Limeni dečaci – Svetlana Aleksijevič

Jedna od najčuvenijih anegdota u istoriji novovekovne filozofije vezana je lik Hegela. Kako predanje govori, Hegel je posle jednog predavanja stupio u dijalog sa slušaocima koji su mu ukazali na činjenice koje se protive njegovom poimanju stvarnosti. Njegov odgovor je postao poslovičan: „Tim gore po činjenice.“ Razume se, ovo je anegdota čija je istinitost upitna, ali ona odlično oslikava ono o čemu ćemo govoriti. To je, da budemo u potpunosti precizni, odnos između dve neretko suprotstavljene kategorije, istine i onoga što bismo mi voleli da bude istina. Nigde to nije vidljivije nego u dnevnicima F. M. Dostojevskog u kojima on piše da kada bi mu se sa potpunom matematičkom preciznošću dokazalo da Hristos ne postoji i da je istina van Hrista, on bi pre ostao sa Hristom nego sa istinom. I tu dolazimo do suštine čitave priče. Ma koliko voleli da sebe predstavljamo kao razumna bića koje svoje odluke zasnivaju na činjeničnom stanju stvari i razumu, dobar deo naših postupaka, ako ne i veći deo njih, zasnovan je na iracionalnostima i neretko potpuno izokretnom predstavom stvarnosti. Iracionalnost je srž religije, ništa manje i ideologije. Iracionalnosti ne nedostaje ni u našem viđenju prošlosti. Štaviše, čini se da je tu i najprisutnija. Iako bi istorija po svojoj suštini trebala da predstavlja naučni govor o činjenicama, ona je daleko od toga. Čak i kada su fakti prisutni, postavlja se pitanje o njihovom izboru (šta je izgovoreno, a šta prećutano), ali i, verovatno još bitnije, kako se ti fakti predstavljaju. Jedna stvar, da malo otkrivamo toplu vodu, u sasvim različitim interpretacijama može poprimiti drugačije značenje. Ovo posebno važi u istorijama koje nazivamo nacionalnim. Njihova srž, ma koliko se istoričari tome protivili, nije u samoj istoriji jednog naroda ili nacije, već u konstruisanju priče o jednom narodu, razume se, gotovo po pravilu, pozitivne. Tu činjenice, pogotovo one koje nam ne odgovaraju, bivaju odbačene, i to po onim čuvenim Hegelovim rečima: „Tim gore po činjenice.“ Sjajno nam to pokazuje knjiga „Limeni dečaci“, ali i sudski proces koji je ovu knjigu pratio.
Knjiga „Limeni dečaci“ nam u prva četiri poglavlja predstavlja ispovesti sovjetskih vojnika, ali i drugih ljudi čiju je sudbinu promenio Avganistanski rat tokom osamdesetih godina. Tako su pred nama ispovesti običnih vojnika, oficira, tehničkog osoblja, lekara i medicinskih sestara. Posebno dirljive su ispovesti majki poginulih vojnika. Peto poglavlje donosi potresne epitafe koji su urezani na spomenike vojnika, dok nam u šestom poglavlju autorka predstavlja stenograme i dokumenta vezana za suđenje koje je usledilo nakon objavljivanja knjige.
„Svim majkama zavidim, čak i onima kojima sinovi leže u grobovima. Sedela bih pored humke i bila srećna. Nosila bih mu cveće“, govori jedna junakinja ove knjige, majka čiji se sin vratio iz rata sa teškim poremećajima. Ta silina ispovesti, užasna, skoro nezamisliva tuga, skopčana je sa veštinom Svetlane Aleksijevič da se taj užas nekako pretvori u izuzetni književni tekst kom se ne može pronaći pandan: „Rat ne može čoveka da učini boljim. Samo gorim. Sto posto. Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako mogu da budem bolji kad sam video… kako medicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. Na komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračima mitraljeza. Kako.. Kako…. Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundama, farmerkama, ženskim gaćicama…”
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi njen roman sa desetinama svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak serijala „Glasovi utopije“ u kom autorka sastavlja istoriju Sovjetskog Saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Limeni dečaci“, „Začarani smrću“ (knjiga obrađuje problematiku masovnih samoubistva posle raspada Sovjetskog Saveza) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su doživele milionske tiraže, a za književni rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost 2015. godine.
„Kako je moguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki komad života, svakakva egzistencijalna ‘prljavština’ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba ‘prelomiti vreme’ i ‘uhvatiti duh’“, piše Svetlana Aleksijevič na samom početku „Limenih dečaka“. Upravo taj pokušaj „hvatanja“ duha vremena je ono u čemu ona istinski uspeva, što nam sjajno pokazuju sama knjiga, ali i kasnije reakcije na nju. Svetlana Aleksijevič je kroz prenošenje ispovesti razočaranih ljudi, odbačenih od strane države i društva koje ih je poslalo u gotovo sigurnu smrt i, još gore, društva koje bi bilo najsrećnije da se njihov glas nikada više ne čuje (kako kaže jedan vojnik: „Shvatio sam, o nama svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…”), učinila izuzetnu stvar. Ona je predstavila rat u njegovoj pogubnosti, potpunom zlu i odsustvu svakog romantizovanja i priče o herojstvu. Suštinski, ona je napisala optužnicu protiv ludaka, svejedno političara ili generala, koji su bezočno poslali hiljade mladića u smrt. Nekom ironijom sudbine, za to je odgovarala samo Svetlana Aleksijevič kroz groteskni sudski proces, prikazan na kraju knjige. Ona je optužena za blasfemiju, za blaćenje heroja (kako je rekla jedna zastupnica optužnice: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“), suštinski, ona je optužena za to što je ispričala istinu, a ne priču koju želimo da čujemo, da se vratimo na početak. Najbolje je to sama Svetlana Aleksijevič izrazila u ovom istinski vrednom delu govoreći o sudbinama svojih junaka: „Oni su žrtve na oltaru našeg teško progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži – o tome govori moja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragmatične… Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva.”

Naslov: Limeni dečaci
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 350

Pročitajte i prikaz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič

Arhipelag za drugi život – Andrej Makin

Odgovori će biti poprilično raznoliki, ali čisto eksperimenta radi pokušajte da odgovorite na pitanje šta je to što nas suštinski čini ljudima? Razum je to, svakako. Ništa manje i naša slobodna volja. Podjednako je to i dostojanstvo. E sad pokušajte da ove odgovore stavite u kontekst našeg svakodnevnog života. Koliko je naša volja zaista slobodna? Da li zdravorazumski prosuđujemo? I, ne i manje bitno, šta nam zaista znače dostojanstvo i sloboda? Suštinski, šta bismo pre izabrali? Život u kom smo materijalno obezbeđeni ili život u kom imamo slobodu? Odgovor će, najčešće, biti ona prva opcija. I to nije ništa novo. Kroz čitavu istoriju naše civilizacije sloboda i dostojanstvo su bili na slaboj ceni. Pripadnost rodovskoj zajednici, kasnije naciji ili određenom društvu, uvek su pretpostavljali odricanje od lične slobode. Sopstvena volja je, skoro po pravilu, predavana vođi, onom „izuzetnom“ pojedincu koji je upravljao našim životima. Naša porodica, naše pleme, naša nacija i naposletku naša država je uvek bila bitnija od nas samih. Ovakvo shvatanje je svoj vrhunac doživelo u nacističkoj Nemačkoj. Amblematični primer je Ajhman, čovek koji je „samo izvršavao naređenja“. Apsolutno je nebitno što su ta naređenja bila monstruozna, on je morao da ih izvrši zato što mu je to država naložila. Suština je, da skratimo čitavu priču, da se u ime nečeg većeg od nas samih, bila to država, nacija ili bog, čovek odriče svog dostojanstva i slobode. Naravno, to odricanje je neretko plod niskih pobuda. Niko to nije bolje izrazio od Česlava Miloša. On u knjizi „Zarobljeni um“ pojmom ketman označava intelektualce koje su se zarad materijalnih benefita dobrovoljno odrekli svoje slobode. Razume se, sa osećanjem moralne superiornosti, jer je to odricanje bilo samo pritvorno. Zar i mi to ne činimo danas? Šta je to nego pristajanje na život u duboko nepravednom i neslobodnom svetu? I da ponovimo još jednom pitanje sa početka ovog teksta. Šta nas to čini ljudima? Da li smo slobodni? Znači li nam šta naše dostojanstvo ili je ono postalo samo fraza? I, ono što je i najbitnije, da li su društva u kojima živimo slobodna? Ako nisu, da li ćemo se pobuniti protiv njih? I kako to? Sva ta pitanja pokreće Andrej Makin u sjajnom romanu „Arhipelag za drugi život“.
Glavni junak ovog romana, Pavel Garcev, nalazi se na odsluženju vojnog roka u Sovjetskom Savezu početkom pedesetih. On je jedan do vojnika koji su zaduženi za isprobavanje novog nuklearnog oružja. Ipak, sve se menja kada Garcev biva raspoređen u odred kom je dat zadatak da uhvati odbeglog zatočenika iz Gulaga. Sa vojnicima, među njima su čekista, bivši robijaš i jedan oficir, Pavel kreće u poteru koja će mu izmeniti život.
Andrej Makin je izatkao savršeni roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, ona koja može da se podvede skoro kao vestern (u ovom slučaju: istern) u kom se traga sa odmetnikom, samo je prvi sloj romana. Iza te sjajno vođene radnje skriva se nešto mnogo značajnije. To je priča o Sovjetskom Savezu, ništa drugo nego poprilično mučna skaska o ponoru u koji totalitarizam odvodi svoje podanike. Koja je cena slobode, kao da se Makin sve vreme pita. I dokle je čovek spreman da ide da je dosegne? Najpre kroz shvatanje sveta onakvog kakav on zaista jeste: „Da, varati, lagati, udarati, pobediti. To je ljudski život. Neko dete bi se začudilo: čemu sve to? U ovoj lepoj tajgi, pod nebom punim zvezda. Odrastao čovek se ne čudi, on nalazi objašnjenje: rat, neprijatelji naroda… A kada to postane zaista nepodnošljivo, pričaju ti o Bogu, o nadi!“
Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.
Stvaralaštvo Andreja Makina je najbolje okarakterisati kao najdublju himnu ljudskom dostojanstvu. Baš kao i u svim svojim romanima, Makin se ne obazire na ideologije i države. Njemu one kao da uopšte nisu bitne, izuzev onda kada te države i ideologije svojim delovanjem urušavaju ljudsku slobodu i dostojanstvo. Baš to je i slučaj sa „Arhipelagom za drugi život“. U njemu je data slika čoveka koji ponovo spoznaje svoju ljudskost. I to tako što odbija da drugom čoveku uskrati ljudskost. Makinov junak se ne bori za državu, za pobedu ideologije ili vere kojoj pripada, on pokušava da spase svoju ljudskost i dostojanstvo. I to tako što će se boriti za dostojanstvo drugog čoveka. Ništa manje i kroz odricanje od sveta koji je tu ljudskost pokušao da pokori i uništi: „Njihov svet me se nije ticao, jer je to samo bila igra, a ja više nisam bio igrač. Da bi čovek igrao, trebalo bi da želi, da mrzi, da se plaši. Ja više nisam imao te karte u rukama. Bio sam slobodan…“

Naslov: Arhipelag za drugi život
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2019
Strana: 151

Pročitajte i prikaz Makinovog romana „Žena koja je čekala“

Arhipelag Gulag I-III – Aleksandar Solženjicin

Jedna od najvećih muka nauke i literature je kako pronaći balans u predstavljanju činjenica. Još tačnije, kako činjenice predstaviti na objektivan način. Pored protoka vremena, ono „jede“ mnogo toga, problem predstavlja i nemogućnost da se dođe do istinitih podataka. Ipak, ono što je najteže, možda čak i nemoguće, je uspeti prevazići sopstvene stavove, uverenja i svetonazore. Naravno, tu je i ideologija, ništa manje i dnevna politika. Najvidljivije je u to u skorašnjim reakcijama na dodeljivanje Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Ogroman broj ljudi nije u stanju da o Handkeu razmišlja kao o književniku. I tu je sasvim svejedno da li su to oni koji političku delatnost Handkea osuđuju ili podržavaju. Naprosto, lični svetonazori, bili oni politički ili etički, sprečavaju veliki broj ljudi da prosude objektivno o njegovom književnom delu, onom koje je i nagrađeno sa Nobelovom nagradom. Naravno, to ne znači da o Handkeovim političkim stavovima ne treba raspravljati, pa čak i osuditi ih. Istorija literature, podjednako i nauke, je brevijar pogrešnih, neretko i monstruoznih političkih stavova. Amblematični primer je Selinov antisemitizam izražen u gnusnoj knjizi „Bagatele za jedan pokolj“. Ili, pak, Hajdegerova podrška Hitleru i nacističkoj partiji. Evo samo dve njegove rečenice: „Sam firer jeste budućnost i sadašnjost nemačke realnosti i zakonitosti. Firer je probudio ovakvu volju u celom narodu i pretopio je u jedinstvenu odlučnost.“ Šta da se tek kaže za Sartra, Andre Žida i Simon de Bovoar? Upoznati sa masovnim zločinima i Gulagom, oni ipak odlaze u Moskvu ne bi li pružili podršku sovjetskom režimu. Ili da pređemo na naš teren. Kako opisati ćutanje Krleže o Golom otoku? Ništa manje i ogromnog dela tadašnjih književnika. Može li da se pronađe opravdanje za Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića koji su pokrenuli užasnu hajku na Danila Kiša? Suština je, da ne nastavljamo sa spiskom ovih beskrajnih nepočinstava, da moral, ništa manje i objektivnost sa početka teksta, neretko dolaze u koliziju sa talentima umetnika, naučnika i mislilaca. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je sasvim sigurno Aleksandar Solženjicin.
„Arhipelag Gulag“, kultno delo Aleksandra Solženjicina, je pokušaj da se ispiše istorija represalija u Sovjetskom Savezu od 1918. do 1956. godine. Polazeći od opštih prilika u tadašnjem Sovjetskom Savezu i istorije zatvorskih ustanova u Rusiji, Solženjicin tka priča o jednom od najmonstuoznijih zločina dvadesetog veka. Ko je sve hapšen, kako je teklo ispitivanje, kako se obavljao prevoz zatvorenika, kakav je bio život zatočenika u logorima, ko su bile sudije i dželati, kakvi su zločini izvršeni i kako je tekao život posle oslobođenja – samo je mali deo tema kojih se Solženjicin dotiče u ovoj knjizi.
Kako i sam podnaslov knjige govori, „Arhipelag Gulag“ je pokušaj književnog istraživanja. U biti je to mešavina istorijske i političke hronike sa svedočenjima samog Solženjicina i preko dvesta preživelih logoraša. „Arhipeg Gulag“ je ispisan na izuzetan način. To je sjajni i koncizno napisani vodič kroz istoriju mučnog ruskog dvadesetog veka. Isto tako, to je i briljantni književni podvig, onaj koji se najviše pokazuje kroz ispovesti autora i drugih logoraša. U „Arhipelagu Gulag“ nema samosažaljenja, nema bolećivosti i suzne tromosti („Niko nije plakao. Mržnja suši suze“, piše Solženjicin u ovom knjizi), već samo lucidnog predstavljanja užasa na nenadmašan način: „Treba u zatvor ući ne drhteći za napušteni topli život. Treba da u momentu kada prekoračiš prag kažeš sebi: moj život je završen, nešto ranije nego šta je trebalo, ali šta je tu je. Na slobodu se nikada neću vratiti. Osuđen sam na propast, sada ili nešto kasnije, to gore; što pre – to bolje. Nemam ništa više.“
Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Kislovodsku. Nakon studija se dobrovoljno prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962. godine, je postao prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju”, „Crveni točak”…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine.
Zahvaljujući izdavačkoj kući „Akademska knjiga“ pred nama se posle trideset godina ponovo nalazi „Arhipelag Gulag“, jedna od najuticajnijih knjiga dvadesetog veka. Neminovno pitanje koje se postavlja je šta nam „Arhipelag Gulag“ predstavlja danas? Da li je to samo spomenik davno pređašnjem vremenu i priča o ludilu koje je u smrt odvelo milione ljudi? Izgleda da nije. Iako Gulaga danas nema, naše slobode su baš kao i pre pola veka ugrožene. A one nam izgleda nisu ni bitne. O tadašnjoj Rusiji Solženjicin piše: „Naša otadžbina je takva: da je gurneš tri aršina prema tiraniji, treba ti samo da čelo nabereš, da se nakašlješ. A da je za nokat okreneš ka slobodi – moraš upregnuti sto volova, i za svakoga po toljagu.“ Da li se današnjica razlikuje? I to se ne odnosi samo na Rusiju. Da li je zbir naših života isto ovako gorak: „Kako da se jednom rečenicom okarakteriše sva ruska istorija? Zemlja ugašenih mogućnosti.“ Da li smo naučili lekciju koju nam je Solženjicin dao? Ponajviše onu o vrednosti slobode, ali ništa manje i lekciju o nepristajanju na tiraniju. O spremnosti da se zbog svojih stavova, ali i istine, strada kako je to Solženjicin učinio? „Arhipelag Gulag“ je priča o piscu koji svoj književni talenat nije ukaljao pogrešnim moralnim i političkim izborima. I baš zbog svega toga je „Arhipelag Gulag“ bitan i danas. On jeste priča o pređašnjem zlu, ali i upozorenje da to zlo vrlo lako može da se ponovi: „Mi smo dužni da javno osudimo svaku pomisao da jedni ljudi drugima mogu činiti nasilje. Prećutkujući porok, gušeći ga u našem telu da ne izađe napolje, mi ga sejemo, i on će u budućnosti od toga samo hiljadu puta češće izrasti. Time što porok ne kažnjavamo, pa čak ni zločince podvrgavamo moralnoj osudi, mi ne samo da štitimo njihovu ništavnu starost – mi pod nogama novih pokolenja podrivamo i same temelje pravde. Mladi se prožimaju idejom da se ovde nitkovluk nikada ne kažnjava, već da je uvek izvor blagostanja. Kako će biti tesno, kako strašno živeti u takvoj zemlji!“

Naslov: Arhipelag Gulag I-III
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveo: Vidak Rajković
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 1333

Pročitajte i prikaz Solženjicinovog romana „Odeljenje za rak“

Život i sudbina 1-2 – Vasilij Grosman

“(…) Hoćete li ime za ovaj svet? Rešenje svih vaših zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjači, najneustrašiviji, najtamniji? – Ovaj svet je volja za moć – i ništa drugo!”, zastrašujući je završetak čuvene Ničeove knjige “Volja za moć”. Zastrašujući pre svega zato što u potpunosti menja dotadašnju paradigmu života, u isto vreme otvarajući put ka užasu dvadesetog stoleća. Vremenu baš te Ničeove volje za moć. Da bi se ovo shvatilo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Trenutak rađanja civilizacije se povezuje sa nastankom pisma i još bitnije začetkom onoga što bi moglo da se nazove konsenzusom za zajednički život. Još preciznije, ljudska želja za bezbednim i ustaljenim životom počinje da stvara društvene sisteme. Da bi ti društveni sistemi funkcionisali pored gole sile, primenjene Ničeove volje za moć, potrebno je još nešto što će obezbediti njihovo održavanje. A to je ništa drugo nego ideja. Najpraktičnija je ona socio-ekonomska gde ljudi stvaraju društvene i političke sisteme iz interesa. Samo što su takvi sistemi ekstremno retki, možda je Švajcarska jedini uspešan primer. Oni drugi, suštinski gotovo svi, sistemi se zasnivaju na ideji o plemenitosti i pravdi. Sila je svakako prisutna, ali je ona „oplemenjena“ idejom. Može to biti božije poslanje vladajuće dinastije ili sistema, ništa manje i društvena podela na one koje vladaju i one kojima se upravlja. Iz ovoga kasnije izvire niz nakaznih teorija i sistema. Najdrastičnije su rasne teorije o višim i nižim bićima, koje su dovele do robovlasništva i holokausta. Ali i tu dolazi do velike promene, one koju označava Francuska revolucija. Ustoličava se nova vrsta društvenog dogovora koja otvara put ka izgradnji novih sistema, samo sada zasnovanih na ideji pravde i slobode. Jedan od takvih sistema, a sasvim sigurno i najčuveniji, je bio Sovjetski Savez. I ne samo to. Njegovo postojanje je dokazalo ostvarivost ideje slobode, ali i njenu neodrživost. Sistem zasnovan na jednakosti i pravdi vrlo brzo je, neki će reći već od samog početka, pokazao svoje pravo lice. Onu Ničeovu volju za moć. Ko su bile žrtve? Upravo oni najplemenitiji ljudi koji su se borili za ustoličenje slobode i pravde. Maestralnu knjigu o njima je napisao Vasilij Grosman.
Sredina je 1942. godine. Nacisti pod kontrolom drže dobar deo Sovjetskog Saveza. Najveći deo nemačkih snaga je koncentrisan pred Staljingradom, gde će se sukobiti sa sovjetskom vojskom u borbi koja će postati poznata kao najveća bitka u istoriji ljudske civilizacije. Upravo ova bitka je tema romana „Život i sudbina“. Kroz priču o sovjetskom fizičaru jevrejskog porekla Štrumu, njegovoj majci Sofiji koja će ući u pakao nemačkih koncentracionih logora, partijskom komesaru Krimovu koji pada u nemilost, vojnom komandantu Novikovu i još desetini junaka (među kojima su i Staljin, Hitler, vojni komandanti…), Vasilij Grosman stvara knjigu koja prevazilazi svoju osnovnu temu. Koliko je ovaj roman priča o Staljingradskoj bici, još više je veličanstveni prikaz jedne istorijske epohe.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovaj roman, ta odrednica bi glasila tolstojevski roman epohe. I zaista, jedini roman koji po svom predstavljanju jednog istorijskog trenutka može da se približi „Ratu i miru“ je upravo ovaj. Grosmanov zamah je kolosalan. Na prvom mestu to je prikaz Staljingradske bitke do poslednjih tačnina. Ništa manje i slikanje jedne epohe kroz galeriju likova i njihovih društvenih funkcija (vođe, vojskovođe, vojnici, ideolozi, islednici, seljaci, radnici, intelektualci, naučnici, umetnici…). Čitav je to jedan svet ljudskih sudbina zarobljenih u raljama ideologije, nasilja i nesreća. Ali ipak poseban, jedinstven i neponovljiv: „Sve što je živo – neponovljivo je. Nemoguća je identičnost dva čoveka, dva grma šipka… Život nestaje tamo gde nasilje teži da zbriše njegovu originalnost i karakteristike.”
Vasilij Grosman, jedan od najvećih ruskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u jevrejskoj ukrajinskoj porodici. Završava studije hemije posle kojih radi kao inženjer. Pred Drugi svetski rat postaje profesionalni književnik i novinski reporter. Njegove reportaže iz ratnog Staljingrada će biti kasnije sabrane u knjigu “Narod je besmrtan”. O ovoj bici piše i u romanu “Za pravičnu stvar”, čiji je prirodni nastavak “Život i sudbina”. Grosmanov progon počinje 1960. godine. Zbog tada nezamislivog predstavljanja rata, sovjetska cenzura zabranjuje štampanje “Života i sudbine”, a rukopis zaplenjuje tajna služba (tek pre neku godinu je on “oslobođen” iz Lubjanke). Na sreću, jedan prepis rukopisa romana je otišao u inostranstvo, gde je objavljen tek 1980. Ogorčen ovakvim postupkom države, Grosman piše roman “Sve teče” o povratniku iz Gulaga. I ovaj roman je zabranjen. Grosman neće dočekati objavljivanje ova dva dela, kao i slavu koju će mu oni doneti. Umire 1964. od raka.
Dok se srpski izdavači ne udostoje da obnove izdanje “Života i sudbine” posle tridesetogodišnje pauze (valjda ne stižu od štampanja silnog smeća), našim čitaocima je dostupno hrvatsko izdanje romana (Fraktura, 2012) ili ovo “Prosvetino” iz 1986. godine.
“Jedini pravi i večiti smisao borbe za život je u čoveku, u njegovoj skromnoj individualnosti, u njegovom pravu na tu individualnost”, piše Grosman u ovom romanu. I zaista, ovaj roman je upravo ta borba za čovekovu slobodu i posebnost. Ogoljavajući “usrećiteljske” ideologije, da upotrebimo izraz Borislava Pekića, Grosman piše o pojedinačnim ljudskim sudbinama, nikada ne dopuštajući da ideologija uguši ljudskost, čak ni onda kada se to gušenje ljudskosti sprovodi u ime pravde i velikih ideja. Uvek na strani ljudi, čak i kada ti ljudi pate u paklu koji su sami stvorili, Grosman se sukobljava sa ideološkim nasiljem, Ničeovoj volji za moć koja se kamuflirala u plemenitu ideju: “Prirodna težnja čoveka za slobodom je neuništiva, ona se može prigušiti, ali se ne može uništiti. Totalitarizam ne može da odbaci nasilje. Ako odbaci nasilje, totalitarizam nestaje. Osnovu totalitazarizma čini večno, neprekidno, otvoreno ili maskirano vrhunsko nasilje. Čovek se neće dobrovoljno odreći slobode. U tom zaključku je svetlost našeg vremena, svetlost budućnosti.”

Naslov: Život i sudbina 1-2
Autor: Vasilij Grosman (1905-1964)
Preveli: Milica Glumac-Radnović i Ivana Sekicki
Izdavač: Prosveta, Beograd, 1986
Strana: 1091

Za sud istorije – Roj Medvedev

Suočavanje sa samim sobom, a pod tim se pre svega misli na susret sa sopstvenim pogrešnim izborima, težak je i mučan zadatak. Još teže je suočavanje sa onim što bi se najjednostavnije moglo izraziti kao kolektivno iskustvo. Tu već nastupa prvi problem. Dokle doseže krivica? Trebaju li potomci da odgovaraju za zločine svojih predaka kako to govori Biblija: „Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi“? Ili još češće, da li neka skupina, uglavnom nacija, nosi na sebi beleg krivice za zločine koje je neki njen pripadnik uradio u ime kolektiva? I da, i ne. Nijedan Nemac, ajde da uzmemo taj najočitiji primer, ne sme da bude optužen za zločine koje je njegov predak učinio u Aušvicu, ali isto tako on nikada ne sme pokušati da tog pretka opravda. Pitanje suočavanja postaje još komplikovanije kada se kolektivni gresi susretnu sa ličnom odgovornošću. A ono se uglavnom završava sa svaljivanjem krivice na žrtvene jarce, u ovom slučaju simbole ludačkog vremena. Tako je za holokaust kriva vrhuška Trećeg rajha, direktni počinioci su samo slušali naređenja (čuvena Ajhmanova odbrana koja je Hani Arent poslužila kao osnov za teoriju o banalnosti zla), a običan svet ništa nije ni čuo ni video. Maestralna je to odbrana koja svu krivicu svaljuje na određenu skupinu koja sa sobom u istoriju odnosi krivicu ostavljajući prostor za nastavak života. Iako bi bez podrške istog tog naroda Hitler ostao neuspešni slikar koji urla nebuloze po minhenskim pivnicama. Baš zbog toga su važni radovi istoričara i publicista koji u proučavanju prošlosti izlaze izvan okvira priče o simbolima zla prebacujući je na opštu sliku. Onu koja prikazuje vreme i prilike koje su omogućile da simboli terora ostvare svoje dijabolične planove. Jedna od takvih studija je i knjiga Roja Medvedeva „Za sud istorije“.
Predmet ove knjige, kako joj i sam podnaslov govori, jeste istraživanje Staljinove biografije ali i staljinizma kao ideološkog i političko-društvenog pokreta. Tome i njena podela. Na samome početku studije upoznajemo se sa Staljinovim ranim životom i usponom u komunističkoj nomenklaturi. Slika se prebacuje na opšti plan i mi pratimo istoriju Sovjetskog saveza od Oktobarske revolucije. Biografije političara i revolucionara date su uporedno sa slikom vremena i tadašnjih prilika. Dolazi 1924. godina i Staljinov uspon na vlast. Prikaz unutarpartijskih sukoba smenjuju čistke i začetak onoga šta će kasnije postati kao najveći politički progon u istoriji čovečanstva. Roj Medvedev obraća posebnu pažnju na prelazak sa lenjinističkog ideološkog kursa na novi način života i upravljanja. Nije zanemarena ni Staljinova uloga u Drugom svetskom ratu i posleratni period.
„Prirodno je da se u centru autorove pažnje nalazi Staljinova figura. Međutim, ova knjiga nije samo njegova biografija. U njoj se govori ne samo o jednom Staljinu već i onim društveno-političkim i ekonomskim uslovima i grupama koje je on iskoristio“, navodi Roj Medvedev na početku ove studije i na najbolji mogući način izražava njenu suštinu. Čitalac će se upoznati sa Staljinovom biografijom (dragoceno je odstranjivanje izmaštanih priča i preterivanja koja su kasnije dodata njegovom životopisu), ali priča o jednoj ličnosti nije suština. Ova studija je fokusirana na okolnosti. One koje su za Roja Medvedeva ideološko i civilizacijsko iskliznuće. Autor odbija teoriju o ruskom narodu (često se to govori i za naše prostore) koji ište čvrstu ruku i tiransku upravu. Ali u isto vreme on pokušava da opravda ideju komunizma i ruske revolucije tako što će Staljina predstaviti kao incident u inače dobroj istoriji Sovjetskog Saveza. Ovo ideološko opredeljenje, čije prihvatanje ili neprihvatanje već zavisi od svetonazora čitaoca, je izvedeno sa merom pa ne uništava istinoljubivost i kvalitet studije.
Roj Medvedev spada u red najznačajnijih ruskih istoričara i publicista dvadesetog veka. Njegov otac je bio predavač na vojnoj akademiji i jedna od žrtava Staljinovih čistki. Završava studije filozofije i predaje u nekoliko škola. Za vreme Hruščova objavljuje prve radove, a tokom sedamdesetih je u nemilosti novog režima. Prva verzija knjige „Za sud istorije“ je postala internacionalni bestseler i donela Roju Medvedevu slavu širom sveta. Blizak je saradnik Gorbačova i jedan od pokretača perestrojke. Objavio je više od trideset i pet knjiga koje su prevedene na desetine jezika.
U knjizi „Za sud istorije“ pred nama će se ukazati slika zemlje u previranju kao i prikaz tehnologije vlasti u totalitarnom režimu. Saznaćemo kako je jedan čovek uspeo da promeni tok istorije, ali isto tako i shvatiti koje su to društvene i političke okolnosti omogućile Staljinu da ostvari svoje planove. Roj Medvedev nimalo nije blagonaklon prema tadašnjim ljudima. Kao glavni razlog za uspon staljinizma on navodi sledeći: „Staljin je iskoristio najgore osobine ljudi koji su ga okruživali – zavist, zlobu, taštinu i glupost.“ Ne manje važno, Roj Medvedev će nas upoznati sa sudbinama Staljinovih žrtava i tako ih spasiti od zaborava. Najbitnije, ova knjiga nas uči da zlo ne dolazi samo od vlastodržaca. Ono je moguće zato što mu to vreme i prilike dozvoljavaju. A vreme i prilike ipak zavise od ljudi. Onih koji omogućuju da se zlo razmaše postajući i sami zločinci. Najbolje to izražava nobelovac Aleksandar Solženjicin: „Ali, postavlja se pitanje ako je žrtva do poslednjeg trenutka pomagala dželatu i dodavala mu druge za ubijanje i držala sekiru – koliko je to žrtva ili je takođe dželat?“

Naslov: Za sud istorije
Autor: Roj Medvedev (1925-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2012
Strana: 860

Odeljenje za rak – Aleksandar Solženjicin

Odeljenje za rak„(…) Zašto bi ona čitala ‘Anu Karenjinu’? Nije li dosta ono što si sam doživeo? … Gde da pročitamo nešto o nama, o nama? Treba li pričekati sto godina?“, pitanje je koje postavlja jedna od junakinja romana „Odeljenje za rak“. Ovo „o nama“ odnosi se na žrtve staljinističkih progona i logora. A odgovor je vrlo jednostavan – treba čitati Solženjicina, jednog od najvećih protivnika totalitarnog sovjetskog režima i verovatno čoveka koji ga je na najbolji mogući način opisao. Kakav je to bio režim na svojoj koži najbolje je osetio sâm Solženjicin. Godine 1945. osuđen je na devet godina robije i večito progonstvo u Sibir. U najtežim mogućim uslovima zatočenik je u Staljinovim gulazima sve do 1953, kada biva poslat u progonstvo. Konačno na kakvoj-takvoj slobodi on počinje da piše, svestan da ništa od toga neće biti objavljeno. I zaista za publikovanje njegovog prvog značajnijeg dela trebalo je sačekati punih devet godina i promenu političke klime. Zahvaljujući destaljinizaciji koju sprovodi Hruščov, Solženjicinu je dozvoljeno objavljivanje i selidba u Moskvu. Kratki roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“ izaziva pravu buru u tadašnjem Sovjetskom savezu, jer po prvi put tema jednog književnog dela postaje Gulag. Ali, to ne traje dugo. Dolazak Brežnjeva na vlast početak je nove Solženjicinove golgote. Romani „U prvom krugu“ i „Odeljenje za rak“ povlače se iz štampe, a autoru su zabranjeni javni nastupi. Tu na scenu stupa čuveni sovjetski samizdat i ova dva dela polujavno cirkulišu od ruke do ruke. Još važnije, rukopisi stižu do inostranstva i tu bivaju integralno objavljeni. Kao potpuni šok ne samo za Solženjicina, već i za sovjetsku vlast – a zahvaljujući upravo ovim romanima – on dobija Nobelovu nagradu za književnost 1970. godine.
Za razliku od romana „U prvom krugu“ koji direktno govori o staljinističkim logorima, „Odeljenje za rak“ je više okrenutо onome šta se dešava posle zatočeništva. Samim tim se može smatrati i direktnim nastavkom Solženjicinovih ranijih dela. Potka ovoga romana je boravak Olega Kostoglotova, bivšeg političkog kažnjenika, na odeljenju za rak. Zbog direktnog pozivanja na sopstveno iskustvo, naime Solženjicin se zaista lečio od raka u bolnici u Taškentu (nekada deo Sovjetskog saveza, sada glavni grad Uzbekistana), „Odeljenje za rak“ možemo posmatrati i kao poluautobiografski spis. Minuciozno prodirući u ljudsku psihu Solženjicin nam daje raznoliku galeriju likova od političkog komesara i potkazivača za vreme Staljinove vladavine, mladog idealističkog studenta, ambicioznih medicinskih sestara i lekara, ali i onih koji su potpuna suprotnost, obolelih seljaka i radnika, pa sve do prokaženih političkih zatvorenika. Sve njih povezuje odsutna borba protiv zajedničkog i podmuklog neprijatelja – raka. Ipak, kakva je država, takva je i bolnica. Prljavština, nemar, očaj i beznađe sjedinjuju se u opštu sliku propasti društvenog sistema oličenog u jednom bolničkom odeljenju.
Roman „Odeljenje za rak“ je kompoziciono izuzetno složen. Ogroman broj likova, tema i sudbina u krajnjem zbiru, a ponajviše zahvaljujući Solženjicinovom talentu, povezuje se u odličnu celinu. Osim onog osnovnog značenja – autobiografske priče o lečenju od raka, ovaj roman se može posmatrati i kao povest o neostvarivoj i nemogućoj ljubavi između medicinske sestre i glavnog junaka. Nije zanemarljiv ni onaj politički deo koji govori o prvim danima destaljinizacije i strahu političkog komesara Pavela Rusanova da će odgovarati za svoja nedela i lažne prijave koje su odvele desetine ljudi u Gulag. A najvažnije od svega, ovo je odlična psihološka studija o tome kako se ljudi različitih karaktera bore protiv neizlečive bolesti. Solženjicinove rečenice su britke, na momente duhovite i ironične. Pripovedački talenat istinskog književnog genija propraćen je ne samo ličnim iskustvom sa rakom, već i pedantnim izučavanjem medicinske literature. Izuzetno čitljiv, ali u isto vreme stilski bogat, ovaj roman je sasvim sigurno jedno od najvećih dela ruske književnosti dvadesetog veka.
Dobijanje Nobelove nagrade za književnost nije popravilo Solženjicinov položaj. Naprotiv, protiv Solženjicina se diže celokupna sovjetska propagandna mašinerija, a orkestrirane napade prati i neuspešni pokušaj njegovog ubistva. Godine 1974. uhapšen je i proteran iz Sovjetskog saveza. Živi u emigraciji punih dvadeset godina, gde postaje simbol borbe protiv komunističkog totalitarizma. Umro je u Moskvi 2008. Za sobom je ostavio nekoliko izuzetnih romana (pored ranije pobrojanih tu su i „Avgust 1914“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“), zbirki pripovedaka, kao i dramskih i esejističkih dela. Ostaće najviše upamćen po trotomnoj knjizi „Arhipelag Gulag“, izuzetnom svedočenju koje je svetu predočilo razmere i monstruoznost Staljinovih progona nevinih.
Roman „Odeljenje za rak“ odmah po dobijanju Nobelove nagrade preveden je na srpsko-hrvatski jezik. Jugoslovenskom komunističkom režimu Solženjicin je poslužio kao odlično pokriće za borbu protiv staljinizma. Ipak, klima se menja pošto se Solženjicin oštro usprotivio mogućoj dodeli Nobelovoj nagradi za mir Josipu Brozu. Demonizacija pisca i zabrana štampanja njegovih dela, identična je onoj sovjetskoj. Stoga je na nesreću jedino izdanje „Odeljenja za rak“ ovo iz 1970. godine. Poslovična nezainteresovanost srpskih izdavača za dela velikih autora i hiperprodukcija raznoraznog smeća, ne obećavaju da će se ta greška ispraviti. A to je velika šteta, najpre zato što se preko ovoga dela mlađe generacije mogu upoznati sa Staljinovim režimom i posledicama koje je njegova vladavina ostavila. Još bitnije je to što ovaj roman svojim kvalitetom prevazilazi okvire političke angažovanosti i na najbolji način nastavlja književnu tradiciju čiji su najznačajniji predstavnici bili Dostojevski i Tolstoj.

Naslov: Odeljenje za rak
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveli: Ivan i Jakša Kušan
Izdavač: Otokar Keršovani, Rijeka, 1970
Strana: 385

Ljuljaška daha – Herta Miler

Ljuljaska daha„Istorija nije ništa drugo do slika zločina i nesreće“, napisao je na jednom mestu Volter. Verovali u to ili ne, istorijski fakti su neumoljivi. Od onog trenutka u kojem se homo sapiens uspravio na dve noge otpočeli su ratovi koji ne samo da nikada nisu prestali, već su kao za inat postali još češći i gnusniji. Iskustvo dvadesetog veka, najveće ljudske klanice od nastanka sveta, neminovno je moralo uticati na sve vrste umetnosti. Slikarstvo, filmovi i književnost već decenijama pričaju o ratovima, smrti, velikim ljudskim tragedijama. I svi oni – otvoreno ili bar delimično – pokušavaju da odgonetnu tajnu o čovekovom zlu i potrebi da se uništi drugo ljudsko biće. Najtragičnija su svakako dela koja govore o stradanju nevinih, onih koji ni za šta nisu bili krivi a opet su platili najveću cenu. Dovoljno je samo pročitati romane „Besudbinstvo“ i „Kadiš za nerođeno dete“ mađarskog nobelovca Imre Kertesa da bi se stekla slika o odsustvu svake nade posle užasa holokausta. Još dalje odlazi čuveni italijanski pisac Primo Levi u delu „Zar je to čovek“ za kojeg postojanje Dahaua predstavlja nepostojanje boga i uopšte bilo kakvog smisla. Postoje i oni koji i pored pretrpljenih nedaća i dalje veruju u život i humanost. Za Viktora Frankla, preživelog zatočenika iz logora Dahau, život „ne samo da ima smisao, nego ga i zadržava u svim uslovima i svim okolnostima“. Nesreća dvadesetog veka se nažalost nije završila sa holokaustom. Staljinovi gulazi, Titov Goli otok, progoni neistomišljenika u zemljama Istočnog bloka, američki intervencionizam u Vijetnamu i Koreji, postali su tema velikih književnih dela. Jedno od njih je i delo rumunske nobelovke Herte Miler „Ljuljaška daha“.
Drugi svetski rat je završen. Područja koja su bila okupirana od strane Nemaca sada postaju protektorati pobedničkih sila. Konvoji nemačkih ratnih zarobljenika upućuju se na prisilni rad u Sovjetski savez. I sve bi to bilo u redu da sa vojnicima Vermahta ne odlazi i oni Nemci koji nisu učestvovali u ratu. Jedan od njih je i sedamnaestogodišnji rumunski Nemac Leopold Auberg, glavni junak ove knjige. Krhka dečačka psiha (već opterećena prihvatanjem sopstvene homoseksualnosti) moraće da istrpi ne samo neizvesno putovanje do sovjetskog logora, već i godine i godine najtežeg rada u neizdrživim uslovima. Glad koja mori, ubija i obuzima svaki deo bića prigodno je nazvana anđeo gladi. Život ovih logoraša sve je osim života. Dosada, očajanje, nostalgija, sve se to prelama i tera na očaj. Najbolje je to opisano u sledećem pasusu: „Postoji dosada sunca kad se drvo suši i zemlja postaje tanja nego razum u glavi, kad psi čuvari drijemaju umesto da laju. I prije negoli je trava posve usahla, nebo se zatvara, tad postoji dosada na donjem kraju kišnog konopca, dok drvo ne nabubri i cipele se lijepe za blato i odjeća za kožu. Ljeto muči svoje lišće, jesen svoje boje, ljeto nas.“ Na kraju ipak dolazi sloboda. Ali može li se živeti posle ovakvog iskustva Herta Miler pokušava da odgonetne u ovom romanu.
„Ljuljaška daha“ je nastala na osnovu svedočenja logoraša koje je Herta Miler prikupila zajedno sa pesnikom Oskarom Pastiorom. Izabravši formu dnevnika glavnog junaka koji ispisuje svedočenja o svakom segmentu logorskog života, Herta Miler knjizi daje neophodnu dozu dokumentarnosti. Vrednost „Ljuljaške daha“, ipak, nije samo u tome. Neverovatno raskošan stil, ali u isto vreme sveden i ograničen užasima, na momente prerasta u poeziju. Herta Miler je istinska čarobnica pisane reči koja i najdublji očaj uspeva da pretvori u najveću lepotu.
Herta Miler je u našoj sredini, pa i na svetskom nivou, bila slabo poznati pisac sve do dobijanja Nobelove nagrada za književnost 2009. godine. Studirala je germanististiku i rumunsku književnost na Univerzitetu u Temišvaru. Kratko vreme radi kao prevodilac u jednoj fabrici, ali ubrzo biva otpuštena zbog odbijanja da sarađuje sa rumunskom tajnom službom. Napadi na nju postaju još veći pošto je objavila prvi roman „Niderung“ (iskasapljen političkom cenzurom). Pred sami pad komunističkog režima emigrira u Berlin, gde živi i sada. U svojim delima najviše se bavi životom Rumunije pod diktatorskom palicom bračnog para Čaušesku i opsežno istražuje istoriju i sudbinu rumunskih Nemaca. Izdavačka kuća „Laguna“ na srpskom je objavila njena dela „Čovek je veliki fazan na ovome svetu“, „Ljuljaška daha“ i „Lisac je oduvek bio lovac“.
Tematski postavljena kao hronika zatočeništva u Staljinovim radnim logorima „Ljuljaška daha“ svojom dubokom porukom, municioznim prodiranjem u ljudsku psihu i maestralnim stilom postaje mnogo više od obične hronike. „Ljuljaška daha“ je potresno svedočenje o zaboravljenom stradanju nedužnih i opomena da nevini nikada ne bi smeli da okajavaju tuđe grehove. Ovaj roman je i najdublji ljudski krik da zlo nikada ne sme da se ponovi, bez obzira na to ko ga čini i na kome se ono primenjuje, ali i dokaz da se ljudski život nastavlja i pored svih muka i stradanja.

Naslov: Ljuljaška daha
Autor: Herta Miler (1953-)
Prevela: Sabina Marić
Izdavač: Buybook, Sarajevo, 2011
Strana: 269

Žena koja je čekala – Andrej Makin

Zena koja je cekalaŽiveti u tuđini jedno je od najvećih prokletstava u istoriji čovečanstva. Bila ona voljna ili nevoljna, tuđina ostaje tuđina i tu nema zbora. Tragična slika izbeglica, reke ljudi koja beži od smrti nadajući se da ih negde daleko čeka bolji život, još je bolnija kada znate da za sobom ostavljaju celi svoj pređašnji život. U uprtnjače se može smestiti samo malo hleba, puno nade i stari jezik, koji je ništa drugo nego suvišan teret. Zbog toga se i čini da je sudbina umetnika emigranata, ponajviše pesnika i pisaca, dvostruko teža. Njihov jedini alat i zanat su jezik i reči. Upravo ono što u tuđini nikome sem njih nije potrebno. Prvi, a verovatno i najtragičniji, vapaj prognanog čoveka je Vergilijevo delo „Epistulae ex Ponto“ koji je u isto vreme i molba, ali i proročanski krik da imperija – koliko god bila jaka – ne može očekivati procvat ako proganja istinoljubive. Rimsko carstvo je nestalo, Vergilijevo delo i dalje postoji. Tu lekciju imperije, nažalost, nisu naučile. Ima li boljeg primera za to nego Sovjetski Savez? Masovni progoni i ubistva pesnika, pisaca, umetnika samo su još više ubrzali propast od početka trulog i duboko nepravednog sistema. Ali ko će platiti – i da li se uopšte može naplatiti – za tugu umetnika odvojenih od onoga što jesu, svojega jezika i kulture? Spisak je beskrajan. Ivan Bunjin, Jevgenij Zamjatin, Marina Cvetajeva, Josif Brodski, Aleksandar Solženjicin… Iako daleko od Rusije, oni nikada nisu prestali da pišu, govore i misle isključivo na ruskom (sličnu sudbinu dele i naši emigrantski pisci, setimo se samo poeme „Lament nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog). Čak i oni Rusi koji su počeli da pišu na drugim jezicima nikada nisu uspeli da se oslobode opsesivne potrebe za govorenjem o Rusiji. Baš takav je i Andrej Makin.
Stihovi Konstantina Simonova: „Čekaj me, i ja ću sigurno doći. / Ne slušaj kada ti kažu / kako je vreme da zaboraviš / i da te nade lažu“, opštepoznati su krik vojnika koji na frontu zaziva svoju dragu. Upravo taj motiv vojnika koji čeka u književnosti je obrađen beskrajno puta. Ali šta je sa onom drugom stranom? Sa onim ženama koje čekaju? Uopšte sa svim sudbinama žena koje su ni krive ni dužne postale najveće žrtve besmislenih muških ratova? Upravo to je tema romana „Žena koja je čekala“ Andreja Makina. Njegova radnja smeštena je u sibirske predele Rusije tačno trideset godina posle Drugog svetskog rata. Pripovedač (u isto vreme i glavni muški lik) je mladi lenjingradski student koji napušta metropolu u želji da vidi zaostale sovjetske predele sa opravdanjem da prikuplja građu o zaboravljenim narodnim običajima. Provincijska dosada, začinjena lokalnim partijskim aparatčicima, naglo biva prekinuta pojavom seoske učiteljice Vere. Njena lepota, sjedinjena sa tridesetogodišnjim čekanjem verenika koji se nije vratio iz Drugog svetskog rata, opčiniće mladoga studenta i na kraju dovesti do neočekivanog raspleta.
Neverovatna lakoća stila prvo je što opčinjava svakog čitaoca Makinovih dela, i to najpre zato što teme kojima se ovaj pisac bavi uopšte nisu lake. Motivi tuge, bola, melanholije što razdire čoveka i iskrene ljubavi koja nikako ne može imati srećan kraj opisani su na tako duboko emotivan način, a da pri tom nema ni najmanje primese sladunjavosti i patetike. Upravo zbog toga Makinovi likovi, i pored tragične sudbine, nisu ništa drugo nego najdostojanstveniji ljudi o kojima ćete ikada čitati. Život – i sve ono što on nosi sa sobom – može ih na sve načine mučiti, ali oni se neće predati. Oni neće kukati na svoju tragičnu sudbinu, oni neće stati. Oni će živeti, ma koliko god taj život bio bolan.
Andrej Makin je jedan od najznačajnih živih pisaca francuskog i ruskog jezika. Od detinjstva, a zahvaljujući svojoj babi, raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog saveza emigrira u Francusku gde doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani prevedeni su i objavljeni na srpskom jeziku.
Makinovo delo najbolje se može okarakterisati kao duboka himna ljudskom dostojanstvu i vrednosti ljudskog života, čak i onda kada je taj ljudski život na najmanjoj ceni. U savremenoj, ali i u uopšte celokupnoj, ruskoj književnosti ne postoji pisac koji je sa toliko talenta i ljubavi pisao o ženi. U „Zločinu Olge Arbeljine“ to je lik žene koja mora da nosi teret nevoljnog i gorkog stranstvovanja. „Kći heroja Sovjetskog saveza“ je žrtva raspada staroga sistema na čijim temeljima treba izgraditi novi. A u ovom romanu to je lik žene osuđene na večito čekanje i besmislenu nadu. Ali upravo u toj osudi na čekanje leži i najveća lepota. Kako to sam Makin kaže: „Ta žena živi od ovih retkih trenutaka lepote. Šta bi još ona mogla pružiti čoveku kojega voli? U nekom zbrkanom naslućivanju tada sam shvatao da je živeti, za Veru bilo način da održava vezu sa čovekom kojega čeka.“

Naslov: Žena koja je čekala
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2004
Strana: 120