Tortura – Donatela di Čezare

Prirodu smrtne kazne, ali ne samo nje, možda je najbolje reći ubeđenja da sila, čitaj: tortura, donosi društveni boljitak, najbolje ilustruje sledeći slučaj. Zbog ogromnog broja krađa u viktorijanskoj Engleskoj, ona se kažnjavala smrću, i to bez obzira na to koliko je krađa bila velika. Još monstruoznije, smrtna kazna se dodeljivala svim uzrastima, pa su tako na vešalima završavala i deca. Logično bi bilo da je ovako drakonsko kažnjavanje krađe dovela do njenog smanjenja, verovatno i potpunog nestanka, ali to nije bio slučaj. One su se nastavljale, kao da se ništa nije promenilo. I tu dolazimo do čuvene priče. Tokom jednog vešanja osuđenih zbog krađe, dobar deo publike koji je posmatrao ovaj „spektakl“ bio je odžeparen. Deluje bizarno, ali je istinito. Čak ni prizor ovešanih kažnjenika zbog krađe nije sprečio druge lopove da kradu. U čemu je stvar? Na prvom mestu, to je uverenje, o kom je u psihologiji naširoko raspravljano, da mi nećemo biti uhvaćeni, ako počinimo neko kažnjivo delo. Strah od kazne za veći deo prestupnika, kako se uobičajilo da misli, nije korektiv. Naprotiv. To pogotovo važi za seksualne delikte, posebno pedofiliju. Ovde je situacija još drastičnija, svaki čin seksualnog nasilja, pogotovo prema deci, plod je psihopatološke potrebe za zadovoljenjem najgorih nagona u kojima je svaka racionalnost i empatičnost isključena. Samim tim, strah od kazne je skoro nepostojeći. Ali da se vratimo na stvar. I pored gotovo univerzalnog odbacivanja torture, pre svega zakonskog, koje je izraženo u obavezujućoj konvenciji Ujedinjenih nacija koja zabranjuje bilo kakvo nehumano postupanje i mučenje, tortura tvrdoglavo opstaje i u današnjici. Najizrazitija je u autokratskim državama, ništa manje i u islamskim teokratijama. Primera radi, homoseksualnost se kažnjava smrću i dalje u osam država. O fizičkim kažnjavanjima, zlostavljanjima i mučenjima gotovo je uzaludno traćiti reči. Tortura je, nažalost, prisutna i u razvijenim državama. Najsramnije su svakako Sjedinjene Američke Države, koje su godinama na najgnusnije načine zlostavljale brojne ljude u zatvorima Abu Graib i Gvantanamo. Kako se čini, uostalom kako i organizacije za zaštitu ljudskih prava govore, situacija je iz godine u godinu sve gora. Da sve bude luđe, dobar deo ljudi ne vidi ništa loše u torturi, pogotovo ako se ona sprovodi nad teškim prestupnicima. Štaviše, pogotovo kod nas, gotovo je sveprisutan žal za čvrstom rukom i pendrekom, koji će, jelte, doneti rešenje svih problema. Kolika je to zabluda najbolje pokazuje Donatela di Čezare u sjajnoj studiji „Tortura“.
Istražujući pojam torture i njene primene u istoriji naše civilizacija, ponajviše u današnjici, Donatela di Čezare sastavlja knjigu koju ovu problematiku predstavlja iz više uglova. Na prvom mestu, to je faktografsko predstavljanje torture, ali i odnos koji literatura i umetnost imaju prema njoj. Na ovo se nadovezuje etičko i filozofsko problematizovanje same torture. Ponajviše je to pitanje da li postoji opravdanje za torturu i da li je ona, ipak, dozvoljena u specifičnim situacijama.
„Tek kad se oslobodi lažnih okova Istine, kad se sruši njen alibi ispitivanja, tortura se ispoljava kao ono što je oduvek bila i jeste: nasilje koje sprovode moćnici. Torturu stoga ne treba posmatrati kroz zakon istine, već kroz zakon moći“, piše Donatela di Čezare. Upravo ovo sukobljavanje sa istinskom prirodom torture, ništa drugo do njenom monstruoznošću, autorka izvodi odlično. Moralno preispitujući torturu, pogotovo argumente koji njeni podržavaoci iskazuju, Donatela di Čezare nas sukobljava sa velikim zabludama, pogotovo onom da zlo u bilo kom obliku može da donese dobro. Najbolje to obrazlaže Hana Arent, koju autorka citira: „Na političkom planu slabost ovog argumenta uvek je bila očigledna: oni koji biraju manje zlo prebrzo zaboravljaju da u svakom slučaju biraju zlo.“
Donatela di Čezare, istaknuta italijanska filozofkinja, rođena je u Rimu. Završava studije na Hajdelbergu, nakon kojih sledi blistava akademska karijera. Redovni je profesor na Univerzitetu Sapienca. Do sada je objavila brojne studije koje su prevedene na mnoštvo svetskih jezika. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz istaknutih priznanja. „Tortura“ je njeno prvo delo prevedeno na srpski jezik.
„Čudovišna a ipak stvarna, sprečava srećan kraj. Poglavlje o njenom ukidanju ne može da bude i poslednje. Smenjuju se odlaganja, izuzeci, odstupanja, koji zahtevaju razjašnjenja i objašnjenja“, ispisuje Donatela di Čezare u ovoj studiji. Upravo je to jedna od najvećih vrednosti knjige. Iako je tortura zakonski zabranjena, toliko da gotovo svi volimo da verujemo da ona više ne postoji, Donatela di Čezare tu zabludu razara kroz neverovatni prikaz bestijalnosti koje su politički sistemi u stanju da prirede drugim ljudima, i to ne u prošlosti, već u današnjici, dobrim delom i u razvijenim demokratskim društvima. Možemo slobodno reći da Donatela di Čezare na svetlost dana iznosi ono što mnogi žele da sakriju. Još bitnije, autorka kroz filozofsko i etičko preispitivanje same torture – uzgred, nenadmašno izvedeno – pobija svako opravdanje za nju. Tortura ne razrešava velike pretnje i opasnosti (dokaz za to su zarobljenici koji su pod mukama priznavali i najgore laži samo da bi mučenje prestalo), ali ni ne donosi boljitak i sigurnost jednom društvu. Naprotiv. Tortura samo ustoličava nasilje kao modus operandi jednog društva, postepeno nas navikavajući na zlo sve dok od nas ne napravi zveri. Sjajno to pokazuje Donatela di Čezare u ovoj izuzetnoj studiji: „Tortura i ostali veliki destruktivni poduhvati kao što su genocid i istrebljenje tesno su povezani. Tortura igra odlučujuću ulogu u ekonomiji zla. Na prevaru priprema na zlo, prećutno navikava na svirepost.“

Naslov: Tortura
Autor: Donatela di Čezare (1956-)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2020
Strana: 173

Smrt na sandalovom kocu – Mo Jen

Ako je verovati Bibliji, jedan od prvih događaja u istoriji čovečanstva je bilo ubistvo. I to mučko. Kain odvodi svog brata Avelja u polje i tu ga ubija na prevaru. Dalje stranice Biblije su nastavak bestijalnog nasilja. Na kraju, sam bog je takav. On naređuje Jevrejima da odmah po dolasku u obećanu zemlju pobiju sve starosedeoce, i ne samo njih. Potrebno je pobiti i njihove žene i decu, čak i njihove životinje. O surovim kaznenim starozavetnim propisima tek ne treba trošiti reči. Smrt je kazna za mnoštvo prekršaja, od onih seksualnih (bila to homoseksualnost ili preljuba, čak i seksualni odnos tokom menstruacije), pa sve do verskih i obrednih. Suštinski, bestijalno nasilje i smrt, i to u najneverovatnijim varijantama, predstavljaju jednu od konstanti koje prate ljudski rod od prapočetaka. Nasilje je sastavni deo života rodovskih zajednica. Tako je krvna osveta dovela do istrebljenja brojnih plemena. Ubijanje ubrzo postaje i „legalizovano“. Rekosmo već, takav slučaj je u starozavetnoj jevrejskoj istoriji, ali podjednako i u drugim civilizacijama. Prvi sačuvani pravni kodeks u istoriji, Ur-Namuov zakonik, predviđa smrtnu kaznu za slučajeve ubistava i preljube, čak i za „veštičarenje“. Taj model preuzimaju i kasniji zakonici, pretvarajući smrtnu kaznu u pravni čin. I još bitnije, mada je bolje reći – još strašnije, ti zakonici bestijalno nasilje „legalizuju“, tako da ono postaje nešto sasvim normalno. Ili još jednostavnije rečeno, nasilje koje čovek učini prema drugom čoveku nikako nije dozvoljeno, dok je nasilje koje država učini prema svojim „podanicima“ sasvim legitimna stvar. Tako je došlo do mučne istorije „državnog“ nasilja prema ljudima. Država je mogla, negde i sad može, da ljudima čupa nokte, poliva ih katranom, nabija ih na kolac, da seče delove njihovih tela, da ih kastrira, oslepljuje, prebija, bičuje, udara maljevima u glavu, odrubljuje im glave, ubija ih na električnoj stolici, razapinje, kamenuje, baca sa zgrada… Da stanemo ovde, ponajviše zato što je ovaj spisak beskonačan. I užasavajući zato što je potpuno legitiman, da ponovimo još jednom. Sve su ovo kazne koje se, jelte, ne izvršuju zato što su zakonodavci monstrumi, nego da bi se ispunila nekakva „pravda“. Otprilike po onoj biblijskoj „oko za oko, zub za zub“. Da je ovakvo shvatanje i dalje sveprisutno govori odijum ogromnog dela javnosti kada se desi neki užasan zločin i traženje da se zločinac kazni tako što će nad njim biti sprovedeno isto nasilje koje je on učinio. Kao da će to nasilje ispraviti čitavu stvar i vratiti nevinu žrtvu u život, otprilike tako se misli, a ne shvata da u tom slučaju cela jedna država, mi sami, postajemo kao taj zločinac, nastavljajući spiralu nasilja sve dok nas ono ne proguta. O baš takvom užasavajućem nasilju piše kineski nobelovac Mo Jen.
Kraj je devetnaestog veka. Isto tako i kraj viševekovnog kineskog carstva. Ono nestaje u unutrašnjim borbama i previranjima, ali i zbog sve većeg uticaja stranih sila. Protiv tog propadanja diže se čuveni Bokserski ustanak. Isto tako i jedan operski pevač u provinciji Gaomi. On je rešen da sa svojom družinom zaustavi gradnju železnice od strane mrskih nemačkih kompanija, ali i da se suprotstavi korumpiranoj državnoj administraciji. Na nesreću, on je poražen. I predat čuvenom carskom dželatu na izvršenje kazne. Ona je nabijanje na sandalov kolac. Još gore, pobunjenik je osuđen da na tom kocu, i to za primer drugima, provede nekoliko dana živ.
Kako sam Mo Jen u pogovoru za ovaj roman kaže, „Smrt na sandalom kocu“ je pokušaj da se u jednom delu sastave zvukovi njegovog rodnog kraja, to je sada gotovo zaboravljena mačja opera, sa silnim istorijskim predanjima i mitovima. Rezultat je ovaj veličanstveni roman. Mo Jen posebno majstorstvo pokazuje u narativnim strategijama. S jedne strane je narodski govor, ispovesti samih junaka, koje plene neverovatnom liričnošću, ali i literarnim talentom autora da ispiše tok svesti pripadnika različitih klasa, baš kao i ljudi različitog obrazovanja i duševnog stanja. S druge strane je govor sveznajućeg pripovedača, doduše samo naizgled sveznajućeg i objektivnog. Kako sam Mo Jen kaže: „Iako se na prvi pogled čini da je deo ‘Svinjski trbuh’ napisan iz ugla objektivnog, sveznajućeg pripovedača, i on je zapravo zapis fantastične istorije koja se u narodu prenosila usmenim putem, pripovedanjem ili pevanjem, i opet je, obrni-okreni, u vezi sa zvukovima. I razlog zbog kog sam osmislio i napisao ovaj roman bili su, pre svega ostalog, zvukovi.“ Da osetimo sve te „zvukove“ i silne jezičke i stilske nijanse pobrinula se Ana M. Jovanović kroz izvrstan prevod romana.
Mo Jen, jedan od najistaknutijih kineskih i uopšte svetskih književnika današnjice, je rođen u gradu Gaomi. Tokom kulturne revolucije stekao je epitet „nepoželjnog elementa“, što mu je donelo silne nevolje. Po završenim studijama počinje njegova profesionalna karijera u kulturnom odeljenju kineske vojske. Objavio je niz novela, romana, zbirki prika i memoarskih knjiga (na srpskom su objavljeni prevodi sedam njegovih dela). Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2012. godine.
„Teško vatru možeš z’gasti rukohvatom pamuka, i gomilom snega sakriti leš čoveka. Al’ da više ne bih ja priču uvijo, mlađarijo, uši spremi, da čuješ sve što je bilo!“, govori Mo Jen kroz usta jednog svog junaka. Neprestano preplićući narodski govor, stihove iz mačjih opera, ali i silna narodna predanja, Mo Jen stvara roman koji nas u isto vreme upoznaje sa jednom samo naizgled dalekom kulturom i načinom života, ali i sa kulturom sa kojom imamo dosta sličnosti. Jedna od njih, koja je posebno u ovom romanu izražena, je bestijalno nasilje. Kroz priču o nabijanju „krivca“ na sandalovom kolac, ali i kroz dželatovo sećanje na „vrhunce“ svoje karijere, mi ulazimo u mračni svet ljudske bestijalnosti, užasavajuće slične na svakom kutku naše planete. Najgore od svega, ponovićemo ovo ko zna koji put, je to što je ovakvo nasilje sasvim normalno, što se ono čak smatra za nekakvu pravdu i državni zakon. Svet je to koji je ništa drugo do najveći pakao, i to pakao koji smo mi stvorili. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog veličanstvenog romana: „U ovakvoj situaciji, samo ako umreš, ostaješ čovek, ako nastaviš da živiš, nećeš biti ništa drugo do pseto.“

Naslov: Smrt na sandalom kocu
Autor: Mo Jen (1955-)
Prevela: Ana M. Jovanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 616

Macke i packe – Ivan Janković

Na početku jedan riplijevski podatak. Najveće ubice ljudi nisu ljudi, nisu to čak ni velike ili opasne životinje (kao što su lavovi ili zmije otrovnice). Te najveće ubice su, sasvim riplijevski – verovali ili ne, komarci. Ove malene napasti donose mnoštvo bolesti od kojih godišnje umre preko sedamsto hiljada ljudi. Ipak, i od komaraca postoji veći neprijatelj ljudskog roda. To je država. Pre nego što pomislite da ove redove ispisuje neki Bakunjinov duhovni potomak, malo podataka. Broj žrtava u Prvom svetskom ratu iznosi 37 miliona. U Drugom svetskom ratu je stradalo preko 55 miliona ljudi. Negde između 15 i 20 miliona ljudi je ubijeno u nacističkim logorima. Kroz sovjetske gulage je prošlo 14 miliona ljudi (i najmanje milion i po umro u njima) trpeći nezamislive muke. Ovo je samo mali izvod iz ogromne liste žrtava države. Podaci za ranije ratove su nepoznati, ali su to sasvim sigurno beskrajni spiskovi. Komarac već sad deluje kao mala maca u odnosu na državu. I pre nego što neko grakne kako su ove brojke posledice ratova i totalitarnih sistema, nastavljamo sa podacima. Ipak, pre toga se treba vratiti na početak. Suštinu države. Ona je po Veberu, što je i najčešće korišćena definicija države, politička organizacija koja održava monopol legitimne upotrebe sile unutar određene teritorije. Upravo taj monopol na legitimnu upotrebu sile je i ono što državu čini državom. Državni organi mogu da vam ograniče kretanje, drže vas u zatvoru, oduzmu vam imovinu, čak i život. Odakle ovakva ovlašćenja države? Oni malo optimističniji će reći da to proizilazi iz rusoovskog “društvenog ugovora”. Najjednostavnije rečeno, on podrazumeva neku vrstu ugovornog odnosa između pojedinca i države. Država nam omogućuje zaštitu prava na život, slobodu i imovinu, a mi zauzvrat državi dajemo monopol nad legitimnom upotrebom sile. I sve bi to bilo u redu da država zaista omogućuje sva ta prava. Ali stvarnost, ipak, nije toliko šarena i lepa. U istoriji naše civilizacije, ništa se ne razlikuje ni današnjica, države su podlo gazile sva ova prava. U ime nekakve zaštite državnih interesa milioni su poginuli u ratovima, ništa manje i u unutrašnjim sukobima. Toliko o pravu na život. Ono drugo pravo na slobodu je isto tako bilo uskraćivano kroz sijaset monstruoznih zakona i diskriminaciju brojnih društvenih grupa, da ne pričamo tek o nepravednim sudskim presudama. Ni pravo na imovinu ne stoji ništa bolje. Država je gotovo uvek zaštitnik oligarhije i interesnih grupa nauštrb većine građana. I zašto onda ljudi i dalje veruju u državu? Pa, najpre, zato što im pruža osećaj, najčešće lažni, sigurnosti. Podjednako je to i sentimentalnost spram sopstvene nacionalne pripadnosti i istorijskog nasleđa koji baštini država. Ništa manje i nada da se država može, i mora, popraviti. Priču o državi, i to о onom veberovskom određenju države, donosi nas Ivan Janković.
Knjiga “Macke i packe”, kako joj i podnaslov govori, donosi oglede iz istorije represije u Srbiji. Tako u prvom delu knjigu saznajemo koje su to društvene grupe trpele najveću represiju. To su bili moralno prokaženi pojedinci i nacionalne grupe (ponajviše prostitutke i Romi). U drugom delu knjige se govori o najčešćim oblicima kažnjavanja. Od onog fizičkog (naslovnih “macki i packi”), preko zatvorskih kazni (u potpuno užasavajućim uslovima), pa sve do smrtnih presuda. U trećem delu su predstavljeni egzekutori i državni službenici koji su donosili zakone i sprovodili ih kroz portrete kriminologa Tome Živanovića i pesnika Vojislava Ilića Mlađeg.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi je autorova erudicija proizašla iz izuzetnog istraživačkog rada. “Macke i packe” su pravi brevijar istorijskih, i to onih manje poznatih, podataka. Tako, recimo, u ovoj knjizi možemo saznati kako se knez Miloš prvobitno obogatio (preko prikupljanje poreza od Roma), kako su izgledali srpski bordeli (“dućani bludničestva“), gde je bio jedan od prvih srpskih zatvora (u podrumu Miloševog dvora u Kragujevcu), ali i kolika je surovost vladala u tadašnjem društvu: “A Milutinova [Garašanina] glava je odneta u logor kneza Mihaila u Sopotu, gde je bila izložena ‘najvećem poruganiju i nečovečnoj igri’, koju je započeo knjažev ‘zlobni stric’ Jevrem, ‘šorajući nogom mrtvu glavu’ i govoreći: ‘Ti filosovska glavo, oćeš ustav da tolkuješ’.“ Još bitnije, svi ti podaci su sjajno sistematizovani i odlično prezentovani u ovoj knjizi.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru je u brojnim sudskim procesima branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je jedan priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) o smrtnoj kazni u Srbiji, kao i istorijska studija „Kata Nesiba“ (Fabrika knjiga, 2018) o čuvenoj beogradskoj prostitutki.
Da se vratimo na početak i priču o državi. Novovekovna istorija je pre svega priča o sukobu pojedinaca (ili grupa) sa državom. I to ne borba za njeno ukidanje, mada ima i takvih (već pomenuti Bakunjin, naprimer). Baš kao i demokratija, država ima mnogo mana, ali do sada nije pronađen bolji način društvenog uređenja. U čemu je onda poenta te borbe? U tome da se država učini boljom, ili barem snošljivijom. Na prvom mestu, to je ograničavanje samovolje vlastodržaca i interesnih grupa. Ništa manje, borba za socijalnu pravdu i dostojanstven život kojе države prečesto oduzimaju svojim građanima. Isto tako i zaštita prava ugroženih i manjinskih grupa koje država, ili društvo, progoni. Sve je to maestralno izneseno u ovoj knjizi kroz priču o represiji koju država sprovodi nad svojim građanima kroz progone, mučenja i zlostavljanja. Naravno, situacija u današnjici se znatno popravila. Vlast više ne progoni Rome (barem ne na papiru), macke i packe nisu u upotrebi, a smrtna kazna je ukinuta u Srbiji. Ali to ne znači da je borba za ljudska prava i slobodu (koliko god ova dva pojma delovala otrcano usled prečeste zloupotrebe) prestala. Ponajviše zato što je čak i u današnjici, pogotovo kod nas, prisutna vera u čvrstu ruku i autoritativnu vlast (sve dok ista ta vlast čvrstu ruku ne primeni na “moliocima” za njom), mržnja prema manjinskim grupama, ali i mentalitet rulje (ona koja iska čerečenje i ubijanje čim se desi neki težak zločin). Baš zbog svega toga je ova knjiga dragocena. Možemo je posmatrati, što ona i jeste, kao sjajnu istorijsku studiju, ali i kao opomenu i podsećanje na to kako lako država može da postane “ubica” kada joj to mi dopustimo.

Naslov: Macke i packe
Autor: Ivan Janković (1946-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 305