nas kroz ovaj sjajni roman primorava da promislimo o suštini naše prirode. I da sami sebi postavimo ona velika pitanja. Ko smo mi? Zveri ili ljudi? Ko nas čini zlim? Ili smo možda po svojoj suštini zli? I ono najbitnije pitanje: možemo li to kako popraviti? Svet „Obojene ptice“ je svet užasa, ali, i u isto vreme, užasa koji je opisan na način koji nikada nećemo zaboraviti. Najbitnije, sveta u kom je čovek prestao da bude čovek i postao zver: „Ljudi ionako nisu razumeli jedni druge. Sukobljavali su se ili su se privlačili, grlili su se ili gazili, ali svako je poznavao samo sebe. (…) Poput planinskih vrhova oko nas, gledali smo jedni druge, odvojeni planinama, previsoki da ostanemo neprimećeni, preniski da dotaknemo nebesa.“

Naslov: Obojena ptica
Autor: Ježi Kosinski (1933-1991)
Preveo: Vuk Perišić
Izdavač: Plato, Beograd, 2014
Strana: 266

Nevidljivi čovek – Ralf Elison

Jedna od onih sasvim sigurno opšteprihvaćenih teorija je i teorija o čoveku kao društvenom biću. Njena suština, ponovićemo je i pored toga što je ona verovatno poznata i poslovičnim dživdžanima na grani, je da čovek ne može da funkcioniše, ili barem to funkcionisanje donosi velike posledice, ukoliko se on ne nalazi u društvu drugih ljudi. Niko to nije bolje izrazio od Džona Dona: „Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina“. Problem već nastupa kada pokuša da se odredi čemu to zaista čovek pripada. I ko su ti ljudi bez kojih je naš život besmislen? Ukoliko sklonimo na stranu porodicu i bliske ljude, ostaju velike grupacije. Najveće su religije. Za većinu njih, pripadnici religije čiji smo mi članovi su naša braća. Suština je u ekskluzivitetu pripadnosti određenom verskom pokretu, što posledično dovodi do nipodaštavanja ljudi koji pripadaju drugim religijama. Neretko je to na metafizičkoj ravni, ponajviše u obećanju budućeg života. Najprostije rečeno, spasiće se samo pripadnici naše vere, dok oni „drugi“ sasvim sigurno odlaze u pakao. Druga ravan je naš svakodnevni život. Zabrana braka sa pripadnicima drugih vera je najčešća manifestacija, ali ne manjka ni ostalih. Neretko poprilično ekstremnih, toliko da je dozvoljeno ubistvo, ili zlostavljanje, inoveraca. I nije to samo prisutno u islamskim zemljama, to je srž i, recimo, moderne mržnje prema migrantima. Ukoliko razgrnemo dimne zavese straha od porasta nasilja i ekonomske propasti, suština je neprihvatanje onoga što je drugačije. Pored pripadnosti određenoj veri, sveprisutna je i privrženost naciji, koja funkcioniše vrlo slično kao religija. Naravno, postoje i druge pripadnosti. Može to biti pripadnost određenoj rasi, ništa manje i grupaciji koja je određena svojim seksualnim opredeljenjem. Neretko je i određenje po našim interesovanjima, tome i silna udruženja filatelista, ljubitelja esperanta ili pak obožavalaca nekog pevača. Isto tako, što je i naša tema, ta pripadnost može biti i posledica naše vere u određene ideje. Suština komunizma je, da uzmemo najočitiji primer, bila u brisanju svih nacionalnih i verskih razlika i ujedinjavanju ljudi na osnovu njihove želje za pravičnom raspodelom resursa i bogatstava. Suština čitave priče je da se ljudi otkako postoji naša civilizacija okupljaju u određene grupacije. Ipak, da li se tako gubi nešto? I da li nas ta pripadnost zaista ispunjava i donosi nam dobro? O svemu tome pripoveda Ralf Elison u čuvenom romanu „Nevidljivi čovek“.
Junak ovog romana je mladi crnac sa juga Amerike. Školovanje na crnačkom koledžu, koje je za njega predstavljalo najveći životni dar, biva iznenadno prekinuto. On je izbačen sa koledža zato što je jednom belcu „pogrešno“ predstavio stvarnost. Nevidljivi čovek, junak ovog romana, polazi u Njujork. Poslovi, oni na kojima će uvideti realnost užasnog postupanja sa radnicima, biće smenjeni ponudom jedne političke organizacije da postane njen član. I ne samo to, junak ovog romana postaje jedan od njenih vodećih ljudi. Sve dok ne uvidi da je njegovo delovanje plod ogromne manipulacije.
Pripovedačka veština Ralfa Elisona je nešto što se retko sreće. Od prve stranice ove knjige mi smo ubačeni u pakleno grotlo ludila našeg sveta, predstavljeno sa zapanjujućim intenzitetom i nenadmašnim pripovedačkim talentom. Ralf Elison nam ne daje ni tren predaha. Slika užasa spoljnog sveta se nadovezuje na sjajnu predstavu unutrašnjih preživljavanja junaka, izatkanih toliko vešto da nas svaka rečenica ovog romana u isto vreme i fascinira i boli. Kada se na to nadovežu razmišljanja junaka romana, sve te silne digresije o prirodi naših društvenih i političkih odnosa (kakva je, recimo ova misao: „Kada padnu sve granice, sloboda ne postaje samo spoznaja nužnosti, već i spoznaja mogućnosti.„) dobija se izuzetan roman.
Ralf Elison, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u crnačkoj porodici u Oklahomi. Započinje studije na čuvenom afroameričkom koledžu, ali ga i brzo napušta. Seli se u Njujork, gde će živeti do smrti. Bio je simpatizer komunističke partije, ali je napušta razočaran. Sve te teme će pronaći mesto u romanu “Nevidljivi čovek”. Objava ovog romana izaziva svojevrsnu književnu revoluciju. Dok je za jedne ovaj roman bio u najmanju ruku svetogrđe, drugima je “Nevidljivi čovek” predstavljao istinsko remek-delo. Za ovaj roman Elison dobija prestižnu Nacionalnu književnu nagradu, a „Nevidljivi čovek“ postaje jedna od najznačajnijih američkih knjiga dvadesetog veka. Za života je Ralf Elison objavio samo još jednu knjigu eseja. Posthumno su objavljeni njegova zbirka priča „Let kući“ i roman na preko dve hiljade strana „Tri dana pre pucnja…“
„Nevidljiv sam, shvati to, prosto zato što ljudi neće da me vide. Kao da su oko mene ogledala od tvrdog stakla koja daju izobličene slike, poput glava bez tela, koje ponekad gledate u cirkuskim predstava. Kad mi se primiču, oni vide ono što me okružuje, vide sami sebe ili plodove svoje uobrazilje – bilo šta, samo ne mene“, piše Ralf Elison na početku ovog romana, određujući suštinu svog junaka. To je nevidljivost. Koliko je to posledica njegove boje kože, to je još više pripadnost određenoj grupi. Ralf Elison opisuje život čoveka kojem je pripadnost rasi, kasnije i političkoj organizaciji, uskratila individualnost. To je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. Baš kao što je i vidljiva manipulacija velikih grupa, još preciznije vođa tih grupa, koje svojim članovima u ime svetlih i velikih ideja uskraćuju svaku ljudskost. Čovek više nije čovek. On je samo maleni šraf u velikom mehanizmu. Još tačnije, nevidljiv. Iz te rasne, ali i političke nevidljivosti Ralf Elison u ovom romanu izvlači jednog čoveka, ponovo ga tvoreći čovekom. I u tome je srž ovog bez preterivanja remek-dela. Baš kao i u otporu usrećiteljskim, da citiramo Pekića, ideologijama, religijama i političkim grupacijama koje u ime viših ciljeva uništavaju ono najvrednije što posedujemo. Našu ljudskost.

Naslov: Nevidljivi čovek
Autor: Ralf Elison (1914-1994)
Preveo: Predrag Šaponja
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2015
Strana: 521

Boja purpura – Alis Voker

Sasvim sigurno postoje ljudi koji i danas veruju u svojevrsno nadahnuće iz kojeg nastaje umetnost. Mogu to biti one romantične dušice koje umetnost posmatraju kao izraz božanskog, još više su to umetnici koji preko ove aure božanskog i nedostižnog sebi dižu značaj. Ali i pored toga ne postoji odgovor koji će razjasniti i raščlaniti nastajanje umetnosti. Može to biti inspiracija, koja u onom doslovnom i prvobitnom smislu predstavlja bogonadahnutost autora. Najjednostavnije rečeno, autor je samo objekat preko kojeg više sile realizuju svoju nameru. Takav slučaj je u starogrčkoj mitologiji, gde svaka grana umetnosti ima svoju muzu koja autorima donose nadahnuće. Identično je i u hrišćanstvu. Biblija se i dan-danas smatra za bogonadahnuti spis, što bi značilo da pisci biblijskih knjiga koautorstvo dele sa božanstvom. Isto to važi i za islam, gde koautorstvo nad Koranom dele prorok Muhamed i bog (preko svog anđeoskog predstavnika). Taj manir se prenosi kroz kasnije vreme, pa tako dolazi do verovanja u inspiraciju. S one druge strane je malo “prizemnija” teorija o nastajanju umetnosti. Inspiracija se posmatra kao talenat autora. Odakle on dolazi i danas je neodgonetljivo, ili možda barem u potpunosti, ali sam talenat ne vredi ništa bez rada. Što je već poprilično izlizana priča, ali se ona mora pomenuti. Naravno, taj rad ne treba shvatati doslovno. Svakako je bitno da umetnici neprestano stvaraju, u slučaju književnosti da neprestano pišu. Ali, opet, ni to nije od najvećeg značaja. Koliko je samo onih koji su napisali desetine i desetine dela, a da nijedan njihov redak nema baš nikakav značaj. I tu dolazi uloga talenta, ali ne samo njega. Pisci moraju da poprilično dobro poznaju stvari o kojima pišu. Ako je u pitanju delo sa istorijskom tematikom, mora se poznavati istorijska epoha o kojoj se piše, i to do tančina. Koga zanima ova tema idealna literatura su dnevnički zapisi Borislava Pekića u kojima je on beležio koliko je priprema trebalo za pisanje njegovih romana. Ništa se ne razlikuje ni pisanje o svakodnevnom životu. Neophodno je odlično poznavanje načina govora, psihologije, društvenih odnosa, čovekove prirode, suštinski svakog aspekta ljudskog života. Da se vratimo na početak. Da bi jedno književno delo bilo uspešno i da bi zaista bilo književnost, potrebno je na prvom mestu da autor zna da piše, to je ona uloga nadahnutosti ili talenta, kako vam je volja. Podjednako je potreban i rad, kao i poznavanje onoga o čemu se piše. I baš zbog toga su toliko retka književna dela koja zavređuju istinsko divljenje. Jedno takvo je roman “Boja purpura”.
Sredina je dvadesetog veka na američkom jugu. U njemu živi crnkinja Sili. Detinjstvo ispunjeno siromaštvom i nasiljem od strane očuha prekinuće njena udaja. Kao da nije dovoljno što je ta udaja nevoljna, Sili mora da se rastane od sestre Neti koja odlazi u Afriku da bude misionarka. Ipak, preokret sledi. Upoznavanje Sili sa pevačicom Šug Ejveri odvešće je do spoznaje nove stvarnosti i načina življenja, ali i do otkrivanja nepoznanica iz prošlosti. Taj put Sili je opisan kroz pisma naslovljena na boga, one jedine utehe preostale nakon nestanka sestre.
Književna vrednost romana “Boja purpura” proizilazi ponajviše iz jedinstvenog kompozicionog i stilskog rešenja romana. Na prvom mestu to su pisma koje glavna junakinja Sili šalje bogu. U njima Alis Voker briljira. Prenošenje načina razmišljanja, podjednako i stila, jedne jedva pismene osobe u ovom romanu ne samo da je dobro izvedeno, već zadobija razmere pravog književnog trijumfa. Pred nama je život. Bedan, ukaljan i nikakav, ispričan iz ugla prostodušne i nepismene žene, ali ipak veličanstven po svom emotivnom naboju, pitanjima koje se postavljaju i ništa manje sjajnim zaključcima. Takav je, recimo, Silin “obračun” s bogom: “Ceo život me nije bilo briga šta ljudi misle o onom što radim, kaz’la sam. Al’ duboko u srcu me bilo briga za Boga. Šta će on misliti. I ja došla do zaključka da on ne misli. Sam’ sedi tamo gore u slavi i gluv, rekla bi’. Ili njeno viđenje života: “Al’ ja ne znam kako da se borim. Ja samo znam kako d’ ostanem živa.”
Alis Voker spada u red najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Rođena je u siromašnoj porodici, kao osmo dete. Po završetku studija, na kojima joj je mentor bio Hauard Zin autor čuvene “Narodne istorije SAD-a”, se posvećuje aktivističkom radu za ljudska prava. Saradnica je Martina Lutera Kinga, kao i učesnica svih većih antiratnih, feminističkih i protesta za prava Afroamerikanaca. Debituje 1968. godine sa zbirkom pesama “Jednom”. Do sada je napisala preko trideset književnih dela (zbirke pesama i priča, romani, kao i publicistička dela). Slavu joj donosi roman “Boja purpura” za koji je dobila Pulicerovu i Nacionalnu književnu nagradu. Po ovoj knjizi je Stiven Spilberg snimao istoimeni film.
“(….) znam da s’ ljubav ne mož’ zaustaviti samo što ljudi pate i jadikuju”, piše Alis Voker u ovom romanu. I možda je upravo to suština “Boje purpura”. Ljubav kao jedina sila koja može da se suprotstavi ljudskoj patnji. Ono što je izuzetno bitno, ta ljubav, a kasnije i snaga koja proizlaze iz nje, nisu deus ex machina kao u onim otrcanim ljubićima gde gospodin savršeni dolazi i rešava stvar. Naprotiv. Ljubav u ovom delu je plod razumevanja sebe, puta bolne spoznaje sveta u kom se živi i suprotstavljanja očaju. Suštinski, to je pronalaženje razloga za život. A kad se taj razlog pronađe, borba za bolji, plemenitiji i najbitnije slobodan život postaje sveta misija, baš kakav je slučaj sa Sili. Izuzetnost ovog romana je što se taj put oslikava maestralnim stilom, sastavljenim sa odličnom predstavom života koja vri. I najbitnije, večitom zapitanošću nad onim velikim pitanjima i tajnama života: “Mis’im da mi ovde da s’ čudimo. Da s’ čudimo. Da pitamo. I dok s’ čudiš velikim stvarima i dok s’ pitaš o velikim stvarima, neš’ malo i naučiš, skoro slučajno. Al’ nikad ne znaš niš’ više o velikim stvarma neg’ na početku. Što s’ više pitam, kazo je, to više volim.”

Naslov: Boja purpura
Autor: Alis Voker (1944-)
Preveo: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 245

Cena soli – Patriša Hajsmit

Jedna od onih, možda i najvećih, čovekovih zabluda je slepa vera u postojanost moralnih kodeksa i trenutnog načina života. A ako je šta na ovome svetu nepostojano i podložno raznoraznim izmenama, onda su to upravo ove dve stvari. Evo, uzmite samo kao primer robovlasništvo. Ono je prisutno u istoriji naše civilizacije, i to u potpunosti zakonski određeno, sve do druge polovine devetnaestog veka. Dakle, zakon, ništa manje i moral, su posedovanje drugog ljudskog bića smatrali za ispravno. Naravno, danas će robovlasništvo kod svakog iole zdravorazumskog bića izazvati potpuno zgražavanje. Tako će verovatno i nekim budućim generacijama pojedina današnja moralna i životna shvatanja izazvati istu reakciju, koliko god to nama zvučalo čudno, otprilike kao i nekom robovlasniku iz prošlosti ukoliko bi mu neko rekao da će ga u budućnosti smatrati za monstruma. Pokušajte samo da zamislite neke buduće generacije koje će u istorijskim udžbenicima čitati kako su u dvadeset i prvom veku živeli ljudi koji su ograničavali prava drugim ljudima, smatrajući to za ispravno. Od zlostavljanja žena u islamskim zemljama, čak i u onim državama koje sebe smatraju za deo civilizovanog sveta (da, misli se na Srbiju), pa sve do, najblaže rečeno, neblagonaklonog stava prema LGBT populaciji, što je i naša tema. I pre nego što neko u besu ostavi ovaj tekst, koliko zbog svojih predubeđenja, a još više zbog upoređivanja sudbine robova i homoseksualaca, treba reći sledeće. Naravno da su ove dve stvari, barem u današnjici, neuporedive, i to u stepenu progona, ali koren im je isti. I nekadašnji robovlasnici i današnji mrzitelji homoseksualaca koren svojih postupaka traže u moralu. Kao što su nekada robovi smatrani za niža bića, suštinski degenerisana stvorenja, tako i danas nemali broj ljudi homoseksualce posmatra kao bolesne ljude. Taj lični, mada je to daleko od bilo kakvog ličnog, stav je pre svega posledica opštevažećih etičkih i društvenih normi. Najgore od svega, taj stav se posmatra kao inherentan našem biću. A on je ništa drugo nego konstrukt, i to konstrukt novijeg datuma. Setite se antičke Grčke, poprilične slobode koju su homoseksualci uživali u Vizantiji i u kasnijim periodima. Današnja odbojnost, kao i progon homoseksualaca nastaju tek u novijem dobu. I traju sve do današnjice. O posledicama tih progona piše Patriša Hajsmit.
Glavna junakinja romana, mlada devojka Tereza, se posle odrastanja u sirotištu doselila u Njujork. Ambicija joj je da postane pozorišni scenograf, ali kako je taj put tek pred njom, zapošljava se kao prodavačica u robnoj kući. Slučajni susret sa tridesetogodišnjom Kerol joj menja život. Njihovo prijateljstvo malo po malo prerasta u opsesivnu ljubav. Samo što su protiv te ljubavi svi. Ne obazirući se na to, njih dve odlučuju da pođu na put koji će krunisati njihovu ljubav, ni ne sluteći do kojih će ih ponora i opasnosti ona odvesti.
Najveća vrednost ovog romana, i u ono u čemu je Patriša Hajsmit maestralna, je izuzetno portetisanje unutrašnjih svetova junakinja. Majstorski preplićući događaje sa posledicama koji ti događaji ostavljaju, Patriša Hajsmit sastavlja sjajnu romanesknu sliku. Naravno, to je samo jedan segment romana. Autorka je savršeni portretista vremena i prilika, pa bili to umetnički i bogataški krugovi Njujorka ili svet potlačenih radnica po robnim kućama. Otkrivajući njihove živote, i sve ono što nose u sebi, Patriša Hajsmit sastavlja sjajni bedeker kroz svet čovekovih skrivenih žudnji i ljubavi. I posledica koje te žudnje donose: „Tereza je zaustila da odgovori, ali u mislima je otišla predaleko – na neko udaljeno mesto, u daleki kovitlac iz kojeg se videla scena u toj slabo osvetljenoj, zastrašujućoj sobi gde njih dve kao da stoje u očajničkoj borbi. A u onoj tački kovitlaca gde su joj bile misli, znala je da je užasava jedino beznađe, ništa drugo. (…) Takođe njeno sopstveno beznađe, jer nikad neće biti osoba kakva bi htela da bude, niti će da radi ono što bi takva osoba činila.“
Patriša Hajsmit spada u red najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka. Njen prvi roman „Neznanci u vozu“ (1950) je doživeo veliki komercijalni uspeh, kao i ekranizaciju u režiji Alfreda Hičkoka. Sledi niz romana i zbirki priča (od kojih je najpoznatiji serijal od pet romana započet knjigom „Talentovani gospodin Ripli“) u kojima je Patriša Hajsmit vešto preplitala žanrovske konvencije (bili to detektivski, kriminalni ili romani koji se bave pitanjem rodnog i seksualnog identiteta) sa majstorskim psihološkim uvidima. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz američkih i internacionalnih priznanja, a njena dela su štampana u milionskim tiražima. Preminula je 1995. godine u Švajcarskoj.
„Cena soli“ je objavljena 1952. godine pod pseudonimom Kler Morgan, i to pošto je prvobitno odbijena od izdavača zbog otvorene homoseksualne tematike. Koliko osuđivan od strane puritanaca, toliko je u isto vreme ovaj roman postao kultan kod pripadnika LGBT populacije. Šta je izazvalo ovoliko oduševljenje, ali i zgražavanje? Najpre naturalistički i potpuno otvoreni pristup tada popriličnoj tabuiziranoj temi. Patriša Hajsmit ne krije seksualno opredeljenje svojih junakinja, ne provlači ga kroz ljigavu ljubavnu melasu ili moralizatorski stav. Duboko na strani svojih junakinja, ona slika svet u kojem čovek ne može da živi u skladu sa svojim porivima i najdubljim željama. Ili ako odluči da ih ostvari čeka ga progon, onaj koji se pravda moralom (vratiti se na početak teksta). A sve to rezultira užasom, zločinom protiv prirode i najdubljeg što čovek nosi u sebi. Najbolje to izražava sama autorka: „Kad čovek živi protivno svojoj prirodi, to je sama definicija izopačenosti.“

Naslov: Cena soli
Autor: Patriša Hajsmit (1921-1995)
Preveli: Ivan Radosavljević i Aleksandra Rašić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2014
Strana: 310

Narodna istorija SAD-a – Hauard Zin

narodna-istorija-sadKoliko god bio precenjen značaj teorijskih pravaca, kao ilustraciju dovoljno je navesti silne teoretičare koji već vekovima sizifovski pokušavaju da realnost spakuju u određeni misaoni ili ideološki sklop, isto tako bi bila krajnja greška teoriju odbaciti kao nevažnu. Iako ponekad u potpunosti odvojena od realnosti, ona utiče na ljudski život. Uzmimo samo za primer teološki pogled na svet, pogotovo onaj dogmatski. Koliko je samo žrtava palo zbog teoloških, moglo bi se bez greške reći čisto teorijskih, sporenja o prirodi Isusa i njegove misije. U dvadeset i prvom veku nam krajnje smešno i besmisleno deluje rasprava da li se Isus smejao za vreme svog života, ali za to se nekada gubila glava, pročitajte samo „Ime ruže“ Umberta Eka. Promislite isto tako koliko je ljudi izgubilo svoj život ako ne zbog neke teorije onda barem pod njenim okriljem. Šta je ideja o nadmoći jedne nacije ili ideologije nad drugom ako ne još jedna nesuvisla teorija? Suštinski, problem nastaje kada se određeni misaoni sklop, nazovimo ga teorijom, proglasi za potpunu istinu i nešto određujuće za celi svet. I baš zbog toga je pojava postmoderne bitna i dragocena. Njen značaj se ne iscrpljuje u formi, nikako ne, glavni doprinos postmoderne i ono po čemu će ostati upamćena jeste, da citiramo Ničea, preispitivanje svih vrednosti. Upravo taj otklon od autoriteta plod je duha vremena. Iskustvo dva krvava rata, i jednog i drugog nastalog iz ideološko-nacionalnih razloga doveo je do traganja za korenima tih ideologija. Staro idealističko shvatanje sveta sada biva u potpunosti odbačeno. Ne postoje autoriteti. Ne postoji ništa što ne bi moglo biti podvedeno pod sumnju. I tako dolazimo do Deride i dekonstrukcije. Jednostavnost nestaje, a ljudska misao počinje da se posmatra kao sukob različitih ideja i stremljenja. Uticaj filozofske dekonstrukcije i postmoderne na razičite umetničke i naučne pravce je nemerljiv. Književnost, arhitektura, slikarstvo, sve su to oblasti u kojima je postmoderna postala izuzetna bitna. Čak i za istoriju. Najbolje nam to pokazuje Hauard Zin.
Prateći istoriju Sjedinjenih Američkih Država od Kolumbovog dolaska 1492. godine do epohe Džordža Buša, Hauard Zin piše sasvim neuobičajenu hroniku sedam vekova. Tako ćete u ovoj obimnoj studiji saznati sudbinu indijanskih plemena i njihovo kasnije stradanje, pred vama će se prikazati tragične i bolne priče crnačkih robova, prisustvovaćete svakodnevnom životu običnih ljudi, pralja, radnika u rudnicima, majki na socijalnoj pomoći… Na onoj drugoj strani će vas čekati priče o bogatašima i njihovom usponu. Ali to neće biti bajke, već otrežnjujuće pripovesti o beskrupuloznosti koja se graniči sa sociopatijom. Gledaćete i državu koja je sluškinja tih beskrupuloznika i njihova zaštitnica. I najbitnije, čitaćete povest o pobuni običnog čoveka protiv tog zla.
Hauard Zin na početku ove studije govori: „Istorija bilo koje zemlje, prikazana kao istorija porodice, prikriva žestoke sukobe interesa (…) A u takvom svetu sukobu, svetu žrtava i krvnika, posao je mislećih ljudi, kao što je istakao Alber Kami, da ne budemo na strani krvnika.“ I, zaista, Zin staje na stranu onih poniženih i uvređenih. Ali to opet ne znači da je objektivnost izgubljena, naprotiv, umesto pogleda na zvaničnu verziju istine sada se pažnja prebacuje na sudbine tragično zapostavljenih društvenih grupa u istorijskoj nauci. Što je još bitnije, ova obimom velika (na gotovo osamsto strana) studija pleni svojim izuzetnim stilom i pitkošću. Odbacujući suvoparna istorijska i teorijska razglabanja, autor gotovo svaku pojavu ili događaj ilustruje sa odlomcima iz memoara svedoka, književnih dela i novinskih članaka, dajući tako istorijskim podacima potkrepljenje i uporište. Treba pomenuti i opširnu bibliografiju koja je sjajni izvor za dalje proučavanje američke istorije.
Hauard Zin, jedan od najvećih američkih istoričara dvadesetog veka, rođen je u jevrejskoj emigrantskoj porodici. Kao mladić se bori u Drugom svetskom ratu, što će postati kasniji koren njegovog antimilitarizma. U posleratnom periodu završio je studije i doktorirao na Univerzitetu Kolumbija. Dobar deo svoje naučne karijere provodi kao profesor političkih nauka na Univerzitetu u Bostonu. Napisao je preko dvadeset studija (najčešće o istoriji crnačkog pokreta za oslobođenje, radničkim pobunama i mirovnom aktivizmu), tri drame i autobiografiju „Ne možeš biti neutralan u zahuktalom vozu“. Za svoje stvaralaštvo je dobio niz značajnih priznanja, a njegovi radovi su postali osnov za nove pravce u istorijskim istraživanjima. Preminuo je 2010. godine.
Za Hauarda Zina su storije o prelomnim događajima i velikim liderima apsolutno nezanimljive i nebitne. Njegovo polje istraživanja su posledice koje ti događaji i lideri ostavljaju u nasleđe jednoj zemlji i narodu. Ona stara priča o Americi kao zemlji mogućnosti sada pokazuje svoje drugo lice. Amerika je za Zina istorija konflikta, sukoba i nepravde koja neprestano tinja. Negirajući ono otužno pozivanje na istorijsku objektivnost, on dekonstruiše pojam istorije. To više nije svetla povest o uspinjanju jedne nacije, pred nama je priča o onoj tihoj većini kojoj je oduzet glas i što je još gore čije je postojanje izbrisano iz istorijskog sećanja. Obraćajući posebnu pažnju na one uvređene i ponižene, i još bitnije na one koji su se pobunili protiv odurnog sistema, Hauard Zin stvara potpuno novi pogled na istoriju: „Prizvati to u sećanje znači podsetiti ljude na ono što bi vodeći krugovi voleli da zaborave – na ogromnu sposobnost navodno nemoćnih ljudi da se odupru, sposobnost navodno zadovoljnih ljudi da zahtevaju promenu. Razotkriti takvu istoriju znači pronaći moćnu ljudsku pobudu za učvršćivanjem ljudskosti čoveka.“

Naslov: Narodna istorija SAD-a
Autor: Hauard Zin (1922-2010)
Preveo: Snježan Hasnaš
Izdavač: VBZ, Beograd, 2013
Strana: 792