Mrena – Milica Mićić Dimovska

Uostalom, postoje i gore stvari od smrti (…) samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom“, piše Olga Tokarčuk u sjajnoj zbirci „Bizarne priče”. Baš to predvidljivo ponavljanje, ono na koje gotovo nemamo nikakvog uticaja, a koje nas steže i odnosi sa sobom naša je tema. Da budemo u potpunosti precizni, reč je o novovekovnoj politici na ovim prostorima. Iako je na ovom mestu već pisano o njoj, koliko o skoro opštoj opčinjenosti vođama, ništa manje i o našem odnosu prema njima, neke stvari nije naodmet ponoviti, pogotovo one koje se neprestano ponavljaju. Nesreća političkog života u kojoj živimo nije tu od juče. Naprotiv. Za njenog novovekovnog začetnika sasvim sigurno možemo uzeti Nikolu Pašića. Suštinski, ako bismo dublje analizirali njegov lik, Pašić je prototip balkanskog političara. Pre svega, Pašić je bio političar bez skrupula i bilo kakvih ideja. Samo takav čovek je mogao da napravi ideološki salto mortale od socijalističkog anarhiste do najtvrđeg konzervativca, a da mu to bude nešto sasvim normalno. Pašić je i čovek bez zanimanja, političar koji se nikada nije bavio ničim sem politikom. Isto tako i tipična politička secikesa koja je preko politike uspela da se enormno obogati. Rodolf Arčibald Rajs o Pašićevom bogaćenju piše: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji…” Nebrojane korupcionaške afere, što njegove, što njegovog sina, što njegovih bliskih saradnika i partijskih saradnika i dan-danas predstavljaju vrhunce bezočnosti. Pašić je bio i kukavica, to najbolje pokazuje njegov beg iz zemlje posle Timočke bune, koju je on najvećim delom uzrokovao, ostavivši na cedilu partijske drugove osuđene na smrt. Pašić je bio i spletkaroš koji je svom nekadašnjem najbližem partijskom saradniku i prijatelju Peri Todoroviću zagorčavao život silnim podmetačinama i lažima, uključujući tu i medijski fabrikovanu gej aferu. Pašić je bio i čovek koji je doneo zlu krv među tadašnjim stanovništvom. Gotovo da nije bilo izbornih kampanja koje se nisu završavale krvavo. Pašić je bio i čovek bez vizije, suštinski prilično priprost, krajnje pogrešnih odluka koje su tadašnju državu mnogo koštale. A opet, taj i takav Pašić proglašen je za jednog od najvećih državnika. I ne samo to, njegov način vladavine gotovo je uzor svim političarima. Vratite se samo nekoliko redova unazad i umesto Pašića upišite ime bilo kog novovekovnog političara. Nikakve tu razlike neće biti. Kao što nema ni razlike u slepilu naroda koji takve podržava, baš kao u Domanovićevoj pripoveci “Vođa”, posvećenoj baš Pašiću. O tom slepilu piše i Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena”.
Pripovedajući o poslednjim godinama Miloševićeve vladavine, Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena” sastavlja portrete mnoštva Novosađana. Od intelektualaca i umetnika, nekadašnjih komunista sada ogromnih vernika i zapenušanih nacionalista, preko pobunjenih studenata, uništene srednje klase, podržavaoca ali i oponenata tadašnje politike, pa sve do nekadašnjih partizanskih boraca, autorka predstavlja mnoštvo ljudskih sudbina, čiji se životi međusobno prepliću i menjaju tokom ovih nesrećnih godina.
Milica Mićić Dimovska je napisala izuzetan roman. Njegova sveobuhvatnost, gotovo neverovatan broj likova, oni se broje na desetine, i to iz različitih društvenih sfera, ali i veština sa kojom je uspela da toliko različitih ljudskih sudbina opiše i od toga napravi roman koji u svakom smislu funkcioniše zaslužuje istinsko divljenje. U isto vreme, autorka je sastavila roman koji pleni sjajnim promišljanjima, pokušajima da se odgonetne koren silnih nesporazuma, ali i nesreća. Jedna od njih je i mržnja prema svemu što se razlikuje: „Tamo nije bila nacija na okupu, već grad koji ga je svojom trajnošću iritirao, taj poredak zgrada koji je postojao i mnogo ranije (…) ta svedočanstva prisustva onih koje je smatrao tuđincima, neprijateljima…”
Milica Mićić Dimovska predstavlja jedno od najvećih imena srpske proze druge polovine dvadesetog veka. Završila je studije književnosti posle kojih radi kao novinar i urednik u nekoliko novosadskih medija. Kruna njene profesionalne karijere je rad u Matici srpskoj u kojoj uređuje čuvenu ediciju „Prva knjiga“. Debituje 1972. godine sa zbirkom „Priče o ženi“. Objavila je još četiri zbirki pripovedaka, kao i nekoliko romana. Slavu joj donosi roman „Poslednji zanosi MMS“ za koji je dobila niz značajnih književnih nagrada. Preminula je 2013. godine.
„Jovan oseti da zavidi prijatelju na lakoći i jednostavnosti njegove bestidnosti. Ja bih se baktao svojom savešću do iznemoglosti, pomislio je“, ovako Milica Mićić Dimovska predstavlja unutrašnji svet jednog svog junaka. Upravo ta lakoća i jednostavnost bestidnosti jedna je od dominantnih tema ovog romana. Opisujući užase i silne nesreće devedesetih Milica Mićić Dimovska to čini oštro, gotovo bez milosti prema svojim junacima. Koliko je to opisivanje slepila koje je zahvatilo najveći deo društva, još više je to prikaz bestidnosti intelektualne i političke elite, pogotovo one koja se tokom devedesetih preobukla u nacionalne odore. Naravno, to autorki nije oprošteno. Posle gotovo staljinističke kampanje i užasnih napada, ona je proterana iz Matice srpske u kojoj je radila decenijama. Takođe, njeno delo je namerno prećutano i danas gotovo zaboravljeno, a to nikako ne bi smeo da bude slučaj. To nam najbolje pokazuje ovaj roman, jedno od najboljih dela srpske književnosti koje govori o ludilu devedesetih godinama. I, na nesreću, ludilu koje na ovim prostorima nikada neće nestati da se vratimo na početak. Sjajno to pokazuje Milica Mićić Dimovska u ovom romanu: „Jedva se probijao kroz masu, grubu i svađalačku, pa ipak nije bio ljut. On se divio masi i u isto vreme se stideo te mase, stideo se njene snalažljivosti, ne zato što ju je omalovažavao već zato što je bio ubeđen da je ta snalažljivost jadna, slepačka, zadovoljna ako nešto ućari, ako podmiti carinika, inspektora, zakine mušteriji; pa ipak, ipak, da nije tako, šta bismo? Ako je sve tako smišljeno, od nekoga na samom vrhu piramide, i već uigrano, kakve promene se mogu desiti? Nikakve. Masi je dato njeno, opoziciji njeno, intelektualcima njihovo, svakome pomalo tek da se zabašuri ono glavno, ono srljanje u propast…“

Naslov: Mrena
Autor: Milica Mićić Dimovska (1947-2013)
Izdavač: Solaris, Novi Sad, 2015
Strana: 394

Pročitajte i prikaz romana „Poslednji zanosi MMS“ Milice Mićić Dimovske

Poslednji zanosi MSS – Milica Mićić Dimovska

Gordost i sujeta, te večite pratilje ljudskog roda. Sveprisutne, a opet toliko osuđivane. Većina religija, a posebno hrišćanstvo, ih smatra za jednu od najvećih promašaja ljudske egzistencije. Gordost ništa bolje ne stoji ni u svakodnevnom životu. Nema tog moralnog kodeksa ili društvenog sistema koji gordost ne smatra za nešto izlišno, pogrešno i krajnje nepotrebno. A, opet, još tačnije nasuprot svemu, gordost opstaje. Zašto nije teško prokljuviti. Šta god radili i čime god se bavili, potrebna nam je potvrda ispravnosti i opravdanosti našeg delovanja. Čak i oni krajnji ekscentrici je traže samo na obrnut način kroz neprestanu priču da ih mišljenje drugih ne zanima. Paradoksalno je, jer zašto bi svoja mišljenja i stavove delili sa onima čija ih reakcija uopšte ne zanima? Ali da se vratimo na stvar. Potreba za potvrdom ispravnosti svojih stavova i dela, razume se, nije toliko idealistička. Svako, ali pod tim se misli baš svako, voli da čuje pohvalnu reč o sebi. A ta potreba vremenom prerasta u želju za slavom. I eto na kraju sujete. Nju psihologija smatra za kompenzaciju koja treba da anulira neuspeh, svejedno da li je on stvaran ili samo naše duboko unutrašnje nezadovoljstvo. I polako dolazimo do savremenosti. A u našem vremenu kao gotovo nikad u istoriji naše civilizacije sujeta cveta. Vreme instant-slave je prvi proklamovao Endi Vorhol govoreći da ćemo svi u budućnosti imati petnaest minuta slave. I pogodio je, samo što ta slava ne traje ni tričavih petnaest minuta. Ona je znatno kraća. Lajkovi na društvenim mrežama, stupidarije pomoću kojih se postaje zvezda video-snimaka, pa sve do brojnih rijaliti-programa ili talent-takmičenja, sve su to načini na koje možete dobiti slavu. Kratkotrajnu, ali ipak slavu. I pre nego što neko ospe drvlje i kamenje na svet koji odlazi dođavola, potreba da se bude slavan, a sledstveno tome i sujeta, je i pre postojala. Samo što čovek nije imao toliko jednostavna sredstva i priliku da je izrazi, a i za nju je trebalo nešto više od pokazivanja zadnjice, da uzmemo za primer ovu najbanalniju stvar. Maestralnu priču o sujeti i njenim ponorima donosi nam Milica Mićić Dimovska.
Godina je 1867. Prvi srpsko-turski rat tinja. Nekada čuvena, a sada već poprilično zaboravljena pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja odlučuje da napusti rodni Vrdnik i pređe u Srbiju gde će svojim stvaralaštvom doneti korist narodu koji hrli u oslobođenje. Posle opraštanja od rodnog Srema, kroz koje saznajemo najvažnije činjenice o pesnikinjinom životu, mi vidimo Milicu kako stiže u Beograd. Ali nešto duboko nije u redu. Niti je pesnikinja toliko idealistična, barem u onom praktičnom delu, niti njenom narodu nešto znače njena „stihotvorenija“ i vatreni patriotizam. Duboko nerazumevanje okoline, podjednako i pesnikinjina tvrdoglavost, dovode do junakinjine potpune izolovanosti i tragičnog kraja.
Milica Mićić Dimovska je napisala malo je reći savršeni roman. Od odličnog poznavanja života junakinje i uopšte istorijskog konteksta u kojem ona obitava, autorka pravi pravu literarnu čaroliju. To je najvidljivije u stilu koji podražavajući način devetnaestovekovnog načina pisanja nikada ne gubi ironijsku distancu. Dovoljna je samo ova rečenica kao primer: „Moja zaova je ekstra osetljiva persona. Inače je spisateljka.“ Takva je i kompozicija romana. Poigravajući se sa čitaocem koji na početku romana ima utisak da je uzeo neko, pa ajde da budemo delikatni, štivo nastalo iz ugla bogobojažljive usedelice, autorka vrlo brzo pravi oštri preokret koji prerasta u izuzetnu pripovest koja do najvećih dubina istražuje život jedne nesrećne žene. I to na stilski savršeni način: „Pisac je pred činjenicama kao pred svršenim činom. Junaci stoje tamo u svome vremenu i dozivaju ga, unapred se izvinjavajući što su već postojali, što činjenice govore o njima, a ipak su zaboravljeni. Eno, tamo, i nje, moje junakinje, u okovima tih činjenica, u okovima svoje bedne sudbine…“
Milica Mićić Dimovska predstavlja jedno od najvećih imena srpske proze druge polovine dvadesetog veka. Završila je studije književnosti posle kojih radi kao novinar i urednik u nekoliko novosadskih medija. Kruna njene profesionalne karijere je rad u Matici srpskoj u kojoj uređuje čuvenu ediciju „Prva knjiga“. Debituje 1972. godine sa zbirkom „Priče o ženi“. Objavila je još četiri zbirki pripovedaka, kao i nekoliko romana („Utvare“, „Mrena“ i „Putopisi“). Slavu joj donosi roman „Poslednji zanosi MMS“ za koji je dobila niz značajnih književnih nagrada. Preminula je 2013. godine.
„Ali, ona nije htela da bude bezimena žrtva. Ona je žudela da njena smrt bude istorijski čin“, tako autorka opisuje najveću želju svoje junakinje. I ona je sveprisutna u čitavom romanu. I pre nego što neko pomeša čuvenu pesnikinju sa učesnikom nekog današnjeg rijatija, treba reći par stvari. Lik Milice Stojadinović Srpkinje je duboko kompleksan. S jedne strane stoji njena iskrena emotivnost, koja nam možda danas deluje kao afekat, još veće rodoljublje, pomalo groteskno opet gledano iz današnjeg ugla, i na kraju istinski književni talenat. Ali to junakinji ništa ne vredi. Još za života je zaboravljena. Kao prosjak, sablast nekog prošlog vremena, Milica ide Beogradom gordeći se kako je nekada prijateljevala sa knezom Mihailom i bila najpoznatija srpska pesnikinja. Jedino je problem što to sada nikome ništa ne znači. Slave nema, a bez nje nema ni života, iako je pesnikinja učinila sve da je dobije. To najbolje obrazlaže Milica Mićić Dimovska, autorka ovog bez preterivanja remek-dela: „Koliko dokumenata imam o njoj, koliko podataka i činjenica mi je pred očima! Pa ipak, kako su lažni! Kako su izlišni! Treba se probijati kroz njih do istine, jedne jedine, jednostavne istine o mojoj junakinji, zatočenici sopstvenih zabluda. Oh, mislila je da je puna vrlina zato što revnosno ispunjava dužnosti i obavlja zadatke. Revnost moja ubi me, to bi mogao biti epitaf na njenoj nadgrobnoj ploči, ili moto ove pripovesti o njoj.“

Naslov: Poslednji zanosi MSS
Autor: Milica Mićić Dimovska (1947-2013)
Izdavač: Solaris, Novi Sad, 2015
Strana: 228