Izbledele duše – Mladen Jakovljević

A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod”, ispisuje Karl Uve Knausgor u „Mojoj borbi“ opisujući smrt svog oca. Iako banalna, očeva smrt predstavlja svojevrsnu prekretnicu za Knausgora, toliko da ona postaje okosnica njegovog sedmotomnog romana, sasvim sigurno najveće književne senzacija dvadeset i prvog veka.  Ipak, sam čin očeve smrti, koliko i docniji obredi koji tu smrt prate, za Knausgora su skoro banalnost. Suštinski, smrt je u današnjici za dobar deo ljudi, uključujući tu i Knausgora, postala sasvim obična stvar. Koliko je to posledica promene medijske paradigme, pre svega načina izveštavanja o smrti u kojoj ona predstavlja samo brojku (to vidimo u ovom „koronarnom“ vremenu u kom se svakodnevno nižu izveštaji o smrtima, koji su ništa drugo do puke statistika, da parafraziramo reči koje se pripisuju Staljinu), ništa manje to proizilazi iz našeg odnosa prema smrti koji je doživeo drastične izmene. To najbolje možemo videti u obredima koji prate smrt. Oni su od nekadašnje koloritne ritualnosti pretvoreni u unificirane ceremonije (gotovo je svejedno da su li to religijske ili sekularne procesije). Čak i kada su prisutni „atavistički“ momenti, oni se posmatraju kao kuriozitet, neretko i kao potpuna bizarnost. Kako se čini, obrednost je ukroćena, a „civilizacija“ je zadobila još jednu pobedu. Ona je još prisutnija u samom činu umiranja. Nekadašnji lapot – naravno, ako je on uopšte postojao – smenjuje tavorenje staraca po domovima, gde oni žive i umiru ne predstavljajući smetnju svojim bližnjima. O gotovo patološkom prezrenju starenja – samim tim i smrti koja je krajnji ishod starosti – iluzorno je trošiti reči. Suština je, da konačno pređemo na stvar, u prilično promenjenom posmatranju smrti u današnjici. Zbog toga je i toliko ilustrativno Knausgorovo čuđenje nad očevom smrću. Umesto grandioznosti koja se povezuje sa smrću –  otprilike kao u scenama umiranja u operskim predstavama – dobija se banalnost. Ipak, čak i u izmenjenom obliku smrt menja čoveka. Nigde to nije vidljivije nego u literaturi. Okosnicu dobrog dela umetnosti, ako ne i najvećeg broja književnih dela čini smrt. Od „Epa o Gilgamešu“, prvog zabeleženog književnog dela u istoriji naše civilizacije, pa sve do današnjice, uzećemo opet Knausgora kao primer, smrt je dominantna tema, još više naš odnos prema njoj i pokušaj da se nekako izborimo sa njenom neumitnošću (to, recimo, sjajno čini Saramago). U koštac sa ovom velikom temom uhvatio se i Mladen Jakovljević stvarajući roman „Izbledele duše“.

Početak je devetnaestog veka. U jednom podrinskom selu spajaju se sudbine mladića Radovana i nekonvencionalnog sveštenika Branka, ali i dve dimenzije, života i smrti. Obitavajući nakon smrti u svojevrsnom limbu na seoskom groblju, Radovan upoznaje čudnovati svet izbledelih duša, umrlih meštana sela, osuđenih na posmrtni boravak u ovom međuprostoru. Za to vreme, sveštenik Branko na upravo tom seoskom groblju spoznaje poroznu granicu između dva sveta koja će gotovo nestati do kraja knjige.

Žanrovski odrediti roman Mladena Jakovljevića je težak, ali i, u neku ruku, nemoguć zadatak. Izuzetna istorijska slika predustaničkih godina (uključujući tu i pojavu Vuka Karadžića u epizodnoj ulozi) sjedinjena je sa sjajnom predstavom narodnih verovanja i običaja, ali i života tadašnjeg sela. Dodajte tu i fabulu koja je na sredomeđi između horora i folklorne fantastike, kao i pokušaj rekonstrukcije narodnog govora, i dobićete „Izbledele duše“, sjajnu kombinaciju nekoliko žanrova, ali i pripovednih tehnika, sasvim sigurno jedan od boljih romana naše književnosti u proteklih nekoliko godina.

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu. Nakon studija engleskog jezika i književnosti predaje englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Debitovao je sa romanom „Vrata sumraka“, nakon kog slede romani „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Autor je brojnih naučnih studija i radova.

„Da narod uči pismena i čita, znalo bi se. Sve ostaje kad se zapiše. Ovako, od babe do babe, pola se zaboravi, pola izmisli i na kraju niko ne zna šta je, što je i kad je nešto bilo“, govori jedan od junaka romana. „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića su, možemo slobodno reći, pokušaj da se upravo te mitske koprene jednog davnog vremena skinu, i to prvenstveno preko rekonstrukcije govora i tadašnjeg načina života. Još bitnije, koristeći narodna predanja, Mladen Jakovljević ispisuje uzbudljivu fabulu koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ipak, ako ostavimo na stranu fabulu i jezik, Mladen Jakovljević stvara izuzetna promišljanja. Kroz prikaz sudbina umrlog junaka Radovana i njegovih grobljanskih sadruga on tka večitu priču o smrti, u ovom slučaju još kompleksniju, jer je izvedena kroz krajnje neobičnu, gotovo sinkretičku mešavinu narodnih običaja, hrišćanskog i budističkog učenja, neretko i ironije (sjajan je otpozdrav jednog junaka na reči pomaže bog: „Da je teo već bi pomogo.“). Mladen Jakovljević je napisao odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ispisao sjajna promišljanja o smrti, večitoj temi literature. Jedno od njih je i ovo: „Ovde bledi mnogo više od samog tela. Blede sećanja na sunčan dan, plavetnilo neba, zelene pašnjake ogrejane letom, pucketanje drva u furuni kad dođe zima, ljude koje smo ostavili za sobom… Na kraju izbledi sve. A opet… Iako ovo mesto mnogo toga uzme, jedno izgleda ostaje. Koliko god da čoveku telo i sećanja izblede, ma koliko vremena da je ovde, tuga ostaje do samog kraja, dovoljno snažna da može da zaboli i povredi i ono malo duše što preostane da se grčevito drži za postojanje.“

Naslov: Izbledele duše
Autor: Mladen Jakovljević (1975-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 260

Smrt na sandalovom kocu – Mo Jen

Ako je verovati Bibliji, jedan od prvih događaja u istoriji čovečanstva je bilo ubistvo. I to mučko. Kain odvodi svog brata Avelja u polje i tu ga ubija na prevaru. Dalje stranice Biblije su nastavak bestijalnog nasilja. Na kraju, sam bog je takav. On naređuje Jevrejima da odmah po dolasku u obećanu zemlju pobiju sve starosedeoce, i ne samo njih. Potrebno je pobiti i njihove žene i decu, čak i njihove životinje. O surovim kaznenim starozavetnim propisima tek ne treba trošiti reči. Smrt je kazna za mnoštvo prekršaja, od onih seksualnih (bila to homoseksualnost ili preljuba, čak i seksualni odnos tokom menstruacije), pa sve do verskih i obrednih. Suštinski, bestijalno nasilje i smrt, i to u najneverovatnijim varijantama, predstavljaju jednu od konstanti koje prate ljudski rod od prapočetaka. Nasilje je sastavni deo života rodovskih zajednica. Tako je krvna osveta dovela do istrebljenja brojnih plemena. Ubijanje ubrzo postaje i „legalizovano“. Rekosmo već, takav slučaj je u starozavetnoj jevrejskoj istoriji, ali podjednako i u drugim civilizacijama. Prvi sačuvani pravni kodeks u istoriji, Ur-Namuov zakonik, predviđa smrtnu kaznu za slučajeve ubistava i preljube, čak i za „veštičarenje“. Taj model preuzimaju i kasniji zakonici, pretvarajući smrtnu kaznu u pravni čin. I još bitnije, mada je bolje reći – još strašnije, ti zakonici bestijalno nasilje „legalizuju“, tako da ono postaje nešto sasvim normalno. Ili još jednostavnije rečeno, nasilje koje čovek učini prema drugom čoveku nikako nije dozvoljeno, dok je nasilje koje država učini prema svojim „podanicima“ sasvim legitimna stvar. Tako je došlo do mučne istorije „državnog“ nasilja prema ljudima. Država je mogla, negde i sad može, da ljudima čupa nokte, poliva ih katranom, nabija ih na kolac, da seče delove njihovih tela, da ih kastrira, oslepljuje, prebija, bičuje, udara maljevima u glavu, odrubljuje im glave, ubija ih na električnoj stolici, razapinje, kamenuje, baca sa zgrada… Da stanemo ovde, ponajviše zato što je ovaj spisak beskonačan. I užasavajući zato što je potpuno legitiman, da ponovimo još jednom. Sve su ovo kazne koje se, jelte, ne izvršuju zato što su zakonodavci monstrumi, nego da bi se ispunila nekakva „pravda“. Otprilike po onoj biblijskoj „oko za oko, zub za zub“. Da je ovakvo shvatanje i dalje sveprisutno govori odijum ogromnog dela javnosti kada se desi neki užasan zločin i traženje da se zločinac kazni tako što će nad njim biti sprovedeno isto nasilje koje je on učinio. Kao da će to nasilje ispraviti čitavu stvar i vratiti nevinu žrtvu u život, otprilike tako se misli, a ne shvata da u tom slučaju cela jedna država, mi sami, postajemo kao taj zločinac, nastavljajući spiralu nasilja sve dok nas ono ne proguta. O baš takvom užasavajućem nasilju piše kineski nobelovac Mo Jen.
Kraj je devetnaestog veka. Isto tako i kraj viševekovnog kineskog carstva. Ono nestaje u unutrašnjim borbama i previranjima, ali i zbog sve većeg uticaja stranih sila. Protiv tog propadanja diže se čuveni Bokserski ustanak. Isto tako i jedan operski pevač u provinciji Gaomi. On je rešen da sa svojom družinom zaustavi gradnju železnice od strane mrskih nemačkih kompanija, ali i da se suprotstavi korumpiranoj državnoj administraciji. Na nesreću, on je poražen. I predat čuvenom carskom dželatu na izvršenje kazne. Ona je nabijanje na sandalov kolac. Još gore, pobunjenik je osuđen da na tom kocu, i to za primer drugima, provede nekoliko dana živ.
Kako sam Mo Jen u pogovoru za ovaj roman kaže, „Smrt na sandalom kocu“ je pokušaj da se u jednom delu sastave zvukovi njegovog rodnog kraja, to je sada gotovo zaboravljena mačja opera, sa silnim istorijskim predanjima i mitovima. Rezultat je ovaj veličanstveni roman. Mo Jen posebno majstorstvo pokazuje u narativnim strategijama. S jedne strane je narodski govor, ispovesti samih junaka, koje plene neverovatnom liričnošću, ali i literarnim talentom autora da ispiše tok svesti pripadnika različitih klasa, baš kao i ljudi različitog obrazovanja i duševnog stanja. S druge strane je govor sveznajućeg pripovedača, doduše samo naizgled sveznajućeg i objektivnog. Kako sam Mo Jen kaže: „Iako se na prvi pogled čini da je deo ‘Svinjski trbuh’ napisan iz ugla objektivnog, sveznajućeg pripovedača, i on je zapravo zapis fantastične istorije koja se u narodu prenosila usmenim putem, pripovedanjem ili pevanjem, i opet je, obrni-okreni, u vezi sa zvukovima. I razlog zbog kog sam osmislio i napisao ovaj roman bili su, pre svega ostalog, zvukovi.“ Da osetimo sve te „zvukove“ i silne jezičke i stilske nijanse pobrinula se Ana M. Jovanović kroz izvrstan prevod romana.
Mo Jen, jedan od najistaknutijih kineskih i uopšte svetskih književnika današnjice, je rođen u gradu Gaomi. Tokom kulturne revolucije stekao je epitet „nepoželjnog elementa“, što mu je donelo silne nevolje. Po završenim studijama počinje njegova profesionalna karijera u kulturnom odeljenju kineske vojske. Objavio je niz novela, romana, zbirki prika i memoarskih knjiga (na srpskom su objavljeni prevodi sedam njegovih dela). Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2012. godine.
„Teško vatru možeš z’gasti rukohvatom pamuka, i gomilom snega sakriti leš čoveka. Al’ da više ne bih ja priču uvijo, mlađarijo, uši spremi, da čuješ sve što je bilo!“, govori Mo Jen kroz usta jednog svog junaka. Neprestano preplićući narodski govor, stihove iz mačjih opera, ali i silna narodna predanja, Mo Jen stvara roman koji nas u isto vreme upoznaje sa jednom samo naizgled dalekom kulturom i načinom života, ali i sa kulturom sa kojom imamo dosta sličnosti. Jedna od njih, koja je posebno u ovom romanu izražena, je bestijalno nasilje. Kroz priču o nabijanju „krivca“ na sandalovom kolac, ali i kroz dželatovo sećanje na „vrhunce“ svoje karijere, mi ulazimo u mračni svet ljudske bestijalnosti, užasavajuće slične na svakom kutku naše planete. Najgore od svega, ponovićemo ovo ko zna koji put, je to što je ovakvo nasilje sasvim normalno, što se ono čak smatra za nekakvu pravdu i državni zakon. Svet je to koji je ništa drugo do najveći pakao, i to pakao koji smo mi stvorili. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog veličanstvenog romana: „U ovakvoj situaciji, samo ako umreš, ostaješ čovek, ako nastaviš da živiš, nećeš biti ništa drugo do pseto.“

Naslov: Smrt na sandalom kocu
Autor: Mo Jen (1955-)
Prevela: Ana M. Jovanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 616

Nesreća bez želja – Peter Handke

Po sada već opšteprihvaćenoj Frojdovoj teoriji, dve nagonske sile koje određuju ljudski život su Eros i Tanatos. Na jednoj strani je nagon za životom, a na onoj drugoj nagon za smrću. Razume se, smrt je u ovoj borbi uvek pobednik. Naprosto, neizbežna je. Suočenje sa tom neminovnošću je poprilično raznoliko. Ono najpre zavisi od naših uverenja. Ukoliko smo vernici, pod tim se pre svega misli na judaizam, hrišćanstvo i islam, smrt je samo jedna životna stanica. Nakon ovozemaljskog, po učenju ovih religija, sledi večiti život, određen po našoj zasluzi. Situacija je znatno kompleksnija u hinduizmu i budizmu, pošto je po njihovom učenju život posle smrti svojevrsna kazna. Konačni nestanak, nirvana kako ga budizam naziva, krajnje je oslobođenje. Za ateiste je situacija potpuno drugačija. Ovaj život je sve što imamo, i sa njegovim prestankom dolazi potpuni kraj. Sva ova shvatanja su zadobila istaknuto mesto u literaturi. Mi ćemo ovde navesti samo par primera. Možda je najbolje početi od Dostojevskog. Jedna od najpotresnijih priča u istoriji literature je njegova pripovest „Mališan kod Hrista na božićnoj jelki“. Baš kao i u čuvenom odeljku „Veliki inkvizitor“ iz romana „Braća Karamazovi“, dečja smrt je velika prekretnica, samo različita. U „Mališanu kod Hrista na božićnoj jelki“ smrt jednog deteta je prikaz utehe koju nam jedino bog može dati. Na ovom svetu nema pravde, nema dobrote i nema nikakve utehe. Sve nam to jedino može dati bog. Vera Dostojevskog je vera očajnika, napaćenog čoveka kom jedino vera u više biće može doneti spas. Takav je i njegov čuveni kredo u kom on odabira pre život bez istine nego istinu koja bi isključivala Hrista. Potpuno drugačije shvatanje smrti je tema još jednog čuvenog dela. Kamijevog „Stranca“. Smrt se ovde posmatra iz potpuno drugačijeg ugla. Najpre, ona je potpuni kraj. Ali, i u isto vreme, smrt je ništa. Prazna je, baš kao što je prazan junakov život. Sa tom prazninom se suočava i Karl Uve Knausgor u šestotomnom romanu „Moja borba“. Očeva smrt inicira trenutak preispitivanja sopstvenog života. Ništa manje i same smrti. Ona, baš kao i život, postaje nešto banalno, obično i svakodnevno. Kako sam Knausgor kaže: „A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu, (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod.“ O smrti, ništa manje i o suočenju sa njenom neminovnošću, pisao je i veliki Peter Handke.
Marija Handke, piščeva majka, se ubila. Ta smrt Handkea nagoni na pisanje. Rezultat je ovaj veličanstveni roman u kom on pokušava da odgonetne ko je bila ta žena? Kako je živela? Još bitnije, zašto je tako živela, Handkeove su polazne tačke. Ništa manje i pitanje: zašto se ta žena ubila? Iz svih ovih pitanja grana se priča o jednom mučnom i tegobnom životu, u potpunosti propaloj i večito sputanoj egzistenciji. Priča je to o ženi koja je izgubila svaku odliku ljudskog bića, što i sama u jednom trenutku priznaje. Jedini izlaz iz takvog života je bila smrt. O toj smrti, ali i o takvom životu pripoveda Handke u „Nesreći bez želja“.
Iako izuzetno kratak, Handkeov roman „Nesreća bez želja“ se hvata u koštac sa poprilično kompleksnim i teškim temama. To je najpre odnos pisca prema majčinoj smrti. Njena smrt za Handkea je nešto što se očekuje, nešto potpuno olakšavajuće i normalno. I u isto vreme potpuno užasavajuće. Tu životnu dihotomiju Handke opisuje nenadmašno. Bez suvišnih emocija, može se reći i bez bilo kakvih emocija, smrt je predstavljena na način koji dosad nije viđen. Baš kao što je to učinjeno i sa pričom o majčinom životu. Hladna je to, gotovo surova analiza jednog života, života majke, jedne propale ljudske egzistencije, ništa drugo nego hronika potpune propasti koja je zadobila neverovatnog hroničara i pripovedača. I to propasti koja je bila određena od samog početka: „Lična sudbina, ukoliko se ikada i razvijala kao nešto osobeno, bila je obezličena do poslednjeg delića sna, i isceđena u verskim, narodnim i običajnim obredima, tako da od individue gotovo ništa ljudsko nije preostajalo; ‘individua’ je bila poznata samo kao psovka.“
Peter Handke, jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca, je rođen u braku Slovenke i nemačkog radnika. Tek kasnije će saznati da je njegov pravi otac austrijski vojnik koji je službovao u Sloveniji. Usled progona koruških Slovenaca Handkeova porodica se seli u Berlin. Odrastanje u užasnim prilikama i kasnije majčino samoubistvo će ostaviti veliki trag u njegovom stvaralaštvu. Započete studije prava napušta posle prve objavljene knjige. Kreće književna karijera u kojoj je Handke objavio desetine romana (pomenimo samo „Kratko pismo za dugi rastanak“, „Strah golmana od penala“, „Moravska noć“…), drama, knjiga prepiski i esejistike. Istaknuti je filmski scenarista, a njegov film „Nebo nad Berlinom“ se smatra za jedan od najboljih evropskih filmova dvadesetog veka. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost.
„Roditi se kao žena u takvim okolnostima unapred je bilo ubistveno. Međutim, može se reći i: umirujuće; u svakom slučaju, bez straha za budućnost. Vračare su o crkvenim slavama samo momcima ozbiljno čitale budućnost iz dlana; kod žena je ta budućnost ionako bila samo lakrdija“, piše Handke u ovom romanu. U takvom okruženju rađa se i živi Marija Handke. Njen život je unapred određen, on je, kako ga sam Handke naziva, lakrdija. Problem je u tome što ona ne pristaje na tu lakrdiju. Odlazak iz rodnog mesta, boravak u Berlinu, jedna uspešna i jedna neuspešna ljubav koja će se pretvoriti u doživotni brak, životno posrtanje sklopčano sa rađanjem dece, povratak u rodno mesto kao prihvatanje krajnjeg poraza, sve su to etape i koraci ka unapred određenoj propasti. Ili kako to Handke kaže: „Nije, dakle, postala ništa, a nije ni moglo od nje nešto više da postane – to joj nije trebalo čak ni predočavati.“ Ispisujući povest o jednom takvom životu Handke je neprestano sukobljava sa pričom o smrti. Ona za Handkea nije tragedija. Naprotiv. Smrt je prirodni izlaz iz nesreće života. Gotovo izbavljenje. Ali i kraj priče koja nikako nije morala da se tako završi. Izlaz iz tog, možemo slobodno reći, bezizlaza Handke pokušava da pronađe u ovom romanu, u isto vreme stvarajući istinsko remek-delo. Silina pripovedanja u „Nesreći bez želja“, neverovatna stilska umešnost, ali i ništa manja književna vrednost sklopčana sa temama koje pokreće čine ovaj roman jednim od najvećih dela evropske literature dvadesetog veka. On se ponovo nalazi pred nama, i to u izuzetnom prevodu Žarka Radakovića.

Naslov: Nesreća bez želja
Autor: Peter Handke (1942-)
Preveo: Žarko Radaković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 101

Pročitajte i prikaz Handkeovog romana „Veliki pad“

Aleksandar i smrt – Slobodan Micković

„Smrt. Večita misao. Pritajena klica svesti u našim zaboravima. Jedino stalno i večito prisustvo u nama“, napisao je na jednom mestu Vladan Desnica. I zaista, misao o smrti je baš ta pritajena klica svesti u našim zaboravima, jer ma koliko god bila velika naša htenja i uzdanja smrt nas čeka kao krajnja neminovnost. Ali, opet, ljudi ne bi bili to što jesu da nisu smislili načine da se i taj neminovni kraj anulira. Šta je drugo medicina nego sredstvo da se kraj barem privremeno odgodi ili niz naučnih, podjednako i šarlatanskih, pokušaja da se smrt pobedi? Setite se samo onih grotesknih čuvanja tela u tečnom azotu ne bi li se tako dosegla besmrtnost. Ako ostavimo po strani ove stvarne pokušaje anuliranja smrti, preostaju nam metafizičke iluzije o besmrtnosti. Pored potrebe za ustrojiteljem sveta, nečem što daje smisao našem haotičnom postojanju, ljudi od boga, ili ideje o bogu, traže i besmrtnost. Nadu da ovo, ipak, nije kraj i da je izvestan nastavak našeg postojanja. „Smrt je izumitelj boga“, piše Saramago. Ta nada u besmrtno trajanje svoj izraz pored obećanja budućeg života pronalazi i u iluziji o večitom trajanju kroz naša dela. Ipak, znači li to šta? Zar će nas zaista utešiti činjenica da će neko nekada pomenuti naše ime pošto zauvek nestanemo? Sa ovom iluzijom se sjajno poigrao Vudi Alen: „Ne želim da postignem besmrtnost kroz svoj rad… Želim da je postignem kroz neumiranje. Neću da živim u srcima ljudi koji su me znali, hoću da živim u svom stanu.“ Kako je to večito življenje u svom stanu nemoguće, ljudi uzimaju ono što se može uzeti. Još tačnije, iluziju o trajnom postojanju. Koliko je to posledica romantičarske misli o budućim generacijama koje nastavljaju našim putem, još više je pitanje ljudske sujete, toliko velike da ona prelazi i granice našeg ograničenog postojanja. Najvidljivije je to u umetnosti, svim tim tragikomičnim pokušajima umetnika da ostave nešto za one koji dolaze iza njih. Pritom se zaboravlja činjenica da je mnogo veća verovatnoća da će njihov rad biti zaboravljen. Statistika je ovde nepouzdana, ali sasvim sigurno na jednog umetnika koji se pamti nadovezuje se na stotine njih koji su u potpunosti zaboravljeni. Još veća iluzija o kontinuitetu dolazi od moćnika. San svakog vlastodršca, pogotovo tiranina, je koliko promena sveta u kom se sad živi, još više promena sveta koji će tek doći. Da li je to zaista moguće i šta od naših snova o besmrtnosti ostaje maestralno odgoneta Slobodan Micković u romanu „Aleksandar i smrt“.
Aleksandar Veliki je umro. Kao da nije dovoljna njegova iznenadna smrt, u Vavilonu nastupa pravi haos. Gde i kako sahraniti mrtvaca, početni je problem. Onaj mnogo veći je Aleksandrovo nasleđe i pitanje ko će zadobiti vlast nakon njegove smrti. U središtu tog haosa je lik Arhideja, Aleksandrovog oružnika i bliskog prijatelja. Određen da upravlja ceremonijom pripreme Aleksandrovog tela za sahranu, Arhidej pokuša da pronađe sebe. I to kroz priču o Aleksandru u čijoj je senci protekao ceo njegov život.
Najjednostavnije određenje ovog romana je da je on priča o životu velikog antičkog vladara, samo što je to daleko od istine. Aleksandar jeste glavni junak, Micković je obavio sjajno istraživanje njegovog života što je vidljivo na svakoj stranici knjige, no ipak tema ovog romana nije sam Aleksandar već uticaj koji je on ostavio na druge ljude. Izbor da glavni junak knjige u isto vreme bude i narator još više pospešuje ovu pripovedačku strategiju. Večito lelujajući između sećanja na Aleksandra, predstave sadašnjosti (mrtvog Aleksandra) i brojnih emocija i misli koje proizlaze iz sukoba prošlosti i sadašnjosti, Mickovićev pripovedač pokušava da zaključi ko je Aleksandar zaista bio: „Znaš da su to samo prazne reči koje liče na istinu, da je to samo nekakav prolog početničke drame, a da prava drama koja treba da sledi nikada neće biti napisana. Bila bi, sigurno, da je Aleksandar bio samo filozof, samo tiranin, samo heroj, osvajač, samo podmuklica, samo stradalnik. Znaš tu smešnu naviku današnjih pisaca drame – da likovi imaju samo jednu osobinu. Ali je on, sigurno, bio od svega toga, manje ili više, ponešto.“
Slobodan Micković spada u red najznačajnijih makedonskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Završio je studije filologije na skopskom univerzitetu, na kojem je docnije i predavao. Debitovao je 1992. godine sa delom „Aleksandar i smrt“ posle kojeg je napisao još šest romana. Bio je plodan esejista, književni teoretičar, kao i prevodilac. Za svoje stvaralaštvo je nagrađen sa nizom makedonskih književnih priznanja.
„Ali moćnici i nemaju potrebu da poznaju sebe, dovoljno im je što ih drugi znaju onako kako to oni žele – po sili, svireposti i bezdušju što izaziva strah“, Slobodan Micković piše u ovom romanu, trudeći se da ne postupi po ovoj misli. Tu predstava o moćniku ne zavisi više od njega samog, na kraju on je i mrtav, već od onih koji ostaju iza njega. I polako se vraćamo na početak. Šta ostaje iza nas tema je ovoga romana kroz priču o Aleksandru Velikom. Slobodan Micković daje sjajne odgovore. Ono što smo želeli da ostvarimo ostaje nedovršeno: „A upravo je njegov život bio odiseja. I više od toga – on se nije vratio u svoju Itaku, u Makedoniju. Otišao je, zalutao i nije više našao sebe. Taj je život prošao u traženju nečega. Da li je tražio zlatno runo, da li je tražio sedište bogova ili kraj sveta, niko ne zna. Nije našao ništa.“ Ostaje i praznina koja sa protokom vremena postaje sve veća i veća. Naša dela za koja smo mislili da su večita rastvaraju se i pretvaraju u ništavilo. Ni sećanje na nas nije ono što smo mislili. Od stvarne ličnosti postaje se priča i mit, koja isključivo zavisi od onog ko je pripoveda. Sve to maestralno pokazuje Slobodan Micković u romanu „Aleksandar i smrt“, koji po snazi svog poetskog izraza, veštini pripovedanja i erudiciji jedini pandan može pronaći u „Hadrijanovim memoarima“ Margaret Jursenar.

Naslov: Aleksandar i smrt
Autor: Slobodan Micković (1935-2002)
Preveo: Slobodan Micković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 243

Divni gubitnici – Leonard Koen

divni-gubitniciSigurno je bila hladna noć tog januarskog dana 1944. godine, hladna kako to samo može biti kanadska zima. Ali na tu hladnoću se ne obazire devetogodišnji dečak. On kopa rupu ispod krošnje velikog bagremovog drveta. Dečak se išunjao iz kreveta, pojurio ka očevoj sobi, zgrabio njegovu najdražu kravatu, i umetnuo poruku. Sad tu kravatu zakopava ispod drveta. Zaboravio je posle šta je napisao. Verovatno su bile reči bola. Nemirenja sa sudbinom, proklinjanja boga, poslednjeg pozdrava… Taj dečak je pre nekoliko dana izgubio svog oca. I govoriće kasnije da je godinama kopao, naravno metaforički, da pronađe tu poruku. Ali patnja, izazvana porazom i neumitnom smrću, nikada ga neće napustiti. Taj dečak je Leonard Koen. Njegova nedavna smrt ožalostila je milione ljudi. Onih kojima je on bio mnogo više od muzičara. Mnogo više i od pesnika. Možda je najbolje reći poslednjeg velikog umetnika i propovednika. Sedog starca sa fedora šeširom koji na sve ima odgovor. Čoveka koji poznaje svaki kutak naše duše, sve naše poraze, ali i retke trenutke sreće i zanosa. Umetnika koji je bolje od svih umeo da pronađe smisao vremena i da mu se suprostavi i naruga, onoga koji se nije libio da se uhvati u koštac čak i sa bogom. Iza te dirljive predstave velikog umetnika i proroka skrivalo se mnogo toga. Najviše nataloženog bola, užasa koji izjeda dušu i besmisla kao seni svakog našeg htenja i nade. On to nikada nije skrivao. Naprotiv, često je govorio da je bol pozadina njegovog života, sjedinjena sa osećajem da ništa nije kako treba, kao i da je zadovoljstvo u potpunosti nedostupno i da su sve strategije doživele krah. A tih poraza je bilo napretek. Najviše onih ličnih. Koliko je samo ljubavi prohujalo kroz Koenov život ostavljajući bolne tragove neuspeha. Ništa manje nije bilo ni onih stvaralačkih potonuća. Potpunog nezadovoljstva spram napisanih reči, stihova i romana, otpevanih pesama, koncerata. Čak ni vera nije bila dovoljna. Bolni teret jevrejskog religijskog nasleđa mešao se sa istraživanjem drugačijeg. Ali ni to istraživanje nije bilo dovoljno. Naprosto, ništa nije vredelo i ništa nije donosilo spas. A, paradoksalno, taj čovek je mnogima donosio spas. Iz Koenovog očaja su se slivali stihove prepuni čežnje, vere, senzualnosti, ironije, bola. Da, baš tim redom, i baš nerazdeljivo isprepleteni: „Među đubretom i cvećem / Heroji su tamo u morskoj travi / Tamo su deca u jutru / Ka ljubavi oni teže / I težiće zauvek tako.“ Ali, čemu ljubav? Čemu lepota? Čemu, kad će svakako doživeti svoj kraj? Ipak, stari majstor shvata da nam ona donosi bar malo olakšanja, trenutak sreće u večnosti besmisla. I zato on može da peva: „Pa nema veze. / Mi smo ružni, ali ipak imamo muziku.“ Ali, ljubav je bolna. Ponekad nije dovoljna. Suštinski, nikada nije dovoljna. Ništa nije dovoljno. I ništa nije dobro: „Svi znaju da je rat gotov / Svi znaju da su dobri momci izgubili / Svi znaju da je borba nameštena / Siromašni ostaju siromašni, bogati ostaju bogati / Tako to ide / Svako to zna.“ To je Leonard Koen. Pesimista do srži, pesnik koji teži ka lepoti, ali čak i kad je dosegne ona je prosto nedovoljna. Tome se ne može suprotstaviti, kao što se ni sa svojih devet godina nije mogao suprotstaviti očevoj smrti. Život je užas, shvata pesnik. Pa šta. Hajde da ga odživimo. I hajde da pišemo o tom porazu. Baš kao što to radi i u svom drugom romanu „Divni gubitnici“.
Pre nego što je postao muzičar, Koen je bio i više nego uspešan pesnik i romanopisac. Njegove zbirke pesama neštedimice su hvaljene od strane kritike, kao i prozni prvenac „Omiljena igra“. Onda je usledilo potpuno iznenađenje. Drski i čudesni „Divni gubitnici“. U središtu ovog romana nalazi se ljubavni trougao između naratora, njegove supruge Edit i prijatelja F. Međusobna privrženost pretvara se u senzualni vatromet, ali i u potpuno ludilo. Negde u senci tih ljubavnih avantura nalazi se lik indijanske svetice, sjedinjen sa kanadskim nacionalnim duhom. Ko je tu koga prevario i prešao? Da li su Englezi uništili Francuze, Francuzi Indijance, katolici sve njih zajedno, i još bitnije ko je kriv a ko nevin u ljubavnom trouglu, ovaj roman kroz nimalo jednostavnu književnu igru pokušava da odgonetne.
„Divni gubitnici“ su u trenutku objavljivanja dočekani na nož. Potpuno skarednost, blasfemija, uopšte užas, bila je gotovo jednoglasna osuda kritike, ništa manje i publike. S jedne strane, problem je bio u formi. Nalik Džojsovom „Uliksu“, u „Divnim gubitnicima“ ništa nije sigurno i određujuće. Vremenske dimenzije pripovedanja mešaju se u maglovitom reminiscencijama, stilski preokreti su gotovo pa pravilo, pripovedanje je daleko od svega viđenog. Još gore, Koen gazi sve. I moral, i duh vremena, i svaki dobar ukus. On se prosto ruga malograđanima, tome i beskrajne političke tirade, otvoreni homoerotski elementi, seksualnost dovedena do krajnje perverzije. Na sreću, on ne staje na tome. Iza svega toga stoji savršeni stilista. Onaj koji shvata da nas „patnja uči preciznosti“. Ali kako biti precizan u haosu ludila? Pa upravo tako. Uhvatiti preciznu nit ludila. Poigrati se sa njom i dovesti je do vrhunca. Kroz ludilo progovoriti o veri, naciji, ljubavi, patnji… I najviše o krajnjem gubitku. O svemu tome govori ovaj izuzetan roman.
Generacije i generacije će Koena pamtiti po predivnom glasu napuklom od previše duvana i života. U njegovim pesmama pronalaziće utehu posle ljubavnih poraza, u trenucima potištenosti on će ih jedini razumeti. Neće uopšte imati potrebu da gledaju zadrigle njuške političara, popova i propovednika, oni će znati da ih je jedan čovek već opisao. Koen će kao ličnost nestati. Njegove dileme, muke i borbe naprosto više neće biti bitne. Mučni život istinskog umetnika ispunjen bolom smeniće čisto uživanje u plodu prihvatanja tog bola. Baš kao što je to i uradio sam pesnik: „Volim da pričam sa Leonardom / On je dobričina i pastir / Lenji skot koji živi u odelu. / On želi da napiše ljubavnu pesmu / Himnu praštanja / Uputstvo za život sa porazom / Vapaj za svakim ko pati (…)“ I možda je upravo ovaj stih: „uputstvo za život sa porazom“, najbolja odrednica Koenovog životnog puta. A baš o tom porazu govore „Divni gubitnici“. O izgubljenim dušama koje pokušavaju da pronađu spas kroz ljubav i očišćujuću patnju. Samo, spasa nema. Nema ni predaha. Nema ni sreće. Jedino ostaje umetnost.

Vreme je za oproštaj. Ne od vas, dragi Leonarde. Oh, pa vi ćete uvek biti tu. Samo vaše telo nestaje. Ali, ko mari. Tu smo. Malo smeha, puno plača, pa smeha opet. Baš kao i kad ste se oprostili od Merijen. I na kraju, hvala vam. Hvala vam što ste živeli u vremenu u kojem i mi živimo. I hvala vam što ste nam podarili toliko lepote, uprkos boli. Hvala vam, Leonarde, na svemu.

Naslov: Divni gubitnici
Autor: Leonard Koen (1934-2016)
Preveo: Vuk Šećerović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2014
Strana: 262

Republika Ćopić – Vule Žurić

Republika CopicUspeh ima bezbroj varijanti. Neki uspesi su kratkotrajni, zablesnu u jednom trenu i brzo se ugase; ima i onih dugotrajnih kojima ne vidite ni početak ni kraj; a postoje i oni koji dolaze prekasno ne nudeći nikakvu utehu čoveku kojem su potrebni, već isključivo služe pranju savesti onih koji pravu vrednost nisu uočili na vreme. Najređi, svakako i najveći, uspeh koji čoveka može zadesiti jeste pretvaranje njegovog imena u simbol. Činjenice u toj metamorfozi nestaju pod velom velike priče, slava guta istinu, a sâm život prestaje da bude posednikov, pretvarajući se u univerzalno vlasništvo. Sudbine tih ljudi prerastaju u mit, pa ponekad morate da se zapitate da li su oni zaista postojali ili je u pitanju dobra smišljena priča? Takav je slučaj sa narodnim legendama o Marku Kraljeviću i Vuku Brankoviću. Koliko god se istoričari i istraživači trudili da osvetlaju njihove životopise i razluče šta je stvarnost a šta laž, mitsku predstavu je gotovo nemoguće izmeniti. Taj usud dele i životi velikih umetnika. Generacije čitalaca (ako su pisci imali tu sreću), koje rastu i žive uz njihova dela, u svojim glavama grade slike svojih omiljenih literata. Naravno, ima tu i uticaja piščevih savremenika, biografa, kao i kuloarskih priča i tračeva. I tako se vremenom stvorene slike ustaljuju, gotovo bez mogućnosti izmene. Možete li, recimo, da zamislite radosnog i istinski nasmejanog Ivu Andrića? Postoji li ikakva šansa da u vaše misli nabasa iznervirana i besna Desanka Maksimović? Teško. Ipak, postoje i životi onih umetnika koji su satkani od kontradiktornosti. Nežni i blagi lik Branka Ćopića, pisca koji nam je podario mačka Tošu, Nikoletinu Bursaća i Đoku Potrka, simbol je radosti i dobrote. Gotovo da nema tog čoveka koji se na pomen njegovog imena neće slatko nasmejati, sećajući se svog vodiča kroz čudesni svet dečije mašte i snova. Svima će odmah do svesti doći njegov šeretski duh i smisao za humor. Prevideće se njegove sete i tuge, progoni i tragična smrt. Kombinujući upravo ove kontradiktorne elemente Vule Žurić je napisao svojevrsnu duhovnu biografiju Branka Ćopića.
„Republika Ćopić“, roman Vuleta Žurića, daje celovitu sliku o životu našeg velikog pisca. Rođenje u toku Prvog svetskog rata, krštenje u seoskoj crkvi sa kumom Sneškom Belićem, davanje imena po liku poznatog pesnika sa čaše, sve su to avanture koje doživljava Branko Ćopić još kao odojče. Čudesni svet Hašana, tamo gde su „babe (…) u krajiške birtije zalazile koliko i međedi u sela, dakle, vrlo često“, ostaće zauvek upamćen u Brankovoj svesti. Neće ga zaboraviti ni u toku školovanja u Banja Luci i Beogradu. Ljubav prema Krajišnicima doneće mu književnu slavu, ali i godine potucanja po bosanskim gudurama tokom Drugog svetskog rata. Smrt prijatelja i ratne strahote neće ugasiti Brankovu duhovitost. Naprotiv. Skečevi, pesme i priče, razgaliće srca njegovih saboraca i dati im snagu da nastave dalje. Rat je završen i Branko se vraća u Beograd. Stvarnost počinje da pritiska velikog pisca. Sve ono za šta se borio pretvara se u svoju suprotnost. Tada piše „Jeretičku priču“ koja mu donosi nove muke i progon. Izbačen je iz partije, udbaški žbirovi ga prate i uhode. Uprkos svemu on ne staje. I dalje piše, govori, gostuje po školama, u isto vreme boreći se protiv očaja i straha, koji će ga na kraju satreti i odvesti na Brankov most sudbonosnog 26. marta 1984. godine.
Prateći Ćopićev život od rodnih Hašana do skoka sa Brankovog mosta, Vule Žurić u romanu „Republika Ćopić“ sastavlja verovatno najbolju biografsku knjigu o našem velikom piscu. Pomno izučivši sve izvore o Ćopićevom životu, Vule Žurić se drži faktografskih činjenica, ali ne dopušta da one preuzmu roman. „Republika Ćopić“ jeste pripovest o događajima koji prate Ćopićev život ali je ipak glavni fokus na njegovim unutrašnjim duhovnim stanjima. U tome je i najveći značaj ovog dela. Veštim jezičkim rešenjima, pitkim stilom, dobrim poznavanjem krajiškog mentaliteta i odličnom psihologizacijom, Vule Žurić je uspeo da pronikne u Brankov svet, a onda i da ga maestralno prenese na papir.
Vule Žurić je rođeni Sarajlija. U toku poslednjeg rata se kao izbeglica nastanjuje u Pančevu, gde i danas živi. Napisao je šest zbirki priča, osam romana i nekoliko radio-drama. U svojim delima često kombinuje humor sa tragičnim prikazom sadašnjosti (najvidljivije je to u „Narodnjakovoj smrti“). Njegovo polje zanimanja su i biografije srpskih književnika, što je rezultiralo zbirkom „Tajna crvenog zamka“ i adaptacijom velikih književnih dela u radio-drame, od kojih posebno izdvajamo „Seobe“ Miloša Crnjanskog. Dobitnik je nekoliko književnih priznanja, a njegove priče su prevođene na niz svetskih jezika.
Nežno i blago, sa rafiniranim humorom i najbitnije sa puno ljubavi, Vule Žurić je na stranicama romana „Republika Ćopić“ podigao trajni spomenik velikom Branku Ćopiću. U vremenu u kojem caruje efemernost i najgora duhovna prljavština, ovakvi romani ne samo da su potrebni, već i neophodni. Čitajući „Republiku Ćopić“ vi ćete u potpunosti shvatiti Ćopića, kao i sve protivrečnosti koje njegov život donosi. Pisac koji je postao simbol radosti i dobrote, sada se ponovo otkriva pred nama. Ne nedostaje smeha, ali ne skrivaju se ni razočaranost, dileme i strah. Na kraju, kako bi se i drugačije mogao napisati roman o čoveku čije su poslednje rečenice u oproštajnom pismu bile: „Zbogom lijepi i strašni živote“, nego kroz priču o lepotu i patnji?

Naslov: Republika Ćopić
Autor: Vule Žurić (1969-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2015
Strana: 191