Kuća – Ivana Đilas

Jedan od najgnusnijih prizora modernog sveta na ovim prostorima svakako predstavljaju mučne slike izbacivanja ljudi iz svojih domova od strane izvršitelja. Koliko su to pre svega posledice ekonomske propasti, ništa manje su to slike apsolutnog odstranjivanja bilo kakvog moralnog osećaja i empatije kod dobrog dela društva. Surovi neoliberalni kapitalizam je na ovim prostorima zadobio još groznije lice, razume se, zaklonjeno iza tupoumnih fraza o zakonima, koji su napisani baš tako da odgovaraju bitangama, ali i one još rabljenije fraze o „rađenju svog posla“, tipskom opravdanju svih psihopata i zločinaca od Ajhmana do današnjice. Kao kontrapunkt takvom svetu navodi se prošlost, pogotovo period socijalističke Jugoslavije. Ipak, možda je potrebno otići malo dalje u prošlost i progovoriti o odnosu države prema svojim građanima. U srednjem veku – uključujući tu zapadne zemlje, ali i prostore pod upravom Osmanlija – uobičajene globe koje su države uzimale od svojih podanika uglavnom su iznosile deset posto njihovih primanja. Razume se, bilo je još poreskih nameta, pogotovo u okviru Osmanskog carstva, ali oni gotovo nikada nisu prelazili stopu od dvadeset posto prihoda onoga ko je plaćao porez. Samo zarad poređenja, u današnjoj Srbiji poresko opterećenje na platu iznosi gotovo četrdeset posto. Naravno, ove brojke su neuporedive, pre svega je to pitanje vremenskog konteksta, ali i šta se za taj „harač“ zauzvrat dobija. Ipak, može se slobodno reći da su države, uključujući tu i strukture koje su uvezene sa njom, sa protokom vremena postajale sve „alavije“ i surovije. Najbolje to vidimo na ovim prostorima. Tako, recimo, Vuk Karadžić u svojim spisima beleži da je dobar deo stanovništva posleustaničke Srbije žalio zbog odlaska Turaka. Srpske vlasti su u odnosu prema svom stanovištvu bile surovije i gore od osmanlijskih struktura. Sve to prati i pojava mešetara – danas bismo ih nazvali biznismenima – koji u sadejstvu sa vlašću sprovode potpunu pljačku stanovništva. Naravno, dolazi i otpor, izražen u socijalističkom pokretu, koji dovodi do korenitih promena. Tako 1874. srpska skupština donosi zakon o šest dana zemlje kojim se strogo zabranjuje prodaja kuće, dvorišta i okućnice dužnika da bi se izmirili bilo kakvi dugovi, uključujući tu i poreze. Kada pogledate današnjicu i uporedite je sa ovim zakonom, vrlo lako ćete videti da je društvo pre 150 godina bilo mnogo humanije nego današnje, da ne pričamo tek o kasnijem periodu, pogotovo vremenu socijalističke Jugoslavije. Naravno, to je rezultat otpora, kog, na nesreću, danas nedostaje. O svetu u kom otpor ne postoji i u kom bitange slobodno mogu da vršljaju piše Ivana Đilas.
Mladi umetnički bračni par je mislio da je dosegao vrhunac svog života, krunisan kupovinom velike kuće u predgrađu Ljubljane. Solidna primanja, uređenje novog doma, vaspitanje deteta, kupovine novih stvari, odlasci na letovanja i zimovanja, sve je to njihov svet. Ipak, dolazi velika ekonomska kriza. Primanja su sve manja, nekada ih i nema, a rate kredita i ostale finansijske obaveze ne nestaju. Bračni par je prinuđen na očajnički potez, prodaju kuće u koju su uložili godine i godine svog života, ali im to ne polazi od ruke. Još gore, dolaze poverioci i izvršitelji. Naizgled savršeni život srednje klase brzo se pretvara u potpuni pakao.
Prvo o manama romana. To je pre svega njegovo „grebanje“ po površini. Ivana Đilas je oštrouman posmatrač, ali odnos prema vremenu i prilikama tog vremena, kako se čini autoru ovih redaka, ostaje, ipak, samo na površini, svejedno da li je pitanje psiholoških previranja junaka romana, pre svega glavne junakinje, ali i društveno-političkih prilika. Takav slučaj je i sa stilom. Naravno, ovo ne znači da je „Kuća“ loš roman. Naprotiv. Ivana Đilas je napisala odličnu hroniku propasti srednje klase u neoliberalnom kapitalizmu, koja se čita lako i neretko sa uživanjem, ali ostaje žal što se temi i junacima nije pristupilo „dublje“, što bi ovaj roman sasvim sigurno učinilo znatno boljim.
Ivana Đilas je rođena i odrasla u Beogradu. Tokom bombardovanja 1999. seli se u Sloveniju, gde će završiti studije. U slovenačkim pozorištima je režirala preko pedeset predstava za decu i odrasle. Redovni je kolumnista slovenačkog lista „Mladina“. Njen roman-prvenac „Kuća“ je zadobio status bestselera u Sloveniji.
„Njegova generacija je počela sa Lenjinom i završila u neoliberalizmu. Mene su vaspitavali u socijalizmu. Imati mnogo novca je u mom vaspitanju značilo da otimaš od drugih, i to je bilo ružno. Napredak je bio namenjen celom društvu, ne pojedincima. Želeti više nego što imaju drugi bilo je neprihvatljivo. Malo više svako zaslužuje. Misliti da ti pripada mnogo više je po načelima mojih roditelja sramota“, ovako glavna junakinja romana opisuje međugeneracijske razlike, ali i svoj prelazak iz jednog u drugi društveno-politički sistem. Još gore, ovaj prelazak je otežan nerazumevanjem istinske prirode novog sistema u kom se živi. Junaci Ivane Đilas su doživeli sve blagodeti srednjeklasnog života u neoliberalnom kapitalizmu, razume se, na kredit i uz obavezu da takav život otplaćuju sve do smrti. Na nesreću, došla je kriza, a sa njom i drugo lice neoliberalnog kapitalizma koje nema nikakve milosti prema pojedinačnim ljudskim sudbinama. Na udaru je dom, gotovo ceo život junaka, koji će biti biti oduzet bez milosti, da se vratimo na početak teksta. Opisujući nevolje junaka romana sa kućom, koja postaje simbol jednog groznog vremena, Ivana Đilas, i pored mana o kojima smo već pričali, ispisuje pitak, krajnje zanimljiv i razigran roman, priču o nesreći naše generacije i njenom nesnalaženju u „vrlom novom svetu“: „U samo jednoj generaciji smo od revolucija i čvrstih ubeđenja došli do toga da ne verujemo više ni u šta. Vreme u kome živimo nema strukturu. Vreme mog oca bilo je uspinjuća krivulja s predvidljivim stanicama, koja se u njegovoj mašti ne završava s njim, nego se nastavlja preko mene (…) još dalje. Meni se moj život čini kao more mehurića od sapunice, u kome uvek vidim samo onih deset oko sebe, i tek kad se neki od njih rasprši, vidim sledeći. Tako je zamorno dovoditi te mehuriće u bilo kakav red da polako odustajem i samo još plivam među njima.“

Naslov: Kuća
Autor: Ivana Đilas (1976-)
Preveli: Danica Ilić i Ivana Đilas
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 187

Hronosova žetva – Mojca Kumerdej

„Ko veruje da se čovečanstvo uči od istorije, strašno je naivan. Jedino čemu se čovečanstvo zaista nauči jeste idiotsko ponavljanje izlizane rečenice o istoriji kao učiteljici života, što su samo mokri snovi dobričina. Kao da zaista ljudi žele da uče i kao da bi većini razmišljanje i učenje prouzrokovali veću prijatnost od niskih surovih strasti. Nije to isto kao kod životinja. Čovek zna šta je to što drugome pričinjava bol, ali to ipak radi. Istorija je serija ponavljanja nasilja i nimalo drugačije neće biti u budućnosti, samo će načini i oblici uništavanja biti brži i masovniji“, ispisuje Mojca Kumerdej i možda na najbolji način opisuje odnos istorije i sadašnjosti. Naravno, ovde je reč o neizmenjivosti ljudske prirode ili je još bolje reći: neizmenjivom obrascu ponašanja koji se ponavlja kroz vekove. Uzećemo jedan primer, ubistva. U dalekoj prošlosti ona su se izvršavala hladnim oružjem, i to uglavnom noževima, mačevima, topuzima… U međuvremenu su oružja usavršena, pa su se ljudi ubijali vatrenim oružjem. U sadašnjosti je to usavršeno do krajnosti, pa se danas ljudi ubijaju bespilotnim letelicama i dronovima. Tako, recimo, američki vojnik sedi za kompjuterom u Arizoni i pomoću džojstika ubija nekoga u Avganistanu. Rezultat je za žrtve u svim vremenima, ipak, isti. Smrt je došla. Uzgred, ovo fizičko udaljavanje od same egzekucije najviše doprinosi „popularnosti“ smrtne kazne. Oni koji podržavaju ovaj varvarski čin, prljavi posao prepuštaju drugima. Kada bi, recimo, svako ko podržava smrtnu kaznu bio prinuđen da je i izvršava, popularnost ovog ogavnog čina bi sasvim sigurno bila znatno manja. Ali da se mi vratimo na našu temu. Tehnološki napredak, samim tim i bolji kvalitet života koji nam donosi protok vremena je neupitan. Tako se, da uzmemo najbazičniju stvar, ljudski vek u odnosu na ne tako davnu prošlost višestruko povećao. Mnoštvo bolesti je ukroćeno ili je barem moguće živeti uz njih. Pokušajte samo da zamislite kako su naši preci živeli bez analgetika ili, recimo, astmatičari bez pumpica. Takođe, komoditet svakodnevnog života je nemerljiv. Današnji čovek, i to pripadnik srednje klase, gotovo sigurno bolje živi od bilo kog srednjovekovnog plemića. Naravno, ovde se ne govori o moći koju poseduje, već o kvalitetu života. Suštinski, istorija je gotovo sve promenila. Sem možda obrasca našeg ponašanja. Ljudi i dalje veruju u nesuvislosti, i dalje ubijaju i mrze ljude koji se razlikuju od njih, i dalje žive po užasno zastarelim i davno preživelim pravilima života koji se pravdaju nekakvom tradicijom. Suštinski, kada bismo uporedili najdublja razmišljanja i obrasce ponašanja čoveka iz srednjeg veka sa današnjim čovekom, tu gotovo ne bi bilo nikakve razlike. Sjajno nam to pokazuje Mojca Kumerdej u romanu „Hronosova žetva“.
Kraj je šesnaestog veka na teritoriji današnje Slovenije. Učenje Martina Lutera je došlo i u ove krajeve. Oštri otpor prema crkvenoj aristokratiji, opismenjavanje velikog dela stanovništva na narodnom jeziku i pokušaj izgradnje humanijeg društva želja je dela stanovništva. Tome će se suprotstaviti vladajuća klika u sprezi sa crkvenim vlastima pokrećući kontrareformaciju. Taj burni istorijski period Mojca Kumerdej predstavlja u ovom romanu i to kroz portrete običnog naroda, crkvene i državne vrhuške, ali i onih koji su pokušali da donesu preko potrebne promene.
Ako bismo tražili glavnog junaka ovog romana, to bi bilo vreme, još tačnije nekoliko izuzetno bitnih godina u istoriji Slovenije. Baš kao u slučaju velikih romana-epohe, kakvi su recimo „Rat i mir“, „Život i sudbina“ ili „Na Drini ćuprija“, namera autorke je da kroz predstavu mnoštva ljudskih sudbina predstavi jedno vreme u celosti. U toj nameri Mojca Kumerdej uspeva u potpunosti stvarajući roman koji je ne samo sjajni prikaz jednog istorijskog perioda, već i duha vremena koje se nikada ne menja: „Sve misli čvrsto pletemo u glavi i ne progovaramo ni reč, zato što nas je strah. Bojimo se Tvorca, a još se više bojimo da Tvorca nema i da su sve priče o Bogu izmišljotine kojima nas guše gospodari, a pre svega gušimo sami sebe. Strah nas je svega (…) strah nas je jednog od drugog, strah nas je od sebe samih…“
Mojca Kumerdej, istaknuta savremena slovenačka spisateljica, umetnička kritičarka i filozofkinja, rođena je u Ljubljani. Nakon završenih studija radi u redakciji dnevnih novina „Delo“ za koje piše kritičke tekstove o savremenoj umetnosti. Debitovala je 2001. sa romanom „Krst nad Triglavom“. Slede zbirke priča „Fragma“ i „Tamna materija“. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz priznanja, među kojima je i Prešernova nagrada za ovaj roman. Na srpskom je objavljena i njena knjiga „Tamna materija“ (Geopoetika, 2015), takođe u sjajnom prevodu Ane Ristović.
„(…) ali, za kraj ću još jednom ponoviti – nema Boga! Postoje samo hladni zakoni prirode. I krivica i bol. Postoje i užici, možda mnogo užitaka, nešto malo ima čak i ljubavi, a pred kraj su uglavnom bolesti i na samom kraju je smrt. A nakon smrti ništa“, govori jedan od junaka ovog romana, inače inkvizitor katoličke crkve, poslat da uništi reformatorske težnje dela stanovništva. Suština njegove delatnosti, skrivena iza pompezne religiozne priče, ništa je drugo do borba za moć. Baš kakav je i slučaj sa vlastelom. I tu polako dolazimo do priče sa početka teksta. Gde je narod? Narod je zabavljen progonom veštica, sujeverjima, budalaštinama i nesuvislostima. Borba protiv drugačijeg je uvek bitnija od borbe protiv onih koji nas tlače i uništavaju naše živote. Portretišući kraj šesnaestog veka, krajnje burni period slovenačke istorije, Mojca Kumerdej je ispisala priču o nepromenjivosti ljudskog karaktera, ali i o gotovo neverovatnoj moći manipulacije, koja, takođe, izgleda nikada neće nestati. Upoređujući unutrašnje težnje i duboka shvatanja likova iz ovog romana sa težnjama i shvatanjima većine današnjih ljudi gotovo se neće primetiti nikakva razlika. Postoji li, ipak, nada da će se to nekako promeniti, neminovno je pitanje nakon čitanja ovog istinski vrednog književnog dela. Mojca Kumerdej ne veruje u to: „Ah, naravno, nada umire poslednja, kao što trabunjaju osrednji (…) Ne, nada umire pretposlednja, jer nakon nade, naime, umire još i onaj koji se nada. Prizor, kada umire nada, u čiji leš u tom trenutku zuri onaj koji je već bivši koji se nada, jedan je od najtragičnijih koje je sposobno da proizvede čovečanstvo.“

Naslov: Hronosova žetva
Autor: Mojca Kumerdej (1964-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2018
Strana: 397

Izbrisana – Miha Macini

„Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu“, čuvene su reči koje se pripisuju Isusu. Naravno, ove reči se odnose na pitanje vere, ali, i u isto vreme, one mogu da važe u svim segmentima našeg života. Pogotovo u našim moralnim izborima. Istorija nam je pokazala da velike nepravde, sledstveno tome i velika zla i zločini, proizilaze gotovo u istoj meri iz volje zločinaca da zlo učine i dozvole da se to zlo učini od strane većine. Za to je dovoljan samo jedan primer. Danska je, baš kao i veći deo zemalja u tadašnjoj Evropi, okupirana od strane nacista 1940. godine. I tu prestaje svaka sličnost. Za razliku od najvećeg dela evropskih vladara, danski kralj Kristijan X odlučuje da ostane u zemlji i tako podeli sudbinu svog naroda. I ne samo to. Kristijan X i njegova administracija odlučuju da se suprotstave svakom pokušaju istrebljenja Jevreja. Posle naredbe Nemaca da Jevreji moraju da nose žute trake, on nacistima preti da će početi da nosi žutu traku kao znak solidarnosti sa Jevrejima. Čime je ovo rezultiralo? Nemci su povukli naredbu. Isti slučaj je bio i sa pokušajem Nemaca da 1943. deportuju dansku jevrejsku populaciju u koncentracione logore. Dojava jednog nemačkog oficira o predstojećoj raciji dovela je do gerilske akcije danske vlade i građana u kojoj je za nekoliko noći u neutralnu Švedsku prebačeno preko 95 posto jevrejske populacije. Rezultat: gotovo svi Jevreji su spaseni. Probajte samo da zamislite da se ovo odigralo u svim evropskim zemljama. Ili još bolje zamislite kako bi svet izgledao da je svaki put prisutan ovakav otpor zlu. Naravno, za to je potrebna velika hrabrost. Put suprotstavljanja zlu i nepravdi je mukotrpan, zahteva velika odricanja, donosi i opasnosti. Sklanjanje pogleda od zla nas gotovo ništa ne košta. Čak ćemo naći i moralno opravdanje za to, najčešće očekivanje da će neko umesto nas rešiti čitavu stvar ili uzdanje da zlo i nije baš toliko zlo. To neprihvatanje stvarnosti nastavlja se i nakon što zlo nestane. Neprijatni događaji iz prošlosti, pogotovo oni koji su učinjeni u naše ime, namerno se izbegavaju. Treba ih zaboraviti, a ako je to već nemoguće onda pronaći opravdanja. Znate ih već. A šta su oni nama činili, a koliko su oni odgovarali za svoje zločine… Najbolje je to izrazio Miljenko Jergović u jednom eseju: „Strašno je, zapravo, u kojoj smo mjeri identificirani s ubojicama. Toliko da smo spremni sami sebe ucijeniti zločinima koje su počinili. Toliko smo identificirani da su nam ubojice često važnije od onih koje volimo. Razloga za to je naravno više, ali jedan od većih tiče se našeg odnosa prema isprici i praštanju.” Izvinjenje je suština, ništa manje i priznanje da smo pogrešili, da smo ćutali, da ništa nismo učinili da sprečimo zlo. A mogli smo. Baš zbog toga su i toliko bitna dela koja progovaraju o prošlosti koju pokušavamo da namerno zaboravimo. Jedno od njih je i roman Mihe Macinija.
Početak je devedesetih godina u Sloveniji. Posle odvajanja od Jugoslavije, nova slovenačka vlast je donela zakon po kom svi stanovnici Sloveniji koji su rođeni van njene teritorije moraju podneti zahtev za državljanstvo. Oni koji se nisu prijavili bivaju izbrisani. Jednostavno, oni za državu više ne postoje. Oni nemaju prava na lična dokumenta, nemaju prava da se leče, obrazuju, zaposle, otvore bankovni račun… Jedna od izbrisanih je i Zala, mlada vaspitačica u ljubljanskom vrtiću. Da sve bude još gore, ona saznaje da je izbrisana u trenutku u kom se porađa. Zala više ne postoji za državu, baš kao što za državu ne postoji ni njeno tek rođeno dete. Zaline muke posle tog saznanja su predstavljene u ovom romanu.
Odmah na početku, „Izbrisana“ je, ako je gledamo isključivo sa književne tačke gledišta, osrednja knjiga. Opisi stvarnosti koju glavnu junakinju okružuju, ništa manje i njena unutrašnja previranja, najčešća su opšta mesta, bez neke veće književne vrednosti. To već nije slučaj sa dijalozima, koji sasvim sigurno zauzimaju preko dve trećine romana. Miha Macini je dijaloški majstor. U razgovorima koje glavna junakinja vodi sa porodicom, prijateljima i državnom administracijom istinski ćete uživati. To je najbolje pokazala filmska adaptacija romana, koja je, što se retko dešava, znatno bolja od knjige.
Miha Macini, istaknuti slovenački književni stvaralac, filmski reditelj i scenarista, rođen je u gradu Jesenice. Pohađao je studije scenaristike na Univerzitetu u Šefildu. Debitovao je kao književni stvaralac sredinom osamdesetih i do sada objavio trideset romana, koji su prevedeni na brojne jezike (na srpskom su objavljeni njegovi romani „Zvezde zovu“, „Hanin telohranitelj“ i „Detinjstvo“). Autor je brojnih filmskih scenarija, a režirao je tri filma, među kojima je i „Izbrisana“. Za svoje književno i filmsko stvaralaštvo Miha Macini je zadobio niz istaknutih slovenačkih i internacionalnih priznanja.
„Znate, mi nismo ništa krivi, mi smo samo ljudi, moramo da uradimo ono šta nam kaže računar“, odgovor je koji junakinja ovog romana najčešće dobija na pokušaje „povratka“ u normalni život. Baš kao i u Ajhmanovom slučaju koji je samo radio svoj posao, peripetije i nedaće junakinje romana dolaze od ljudi koji samo rade svoj posao. Većina njih, što sjajno Macini predstavlja u romanu, itekako znaju koliko je „brisanje“ nepravda, ali ih to prosto ne zanima. Uostalom, to skoro nikoga ne zanima. U takvom svetu glavna junakinja ovog romana mora da se izbori ne samo za sebe, već i za svoje dete. Miha Macini je predstavio užasavajući, gotovo kafkijanski svet, ali i hrabro progovorio o temi koja u slovenačkoj javnosti i dalje predstavlja veliki tabu. Najbitnije od svega, razotkrio je, da se vratimo na početak, one koji stoje iza velikih zala, obične ljude koji ćute na nesreće drugih omogućavajući zlu da se razmaše: „Koliko puta sam zamišljala ljude koji su nam to uradili! Ljude koji pritiskom na dugme brišu tuđe živote. Koliko nas ima, znaju samo oni! A onda još prave i budale od nas. Htela sam da vidim ta lica. Ko su ti ljudi? Htela sam da vidim lice države. Kakvo je njeno lice? Sad ga vidim. Država oličena u liku mladog žutokljunca na čijem licu vidim paperje koje jedva da se isplati brijati. Vidim bubuljice na obrazima. Vidim da ste se zbog njih isekli. Vidim da vam izlazi herpes. Sve to vidim i pitam se: Da li je to lice vlasti? Lice koje pritiska dugmad?“

Naslov: Izbrisana
Autor: Miha Macini (1961-)
Prevela: Dragana Bojanić Tijardović
Izdavač: Orion art, Beograd, 2015
Strana: 223

Džojsov učenik – Drago Jančar

Jedna od onih uvek aktuelnih rasprava je i rasprava o prirodi vremena. Za jedne je vreme nepovratno. Ono što se dogodi u jednom trenutku, u sledećem je nepovratna stvar, prošlost – kako je označavamo. Ili kako bi to Heraklit rekao: „Ne možeš dva puta ući u istu reku. U protoku vremena, izgubljena prilika, izgubljena je zauvek.“ Za one, pak, druge, istorija, samim tim i vreme, podleže određenim zakonitostima, gotovo identičnim obrascem koji se ponavlja. Najizrazitiji predstavnik ove teorije je Niče koji u knjizi „O koristi i štetnosti istorije za život“ predstavlja ideju o „večitom vraćanju istog“. Odmah da se razumemo, ovo vraćanje ne treba shvatati doslovno. Događaj iz prošlosti neće se ponoviti u budućnosti, ali naše pređašnje iskustvo će odrediti buduće događaje. Najbolje je to izraženo u biblijskoj Knjizi propovednikovoj: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.“ Pored filozofije kojoj je ovakvo shvatanje vremena izuzetno blisko, ono se neretko može pronaći i u literaturi. Štaviše, ta nepromenjivost vremena, ili je možda bolje reći nepromenjivost ljudskog karaktera koja određuje vreme, jedna je od najvećih draži literature. Da nje nema, literatura bi bila samo svedok određenog vremena. Primera radi, antičke drame bi za nas u tom slučaju predstavljale samo svedočenje o jednom dalekom vremenu, a Servantesa bi čitali samo kao hroničara šesnaestog veka. Literatura, razume se, ima i tu „ulogu“, ali ono što je mnogo bitnije i ono što literaturu čini literaturom, predstavlja svojevrsna, iako će ovo zvučati poprilično neadekvatno, studija karaktera. Čitajući Šekspira, recimo, mi ćemo u sudbinama Otela ili Jaga pronaći naše dileme, našu nutrinu, ali i događaje koji se večito ponavljaju. Naše ljubavi, naše mržnje, naše radosti, ništa manje i naša posrtanja… Da skratimo priču, ma koliko se čovek razvijao, naša primarna osećanja, samim tim i naši postupci, gotovo su identični kroz istoriju. Isto se voli i mrzi danas kao što se volelo i mrzelo u Šekspirovo vreme. Da to nije slučaj, Šekspir bi za nas, baš kao i svi književnici iz prošlosti, bio potpuno irelevantan. Shvatajući sve to, čuveni slovenački pisac Drago Jančar stvara izuzetnu zbirku priča.
U prvoj priči ove zbirke, „Džojsovom učeniku“, pratimo životni put mladog slovenačkog intelektualca, učenika čuvenog Džojsa, kom će druženje sa velikim piscem promeniti život. „Proročanstvo“ nas seli u socijalističku Jugoslaviju. Anton Kovač se nalazi na odsluženju vojnog roka. Pogrdni grafit protiv Tita koji je zatekao u toaletu odvešće ga do silnih iskušenja. „Incident na livadi“ pripoveda o sudbini ruskog emigrantskog profesora Mihaila Ševčenka, koji se ponovo susreće sa komunizmom. „Priča o očima“ sukobljava čuveni susret Malapartea sa Pavelićem i pripovest o sudbini Ajnštajnovih očiju. „Aethiopica, ponavljanje“ nas odvedi u 1945. Vojna jedinica se sukobljava sa nezamislivim zločinom. „Kastijanska slika“ pripoveda o srednjem veku. Sudbina još jednog ruskog emigranta je u središtu priče „Smrt kod Marije Snežne“. „Nedelja u Oberhajmu“ i „Ultima creautura“ nas odvode u sadašnjost, opisujući događaje koji će promeniti živote junaka, dok „Skok s Liburije“ i „Savana“ predstavljaju slike užasavajućeg nasilja. Zbirku zatvara priča „Pogled anđela“ sjajna pripovest o prirodi.
Promena u narativnim tehnikama Draga Jančara se možda najbolje vidi u ovoj zbirci priča. Iako samo naizgled može delovati da se Jančar odrekao postmodernog poigravanja koje ga je proslavilo u romanu „Podsmešljiva požuda“ i okrenuo klasičnoj pripovednoj formi, kakav je bio slučaj sa romanom „Te noći sam je video“, ova zbirka pokazuje da to nije slučaj. Možda je najbolje reći da je Jančar pronašao zlatnu sredinu između poigravanja sa formom i samog pripovedanja. Rezultat su sjajno napisane priče u čijem čitanju istinski uživamo, ali i priče koje nam donose nove forme i prava literarna iznenađenja.
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored zbirke priča „Džojsov učenik“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegove romane „Podsmešljiva požuda“, „Te noći sam je video“ i „Kao i ljubav“.
Poznato je da ta gospođa u život zapisuje literaturu koja nas uvek iznova postavlja pred nerešive zagonetke. Ona vidi tamo gde naš pogled ne dopire. Mi vidimo jedva preko reke, ali ni to ne uvek, kao što pripoveda ova priča“, piše Jančar u jednoj priči o ljudskoj sudbini. Njena u isto vreme neodgonetljivost, Jančar kao da se sve vreme pita zašto njegovi junaci čine to što čine, ali i potpuna predvidljivost, da se vratimo na Ničeovu ideju o večitom vraćanju istog, predstavljaju dve pokretačke sile sudbina Jančarovih junaka. To se možda najbolje vidi u priči „Aethiopica, ponavljanje“. Sukobljavajući pripovedanje čuvenog antičkog romanopisca Heliodora iz Emese sa slikom užasnog zločina na kraju Drugog svetskog rata, Jančar pokazuje nepromenjivost ljudskog karaktera. Slika je to užasa, koja se beskonačno ponavlja. Kao što se i sve drugo ponavlja. Šta je onda uloga literature? I čemu pisanje ako nikakve promene nema? Možda nam to sam Jančar u ovoj zbirci priča najbolje pokazuje. Literatura prikazuje tu istovetnost na neistovetan način. Ili još preciznije, literatura životnoj jednoličnosti daje jedinstvenost. Baš kao što je i svaka priča u ovoj izuzetnoj zbirci jedinstvena i neponovljiva.

Naslov: Džojsov učenik
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2013
Strana: 112

Pročitajte i prikaze Jančarovih romana
Podsmešljiva požuda“ i „Te noći sam je video

Vučje noći – Vlado Žabot

Ma koliko to možda delovalo čudno, ništa manje i nemoguće, ovaj tekst će se držati maksime Leonarda da Vinčija o neupuštanju u „pisanje ili davanje informacija o onim stvarima za koje ljudski um nije sposoban i koje se ne mogu dokazati prirodnim pojavama“. A pisaće se o stvarima za koje ljudski um nije sposoban i koje se ne mogu dokazati prirodnim pojavama. Suštinski, pokušaćemo da govorimo o nadnaravnom i nemogućem, ali na racionalan način. Ili možda još bolje rečeno, kroz prizmu materijalističke filozofije. Za razliku od idealizma, ništa manje i metafizike, o religijskim učenjima tek ne treba reči, materijalistička filozofija, razume se ovo je krajnje pojednostavljivanje, koren svih stvari, ponajviše naših života i postupaka, vidi u stvarnosti, stvarnim stvarima i događajima. I tu dolazi ono ključno pitanje: kako pisati o nestvarnim i nemogućim stvarima kroz prizmu stvarnosti? Možda je najbolji odgovor kroz pokušaj da se odgonetne kako su nastale te nestvarne stvari. Moderna antropologija, ništa manje i sociologija, koren takvih verovanja vide u čovekom suočenju sa sopstvenom prolaznošću, ništa manje i potpunom nemoćju. Ona stara, hiljadu puta ponovljena priča o prvobitnim ljudima koji su iz straha stvorili višu silu koja upravlja našim životima. Ta viša sila, najčešće bog, predstavlja smisao u opštem besmislu. Najpre, ona nam omogućuje nastavak života posle smrti, tako anulirajući naš najveći strah. Takođe, ona nam pruža utočište, skoro neophodnu nadu da se nepravde ovoga sveta mogu ispraviti i da „i nad popom ima pop”, kako kaže opštepoznata izreka. Isti slučaj je i sa narodnim verovanjima, možda je najbolje reći mitologijom. Ona pokušava da odgonetne nastanak svemira, prirodne fenomene, suštinski: ono što nam deluje neshvatljivo. Mit je u isto vreme i izraz kolektivnog iskustva, svojevrsnog prenošenja mudrosti „upakovane“ u zavodljivu priču. Isti slučaj i sa magičnim i obrednim. Magično je neretko ona poslovična deus ex machina, iznenadna sila koja dolazi i rešava stvar. Onda kada je situacija teška, magija uskače kao sredstvo da se problem brzo i efikasno reši. Koren je, ipak, i u svakom slučaju stvarni svet. Isto tako, neprirodno je prirodni nastavak stvarnosti, sredstvo da se stvarnost izobrazi tako da ono poprimi viši smisao. Nema boljeg svedoka tome od literature, koja kroz nestvarno i nemoguće predstavlja stvarno i moguće. Baš takav je i roman čuvenog slovenačkog pisca Vlade Žabota.
U Vrbje, zaboravljeno i odbačeno slovenačko selo, poslat je mladi crkvenjak Rafael sa zadatkom da pripremi crkvu i selo za dolazak župnika. Ali on nikako ne dolazi. Već prilično načetih verskih uverenja, prepušten splitu dosadnog postojanja, Rafael se odaje alkoholu i opštem životom tavorenju. Sve se to menja sa iznenadnim dolaskom pridošlice, bivšeg Rafaelovog profesora muzike Azare. On je u Vrbje poslat da formira hor. Samo što izgleda da to nije potpuna istina. Azarova pomoćnica, koliko i serija čudnovatih događaja, preokrenuće Rafelov život iz korena. On se suočava ne samo sa nezamislivim, on mora i da prihvati činjenicu da nezamislivo postaje njegov život.
Ako bismo tražili žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi sasvim sigurno bio preplet realističkog i gotskog romana. Vlado Žabot ta dva ne samo suprotstavljena književna žanra već i pogleda na svet neprestano prepliće i sukobljava. S jedne strane stoji sjajna slika životne propasti jednog čoveka, ponajviše one umetničke („Istina je da je posle, nakon ispita, počeo i sam da biva svestan da, u stvari, nije baš toliko talentovan za muziku, da ga sama po sebi uopšte ne raduje i da možda uopšte nije sposoban za tu oslobađajuću čarobnu moć bez koje nema ničeg.“), ali i propasti sveta u kom se živi. Na drugoj strani stoji magično, možemo slobodno reći jedini način da se iz te životne propasti izvuče ili da se toj propasti pripiše neko više značenje. Taj preplet svetova je Vlado Žabot u „Vučjim noćima” predstavio sjajno stvarajući izuzetno književno vredan roman.
Vlado Žabot, jedan od najznačajnijih savremenih slovenačkih književnih stvaralaca, je rođen u selu Šafarsko u Štajerskoj. Posle završenih studija komparativne književnosti počinje da radi kao novinar. Debituje sa zbirkom priča „Bukovska mati”. Sledi niz romana i knjiga za decu. Najpoznatiji je po romanima „Pastorala” za koji je dobio Prešernovu nagradu i „Vučje noći” koji mu je doneo nagradu „Kresnik”. Dela su mu prevedena na nekoliko svetskih jezika.
„Kada je teret na svima i kada ga svi nose, sve zajedno se, naime, teže primeti. Razlike, jednostavno, više nema. Ovaj i onaj i ono podnose isto. Zbog toga neuvežbano oko veoma brzo previdi istinu“, piše Vlado Žabot u ovom romanu predstavljajući živote stanovnika Vrbja, ali i život glavnog junaka romana. Postojanje okovano užasnom materijalnom bedom, ništa manje neznanjem, propašću koja je pretvorena u sam život, figurativna je ali i ništa manje stvarna močvara u koju polako tonu junaci „Vučjih noći“. Dolazak čoveka koji se od svih razlikuje dolazak je spasa. On nudi drugačiji put, ništa drugo do put koji daje smisao našem postojanju izvlačeći nas iz bede svakodnevnice. Nebitno je što taj put potire razum, što je on potpuno nemoguć. On postaje jedini spas iz bezizlaza naše stvarnosti. I u isto vreme, on je prirodni nastavak stvarnosti, da se vratimo na početak čitave priče. Jedini problem je što taj put vodi u propast, uljuljkujući nas u fantaziji dok stvarni svet nastavlja da propada sve dok nas ne odvede u potpuno uništenje. Vlado Žabot u ovom izuzetnom romanu to najbolje pokazuje: „Ovde, u ovome, krajnje malodušno je razmišljao, nema prostora za propovedi i lepa razmišljanja, jer u dušama tinja kletva i peče mržnja, prikriveni bes koji razdire iznutra, prikriveno zlo koje krišom sikće i seče svojim očnjacima, zariva se u misli, zariva u snove i poput zmije vreba s dna pogleda. Oni čuju samo podsmeh. I s grimasom na usnama dugo i rastegnuto pljuju preda se.“

Naslov: Vučje noći
Autor: Vlado Žabot (1958-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2015
Strana: 166

Mikrokosmosi – Klaudio Magris

Jedna od prvih mera u nedavnoj borbi protiv koronavirusa je bilo zatvaranje svih evropskih državnih granica. Bez namere da se na ovom mestu ulazi u raspravu da li je to dobra ili loša stvar, sa zdravstvene strane je to svakako bilo svrsishodno, ipak se mora primetiti svojevrsna tendencija ka „zatvaranja“ država u trenucima velikih opasnosti. Takav slučaj je bio i tokom ne tako davne migrantske krize, koja nas svakako čeka i u budućnosti. Suština je da dobar deo ljudi, razume se i političara, svojevrsni spas vidi u nacionalnoj zatvorenosti i samodovoljnosti. Koren takvog shvatanja seže duboko u prošlost. Prvi gradovi, pogotovo gradovi-države, kakva je bila Firenca ili nama bliži Dubrovnik, su svoj spas u trenucima opasnosti pronalazili u upravo tom „zatvaranju“. Gotovo identično je bilo shvatanje o nacionalnim državama, razume se, na malo drugačijem planu. Devetnaestovekovno nacionalno buđenje dovelo je do stvaranja brojnih nacionalnih država, među kojima je bila i tadašnja kneževina Srbija. Takav princip međunarodne politike svoj vrhunac doživljava nakon završetka Prvog svetskog rata, i to kroz čuvenu Vilsonovu doktrinu. Ona je, najjednostavnije rečeno, pravo nacija na stvaranje nacionalnih država. Vrhunac su devedesete, godine raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Na pepelu višenacionalnih država stvorene su brojne nacionalne države, manje ili više uspešne. Razume se, tu nije bio kraj. Svedok tome su brojni ratovi u Africi i na Bliskom Istoku, čak i stvaranje novih država kao što je Južni Sudan, ali i nama mnogo bliži kosovski problem. Srž svega je shvatanje da je najbolje državno uređenje, uopšte sama država, prostor na kom žive pripadnici samo jedne nacije. Ako u njoj žive i druge nacije, što je skoro svugde slučaj, može im se priznati nacionalna posebnost, možda čak i pravo na jezik i kulturu, ali uz obavezno „poštovanje“ većinske nacije. Što je i bio najveći jugoslovenski problem. Svaka nacija je na svojoj „teritoriji“ htela da bude „glavna“, a kad imate toliko nacija koje to žele sukob je neminovan. Ali da se mi vratimo u današnjicu. Problem sa ovakvim shvatanjem nacionalne države je sukob sa stvarnošću. Pogotovo sa stvarnošću savremenog sveta. Informatički, ništa manje i transportno-saobraćajni razvoj obesmislio je državne granice. Podjednako je to učinila i migracija stanovništa u potrazi za boljim životom. I ono, što se neretko previđa, a sasvim sigurno je najbitnije, je istorijsko nasleđe zajedničkog života i međunacionalnog preplitanja koje je neretko u sukobu sa konceptom nacionalnih država. Sjajnu knjigu o tome je napisao Klaudio Magris.
Polazeći od Trsta, još tačnije od čuvenog tršćanskog kafea „San Marko“, Klaudio Magris nas u ovoj knjizi vodi na svojevrsno putovanje predelima bivše Austro-Ugarske monarhije. Pred nama su slike pitoresknih italijanskih sela i priče o njihovoj istoriji u poslednjih nekoliko vekova. Tu je i italijanski gradić Akvileja i njegova istorija od skoro dve hiljade godina; planinsko naselje Antholc, međa današnje Italije i Austrije; slovenački Alpi i čuveni Snežnik; baš i hrvatsko ostrvo Cres. Na kraju knjige vraćamo se na početak. U Trst, i to kroz priču o gradskom parku.
Baš kao i u slučaju Magrisovog romana „Dunav“, žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Ona je u isto vreme i putopis, i sjajna istorijska studija, podjednako priča o velikim književnim i ostalim umetničkim stvaraocima, ništa manje Magrisova autobiografija, ali i možda ponajviše sjajna zbirka priča. Magris u svim ovim segmentima, ili je bolje reći slojevima, „Mikrokosmosa“ pokazuje neiscrpno znanje i ništa manji literarni talenat. Čitaocima željnih štiva koja nas obogaćuju, uče novim stvarima, ali nam i u isto vreme pružaju nenadmašno uživanje, ovo Magrisovo delo će predstavljati pravi dar. Ono što se mora zameriti je traljavo urađena lektura i korektura samog dela u srpskom prevodu (koja ide do neoprostivih grešaka kao što je „dijabetis“), gotovo neshvatljiva za izdavača kao što je „Arhipelag“, koji nas je navikao ne samo na odličan izbor autora već i na vrhunske prevode, obradu teksta i opremu knjiga. Ipak, to ne može pokvariti uživanje u ovom zaista izvanrednom delu.
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo Klaudio Magris je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno sedam njegovih knjiga.
„Svaki identitet – naročito onaj nacionalni, koji bunca da je nepromenjiva prirodna činjenica – čin je volje, herojski i artificijelni poput svakog odlučnog moralnog čina“, piše Magris u ovom delu. Upravo je priča o nacionalnom identitetu, koji docnije vodi do stvaranja nacionalnih država, u središtu „Mikrokosmosa“, i to kroz pripovest o stvaranju tih identiteta. Ispisujući priče o silnim državama, još češćim ratovima, brojnim nesporazumima i zločinima, Magris nam u isto vreme prikazuje i drugu stranu priče. A ta druga strana priče su ljudi. Italijani, Slovenci, Nemci, Austrijanci, Hrvati, Srbi, Jugosloveni, svi oni koji naseljavaju Magrisove „Mikrokosmose“, su ljudi koji već vekovima žive zajedno. Pod različitim državama i pod različitim državnim uređenjima, ali uvek zajedno. I to ratujući međusobno, trveći se, ali i podjednako sarađujući, mešajući se, neretko i voleći se. Taj spoj je njihova suština, ništa drugo nego njihov identitet, mnogo jači i mnogo veći od bilo koje države. Baš kao što je to slučaj i sa Trstom, možemo slobodno reći „glavnim likom“ ove Magrisove izuzetne knjige: „Trst je anahronizam i nebeneinander, obala na kojoj je nagomilan otpad Istorije, gde sve i suprotno od svega postoji zajedno, rame uz rame, iredentizam i vernost Habzburgovcima, italijanski patriotizam i nemačka i slovenska prezimena, Apolon i Merkur. U toj slepoj tački Jadrana, Istorija je klupko čije se niti zapliću.“

Naslov: Mikrokosmosi
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 231

Pročitajte i prikaze Magrisovih romana „Dunav“ i „Drugo more

Te noći sam je video – Drago Jančar

Ukoliko bismo tražili događaj koji je napravio najveću prekretnicu u istoriji dvadesetog veka, to bi sigurno bio Drugi svetski rat. On je pokazao dokle ljudsko divljaštvo i zlo može da ode (najpre kroz holokaust, podjednako i kroz gotovo beskrajni niz zločina počinjenih od strane gotovo svih zaraćenih strana), ali isto tako i dobrota. Kao takva prekretnica, Drugi svetski rat je postao jedna od dominantnijih literarnih tema u dvadesetom veku, što se nastavilo i u današnjici. Nabrojati sva književna dela o Drugom svetskom ratu je skoro pa nemoguće. Za to bi bile potrebne desetine i desetine strana. Ipak, ovde ćemo pokušati da damo grubi presek književnih dela, i to jugoslovenskih, o Drugom svetskom ratu. Još za vreme rata brojni umetnici pišu o njemu. Najpoznatiji su pesnici koji su bili u partizanima. Ivan Goran Kovačić sa poemom „Jama“, Skender Kulenović sa „Stojankom majkom Knežopoljkom“ i Branko Ćopić sa pesmom „Na petrovačkoj cesti“ označavaju začetak literature o ratu i ratnim stradanjima. Posleratna literatura, pogotovo u prvim godinama, je u potpunosti okrenuta ratu. Slavi se ratno herojstvo i to kroz socrealističku literaturu. Takvi su Radovan Zogović, kasnije Mira Alečković i bezbroj drugih pesnika i pisaca (u maniru čuvene knjige „Pinki je video Tita“), koji slave režim i tadašnjeg vođu. Kurioziteta radi, takva je i jedna danas gotovo nepoznata priča Ive Andrića „Dedin dnevnik“, napisana 1948. godine, čije docnije objavljivanje u sabranim delima sam Andrić nije dozvoljavao. Prekretnicu predstavlja raskid sa Staljinom, a sledstveno tome i sa socrealizmom, koji označava Krležin govor 1952. godine u Ljubljani. Drugi svetski rat zadobija novo obličje u literaturi. Herojstvo – partizansko, razume se – ostaje dominantna tema, ali dotiču se i neugodne teme. Crni talas ratno herojstvo po prvi put dovodi u sumnju, ali i počinje da pripoveda o gubitnicima (Slobodan Selenić, Živojin Pavlović…). Isto tako se i fokus sa ratnih tema usled protoka vremena pomera na savremenost. Drugi svetski rat postaje stripovska predstava (nalik onoj u „Otpisanima“), a čak se i otvoreno počinje pripovedati o „neprijateljima“ (Svetlana Velmar-Janković, Borislav Pekić…). Raspad Jugoslavije nam donosi novu paradigmu. Nekadašnji gubitnici dobijaju svoj trenutak. Dobar deo književnika pokušava da ispiše novo viđenje istorije, u isto vreme anulirajući ono staro (Vuk Drašković, Nikola Moravčević, Milovan Danojlić…). I tako dolazimo do sadašnjosti. A u njoj imamo stotine dela o Drugom svetskom ratu sa dijametralno suprotnim pogledima, čini se još gorim nego onim ratnim. Da se o ovom ratu može pisati drugačije svedoči nam Drago Jančar.
Prve su posleratne godine. Veronika, čuvena i poprilično ekscentrična ljubljanska lepotica, je nestala. O Veronikinoj ratnoj sudbini pripovedaju njoj bliski ljudi. Prvi je Stevan, konjički oficir kraljevske vojske, sa kojim je Veronika pred rat imala ljubavnu aferu. Druga je Veronikina majka, koja pokuša da sazna kakva je sudbina njene kćerke. Priču o Veroniki govori i nemački lekar koji je vreme rata službovao u Sloveniji i družio se sa Veronikom, kao i njena sluškinja. Roman zatvara ispovest partizanskog borca.
„Svet je izokrenut na glavu. Razbijen je, kao i ovo ogledalo u kojem posmatram parčiće svog lica, iskidane komade svog života“, govori jedan od junaka ovog romana. I nije on sam, svi Jančarovi junaci su takvi. Ljudi su to koje je rat, ali isto tako i posleratna stvarnost, iskidala i pretvorila u sopstvene karikature. Njihove ispovesti Jančar donosi kroz sjajna jezička rešenja i ništa manje dobru kompoziciju. Svaka ispovest je slagalica koja se nadovezuje na prethodne delove romana tvoreći savršeni mozaik. U središtu tog mozaika je lik Veronike, andrićevske žene koje nema, lepotice koja je volela život. Nažalost, došao je rat. Onaj koji mrzi život: „Živimo u vremenu kada se poštuju samo ljudi, živi ili mrtvi, koji su bili spremni da se bore, čak i žrtvuju za zajedničke ideje. Tako razmišljaju pobednici i poraženi. Niko ne ceni ljude koji su samo hteli da žive. Koji su voleli druge ljude, prirodu, životinje, svet i sa svim tim se dobro osećali. Za današnje vreme to je premalo.“
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. godine i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika (pored romana „Te noći sam je video“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegov roman „Podsmešljiva požuda“ i zbirku priča „Džojsov učenik“).
Priča o Veroniki nije izmišljena. Čuvena ljubljanska lepotica Ksenija Gorup, poznata po svojoj ekscentričnosti, tolikoj da je imala aligatora za kućnog ljubimca, junakinja je ovog romana. Drago Jančar joj menja ime u Veronika. I ne samo to. On dobro poznatu priču pripoveda na potpuno novi način. On je prepušta različitim ljudima. Od kraljevskog oficira i četničkog borca, pripadnice poražene građanske klase, nemačkog vojnika, sluškinje, pa sve do partizanskog borca, pred nama su dijametralno suprotni pogledi ne samo na Veroniku već i na celi Drugi svetski rat. Svako ima svoju priču i svako ima svoju istinu koja se razlikuje od tuđe, kakav je i slučaj sa literarnim pogledom na Drugi svetski rat. Drago Jančar svima njima pruža priliku da ispričaju svoju „istinu“, ali i priču o Veroniki. Simbolu radosti, lepote i života koji je odneo Drugi svetski rat. Baš kao što je i u nepovrat odneo živote svih junaka ovog maestralnog romana Drage Jančara: „Zgrade izrastaju iz ruševina, život se uspravlja i ide napred, ono što se dogodilo dogodilo se, ono što su sahranile bombe i pucnjevi, sahranjeno je. Iako su na grad još pre nekoliko meseci padale bombe, to je već prošlost i svi mi, koji smo učestvovali u tom nesrećnom ratu, već sutra ćemo biti nekadašnji ljudi. Ja sam to već danas, zato što ne želim da se sećam.“

Naslov: Te noći sam je video
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 158

Pročitajte i prikaz romana „Podsmešljiva požuda“

Koju je magla donela – Feri Lainšček

Ono što ljudi najčešće traže, a i dobijaju, od literature je distrakcija. Delom je to čisti eskapizam, ona već hiljadu puta prežvakana priča o begu iz stvarnog sveta u izmišljeni, ali je ova potreba i želja za upoznavanjem nečeg novog, onoga što izvan literature nikako ne možemo doživeti. Primera radi, možete proučavati koliko god hoćete istoriju viktorijanske Engleske, ali jedino što vas može vratiti u to vreme su Dikensova dela. Ipak, ono najvrednije što nam literatura daje, a što se gotovo nikada ne pominje, je svojevrsno očišćenje. Ono je po Aristotelu i suština umetnosti. Ovaj veliki antički filozof u „Poetici“ ishod svake tragedije vidi u katarzi. Najjednostavnije rečeno, čovek se gledajući predstavu, ili čitajući neku knjigu, oslobađa uznemirujućih misli i stiče unutrašnji mir. Taj motiv očišćenja kasnije preuzima Frojd, tvoreći katartički metod psihoterapije. Kroz suočenje sa potisnutim idejama i događajima iz prošlosti i njihovu kasniju verbalizaciju čovek se lišava strahova koji su ga sputavali. Upravo ovaj katarzični segmet je ono što ljude emotivno vezuje za literaturu. Može to biti iskanje „hepienda“, kakvo je najčešće očekivanje čitalaca. Katarza je srećno preživljena avantura junaka sa kojom se čitalac poistovetio. U treš literaturi su to srećne završnice ljubavnih priča. Njih dvoje se vole, svi su protiv te ljubavi, sledi serija prepreka toj ljubavi, ali na kraju dolazi pročišćenje u vidu ispunjenja ljubavi, onaj svršetak skoro svake bajke: „Živeli su srećno do kraja svojih života“. Isto tako, to je i saučestvovanje sa mukama junaka. Čitajući, recimo, Dikensa svaki čitalac će poželiti da siroče na kraju zadobije dom i toplu ljubav ili da Žan Valžan, junak „Jadnika“ Viktora Igoa, konačno pronađe svoj mir. Suština je, razume se, da svaki čitalac u književnosti pronalazi sebe. Da li je to romantična ljubav za kojom žudi ili pravda posle silnih životnih nedaća i nepravdi, gotovo da je svejedno. Ovo aristotelovsko određenje umetnosti nije zaobišlo ni modernu literaturu. Naravno, kontekst je promenjen. Velike avanture i još veće ljubavne priče su postale kliše. Čak i to krajnje razrešenje muka i ishod najčešće izostaju. Ali, potraga za iskupljenjem ostaje ista. Traži se smisao, ništa drugo nego aristotelovska katarza. Čuvena drama „Čekajući Godoa“ je najbolji svedok tome. Nema spasa (nema boga, ako baš hoćemo da budemo bukvalni), ali tu smo, čekamo smisao uprkos svemu. Još jedan veliki roman o traženju iskupljenja napisao je slovenački pisac Feri Lainšček.
Glavni junak romana „Koju je magla donela“, sveštenik Jon Urski, je po kazni premešten u selo Mokuš. Njegova krivica je dobrota, još tačnije prodaja crkvene imovine koju je učinio kako bi pomogao sirotinji. Izgubljen u svojim očajima, Jon Urski polazi po kazni u Mokuš. Ali, kako se čini, to selo je daleko od onoga što može da pojmi ljudski razum. Naselje pored močvare, uvek prekriveno gustom maglom, je pred potpunom propašću. Sa njim Jon Urski mora da se suoči, u isto vreme tragajući za razrešenjem velikih misterija i čudnih događaja koji su potresli Mokuš u prošlosti.
„Nema sumnje da nema veće kazne nego što je ta da protiv svoje volje moraš da gledaš ovaj svet“, piše Feri Lainšček u ovom romanu. Upravo taj svet autor maestralno predstavlja. Vešto balansirajući između fantazmogorije i predstave nimalo ružičaste stvarnosti, autor pravi zanimljivi žanrovski hibrid. To je u isto vreme predstava mitskog sveta (sa vešticama, prokletstvima, zlim duhovima…) i krajnje kritički prikaz materijalne i duhovne bede (sujeverje, pohlepa, zlo…). Fantastika je tu samo sredstvo da se prikaže potpuni pad u htonsko, ali i da se upečatljivo predstavi užas naše stvarnosti, kako to i sam autor kaže: „A kako bi mašta mogla da bude tako okrutna“.
Feri Lainšček, jedan od najznačajnijih slovenačkih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u slovenačkoj oblasti Prekmurje. Do sada je objavio nekoliko desetina knjiga. Najpoznatiji je po svojim romanima, ali je visoko vrednovana i njegova poezija, književno stvaralaštvo za decu i radijske drame. Autor je nekoliko filmskih scenarija, među kojima je i onaj za čuveni film „Petlov doručak“. Za svoje književno stvaralaštvo je nagrađen svim većim književnim slovenačkim priznanjima, od kojih se ističe „Prešernova nagrada“ za roman „Koji je magla donela“. Veliki je borac za očuvanje prekmurskog dijalekta slovenačkog jezika, kao i protivnik političkog i crkvenog establišmenta.
„Ali šta je moj pakao u poređenju sa svima kojima na taj način mogu da ponudim nadu?“, misao je glavnog junaka ovog romana. Već poprilično poljuljane vere u crkvu kojoj služi ali i u boga, on mora da bude taj koji će drugima doneti spas. Da li je to moguće odgoneta Feri Lainšček. Ta duševna borba, iskanje za smislom u svetu u kojem ništa ne valja, osnovna je potka romana. Ali, ne samo to. Ovo je u isto vreme i priča o tom svetu koji ničemu ne valja. Crkva ogrezla u grehu i korupciji (koliko je ova predstava zasmetala crkvi govori činjenica da je film „Mokuš“ snimljen po ovoj knjizi ostao neprikazan široj publici zbog crkvenog protivljenja) i narod koji grca u neznanju, inertnosti, prljavštini i zlu (koje se pravdaju uticajem viših i demonskih sila), suštinski jedan pakleni svet (svet u kojem živimo), je zadobio sjajno predstavljanje u ovoj knjizi. Ipak, i u takvom svetu se traga za iskupljenjem. Možda utehe nema, ali je bitno tragati za njom: „Bilo je šta je bilo. A vi ste još tu i drhtite. I – zar to nije ono najdragocenije što imamo? Zar to nije jedino što nam svima preostaje?“

Naslov: Koju je magla donela
Autor: Feri Lainšček (1959-)
Prevela: Ana Đorđević
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2016
Strana: 158

Nekropola – Boris Pahor

Spisak ljudskih bedastoća, monstruoznosti, čudovišno bolesnih izuma i zamisli je poveliki. Ipak, po svojoj surovosti kao svojevrsni simbol se ističu koncentracioni logori. Na prvom mestu, oni nisu zatvori, kako ih mnogi ljudi vide. Ako je uloga zatvora, barem pravno gledano, da kazni osuđene počinioce zločina, podjednako i da im pruži rehabilitaciju, koncentracioni logori su njihova suprotnost. Još gore, zatočenici u koncentracionim logorima su nevini ljudi bez sudskih presuda, a čak i kada postoje te presude su čista proizvoljnost. Ali ni to nije najgore. Za razliku od zatvora, koncentracioni logori su mesta sistematskog i planskog uništenja. Još od onog prvog, inače napravljenog od strane Španaca na Kubi na samom kraju devetnaestog veka, broj ljudi koji su koncentracioni logori progutali je nemerljiv. Tako se broj žrtava u britanskim koncentracionim logorima tokom Burskih ratova procenjuje na dvadeset i osam hiljada. Neslavnu tradiciju nastavlja Austrougarska carevina koja tokom Prvog svetskog rata u logorima drži desetine hiljade nevinih ljudi. U međuratnom periodu nastaju logori u totalitarnim sistemima koji će postati najveća mrlja u istoriji ljudske civilizacije tokom dvadesetog veka. 1923. godine se stvara Solovecki logor iz kojeg kasnije izvire niz logora objedinjenih pod nazivom Gulag. Broj žrtava koji je odneo Gulag je preko milion. Odmah po dolasku na vlast, nacisti otvaraju koncentracione logore, koji postaju mesto masovnog i industrijskog uništenja. Procenjeni broj žrtava je preko šest miliona. Koncentracioni logori postoje i u drugim državama tokom Drugom svetskog rata. Po zlu je poznat ustaški logor Jasenovac. Brojne logore pod svojom kontrolom drže Japanci, isto tako i Amerikanci u kojima su pritvoreni Japanci. Ako ste mislili da je ljudski rod posle ovoliko besmislenog stradanja naučio lekciju grdno se varate. U posleratnom periodu otvaraju se novi logori. U Jugoslaviji je to Goli Otok. Ova ljudska bedastoća je naročito prisutna tokom korejskog i vijetnamskog rata. Staljinističku tradiciju nastavlja Mao u Kini. Logori su prisutni i u novovekovnim ratovima u Africi. Isto tako i tokom raspada Jugoslavije. Nikako drugačije se ne mogu nazvati ni mesta u kojima su danas „stacionirane“ brojne izbeglice na putu ka Evropi. Milioni i milioni su to besmislenih žrtava, sjedinjenih sa neopisivom patnjom proizašlom samo iz ljudske bestijalnosti. O svetu koncentracionih logora maestralnu knjigu je napisao Boris Pahor.
Početak je šezdesetih godina dvadesetog veka. Nekadašnji zatočenik nacističkog logora Nacvajler-Štruthof (sam autor) dolazi da poseti mesto svog stradanja. Prateći turiste koji uz vodiča obilaze ostatke Nacvajler-Štruthofa glavni junak se prepušta nimalo ugodnim sećanjima na dvogodišnji boravak u nacističkim koncentracionim logorima.
„Zlo, koje je ovde prevazilazilo sve dimenzije mašte, bilo je još odavno imanentno u meni kao prateća avetinjska senka. Zato mi se sad često učini da sam zbog spojenosti sa strahom u ovom svetu bezosećajna filmska kamera, koja ne učestvuje, već samo snima“, tako Boris Pahor slika svoje suočenje sa slikom pređašnjeg stradanja. Uvek na razmeđi između sadašnjosti, koja je oslikana u vodiču i turistima, i prošlosti koja avetinjski proviruje iza svakog kutka logora, Boris Pahor stvara maestralnu knjigu. U svojoj biti autobiografski roman, „Nekropola“ je mnogo više od toga. Na prvom mestu, to je sjajni psihološki portret čoveka koji mora da se sukobi sa neupokojenom prošlošću, ali i da nastavi da živi posle velike patnje. Isto tako, „Nekropola“ je sjajno napisana priča o svetu nacističkih logora, ali i traktat o čovekovoj suštini i otporu zlu: „I u stvarnosti je pored ljubavi, koja je nedvosmisleno prva, plemeniti otpor protiv nepravedne stvarnosti najviše što možemo dati kao doprinos oslobođenju čovečijeg dostojanstva.“
Boris Pahor, po mnogima najznačajniji slovenački književnik druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Trstu u manjinskoj slovenačkoj zajednici. Studira teologiju, a pred početak Drugog svetskog rata objavljuje prve književne radove. 1943. godine odlazi u partizane. Uhvaćen je od strane Nemaca i poslat u Dahau. Preživeo je dve godine najtežih muka i četiri koncentraciona logora. U posleratnom periodu završava studije italijanskog jezika, koji kasnije i predaje. Nova jugoslovenska vlast mu je zbog političkih stavova zabranila ulazak u Sloveniju, a njegovo stvaralaštvo je prokaženo. Rehabilitaciju doživljava tokom devedesetih. Njegova dela su prevedena na brojne jezike, a za svoj rad je zadobio niz priznanja. Ove godine je proslavio 105 rođendan i to objavljivanjem nove knjige.
„Slovenački čovek koji je u Dahauu na spisak novih bolničara stavio i moje ime pokušao je da spasi nekog ko bi, tako mu se činilo, svom rodu mogao biti od koristi. Ne znam ko je on bio, ali sam se, koliko sam mogao, trudio da radim tako da on ne bude razočaran, a ako više ne živi, da ne bude razočaran njegov pepeo“, piše Boris Pahor u ovom romanu. Čitajući „Nekropolu“ svaki čitalac će biti siguran da taj slovenački čovek nikako ne može biti razočaran. Boris Pahor je napisao remek-delo, maestralno po svom stilu, dubokim psihološkim uvidima, podjednako i dostojanstvenim predstavljanjem stradanja tokom holokausta. Krematorijumski svet, kako autor naziva nacističke logore, u Borisu Pahoru je zadobio sjajnog hroničara, ali i čoveka koji pokušava da ga razluči i razume, iako se to i samom autoru čini nemogućim: „Na čistom suncu sada su te slike nemoguće i shvatam da su naše izgubljene procesije zauvek prešle u nestvarnu atmosferu prošlosti. Postaće guste senke u podsvesti ljudske zajednice, pokretaće mnoge k slepom traženju utehe za mutan osećaj krivice; možda će ih istovremeno pokretati da se reše nejasnog prekora savesti u nerazumnoj, nagonskoj sadističkoj agresivnosti.“

Naslov: Nekropola
Autor: Boris Pahor (1913-)
Preveli: Ivana Veličković, Slobodan Novokmet, Jelena Budimirović i Jana Kobal
Izdavač: Klett, Beograd, 2009
Strana: 214

Podsmešljiva požuda – Drago Jančar

Svi se danas smeju. Smeše se bankarski službenici, kasirke, prodavci u restoranima brze hrane… Koliko se samo osmeha vidi u reklamama i koliko je malo potrebno za sreću. Higijenski uložak, dobar kredit (kakav oksimoron) ili voćni jogurt i eto radosti. Smeše se sa plakata i bilborda političari. Cerekaju se i iscelitelji, gurui, raznorazni ludaci i sektaši. O kako je lako sreću naći. Čeka nas u priručnicima za samopomoć, konfekcijskim romanima, u ordinacijama nekih novih psihologa i lajf koučeva. Sreća je postala apsolutni imperativ današnjeg sveta. Modni trend kojem se ne može odoleti. Ipak, kada samo malo skrenete pogled, primetićete nesreću. Očajne ljude, potpunu prazninu kojoj je kako se čini nemoguće pronaći uzrok. Deluje apsurdno, ali svet opterećen srećom izgleda da nikada nije bio nesrećniji. A baš ta potreba za srećom, možda je bolje reči njenim surogatom, nije oduvek bila prisutna. Još tačnije, ona postaje bitna tek u dvadesetom veku. Da bi se ovo razumelo treba poći malo dalje u prošlost. Za gotovo sve pređašnje civilizacije, a posebno onu judeo-hrišćansku, sreća ne predstavlja vrhunac života. Ni ne može da bude, jer svet u kojem živimo je propadljiv i predstavlja samo pripremu za budući i večni život, koji treba da se zasluži u ovom. Samim tim, uživanje i zadovoljstvo, čitaj sreća, u sadašnjem životu je glupost. Uzmite tu u obzir i učenje o praroditeljskom grehu, sjedinjeno sa silnim okajavanjima za grehove koji svaki pojedinac čini. I polako se rađa plemenita potištenost. Praktikuju je hrišćanski podvižnici i sveci. Misao o nesavršenom svetu i još nesavršenijem čoveku ulazi u svaku poru života. Čak i u putenost. Nesrećno zaljubljeni pesnici (od Petrarke do Prešerna) sanjaju o čistoj i neokaljanoj ljubavi (otprilike kao hrišćani o budućem raju) i ispevaju ode svojoj tuzi. Melanholija postaje sveta stvar, iskustvo koje obogaćuje čoveka i čini ga većim. I sve to traje do dvadesetog veka. Stare ideologije smenjuju nove proklamujući novi idealizam. Ideal optimizma i sreće. Raj se nalazi ovde na zemlji. To je besklasno društvo u komunizmu ili bogatstvo u kapitalizmu. Kako je to za većinu, razume se, samo pusti san, potrebna je nova varka, i to ona u kojoj sad živimo. Sreća potrošačkog društva sa početka teksta. Ima li u takvom društvu mesta za tugu? I šta je ostalo od stare dobre melanhonije? Odgovor pokušava da dâ veliki slovenački prozaista Drago Jančar.
Sredovečni slovenački profesor Gregor Gradnik je dobio stipendiju za studijski boravak u Sjedinjenim Američkim Državama. Provešće nekoliko meseci kao profesor kreativnog pisanja u Nju Orleansu. Potpuni kulturološki šok sjedinjen je sa novim iskustvima. Gregor se sprijateljuje sa profesorom Fredom Blaumenom, čovekom koji već godinama piše studiju „Anatomija melanholije“, kao i sa nizom ljudi koji čine „inventar“ jednog noćnog kluba. Sitni kriminalci, tužne žene, blazirani muškarci, prostitutke, nesrećne ljubavi, barske pevačice, sve je to svet koji okružuje Gregora, ali ipak ne uspeva da ga izbavi od krajnje potištenosti.
Drago Jančar je napisao sjajan roman. Vešto koristeći postmodernu tehniku, na sreću nikada ne podredivši sadržaj formi, on sastavlja savršeni prikaz susreta dva sveta. „Podsmešljiva požuda“ je roman sastavljen iz niza epizoda iz junakovog života, na koje se nadovezuju esejistički pasaži (najčešće o melanholiji i smislu književnosti: „Propoved nije književnost upravo zbog toga jer poznaje samo jedno ili drugo. A književnost želi obe stvari, zlo i dobro, obe istovremeno u srcu“). Drago Jančar uspeva da taj niz naizgled labavih delova uklopi i sastavi u odličnu celinu, napisanu maestralnim stilom: „Vidi: vreme dugog, ležernog kretanja, vreme leta sa umornim ljudima. Vreme kad se oko njih vuče testo dugog leta. Vreme kad ti niko ne nedostaje. Vreme kad ti nikom ne nedostaješ.“
Drago Jančar, najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. godine i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirka priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika (pored „Podsmešljive požude“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegov roman „Te noći sam je video“ i zbirku priča „Džojsov učenik“).
Rastrzan između dva sveta – melanholične, malene i daleke Slovenije i Amerike koja ga svojom bestidnom srećom i raskoši polako počinje da guta – Gregor mora da pronađe svoj put. Najgore od svega, on nema snage za to. Svestan potrošenosti ideologije, umetnosti i nauke, a isuviše povređen i star da bi mogao bezbrižno da se pusti niz maticu života, Gregor se nalazi na večitoj sredomeđi. Čak ni kratkotrajno prepuštanje stihiji života mu ne ništa donosi sem novih razočarenja. Drago Jančar je napisao odličan roman o sadašnjem čoveku, izgubljenom u mnoštvu, očajnom nesrećniku u svetu koji je za svoj najveći ideal uzeo sreću. I jedino šta takvom čoveku preostaje je melanholija: „Sve što je živo i što dolazi gurnuti na dno srca, zazidati: prošlost, osobu, telo, osmeh, delimično izbrisano polje, šumeću šumu, mirisavu reku, tihu ulicu, prozračnu planinu; sve umrtviti, duboko zamrznuti. Vratiti se u stanje mirovanja, otupele odbrane, u osećanje za odsustvo osećanja (…)“

Naslov: Podsmešljiva požuda
Autor: Drago Jančar (1948-)
Preveo: Milan Đorđević
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 261