Kuća – Ivana Đilas

Jedan od najgnusnijih prizora modernog sveta na ovim prostorima svakako predstavljaju mučne slike izbacivanja ljudi iz svojih domova od strane izvršitelja. Koliko su to pre svega posledice ekonomske propasti, ništa manje su to slike apsolutnog odstranjivanja bilo kakvog moralnog osećaja i empatije kod dobrog dela društva. Surovi neoliberalni kapitalizam je na ovim prostorima zadobio još groznije lice, razume se, zaklonjeno iza tupoumnih fraza o zakonima, koji su napisani baš tako da odgovaraju bitangama, ali i one još rabljenije fraze o „rađenju svog posla“, tipskom opravdanju svih psihopata i zločinaca od Ajhmana do današnjice. Kao kontrapunkt takvom svetu navodi se prošlost, pogotovo period socijalističke Jugoslavije. Ipak, možda je potrebno otići malo dalje u prošlost i progovoriti o odnosu države prema svojim građanima. U srednjem veku – uključujući tu zapadne zemlje, ali i prostore pod upravom Osmanlija – uobičajene globe koje su države uzimale od svojih podanika uglavnom su iznosile deset posto njihovih primanja. Razume se, bilo je još poreskih nameta, pogotovo u okviru Osmanskog carstva, ali oni gotovo nikada nisu prelazili stopu od dvadeset posto prihoda onoga ko je plaćao porez. Samo zarad poređenja, u današnjoj Srbiji poresko opterećenje na platu iznosi gotovo četrdeset posto. Naravno, ove brojke su neuporedive, pre svega je to pitanje vremenskog konteksta, ali i šta se za taj „harač“ zauzvrat dobija. Ipak, može se slobodno reći da su države, uključujući tu i strukture koje su uvezene sa njom, sa protokom vremena postajale sve „alavije“ i surovije. Najbolje to vidimo na ovim prostorima. Tako, recimo, Vuk Karadžić u svojim spisima beleži da je dobar deo stanovništva posleustaničke Srbije žalio zbog odlaska Turaka. Srpske vlasti su u odnosu prema svom stanovištvu bile surovije i gore od osmanlijskih struktura. Sve to prati i pojava mešetara – danas bismo ih nazvali biznismenima – koji u sadejstvu sa vlašću sprovode potpunu pljačku stanovništva. Naravno, dolazi i otpor, izražen u socijalističkom pokretu, koji dovodi do korenitih promena. Tako 1874. srpska skupština donosi zakon o šest dana zemlje kojim se strogo zabranjuje prodaja kuće, dvorišta i okućnice dužnika da bi se izmirili bilo kakvi dugovi, uključujući tu i poreze. Kada pogledate današnjicu i uporedite je sa ovim zakonom, vrlo lako ćete videti da je društvo pre 150 godina bilo mnogo humanije nego današnje, da ne pričamo tek o kasnijem periodu, pogotovo vremenu socijalističke Jugoslavije. Naravno, to je rezultat otpora, kog, na nesreću, danas nedostaje. O svetu u kom otpor ne postoji i u kom bitange slobodno mogu da vršljaju piše Ivana Đilas.
Mladi umetnički bračni par je mislio da je dosegao vrhunac svog života, krunisan kupovinom velike kuće u predgrađu Ljubljane. Solidna primanja, uređenje novog doma, vaspitanje deteta, kupovine novih stvari, odlasci na letovanja i zimovanja, sve je to njihov svet. Ipak, dolazi velika ekonomska kriza. Primanja su sve manja, nekada ih i nema, a rate kredita i ostale finansijske obaveze ne nestaju. Bračni par je prinuđen na očajnički potez, prodaju kuće u koju su uložili godine i godine svog života, ali im to ne polazi od ruke. Još gore, dolaze poverioci i izvršitelji. Naizgled savršeni život srednje klase brzo se pretvara u potpuni pakao.
Prvo o manama romana. To je pre svega njegovo „grebanje“ po površini. Ivana Đilas je oštrouman posmatrač, ali odnos prema vremenu i prilikama tog vremena, kako se čini autoru ovih redaka, ostaje, ipak, samo na površini, svejedno da li je pitanje psiholoških previranja junaka romana, pre svega glavne junakinje, ali i društveno-političkih prilika. Takav slučaj je i sa stilom. Naravno, ovo ne znači da je „Kuća“ loš roman. Naprotiv. Ivana Đilas je napisala odličnu hroniku propasti srednje klase u neoliberalnom kapitalizmu, koja se čita lako i neretko sa uživanjem, ali ostaje žal što se temi i junacima nije pristupilo „dublje“, što bi ovaj roman sasvim sigurno učinilo znatno boljim.
Ivana Đilas je rođena i odrasla u Beogradu. Tokom bombardovanja 1999. seli se u Sloveniju, gde će završiti studije. U slovenačkim pozorištima je režirala preko pedeset predstava za decu i odrasle. Redovni je kolumnista slovenačkog lista „Mladina“. Njen roman-prvenac „Kuća“ je zadobio status bestselera u Sloveniji.
„Njegova generacija je počela sa Lenjinom i završila u neoliberalizmu. Mene su vaspitavali u socijalizmu. Imati mnogo novca je u mom vaspitanju značilo da otimaš od drugih, i to je bilo ružno. Napredak je bio namenjen celom društvu, ne pojedincima. Želeti više nego što imaju drugi bilo je neprihvatljivo. Malo više svako zaslužuje. Misliti da ti pripada mnogo više je po načelima mojih roditelja sramota“, ovako glavna junakinja romana opisuje međugeneracijske razlike, ali i svoj prelazak iz jednog u drugi društveno-politički sistem. Još gore, ovaj prelazak je otežan nerazumevanjem istinske prirode novog sistema u kom se živi. Junaci Ivane Đilas su doživeli sve blagodeti srednjeklasnog života u neoliberalnom kapitalizmu, razume se, na kredit i uz obavezu da takav život otplaćuju sve do smrti. Na nesreću, došla je kriza, a sa njom i drugo lice neoliberalnog kapitalizma koje nema nikakve milosti prema pojedinačnim ljudskim sudbinama. Na udaru je dom, gotovo ceo život junaka, koji će biti biti oduzet bez milosti, da se vratimo na početak teksta. Opisujući nevolje junaka romana sa kućom, koja postaje simbol jednog groznog vremena, Ivana Đilas, i pored mana o kojima smo već pričali, ispisuje pitak, krajnje zanimljiv i razigran roman, priču o nesreći naše generacije i njenom nesnalaženju u „vrlom novom svetu“: „U samo jednoj generaciji smo od revolucija i čvrstih ubeđenja došli do toga da ne verujemo više ni u šta. Vreme u kome živimo nema strukturu. Vreme mog oca bilo je uspinjuća krivulja s predvidljivim stanicama, koja se u njegovoj mašti ne završava s njim, nego se nastavlja preko mene (…) još dalje. Meni se moj život čini kao more mehurića od sapunice, u kome uvek vidim samo onih deset oko sebe, i tek kad se neki od njih rasprši, vidim sledeći. Tako je zamorno dovoditi te mehuriće u bilo kakav red da polako odustajem i samo još plivam među njima.“

Naslov: Kuća
Autor: Ivana Đilas (1976-)
Preveli: Danica Ilić i Ivana Đilas
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 187

Džojsov učenik – Drago Jančar

Jedna od onih uvek aktuelnih rasprava je i rasprava o prirodi vremena. Za jedne je vreme nepovratno. Ono što se dogodi u jednom trenutku, u sledećem je nepovratna stvar, prošlost – kako je označavamo. Ili kako bi to Heraklit rekao: „Ne možeš dva puta ući u istu reku. U protoku vremena, izgubljena prilika, izgubljena je zauvek.“ Za one, pak, druge, istorija, samim tim i vreme, podleže određenim zakonitostima, gotovo identičnim obrascem koji se ponavlja. Najizrazitiji predstavnik ove teorije je Niče koji u knjizi „O koristi i štetnosti istorije za život“ predstavlja ideju o „večitom vraćanju istog“. Odmah da se razumemo, ovo vraćanje ne treba shvatati doslovno. Događaj iz prošlosti neće se ponoviti u budućnosti, ali naše pređašnje iskustvo će odrediti buduće događaje. Najbolje je to izraženo u biblijskoj Knjizi propovednikovoj: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.“ Pored filozofije kojoj je ovakvo shvatanje vremena izuzetno blisko, ono se neretko može pronaći i u literaturi. Štaviše, ta nepromenjivost vremena, ili je možda bolje reći nepromenjivost ljudskog karaktera koja određuje vreme, jedna je od najvećih draži literature. Da nje nema, literatura bi bila samo svedok određenog vremena. Primera radi, antičke drame bi za nas u tom slučaju predstavljale samo svedočenje o jednom dalekom vremenu, a Servantesa bi čitali samo kao hroničara šesnaestog veka. Literatura, razume se, ima i tu „ulogu“, ali ono što je mnogo bitnije i ono što literaturu čini literaturom, predstavlja svojevrsna, iako će ovo zvučati poprilično neadekvatno, studija karaktera. Čitajući Šekspira, recimo, mi ćemo u sudbinama Otela ili Jaga pronaći naše dileme, našu nutrinu, ali i događaje koji se večito ponavljaju. Naše ljubavi, naše mržnje, naše radosti, ništa manje i naša posrtanja… Da skratimo priču, ma koliko se čovek razvijao, naša primarna osećanja, samim tim i naši postupci, gotovo su identični kroz istoriju. Isto se voli i mrzi danas kao što se volelo i mrzelo u Šekspirovo vreme. Da to nije slučaj, Šekspir bi za nas, baš kao i svi književnici iz prošlosti, bio potpuno irelevantan. Shvatajući sve to, čuveni slovenački pisac Drago Jančar stvara izuzetnu zbirku priča.
U prvoj priči ove zbirke, „Džojsovom učeniku“, pratimo životni put mladog slovenačkog intelektualca, učenika čuvenog Džojsa, kom će druženje sa velikim piscem promeniti život. „Proročanstvo“ nas seli u socijalističku Jugoslaviju. Anton Kovač se nalazi na odsluženju vojnog roka. Pogrdni grafit protiv Tita koji je zatekao u toaletu odvešće ga do silnih iskušenja. „Incident na livadi“ pripoveda o sudbini ruskog emigrantskog profesora Mihaila Ševčenka, koji se ponovo susreće sa komunizmom. „Priča o očima“ sukobljava čuveni susret Malapartea sa Pavelićem i pripovest o sudbini Ajnštajnovih očiju. „Aethiopica, ponavljanje“ nas odvedi u 1945. Vojna jedinica se sukobljava sa nezamislivim zločinom. „Kastijanska slika“ pripoveda o srednjem veku. Sudbina još jednog ruskog emigranta je u središtu priče „Smrt kod Marije Snežne“. „Nedelja u Oberhajmu“ i „Ultima creautura“ nas odvode u sadašnjost, opisujući događaje koji će promeniti živote junaka, dok „Skok s Liburije“ i „Savana“ predstavljaju slike užasavajućeg nasilja. Zbirku zatvara priča „Pogled anđela“ sjajna pripovest o prirodi.
Promena u narativnim tehnikama Draga Jančara se možda najbolje vidi u ovoj zbirci priča. Iako samo naizgled može delovati da se Jančar odrekao postmodernog poigravanja koje ga je proslavilo u romanu „Podsmešljiva požuda“ i okrenuo klasičnoj pripovednoj formi, kakav je bio slučaj sa romanom „Te noći sam je video“, ova zbirka pokazuje da to nije slučaj. Možda je najbolje reći da je Jančar pronašao zlatnu sredinu između poigravanja sa formom i samog pripovedanja. Rezultat su sjajno napisane priče u čijem čitanju istinski uživamo, ali i priče koje nam donose nove forme i prava literarna iznenađenja.
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored zbirke priča „Džojsov učenik“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegove romane „Podsmešljiva požuda“, „Te noći sam je video“ i „Kao i ljubav“.
Poznato je da ta gospođa u život zapisuje literaturu koja nas uvek iznova postavlja pred nerešive zagonetke. Ona vidi tamo gde naš pogled ne dopire. Mi vidimo jedva preko reke, ali ni to ne uvek, kao što pripoveda ova priča“, piše Jančar u jednoj priči o ljudskoj sudbini. Njena u isto vreme neodgonetljivost, Jančar kao da se sve vreme pita zašto njegovi junaci čine to što čine, ali i potpuna predvidljivost, da se vratimo na Ničeovu ideju o večitom vraćanju istog, predstavljaju dve pokretačke sile sudbina Jančarovih junaka. To se možda najbolje vidi u priči „Aethiopica, ponavljanje“. Sukobljavajući pripovedanje čuvenog antičkog romanopisca Heliodora iz Emese sa slikom užasnog zločina na kraju Drugog svetskog rata, Jančar pokazuje nepromenjivost ljudskog karaktera. Slika je to užasa, koja se beskonačno ponavlja. Kao što se i sve drugo ponavlja. Šta je onda uloga literature? I čemu pisanje ako nikakve promene nema? Možda nam to sam Jančar u ovoj zbirci priča najbolje pokazuje. Literatura prikazuje tu istovetnost na neistovetan način. Ili još preciznije, literatura životnoj jednoličnosti daje jedinstvenost. Baš kao što je i svaka priča u ovoj izuzetnoj zbirci jedinstvena i neponovljiva.

Naslov: Džojsov učenik
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2013
Strana: 112

Pročitajte i prikaze Jančarovih romana
Podsmešljiva požuda“ i „Te noći sam je video

Vučje noći – Vlado Žabot

Ma koliko to možda delovalo čudno, ništa manje i nemoguće, ovaj tekst će se držati maksime Leonarda da Vinčija o neupuštanju u „pisanje ili davanje informacija o onim stvarima za koje ljudski um nije sposoban i koje se ne mogu dokazati prirodnim pojavama“. A pisaće se o stvarima za koje ljudski um nije sposoban i koje se ne mogu dokazati prirodnim pojavama. Suštinski, pokušaćemo da govorimo o nadnaravnom i nemogućem, ali na racionalan način. Ili možda još bolje rečeno, kroz prizmu materijalističke filozofije. Za razliku od idealizma, ništa manje i metafizike, o religijskim učenjima tek ne treba reči, materijalistička filozofija, razume se ovo je krajnje pojednostavljivanje, koren svih stvari, ponajviše naših života i postupaka, vidi u stvarnosti, stvarnim stvarima i događajima. I tu dolazi ono ključno pitanje: kako pisati o nestvarnim i nemogućim stvarima kroz prizmu stvarnosti? Možda je najbolji odgovor kroz pokušaj da se odgonetne kako su nastale te nestvarne stvari. Moderna antropologija, ništa manje i sociologija, koren takvih verovanja vide u čovekom suočenju sa sopstvenom prolaznošću, ništa manje i potpunom nemoćju. Ona stara, hiljadu puta ponovljena priča o prvobitnim ljudima koji su iz straha stvorili višu silu koja upravlja našim životima. Ta viša sila, najčešće bog, predstavlja smisao u opštem besmislu. Najpre, ona nam omogućuje nastavak života posle smrti, tako anulirajući naš najveći strah. Takođe, ona nam pruža utočište, skoro neophodnu nadu da se nepravde ovoga sveta mogu ispraviti i da „i nad popom ima pop”, kako kaže opštepoznata izreka. Isti slučaj je i sa narodnim verovanjima, možda je najbolje reći mitologijom. Ona pokušava da odgonetne nastanak svemira, prirodne fenomene, suštinski: ono što nam deluje neshvatljivo. Mit je u isto vreme i izraz kolektivnog iskustva, svojevrsnog prenošenja mudrosti „upakovane“ u zavodljivu priču. Isti slučaj i sa magičnim i obrednim. Magično je neretko ona poslovična deus ex machina, iznenadna sila koja dolazi i rešava stvar. Onda kada je situacija teška, magija uskače kao sredstvo da se problem brzo i efikasno reši. Koren je, ipak, i u svakom slučaju stvarni svet. Isto tako, neprirodno je prirodni nastavak stvarnosti, sredstvo da se stvarnost izobrazi tako da ono poprimi viši smisao. Nema boljeg svedoka tome od literature, koja kroz nestvarno i nemoguće predstavlja stvarno i moguće. Baš takav je i roman čuvenog slovenačkog pisca Vlade Žabota.
U Vrbje, zaboravljeno i odbačeno slovenačko selo, poslat je mladi crkvenjak Rafael sa zadatkom da pripremi crkvu i selo za dolazak župnika. Ali on nikako ne dolazi. Već prilično načetih verskih uverenja, prepušten splitu dosadnog postojanja, Rafael se odaje alkoholu i opštem životom tavorenju. Sve se to menja sa iznenadnim dolaskom pridošlice, bivšeg Rafaelovog profesora muzike Azare. On je u Vrbje poslat da formira hor. Samo što izgleda da to nije potpuna istina. Azarova pomoćnica, koliko i serija čudnovatih događaja, preokrenuće Rafelov život iz korena. On se suočava ne samo sa nezamislivim, on mora i da prihvati činjenicu da nezamislivo postaje njegov život.
Ako bismo tražili žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi sasvim sigurno bio preplet realističkog i gotskog romana. Vlado Žabot ta dva ne samo suprotstavljena književna žanra već i pogleda na svet neprestano prepliće i sukobljava. S jedne strane stoji sjajna slika životne propasti jednog čoveka, ponajviše one umetničke („Istina je da je posle, nakon ispita, počeo i sam da biva svestan da, u stvari, nije baš toliko talentovan za muziku, da ga sama po sebi uopšte ne raduje i da možda uopšte nije sposoban za tu oslobađajuću čarobnu moć bez koje nema ničeg.“), ali i propasti sveta u kom se živi. Na drugoj strani stoji magično, možemo slobodno reći jedini način da se iz te životne propasti izvuče ili da se toj propasti pripiše neko više značenje. Taj preplet svetova je Vlado Žabot u „Vučjim noćima” predstavio sjajno stvarajući izuzetno književno vredan roman.
Vlado Žabot, jedan od najznačajnijih savremenih slovenačkih književnih stvaralaca, je rođen u selu Šafarsko u Štajerskoj. Posle završenih studija komparativne književnosti počinje da radi kao novinar. Debituje sa zbirkom priča „Bukovska mati”. Sledi niz romana i knjiga za decu. Najpoznatiji je po romanima „Pastorala” za koji je dobio Prešernovu nagradu i „Vučje noći” koji mu je doneo nagradu „Kresnik”. Dela su mu prevedena na nekoliko svetskih jezika.
„Kada je teret na svima i kada ga svi nose, sve zajedno se, naime, teže primeti. Razlike, jednostavno, više nema. Ovaj i onaj i ono podnose isto. Zbog toga neuvežbano oko veoma brzo previdi istinu“, piše Vlado Žabot u ovom romanu predstavljajući živote stanovnika Vrbja, ali i život glavnog junaka romana. Postojanje okovano užasnom materijalnom bedom, ništa manje neznanjem, propašću koja je pretvorena u sam život, figurativna je ali i ništa manje stvarna močvara u koju polako tonu junaci „Vučjih noći“. Dolazak čoveka koji se od svih razlikuje dolazak je spasa. On nudi drugačiji put, ništa drugo do put koji daje smisao našem postojanju izvlačeći nas iz bede svakodnevnice. Nebitno je što taj put potire razum, što je on potpuno nemoguć. On postaje jedini spas iz bezizlaza naše stvarnosti. I u isto vreme, on je prirodni nastavak stvarnosti, da se vratimo na početak čitave priče. Jedini problem je što taj put vodi u propast, uljuljkujući nas u fantaziji dok stvarni svet nastavlja da propada sve dok nas ne odvede u potpuno uništenje. Vlado Žabot u ovom izuzetnom romanu to najbolje pokazuje: „Ovde, u ovome, krajnje malodušno je razmišljao, nema prostora za propovedi i lepa razmišljanja, jer u dušama tinja kletva i peče mržnja, prikriveni bes koji razdire iznutra, prikriveno zlo koje krišom sikće i seče svojim očnjacima, zariva se u misli, zariva u snove i poput zmije vreba s dna pogleda. Oni čuju samo podsmeh. I s grimasom na usnama dugo i rastegnuto pljuju preda se.“

Naslov: Vučje noći
Autor: Vlado Žabot (1958-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2015
Strana: 166