Isusova smrt – Dž. M. Kuci

Promena paradigme roditeljstva, ništa manje i vaspitanja dece, je prisutna u svakoj epohi. U vremenu u kom je čovekov životni vek bio znatno kraći, deca su, upotrebićemo verovatno poprilično ružan izraz, bila potrošna roba. Roditelji su bili svesni da su šanse za njihovo preživljavanje gotovo ravne mogućoj smrti. Nema boljeg primera od sudbine Jovana Jovanovića Zmaja, opevane u „Đulićima uveocima“. Čika Jova Zmaj je sahranio sedmoro svoje dece. Retko koja porodica u tadašnjem vremenu nije doživela sličnu sudbinu. Sve je to rezultiralo brojnim porodom, otprilike po logici da barem jedno dete mora preživeti. Neka se te činjenice sete protivnici vakcinacije dece u današnjici. No, da se vratimo na stvar. Ona deca koja su preživela su imala sasvim drugačije vaspitanje i život. Mesta bolećivosti nije bilo, pa deca od najranijeg doba rade. Kao ilustraciju ćemo navesti članak „Mali mučenici iz leskovačkih fabrika“ Dimitrija Tucovića u kom on daje užasnu sliku zloupotrebe dece u fabričkim poslovima. Deca od osam godina (da, dobro ste pročitali) su radila najteže poslove u smenama koje su trajale i po dvanaest sati (i to ste dobro pročitali) trpeći brojna zlostavljanja, neretko i krvničke batine. Vlasnik tih fabrika je bio Vlada Ilić, onaj divni čovek za kojim se u današnjici liju krokodilske suze zato što su mu komunisti nakon rata oduzeli imovinu. Ostala deca, ona koja nisu imala tu nesreću da upadnu u kandže monstruma, vaspitavaju se u duhu tadašnjih patrijarhalnih moralnih normi. Roditelji, gotovo je to uvek otac, svojoj deci određuju sudbinu. Najvidljivije je to u romanu „Hajduk Stanko“. Kada se postavi pitanje udaje glavne junakinje romana muškarci govore: „A ko nju pita? Pitaju li mrtvaca hoće li u groblje?“ Deca, naprosto, nisu imali slobodnu volju. Naravno, mogućnost za beg je postojala, ali je taj beg donosio silne opasnosti i ništa manju nesreću. I tako dolazimo do Frojda koji je na svetlost dana izneo silne frustracije, ništa manje i bolesti, proizašle iz ovakvog vaspitanja. I čini se da je upravo ovo iznošenje prljavog porodičnog veša promenilo paradigmu vaspitanja. Koja je vidljiva danas. Umesto nekadašnje strogosti danas je prisutna prevelika bolećivost. Podjednako, i koliko god to paradoksalno zvučalo, roditeljske ambicioznosti. Deca se od najranijeg doba upisuju na silne sportske sekcije, ništa manje i na časove klavira, baleta… Novi Đokovići i Mocarti se moraju stvoriti na vreme, zar ne? Jedino što se zaboravlja, a što se zaboravljalo i u pređašnjim vremenima, je sloboda deteta. I davanje prilike detetu da bude ono što ono želi. Ponajviše da bude dete. O baš takvom detinjstvu je Dž. M. Kuci napisao izuzetan roman.
Priča započeta u romanima „Isusovo detinjstvo“ i „Isusovo školovanje“ doživljava svoj vrhunac u „Isusovoj smrti“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali je mnogo bolje poći od početka trilogije). Maleni David je napunio deset godina. I dalje odbija da uči matematiku, ona mu je potpuno besmislena, baš kao što i odbija da čita bilo koju drugu knjigu osim „Don Kihota“. David je, najblaže rečeno, čudnovato dete sa kojim roditelji imaju silne muke. U isto vreme, David je dete koje privlači pažnju okoline brojnim talentima. Samo što su ti talenti poprilično neupotrebljivi u ovom svetu.
Trilogija o životu mladog Davida u „Isusovoj smrti“ doživljava furiozni završetak. To je najpre predstava izmaštanog sveta u kom Kucijevi junaci žive. Ništa manje i izuzetna predstava unutarporodičnih odnosa. Kuci majstorski ispisuje pripovest o dečjem svetu, ali ništa manje i o pokušaju roditelja da taj dečji svet ukrote i pretvore u ono što oni žene. Sukob je neminovan. Baš kao i pobuna deteta: „Nije fer! Kad kažem nešto što ti se ne sviđa, kažeš kako sam dete i kako se to što kažem zbog toga ne računa. Računa se samo ako se slažem s tobom. Zašto moram uvek da se slažem s tobom? Neću da govorim kao ti i neću da budem kao ti! Hoću da budem šta ja hoću!“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom još Piteru Keriju, Hilari Mantel i Margaret Atvud) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Istinski čitati znači čuti šta neka knjiga ima da kaže i razmišljati o tome – možda čak voditi u mislima razgovor s piscem. Znači učiti o svetu – onakvom kakav jeste, ne onakvom kakav želiš da bude“, ispisuje Kuci u ovom romanu. I baš to i uspeva. Kuci nam pruža sliku sveta onakvog kakav on jeste, iako on, eto malo paradoksa, nije svet u kom živimo. Svet Kucijevih junaka je svet u kom važe neka druga pravila. A koja opet funkcionišu kao naš svet. U tom svetu deca pokušaju da žive svoje živote, baš kao što i roditelji pokušavaju da ukrote živote svoje dece. Samo što je to u slučaju Davida nemoguće. Njegova izuzetnost, mada je možda bolje reći nekonvencionalnost, taj pokušaj čine nemogućim zadatkom. Baš kao što je i roditeljima nemoguće da prihvate Davidovu bolest koja je centralna tema romana. Kuci je u ovoj knjizi ispisao pripovest o dve velike teme. Jedna je detinjstvo, odrastanje i roditeljstvo. A druga tema je smrt. I naš način da se sukobimo sa njom. I u jednoj i drugoj temi Kuci briljira. Pred nama je izuzetan roman, neverovatna snažna slika susreta, podjednako i prihvatanja, onoga što nam se čini nemogućim. Opisujući te (ne)moguće susrete, Kuci ispisuje istinsko remek-delo. I pokušaj, baš kakav je taj pokušaj u svim Kucijem romanima, da se neodgonetljivo odgonetne: „Ono što želimo, što svi mi želimo, jeste reč prosvetljenja koja će otvoriti vrata našeg zatvora i vratiti nas u život. A kada kažem zatvor ne mislim samo na zatvoreno krilo, mislim na svet, na ceo veliki svet. Jer posmatran iz određene perspektive, svet je baš to: zatvor u kom propadaš do pogrbljenosti, upišanosti i naposletku smrti, i onda se (ako veruješ u određene priče, što sa mnom nije slučaj) probudiš na nekoj nepoznatoj obali, gde moraš da započneš čitav taj ciklus ispočetka. Nismo mi gladni hleba (…) nego reči, vatrene reči koja će nam otkriti zašto smo ovde.“

Naslov: Isusova smrt
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 173

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana „Isusovo školovanje“ i „Zemlje sumraka“,
zbirke priča „Staklena klanica“, kao i knjige pisama „Ovde i sada

Staklena klanica i druge priče – Dž. M. Kuci

O ljudskom životu pisali su mnogi. Ipak, čini se da je u tome Šekspir bio najbolji. „Pa ceo svet je / Glumište gde ljudi svi i žene glume; / Svak se pojavi tu i ode; i odglumi / U svom životu mnoge uloge…“, ispisuje Šekspir u drami „Kako vam drago“ nastavljajući da nabraja čovekove uloge kroz život. Jedna od njih je i starost: „U papučama je lutak presamićen / S naočarima na nosu, s kesom uza se, / Bestraga široke čakšire, a glas / Nekada muški, a sad piska dečja / Pijuče i zviždi. A poslednji čin, / K’o konac te čudne istorije burne, / Drugo je detinjstvo, sušti zaborav: / Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ičeg.“ I pored razvoja nauke i promene paradigme starosti i starenja, o kojoj je na ovom mestu već pisano, ovakva slika starosti je ostala ista. Nema boljeg dokaza za to od ljudske želje, sada već sveprisutne, za večitom mladošću. Zdrava ishrana, sjedinjena sa fizičkim vežbama, postala je skoro pa nova religija. Odakle ovo izvire nije teško odgonetnuti. To je pre svega posledica duha vremena i divljačkog kapitalizma. Poslodavcima, podjednako i državi, su potrebni zdravi, pod tim se pre svega misli na fizički spremne radnike, koji će bez troškova lečenja, razume se, rintati sve do smrti. A to sve do smrti u današnjem svetu postaje doslovno, pošto se iz godine u godinu sve više pomera starosna granica za odlazak u penziju. No, da se vratimo na kult zdravog života. Najveći argument, pored života bez bolesti, je dug život. I tu nastupa paradoks. Svi žele da žive dugo, u isto vreme ne želeći da ostare. Najpre zato što je starost i dalje ostala podjednako otužna kao i u onim Šekspirovim stihovima. Pre nego što neko grakne kako to nije istina, par podataka. I pored silnih medicinskih istraživanja, lek za demenciju, najvećeg neprijatelja starosti, nije pronađen. Kvalitet života ljudi obolelih, recimo, od Alchajmerove bolesti je ostao gotovo nepromenjen. Isto tako, neki čarobni lek protiv entropije nije pronađen. Naši organi će sa protokom vremena sve više propadati, samo što će to propadanje biti znatno duže. Ova entropija će neminovno uticati i na naše moždane funkcije. Pamćenje će biti sve teže, a i ono što se pamti biće selektivno i više okrenuto ka dalekoj prošlosti. Fokusiranost na sitnice, neobaziranje na širu sliku i kontekst vremena, laka razdražljivost i gubitak kontrole u ponašanju, još jedna je manifestacija starosti. Baš kao u Šekspirovim stihovima, biće to drugo detinjstvo, sušti zaborav. O takvoj starosti maestralnu knjigu je napisao Dž. M. Kuci.
„Pas“, priča koja otvara zbirku je posvećena devojci koja u susretu sa podivljalom životinjom otkriva mnogo veću podivljalost. Ljudsku. Druga priča u zbirci, „Priča“, govori o komplikovanosti ljudskih osećaja i odnosa. Sledi niz priča o Elizabet Kostelo. U „Taštini“ Elizabet Kostelo na pragu starosti pokušava da još jednom oseti kako je to biti mlad. Ipak, starost je tu. „Kad žena ostari“ pripoveda o nemogućnosti međugeneracijskog razumevanja. „Stara žena i mačke“, „Laži“ i „Staklena klanica“ pripovedaju o starosti i neminovnom krahu Elizabet Kostelo. Tri priče koje zatvaraju zbirku nas sele na različite kontinente. U prvoj „Kuća u Španiji“ ostareli turista kupuje kuću misleći da će ona sačuvati sećanje na njegov život, „Nitferloren“ nam pripoveda o južnoafričkom starcu koji ne može da prihvati ono u šta se pretvorila njegova zemlja, dok zbirku zatvara pripovest „On i njegov čovek“ o starosti čuvenog Robinzon Krusoa.
Zgusnutost proznog izraza, kratkoća rečenica, njihova istovremena jasnost ali i ogromni podtekst koji se skriva iza njih, sve je to dobro poznata prozna tehnika Dž. M. Kucija. To se nastavlja i u ovoj zbirci priča. Kuci je nenadmašni majstor da ogromne i velike stvari, ponekad i čitave ljudske živote, smesti i opiše u samo par rečenica. I u isto vreme da u tu, samo prividnu, jednostavnost umetne i raspravu o filozofskim, društvenim, neretko i o političkim pitanjima. Tako jedan Kucijev junak promišlja u šta je pretvoren njegov svet: „To je jedina budućnost koju možete imati u Južnoj Africi, rekli su nam: da budete konobari i kurve ostatku sveta“. Svaka sličnost sa današnjom Srbijom je, naravno, sasvim slučajna. Isto tako, Kuci je majstor da velika pitanja o našem životu predstavi na nenadmašan način: „Nema ničeg lošeg u tome da čovek obavlja svoju dužnost. Dužnost pokreće svet, a ne ljubav. Ljubav je lepa, znam, lep dodatak. Iako ne i pouzdan, nažalost. Nema je uvek.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom samo još Piteru Keriju i Hilari Mantel) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Ne zgražavam se ja samo nad celokupnom istorijom nego nad sitnicama – lošim vaspitanjem, lošom gramatikom, bukom! Mene izluđuju sitnice, a ta vrsta sitnice koje me izluđuju baca me u očajanje. Tako su nebitne!“, govori Kucijeva junakinja Elizabet Kostelo o svojoj starosti. Fokusiranost na sitnice, grozničavost, neretko i potpuna džangrizavost, nešto su protiv čega ona ne može da se izbori. Ovo je još teže kada se uzme u obzir koliko je njen pređašnji život (opisan u Kucijevom ranijem romanu „Elizabet Kostelo“ i delimično u „Sporom čoveku“) bio bogatiji i drugačiji. Ona je, baš kao i skoro svi junaci iz ove zbirke, postala žrtva starosti. Bolesti, mentalnog opadanja, nerazumevanja savremenosti. Želje, te prevelike želje, iz pređašnjeg vremena su se sukobile sa nemogućnošću njihovog ostvarenja u starosti. Rezultat je krah. Kuci starost opisuje oporo, kao mučno vreme dugotrajnog propadanja i neminovne entropije koja nas guta. Ona je za njega nedostajanje vitalnog, onog što nas pokreće i čini naš život životom: „Nešto mi nedostaje, nešto u meni. Nekad sam umela da odvedem stvari korak dalje, ali nemam to više u sebi, tu sposobnost. Zupčanici usporavaju, svetla se gase. Mehanizam na koji sam se oslanjala da me odvede taj korak dalje kao da više ne funkcioniše. Ne zabrinjavaj se. To je priroda – način prirode da mi saopšti kako je vreme da se vratim kući.“ Možda je najveća ironija što ovako blistave i po idejama i stilskom izrazu skoro mladalačke priče Kuci piše na kraju sedme decenije svog života. Izgleda, ipak, da nije svaka starost ista. Književno stvaralaštvo Dž. M. Kucija nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Staklena klanica i druge priče
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 128

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana: „Zemlje sumraka“ i „Isusovo školovanje“,
kao i knjige pisama „Ovde i sada

Ovde i sada – Pol Oster i DŽ. M. Kuci

Postoji bezbroj otrcanih fraza o čovekovoj suštini. Jedna od njih je i priča o čoveku kao društvenom biću. Znate već kako ona ide, čovek bez drugih bića neminovno stagnira, napredak izostaje i civilizacija gubi svaki smisao. U poslednje vreme su učestale i teorije o fizičkom, a sledstveno tome i mentalnom, propadanju pojedinaca koji žive kao usamljenici. Verovatno je to najbolje predstavljeno u romanu Zoi Heler „Zabeleške o skandalu“ kroz priču o usamljenici Barbari. Rečenice u kojima ona govori da je vrhunac njenog društvenog, podjednako i emotivno-erotskog, života slučajni dodir sa strancem u javnom prevozu ili dodirivanje prstiju mesara kada joj predaje porudžbinu, slikovita je predstava užasne samoće i nedostatka bile kakve interakcije sa drugim ljudskim bićima. No, sve je to opšte poznato i neprestana tema u poslednjih nekoliko decenija. Koliko tome pogoduje promena paradigme društvenih i porodičnih odnosa; opet poprilično otrcano lamentiranje nad svetom koji odlazi dođavola, a nikako da zaista ode; isto tako je i posledica pojave novih tehnologija u kojima se odnos sa drugim ljudima sve više izmešta u virtuelnu realnost. Što je ponovo tema o kojoj se neprestano govori. Naša je drugačija. Ako uzmemo da je teorija o čoveku kao društvenom biću istinita, zasad je barem niko nije pobio, šta je sa onim ljudima koji su po prirodi svog posla, ili bolje reći zanimanja, osuđeni na usamljeništvo? Da budemo konkretni, reč je o umetnicima, ponajviše književnicima. Za ostale vrste umetnosti, bilo to slikarstvo, vajarstvo ili film, prisustvo drugih ljudskih bića je neophodno. Film, ma koliko režiser bio talentovan, ne može biti snimljen bez glumaca, scenografa, kamermana… Isto tako ni slika naslikana ili skulptura izvajana bez modela, ako to naravno nije apstraktno ili pejzažno slikarstvo, kao ni kasnije prodata bez kontakta sa drugim ljudima. Sa literaturom je stvar drugačija. Iako pisac neminovno stvara za druge ljude, on je u toku procesa pisanja osuđen samo na sebe. Stereotip jeste, ali je istinit, najveći broj pisaca, ima izuzetaka naravno, veći deo svog života provodi u samoći. Uzmite u obzir i neverovatnu količinu ubeđenosti u sopstveni genij koji pisci neretko gaje, nije joj ravna ni sujeta operskih diva, i tek onda ćete shvatiti ponore njihove usamljenosti. Baš zbog toga su i zanimljiva istinska prijateljstva pisaca, ona u kojima se oni pokazuju kao društvena bića, a još više trenuci u kojima dele svoj talenat stvarajući velika dela. Takav je slučaj sa Polom Osterom i Dž. M. Kucijem.
U knjizi „Ovde i sada“ sabrana su pisma, da prava pisma, koja su Pol Oster i Dž. M. Kuci razmenili u periodu od 2009. do 2011. godine. Ali, opet, to nisu obična pisma. Intima je gotovo uvek po strani, u Kucijevom slučaju skoro nepostojeća. Zašto književnost danas nema nikakav uticaj, da li je bolje grabuljati dvorište ili čitati beletristiku, gde su nestali pesnici, kakav odnos treba imati prema čitaocima, sve je to samo mali deo ove sjajne prepiske. Ne zaobilaze se ni one „obične i svakodnevne“ teme. Oster i Kuci se hvataju u koštac sa savremenim tehnologijama, politikom, ekonomijom i nizom drugih ljudskih problema i muka.
„Radije ćemo živeti u bedi stvarnosti koju smo stvorili… nego da stvorimo novu, dogovorenu stvarnost“, tako Dž. M. Kuci piše u jednom pismu u ovoj knjizi. Priča o baš toj bedi dogovorene stvarnosti tema je ove dvojice pisaca. Kako joj oni pristupaju? Možda je najbolje reći kroz prizmu romanesknog iskustva koje se meša sa sjajnim esejističkim pristupom. U ovoj knjizi pisama se „velike teme“ osvetljavaju na potpuno novi način. Mešavina je to duhovitosti, erudicije, ništa manje i ličnih iskustva, koje se kroz dijalog šire i dopunjavaju. Sve to rezultira sjajnim uvidima i zaključcima. Kakve su, recimo, Osterove misli o položaju umetnosti danas: „Više niko ne veruje da poezija (ili umetnost) mogu promeniti svet. Niko ne kreće u svetu misiju. Danas pesnika ima na sve strane, ali razgovaraju samo jedni s drugima“ ili Kucijeve o smislu revolucije: „Možda je u tome suština revolucije, možda je to sve što bi od nje trebalo očekivati: jedna ili dve nedelja slobode, trijumfa nečije snage i lepote, dok se sedi starci ne pregrupišu i ponovo ne preuzmi vlast, a život se vrati u normalu“.
Pol Oster, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, je autor niza romana (Njujorška trilogija, Nevidljivi, Mesečeva palata…), zbirki pesama i priča, knjiga eseja. Istaknuti je i scenarista, reditelj i prevodilac. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz književnih priznanja.
Dobitnik Nobelove nagrade, kao i dvostruki laureat Bukerove nagrade, Dž. M. Kuci, je rođen u Južnoj Africi. Živeće kasnije u Engleskoj, Americi i u Australiji. Autor je niza romana (Iščekujući varvare, Sramota, Život i vremena Majkla K, Spor čovek…), nekoliko knjiga memoarske proze i eseja.
„Najbolja i najdugovečnija prijateljstva zasnivaju se na poštovanju. To je čvrst temelj koji dugoročno povezuje dve ličnosti. Poštuješ nekoga zbog onoga što radi, zbog toga ko je, kako savladava teškoće na svom putu kroz svet“, tako Pol Oster govori o prijateljstvu i u isto vreme na najbolji način izražava suštinu svog odnosa sa Kucijem. Iz toga i proizilazi uživanje svakog čitaoca koji uzme ovu knjigu u svoje ruke. U njoj neće susresti borbu dva ovna na brvnu, kakav je običan slučaj sa piscima, naprotiv, „Ovde i sada“ je prikaz razmene misli i iskustava dva književna velikana koje vezuje istinsko poštovanje jednog prema drugom, iz čega proizilazi i istinsko prijateljstvo. Koristeći svoje enciklopedijsko znanje, podjednako i literarni talenat, oni pokušavaju da pronađu odgovore na pitanja koja ih tište. Ponekad tih odgovora nema, ali suština, baš kao i literaturi, nije u rešenjima, već u razmeni misli. I priči. Kako ta priča, ili još bolje rečeno dijalog, treba da izgleda maestralno nam pokazuju Oster i Kuci.

Naslov: Ovde i sada
Autori: Pol Oster (1948) i Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 230

Pročitajte i prikaze romana Dž. M. Kucija:
Zemlje sumraka
Isusovo školovanje

Cena soli – Patriša Hajsmit

Jedna od onih, možda i najvećih, čovekovih zabluda je slepa vera u postojanost moralnih kodeksa i trenutnog načina života. A ako je šta na ovome svetu nepostojano i podložno raznoraznim izmenama, onda su to upravo ove dve stvari. Evo, uzmite samo kao primer robovlasništvo. Ono je prisutno u istoriji naše civilizacije, i to u potpunosti zakonski određeno, sve do druge polovine devetnaestog veka. Dakle, zakon, ništa manje i moral, su posedovanje drugog ljudskog bića smatrali za ispravno. Naravno, danas će robovlasništvo kod svakog iole zdravorazumskog bića izazvati potpuno zgražavanje. Tako će verovatno i nekim budućim generacijama pojedina današnja moralna i životna shvatanja izazvati istu reakciju, koliko god to nama zvučalo čudno, otprilike kao i nekom robovlasniku iz prošlosti ukoliko bi mu neko rekao da će ga u budućnosti smatrati za monstruma. Pokušajte samo da zamislite neke buduće generacije koje će u istorijskim udžbenicima čitati kako su u dvadeset i prvom veku živeli ljudi koji su ograničavali prava drugim ljudima, smatrajući to za ispravno. Od zlostavljanja žena u islamskim zemljama, čak i u onim državama koje sebe smatraju za deo civilizovanog sveta (da, misli se na Srbiju), pa sve do, najblaže rečeno, neblagonaklonog stava prema LGBT populaciji, što je i naša tema. I pre nego što neko u besu ostavi ovaj tekst, koliko zbog svojih predubeđenja, a još više zbog upoređivanja sudbine robova i homoseksualaca, treba reći sledeće. Naravno da su ove dve stvari, barem u današnjici, neuporedive, i to u stepenu progona, ali koren im je isti. I nekadašnji robovlasnici i današnji mrzitelji homoseksualaca koren svojih postupaka traže u moralu. Kao što su nekada robovi smatrani za niža bića, suštinski degenerisana stvorenja, tako i danas nemali broj ljudi homoseksualce posmatra kao bolesne ljude. Taj lični, mada je to daleko od bilo kakvog ličnog, stav je pre svega posledica opštevažećih etičkih i društvenih normi. Najgore od svega, taj stav se posmatra kao inherentan našem biću. A on je ništa drugo nego konstrukt, i to konstrukt novijeg datuma. Setite se antičke Grčke, poprilične slobode koju su homoseksualci uživali u Vizantiji i u kasnijim periodima. Današnja odbojnost, kao i progon homoseksualaca nastaju tek u novijem dobu. I traju sve do današnjice. O posledicama tih progona piše Patriša Hajsmit.
Glavna junakinja romana, mlada devojka Tereza, se posle odrastanja u sirotištu doselila u Njujork. Ambicija joj je da postane pozorišni scenograf, ali kako je taj put tek pred njom, zapošljava se kao prodavačica u robnoj kući. Slučajni susret sa tridesetogodišnjom Kerol joj menja život. Njihovo prijateljstvo malo po malo prerasta u opsesivnu ljubav. Samo što su protiv te ljubavi svi. Ne obazirući se na to, njih dve odlučuju da pođu na put koji će krunisati njihovu ljubav, ni ne sluteći do kojih će ih ponora i opasnosti ona odvesti.
Najveća vrednost ovog romana, i u ono u čemu je Patriša Hajsmit maestralna, je izuzetno portetisanje unutrašnjih svetova junakinja. Majstorski preplićući događaje sa posledicama koji ti događaji ostavljaju, Patriša Hajsmit sastavlja sjajnu romanesknu sliku. Naravno, to je samo jedan segment romana. Autorka je savršeni portretista vremena i prilika, pa bili to umetnički i bogataški krugovi Njujorka ili svet potlačenih radnica po robnim kućama. Otkrivajući njihove živote, i sve ono što nose u sebi, Patriša Hajsmit sastavlja sjajni bedeker kroz svet čovekovih skrivenih žudnji i ljubavi. I posledica koje te žudnje donose: „Tereza je zaustila da odgovori, ali u mislima je otišla predaleko – na neko udaljeno mesto, u daleki kovitlac iz kojeg se videla scena u toj slabo osvetljenoj, zastrašujućoj sobi gde njih dve kao da stoje u očajničkoj borbi. A u onoj tački kovitlaca gde su joj bile misli, znala je da je užasava jedino beznađe, ništa drugo. (…) Takođe njeno sopstveno beznađe, jer nikad neće biti osoba kakva bi htela da bude, niti će da radi ono što bi takva osoba činila.“
Patriša Hajsmit spada u red najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka. Njen prvi roman „Neznanci u vozu“ (1950) je doživeo veliki komercijalni uspeh, kao i ekranizaciju u režiji Alfreda Hičkoka. Sledi niz romana i zbirki priča (od kojih je najpoznatiji serijal od pet romana započet knjigom „Talentovani gospodin Ripli“) u kojima je Patriša Hajsmit vešto preplitala žanrovske konvencije (bili to detektivski, kriminalni ili romani koji se bave pitanjem rodnog i seksualnog identiteta) sa majstorskim psihološkim uvidima. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz američkih i internacionalnih priznanja, a njena dela su štampana u milionskim tiražima. Preminula je 1995. godine u Švajcarskoj.
„Cena soli“ je objavljena 1952. godine pod pseudonimom Kler Morgan, i to pošto je prvobitno odbijena od izdavača zbog otvorene homoseksualne tematike. Koliko osuđivan od strane puritanaca, toliko je u isto vreme ovaj roman postao kultan kod pripadnika LGBT populacije. Šta je izazvalo ovoliko oduševljenje, ali i zgražavanje? Najpre naturalistički i potpuno otvoreni pristup tada popriličnoj tabuiziranoj temi. Patriša Hajsmit ne krije seksualno opredeljenje svojih junakinja, ne provlači ga kroz ljigavu ljubavnu melasu ili moralizatorski stav. Duboko na strani svojih junakinja, ona slika svet u kojem čovek ne može da živi u skladu sa svojim porivima i najdubljim željama. Ili ako odluči da ih ostvari čeka ga progon, onaj koji se pravda moralom (vratiti se na početak teksta). A sve to rezultira užasom, zločinom protiv prirode i najdubljeg što čovek nosi u sebi. Najbolje to izražava sama autorka: „Kad čovek živi protivno svojoj prirodi, to je sama definicija izopačenosti.“

Naslov: Cena soli
Autor: Patriša Hajsmit (1921-1995)
Preveli: Ivan Radosavljević i Aleksandra Rašić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2014
Strana: 310

Paraziti poput nas – Adam Džonson

Paraziti poput nasZa začetnike distopijskog (antiutopijskog) žanra smatraju se dvojica velikih književnika. Prvi je Džek London koji u delu „Gvozdena peta“ (1908) daje sliku totalitarne Amerike pod upravom kapitalističke vrhuške. Onaj drugi, Jevgenij Zamjatin, svoj roman „Mi“ (1921) posvećuje sovjetskom komunističkom režimu. Usud dvadesetog veka sa bezbroj totalitarnih društava profilisao je distopiju kao najznačajniji književni žanr stoleća. Orvelova „1984“, Hakslijev „Vrli novi svet“ i Bredberijev „Farenhajt 451“ već su klasici. Kraj dvadesetog veka, odlazak većine totalitarnih društava u istoriju i pojava mnogo većih problema neminovno su morali uticati i na književno stvaralaštvo. Ako je nekada najveću opasnost predstavljala mogućnost (ali i realnost) postojanja diktatura, sada je to ekološki problem. Globalno zagrevanje, nuklearno oružje, kloniranje, virusi, hemijski otrovi, pandemije, mogućnost genetske modifikacije, boljke su vremena u kojem živimo. Obrada ovih tema svakako se razlikuje od autora do autora. Za jedne je to prilika za vizuelne spektakle (kako u književnosti, još više na filmu) tipa filmskog ostvarenja „Dan posle sutra“ ili knjige „Igre gladi“, bez dublje analize samoga problema. Oni malobrojniji ovoj tematici pristupaju na drugačiji način. Vizuelnost jeste bogata, ali ona ne potiskuje mogućnost intelektualnog preispitivanja. Kao neka vrsta repera može se uzeti Pekićeva distopijska trilogija „Besnilo“, „Atlantida“ i „1999“. Naravno, u post postmodernom vremenu moguće je i poželjno preplitanje svih mogućih žanrova. Distopija se meša sa apokaliptičnim elementima, a na to se nadograđuje iskustvo klasičnih književnih dela i dobija se poprilično zapaljiva kombinacija. Baš kao što je delo Adama Džonsona „Paraziti poput nas“.
Radnja romana „Paraziti poput nas“ smeštena je u sadašnjost (početak dvadeset i prvog veka). Profesor antropologije Henk Hana koji je i narator knjige kroz ove zapise pokušava da nekim budućim pokolenjima dâ sliku Amerike i njenih poslednjih dana. Roman počinje opisom dosadne svakodnevnice profesora Henka, njegovim nerešenim računima sa ocem, emotivnim problemima, ali i opštim nazadovanjem u naučnom pogledu. Naime, profesor Henk je nekada davno objavio knjigu „Istrebljivači“ u kojoj je dao najbolji presek života praistorijskog plemena Klovis. Na tome je i ostalo. Karijera malo po malo nazaduje, dok se on odaje čamotinji dosadnog života. Da se to preokrene dovoljna je pojava njegovih studenata Egersa i Trudi, kao i otkriće velike grobnice Klovisa. Upravo pronalazak artefakata koji su bili pohranjeni u toj grobnici dovodi do neočekivanog apokaliptičnog zapleta. Smrtonosni virus počinje da ubija ljude, a jedini koji postaju imuni na njega su upravo profesor i njegova družina.
Ovaj roman je gotovo nemoguće staviti u određeni kalup. Zbog samoga zapleta može se smatrati za postapokaliptični roman, ali to bi bilo uprošćavanje, najpre zbog distopijskih elemenata. Pojava novoga društva, tačnije nove diktature u želji da se nekako sačuva od nadirućeg virusa, veoma je važan element romana. Najbitnija je svakako britka satira akademskih krugova i uopšte celokupnog američkog društva. Kroz opise ponašanja profesora Henka i njegovih studenata daje se slika opšte bezidejnosti akademskih krugova. Nauka koja ne samo da je nekorisna, već u krajnjem slučaju opasna po druge gubi svaki značaj. Ipak Džonsonovim likovima ne fali živopisnosti, jer su i pored svoje nekorisnosti oni izuzetno zanimljivi, najpre zbog toga što je Džonson izuzetno dobar i duhovit pripovedač koji kroz gorki humor i ironiju potencira izuzetno bitne teme i pitanja.
Adam Džonson spada u red najznačajnih američkih književnika mlađe generacije. Profesor je kreativnog pisanja na Stanford univerzitetu. Debitovao je sa višestruko nagrađivanom zbirkom priča „Emporijum“ (još uvek nije prevedena na srpski). Dobitnik je prestižne književne nagrade „Pulicer“ za svoj drugi roman „Gospodarevo siroče“, koji je kod nas objavljen u izdanju izdavačke kuće „Evro-Đunti“.
Opasnost od onih drugih, od onih koji će staviti naš um u okove, bio je najveći strah dvadesetog veka. Početkom dvadeset i prvog veka taj strah prerasta u zaziranje od nas samih. Željni što boljeg života mi neštedimice uništavamo prirodu i svojom glupošću ograničavamo vek trajanja planete. Adam Džonson u svojoj kritici odlazi još dalje uzimajući za primer akademske i intelektualne krugove, koji bi u svakom slučaju barem za nijansu trebali biti mudriji od obične svetine. Ali, to nije slučaj. Glupost sjedinjena sa sujetom, još je eksplozivnija smesa. Ispisujući ovaj čudesni spoj čiste duhovitosti, melanholije, istorije i intelektualizma, sa izuzetnim žanrovskim pozivanjem na apokaliptična i distopijska dela, Adam Džonson nam daje novo viđenje ljudske ludosti, nastavljajući tačno tamo gde je Erazmo Roterdamski stao. Samo što Adam Džonson za razliku od Erazma Roterdamskog ne piše pohvalu, već kritiku ludosti.

Naslov: Paraziti poput nas
Autor: Adam Džonson (1967-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2005
Strana: 396