Aleksandar i smrt – Slobodan Micković

„Smrt. Večita misao. Pritajena klica svesti u našim zaboravima. Jedino stalno i večito prisustvo u nama“, napisao je na jednom mestu Vladan Desnica. I zaista, misao o smrti je baš ta pritajena klica svesti u našim zaboravima, jer ma koliko god bila velika naša htenja i uzdanja smrt nas čeka kao krajnja neminovnost. Ali, opet, ljudi ne bi bili to što jesu da nisu smislili načine da se i taj neminovni kraj anulira. Šta je drugo medicina nego sredstvo da se kraj barem privremeno odgodi ili niz naučnih, podjednako i šarlatanskih, pokušaja da se smrt pobedi? Setite se samo onih grotesknih čuvanja tela u tečnom azotu ne bi li se tako dosegla besmrtnost. Ako ostavimo po strani ove stvarne pokušaje anuliranja smrti, preostaju nam metafizičke iluzije o besmrtnosti. Pored potrebe za ustrojiteljem sveta, nečem što daje smisao našem haotičnom postojanju, ljudi od boga, ili ideje o bogu, traže i besmrtnost. Nadu da ovo, ipak, nije kraj i da je izvestan nastavak našeg postojanja. „Smrt je izumitelj boga“, piše Saramago. Ta nada u besmrtno trajanje svoj izraz pored obećanja budućeg života pronalazi i u iluziji o večitom trajanju kroz naša dela. Ipak, znači li to šta? Zar će nas zaista utešiti činjenica da će neko nekada pomenuti naše ime pošto zauvek nestanemo? Sa ovom iluzijom se sjajno poigrao Vudi Alen: „Ne želim da postignem besmrtnost kroz svoj rad… Želim da je postignem kroz neumiranje. Neću da živim u srcima ljudi koji su me znali, hoću da živim u svom stanu.“ Kako je to večito življenje u svom stanu nemoguće, ljudi uzimaju ono što se može uzeti. Još tačnije, iluziju o trajnom postojanju. Koliko je to posledica romantičarske misli o budućim generacijama koje nastavljaju našim putem, još više je pitanje ljudske sujete, toliko velike da ona prelazi i granice našeg ograničenog postojanja. Najvidljivije je to u umetnosti, svim tim tragikomičnim pokušajima umetnika da ostave nešto za one koji dolaze iza njih. Pritom se zaboravlja činjenica da je mnogo veća verovatnoća da će njihov rad biti zaboravljen. Statistika je ovde nepouzdana, ali sasvim sigurno na jednog umetnika koji se pamti nadovezuje se na stotine njih koji su u potpunosti zaboravljeni. Još veća iluzija o kontinuitetu dolazi od moćnika. San svakog vlastodršca, pogotovo tiranina, je koliko promena sveta u kom se sad živi, još više promena sveta koji će tek doći. Da li je to zaista moguće i šta od naših snova o besmrtnosti ostaje maestralno odgoneta Slobodan Micković u romanu „Aleksandar i smrt“.
Aleksandar Veliki je umro. Kao da nije dovoljna njegova iznenadna smrt, u Vavilonu nastupa pravi haos. Gde i kako sahraniti mrtvaca, početni je problem. Onaj mnogo veći je Aleksandrovo nasleđe i pitanje ko će zadobiti vlast nakon njegove smrti. U središtu tog haosa je lik Arhideja, Aleksandrovog oružnika i bliskog prijatelja. Određen da upravlja ceremonijom pripreme Aleksandrovog tela za sahranu, Arhidej pokuša da pronađe sebe. I to kroz priču o Aleksandru u čijoj je senci protekao ceo njegov život.
Najjednostavnije određenje ovog romana je da je on priča o životu velikog antičkog vladara, samo što je to daleko od istine. Aleksandar jeste glavni junak, Micković je obavio sjajno istraživanje njegovog života što je vidljivo na svakoj stranici knjige, no ipak tema ovog romana nije sam Aleksandar već uticaj koji je on ostavio na druge ljude. Izbor da glavni junak knjige u isto vreme bude i narator još više pospešuje ovu pripovedačku strategiju. Večito lelujajući između sećanja na Aleksandra, predstave sadašnjosti (mrtvog Aleksandra) i brojnih emocija i misli koje proizlaze iz sukoba prošlosti i sadašnjosti, Mickovićev pripovedač pokušava da zaključi ko je Aleksandar zaista bio: „Znaš da su to samo prazne reči koje liče na istinu, da je to samo nekakav prolog početničke drame, a da prava drama koja treba da sledi nikada neće biti napisana. Bila bi, sigurno, da je Aleksandar bio samo filozof, samo tiranin, samo heroj, osvajač, samo podmuklica, samo stradalnik. Znaš tu smešnu naviku današnjih pisaca drame – da likovi imaju samo jednu osobinu. Ali je on, sigurno, bio od svega toga, manje ili više, ponešto.“
Slobodan Micković spada u red najznačajnijih makedonskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Završio je studije filologije na skopskom univerzitetu, na kojem je docnije i predavao. Debitovao je 1992. godine sa delom „Aleksandar i smrt“ posle kojeg je napisao još šest romana. Bio je plodan esejista, književni teoretičar, kao i prevodilac. Za svoje stvaralaštvo je nagrađen sa nizom makedonskih književnih priznanja.
„Ali moćnici i nemaju potrebu da poznaju sebe, dovoljno im je što ih drugi znaju onako kako to oni žele – po sili, svireposti i bezdušju što izaziva strah“, Slobodan Micković piše u ovom romanu, trudeći se da ne postupi po ovoj misli. Tu predstava o moćniku ne zavisi više od njega samog, na kraju on je i mrtav, već od onih koji ostaju iza njega. I polako se vraćamo na početak. Šta ostaje iza nas tema je ovoga romana kroz priču o Aleksandru Velikom. Slobodan Micković daje sjajne odgovore. Ono što smo želeli da ostvarimo ostaje nedovršeno: „A upravo je njegov život bio odiseja. I više od toga – on se nije vratio u svoju Itaku, u Makedoniju. Otišao je, zalutao i nije više našao sebe. Taj je život prošao u traženju nečega. Da li je tražio zlatno runo, da li je tražio sedište bogova ili kraj sveta, niko ne zna. Nije našao ništa.“ Ostaje i praznina koja sa protokom vremena postaje sve veća i veća. Naša dela za koja smo mislili da su večita rastvaraju se i pretvaraju u ništavilo. Ni sećanje na nas nije ono što smo mislili. Od stvarne ličnosti postaje se priča i mit, koja isključivo zavisi od onog ko je pripoveda. Sve to maestralno pokazuje Slobodan Micković u romanu „Aleksandar i smrt“, koji po snazi svog poetskog izraza, veštini pripovedanja i erudiciji jedini pandan može pronaći u „Hadrijanovim memoarima“ Margaret Jursenar.

Naslov: Aleksandar i smrt
Autor: Slobodan Micković (1935-2002)
Preveo: Slobodan Micković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 243

Božji dar – Rui Zink

bozji-darNe zna se kad je tačno rođen. Još tačnije, uopšte se ne zna da li je postojao. Prvi pouzdani istorijski izvori o životu tog čoveka napisani su decenijama po njegovoj smrti. O fizičkom izgledu te osobe ne treba trošiti reči. Svaka epoha ima svoju predstavu i svaka je u sukobu sa onom prethodnom. Izmučeni i mršavi Semita, nebesko-nestvarni Vizantinac, atletski tip sa ogromnim mišićima u renesansi, div u baroku, romantični uzor pastira u kasnijim periodima. Suštinski, mi ništa ne znamo pouzdano o tom čoveku. Ni kako je izgledao, ni da li je postojao, ni da li je ime sa kojim ga zovemo pravo. A, opet, o tom čoveku neprestano govorimo. Reč je naravno o Isusu. Čoveku koji je sasvim sigurno najznačajnija ličnost u istoriji sveta. Za dobar deo ljudi on je sin božiji koji je zarad našeg spasenja sišao na zemlju i postao bogočovek. Onima, pak, drugima, on je pored Muhameda jedan od najvećih proroka. Treći ga poštuju kao mirotvorca i čoveka sa dubokim moralnim stavovima ili prosto ne veruju u njega. I pored toga, njegove reči i njegovo učenje neizbežno utiču na sve podjednako. Upravo je to učenje predmet najveće kontroverze. Ako je gotovo nemoguće pronaći Isusa kao istorijsku ličnost, još je teže odgonetnuti njegove reči. Novi zavet, a pogotovo jevanđelja, napisana su godinama po njegovoj končini, i to po priči koju su zabeležili učenici njegovih učenika. Stoga i postoji poprilično neslaganja oko prirode Isusove misle. Na pojedinim mestima on je ratoboran, ali u isto vreme i mirotvorac. Čas odbacuje jevrejsku običajnost, čas je priznaje. Zbrka postaje još veća jer su iz biblijskog kanona izbačena jevanđelja koja su u suprotnosti sa ortodoksnim viđenjem hrišćanstva. Istinu govoreći, slika o Isusu plod je dugotrajne rasprave sa mnogo nasilja i krvi. Najbolji svedok tome je Arije, ranohrišćanski teolog. Neprihvatanje teorije o božanstvu Isusa koštalo ga je života. Upravo Arije postaje prototip budućih jeretika, onih ljudi koji su se osmelili da preispitaju zvaničnu istinu. U red tih jeretika, uslovno rečeno, upisali su se i veliki pisci. Najčuveniji su Nikos Kazancakis („Poslednje Hristovo iskušenje“) i Žoze Saramago („Jevanđelje po Isusu Hristu“), a kod nas Borislav Pekić („Vreme čuda“). Tim piscima se, opet uslovno, pridružuje i Rui Zink.
U središtu romana „Božji dar“ nalazi se njujorški privatni detektiv Sem. Sredovečnom, pomalo gojaznom i ništa manjem umornom od svega detektivu ruže odavno ne cvetaju. Posla je sve manje, a čak su i ti poslovi daleko od zabavnih. To se menja kad Sem dobije poziv iz jednog staračkog doma. Pacijent, i to ne bilo kakav, je nestao. Semov zadatak je da ga pronađe, a da sve bude još čudnije prvo mesto za potragu je Etiopija. Kao da to nije dovoljno, kreće avantura koja će njujorškog detektiva suočiti sa opasnom družinom koja traga za istim tim pacijentom, ali i odvesti do unutrašnjosti Afrike, onog srca tame, i granice smrti. Iznenađenja tek slede. Čovek kojeg Sem treba da pronađe daleko je od čoveka. Štaviše, za neke je bog.
Na prvi pogled „Božji dar“ donosi fabulu i zaplet sličan brojnim trilerima koje se bave potragom za skrivenim artefaktima i tajnama hrišćanstva, tipa „Da Vinčijevog koda“. Ali, to je daleko od istine. Izabravši upravo ovakvu formu, Rui Zink joj je podsmeva. I ne samo njoj. Za njega ne postoji ništa što je sveto i nedozvoljeno za izrugivanje. Posebna draž je što ta ironija dolazi iz pera nadarenog pisca sa savršenim jezičkim rešenjima i ogromnim darom za kompoziciju. Upravo taj stilski vatromet, čista igrarija sa svim i svačim, savršeno funkcioniše i u prevodu (za to hvala Tanji Tarbuk). Rui Zink je majstor igre, dostojni naslednik svog zemljaka Žoze Saramaga, igre od koje će vam se ponekad zavrteti u glavi, ali ćete ipak posle te čudesne vožnje književnim karuselom poželeti da joj iznova i iznova vraćate.
Rui Zink je po mnogima jedan od najznačajnijih savremenih portugalskih pisaca. Profesor je književnosti na Univerzitetu u Lisabonu, kao i gostujući predavač na nekoliko američkih i nemačkih fakulteta. Debituje sa romanom „Hotel Lusitano“ 1987. godine i od tada je objavio preko deset romana i zbirki priča. Dobitnik je velikih književnih priznanja, od kojih se posebno izdvaja nagrada portugalskog PEN centra. Pored književnog rada, plodan je esejista i tvorac scenarija za stripove. Na srpskom je pored „Božjeg dara“ objavljen i njegov roman „Ugrađivanje straha“.
Ostavimo li po strani ironiju, „Božji dar“ je nešto mnogo više od postmodernog poigravanja sa svim i svačim. Ovaj roman je najpre duboka osuda nehumanog vremena i gorki prikaz sveta kojeg smo sami stvorili. I najviše priče o Isusu. Tu Isus kao osoba, čovek ili bog kako god ga uzmete, nije bitan. Bitna je predstava koja je izgrađena o njemu. Zinkov bog je užasnuti lik Isusa iz „Velikog inkvizitora“ F. M. Dostojevskog, osoba koja kleca gledajući svet i ljude za koje se žrtvovao. Poražena i uništena ličnost, najbolje rečeno. A opet, osoba na koju se svi pozivaju pravdajući svoja nedela. Baš kao što i sam Zink piše u romanu: „Ubijati u Božje ime bilo je isto tako glupo i okrutno kao ubijati da bi se ukralo – ali je bilo drugačije obojeno, barem što se tiče postulata. Bilo je moralnije.“

Naslov: Božji dar
Autor: Rui Zink (1961-)
Prevela: Tanja Tarbuk
Izdavač: Klio, Beograd, 2011
Strana: 305

Zapis o pronicljivosti – Žoze Saramago

Zapis o pronicljivostiPitanje o suštini umetnosti, o onome šta umetnost u stvari predstavlja, predmet je mnogobrojnih rasprava sa često dijametralno suprotnim stavovima. Jedino u čemu će se svi složiti (a što je i postala uvodna rečenica u većini enciklopedijskih odrednica) jeste da je umetnost svojevrsna aktivnost koja prenosi emocije i ideje. I tu konsenzus prestaje. Za neke je umetnost iskra božanskog, uzvišenost koja je iznad svih ovozemaljskih okvira. Onima pak drugima umetnost je plod svakodnevnog, i baš zbog toga je treba „spustiti na zemlju“. Iz ove podele proizilaze i ostale. Da li je umetnost zaseban entitet koji ne treba da se obazire na stvarnost, ili je upravo stvarnost ta koja određuje umetnost? Antički filozof Platon nema tu dilemu. Za njega je umetnost duboko nekorisna jer ne teži mudrosti već čulnom zadovoljstvu. U Platonovom utopističkom svetu, opisanom u „Državi“, dobar deo umetničkih žanrova bi bio zabranjen. Za razliku od Platona, rimski pesnik Horacije pravi novi koncept umetnosti. Ona za njega mora da bude „slatka“ i korisna. Tu već kreću problemi. „Slatko“ neretko pojede korisno, a ponekad se i uloge obrnu. Kako pomiriti jedno sa drugim, postaje kamen svih spoticanja. Nigde to nije vidljivije nego u postkomunističkim društvima. Brojna ideološki angažovana dela nastala u vreme socijalističke Jugoslavije sa gubitkom društvenog značaja odlaze u potpuni zaborav. Ko, recimo, danas čita Mihaila Lalića ili Milovana Đilasa? Jedan od retkih koji je preživeo ovu ideološku lomaču je Branko Ćopić, i to pre svega zbog kvaliteta njegovog pisanja. Ali da se vratimo na osnovno pitanje. Treba li umetnost da se obazire na stvarnost, još konkretnije na ideologiju i politiku? Ukoliko bismo posmatrali istoriju umetnosti dvadesetog veka, ona bez politike nije moguća. Žan Pol Sartr u eseju „Šta je književnost?“ piše: „Ako mi neko poklanja ovaj svet sa svim njegovim nepravdama, on to ne čini zato da bih mogao hladno da ga posmatram, već da ih otkrijem…“ Sartrov stav postaje osnov nove umetnosti. Imena Bernarda Rasela, Hemingveja, Kamija, Markesa, Solženjicina, Sol Beloua, Česlava Miloša, Toni Morison i još bezbroj njih postaju simboli borbe za bolji svet kroz književnost. Jedan od tih „angažovanih“ umetnika je i Žoze Saramago.
Radnja jednog od poslednjih Saramagovih romana smeštena je u neimenovanu zemlju, i to baš na dan izbora. Samo što su ovi izbori sve samo ne uobičajeni. Umesto da glasači u prestonici kao i obično izaberu svoje kandidate, oni glasačke listiće ostavljaju nepopunjenim. Epidemija „belih listića“ zahvata čitavo društvo. Ni ponovljeni izbori ne pomažu mnogo. Preko osamdeset posto listića ostaje belo. Državna uprava je pred potpunim slomom. Kako se boriti protiv „pošasti“ koja preti da njihovoj vladavini ukine svaku vrstu legitimiteta? Rešenje je napuštanje prestonice i pravljenje anarhije koja će otrezniti „nezahvalnike“. Ali i to je poraz. Žitelji prestonice se snalaze sasvim dobro i bez državne administracije. Političari imaju novi plan. Pronaći žrtveno jagnje i svaliti svu krivicu na njega.
Oslanjajući se na element čudnovatosti, Saramago nastavlja svoj romaneskni niz. Fantazmagorični svet „Slepila“, u kojem žitelji gube vid, svoju kulminaciju doživljava u „Zapisu o pronicljivosti“. Ova dva romana sem iste zemlje povezuju i likovi. Doktorova žena iz „Slepila“ jedna je od glavnih junakinja ovog romana. I ne samo to. I u jednoj i drugoj knjizi ne saznajemo imena likova. Oni su premijer, inspektor, policajac, član izborne komisije, i baš preko te dehumanizacije Saramago naglašava njihovu funkcionalnost i svrhu u romanu. Još jedna sličnost je jezik. Gusto zbijeni pasusi koji se prostiru na nekoliko stranica i gotovo potpuno odsustvo interpunkcije još više pojačaju utisak celine koja vas guta i uvlači u sebe. Najveća vrlina romana je sočni Saramagov jezik, prepun epiteta, razigranosti, ironije i vrcavog duha, ali i nepatvorene mudrosti. Baš kakva je i ova misao: „Kada se rađamo, kada ulazimo u ovaj svet, to je kao da potpisujemo pakt za celi život, ali može svanuti dan kada ćemo se zapitati, Ko je ovo potpisao za mene.“
Najveći portugalski pisac svih vremena Žoze Saramago je rođen u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Kao dete prelazi u grad, gde se školuje u zanatskoj školi. Često menja zanimanja, pa tako posle posla auto-mehaničara i administrativnog radnika, postaje novinar. Usled sukoba sa autoritarnom vlašću zbog svojih političkih stavova napušta novinarstvo i okreće se književnosti. Počinje veličanstvena karijera u kojoj je objavio preko deset romana, nekoliko zbirki priča, pesama, eseja i autobiografskih spisa. Pod pritiskom katoličke crkve i konzervativne javnosti, a posle objavljivanja „Jevanđelja po Isusu Hristu“, napušta Portugal. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1998. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta pohvaljuju se njegove parabole istkane od mašte, saosećanja i ironije, kao i njegov skepticizam spram oficijalne istine. Veći deo njegovih dela preveden je na srpski i objavljen u izdanju „Lagune“.
Ako je u romanu „Slepilo“ opisan poraz jednoga društva i ideje humanosti usled čudnovate epidemije, tačnije socijalnog darvinizma u ekstremnoj situaciji, „Zapis o pronicljivosti“ je potpuna suprotnost. Oni koji su nekada bili slepi progledali su i bukvalno i metaforički. Tome i naslov. Pronicljivost je upravo ta suprotstavljenost političkoj lagariji koja je ustoličena kroz demokratski sistem. Nedozvoljena sredstva, manipulisanje javnim mnjenjem, kriminalno mešetarenje i opšta koruptivnost, to je Saramagova vizija moderne demokratije. Prema tom i takvom sistemu on nema milosti. Skepsa koja određuje Saramaga kao mislioca, ustoličena kroz borbu protiv političkog establišmenta, odurnog društvenog sistema i religioznih dogmi, u ovom romanu doživljava svoj vrhunac. Ne i manje bitno, „Zapis o pronicljivosti“ je vešto istkan roman i pravi književni biser koji pleni svojim stilom, lepotom jezika i mudrošću.

Naslov: Zapis o pronicljivosti
Autor: Žoze Saramago (1922-2010)
Prevela: Tatjana Manojlović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 327

Estoril – Dejan Tiago-Stanković

Estoril„Rat razvija sve moralne, materijalne i duševne osobine ljudi i naroda; on podstiče plemenite strasti i osećanja: rodoljublje, slavoljublje, požrtvovanje, odanost, sažaljenje. Iz njega potiču sve vrline“, izreka je koja se pripisuje Fridrihu Velikom. Koliko god ova misao u najmanju ruku delovala degutantno – ne treba većeg dokaza za to od samo jedne slike ratnih strahota – ona ipak nekim čudom oslikava sentimente dobrog dela ljudskog roda. Najvidljivije je to na Balkanu. Verovatno se jedino kod nas na svetu slavi odlazak u vojsku ili rat, srećom sve manje jer vojske gotovo da i nema. Nigde se, isto tako, više ne slavi pogibija. Ima li boljeg dokaza od činjenice da je smrt kao član ušla i u Ustav bivše SFRJ? Nigde se više ne poštuje rat, iako rat narodima Balkana nikada doneo nikakvo dobro. Stoga i nije čudno što je lik blagog, obrazovanog i mudrog kneza Pavla (jednog od retkih srpskih i jugoslovenskih miroljubivih vladara) svojevrsna noćna mora ratnim zavojevačima svih ideologija i boja. Njegov, nažalost neuspešni, pokušaj da se obezbedi mir proglašen je za izdaju i sramotu. Parola „bolje grob, nego rob“ i dalje se smatra za izraz najvećeg patriotizma. Knez Pavle je sklonjen, a oni koji su ustali protiv njega postali su i grobovi i robovi. Upravo su ti robovi kasnije ispisale bezbrojne pohvale svom izboru. Rat postaje neizbežna tema jugoslovenske književnosti i umetnosti. Od onih prvih socrealističkih apoteoza, pa sve do crnog talasa koji dovodi u pitanje zvaničnu verziju istine. Buđenje nacionalizma tokom devedesetih, zajedno sa nerešenim računima iz prošlosti, dovodi do novih ratova. Umetnost se još jednom stavlja u službu rata. I opet, kako drukčije, on se predstavlja kao poželjna i pravedna stvar. Sledi smrt, jad i beda. Na zgarištu rata, mestu gde sada živimo, i dalje gore žiške mržnje preteći da ponovo zapale vatrenu stihiju rata. Da je moglo biti drugačije svedoče primeri neutralnih zemalja. Izabravši mir te države su sačuvale svoje ekonomske resurse, kulturne spomenike i najvažnije živote svojih građana. Ne i manje bitno, one su postale tranziti i utočišta žrtvama rata. O jednoj takvoj zemlji govori Dejan Tiago-Stanković u romanu „Estoril“.
Godina je 1940. Zahvaljujući mudroj politici diktatora Salazara, Portugal je neutralan i uspeva da zadrži kakav-takav normalan život. To se, naravno, ne odnosi na hotel „Estoril“, smešten na morskoj rivijeri u blizini Lisabona, koji postaje centar okupljanja prognanika iz čitave Evrope. Gostiju, i to značajnijih, nikada nije bilo više. Tu su kraljevi, pisci, šahovski velemajstori, milijarderi, diplomate, špijuni… Svima njima uslugu, podrazumeva se kraljevsku, treba da pruži upravnik hotela Blek sa svojim osobljem. Sudbina jevrejskog dečaka Gabija, koji čeka dolazak svoje porodice iz okupirane Francuske u ovom hotelu, prepliće se za životima čuvenog pisca Egziperija, svrgnutog rumunskog kralja Karola i dvostrukog špijuna Duška Popova.
U romanu „Estoril“ Dejan-Tiago Stanković je uspeo da sastavi neverovatni mozaik ljudskih sudbina. Izuzetno vešto satkana priča u svakom trenutku drži čitaočevu pažnju i što je još važnije izaziva divljenje zbog lepote napisanog i erudicije. Za razliku od dobrog dela srpskih romanopisaca, Dejan Tiago-Stanković je dobro proučio istorijske izvore o epohi i onda uspeo da ih ukomponuje u odličnu celinu. Iako je veći deo romana fokusiran na slavne goste „Estorila“, pažnja je bačena i na sudbine onih ne tako slavnih članova osoblja hotela. Upravo u tim delovima projavljuje se piščev talenat da naizgled obične i dosadne ljudske priče pretoči u prave literarne bravure. Jedina zamerka koja se može uputiti romanu je što te epizode nisu brojnije, pogotovo kad se uzme u obzir sa koliko je dara i duha Dejan-Tiago Stanković opisao žitelje Lisabona u zbirci priča „Odakle sam bila, više nisam“.
Dejan-Tiago Stanković je rođen u Beogradu. Završava arhitekturu, ali se sa njom nikada nije bavio. Stanovnik je Lisabona i prevodilac već dve decenije. Na srpski je preveo dela portugalskog nobelovca Saramaga „Sedam Sunaca i Sedam Luna“, „Jevanđelje po Isusu Hristu“ i „Slepilo“, kao i poeziju Fernanda Pesoe. Na portugalski je preveo kultni roman Dragoslova Mihailovića „Kad su cvetale tikve“ i Andrićeva dela „Prokleta avlija“ i „Na Drini ćuprija“. Njegova zbirka priča „Odakle sam bila, više nisam“ doživela je nekoliko izdanja, pohvale kritike, kao i izdanje na makedonskom jeziku.
Ukoliko bismo tražili glavnog junaka „Estorila“ to bi bila istoimena građevina kao sadržalac sudbina njenih gostiju. Ipak, životi dvojice junaka, špijuna Duška Popova i dečaka Gabija, zavređuju posebnu pažnju. Duško Popov je svojevrsni simbol prljavog sveta ratnih intriga i verolomstva, dok sa druge strane stoji prerano ostareli, a tako nežni i dobri Gabi. Njegova mudrost sjedinjena sa tegobnim iskustvom izbeglice, slika je zla koje rat donosi. Iako posredno, Dejan Tiago-Stanković piše o ratu. Samo ovoga puta to nije apologija niti pohvala ratu, već priča o mudrim ljudima koji su uspeli da ga izbegnu i povrh svega da pomognu njegovim žrtvama. U našoj ratom zatrovanoj sredini, pojava ovakvog dela pravi je literarni događaj i nešto što se ne dešava često. Još bitnije, „Estoril“ je izuzetno napisan roman koji pleni svojim kompozicionim savršenstvom, lepotom stila i erudicijom.

Naslov: Estoril
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2015
Strana: 341