Bizarne priče – Olga Tokarčuk

Ima li književnost pravo na ideje? Naravno da ima, jedini je mogući odgovor. Suštinski, književnost ima pravo na sve, i ta sloboda je jedna od njenih najvećih draži. Ipak, ideje u književnosti, pogotovo društvena i politička angažovanost nisu na dobrom glasu. Koliko je to pre svega posledica nepojmljivih gadosti koje su umetnici ubacivali u svoja dela, to još više proizilazi iz našeg pogleda na te stavove. Ma koliko se trudili da glumimo širokogrudost, stavovi i ideje koji su dijametralno suprotni našim gotovo sigurno će pokvariti uživanje u čitanju dela koja mogu biti istinski vredna. Ovo posebno važi za naše doba u kom je ustoličena svojevrsna „balkanizacija“ (kako ju je nazvao Barak Obama) interneta, ali ne samo njega. Zatvoreni u svojim svetovima, najviše medijskim i ideološkim, svako drugačije mišljenje ne samo da a priori odbacujemo, već ga i posmatramo kao izdajničko, neprijateljsko ili ugrožavajuće. Ali da se vratimo na početak. Otklon prema angažovanosti u književnosti pre svega proizilazi iz same zloupotrebe takve angažovanosti. Primera je mnogo, ali daćemo samo par ilustrativnih. Otrovni Selinov antisemitizam, najočitiji u gadnoj paškvili „Bagatele za jedan pokolj“, prešao je ne samo granicu dobrog ukusa, već i postao oruđe za dehumanizaciju čitavog jednog naroda, i to naroda koji je u tom trenutku već bio u koncentracionim logorima. Ne razlikuje se ni primer Stanislava Krakova. Neverovatna predratna književna karijera i nesumnjiv dar sjedinjeni su sa služenjem Krakova nacistima tokom Drugog svetskog rata. Još gore, užasnim antisemitizmom koji je Krakov sipao sa talasa Radio Beograda dok su Jevreji ubijani na beogradskim ulicama u dušegupkama. Naravno, ovakva „delatnost“ pisaca nije ograničena samo na podršku fašizmu. Setimo se samo Maksima Gorkog koji posle obilaska Gulaga piše panegirike mudrom sovjetskom rukovodstvu, iako je lično video nepojmljivo stradanje i užasne smrti. Ili našeg Oskara Daviča koji piše pesmu posvećene OZNI (u kojoj su čuveni stihovi „Ozna / Sve dozna!“) znajući za razmere užasa Golog otoka. Naravno, angažovanost ima i drugu stranu. To nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Olge Tokarčuk.
Na samom početku zbirke „Bizarne priče“ u „Putniku“ se suočavamo sa pripovešću koja govori o dečjem strahu. „Zelena deca…“ nas vraćaju u daleku prošlost i pripovedaju o susretu francuskog lekara sa čudnovatom poljskom decom. „Zimnica“, „Šavovi“, „Poseta“, „Istinita priča“ i „Srce“ nas uvode u vrevu savremenog sveta, govoreći o užasnim usamljenostima, nesrećama, bolestima i susretu sa nepromenjivim. Priče „Transfugijum“, „Gora svih svetih“ i „Narodni mesecoslov“, koje zatvaraju zbirku, nas vode u budućnost. Kakva je budućnost nauke i genetskog inženjeringa, ali i kako će svet izgledati posle ekološke katastrofe, Olga Tokarčuk pokušava da odgonetne u ovim pričama.
„Sve to mi se činilo kao život dat na silu, protivno volji tih bića; kao osuđenost na život, kao da su život samo propast i kazna. (…) Svetost koju sam tamo tražila nisam našla. Nisam našla ništa što bi opravdalo sav taj bol. Svet koji sam videla bio je mehanički, biološki, kao mravinjak organizovan po ustaljenim pravilima – glupim i bespomoćnim“, govori jedna junakinja iz ove zbirke suočena su užasom sveta. To je i je jedna od dominantnih tema Olge Tokarčuk. Kroz preispitivanje prošlosti, ništa manje i sadašnjosti, ona nas suočava sa užasima našega sveta, koji su izvedeni kroz nenadmašno pripovedanje. Tu su i vizije budućnosti, veoma bliske stvaralaštvu Margaret Atvud. Ono što je posebno bitno, Olga Tokaručuk stvara sjajne psihološke portrete svojih junaka, i to na način koji retko kom piscu polazi od ruke. Takvo je, recimo, pisanje o dečjim strahovima: „Uostalom, postoje i gore stvari od smrti, od vampirskog sisanja krvi, od vukodlačkog kasapljenja. Deca to najbolje znaju: samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” snimljen je višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostrukа je dobitnica najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„(…) obodi sveta [nas] osuđuju na svoju zagonetku i ostajemo spram njih bespomoćni, za sva vremena“, ispisuje Olga Tokarčuk u ovoj knjizi. Upravo to ispitivanje oboda sveta, koliko zagonetnih događaja, ništa manje i naših duboko skrivenih htenja u središtu je pažnje autorke. Gotovo je svejedno da li je to pisanje o prošlosti i sadašnjosti ili pripovedanje o izmaštanoj budućnosti, autorka pokazuje istu „nameru“. Ona je preispitivanje ustaljenih normi, našeg odnosa ne samo prema bližnjima, već i prema svetu u kom živimo. Duboko je to humanistička vizija sveta, okrenuta brizi za prirodu, možda je najbolje reći pokušaju traženja novog odnosa prema prirodnim resursima nasuprot današnjem obrascu ponašanja koji našu civilizaciju odvodi u propast. Te stavove, koliko ideološke ništa manje i društveno-političke, Olga Tokarčuk ne krije u ovoj zbirci. Naprotiv. Ona ih predočava kroz izvrsno pripovedanje, stvarajući sjajno delo u kom su sjedinjeni istinski književni talent i plemenite ideje. Ne i manje bitno, ovo delo nas suočava sa skrivenim svetovima drugih ljudi, njihovim htenjima i najdubljim osećanjima, ono što jedino dobra književnost može da nam pruži: „Ne možeš videti nešto što te ne sadrži u sebi. Sami smo sebe zarobili. Paradoks. Zanimljiva saznajna perspektiva, ali i fatalna greška evolucije: čovek uvek vidi samo sebe.“

Naslov: Bizarne priče
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 176

Pročitajte i prikaze romana „Knjige Jakovljeve” i
Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ Olge Tokarčuk

Slučaj Arnolfini – Žan-Filip Postel

Jedna od najvećih draži umetnosti – suštinski: ono što je izdvaja od drugih ljudskih delatnosti, pre svega zanatskog umeća – ništa je drugo nego svojevrsna mističnost. Sam nastanak jednog umetničnog dela je kroz vreme zadobio gotovo magičnu dimenziju. Za to je dovoljno pomenuti reč inspiracija. Ukoliko je etimološki razložimo (in + spiro), njeno doslovno značenje je ubacivanje duha, čitajte: nadahnuća, u samog umetnika. Tako se u najvećem broju religija verski spisi posmatraju kao plod božjeg nadahnuća. I to doslovno. Pisci – bili to starozavetni proroci, evanđelisti ili prorok Muhamed – su samo puki objekti koji bogu služe za prenošenje poruka. Slično mišljenje, i to kod dobrog dela ljudi, važi i za umetnike. Oni su objekti koji usled nadahnuća ili ispiracije donose na svet nešto što je mnogo više od njih. Samim tim, čin umetničkog stvaranja postaje neka vrsta mističnog čina. Odakle ovo mišljenje proizilazi nije teško odgonetnuti. Umetnički talenat, pogotovo onaj koji volimo da označavamo kao genijalnost, izmiče našem razumu. Zašto je, banalizovaćemo ovo pitanje, Leonardo da Vinči tako slikao ili zašto je Marija Kalas tako pevala? I zašto, zaboga, mi ne možemo tako da slikamo i pevamo? Najjednostavniji odgovor je zato što su rođeni sa tim talentom. I tu već slede pitanja: ko im taj talenat daje, da li su ga oni nasledili, od čega on zavisi? Odgovori na ta pitanja ne postoje. Čak je i Frojd tu zastao, govoreći da je psihoanaliza nemoćna da odgonetne koren umetničkog stvaranja. Suštinski, nećemo pogrešiti ako kažemo da je talent datost. Ono šta ćemo uraditi sa njim je već druga stvar. Možda je to najbolje izrazio Stiven King u knjizi „O pisanju“ govoreći da je od lošeg pisca nemoguće stvoriti osrednjeg. Od osrednjeg je nemoguće, isto tako, stvoriti dobrog pisca. Jedino što je moguće je da se od dobrog stvori odličan pisac. I to je verovatno i suština čitave priče. Ako uzmemo da je dar, ili nadahnuće, svojevrsna mističnost, proces nastanka jednog umetničkog dela – razume se, dobrog – proizilazi iz velikog rada. Pre nego što je naslikao dela kojima se i danas divimo, Leonardo da Vinči je proveo silno vreme u skiciranju predmeta, izučavanju ljudske anatomije, a slikanje jednog dela mu je nekada uzimalo i godine rada. Isto važi i za Nižinskog, verovatno najčuvenijeg baletskog igrača svih vremena. Razume se, tu nije kraj. Dobar umetnik, pogotovo onaj koji poznaje tajne zanata, u svojim delima će ostaviti svojevrsni mistični trag, iako to možda neadekvatno zvuči, koji će kasnije generacije nagoniti na razmišljanje i domišljavanje, neretko i na sumnju. Nekada to može biti otvorenost kraja kao kod Dostojevskog. Može to biti specifični baletski izraz u slučaju Nižinskog. Ili tajni trag na slikama, setimo se samo Leonarda, koji će vekovima izazivati pažnju. O jednom takvom tragu Žan-Filip Postel je napisao sjajnu knjigu.
Van Ajkova slika „Portet Arnolfinijevih“, nastala davne 1434. godine, smatra se za jedno od najistaknutijih umetničkih dela svih vremena. Veština likovnog izraza, Van Ajkova inovativnost i osećaj za detalj, sve to privlači pažnju vekovima. Podjednako i zagonetnost same kompozicije, ponajviše ogledala na slici u kom se vide naslikani likovi. Upravo ti likovi, još tačnije izostanak jednog lika, privlače pažnju Žan-Filipa Postela koji kreće u izučavanje slike detalj po detalj. To izučavanje će ga odvesti do neočekivanih otkrića.
„Gledati, gledati ponovo, gledati stalno, samo tako i možemo videti“, reči su Žan-Martena Šarka, oca moderne neurologije, koje autor uzima za moto knjige. To je i možda i najbolji način da se ona opiše. Pažljivo posmatrajući Van Ajkovu sliku, autor pronalazi zagonetan detalj koji je vekovima promicao pažnji brojnim istraživačima. Polazeći od tog detalja kao osnovne premise, Žan-Filip Postel kreće u ponovno ispitivanje slike, vodeći čitaoce kroz priču o njenom nastanku, vekovima tumačenja, ali i kroz ekspertizu detalja predstavljenih na njoj. Gotovo je to detektivska potraga koja rezultira neočekivanim zaključcima. Ono što se mora zameriti odlazi na račun srpskog izdavača. Odluka da se reprodukcije Van Ajkovih slika štampaju crno-belom tehnikom, pogotovo reprodukcije detalja slika bitnih za sam sadržaj knjige su bezobrazluk teške vrste. A ni to nije najgore. Pojedine reprodukcije su prenete u lošoj rezoluciji, pa to još više kvari kompletan utisak.
Žan-Filip Postel je radio kao lekar u Parizu do 2014. godine. Debituje 2016. sa knjigom „Slučaj Arnolfini“ koja je zadobila veliku čitanost u Francuskoj, a u međuvremenu je prevedena na nekoliko jezika.
„Slika je svima poznata; seća je se svako ko ju je bar jednom u životu video. Odmah pobuđuje divljenje zbog načina izrade i zbog nečeg bezvremenskog u sebi: zbog nekog daha, ritma. O slici se mnogo pisalo. Ali šta god da su o njoj rekli, nešto tajanstveno opstaje: dok je posmatramo, nalazimo se u istoj situaciji kao i čitalac detektivskog romana kome fali poslednje poglavlje“, piše Žan-Filip Postel u ovoj knjizi. Toj detektivskoj potrazi za poslednjim poglavljem on posvećuje opsežno istraživanje predstavljeno u ovoj knjizi. Žan-Filip Postel je pomno proučio mnogobrojne izvore, Van Ajkovu biografiju i sve to umešno predstavio kroz svojevrsnu detektivsku priču. Naravno, ona nije suština. U biti ove knjige je divljenje Van Ajkovom delu, ali i našoj zapitanosti i čudnovatosti kada se susretnemo sa njegovim delom. Šta nas to zapravo privlači umetnosti? Zašto joj se toliko divimo, da se vratimo na početak, pokušava da odgonetne Žan-Filip Postel, stvarajući ovu knjigu i u isto vreme nudeći moguće rešenje. Koje je samo moguće, što je i srž umetnosti. U umetnosti nikada ne postoji konačni odgovori: „Sve na to navodi, ali ništa to ne dokazuje. Pošto smo razotkrili mnoge zamke, dolazimo do krajnje tačke na kojoj možemo samo da slici priznamo njenu mističnost.“

Naslov: Slučaj Arnolfini
Autor: Žan-Filip Postel (1951-)
Prevela: Jelena Mijatović
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 140

To je ovde nemoguće – Sinkler Luis

Ako ne računamo patološke slučajeve, možemo slobodno reći mentalne mazohiste, svako ljudsko biće, ili barem ono sa iole razvijenom samosvešću, posmatra slobodu kao jednu od najvećih vrednosti. Čak i tirani, kojima je najveći san potpuno ukidanje slobode, slobodu zadržavaju za sebe i sebi blisku kliku. Primera je mnogo, ali navešćemo jedan od najilustrativnijih. Tokom perioda nacizma dobar deo umetničkih dela bio je prokažen kao „degenerisan“, toliko da je njihovo izlaganje i posedovanje bilo strogo zabranjeno. U isto vreme, Gering, verovatni drugi čovek Trećeg Rajha, posedovao je ogromnu kolekciju, uglavnom otetu, dela upravo tih „degenerisanih“ umetnika. Da se ne priča tek o dvostrukim aršinima, pre svega moralnim. Oni koji propovedaju moralni puritanizam, najčešće su potpuna suprotnost takvom načinu života. Niko to nije bolje izrazio od Andrića u priči „Pismo iz 1920“: „Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijancima se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole, i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji.“ S druge strane, i ako potpuno apstrahujemo zloupotrebu slobode, stoji njeno shvatanje kod većine ljudi. Da bi se to razumelo, treba poći od početka. Pristajanjem na život u društvenoj zajednici, a svi živimo u nekakvoj zajednici, čovek se odriče dela svoje slobode. Pre svega je to odustajanje od nagona, ponajviše onih ubilačkih. Ništa manje je to poštovanje tuđe slobode. I tu dolazi ona čuvena rečenica, bezbroj puta izgovorena, da granica moje slobode doseže do trenutka u kom moja sloboda ugrožava tuđu slobodu. Postoje, naravno, i druga odricanja od slobode. Na prvom mestu, to su religijska. Zarad obećane nagrade u budućem životu, ili jednostavno zato što religiozne postulate smatraju za ispravne, dobar deo ljudi će se odreći svoje slobode. Najčešće je reč o seksualnosti. I tu leži najveća moć crkve. Uzmite najprirodniju stvar na svetu, a to je svakako naša seksualnost, učinite je grešnom, u isto vreme zadržavajući moć da vi jedino možete da „oprostite“ taj greh, i zadobili ste potpunu kontrolu nad ljudima. Isti slučaj je i sa državom i nacijom. U ime nekakvih svetlih ideala, odbrane nacionalne samosvojnosti ili napretka, koji se uvek pokažu kao dimna zavesa za lopovluk i bestijalnost, država se trudi da nam oduzme slobodu. Da sve bude još luđe, većina pristaje na to. Razume se, na kraju plaćajući veliku cenu za takav izbor. Sjajno to pokazuje Sinkler Luis u romanu „To je ovde nemoguće“.
Godina je 1936. Na izborima u Sjedinjenim Američkim Državama još jednu pobedu je zadobio Ruzvelt. Sinkler Luis pokušava da odgonetne kako bi izgledala istorija Amerika da se to nije desilo. Suštinski, kako bi svet izgledao da je umesto Ruzvelta za predsednika izabran populista, blizak fašizmu, što je zaista bila realna opasnost? Sve to Sinkler Luis predstavlja kroz prikaz uspona populističkog političara Vindripa, ali i kroz pripovedanje o životu novinskog urednika Doremusa Džesapa iz malenog grada Fort Bjuli u Vermontu, koji je odlučio da se suprotstavi ludilu koje polako obuzima Ameriku.
Roman „To je ovde nemoguće“ možemo slobodno označiti kao začetnika političkog distopijskog žanra. Priča o velikoj izbornoj katastrofi koja rezultira društvenim krahom – koja je ispirisala brojne književnike (pomenimo samo Orvela, Hakslija, Filipa K. Dika, Filipa Rota, Margaret Atvud…) – svoju „premijeru“ doživljava u ovoj knjizi. U ovom slučaju je to još specifičnije, Sinkler Luis knjigu piše 1935. godine kao moguću opomenu šta će odigrati u bliskoj budućnosti. A ta opomena je izvedena na dve ravni. Prva je filozofsko-društvena rasprava, koju Sinkler Luis predstavlja kroz dijaloge ili misli junaka romana, a druga je prikaz događaja ispripovedanih na sjajan način. I to događaja u vremenu u kom su sva pravila pređašnjeg sveta pogažena.
Sinkler Luis, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u malenom gradu Sok Senter u Minesoti. Posle završenih studija na Jejlu postaje novinski izveštač. Slavu zadobija posle objave romana „Glavna ulica“. Sledi niz uspešnih romana („Kraljevska krv“, „Bebit“, „Martin Arousmit“…), zbirki priča i drama. Njegova slobodoumnost, odbrana demokratskih načela i političkih sloboda, otvoreni ateizam i antifašizam doneli su mu podjednako i divljenje i napade. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija američka priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada koju je odbio da primi. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1930. Najveći deo Sinklerovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
„Koji pojmljiv razlog bi neko mogao da nađe da bi težio pravednosti u svetu koji toliko mrzi pravednost? Zašto raditi bilo šta sem jesti i čitati i voditi ljubav i obezbediti san koji neće ometati naoružani policajci?“, piše Sinkler Luis u ovom romanu. I zaista, čemu borba za slobodu? Zašto je ona bitna? Šta će nam pravda? Zar nije pametnije da se posvetimo samo svom životu i sopstvenoj koristi? Uostalom, ta borba će nam samo doneti nevolje. Sve su to reči koje svakodnevno čujemo. Te reči su i bile opravdanje Sinklerovih junaka zašto ih nije zanimalo ukidanje sloboda posle izbora autoritarnog vođe. Jedini je problem što je ukidanje sloboda kasnije dovelo do progona upravo tih ravnodušnih ljudi, do užasnog društva u kom je izbrisana svaka razlika između laži i istine i instalacije klike u kojoj je bašibozuk za sebe prigrabio sva ključna mesta u državi, razume se i privilegije. A sve to dolazi onda kada ljudima nije bitna sloboda i kada ne žele da se bore za nju. Strašeći se takvog sveta, Sinkler Luis je napisao izuzetan roman, opomenu na to koliko je zaista bitna sloboda. U isto vreme, on nam je i dao najbolji recept za njeno očuvanje: „Što više mislim o istoriji, sve sam uvereniji da je sve vredno u svetu ostvareno slobodnim, ljubopitljivim, kritičkim duhom, i da je očuvanje tog duha važnije nego bilo koji društveni sistem.“

Naslov: To je ovde nemoguće
Autor: Sinkler Luis (1885-1951)
Preveo: Miloš Đurić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 438

Bajakovo-Batrovci – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

U vremenu propadanja, a to je svako vreme bez izuzetka, pred onima koji gube, a podjednako gube i pobednici i gubitnici, predstoji nekoliko puteva. Onaj najbolji, u isto vreme i najređi, predstavlja pokušaj preispitivanja. Ništa je to drugo nego trud da se pokuša iznaći odgovor na pitanje gde smo to pogrešili, i još bitnije – trud da se te greške izbegnu u budućnosti. Drugi izbor, znatno lakši i samim tim sveprisutan, predstavlja uljuljkivanje u ulogu žrtve. I ne samo to, taj izbor nam pruža i savršeni moralni alibi za svaku vrstu životne manjkavosti. On može zadobiti i monstruozne razmere, kakav je bio slučaj u gotovo svim ratovima i velikim istrebljenjima. Navešćemo samo dva primera. Nacistička propaganda je mržnju prema Jevrejima bazirala na dve stvari. Prva je bila rasna, Jevreji, dobrim delom i ostali narodi, su za naciste predstavljali nižu vrstu, daleku od veličanstvenosti arijevske krvi. U isto vreme, ti stameni arijevci, primeri najveće snage i mudrosti, bili su žrtve Jevreja. Po nacističkoj propagandi, Jevreji su decenijama upravljali arijevcima zagorčavajući im život. Neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da viša vrsta, toliko stamena i mudra, bude žrtva niže, potpuno degenerične rase, kako su nacisti tvrdili? Odgovor je da je da je to nemoguće, ali u tu nemoguću stvar su verovali milioni. Slična stvar se odigrala i na našim prostorima. Iskustvo jugoslovenske države, pogotovo one druge, kod dobrog dela ljudi doneo je sveopštu kuknjavu i uživljavanje u ulogu žrtve. Tako, recimo, pojedini Hrvati tvrde da im je Jugoslavija donela potpuni nacionalni pomor i da su oni najveće žrtve grozne Jugoslavije iza koje su, razume se, stajali Srbi. Začudo, isto to i pojedini Srbi tvrde, govoreći da je Jugoslavija, takođe, Srbiji donela potpuni ponor, ali da su iza toga stajali Hrvati. Da stvar bude još bizarnija, isto to tvrde i ostali narodi. Svi su, jelte, bili žrtve te paklene države, i za sve su bili krivi drugi. Tako su svi narodi u isto vreme bili i žrtve i dželati. Kako je to moguće verovatno ni Šerloku Holmsu ne bi pošlo za rukom da odgonetne. Suština svega jeste da uživljavanje u ulogu žrtve ništa ne donosi. To je ili plod manipulacije ili odlazak na stranputicu linije manjeg otpora. Tom putu se odlučno suprotstavljaju Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Nastavljajući tačno tamo gde su stali u knjigama „Tušta i tma“ i „Drugi krug“, Jergović i Basara u knjigi „Bajakovo-Batrovci“ pripovedaju priče o večitim srpsko-hrvatskim odnosima, velikim piscima (tu su Andrić, Kiš, Pekić, Mirko Kovač…), knjigama koje pišu (u ovom slučaju knjigama koje ne mogu da napišu), ali i o stvarnosti koja se nalazi oko njih. Iako je dnevna politika uvek tu negde, i jedan i drugi se ne libe da „udare“ na glavešine naših nazovi država, ono što je mnogo bitnije je pokušaj da se pronikne kako je došlo do propasti. Najpreciznije rečeno, kako smo došli do takvih glavešina.
Iako sličnih stavova, toliko da oni najčešće rezultiraju potpunim slaganjem, ova knjiga prepiske Jergovića i Basare, baš kao i pređašnje, nimalo ne pati od monotonije. To je pre svega posledica stilske raznolikosti i jednog i drugog autora. Ništa manje i njihove, nazovimo je, poetske različitosti. Basarin očaj, on je u dobrom delu knjige sveprisutan, pretvara se u gorku ironiju, neretko i u cinizam. Sa Jergovićem je situacija drugačija. On taj životni splin pokušava da pretvori u literaturu, ništa manje i da pokuša da ga razume (kakav je i njegov pokušaj da „razume“ Hitlera, poprilično sličan pokušaju Knausgora u šestom tomu „Moje borbe“). Ono što se mora zameriti su Jergovićeve reči o Pekiću, gde on krajnje pojednostavljuje njegov književni rad i pretvara ga u nekakvog apologetu propale građanske klase, iako je možda baš Pekić bio taj koji je na najbolji način opisao zašto je ta klasa propala (za to dovoljno pročitati „Zlatno runo“ i „Godine koje su pojeli skakavci“). Što se tiče Basare, pojedini delovi prepiske pretvaraju se u teološke traktate, poprilično suvoparne i dosadne. Ipak, i pored ovih manjkavosti, „Bajakovo-Batrovci“ predstavljaju sjajno napisanu knjigu u čijem se čitanju istinski uživa.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
„Umjesto kulture sjećanja, mi imamo kulturu ropotarnica. I u njima stari namještaj, dokumente mrtvih carstava i još mrtvijih porodica, ustaške ili četničke uniforme, insignije kolektivnog srama ili slave, koje ne bacamo, živeći u nekom ludom uvjerenju da bi vrijeme moglo poteći unatrag i da bi nam opet mogli zatrebati. Teško se oslobađamo prošlosti, jer je ni ne umjemo nadživjeti“, piše Jergović u ovoj knjizi. Neumrla prošlost, pogotovo ona jugoslovenska, u srži je interesovanja i Jergovića i Basare. Najbitnije, oni odbacuju sveprisutnu priču o žrtvama. Štaviše, čini se da je obojica pokušavaju da demontiraju, i to ne samo u ovoj knjizi. Umesto priče o onome šta su oni nama radili, u fokusu je ono šta smo mi radili i šta to danas radimo. I još bitnije, kako da iz toga izvučemo pouku. A ako se to ikada desi, možda će se i vreme koje Basara opisuje promeniti: „(…) svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje, a nepodnošljivost naše epohe – od koje je, naravno, u prošlosti bilo mnogo tragičnijih – sastoji se u tome što su moderne države pale u ruke beznačajnih, nesposobnih suklata i propalica, u najboljem slučaju mediokriteta, koji se kao đavo krsta (iako bezrazložno) plaše mogućnosti da bi primat ponovo mogli preuzeti sposobni i razumni ljudi (…)“

Naslov: Bajakovo-Batrovci
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 365

Pročitajte i prikaze knjige prepiske „Drugi krug“,
romana Miljenka Jergovića „Buick rivera” i „Rod, knjige eseja „Autobus za Vavilon“,
kao i romana „Anđeo atentata” Svetislava Basare

Jesmo li čudovišta – Filip David

Baš kao i u mnoštvu drugih stvari, najbolje je poći do Biblije. Ali je pre toga neophodna manja digresija. Iako mislimo, ili barem dobar deo nas misli, da živimo u sekularnom društvu, podjednako i svetu koji je za sobom ostavio verski atavizam, to opet ne znači da su religiozni postulati, ništa manje i religijska učenja, postali nebitni. Najpre, i dalje ima poprilično vernika, koliko istinskih to je već drugo i znatno komplikovanije pitanje, ali je tu i ono što volimo da zovemo istorijsko sećanja. Naša civilizacija, pre svega evropska, počiva na učenjima i postulatima judeo-hrišćanstva. Moderna filozofska misao izvire iz učenja hrišćanskih filozofa i teologa (dovoljno je pomenuti samo blaženog Avgustina ili Tomu Akvinskog). Ne razlikuje se ni literatura, а o ostalim granama umetnosti tek ne treba trošiti reči. Zašto je ovo bitno? Ponajviše zato što se neka naša shvatanja, iako to možda nikako ne želimo da priznamo, oslanjaju na religiozna učenja. U ovom slučaju je to pitanje kolektivne krivice, prvi put zabeležene u biblijskoj knjigi Postanja. Posle prvorodnog greha, kako ga teologija naziva, bog proteruje Adama i Evu iz raja, osuđujući ih na život prepun patnje. I ne samo to, njihovi potomci, to jest svi ljudi, na sebi nose beleg krivice. Hrišćanstvo to menja, tako što Isus „uzima“ na sebe taj greh i oslobađa ljude krivice. Ali tu nije kraj. Hrišćanstvo ne ukida kolektivnu krivicu. Naprotiv. Novi „krivci“ su Jevreji, i to zato što su ubili Hrista. Poprilično apsurdna teorija mora se reći. Isus je, baš kao i svi njegovi učenici, bio Jevrejin. Ali, baš kao i uvek, ko mari za činjenice. Učenje velikih teologa, ne treba zaboraviti i svetaca koji se i danas u crkvi slave, prepuno je otrovne mržnje prema Jevrejima. Za to je dovoljno pogledati spise Jovana Zlatoustog i Kirila Aleksandrijskog. Sam Kirilo Aleksandrijski organizuje jedan od prvih progona Jevreja. Sve je to rezultiralo silnim progonima Jevreja kroz istoriju, koji su se završili holokaustom. Upravo je holokaust doneo novu kolektivnu krivicu. Sada nemačku. I pitanje da li su svi Nemci krivi za pokolje Jevreja. Na sreću, u novije vreme kolektivna krivica je odbačena kao zlokoban koncept. Krivi mogu biti samo pojedinci, i to isključivo za dela koja su počinili. Jedini problem je šta raditi sa onima koji su te pojedince podržavali i omogućili im da počine te zločine. Mogući odgovor je pojam kolektivne odgovornosti. O njoj sjajno piše Filip David.
Knjiga „Jesmo li čudovišta“ donosi niz eseja. Tako u prvom delu knjige Filip David govori o političkim i društvenim prilikama tokom devedesetih godina, pokušavajući ne samo da progovori o dželatima i njihovoj krivici, već i o tome kako su oni uspeli da učine ono što su učinili. Drugi deo knjige „U ogledalu devedesetih“ je svojevrsni dnevnik Filipa Davida, kako ga on sam naziva „Izveštaj sa mesta nesreće”. Na samom kraju knjige, u trećem delu „Jevrejske teme“, Filip David piše o jevrejskom identitetu kroz priču o jevrejskim piscima, ali i pokušava da progovori o žrtvama holokausta.
Ispisani u vremenu velikih previranja (knjiga je prvi put objavljena 1997), ovi eseji pokušavaju da odgonetnu koren zla i silnih nesreća koje su zadesile Jugoslaviju tokom devedesetih godina. Polazeći od svakodnevnice, stvarnih događaja i prilika, Filip David je stavlja u, možda ćemo upotrebiti neadekvatan izraz, univerzalni kontekst. Priča o ratnim zločincima, političarima i narodu koji ih podržava biva sagledana iz jedne potpuno nove perspektive. To je pokušaj dubinske analize, potkrepljene pozivanjem na velike mislioce, ali i na istoriju koja je prethodila ovim događajima. Sjajna je slika propasti jednog društva, nažalost propasti koja i dalje traje: „Strah se širi, dalje podstreka mržnji, parališe otpor prema nasilju. Strah od suseda stvara etnički čista područja. Ovde demokratija postaje sinonim za opštu nesigurnost. Politički izbori očekuju se kao dolazak sudnjeg dana. Svaka pomisao na promenu vlasti prikazuje se kao pretnja raspadom društva. Izborni slogani ne počivaju na obećanjima boljeg života, nego na apokaliptičnim upozorenjima o totalnom krahu ako pobede oni drugi.“
Filip David, jedan od najznačajnijih savremenih književnih stvaralaca na ovim prostorima, je rođen u jevrejskoj porodici u Kragujevcu. Posle završenih studija dramaturgije radi kao filmski stvaralac. Najplodniju saradnju je ostvario sa Mirkom Kovačem i Lordanom Zafranovićem. Autor je nekoliko zbirki priči, romana, kao i knjiga eseja. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je najznačajnija jugoslovenska i srpska priznanja, među kojima su NIN-ova i Andrićeva nagrada.
„Nasilje i nepravda idu ruku podruku. Ne suprotstavljajući se nasilju, ne dižući glas protiv nepravde, prihvatamo da živimo uz njih i sa njima. Nasilja se uvećavaju, nepravde postaju sve očevidnije, dobijaju zastrašujuće razmere, a mi stojimo i gledamo. Lagano ali neumitno preobražavamo se u čudovišta“, piše Filip David u ovoj knjizi. I pokreće pitanje kolektivne odgovornosti. Krivice ne, ona je uvek individualna. Samo što ti krivci nisu iznikli sami od sebe, pogotovo ne krivci na najvišim mestima. Iza njih uvek stoji narod, još tačnije najveći deo pripadnika jednog naroda. Filip David u ovoj sjajnoj knjizi eseja govori o tom „narodu“. Kakvo je to ludilo koje je opčinilo toliko ljudi? Zašto su svi ti ljudi podržavali nasilje, zlo i silne zločine? Ili su ćutali, puštajući zlo da ostvari ono što je zamislilo. Suštinski, ko je kriv? Vođe i izvršioci zločina ili narod koji im je to omogućio, što direktnom podrškom, što ćutanjem i posledičnim pristajanjem na zlo. Za Filipa Davida su krivi zločinci, ali su u isto vreme odgovorni i oni koji su im to dopustili. Kroz ovu knjigu eseja on to sjajno pokazuje, ali nas i podučava da nikada više ne dopustimo da se takvo zlo ponovi. Iako se ono, na nesreću, uvek ponavlja: „Pozivanje na vlast, na vođu, zaklanjanje iza ideologije, nacije i vere kao vrhovnih autoriteta, upravo svedoče o sindromu moralne dezintegracije, etičkog rasula.“

Naslov: Jesmo li čudovišta
Autor: Filip David (1940-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2019
Strana: 177

Autobus za Vavilon – Miljenko Jergović

Baš u danima kada se obeležava sto godina od nastanka Jugoslavije, beogradska vlast je rešila da krene u „konačno rešenje jugoslovenskog pitanja“. Dve ulice na Kosančićevom vencu, Zadarska i Travnička, su preimenovane u ulice Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića. Simbolika je jasna. Umesto bivšim jugoslovenskim gradovima, sada su te ulice posvećene „srpskim velikanima“, i to onim koji su svojim, pa u najmanju ruku, krajnje diskutabilnim stavovima i delovanjem potpomogli krvavom raspadu Jugoslavije. Suštinski, sve se čini da i poslednji spomen nekadašnje države nestane i ode u zaborav. Argumentacija, ako ona uopšte i postoji, je jednostavna. Jugoslavija je, jelte, bila veštačka tvorevina koja je donela samo pomor i smrt ugroženom i mnogostradalnom srpskom/hrvatskom/slovenačkom/makedonskom/bošnjačkom narodu. Svi su u njoj bili zlostavljani i svima je bilo bolje nego njima, u prevodu, svi su žrtve drugih naroda, dok isti ti drugi narodi tvrde da su oni bili istinske žrtve. Blesavo zvuči, ali ovo ćete čuti ne samo od nacionalnih propovednika i političara nego i od običnog puka, koji će u isto vreme, da balkansko ludilo bude još veće, žaliti za dobrim životom koji su u istoj toj truloj i nikakvoj Jugoslaviji imali. Pa neka se neko normalan pokuša snaći u svemu ovome. Ipak, čak i da uzmemo da je ovo istina, naravno hipotetički govoreći, šta je jadna Jugoslavija danas, posle skoro trideset godina od smrti, kriva zapenušanim nacionalnim propovednicima? Odgovor je lak. Podseća ih na njihovu mračnu prošlost (kada su isti ti nacionalisti bili udbaški doušnici ili fanatični Titovi pioniri) i u isto vreme onemogućuje stvaranje novog nacionalnog identiteta u kom su razni miloševići, tuđmani i izetbegovići heroji i sveci. Tako je posle krvavog ratnog pira usledilo pravljenje nove nacionalne svesti. Novi jezici, zajedno sa nacionalnim jezičkim puritanizmom (oni idioti koji će se naći pozvani da vas isprave kada kažete zapeta, a ne zarez), otkrivanje i ništa manje izmišljanje stare dobre prošlosti, kulturna brakorazvodna parnica („čiji“ su Andrić, Selimović, Kovač – kao da se govori o escajgu, a ne o umetnicima)… Ipak, rezultat je i pored sveg truda izostao. Hrvati i Srbi – „jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao na pola“, da citiramo Krležu – su i posle tih „zaprežnih kola povijesti“ nastavili da se razumeju. Ma koliko se trudili, jezici su nam i dalje isti. I dalje i jedni i drugi čitamo Andrića i Krležu (ona manjina koja čita), slušamo istu muziku (uglavnom turbofolk), i dalje podjednako volimo da se mrzimo. Boljeg tumača te i takve postjugoslovenske ludačke stvarnosti nema od Miljenka Jergovića.
U ovoj knjizi je sabrano preko sto šezdeset eseja Miljenka Jergovića. Iako su teme obrađene u ovim esejima poprilično raznolike (a kreću se od književnosti, slikarstva, muzike, filma, pa sve do arhitekture i dizajna…), postoji jedna nit koja ih povezuje. To je jugoslovensko iskustvo. Pišući o životu i delima velikih jugoslovenskih umetnika (bili to u ovoj knjizi najdominantniji Andrić, Krleža i Tin Ujević ili Marija Crnobori, Rundek, Danilo Kiš…), Jergović u isto vreme ispisuje i priču o društvenoj i političkoj klimi koja ih je za života, podjednako i nakon smrti, pratila.
„Jugoslavija kao država, to duhovni i emocionalni liliputanci nikako da razumiju, odavno već nije važna, i već odavno govor o Jugoslaviji, pogotovo umjetnički govor, s državom nikakve veze nema“, piše Miljenko Jergović u ovoj knjizi. I zaista, političke rasprave o tome da li je Jugoslavija kao država trebala da postoji, zašto se raspala, ko je prvi počeo i ko je zaista kriv, u ovom esejima nećete čitati. Što ne znači da banditi svih fela i nacija nisu pomenuti. Svi ti „niži oblici života na evolucijskome prijelazu iz udbaša u ustaše“ (u srpskom slučaju, četnika), podjednako i mali obični ljudi koji ni za šta, razume se, nisu krivi („Jedan od milijuna onih, anonimnih i bezimenih, koji su svojim djelovanjem i ponašanjem omogućili da nam bude ovako dobro. I Hitlera, i Pavelića, i bratstvo&jedinstvo, i ovo danas, sve je to vlastitom mukom i zalaganjem stvorio mali čovjek“), dobili su zasluženu „pokoru“ u „Autobusu za Vavilonu“. Ali oni, opet, nisu tema. Jergovićevi junaci su ljudi kojima su ti „veliki“ i „mali“ zagorčavali život, neretko i, koliko god ovo blesavo zvučalo, nakon njihove smrti.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Jergovićeve eseje je uživanje čitati. Razigrani i uvek prepuni duha (evo samo malog primera: „Za hrvatskog pisca Jugoslavija je poput bivše žene, oštrokondže pred kojom nije smio ni zucnuti dok je bila živa, i već se dvadeset godina iživljava i junači nad njezinim grobom“), tekstovi u ovoj knjizi su sjedinjeni su autorovom nenadmašnom erudicijom i rableovskim čitalačkim apetitom. „Autobus za Vavilon“ je riznica najboljeg što je jugoslovenska, podjednako i postjugoslovenska, umetnost dala ovim prostorima. Jergović čitaocima daruje priču o njoj, podjednako i priču o njenom neuspehu kroz sudbine umetnika „koji veći dio života provede u uskom i blatnjavom krmetnjaku, u mahom uzaludnim pokušajima poučavanja svinja da budu ljudi“. Suštinski, to je priča o našem iskustvu, našoj bednoj istoriji, još bednijim političkim i nacionalnim sporovima i večitom blatu u kom živimo. I o velikim ljudima, koje bi današnje bitange ili da izbrišu iz sećanja ili da ih svedu na svoju meru. Isto tako, to je priča i o Jugoslaviji. O svemu onome što je bila i onome šta ona za nas danas predstavlja. Jergović je upoređuje sa sudbinom Tina Ujevića: „Iz Beograda su Uljevića protjerali prema policijskome nalogu (što je Pjer Križanić ovjekovječio karikaturom), iz Sarajeva je bježao pred nailaskom zime, jer nije imao novca za ogrjev, a u Zagrebu je umro kao zadnji siromah, izložen vječnom preziru i poruzi, koji traju i danas… Koje li veličanstvene jugoslavenske sudbine!“

Naslov: Autobus za Vavilon
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 665

Pročitajte i prikaz romana Miljenka Jergovića „Buick Rivera“

Stanislav Vinaver – Pantologije / Alajbegova slama

Ništa nije smešnije od preterane ozbiljnosti. Izrazi lica, okamenjeni tako da asociraju na večnost, uzvišeni pogledi i velike reči, postaju svoja suprotnost. Jednom rečju, sprdnja sa ozbiljnošću. Isto to se odnosi i na umetnost. Pogotovo što je umetničko stvaralaštvo nešto najpribližnije uzvišenosti. I gotovo da je svejedno kako se ta ozbiljnost izražava. Može to biti kroz poeziju, ima li šta grotesknije od otužnih ljubavnih stihova ili patriotskih panegirika koji postaju poza, ali ništa manje joj ni ne robuju prozaisti. Da ne pričamo tek o ozbiljnosti naučnih radnika. Upravo zahvaljujući toj ozbiljnosti rađa se novi književni žanr – parodija. Njena kolevka je antička Grčka. Aristotel u „Poetici“ navodi prve parodičare, ali njen procvat se vezuje za ime velikog komediografa Aristofana. Kroz parodije uzvišenih drama (najviše Eshila i Euripida), ali ništa manje i stihova, religijskih obreda i retorskih veština Aristofan stvara novu literarnu formu. Dostojan Aristofanov naslednik je Lukijan iz Samosate. Njegove najčešće mete su hrišćani (važno je napomenuti da ih on ne posmatra kao neprijatelje rimske države nego kao opskurnu sektu sa bizarnim ritualima i načinom života), ali i čuvena književna dela kao što su „Ilijada“ i „Odiseja“. Parodija kao žanr polako počinje da se širi. Susrećemo je u gotovo svakoj nacionalnoj književnosti, najčešće u formi poezije koja kroz imitaciju uzora donosi komične obrte. I tako se rađa novi književni žanr – farsa, koju nikako ne treba mešati sa parodijom. Iako poprilično bliske, njih odvaja suština. Koristeći se neretko jeftinim humorom i komičnim obrtima, farsi je isključivi cilj izazivanje smeha, dok se parodija ne iscrpljuje u gegu. Upravo nam to pokazuju tri velika književna dela koja su po svojoj suštini parodije. Tako Servantes piše „Don Kihota“ parodirajući viteške romane, Volter sastavlja „Kandida“ rugajući se Lajbnicovoj filozofiji, dok Svift stvara „Guliverova putovanja“ kao parodičnu reakciju na tadašnje putopise sa brojnim izmišljotinama. I polako dolazimo do suštine. Parodija je reakcija na glupost i lažnu pozu, kojoj se značenje ne iscrpljuje u duhovitosti. Isto tako, ona svojim kvalitetom postaje autonomno književno delo, neretko vrednije od dela kojem se izruguje. Najbolje nam to pokazuje stvaralaštvo Stanislava Vinavera.
Objavljujući sabrana dela Stanislava Vinavera, „Službeni glasnik“ je u jednom tomu priredio njegove parodijske tekstove. Tako su u prvom delu ove knjige sabrane tri „Pantologije“ koje je Vinaver objavio pre Drugog svetskog rata. Imitirajući čuvenu „Antologiju novije srpske lirike“ Bogdana Popovića, Vinaver se izruguje koliko pesnicima koji su ušli u ovaj izbor, toliko i njenom priređivaču. On Popovićev izbor dopunjuje sa velikim brojem tadašnjih stvaralaca, slikajući tako celokupnu književnu scenu. Drugi deo knjige „Alajbegova slama“ donosi parodije koje je Vinaver objavljivao posle Drugog svetskog rata. Njihove teme su književni sporovi, velika literarna imena, ali ništa manje i politička zbivanja.
Ono što se na prvom mestu mora pomenuti je Vinaverova erudicija i duhovitost. Upravo zahvaljujući ovom čudesnom spoju, Vinaver uspeva da uhvati suštinu stvaralaštva svojih „žrtava“, ali i da je predstavi na nenadmašno duhovit način. Tako on kroz „Pantologije“ i „Alajbegovu slamu“ ogoljava do kraja pretencioznost, patetiku i lažnu učenost svojih savremenika, sve ono što neminovno prati umetničko stvaralaštvo. Na njegovoj meti su svi. Nema izuzetaka i milosti. Najbolje nam to pokazuje portret Jovana Skerlića: „Žandarski narednik koji se odmetnuo u hajduke i pljačkao i harao zemlju poezije u ime zdravoga razuma i drugih zdravstvenih izgovora.“ Ili još bolje reči koje stavlja u usta Isidore Sekulić: „Eto kako je narod genijalan, kad ga ja tumačim“.
Jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, Stanislav Vinaver, je rođen u uglednoj šabačkoj jevrejskoj porodici. Na Sorboni studira matematiku i fiziku. Debituje sa zbirkom pesama „Mjeća“. Kao jedan od hiljadu i trista kaplara učestvuje u Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu službuje kao diplomata, ali i kao novinar. Zbog oštrog pera stekao je veliki broj neprijatelja, čak i robijao zbog jedne muzičke kritike. Drugi svetski rat provodi kao zarobljenik u logoru Osnabrik. U posleratnom vremenu posvećuje se književnom prevođenju (sa čak šest jezika) i ostavlja maestralne prevode Hašeka, Rablea, Tvejna… Njegova sabrana dela u redakciji Gojka Tešića je objavio „Službeni glasnik“.
U čemu je najveći značaj ove knjige? Na prvom mestu to je nenadmašni humor Stanislava Vinavera. Iako je gotovo polovina književnika koje je Vinaver parodirao u potpunosti zaboravljena, pa nam tako njihova imena i stvaralaštvo ništa ne znače, mi ipak zahvaljujući Vinaverovom vrcavom duhu uživamo u čitanju. Najvažnije je što se Vinaver ne iscrpljuje u parodiji određenog teksta. Naprotiv. On parodira ne samo tekst već i celokupno stvaralaštvo književnika. Preoštar, jedak, toliko ironičan da neretko prelazi u cinizam, on sastavlja knjigu koja prelazi svaku moguću granicu. Povrh svega, Vinaverovi tekstovi nisu samo parodije književnog stvaralaštva određenih pisaca, već i cele jedne epohe. Onako kako to samo Vinaver može: „Veličinu pojedinih ljudi treba meriti i onim merilom koje je važilo u njihovo doba, merilom koje je katkad jedino merodavno. Izdavač se Pantologije nije nažalost mogao držati tog jedinstvenog merila jer se za mnoge drevne savremenike naše (…) ne zna kad su se rodili – svakako po idejama su iz XVII veka.“

Naslov: Pantologije / Alajbegova slama
Autor: Stanislav Vinaver (1891-1955)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2012
Strana: 724

Srednjovekovni putovođa – Radivoj Radić i Radoslav Petković

Generacijsko nerazumevanje je neretko pratilac međuljudskih odnosa. Ono dolazi iz različitih iskustava, ali i kao posledica preživljenog vremena. Koliko su mu podložne starije generacije, ono sada već poslovično – e, a u moje vreme se znalo, ništa manje mu ne robuju ni mladi. Pokušajte primera radi da predočite nekom pubertetliji vreme u kojem nije postojao internet. I koliko god nam to nerazumevanje ponekad delovalo komično, ono u svojoj biti nosi tragičnu notu. Šta su drugo želje za povratkom u neko sjajno prošlo vreme i tadašnji način života ako ne tragedija, koliko za posednike tih želja još više za društvo? Ali da ostavimo po strani generacijsko nerazumevanje u međuljudskim odnosima i da se posvetimo našoj temi. Ona je gledanje prošlosti iz vizure sadašnjosti. Istorija zavisi od sadašnjosti. Koliko god određeni fakti iz prošlosti bili čvrsti i postojani (Napoleon je postojao, recimo, i to niko ne može osporiti), njihovo tumačenje i interpretacija zavise od duha vremena. I tu se krije najveća opasnost u proučavanju istorije, a sledstveno tome i u svim onim naučnim i umetničkim oblastima gde je istorija prisutna. Jedan događaj iz prošlosti tako u različitim vremenima može poprimiti dijametralno suprotna značenja. Dodajte tome i stereotipe i dobijate prostor ogromnog nerazumevanja. Uzmimo za primer putovanje. U današnjem svetu gde su putovanja nešto sasvim normalno, pa čak i podrazumevajuće, ona se predstavljaju kao blagodet i isključiva privilegija našeg vremena. Putovanje je štaviše postalo jedno od ključnih ekonomskih oslonaca društava. Avionski i železnički transport, turistički aranžmani, brojne ture po gradovima, doveli su putovanje do nečeg potpuno lakog i običnog. Toliko da mi ni ne možemo da zamislimo, ili pak da pojmimo, da se i nekada putovalo. Otud i toliko pojednostavljenja i smeštanja naših predaka u šablon ljudi ograničenih na najbliže okruženje. Ima u tome istine, kao što je i istina da je i danas većina ljudi takva, ako ne računamo letovanja i šoping-ture, ali izuzetaka uvek ima. O njima u sjajnoj studiji „Srednjovekovni putovođa“ govore Radivoj Radić i Radoslav Petković.
„Srednjovekovni putovođa“ je koncipiran kao bedeker kroz svet srednjovekovnog putnika. U prvom delu knjige „Putovati kroz Srbiju u srednjem veku“ profesor Radivoj Radić daje iscrpnu analizu stanja srpskih srednjovekovnih puteva i vremenskog konteksta. Ne i manje bitno, on daje sliku tadašnjih putnika. Pa bili to trgovci, vladari u obilasku zemlje, vojnici u ratnim pohodima ili pak verski zanesenjaci ili lutalice. Takođe, on navodi spisak svih značajnijih putnika koji su prošli kroz srednjovekovnu Srbiju. Drugi deo knjige „Putovanje ili dvosmislenost“ dolazi iz pera književnika Radoslava Petkovića. Oslanjajući se na istorijske podatke on piše esej o životu srednjovekovnog čoveka i njegovoj želji i potrebi za putovanjem.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je sjajan izbor autora za obradu teme. Urednik knjige Goran Petrović je odabravši vrsne stručnjake pronašao način da se srednjovekovni putnik obradi iz dve podjednako zanimljivije vizure. Na prvom mestu to je sjajna istorijska analiza Radivoja Radića u kojoj su sa pravom naučnom prilježnošću sakupljeni dragoceni istorijski podaci i onda prezentovani kroz pitak i činjenično bogati tekst. Svet srednjovekovnog putnika tako se pred nama otkriva u svom svojem sjaju ali i teškoćama. Na ovu istorijsku analizu nastavlja se esej Radoslava Petkovića koji temu briljantno razrađuje, ulazeći u unutrašnji svet srednjovekovnog čoveka. Još bitnije, on upoređuje sliku tadašnjeg i sadašnjeg putnika. Sve to prate sjajne fotografije, odabrane sa merom i smislom, kao i odličan dizajn knjige likovnog urednika Gorana Ratkovića.
Radivoj Radić je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i šef katedre za vizantologiju. Objavio je preko stotinu naučnih radova, kao i nekoliko knjiga koje za svoju temu imaju svakodnevni svet Vizantije i njene veze za južnoslovenskim narodima (pomenimo samo „Strah u poznoj Vizantiji“, „Vizantija: purpur i pergament“ „Carigrad: Priče sa Bosfora“), ali i niz polemičkih spisa protiv dnevno-političke i šarlatanske zloupotrebe istorijske nauke.
Radoslav Petković spada u red najznačanijih savremenih srpskih pisaca. Njegovo stvaralaštvo odlikuje ukorenjenost u istorijske teme, eruditsko poznavanje prošlosti, kao i niz postmodernih književnih tehnika. Petkovićev roman „Sudbina i komentari“ je pored „NIN-ove nagrade“ zadobio i niz značajnih priznanja i smatra se za najnagrađivanije srpsko književno delo. Objavio je još nekoliko romana, zbirki pripovedaka i eseja, kao i prevoda sa engleskog jezika.
Kako je izgledalo putovanje srednjovekovnog čoveka u ovoj knjizi pokušava da se odgonetne. I u tome uspeva. Na prvom mestu, ono je bilo daleko od svakog današnjeg iskustva. Trajalo je dugo, otpišite savremenu mehaniku, bilo je mučno i naporno, hoteli i ostala moderna konačišta ne postoje, gotovo da se nikada nije putovalo zbog zadovoljstvo, zaboravite letovanja i turističke ture. Ulazeći u svet srednjovekovnog putnika Radoslav Petković zaključuje: „Znao je da je put pun napora i opasnosti. Znao je da će putovati po hladnoći i vlazi ili po vrelom suncu i žezi. Znao je da ga, usput, mogu opljačkati, a možda i ubiti, razbojnici – a da ga, ako putuje morem, osim oluja i brodoloma, mogu dočekati i pirati pa će se njegovo putovanje završiti na nekoj severnoafričkoj pijaci robova.“ Ali i pored toga, srednjovekovni čovek je putovao, prenoseći znanja i iskustva koja su dovela do napretka i civilizacije koju danas poznajemo. Taj svet srednjovekovnog putnika sa izuzetnom preciznošću, dubokim razumevanjem i bogatom erudicijom nam donose Radivoj Radić i Radoslav Petković.

Naslov: Srednjovekovni putovođa
Autori: Radivoj Radić (1954-) i Radoslav Petković (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2011
Strana: 128

Tragedija jednog naroda – Momčilo Đorgović

Da je moguće biti optimista, to je sigurno. Optimista i pametan čovek, to je već diskutabilno. I pre nego što u besu batalite čitanje ovog teksta, ovo se ne odnosi na „filozofiju svakodnevnog života“, kako je nazivaju moderni gurui i ostali propovednici. Ne, tema nisu vaši životni svetonazori i surogati kojima popunjavate duboku egzistencijalnu prazninu. U pitanju su one naizgled velike i dosadne teme. Politika i istorija. One od kojih ste davno digli ruke, shvatajući da ulaskom u kaljugu čovek ne samo da nema šansu da je očisti i preobrazi u, ajde da budemo malo banalni, cvetnu livadu, već će jedino moći da izađe iz nje okaljan. I to je osnovni problem sa bavljenjem politikom, a sledstveno tome i istorijom. I da budemo načisto, ne postoji istorija bez politike, kao ni politika bez istorije. Ali da nastavimo. Ideali, ta silna stremljenja ka boljem, lepšem i svetlijem, završavaju se na dva načina. Prvi je gorko razočarenje, a drugo pretvaranje u ono protiv čega se borimo. I to je jedino razrešenje u kom god vremenu živeli. Pogotovo danas. Zavarani razvojem, tim silnim tehnološkim inovacijama, mi gajimo iluziju da će on dovesti i do mentalnog razvoja. Hoće đavola. Čovekova suština ostaje ista, porivi se ne menjaju, i jedino je moguće do određene granice kultivisati ljudske nagone kako bi se život učinio snošljivijim. Istorija je, kao i život, po Ničeu „večno vraćanje istog“. Tu ideju razrađuje Orvel: „Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“ I baš zbog toga je bitno znati svoju prošlost. Ako ni zbog čega drugog onda barem da ne ispadnemo budale. Prosto da ne dopustimo da ponavljamo iste greške, još tačnije da ne budemo prevareni na isti način. Ali i to je veliki problem. Verzija istorije koja nam se nudi ušećerena je slika pada. Narativ o divnim prošlim vremenima, pretvoren u nacionalne mitove, anestezija je od svakodnevnice. Način da se preko prošlosti kontroliše sadašnjost i tako stvori budućnost. Stoga su od velikog značaja otrežnjujuće knjige, one koje istinu sasipaju u lice bez obzira koliko ta istina bila bolna i teška.
U knjizi „Tragedija jednog naroda“ sabrani su članci koje je vrsni beogradski novinar Momčilo Đorgović objavljivao kao seriju tekstova preko dve godine. Njihove teme su najčešće memoari i zapisi srpskih političara, intelektualaca, ali i direktnih svedoka i učesnika značajnih događaja naše istorije. Posebna draž je u tome što su to zapisi potpuno, neretko i namerno, zaboravljenih ljudi. Tako ćete u ovoj knjizi moći da se upoznate sa zapisima Nikole Krstića, Branka Lazarevića, Pere Todorovića, Džona Rida… S druge stane, čekaju vas zanimljive interpretacije poznatih biografija kao vodič kroz mučnu istoriju, a sve preko života Miloša Obrenovića, Gavrila Principa, Milovana Đilasa, kao i Gintera Grasa, Žoze Saramaga, Vinstona Čerčila…
U čemu je vrednost ove knjige? Na prvom mestu to je erudicija autora kojoj se ne može pronaći pandan u modernoj srpskoj žurnalistici. Već naviknutim čitaocima na grozotu srpskog novinarstva i publicistike, ova knjiga će predstavljati pravo iznenađenje, i to pozitivno. Autorov sjajan stil, pitak i lak za čitanje a opet prepun silnih račvanja i digresija, sjedinjen je sa pomnim proučavanjem građe i ogromnim piščevim trudom. Još bitnija je istinoljubivost koja ima otrežnjujuće dejstvo. Kao ilustraciju dovoljno je navesti samo ove rečenice: „Ulepšava se tamo gde bi trebalo da se suočava sa poharama državnog budžeta. Proizvodi veličanstvenost, tamo gde bi trebalo da se ogole greške i neznanja. (…) Sirotinjski i zaostali život se kompenzuje ‘velikom’ istorijom ‘napaćenog i ugroženog naroda’. Pakao su uvek neki drugi, bili smo poraženi zbog grešaka drugih, inače bismo uvek pobeđivali.“
Jedan od vodećih srpskih novinara i publicista, Momčilo Đorgović, rođen je 1949. godine. Pisao je za Drugi i Treći program „Radio Beograda“, „Borbu“ i „Danas“. Sa Slavkom Ćuruvijom je bio osnivač i urednik „Nedeljnog telegrafa“. Njegova prva knjiga „Vernik i heretik“ o Milovanu Đilasu izazvala je veliku buru u tadašnjoj javnosti. Objavio je još roman „Srpski valcer“, romansiranu verziju političke istorije Srbije od kneza Mihaila do danas, kao i političku studiju u dramskom obliku „Uspon i pad Titove Jugoslavije i Rankovića na Brionima“.
Jedni kopaju da bi otkrili skrivenu istoriju i shvatili zašto smo izolovani na pučini, a nismo u društvu na kontinentu. Drugi kopaju pod parolom ‘Napred! U prošlost!’ i pokušavaju da restauriraju sistem vrednosti od pre sto godina.“, Momčilo Đorgović piše u ovoj knjizi. Sasvim je sigurno da on pripada ovoj prvoj grupi. Iako nam se možda neki autorovi politički stavovi neće svideti, to je već stvar ličnog sentimenta i izbora, Đorgovićevo otkrivanje skrivene istorije je dragocen dar. Mi čitajući ovu knjigu o našoj prošlosti saznajemo da se na ovom, možemo slobodno reći prokletom, parčetu zemlju vekovima ništa ne menja. Isti sistem vrednosti, odnosno izostanak svih vrednosti, političke borbe koje su dimna zavesa za lopovluk i korupciju, opšta nesposobnost i nerazumevanje sveta oko sebe koje zadobija epohalne razmere, sve je to zaključak posle čitanja ove knjige. Pa zašto je čitati? Najpre zato da shvatimo da istorija nije šarena laža. U njoj nije bilo ništa bolje nego što je danas. Da smo bili isti pre sto godina, i da ćemo biti isti takvi u budućnosti. A to je zapravo tragedija jednog naroda.

Naslov: Tragedija jednog naroda
Autor: Momčilo Đorgović (1949-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2016
Strana: 603

Božanstveni bezbožnici 2 – Sanja Domazet

bozanstveni-bezboznici-2Razlikovanje autora i njegove kreacije u ne tako kratkoj istoriji književnosti oduvek je predstavljalo svojevrsni izazov. Čitaocima nenaviknutim na distinkciju ova dva ponekad tako suprotstavljena sveta, odgovor je lak. Kreacija i tvorac su isto. Tačnije, stavovi izneti u nekom delu obavezno su stav pisca, a još češće stvar je drastičnija. Ako je, recimo, autor đubre, sasvim sigurno ni njegova dela se ne razlikuju. Koliko su ovi neuki čitaoci problem, pokušajte naprimer da nekoga ubedite da Njegoš ne misli zaista da je „pučina stoka jedna grdna“, već da su to reči vezira – Njegoševog lika iz „Gorskog vijenca“, pa ćete videti; ponekad su i sami pisci uzročnik istog. Nije njima lako. O, naprotiv. Najpre zato što kreacija može biti nešto najistaknutije i najblistavije, a da njen tvorac bude mnogo daleko od toga. Štaviše, to je tako često. Umetnik, hulja i podlac. Gotovo stereotip. I onda kreće besomučno pisanje i prekopavanje po umetnikovoj biografiji. Omiljeni sport svake čaršije. A tu čaršiju, kakva bi bila nego indolentna i zla, ništa više ne pokreće od prljavštine. Kakva crna umetnost, kakva estetika, kakvi bakrači, bitno je nekog okaljati i napraviti sličnim sebi. Izlet iznad običnog potrebno je svim sredstvima prekinuti i umetnika prizemljiti. Naša čaršija je najčistiji primer toga. Još od onih prvih tračeva o Vuku Karadžiću, šta hoće taj ćopa što je prodao veru za večeru; preko plejade pesnika, pusti ti njega vidiš kakva je to pijanica i raspikuća; velikog Bore Stankovića, izdajnik koji piše za okupatorske novine; Ive Andrića, đubre, cicija, mrski katolik, do gnusnih laži da je njegov pravi otac jedan travnički fratar; pa sve do velikog Danila Kiša, kojeg je upravo ta čaršija odvela na sud optužujući ga za plagijat – matrica je ista. I to se nikada, nažalost, ne menja. Ali, čaršija prolazi. Oni koji su nekada bili provlačeni kroz blato, sada su nacionalne veličine. Ono što pak ne prolazi (ili barem duže traje) su knjige i studije o umetnicima. Čaršijsko ogovaranje sada poprima znatno zlokobniju verziju. Umetniku se ne uzima za zlo umetnost, ali biografija postaje borno polje za gnusne insinuacije preko događaja iz junakovog ne tako slavnog života. I tu motiv istraživanja života predstavlja samo opravdanje. Pravi poriv je senzacionalizam, opet ono čaršijsko zadovoljavanje najgorih strasti. Ali ima i onih drugih biografija, tako retkih i iskrenih u svojoj ljubavi prema predmetu istraživanja. Čistih bisera u čaršijskom mulju. Jedna od takvih knjiga je i „Božanstveni bezbožnici 2“ Sanje Domazet.
Nastavljajući tačno tamo gde je stala u prvom delu „Božanstvenih bezbožnika“, Sanja Domazet piše biografije najvećih umetnika dvadesetog veka. Njih četrdeset sabranih na jednom mestu pripadnici su različitih umetničkih žanrova i smerova. Tako možemo pročitati biografije pisaca – Beketa, Darela, Kapotea, Egziperija, Modijana, Toni Morison, Šimborske, Virdžinije Vulf, Karvera, ali i naših velikana – Andrića, Crnjanskog, Kiša i Pavića. Sa druge strane stoje slikari Van Gog, Igor Vasiljev, Modiljani, Rober Duan, kao i velika baletska i operska imena Rudolf Nurijev i Marija Kalas. Posebnu poslasticu čine portreti Koko Šanel, Merilin Monro i Bili Holidej.
Odrediti šta su tačno ove minijature Sanje Domazet je težak zadatak. Na prvom mestu moglo bi se reći da su to svojevrsni mikro-eseji o velikim umetnicima. Podataka kao i erudicije autorke ne manjka, što je vidljivo na svakoj stranici ove knjige. Ispunjavajući osnovnu ulogu članaka, Sanja Domazet studiozno proučava živote svojih junaka donoseći nam najznačajnije biografske podatke. Ali ove minijature nisu samo to. Oživljavajući živote svojih junaka izuzetnim i pitkim stilom, autorka se približava književnosti. Upravo zahvaljujući takvom stilu, „Božanstveni bezbožnici“ nalaze se na tankoj liniji između naučno-biografskog i poetsko-književnog.
Sanja Domazet spada u red najznačaјnijih srpskih savremenih srpskih spisateljica. Napisala je šest romana („Ko plače“, „Azil“, Čitati more“, „Acqua alta“ i „Fric“), nekoliko priča i drama, kao i niz knjiga eseja. Do sada je za svoje stvaralaštvo dobila nagrade „Žensko pero“, „Meša Selimović“ i „Moma Dimić“. Plodan je književni kritičar i istraživač biografija velikih umetnika. Predaje kreativno pisanje na Fakultetu političkih nauka.
Značaj i vrednost „Božanstvenih bezbožnika“ proilazilaze najpre iz dubokog divljenja spram dela svakog od umetnika čiji je portret dat u ovoj knjizi. Autorka nikada ne zaboravlja da su oni značajni ne po tome kakav im je bio život, već najviše i jedino po svojim delima. I Sanja Domazet piše o tim delima, život je samo pozadina za njihovo osvetljavanje, moglo bi se reći sredstvo kako bi se bolje shvatila. Pri tom, autorka ne zalazi u stupidna izjednačavanja umetnikovog života sa delom, daleko od toga. Ona druga komponenta, stilska, uznosi ovu knjigu iznad običnog biografskog. Više ili manje uspešno, sve zavisi od mesta do mesta, Sanja Domazet piše pohvale i himne umetnicima kojima mnogo duguje. Stoga je i potpuno nerazumljivo unošenje Vladimira Putina u spisak junaka ove knjige. Voleli ga ili ne (to je već pitanje političkog i ideološkog opredeljenja), jednom političaru nije mesto među umetnicima. Takođe, potpuno je besmisleno doslovno prenošenje eseja iz prvog u drugi deo, koji zauzimaju trećinu knjige. I pored ovih zamerki, Sanja Domazet je napisala sjajnu knjigu o velikim umetnicima, krcatu podacima, stilsku bogatu, blagonaklonu i krajnje iskrenu. Znajući da „(…) svaka biografija jeste laž, iskonstruisan niz rečenica koje prikrivaju jalovost koja vreba u svakom danu čovekovog pretrajavanja, ukoliko ne prevari demona i ne otme mu vreme“, Sanja Domazet se upušta u ovu igru, pišući biografije ljudi koji su prevarili tog demona i postali večni.

Naslov: Božanstveni bezbožnici 2
Autor: Sanja Domazet (1968-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2016
Strana: 325