Leonardo da Vinči – Volter Ajzakson

Ukoliko zanemarimo slepo obožavanje raznoraznih baraba – evo samo primera radi: kod nas se kao primer političke mudrosti i vizije uzima lik Nikole Pašića, a u isto vreme se previđaju njegova nimalo svetla moralna načela, sijaset korupcionaških afera i ništa manji broj pogrešnih odluka – ljudski rod, pored božanstava, najviše poštuje izuzetne ljude koji su svojim umetničkim delima ili naučnim otkrićima doneli trajnu korist čovečanstvu. Te ličnosti nazivamo genijima. Oni su primeri vrline i puta kojim treba da se ide, neretko i amblematični simboli određene epohe ili nacije. Njihove slike krase školske učinioce, biste parkove i ulice, a muzejske postavke i knjige slave njihov život i rad. Razume se, to se dešava nakon njihove smrti. Da bi to bilo jasnije uzmimo još jedan primer. Vuk Karadžić je, baš kao i većina naših stvaralaca, za vreme svog života doživeo ne samo strahovitu materijalnu bedu već i poniženja od raznoraznih baraba, uključujući tu i kneza Miloša, koji je po Nićiforu Ninkoviću znao čak i da Vuka kažnjava batinama. Suštinski, genijalnost i talent su poželjni samo kada su genijalci mrtvi. Za života i ne baš toliko. I ne samo to. Genijalnost se usled nerazumevanja, neretko i iz divljenja, posmatra iz potpuno pogrešnog ugla. Kako nikada nećemo moći da razumemo zakone prirode kao Ajnštajn, da pevamo kao Marija Kalas, slikamo kao Rembrant ili pišemo kao Šekspir – njihove talente ćemo posmatrati kao nadnaravne pojave. Svet je, koliko god to možda ne želeli da priznamo, okrenut ka običnom i svakodnevnom. Iska se mediokritetski život bez mnogo trzavica i muka, i samim tim se genijalnost doživljava kao nešto sasvim neuobičajeno. Ona to i jeste, ali isključivim posmatranjem genijalnosti kao nekakvog „božjeg dara“ nanosi se nepravda genijalnim ljudima. Najpre zato što se anulira njihov ogromni rad. Uzmimo za primer Andrića. Gotovo sva njegova dela plod su dugotrajnog istraživanja. Tako je, recimo, za „Travničku hroniku“ Andrić sakupljao istorijsku građu decenijama, a na pisanje „Proklete avlije“ je utrošio isto toliko vremena. Ukoliko njegova dela posmatramo isključivo kao nadahnutost i plod genijalnosti učinićemo nepravdu prema njegovom ogromnom radu. Baš takav je slučaj i sa možda najvećim genijem u istoriji naše civilizacije – Leonardom da Vinčijem. Izuzetnu priču o njegovom životu nam je doneo Volter Ajzakson.
U godini u kojoj se obeležava petsto godina od smrti Leonarda da Vinčija pred nama se pojavila jedna sasvim neuobičajena biografija ovog genija. Prateći Leonardov životni put, Volter Ajzakson predstavlja okruženje u kojem je on odrastao, razvijao se kao ličnost, doživeo brojne nepravde, ali i slavu. Najbitnije, Ajzakson tu ne staje. U ovoj knjizi su detaljno obrađene i opisane sve oblasti Leonardovog rada i interesovanja. Priča o svakoj Leonardovoj slici, silnim zapisima u slavnim beležnicima, planovima za fortifikacije i savršene gradove, ali i o Leonardovim medicinskim, matematičkim, arhitektonskim i anatomskim otkrićima – sve je to pronašlo mesto u ovoj sjajnoj knjizi.
„Upustio sam se u pisanje ove knjige zato što je Leonardo da Vinči savršeni primer za glavnu temu mojih ranijih biografija: za to kako je sposobnost uspostavljanja veza između raznih disciplina – umetnosti i prirodnih nauka, društvenih nauka i tehnologije – ključ za inovativnost, maštovitost i genijalnost”, piše Ajzakson na početku ove knjige. Da bi to uspeo da ostvari, Ajzakson je preduzeo višegodišnje istraživanje svakog segmenta Leonardovog života, baš kao i njegovih dela. Rezultat je knjiga koja pleni erudicijom, ogromnim brojem sjajno sistematizovanih podataka, ali i odličnim stilom koji uspeva da nimalo jednostavnu priču o Leonardovim mnogostrukim poljima interesovanja predstavi na pitak i podjednako zanimljiv način. Sve to prate ilustracije Leonardovih slika, crteža i beležnica, baš kao i odličan dizajn i oprema knjige za šta treba odati priznanje izdavaču.
Volter Ajzakson spada u red najznačajnih savremenih američkih istoričara i publicista. Završio je studije istorije i književnosti na univerzitetima Harvard i Oksford. Po završenim studijama postaje novinar u magazinu “Tajm” u kojem će docnije biti i urednik. Autor je niza visokovrednovanih knjiga o digitalnoj revoluciji, Bendžaminu Frenklinu, Kisindžeru, Ajnštajnu… Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja, a trenutno predaje istoriju na Univerzitetu Tulan.
Priča o Leonardovom životu je pripovest o neverovatnoj i isto tako neobuzdanoj radoznalosti. O njoj Ajzakson govori: “(…) on je znao da uvek ima još toga što bi mogao da nauči, novih tehnika kojima bi mogao da ovlada, i daljih nadahnuća koja bi mogla da ga zadese. I bio je u pravu”. Suštinski, to je priča o čoveku koji stvara samoga sebe. Dete iz vanbračne veze, bez formalnog obrazovanja i sa vrlo lošim životnim šansama uspeo je da postane nenadmašni uzor. I to, da ponovimo opet, samo zahvaljući sopstvenom trudu. Taj put samoizgrađivanja Ajzakson opisuje maestralno. Još bitnije, činjenice su svetinja, pa silne budalaštine, denbraunovskog tipa, ne dobijaju mesto u ovoj knjizi. Ne zaobilaze se ni one škakljive stvari. Leonardova homoseksualnost, koje se on uopšte nije sramio, česte promene raspoloženja, lako odustajanje od projekata (sve te Leonardove nedovršene slike), pa čak i greške ili neznanje, kakva je Leonardova nemogućnost da nauči latinski jezik – sve je to prisutno. I baš zbog toga je ova knjiga bitna. Ona nije hagiografija o jednom geniju, naprotiv, ovo je priča o čoveku sa svim njegovim vrlinama i manama, i još bitnije – priča o čoveku koji je stvorio silna dela, koja i posle pet vekova izazivaju istinsko divljenje. Najjednostavnije rečeno, ovo je sjajno napisana pripovest o čoveku koji je od sebe stvorio genija. Najbolje to izražava sam Ajzakson: “Da, on je bio genije: neobuzdano maštovit, strasno radoznao, i kreativan u mnogobrojnim disciplinama. Ali treba sa oprezom da koristimo tu reč. Ako Leonardu prišiljemo etiketu ‘genija’, na neki čudan način ga unižavamo jer se tada čini kao da ga je udario nekakav grom. (…) Zapravo, Leonardova genijalnost je bila ljudska, rezultat njegove sopstvene volje i stremljenja.”

Naslov: Leonardo da Vinči
Autor: Volter Ajzakson (1952-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 458

Đavolji nakot – Margaret Atvud

Priča o smrti knjige, još više o smrti književnosti, kako se čini, uvek je aktuelna tema. Kada je otkriven film mnogi su iskoristili tu priliku za lament o neminovnoj smrti literature. Ko bi, zaboga, gubio vreme na čitanje nekakvih knjižurina kada to vreme može da potroši na gledanje filmova? Priča se, još glasnije, nastavila sa širenjem televizije, docnije i interneta. Ipak, i možda nasuprot svemu tome, književnost i knjiga kao medij, o čemu je već pisano na ovoj stranici, ne samo da nisu nestali već su doživeli svojevrsnu renesansu. Statistički gledano, u istoriji naše civilizacije nikada se više nije štampalo knjiga, verovatno i čitalo. Ipak, i dalje se neprestano govori o smrti knjige. Zašto je to tako? Odgovor je lak. Književnost više nije u fokusu interesovanja. I to pre svega medijskog. Nekada su književnici, i uopšte umetnici, bili zvezde. Dikensove turneje, ponajviše po Americi, privlačile su ogromnu pozornost, podjednako i novac, koji se u današnjici jedino može meriti sa turnejama poznatih muzičara ili grupa. Isto tako, književnici su imali status neprikosnovenih veličina još za života. Primera radi, Dostojevskog je u posmrtnoj koloni ispratilo preko sto hiljada ljudi. Da, dobro ste pročitali, sto hiljada ljudi. Ili možda još bliži primer. Na nekadašnjoj Televiziji Beograd udarni termini su bili posvećeni umetnosti. O onome šta se da se danas prikazuje na televiziji ne treba trošiti reči. Zašto je to tako, isto je lako odgonetnuti. Svet se promenio. Umesto nekadašnjih prosvetiteljskih ideja o obrazovanju što šireg stanovništva, ustoličen je neoliberalni kapitalistički sistem. U kojem je, razume se, profit najveća svetinja. Kako Andrić u osam uveče ne donosi neku veliku gledanost, pušta se „ono što narod voli“. Suština svega je da se zarad profita, podjednako i zarad opstanka na vlasti, povlađuje sentimentima i estetskim svetonazorima najšire populacije. Tome i televizijski program ovakav kakav je, nakazna fontana na Slaviji i „gondola“ na Kalemegdanu, bestseleri Jelene Bačić Alimpić… No, da se vratimo na lamente o propasti knjige. I na onu tvrdnju da se ništa ne čita. Koja, još jednom, uopšte nije tačna. Tiraži knjiga su veći nego ikad, samo što to nije u medijskom fokusu. I još bitnije, baš kao i uvek, manjina čita, uostalom kao što je i manjina uvek konzument umetnosti. Književnost je bila, a uvek će i biti, ako ne govorimo o šundu, za one ljude koje žele da saznaju nešto više. Još tačnije, one za koje je pitanje zašto mnogo bitnije od pitanja kako. A to jedino književnost, kao i ostale grane umetnosti, mogu da nam pruže. Nema boljeg primera za to od večite popularnosti Šekspira. Zašto bi neko u današnjici čitao nekog dramskog pisca iz sedamnaestog veka? Pa upravo zbog toga što se danas, baš kao i pre pet vekova, postavljaju ista pitanja o našem životu koja je Šekspir maestralno obradio. To nam sjajno pokazuje i Margaret Atvud.
Feliksu, umetničkom direktoru jednog pozorišnog festivala, odavno ne cvetaju ruže. Posle smrti kćerke, dolazi još jedan težak udarac za njega. Feliks je, i to zahvaljujući intrigama njegovog pomoćnika, otpušten. On se povlači u osamu i posle velikog truda pronalazi posao u zatvoru. Njegov zadatak je da kroz igranje Šekspirovih drama pruži priliku zatvorenicima za rehabilitaciju. Ove godine je to „Bura“. I ne samo to. Ove godine u posetu zatvoru dolaze ljudi koji su Feliksu uništili život. Prilika za osvetu dolazi.
Izdavačka kuća „Hogart“, inače osnovana od strane Virdžinije Vulf i njenog supruga, došla je na ideju da povodom četiri stotine godina od smrti Šekspira napravi ediciju u kojoj bi najpoznatiji književnici današnjice smestili radnju Šekspirovih dela u savremenost. Jedna od njih je i Margaret Atvud. Za razliku od ostalih pisaca iz edicije (od kojih je poprilično zanimljivo Ju Nesbeovo viđenje „Magbeta“), Margaret Atvud ne prenosi doslovno zaplet Šekspirove „Bure“. Autorki su mnogo bitnije ideje i pitanja koja pred nas postavlja Šekspir, ali i šta ovaj velikan predstavlja za nas u današnjici. Rezultat je izuzetni roman koji pleni vešto izatkanom fabulom, sjajnim pozivanjem na Šekpira i ništa manjom elokvencijom.
Margaret Atvud je najznačajnija savremena kanadska književnica. Mladost provodi u Otavi, gde počinje da piše priče i pesme još u šestoj godini. U svojim delima vešto kombinuje istorijske motive sa uzbudljivim životnim pričama, a ne ustručava se ni da zađe i u polje naučne fantastike. Mnogi je povezuju sa feminističkim pokretom, kao i sa pokretom preispitivanjem pitanja kanadskog identiteta. Veliki je borac za zaštitu prirodne okoline i životinja. Dobitnica je desetina književnih nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija „Bukerova nagrada“ za roman „Slepi ubica“. Internacionalnu slavu joj donosi roman „Sluškinjina priča“, koji je nedavno zadobio izuzetnu adaptaciju u igranoj seriji istoimenog naziva. Napisala je preko petnaest romana, isto toliko zbirki pesama, nekoliko knjiga za decu, eseja, kao i filmskih scenarija. Margaret Atvud se bavi i pronalazaštvom. Patentirala je robotizovani sistem za pisanje. Na srpskom je objavljeno preko deset njenih dela.
„Mi smo građa od koje se prave / Snovi, i naš mali život nam je snom / Zaokružen“, govori Prospero, junak Šekspirove „Bure“. Baš kao i u Šekspirovom komadu, ta snolikost, koliko fantazijska, još više snolikost i nepostojanost ljudske sudbine, svoj izraz zadobija u „Đavoljem nakotu“ Margaret Atvud. Feliks, novi Prospero, posle pretrpljenih nepravdu konačno dobija priliku za osvetu. Ništa manje i moć, koja neminovno biva zloupotrebljena. Najbolje to sama Margaret Atvud izražava kroz rečenicu: „Može li čovek biti dobar samo u odsustvu moći?“ Sledeći Šekspira, Margaret Atvud sjajno izražava ambivalentnost naših postupaka i htenja, onaj čuveni stih iz „Hamleta“: „Jer ništa nije ni dobro ni zlo / Već ga takvim čini naše uverenje.“ Isto tako, u ovom romanu Margaret Atvud daje izuzetni omaž Šekspirom stvaralaštvu i to na najbolji mogući način. Ona Šekspira ne imitira tako što mu daje savremeno ruho, naprotiv, ona stvara novo književno delo. Kao što i ispisuje maestralno viđenje uloge literature u našem životu: „U tim njegovim davnim nastojanjima bilo je grozničavog očajanja, ali zar najbolja dela nisu nastala upravo iz očajanja? Zar umetnost ne predstavlja uvek izazov Smrti? Prkosno podignut srednji prst na ivici provalije?“ I da se vratimo na početak. Literatura nikada neće nestati, ne zato što su knjige nešto čemu se divimo, nešto što volimo ili nešto što nam pričinjava zadovoljstvo. Literatura neće nestati zato što jedino ona može da postavi velika pitanja o našem životu i postojanju. Pišući omaž Šekspiru, Margaret Atvud nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Đavolji nakot
Autor: Margaret Atvud (1939-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 372

Pročitajte i prikaz romana „Alijas Grejs“ Margaret Atvud

Staklena klanica i druge priče – Dž. M. Kuci

O ljudskom životu pisali su mnogi. Ipak, čini se da je u tome Šekspir bio najbolji. „Pa ceo svet je / Glumište gde ljudi svi i žene glume; / Svak se pojavi tu i ode; i odglumi / U svom životu mnoge uloge…“, ispisuje Šekspir u drami „Kako vam drago“ nastavljajući da nabraja čovekove uloge kroz život. Jedna od njih je i starost: „U papučama je lutak presamićen / S naočarima na nosu, s kesom uza se, / Bestraga široke čakšire, a glas / Nekada muški, a sad piska dečja / Pijuče i zviždi. A poslednji čin, / K’o konac te čudne istorije burne, / Drugo je detinjstvo, sušti zaborav: / Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ičeg.“ I pored razvoja nauke i promene paradigme starosti i starenja, o kojoj je na ovom mestu već pisano, ovakva slika starosti je ostala ista. Nema boljeg dokaza za to od ljudske želje, sada već sveprisutne, za večitom mladošću. Zdrava ishrana, sjedinjena sa fizičkim vežbama, postala je skoro pa nova religija. Odakle ovo izvire nije teško odgonetnuti. To je pre svega posledica duha vremena i divljačkog kapitalizma. Poslodavcima, podjednako i državi, su potrebni zdravi, pod tim se pre svega misli na fizički spremne radnike, koji će bez troškova lečenja, razume se, rintati sve do smrti. A to sve do smrti u današnjem svetu postaje doslovno, pošto se iz godine u godinu sve više pomera starosna granica za odlazak u penziju. No, da se vratimo na kult zdravog života. Najveći argument, pored života bez bolesti, je dug život. I tu nastupa paradoks. Svi žele da žive dugo, u isto vreme ne želeći da ostare. Najpre zato što je starost i dalje ostala podjednako otužna kao i u onim Šekspirovim stihovima. Pre nego što neko grakne kako to nije istina, par podataka. I pored silnih medicinskih istraživanja, lek za demenciju, najvećeg neprijatelja starosti, nije pronađen. Kvalitet života ljudi obolelih, recimo, od Alchajmerove bolesti je ostao gotovo nepromenjen. Isto tako, neki čarobni lek protiv entropije nije pronađen. Naši organi će sa protokom vremena sve više propadati, samo što će to propadanje biti znatno duže. Ova entropija će neminovno uticati i na naše moždane funkcije. Pamćenje će biti sve teže, a i ono što se pamti biće selektivno i više okrenuto ka dalekoj prošlosti. Fokusiranost na sitnice, neobaziranje na širu sliku i kontekst vremena, laka razdražljivost i gubitak kontrole u ponašanju, još jedna je manifestacija starosti. Baš kao u Šekspirovim stihovima, biće to drugo detinjstvo, sušti zaborav. O takvoj starosti maestralnu knjigu je napisao Dž. M. Kuci.
„Pas“, priča koja otvara zbirku je posvećena devojci koja u susretu sa podivljalom životinjom otkriva mnogo veću podivljalost. Ljudsku. Druga priča u zbirci, „Priča“, govori o komplikovanosti ljudskih osećaja i odnosa. Sledi niz priča o Elizabet Kostelo. U „Taštini“ Elizabet Kostelo na pragu starosti pokušava da još jednom oseti kako je to biti mlad. Ipak, starost je tu. „Kad žena ostari“ pripoveda o nemogućnosti međugeneracijskog razumevanja. „Stara žena i mačke“, „Laži“ i „Staklena klanica“ pripovedaju o starosti i neminovnom krahu Elizabet Kostelo. Tri priče koje zatvaraju zbirku nas sele na različite kontinente. U prvoj „Kuća u Španiji“ ostareli turista kupuje kuću misleći da će ona sačuvati sećanje na njegov život, „Nitferloren“ nam pripoveda o južnoafričkom starcu koji ne može da prihvati ono u šta se pretvorila njegova zemlja, dok zbirku zatvara pripovest „On i njegov čovek“ o starosti čuvenog Robinzon Krusoa.
Zgusnutost proznog izraza, kratkoća rečenica, njihova istovremena jasnost ali i ogromni podtekst koji se skriva iza njih, sve je to dobro poznata prozna tehnika Dž. M. Kucija. To se nastavlja i u ovoj zbirci priča. Kuci je nenadmašni majstor da ogromne i velike stvari, ponekad i čitave ljudske živote, smesti i opiše u samo par rečenica. I u isto vreme da u tu, samo prividnu, jednostavnost umetne i raspravu o filozofskim, društvenim, neretko i o političkim pitanjima. Tako jedan Kucijev junak promišlja u šta je pretvoren njegov svet: „To je jedina budućnost koju možete imati u Južnoj Africi, rekli su nam: da budete konobari i kurve ostatku sveta“. Svaka sličnost sa današnjom Srbijom je, naravno, sasvim slučajna. Isto tako, Kuci je majstor da velika pitanja o našem životu predstavi na nenadmašan način: „Nema ničeg lošeg u tome da čovek obavlja svoju dužnost. Dužnost pokreće svet, a ne ljubav. Ljubav je lepa, znam, lep dodatak. Iako ne i pouzdan, nažalost. Nema je uvek.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom samo još Piteru Keriju i Hilari Mantel) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Ne zgražavam se ja samo nad celokupnom istorijom nego nad sitnicama – lošim vaspitanjem, lošom gramatikom, bukom! Mene izluđuju sitnice, a ta vrsta sitnice koje me izluđuju baca me u očajanje. Tako su nebitne!“, govori Kucijeva junakinja Elizabet Kostelo o svojoj starosti. Fokusiranost na sitnice, grozničavost, neretko i potpuna džangrizavost, nešto su protiv čega ona ne može da se izbori. Ovo je još teže kada se uzme u obzir koliko je njen pređašnji život (opisan u Kucijevom ranijem romanu „Elizabet Kostelo“ i delimično u „Sporom čoveku“) bio bogatiji i drugačiji. Ona je, baš kao i skoro svi junaci iz ove zbirke, postala žrtva starosti. Bolesti, mentalnog opadanja, nerazumevanja savremenosti. Želje, te prevelike želje, iz pređašnjeg vremena su se sukobile sa nemogućnošću njihovog ostvarenja u starosti. Rezultat je krah. Kuci starost opisuje oporo, kao mučno vreme dugotrajnog propadanja i neminovne entropije koja nas guta. Ona je za njega nedostajanje vitalnog, onog što nas pokreće i čini naš život životom: „Nešto mi nedostaje, nešto u meni. Nekad sam umela da odvedem stvari korak dalje, ali nemam to više u sebi, tu sposobnost. Zupčanici usporavaju, svetla se gase. Mehanizam na koji sam se oslanjala da me odvede taj korak dalje kao da više ne funkcioniše. Ne zabrinjavaj se. To je priroda – način prirode da mi saopšti kako je vreme da se vratim kući.“ Možda je najveća ironija što ovako blistave i po idejama i stilskom izrazu skoro mladalačke priče Kuci piše na kraju sedme decenije svog života. Izgleda, ipak, da nije svaka starost ista. Književno stvaralaštvo Dž. M. Kucija nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Staklena klanica i druge priče
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 128

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana: „Zemlje sumraka“ i „Isusovo školovanje“,
kao i knjige pisama „Ovde i sada

Odabrane priče – Džon Čiver

Odgovor na pitanje zašto su u svakodnevnom životu, ponajviše u medijima, sveprisutne, najblaže rečeno, degutantne stvari je lak. Ljudi te degutantne stvari vole. Nema boljeg načina da se podigne novinski tiraž ili gledanost televizijskog programa od prostote, neukusa i nasilja. Ubedljivijeg dokaza za to nema od sledećeg primera. Jedan novinski izdavač u Engleskoj je hteo da promeni tu paradigmu. Umesto krvi, znoja i suza, da upotrebimo ove čuvene Čerčilove reči, on je odlučio da ponudi nadu. Primera radi, ukoliko se desi neka avionska nesreća, naslov u svim novinama je poginulo toliko i toliko ljudi. U njegovim ne. Naslov je izgledao ovako: tešku avionsku nesreću je preživelo toliko i toliko ljudi. Isto tako, umesto tabloidnih priča o nasilju on je plasirao priče o mladim talentima, požrtvovanim i humanim ljudima, uspešnim naučnicima i umetnicima. Kakav je bio rezultat? Pa, najblaže rečeno, katastrofa. Tiraž tih novina je za manje od mesec dana bio prepolovljen, a novinska kuća dovedena do bankrota. Ovo je samo mali primer, verovatno najslikovitiji, otkud toliko nasilja i prostote u javnom diskursu. Naravno, ako pričamo o slobodnom tržištu. Primera radi, stopa kriminaliteta (i to pre svega krvnih delikata) u socijalističkoj Jugoslaviji je bila skoro identična kao danas. Samo što se za razliku od današnjice nasilje nije stavljalo u prvi plan. Društvo je bilo sigurnije, ako se govori o mentalnom stanju građanstva, zato što su postojala stroga pravila šta se sme, a šta ne sme objavljivati. Da li je to dobro ili ne, sasvim je druga stvar. Naša tema je drugačija. To sveprisutno nasilje nigde nije vidljivije nego u književnosti. I pri tome se ne misli na petparačku literaturu i krimiće. Ukoliko zanemarite stil, velika pitanja koja ta dela postavljaju, kao i “misaoni” sloj, fabule, recimo, Šekspira i Dostojevskog su čista crna hronika. Ubistva, mnogo (kod Šekspira baš mnogo) krvi, užasnog nasilja… Odgovor na pitanje zašto je to tako je isto lak. U susretu sa povišenim emocijama, baš kao i sa događajima koji predstavljaju prekretnice (a takvi su nasilje, ubistva, zlo, smrt…), najlakše se, a i najbolje, piše o onim “velikim” pitanjima. Isto tako, to je i pitanje morala. Pisati, recimo, o preživljavanjima nekog malograđanina tokom Drugog svetskog rata dok u njegovoj blizini ljudi umiru u koncentracionim logorima je krajnje diskutabilna, verovatno i degutantna, stvar. Tako je kroz istoriju literature svakodnevni i obični život ostao u senci velikih događaja i preloma. A da se ne lažemo, baš taj obični i svakodnevni život i čini naš život. Neku vrstu prekretnice predstavlja delo Čehova. Susret sa običnim i svakodnevnim prerasta u veliku umetnost. Najbitnije od svega, banalnost običnog, najčešće mediokritetskog, je maestralno izbegnuta. Čehovljevim putem nastavio je veliki američki prozaista Džon Čiver.
Najčešće smešteni u izmišljeno predgrađe Šejdi Hil, junaci Čiverovih priča (dvadeset i sedam u ovom izboru) su pripadnici srednje klase. S više ili manje razlika, prevashodno u stepenu bogatstva, oni žive slične živote. Rodne uloge su strogo podeljene. Muškarci vredno rade, brinući se o napredovanjima i opstanku na poslu, dok su žene domaćice. Ambicija im je takođe podjednaka. Živeti obično, steći dovoljno novca za pristojan život i biti prihvaćen i poštovan od drugih. Ona stereotipna slika: kuća u predgrađu, travnato dvorište, belačka porodica, mir, ljubav i sreća. Ipak, da li je to baš tako? Za Čivera nije. Mali, nekad i potpuno minoran, događaj može da preokrene sve i uništi dugo građenu sliku savršenstva.
Ono što Čiverove priče čini toliko snažnim i uverljivim proizilazi iz nekoliko stvari. Na prvom mestu, to je savršeno poznavanje miljea i načina života junaka (“Svakome ko odraste u takvom okruženju – mi smo u izvesnom smislu tako odgajani – prava je muka da se otarasi navika griže savesti, samoporicanja, ćutljivosti i pokajanja”, ovako ih Čiver opisuje). Isto tako, to je sjajna psihologizacija i uvid u unutrašnja stanja junaka. I najbitnije od svega, pripovedačka virtuoznost, ona koja je u stanju da nečeg najobičnijeg napravi veličanstveno. Ne i manje bitno, istinska ljubav i humanost prema ljudima. Čiver ne osuđuje svoje junake opisujući njihove padove i banalnost. Naprotiv. On kao da želi da im pomogne. Baš kao što to želi jedan Čiverov junak: “Eh, šta učiniti s takvim čovekom? Šta tu može da se učini? Kako odvratiti njegovo oko da u masi ne traži obraz sa bubuljicom ili nemoćnu ruku; kako ga naučiti da odgovori na neizmernu veličinu ljudske rase, na oštru površinsku lepotu sveta; kako umesto njega pokazati prstom okorele istine pred kojima su strah i užas nemoćni?”
Džon Čiver, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u imućnoj porodici. Kako je ta porodica osiromašila, Čiver se izdržava tako što objavljuje priče u “Njujorkeru”. Veći deo njegovog života je obeležila borba sa alkoholizmom, podjednako i sa biseksualnošću. Napisao je preko 120 priča, koje su izdate u nekoliko zbirki. Za njihov izbor “Priče Džona Čivera” je dobio Pulicerovu nagradu. Napisao je i pet romana (na srpski je preveden samo “Ovo stvarno liči na raj”), za koje je dobio niz istaknutih priznanja.
Još za života, Čiver je nazvan “Čehovom američkog predgrađa”. Da to nije preterivanje, najbolji svedok je samo Čiverovo delo. Slika običnog, poprilično ukorenjenog, ponekad i ubistveno mediokritetskog, u ovim pričama doživljava maestralno predstavljanje. Ušuškani svet u kojem žive junacima ovih priča se čini savršenim, onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”. Čiverova veština je da u toj savršeno izgrađenoj slici života pronađe malene i gotovo neprimetne pukotine. Isto tako i da iz običnog i svakodnevnog (bila to preljuba, svađa među braćom ili iz komšijskih odnosa…) izvuče maksimum. Bez nasilja, bez velikih događaja, isto tako i bez velikih pitanja o smislu života i postojanja (njegovi junaci su uglavnom poluobrazovani ljudi i mediokriteti) Čiver tka sliku života koja ostaje duboko prizemna, i to ne u pežorativnim smislu. To su priče o običnom, banalnom i dosadnom, o našoj svakodnevnici. Kako to jedan Čiverov junak kaže: “Toliko se energije troši da sve ostane isto, da se ne doseli neko nepoželjan, i tako to, da se jedina ideja budućnosti svodi samo na više vozova i više zabava. Mislim da to nije zdravo. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju velike snove o budućnosti. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju ogromne snove.” Čiver je nenadmašni majstor da iz tog običnog, banalnog i naizgled savršenog života izatka veličanstvene pripovesti, koje su sve samo ne nalik njihovim junacima.

Naslov: Odabrane priče
Autor: Džon Čiver (1912-1982)
Preveli: Nenad Dropulić, Sava Mihailović i Nenad Župac
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 443

Luzitanija – Dejan Atanacković

Koliko god verovali u evolutivni progres ljudskog roda, ipak postoje neke pojave koje nam ukazuju da se čovek sporo, ili još tačnije nikako, ne menja. Najočitije je to u slepom verovanju u naciju. Najobičnija besmislica i izmišljotina, moderno bi bilo reći konstrukt, čak i u današnjici dovodi do suludih antagonizama i ratova. Ili još bolje, promislite o našem unutrašnjem ustrojstvu. Koliko je tu tek besmislica i zabluda. Nema boljeg primera za to od dva velika tabua. Prvi je smrt. I pored njene sveprisutnosti, čini se da joj naša vrsta još uvek pristupa sa sujevernim strahom. Onaj drugi tabu, koji je i naša tema, je ludilo. Koliko god da se nauka i ljudski rod razvijaju, odnos prema ludilu je ostao isti. Neka čudna mešavina straha, prezira i zadivljenosti. Zašto je to tako nije teško prokljuviti. Suočeni sa nezamislivim i neodgonetljivim, a smrt i ludilo su i danas ostali takvi, ljudi moraju da pronađu način da se nose sa svojim strahovima proizašlim iz neznanja. A ima li lakšeg načina za to od segregacije? Odvojiti kužne, u ovom slučaju ludake, od zdravih – i problem je rešen. Može to biti doslovno zatvaranje u ludnice, ali isto tako i okretanje očiju od nesrećnika osuđenih na svoju bolest. Naravno, izuzeci postoje, a jedan od najvećih je umetnost. Ako ostavimo po strani klasične teorije o umetnosti, ona je susret sa nezamislivim, još tačnije pokušaj da se odgonetne dublji koren naših postupaka. Postoji li bolji način za to od priče o ludilu? Spisak književnika koji su se poduhvatili teme ludila je beskrajan. Od tvoraca moderne literature, Šekspira i Servantesa, pa sve do savremenih klasika kao što je Ivo Andrić. Ludila Don Kihota, Ofelije, Hamleta, ali i Andrićevog Ćorkana, pokušaj su da se progovori o onim „drugačijim“ na isto tako drugačiji način. To nije više okretanje glave, sjedinjeno sa prezirom i strahom, već osvetljavanje ludila na jedan potpuno novi način. Na tom tragu treba posmatrati i roman ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade Dejana Atanackovića.
U središtu romana „Luzitanija“ nalazi se pripovest o beogradskom „Domu za s uma sišavše“, čuvenoj Doktorovoj kuli, za vreme austrijske okupacije u Velikom ratu. Ne znajući šta da uradi sa ovom bolnicom, a još više sa pacijentima smeštenim u njoj, okupaciona vlast joj dodeljuje poseban status. Ona postaje država u državi sa svojim zakonima i ustrojstvom. Kroz priču o upravniku ludnice doktoru Dušanu Stojimiroviću, njegovim pomagačima i pacijentima, Dejan Atanacković tka pripovest o svetu koji izdvojen od ratnih strahota postaje nova i poprilično čudnovata realnost.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovo delo, „Luzitanija“ bi bila istorijska fikcija. Dejanu Atanackoviću su istorijski podaci i činjenice polazna tačka, samo što oni u romanesknoj interpretaciji zadobijaju potpuno novo značenje, ali i još bitnije bivaju sagledani iz novog ugla. A to je onaj sada već čuveni magijski realizam. Balansirajući između fantazije i stvarnosti, autor pokušava da pronađe odgovor na pitanje koja je to granica između ludila i normalnosti. Neretko su ti zaključci bolni i osvešćujući. Kakva je, recimo, razlika između pacijenata beogradske ludnice i zapenušanih, istinu govoreći mnogo opasnijih, ludaka koji ratuju van okrilja ove bolnice, a slave se kao veliki umovi, vojskovođe i državnici? Suštinski, koji ludaci više ugrožavaju ljudski rod? Odgovor je jasan: „Naravno, uvek će se naći neko ko će ludilo i glupost površno izjednačavati, ali to je tek jedna tendenciozna neistina. Jer dok se ludilo vekovima hapsi i tamniči, glupost se oduvek raskošno slavi. Uostalom, neuporediva je glupost sićušnog pojedinca pred monumentalnom glupošću i najmanje države.“
Dejan Atanacković predaje nekoliko predmeta iz oblasti vizuelnih umetnosti u Firenci i Sijeni. Na umetničkoj sceni je prisutan od devedesetih i autor je niza samostalnih izložbi i kustoskih projekata. Posebno se ističe njegov projekat „Drugi pogled“ posvećen tumačenju grada iz ugla marginalizovanih grupa. Napisao je nekoliko studija i članaka. Za svoj roman-prvenac „Luzitaniju“ je dobio NIN-ovu nagradu.
Romaneskni svet „Luzitanije“ ne poseduje granice, on je rableovski raskošan i sklon raznoraznim preterivanjima, ali je ipak u krajnjem zbiru poprilično sistematičan i razuman. Takva je i osnovna potka priče. Od somnabulnih izraza ludila stiže se do poprilično racionalnih i ništa manjih mudrih zaključaka o našem svetu. Poduhvativši se priče o beogradskoj ludnici, Dejan Atanacković je napisao nešto mnogo više. Najpre, odličnu studiju o našem odnosu prema ludilu, ali i prema gluposti. „Luzitanija“ je u isto vreme i odličan roman koji pleni svojim stilom, sjajnom kompozicijom i autorovim zamahom. Ništa manje i otklonom prema herojskoj i slavnoj istoriji, kako se ona kod nas često predstavlja: „Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, uvek da predskazati ako nikako drugačije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti. A ukoliko se glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim žrtvama, utoliko je više zagarantovano njeno ponavljanje.“

Naslov: Luzitanija
Autor: Dejan Atanacković (1969-)
Izdavač: Besna kobila, Beograd, 2017
Strana: 213

Tabu – Ferdinand fon Širah

tabuZamislite da čitate neku odličnu knjigu. Događaji se nižu za događajima, psihološka previranja daleko su od svega što ste ikada iskusili. Suštinski, ta priča vas obuzima u potpunosti. E sad zamislite onu krajnju napomenu – zasnovano na istinitim događajima. Iznenađenje je potpuno, zar ne? I tu kreće još jedna velika priča, ona o istinitosti napisanog. Prva književna dela, i tu nema nikakve razlike o kojoj god da se civilizaciji govori, pokušaji su da se otkrije skriveni mehanizam po kojem se ustrojava naš svet. Ali i u tim spisima iskustvo je ono što određuje sadržaj. Mahniti, nesrećni, oholi i zli grčki bogovi ne razlikuju se mnogo od svojih zemaljskih podanika. Čak ni onaj krajnje opasni starozavetni Jehova ne može da izađe iz duha vremena. Po sredi je čisto literarno transponovanje naših osobina na lik boga. Problem nastupa kada se kulturni obrazac nastao u određenom vremenskom periodu proglašava za nešto sveto i određujuće. Otprilike, život u dvadeset i prvom veku mora da se odvija po pravilima donetim vekovima ili milenijumima ranije. Ali to je već sasvim druga priča. Razvoj civilizacije duboko menja naše ponašanje, kao i umetnost i kulturu. Sa nebeskih visina, književnost se spušta na zemlju. Tome neštedimice doprinosi nauka koja ukida božanske prerogative. I tema postaje pravi čovek. Najočitiji primer je Šekspir. Od literature kojoj je cilj da ustroji čoveka onako kako pisac ili propovednik žele da on izgleda, dobili smo istinskog čoveka. Možda rđavog, pohlepnog i užasnog, ali ipak pravog. Još dalje odlazi Servantes. Ruganje viteškom idealizmu i slavljenje običnog, proslavili su verovatno najvećeg prozaistu svih vremena. I baš ova dva velikana postaju uzor svim budućim piscima, pogotovo što se tiče izbora teme i stila. Kako u književni tekst umetnuti stvarni život, ali u isto vreme tu priču i stilizovati? Literatura dvadeset i prvog veka krcata je takvim primerima. Dovoljno je pomenuti romane Svetlane Aleksijevič, ništa manje Karl Uve Knausgora ili Elene Ferante. Još jedan primer je stvaralaštvo Ferdinanda fon Širaha.
Roman „Tabu“ je hronika kriminalnog slučaja i dva života. S jedne strane stoji mladi berlinski fotograf i konceptualni umetnik Sebastijan Ešburg. Prateći njegov život od detinjstva, Širah portretiše duboko povređenu ličnost. Očevo samoubistvo, loša iskustva sa majkom i otuđenost od čitavog sveta, od Sebastijana će napraviti velikog umetnika ali i očajnog čoveka. Sa suprotne strane je ostareli advokat Konrad Bigler. Majstor svog zanata i mizantrop sa potajnim idealističkim htenjima. Suštinski, čovek umoran od svega. Kada sudbina sastavi ovu dvojicu likova, kreće maestralni zaplet. Umetnik je optužen za otmicu, brutalno silovanje i ubistvo. Njegov branilac na sudu je Konrad Bigler.
Kada se govori o stvaralaštvu Ferdinanda fon Širaha gotovo pa obavezno je pomenuti tri stvari. Ona prva je istinitost napisanog. Pisac je čuveni berlinski advokat i svaki slučaj koji opisuje u svojim delima je autentičan. Naravno sa izmenjenim imenima i pojedinim detaljima, kako bi se sačuvala privatnost klijenata. Ona druga stvar je nenadmašni stil. Jezik sveden na svoj minimum, gotovo pa potpuna škrtost u rečima i opisima koja bi u većini slučajeva dovela do ogoljenosti, Širaha kruniše za maestralnog pisca. Najpre zato što kod njega nije bitna rečenica sama po sebi, no celina i njena snaga. Ono treće je zaplet. Savršeno izvedena kompozicija donosi bezbroj krivudanja i neočekivanih preokreta koji ma koliko god bili iznenađujući i oštri u pojedinim segmentima grade celovitu sliku i pretvaraju se u iznenađujući sklad kada sklopite korice knjige.
Ferdinad fon Širah spada u red vodećih berlinskih advokata. U svojoj karijeri branio je istaknute pripadnike kriminalnog miljea, industrijalce, špijune, političare… Njegova prva zbirka priča „Zločini“ (na srpskom izdala „Laguna“) ustalasala je nemačku javnost. Jedanaest sudskih slučajeva opisanih u ovoj knjizi promenili su poimanje pravde i krivice. Zbirka je postala milionski bestseler, a kritičari širom sveta nisu krili svoje oduševljenje. Usledila je druga zbirka priča „Krivica“ i roman „Slučaj Kolini“. Za svoje književno stvaralaštvo Širah je višestruko nagrađivan, a njegova dela su prevedena na preko trideset i pet svetskih jezika.
Da se vratimo na početak i onu napomenu o istinitosti napisanog. Sa ili bez nje, roman „Tabu“ je opčinjavajuće štivo. Ali da se ipak zadržimo na toj referenci. Koliko god bilo teško, pogotovo danas u mnoštvu napisanih i objavljenih knjiga, smisliti iznenađujući i dosad neviđeni zaplet, još teže je onaj istiniti umetnički obraditi. I to ne treba brkati sa dokumentarnom prozom. Pisci memoara, naravno sa retkim izuzecima, gotovo da i ne obraćaju pažnju na umetničko oblikovanje. Poenta je u događaju. Ovde pak podjednako i na događaju i na stilu kojim se taj događaj opisuje. Tako u isto vreme imate uzbudljivu i istinitu priču, ali i vrhunsku književnost. Onaj ideal vraćanja književnosti istinitom u romanu „Tabu“ doživljava svoj vrhunac. Nema stilskog i mentalnog egzibicionizma, onoga u šta se moderna književnost pretvorila. Samo čistog života ispripovedanog na maestralni način. Što je i jeste, ali i mora da bude, prava literatura.

Naslov: Tabu
Autor: Ferdinand fon Širah (1964-)
Prevela: Mirjana V. Popović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 197

Moja genijalna prijateljica – Elena Ferante

moja-genijalna-prijateljica„Sudbina prijatelja tako teško leži na meni, zato žurim preko polja i tražim daljine“, potresni je Gilgamešov lament nad mrtvim Enkiduom. I baš od tog davnog epa prijateljstvo postaje velika književna tema. Susrećemo ga u Bibliji. Davidov odnos sa Jonatanom pripovest je o iskrenoj privrženosti, surevnjivosti i krajnjoj tragici. Takav je i Davidov žal posle Jonatanove smrti: „Žao mi je za tobom, brate Jonatane; bio si mi mio vrlo; veća mi je bila ljubav tvoja od ljubavi ženske.“ Prijateljstvo je česta tema i kod Šekspira. Jagovo izdajstvo Otela i dan-danas je prikaz najdubljeg prijateljskog pada. Novu sliku prijateljstva donosi otac moderne književnosti Servantes. Avanture don Kihota neraskidivo su povezane sa njegovim štitonošom i vernim pomagačem Sančom Pansom. Nezaboravne nesuglasice, maestralni humor, ali i duboka privrženost ova dva lika krunisali su verovatno najveće prijateljstvo u istoriji literature. Svoje verne pomoćnike imaju i drugi fiktivni junaci. Od Šerlokovog doktor Votsona, preko Poarovog kapetana Hejstingsa, pa sve do Vilsona vernog pomagača doktor Hausa, ova matrica se neprestano ponavlja. Muško prijateljstvo često je prožeto antagonizmom, izdajama i sukobima, gotovo pa stereotip je postalo zaljubljivanje dvojice najboljih prijatelja u istu devojku, ali ne manjka ni homoerotskih elemenata. Posebno zanimljivo je dečije prijateljstvo ostvareno u književnim delima Mark Tvejna („Tom Sojer“, „Doživljaji Haklberi Fina“), Harper Li („Ubiti pticu rugalicu“), ali i Stivena Kinga („Leš“). Ipak ono najspecifičnije prijateljstvo je izvedeno u delima koja govore o odnosu dve žene. Zamenu identiteta i dopunjavanje u muškom svetu maestralno je izvela Virdžinija Vulf u „Orlandu“. Njenim putem polazi i Majkl Kaningem u romanu „Sati“. Feministički klasik „Zlatna beležnica“ iz pera Doris Lesing ogoljava do kraja svet prijateljstva novog vremena. Treba pomenuti i roman „Mačje oko“ Margaret Atvud posvećen čudnovatom odnosu dve žene. Ovim klasičnim delima o prijateljstvu pridružuje se i stvaralaštvo Elene Ferante.
Prvi tom napuljskog četvoroknjižja, „Moja genijalna prijateljica“, uvod je u istoriju odnosa dve junakinje, Lile i Elene. Već dobrano zašla u staračke godine, Elena dobija vest o nestanku svoje prijateljice Lile. Klupko sećanja kreće da se odmotava i Elena počinje da zapisuje uspomene na detinjstvo i zametak njihovog prijateljstva. Priča je to o prvim posleratnim godinama i o napuljskom predgrađu. Čudnom svetu sa još čudnijim načinom života. Sveopšte nasilje, narušeni porodični odnosi, siromaštvo, suštinski potpuna prljavština, sve to sačekuje junakinje romana. Njihov odnos postaje slamka spasa i preko potrebna pomoć u teškim životnim okolnostima.
„Moja genijalna prijateljica“ je duboko kompleksan roman. Ako bi se posmatrao samo na osnovu fabule, to je priča o mladosti, pravi pravcati bildungsroman. U drugom sloju, to je savršeno izvedena psihološka studija o odnosu dve žene, njihovim različitostima, sukobima, ali i načinu da se te različitosti prevaziđu. U onom trećem čitanju, „Moja genijalna prijateljica“ je društvena i politička hronika, u kojoj se autorka hrabro hvata u koštac sa užasnim svetom krajnjeg siromaštva, nasleđem fašizma, ali i društvenim uređenjem i političkim implikacijama. Četvrti sloj je građenje priče o vremenu, gotovo pa savršeno ustrojstvo sećanja. Tu se pronalaze velike sličnosti sa literarnim superstarom Karl Uve Knausgorom. Ako je „Moja borba“ ingeniozni vodič kroz unutrašnji svet jednog života, „Moja genijalna prijateljica“ je slični životni bedeker, samo ovoga puta okrenut spoljašnjosti i svetu koji nas okružuje.
Elena Ferante je najzagonetniji književni autor današnjice. O njoj se jedino zna da je rođena u Napulju 1943. godine i da je majka. Čak su i ti podaci neproverljivi, pa postoje pretpostavke da se iza ovog pseudonima krije grupa pisaca ili muškarac. Nikada se nije pojavila u javnosti, a u retkim intervjuima preko elektronske pošte odbija da dâ bilo kakve podatke o svom privatnom životu. Debitovala je sa knjigom „Problematična ljubav“ (1992), da bi potom usledila još četiri romana. Svetsku slavu doživljava sa napuljskim četvoroknjižjem objavljenim u periodu od 2011. do 2014. godine. Po mnogima je najznačajniji živi italijanski pisac, a magazin „Tajm“ ju je prošle godine uvrstio u čuveni izbor sto najuticajnijih osoba na svetu.
Slava Elene Ferante je došla i do nas. Zahvaljujući uvek agilnoj „Book-i“ i srpska publika dobija priliku da upozna stvaralaštvo velike italijanske spisateljice (nadamo se da će ta agilnost biti dokazana i što bržim izdavanjem preostala tri dela napuljskog četvoroknjižja Elene Ferente). A taj susret daleko je od svega što smo u skorije vreme imali prilike da pročitamo od prevedene literature. Preobražaj običnog u izvanredno, izuzetna slika jednog vremena, fabula koja nas uvlači u sebe ne dajući nam mira, sve je to „Moja genijalna prijateljica“. I najbitnije, blistavo napisana priča kojoj se ne može pronaći pandan. Rečenice su to bez mane, celine koje udaraju svojom iskonskom snagom i kompozicija tako skladno izvedena da dovodi do ushićenja. Ovaj roman je istinsko, i to bez preterivanja, remek-delo, koje ulazi u red najvećih priča o prijateljstvu. Nesentimentalna povest o sentimentalnosti. I sasvim sigurno budući klasik.

Naslov: Moja genijalna prijateljica
Autor: Elena Ferante (1943-)
Prevela: Mirjana Ognjanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 331

Moj otac Pablo Eskobar – Huan Pablo Eskobar

Moj otac Pablo EskobarČini se da je vreme heroja zauvek prošlo. Junačke figure, sa neizbežnim čvrstim moralnim principima i nadljudskom snagom, izgubile su svoju draž. Nigde to nije vidljivije nego u popularnoj kulturi. Pojava neurotičnog mafijaša Tonija Soprana i narko-trafikanta Valtera Vajta okončala je „teror“ dobra. Ekser na herojskom kovčegu konačno je zakovao Kristofer Nolan sa filmom „Mračni vitez“. Čak ni super-heroj Betmen nije pošteđen u ovoj demistifikaciji junaštva. Manemo li se dosadnog moralisanja kako je ovo odraz ludila i potpune moralne dezorijentacije sadašnjeg vremena (otprilike: a šta fali starim dobrim Diznijevim crtaćima?), korene popularnosti zla pronaći ćemo još kod Šekspira. Odbacujući podelu na dobro i zlo, Šekspir stvara likove koji se nalaze negde između ove dve manihejske kategorije. Slična ambivalentnost dostiže svoj vrhunac u Geteovom „Faustu“, gde je glavni junak upravo u takvom moralnom klinču. Vrhunac je svakako „Igra prestola“ Džordža Martina. Dobro i zlo su toliko isprepletani da ih je gotovo nemoguće razlučiti i odvojiti. U čemu je tajna? Zašto su nam „zloće“, od kojih bi inače u svakodnevnom životu pobegli glavom bez obzira, toliko zanimljive i drage? Odgovor leži u kršenju vladajućih društvenih i moralnih normi, ali i u sukobljavanju tih likova sa represivnim državnim aparatom. Sopstvena nemoć kompenzovana je njihovom nadmoćju. Ne treba naravno ni prevideti zanimljivost njihovih života. Avanturizam i materijalno bogatstvo, kao i ništa manje bitan smisao za humor (setimo se samo dr Hausa), neodoljivo su privlačni. Najvažnije, oni su stvarni. Imaju svoje dileme i muke koje ne samo da su nam bliske, nego ih i zaista osećamo. Ulazak u kožu savršenih likova kojima je sve jasno i moguće, ipak ne ide tako lako. Ali šta se dešava kad ti antiheroji pređu u stvarni život i postanu ljudi od krvi od mesa sa svim svojim vrlinama i manama? Da li nam je zlo i dalje zanimljivo? Još bitnije, kakve ono posledice ostavlja? Odgovor na to pitanje nam daje knjiga „Moj otac Pablo Eskobar“.
Prateći život svoga oca Pabla Eskobara od porodičnog miljea u kojem upoznaje siromaštvo tadašnje Kolumbije, Huan Eskobar slika portret kompleksne ličnosti koja ne pristaje na odurnu stvarnost. Izgleda da su siromaštvo i krajnja nemoć naterali mladog Pabla da preuzme potpunu kontrolu nad svojim životom i postane bogat. Jedini je problem što to ne čini na legalan način. Prvobitno mešetarenje sa kradenom robom prerasta u trgovinu drogom, koja postaje sve veća i veća. Pablo na vrhuncu svoje karijere postaje sedmi najbogatiji čovek na svetu. Slatki život deli sa sirotinjom, postavši tako novovekovni Robin Hud. Početak njegovog pada je ulazak u politiku i rat sa kolumbijskom vladom. Bogatstvo se polako topi, a Pablo postaje sve manje poželjan. Ubijen je u četrdeset i četvrtoj godini života, ostavljajući porodicu kojoj sledi grčevita borba za opstanak.
Jedan od najvećih mafijaša svih vremena odavno je postao ikona pop-kulture. Desetine knjiga, filmova i igranih serija napisano je i snimljeno o njemu. Ipak, on ostaje i dalje enigma. Pojava knjige njegovog sina možda će to konačno preokrenuti. „Moj otac Pablo Eksobar“ svojevrsni je priručnik i vodič kroz Pablov život. Oni koji ga ne poznaju dobiće celovitu biografiju velikog mafijaša, a onim pak poznavaocima Pablovog lika i dela poslastica će biti novi i nepoznati detalji. Iskren i otvoren do kraja, Huan pedantno istražuje svaki segment očevog života, ne prepuštajući ništa slučaju. Ipak, emotivnost izvire. Najvidljivije je u delovima kada govori o onome šta je Pablo svojoj porodici ostavio u nasleđe: „Zbog mog oca smo ostali bez prijatelja, braće, ujaka, rođaka, pola porodice i domovine. Zauzvrat su nam ostavljeni izgnanstvo, strah i progon.“
Huan Pablo Eskobar je rođen u braku Pabla Eskobara i njegove supruge Marije. Odrasta u očevoj senci, najčešće u društvu okorelih kriminalaca koji su mi bili i telohranitelji i najbolji drugovi. U trenutku očeve smrti ima šesnaest godina. Posle silnih peripetija prelazi sa majkom i sestrom u Argentinu, gde živi inkognito. Uzima lažno ime Huan Sebastijan Marokin i završava studije arhitekture. Godine 2009. snima dokumentarni film „Gresi moga oca“, u kojem se sukobljava sa očevom krivicom i njegovim kriminalnim legatom. Kuriozitet filma je intervjuisanje dece očevih žrtava i traženje oproštaja. Huanova prva knjiga „Moj otac Pablo Eskobar“ ustalasala je latinoameričku javnost i postala planetarni bestseler.
Huan Pablo je u ovoj knjizi opisao jednu od najvećih borbi koju čovek može doživeti. Potrebno je pomiriti sećanja na svog oca sa zlom koje je on učinio drugima (koga zanima ova tema, obavezna lektira je knjiga Beate Niman „Moj dobri otac“ u kojoj se autorka sukobljava sa očevom nacističkom prošlošću). Tražeći oproštaj, on ga optužuje i osuđuje, ne tražeći nikakvo opravdanje. Jedino što on želi jeste da sazna kako je došlo do njega. Da li je to bio bunt, posledica društvenih i socijalnih okolnosti ili čisto očevo zlo? On dobro pamti Pablovu rečenicu: „Kako drugačije da se borim protiv države koja je teroristička koliko i ja, ili još više?“ Ali ona nije dovoljna. Zlo koje je počinio prema drugima, ništa manje i prema svojoj porodici, neoprostivo je. Da sve bude još gore, Pablo je brižni otac, duboko inteligentan čovek, filantrop, esteta, ali i ništa manje psihopata, monstruozni ubica i zločinac. Prototip antiheroja, moglo bi reći. Uzimajući sve ove činjenice u obzir Huan Pablo Eskobar piše životopis oca, u isto vreme stvarajući maestralno delo koje svojim stilom i iskrenom emotivnošću pomera granice biografskog žanra.

Naslov: Moj otac Pablo Eskobar
Autor: Huan Pablo Eskobar (1977-)
Preveo i priredio: Igor Marojević
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 326

Četiri jahača apokalipse – Visente Blasko Ibanjez

Cetiri jahaca apokalipseGotovo je sigurno da ne postoji čovek koji je nije osetio. Uzrok je najvećih ljudskih padova, oličenih u nasilju, masakrima, ratovima i pokoljima. Gde god da se okrenemo, ona je prisutna. Kao zlokobni zametak kuge u čuvenom Kamijevom delu, nastaviće da živi i pored svih napora da bude uništena. Otkriće njenog korena, zadatak je kojeg su se poduhvatili najveći umovi sveta. I opet, nikada nismo došli do njenog izvora. Reč je naravno o mržnji. Ako govorimo o književnosti, Šekspirov Jago iz „Otela“ i dan-danas je slika najvećeg zla i mržnje. Ne postoji sredstvo koje on neće iskoristiti ne bi li naškodio drugima, iako nema baš nikakvog razlog za to. Rame uz rame sa Jagom je i njegov kolega po zlu Stavrogin, lik iz čuvenog romana F. M. Dostojevskog „Zli dusi“. Baš kao i Jagova mržnja, Stavroginova nema nikakvog pokrića ni opravdanja. Zlo postoji samo zarad zla. A najgore od svega, oličeno je u liku slatkorečivog čoveka, naizgled tako dobrog. Nije teško zaključiti da su za Šekspira i Dostojevskog zlo, a samim tim i mržnja, neka vrsta iskliznuća iz ljudske prirode, gotovo pa demonska kategorija. Ostavimo li po strani ove književne likove, isto tako je nerazumljiva mržnja jedne grupacije prema drugoj. Kako, recimo, naći opravdanje (ono koje ima veze sa razumom, podrazumeva se) za postojanje antisemitizma? U suštini, kako je moguće mrzeti nekog koga ne poznaješ? Najlakše je krivicu svaliti na propovednike mržnje, političare i ostale mešetare, kojima su mržnja i rat idealno pokrića za bogaćenje, i sebe oprati. Da li je baš tako? Šta je u stvari mržnja? Kukavičije jaje koje nam je podmetnuto ili neodvojivi deo naše prirode? Umberto Eko u jednoj od svojih poslednjih kolumni mržnju objašnjava ljudskom površnošću. Ljubav zahteva dosta truda i razumevanja, a mržnja gotovo ništa. On pesimistički zaključuje: „Naša sklonost ka nasladi koju nudi mržnja toliko je prirodna da manipulativni lideri nemaju nikakve poteškoće da je uzgajaju…“ O baš takvoj mržnji, a još više o njenim posledicama, govori čuveni roman Visentea Blaska Ibanjeza.
„Četiri jahača apokalipse“ su priča o tragičnoj sudbini jedne porodice. Centralni lik romana je Marselo Denoajar, mladi Francuz koji u drugoj polovini devetnaestog veka odlazi na pečalbu u Argentinu. Zapošljava se kod bogatog latifundiste Hulija Madarijaga, čiji će na kraju postati i zet. Druga Hulijeva kćerka za svog životnog partnera bira emigranta nemačkog porekla, Karla. Sa nasledstvom koje dobijaju posle Hulijeve smrti, Marselo i Karl odlučuju da se vrate u svoje domovine zajedno sa porodicama. Jedan u Francusku, drugu u Nemačku. Sada već ostarelim zetovima preostaje trošenje novca, ali i vaspitavanje raspuštene dece koja su se odala boemskom životu visoke klase. Sve će to prekinuti početak Prvog svetskog rata, koji donosi mržnju i razdvaja ne samo francuski i nemački narod, no i ovu porodicu.
Jedno od najvećih književnih dela o Prvom svetskom ratu teško je odrediti i definisati. Ono je prvenstveno porodična hronika, ali i prikaz životnog puta glavnog junaka Marsela i njegovog sina. Slikajući dve suprotstavljene ličnosti, autor pravi duboki jaz između očevog marljivog rada i sinovljevog slatkog života. Isti je i slučaj sa dva zeta, Marselom i Karlom. Sukob je to dva pogleda na svet. Jednog koji više ceni uspeh stečen sopstvenim trudom i drugog kojem su na mislima samo privilegije zadobijene nasleđem. U isto vreme, „Četiri jahača apokalipse“ su i užasavajuća slika krvavog rata. Ali ovaj roman ne staje samo na bitkama. Sasvim sigurno su najbolji delovi knjige oni u kojima se opisuju uzroci za izbijanje rata. Ibanjez nema dilemu, za rat je kriv nemački imperijalizam: „U istoriji su svi započinjali ratove zarad nečega što su smatrali plemenitim i što je bilo iznad njihovih interesa. Jedino je Nemačka naumila da se nametne svetu u ime superiornosti svoje rase.“
Visente Blasko Ibanjez je jedan od najznačajnih španskih pisaca prve polovine dvadesetog veka. Kao mladić studira pravo, ali polje njegovog zanimanja je politika. Angažuje se u borbi protiv monarhije i ubrzo postaje lider Republikanske stranke u Valensiji. Posle zavođenja monarhističke diktature (1908) odlazi u Argentinu, gde na teritoriji Patagonije postaje upravnik velikih plantaža. Vraća se u Evropu i nastanjuje u Francuskoj 1914. godine. Do smrti živi na francuskoj rivijeri, i dalje se boreći protiv španskog monarhizma. Pored „Četiri jahača apokalipse“, objavio je preko deset romana, nekoliko zbirki eseja i političkih spisa, nažalost neprevedenih na srpski jezik. „Četiri jahača apokalipse“ su imale dve ekranizacije, prvu sa Rudolfom Valentinom u glavnoj ulozi (1921) i drugu iz 1962. godine.
Možda je najveći kuriozitet ovoga dela vreme u kojem je napisan. Ibanjez u sred vojnih dejstava i nedugo posle bitke na Marni završava „Četiri jahača apokalipse“, ne čekajući kraj rata. Baš zbog tog neposrednog prisustva ratnim događajima, ali i autorovog boravka na prvim linijama fronta, „Četiri jahača apokalipse“, deluju tako snažno i iskreno. Naturalističke scene ratnih pustošenja, krvavih bitaka, pljački i opšte surovosti, sasvim sigurno su jedna od najubedljivijih slika Velikog rata. Ali i pored toga, ovaj roman je pre svega prikaz porodičnog raspada u senci rata. Kako je moguće da članovi jedne porodice, koji su decenije proveli u miru, odjedanput počnu da se krve i to ne zbog ličnih osobina i antagonizama, već zbog pripadnosti različitim nacijama? Ibanjezov odgovor je potmula i skrivena mržnja, nečega što ni sami junaci romana nisu bili svesni da nose u sebi. Mržnja koju Ibanjez predstavlja likom zveri, čudovište je koji nikad ne umire, naprotiv, ono samo čeka novu priliku za još jednu dozu patnje, krvi i smrti: „Ona je večiti pratilac ljudi. Ona se sakrije i krvari četrdeset godina… šezdeset… čitav vek, ali se opet pojavi.“

Naslov: Četiri jahača apokalipse
Autor: Visente Blasko Ibanjez (1867-1928)
Prevela: Aleksandra Mačkić
Izdavač: Evro Guinti, Beograd, 2014
Strana: 416

Anđeo atentata – Svetislav Basara

Andjeo atentataŠekspirov junak Magbet u trenucima očaja izgovara: „Život je bajka koju idiot priča, puna buke i besa, a ne znači ništa.“ Gotovo je sigurno da se istorija ne razlikuje od ove čuvene rečenice, pogotovo uzimajući u obzir koliko je ona na ovim prostorima bitna i određujuća za sadašnjost. Ali ni tu ne manjka kontradiktornosti. Iako sveprisutna, srpska istorija je plod proizvoljnosti, potpunog odsustva svake objektivnosti i nedostatka bilo kakve naučne aparature. Tačnije, istorija je ništa drugo nego nacionalna mitomanija. Mnogo je važnije kako fakti zvuče, od onoga kakvi su oni zaista. Stoga nije za čuđenje što se važni istorijski događaji posmatraju iz vizure guslarskih pesama (to nikako ne znači da su te pesme nebitne, naprotiv, one imaju veliki književni značaj, ali nikako ne mogu biti istorijski dokaz). Izgrađena na nacionalnim mitovima, istorija je postala svojevrsni poligon za političke obračune, koji se pretvaraju u nove ratove. Još gore ovde svako ima svoj stav, nikako mišljenje koje se može korigovati, pa nastupa potpuna kakofonija, ona Šekspirova priča puna buke i besa koja ne znači ništa. Najočitije je to prilikom proslava velikih jubileja. Nema tog datuma koji neće izazvati verbalne ratove. A pravi, pravcati „rat“ nastupio je tokom obeležavanja stogodišnjice Velikog rata. Objavljivanje knjige engleskog istoričara Kristofera Klarka „Mesečari – kako je Evropa krenula u rat“ izazvala je odijum u srpskoj javnosti i ponovo pokrenula priču o Sarajevskom atentatu (jako je zanimljivo da je knjiga pala u potpuni zaborav posle samo nekoliko dana i da ne postoji nijedna kritika ili prikaz njenog sadržaja, izuzev par odeljaka o Vidovdanu 1914, iako je objavljena na srpskom u izdanju „Heliksa“). Ko je bio Gavrilo Princip? Lunatik, usijana glava, heroj, srpski nacionalista, anarhista… Bezbroj napisanih studija, romana, priča, eseja, novinskih članaka, drama, sve je to zapljusnulo našu javnu scenu, a da se ništa nije rešilo niti promenilo. Stavovi su ostali isti, a jedina posledica je more efemernih tekstova. Da ne mora biti baš tako, kao i da postoji drugačiji način da se govori o ovom važnom istorijskom događaju pokazao je Svetislav Basara.
Najnoviji roman Svetislava Basare, „Anđeo atentata“, je priča o Sarajevskom atentatu, samo sada iz ugla one druge strane, nadvojvode Franca Ferdinanda. On se nalazi u čistilištu i daje svoju posthumnu ispovest sekretaru Ferdinandu Berholdu podeljenu u dva dela: „Jerihonske trube sviraju Radecki marš“ i „Muzej gadosti“, na koju se nastavlja apendiks sa diplomatskom prepiskom. Naravno da je sam čin atentata glavna tema, ali mnogo bitnije je ono što je dovelo do njega. Te pripreme su po Basarinom Ferdinandu trajale više od jednog i po veka, tačnije one su plod niskosti ovoga sveta i slabljenja uloge monarhije, pojave romantičarskih pokreta i opšteg rasula. U nekom krajnjem zbiru taj haos je ustoličen samim činom atentata i za svoju posledicu ima novovekovnu turobnu istoriju.
Namerno izabravši da romanu dâ odrednicu tabloid, Basara pravi otklon od lažne ozbiljnosti naših istoričara i romanopisaca. Stil koji je ustoličen još od pojave čuvene „Fame o biciklistima“ u ovom romanu doživljava svoj vrhunac. Sve je neozbiljno, a u stvari smrtno ozbiljno. Takav je i lik Franca Ferdinanda. Predani katolik je paradoksalno i nenadmašni mizantrop. Nosilac civilizacijskih vrednosti, eklektični je primer varvarstva. Suštinski, čitav svet je izokrenut naopačke. Ako bismo pokušali da Basarinog nadvojvodu odredimo samo jednom rečju, ona bi bila mržnja. Mržnja prema Srbima i Hrvatima, prema Habzburzima i Nemcima, prema Ničeu i Vagneru, prema Gavrilu Principu i prema sebi. Samo što to nije afektivna mržnja, nego mržnja mizantropa koja je neodvojivi deo njegove ličnosti. Baš kao što i Ferdinand u romanu kaže: „Mržnja je lepak ovoga raspalog sveta, najveći stepen prisnosti među narodima.“
Svetislav Basara spada u red najvećih živih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, potpuno postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačanijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset knjiga: romana, zbirki priči, eseja, prepiski i drami. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Nolitovom nagradom“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Pored književnog rada, kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je i ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
Iščašeni svet romana „Anđeo atentata“ ne može se nikako drugačije opisati nego kao groteska. Baš takav je i lik Franca Ferdinanda, izuzetno elokventnog i pametnog čoveka ali u isto vreme i ništa manje samodestruktivnog. Taj i takav groteskni lik u još grotesknijem svetu postaje glas razuma. Upravo je to i najveća vrlina Basarinog romana. Iz gomile ludosti, pervertovane stvarnosti, razularene prošlosti, sveopšteg preterivanja, isijava nepatvorena mudrost. Još jednom pomerajući granice srpske proze, Basara ne samo da daje glas onoj drugoj zanemarenoj strani, već i ispisuje stranice o prokletsku istorije koju neprestano ponavljamo ne naučivši baš ništa iz nje. Te Ferdinandove lekcije, iako neverovatno duhovite, postaju gorka opomena ali i orijentir, možda ponajviše kako treba pisati o istoriji: „Patriotizam je mač sa dve oštrice. U rukama razumnih ljudi on je moćno oružje, u rukama pak nedotupavnih kabadahija pretvara se u oruđe samouništenja.“

Naslov: Anđeo atentata
Autor: Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 270