Pas i kontrabas – Saša Ilić

„Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Drži se podalje od prinčeva“, piše Danilo Kiš u „Savetima mladom piscu“. Upravo ove rečenice određuju moć, ništa manje i značaj literature. U čemu je stvar? Najpre u tome što je literatura pored brojnih uloga u istoriji naše civilizacije, imala i onu korektivnu. Još preciznije rečeno, literatura je kroz čitavu istoriju naše civilizacije ukazivala na ono što ne valja upravo kroz tu sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Razume se, bilo je i suprotnih primera, umetnika koji su bili branitelji “prinčeva”. Evo samo jednog primera. U vreme najvećih progona u Sovjetskom Savezu, Maksim Gorki sa mnoštvom pisaca, među kojima su bili Iljf i Petrov, Boris Piljnjak i Aleksej Tolstoj, polazi u Gulag na izgradnju Belomorskog kanala. I to sa zadatkom da opeva mudrost sovjetskog režima. Čovek koji se nekada borio za jednakost svih ljudi i socijalnu pravdu, postao je klovn koji ispeva himnu režimu koji satire milione ljudi. U tom užasnom tekstu Maksim Gorki piše da je Belomorski kanal, čitaj: Gulag, primer „uspešne rehabilitacije neprijatelja proleterijata“. Gorki ne staje na tome. On priče o smrti zatočenika na izgradnji kanala odbacuje kao gnusne laži, iako je sopstvenim očima video stradanje i smrt brojnih ljudi. Da budemo u potpunosti precizni, bila je to smrt dvesta hiljada ljudi, kako piše Solženjicin u „Arhipelagu Gulag“. Upravo ova dva pisca najslikovitije predstavljaju ono o čemu je pisano na početku ovog teksta. Maksim Gorki će i pored nesporno velikog književnog dela ostati upamćen kao moralna gnjida koja je podržala zločine neslućenih razmera, pored podrške ludilu Gulaga tu je i njegov poziv na progon homoseksualaca, dok će Solženjicin ostati upamćen kao čovek koji se suprotstavio ludilu. I što je još bitnije, Solženjicin će ostati zapamćen kao čovek koji je razotkrio to ludilo. Što je i suština priče o „korektivnoj“ ulozi literature. Pisac mora – ne mora naravno, ali ako to ne učini postaće moralna gnjida kakvi su bili Hamsun ili Selin – da se suprotstavi zlu, da progovori o onome o čemu se ne govori, da razotkrije laž koja je postala opšteobavezujuća istina. Da se usprotivi vladajućim ideologijama i prinčevima, kako je pisao Danilo Kiš. Baš to pokušava i Saša Ilić u romanu „Pas i kontrabas“.
Godina je 2016. U kovinsku ludnicu sproveden je Filip Isaković na lečenje. Kroz brojne reminiscencije nižu se epizode iz njegovog života, koliko one ratne, Filip Isaković je devedesete proveo na ratištu, još više slike života nakon rata i umetničke karijere. Sve je to sjedinjeno sa boravkom u kovinskoj bolnici. Filip Isaković se nalazi između dva pola. S jedne strane je doktorka Sibinović koja pokušava da ga izleči pomoću lekova i terapije kojoj je cilj brisanje nepoželjne prošlosti, a sa one druge Julijus, nekadašnji psihijatar, sada pacijent kovinske bolnice i nepomirljivi neprijatelj metoda doktorke Sibinović. Baš u toj borbi odrediće se sudbina i nastavak života Filipa Isakovića.
Saša Ilić je napisao roman koji pleni silinom svog pripovedanja. Ogromni vremenski razmak u epizodama romana, one se nižu od početka veka pa sve do sadašnjice, nadovezuju se na predstavu brojnih gradova i mesta. Preko Kovina, Beograda, Budimpešte i Zagreba, pa sve do Đenove, Saša Ilić nas suvereno vodi kroz ovoj roman. Baš to mnoštvo stvari o kojima se pripoveda je u isto vreme najveća vrednost romana, ali i ono što dovodi do njegovih mana. Još preciznije rečeno, kao da je mnoštvo tema, mesta i opisanih događaja išlo nauštrb psihologizacije junaka romana. To je najpre njihovo karikaturalno predstavljanje. Oni su ili dobri ili loši. Sredine nema, baš kao ni psiholoških nijansi, koje bi junake romana „očovečili”. Tu je i onaj večiti „fokalizacijski“ problem srpske literature. Ilićevo pripovedanje, u ovom romanu je to govor iz prvog lica, očas sklizne u govor sveznajućeg pripovedača, što nikako ne bi smeo da bude slučaj.
Saša Ilić je debitovao sa zbirkom priča „Predosećanje građanskog rata“. Slede zbirke „Dušanovac. Pošta.“ i „Lov na ježeve“, kao i romani „Berlinsko okno“ i „Pad Kolumbije“. Osnivač je i urednik književnog podliska „Beton“ koji je izlazio do 2013. godine. Saša Ilić trenutno piše za „Peščanik“. Njegova proza je prevedena na nekoliko jezika, a za svoje književno stvaralaštvo je dobio niz istaknutih priznanja. Među njima je i nagrada „Borislav Pekić“, kao i NIN-ova nagrada za roman „Pas i kontrabas“.
Pišući ovaj roman, Saša Ilić ne krije svoje moralne i političke pozicije. Štaviše, čini se da je ovaj roman ništa drugo nego romaneskna obrada upravo tih političkih pozicija. Suštinski, vrlo legitimna stvar. I u ovom slučaju, izuzetno uspešno izvedena stvar. Kroz priču o ratnom veteranu Filipu Isakoviću, Saša Ilić nam pripoveda o čoveku koji se raspada posle rata, da parafraziramo Dušana Vasiljeva. Još više o sistemu koji ne želi da se sukobi sa samim sobom i sa sopstvenim gresima. Sistem je to koji je prvo uništio ljude, a sada želi da se to zataška i nastavi dalje kao da se ništa nije desilo. Takvom pokušaju se Ilić u ovom romanu oštro suprotstavlja: „I nije ludilo bilo u fokusu, već čovek uplašen od zajednice koja ga je proglasila ludim“. Upravo taj otpor sistemu koji ždere ljude („Ugasili su plamen u meni“, kako govori jedan Ilićev junak), je i najveća vrlina ovog romana. I još bitnije, otpor prema tom sistemu je bespoštedan. Na Ilićevoj meti su podjednako i jugoslovenski komunistički političari i komesari, i zahuktali nacionalni propovednici, i umetnici, i vojnici, i obični službenici, i nevladine organizacije, i licemerni predstavnici „zapadnog“ sveta. Ilić odbija da ćuti o zlu koji je počinjen tokom ratova devedesetih. Da li će se to nekome dopasti, to je već sasvim druga stvar. Ali Saša Ilić je odlučio da ne ćuti. Iz te odluke je nastao roman koji i pored određenih mana predstavlja delo koje pleni silinom svog pripovedanja i kompleksnošću tema koje se pokreću u njemu.

Naslov: Pas i kontrabas
Autor: Saša Ilić (1972-)
Izdavač: Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2019
Strana: 304

Za sud istorije – Roj Medvedev

Suočavanje sa samim sobom, a pod tim se pre svega misli na susret sa sopstvenim pogrešnim izborima, težak je i mučan zadatak. Još teže je suočavanje sa onim što bi se najjednostavnije moglo izraziti kao kolektivno iskustvo. Tu već nastupa prvi problem. Dokle doseže krivica? Trebaju li potomci da odgovaraju za zločine svojih predaka kako to govori Biblija: „Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi“? Ili još češće, da li neka skupina, uglavnom nacija, nosi na sebi beleg krivice za zločine koje je neki njen pripadnik uradio u ime kolektiva? I da, i ne. Nijedan Nemac, ajde da uzmemo taj najočitiji primer, ne sme da bude optužen za zločine koje je njegov predak učinio u Aušvicu, ali isto tako on nikada ne sme pokušati da tog pretka opravda. Pitanje suočavanja postaje još komplikovanije kada se kolektivni gresi susretnu sa ličnom odgovornošću. A ono se uglavnom završava sa svaljivanjem krivice na žrtvene jarce, u ovom slučaju simbole ludačkog vremena. Tako je za holokaust kriva vrhuška Trećeg rajha, direktni počinioci su samo slušali naređenja (čuvena Ajhmanova odbrana koja je Hani Arent poslužila kao osnov za teoriju o banalnosti zla), a običan svet ništa nije ni čuo ni video. Maestralna je to odbrana koja svu krivicu svaljuje na određenu skupinu koja sa sobom u istoriju odnosi krivicu ostavljajući prostor za nastavak života. Iako bi bez podrške istog tog naroda Hitler ostao neuspešni slikar koji urla nebuloze po minhenskim pivnicama. Baš zbog toga su važni radovi istoričara i publicista koji u proučavanju prošlosti izlaze izvan okvira priče o simbolima zla prebacujući je na opštu sliku. Onu koja prikazuje vreme i prilike koje su omogućile da simboli terora ostvare svoje dijabolične planove. Jedna od takvih studija je i knjiga Roja Medvedeva „Za sud istorije“.
Predmet ove knjige, kako joj i sam podnaslov govori, jeste istraživanje Staljinove biografije ali i staljinizma kao ideološkog i političko-društvenog pokreta. Tome i njena podela. Na samome početku studije upoznajemo se sa Staljinovim ranim životom i usponom u komunističkoj nomenklaturi. Slika se prebacuje na opšti plan i mi pratimo istoriju Sovjetskog saveza od Oktobarske revolucije. Biografije političara i revolucionara date su uporedno sa slikom vremena i tadašnjih prilika. Dolazi 1924. godina i Staljinov uspon na vlast. Prikaz unutarpartijskih sukoba smenjuju čistke i začetak onoga šta će kasnije postati kao najveći politički progon u istoriji čovečanstva. Roj Medvedev obraća posebnu pažnju na prelazak sa lenjinističkog ideološkog kursa na novi način života i upravljanja. Nije zanemarena ni Staljinova uloga u Drugom svetskom ratu i posleratni period.
„Prirodno je da se u centru autorove pažnje nalazi Staljinova figura. Međutim, ova knjiga nije samo njegova biografija. U njoj se govori ne samo o jednom Staljinu već i onim društveno-političkim i ekonomskim uslovima i grupama koje je on iskoristio“, navodi Roj Medvedev na početku ove studije i na najbolji mogući način izražava njenu suštinu. Čitalac će se upoznati sa Staljinovom biografijom (dragoceno je odstranjivanje izmaštanih priča i preterivanja koja su kasnije dodata njegovom životopisu), ali priča o jednoj ličnosti nije suština. Ova studija je fokusirana na okolnosti. One koje su za Roja Medvedeva ideološko i civilizacijsko iskliznuće. Autor odbija teoriju o ruskom narodu (često se to govori i za naše prostore) koji ište čvrstu ruku i tiransku upravu. Ali u isto vreme on pokušava da opravda ideju komunizma i ruske revolucije tako što će Staljina predstaviti kao incident u inače dobroj istoriji Sovjetskog Saveza. Ovo ideološko opredeljenje, čije prihvatanje ili neprihvatanje već zavisi od svetonazora čitaoca, je izvedeno sa merom pa ne uništava istinoljubivost i kvalitet studije.
Roj Medvedev spada u red najznačajnijih ruskih istoričara i publicista dvadesetog veka. Njegov otac je bio predavač na vojnoj akademiji i jedna od žrtava Staljinovih čistki. Završava studije filozofije i predaje u nekoliko škola. Za vreme Hruščova objavljuje prve radove, a tokom sedamdesetih je u nemilosti novog režima. Prva verzija knjige „Za sud istorije“ je postala internacionalni bestseler i donela Roju Medvedevu slavu širom sveta. Blizak je saradnik Gorbačova i jedan od pokretača perestrojke. Objavio je više od trideset i pet knjiga koje su prevedene na desetine jezika.
U knjizi „Za sud istorije“ pred nama će se ukazati slika zemlje u previranju kao i prikaz tehnologije vlasti u totalitarnom režimu. Saznaćemo kako je jedan čovek uspeo da promeni tok istorije, ali isto tako i shvatiti koje su to društvene i političke okolnosti omogućile Staljinu da ostvari svoje planove. Roj Medvedev nimalo nije blagonaklon prema tadašnjim ljudima. Kao glavni razlog za uspon staljinizma on navodi sledeći: „Staljin je iskoristio najgore osobine ljudi koji su ga okruživali – zavist, zlobu, taštinu i glupost.“ Ne manje važno, Roj Medvedev će nas upoznati sa sudbinama Staljinovih žrtava i tako ih spasiti od zaborava. Najbitnije, ova knjiga nas uči da zlo ne dolazi samo od vlastodržaca. Ono je moguće zato što mu to vreme i prilike dozvoljavaju. A vreme i prilike ipak zavise od ljudi. Onih koji omogućuju da se zlo razmaše postajući i sami zločinci. Najbolje to izražava nobelovac Aleksandar Solženjicin: „Ali, postavlja se pitanje ako je žrtva do poslednjeg trenutka pomagala dželatu i dodavala mu druge za ubijanje i držala sekiru – koliko je to žrtva ili je takođe dželat?“

Naslov: Za sud istorije
Autor: Roj Medvedev (1925-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2012
Strana: 860

Odeljenje za rak – Aleksandar Solženjicin

Odeljenje za rak„(…) Zašto bi ona čitala ‘Anu Karenjinu’? Nije li dosta ono što si sam doživeo? … Gde da pročitamo nešto o nama, o nama? Treba li pričekati sto godina?“, pitanje je koje postavlja jedna od junakinja romana „Odeljenje za rak“. Ovo „o nama“ odnosi se na žrtve staljinističkih progona i logora. A odgovor je vrlo jednostavan – treba čitati Solženjicina, jednog od najvećih protivnika totalitarnog sovjetskog režima i verovatno čoveka koji ga je na najbolji mogući način opisao. Kakav je to bio režim na svojoj koži najbolje je osetio sâm Solženjicin. Godine 1945. osuđen je na devet godina robije i večito progonstvo u Sibir. U najtežim mogućim uslovima zatočenik je u Staljinovim gulazima sve do 1953, kada biva poslat u progonstvo. Konačno na kakvoj-takvoj slobodi on počinje da piše, svestan da ništa od toga neće biti objavljeno. I zaista za publikovanje njegovog prvog značajnijeg dela trebalo je sačekati punih devet godina i promenu političke klime. Zahvaljujući destaljinizaciji koju sprovodi Hruščov, Solženjicinu je dozvoljeno objavljivanje i selidba u Moskvu. Kratki roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“ izaziva pravu buru u tadašnjem Sovjetskom savezu, jer po prvi put tema jednog književnog dela postaje Gulag. Ali, to ne traje dugo. Dolazak Brežnjeva na vlast početak je nove Solženjicinove golgote. Romani „U prvom krugu“ i „Odeljenje za rak“ povlače se iz štampe, a autoru su zabranjeni javni nastupi. Tu na scenu stupa čuveni sovjetski samizdat i ova dva dela polujavno cirkulišu od ruke do ruke. Još važnije, rukopisi stižu do inostranstva i tu bivaju integralno objavljeni. Kao potpuni šok ne samo za Solženjicina, već i za sovjetsku vlast – a zahvaljujući upravo ovim romanima – on dobija Nobelovu nagradu za književnost 1970. godine.
Za razliku od romana „U prvom krugu“ koji direktno govori o staljinističkim logorima, „Odeljenje za rak“ je više okrenutо onome šta se dešava posle zatočeništva. Samim tim se može smatrati i direktnim nastavkom Solženjicinovih ranijih dela. Potka ovoga romana je boravak Olega Kostoglotova, bivšeg političkog kažnjenika, na odeljenju za rak. Zbog direktnog pozivanja na sopstveno iskustvo, naime Solženjicin se zaista lečio od raka u bolnici u Taškentu (nekada deo Sovjetskog saveza, sada glavni grad Uzbekistana), „Odeljenje za rak“ možemo posmatrati i kao poluautobiografski spis. Minuciozno prodirući u ljudsku psihu Solženjicin nam daje raznoliku galeriju likova od političkog komesara i potkazivača za vreme Staljinove vladavine, mladog idealističkog studenta, ambicioznih medicinskih sestara i lekara, ali i onih koji su potpuna suprotnost, obolelih seljaka i radnika, pa sve do prokaženih političkih zatvorenika. Sve njih povezuje odsutna borba protiv zajedničkog i podmuklog neprijatelja – raka. Ipak, kakva je država, takva je i bolnica. Prljavština, nemar, očaj i beznađe sjedinjuju se u opštu sliku propasti društvenog sistema oličenog u jednom bolničkom odeljenju.
Roman „Odeljenje za rak“ je kompoziciono izuzetno složen. Ogroman broj likova, tema i sudbina u krajnjem zbiru, a ponajviše zahvaljujući Solženjicinovom talentu, povezuje se u odličnu celinu. Osim onog osnovnog značenja – autobiografske priče o lečenju od raka, ovaj roman se može posmatrati i kao povest o neostvarivoj i nemogućoj ljubavi između medicinske sestre i glavnog junaka. Nije zanemarljiv ni onaj politički deo koji govori o prvim danima destaljinizacije i strahu političkog komesara Pavela Rusanova da će odgovarati za svoja nedela i lažne prijave koje su odvele desetine ljudi u Gulag. A najvažnije od svega, ovo je odlična psihološka studija o tome kako se ljudi različitih karaktera bore protiv neizlečive bolesti. Solženjicinove rečenice su britke, na momente duhovite i ironične. Pripovedački talenat istinskog književnog genija propraćen je ne samo ličnim iskustvom sa rakom, već i pedantnim izučavanjem medicinske literature. Izuzetno čitljiv, ali u isto vreme stilski bogat, ovaj roman je sasvim sigurno jedno od najvećih dela ruske književnosti dvadesetog veka.
Dobijanje Nobelove nagrade za književnost nije popravilo Solženjicinov položaj. Naprotiv, protiv Solženjicina se diže celokupna sovjetska propagandna mašinerija, a orkestrirane napade prati i neuspešni pokušaj njegovog ubistva. Godine 1974. uhapšen je i proteran iz Sovjetskog saveza. Živi u emigraciji punih dvadeset godina, gde postaje simbol borbe protiv komunističkog totalitarizma. Umro je u Moskvi 2008. Za sobom je ostavio nekoliko izuzetnih romana (pored ranije pobrojanih tu su i „Avgust 1914“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“), zbirki pripovedaka, kao i dramskih i esejističkih dela. Ostaće najviše upamćen po trotomnoj knjizi „Arhipelag Gulag“, izuzetnom svedočenju koje je svetu predočilo razmere i monstruoznost Staljinovih progona nevinih.
Roman „Odeljenje za rak“ odmah po dobijanju Nobelove nagrade preveden je na srpsko-hrvatski jezik. Jugoslovenskom komunističkom režimu Solženjicin je poslužio kao odlično pokriće za borbu protiv staljinizma. Ipak, klima se menja pošto se Solženjicin oštro usprotivio mogućoj dodeli Nobelovoj nagradi za mir Josipu Brozu. Demonizacija pisca i zabrana štampanja njegovih dela, identična je onoj sovjetskoj. Stoga je na nesreću jedino izdanje „Odeljenja za rak“ ovo iz 1970. godine. Poslovična nezainteresovanost srpskih izdavača za dela velikih autora i hiperprodukcija raznoraznog smeća, ne obećavaju da će se ta greška ispraviti. A to je velika šteta, najpre zato što se preko ovoga dela mlađe generacije mogu upoznati sa Staljinovim režimom i posledicama koje je njegova vladavina ostavila. Još bitnije je to što ovaj roman svojim kvalitetom prevazilazi okvire političke angažovanosti i na najbolji način nastavlja književnu tradiciju čiji su najznačajniji predstavnici bili Dostojevski i Tolstoj.

Naslov: Odeljenje za rak
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveli: Ivan i Jakša Kušan
Izdavač: Otokar Keršovani, Rijeka, 1970
Strana: 385

Žena koja je čekala – Andrej Makin

Zena koja je cekalaŽiveti u tuđini jedno je od najvećih prokletstava u istoriji čovečanstva. Bila ona voljna ili nevoljna, tuđina ostaje tuđina i tu nema zbora. Tragična slika izbeglica, reke ljudi koja beži od smrti nadajući se da ih negde daleko čeka bolji život, još je bolnija kada znate da za sobom ostavljaju celi svoj pređašnji život. U uprtnjače se može smestiti samo malo hleba, puno nade i stari jezik, koji je ništa drugo nego suvišan teret. Zbog toga se i čini da je sudbina umetnika emigranata, ponajviše pesnika i pisaca, dvostruko teža. Njihov jedini alat i zanat su jezik i reči. Upravo ono što u tuđini nikome sem njih nije potrebno. Prvi, a verovatno i najtragičniji, vapaj prognanog čoveka je Vergilijevo delo „Epistulae ex Ponto“ koji je u isto vreme i molba, ali i proročanski krik da imperija – koliko god bila jaka – ne može očekivati procvat ako proganja istinoljubive. Rimsko carstvo je nestalo, Vergilijevo delo i dalje postoji. Tu lekciju imperije, nažalost, nisu naučile. Ima li boljeg primera za to nego Sovjetski Savez? Masovni progoni i ubistva pesnika, pisaca, umetnika samo su još više ubrzali propast od početka trulog i duboko nepravednog sistema. Ali ko će platiti – i da li se uopšte može naplatiti – za tugu umetnika odvojenih od onoga što jesu, svojega jezika i kulture? Spisak je beskrajan. Ivan Bunjin, Jevgenij Zamjatin, Marina Cvetajeva, Josif Brodski, Aleksandar Solženjicin… Iako daleko od Rusije, oni nikada nisu prestali da pišu, govore i misle isključivo na ruskom (sličnu sudbinu dele i naši emigrantski pisci, setimo se samo poeme „Lament nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog). Čak i oni Rusi koji su počeli da pišu na drugim jezicima nikada nisu uspeli da se oslobode opsesivne potrebe za govorenjem o Rusiji. Baš takav je i Andrej Makin.
Stihovi Konstantina Simonova: „Čekaj me, i ja ću sigurno doći. / Ne slušaj kada ti kažu / kako je vreme da zaboraviš / i da te nade lažu“, opštepoznati su krik vojnika koji na frontu zaziva svoju dragu. Upravo taj motiv vojnika koji čeka u književnosti je obrađen beskrajno puta. Ali šta je sa onom drugom stranom? Sa onim ženama koje čekaju? Uopšte sa svim sudbinama žena koje su ni krive ni dužne postale najveće žrtve besmislenih muških ratova? Upravo to je tema romana „Žena koja je čekala“ Andreja Makina. Njegova radnja smeštena je u sibirske predele Rusije tačno trideset godina posle Drugog svetskog rata. Pripovedač (u isto vreme i glavni muški lik) je mladi lenjingradski student koji napušta metropolu u želji da vidi zaostale sovjetske predele sa opravdanjem da prikuplja građu o zaboravljenim narodnim običajima. Provincijska dosada, začinjena lokalnim partijskim aparatčicima, naglo biva prekinuta pojavom seoske učiteljice Vere. Njena lepota, sjedinjena sa tridesetogodišnjim čekanjem verenika koji se nije vratio iz Drugog svetskog rata, opčiniće mladoga studenta i na kraju dovesti do neočekivanog raspleta.
Neverovatna lakoća stila prvo je što opčinjava svakog čitaoca Makinovih dela, i to najpre zato što teme kojima se ovaj pisac bavi uopšte nisu lake. Motivi tuge, bola, melanholije što razdire čoveka i iskrene ljubavi koja nikako ne može imati srećan kraj opisani su na tako duboko emotivan način, a da pri tom nema ni najmanje primese sladunjavosti i patetike. Upravo zbog toga Makinovi likovi, i pored tragične sudbine, nisu ništa drugo nego najdostojanstveniji ljudi o kojima ćete ikada čitati. Život – i sve ono što on nosi sa sobom – može ih na sve načine mučiti, ali oni se neće predati. Oni neće kukati na svoju tragičnu sudbinu, oni neće stati. Oni će živeti, ma koliko god taj život bio bolan.
Andrej Makin je jedan od najznačajnih živih pisaca francuskog i ruskog jezika. Od detinjstva, a zahvaljujući svojoj babi, raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog saveza emigrira u Francusku gde doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani prevedeni su i objavljeni na srpskom jeziku.
Makinovo delo najbolje se može okarakterisati kao duboka himna ljudskom dostojanstvu i vrednosti ljudskog života, čak i onda kada je taj ljudski život na najmanjoj ceni. U savremenoj, ali i u uopšte celokupnoj, ruskoj književnosti ne postoji pisac koji je sa toliko talenta i ljubavi pisao o ženi. U „Zločinu Olge Arbeljine“ to je lik žene koja mora da nosi teret nevoljnog i gorkog stranstvovanja. „Kći heroja Sovjetskog saveza“ je žrtva raspada staroga sistema na čijim temeljima treba izgraditi novi. A u ovom romanu to je lik žene osuđene na večito čekanje i besmislenu nadu. Ali upravo u toj osudi na čekanje leži i najveća lepota. Kako to sam Makin kaže: „Ta žena živi od ovih retkih trenutaka lepote. Šta bi još ona mogla pružiti čoveku kojega voli? U nekom zbrkanom naslućivanju tada sam shvatao da je živeti, za Veru bilo način da održava vezu sa čovekom kojega čeka.“

Naslov: Žena koja je čekala
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2004
Strana: 120