Mustafa Golubić i Pavle Bastajić: Staljinove ubice – Boris Rašeta

Iako ovo može zvučati čudno, možda je najbolje početi od teologije. I od jednog od manje poznatih teoloških koncepata. U pitanju je ikonomija. Šta je njena suština? Najjednostavnije rečeno, to je modus operandi crkve u primeni hrišćanskog učenja i crkvenih kanona. S jedne strane stoji akrivija, doslovna primena kanona u svakodnevnom životu, a sa one druge strane ikonomija, ništa drugo nego ublažavanje, čak i potpuno zaobilaženje crkvenih propisa. Suštinski, ikonomija je diskreciono pravo crkve da privremeno suspenduje ili zaobiđe sopstvena pravila ukoliko to situacija zahteva. U idealnom svetu, i onako kako to teolozi govore, svrha ikonomije se iscrpljuje u pokazivanju božje ljubavi prema svim ljudima. U ovom našem, stvarnom svetu ikonomija je ništa drugo nego prilika za, najblaže rečeno, neprincipijelne koalicije. Primera radi, a tih primera imate koliko god hoćete, to je saradnja crkvenog klera sa notornim bitangama i tiranima ovoga sveta. Podjednako i odustajanje od Isusove socijalne misli. Baš kao i u crkvi, ikonomija postoji u svakom segmentu našeg života. Ipak, ona nigde nije vidljiva kao u politici. Da bi se to razumelo treba krenuti od početka. Još tačnije, od Francuske revolucije. Slom pređašnjeg društvenog i političkog sistema ustoličio je novi pogled na svet. Praktična politika prestaje da bude samo pitanje političke moći, ona sada zahteva i ideje koje stoje iza nje. U ovom slučaju izražene u krilatici: „Sloboda, jednakost, bratstvo“. I polako dolazimo do naše teme. Gotovo da ne postoji politički pokret u prethodnih dva veka koji ove velike ideje nije ustoličio kao svoje. Svi političari u svojim programima govore o pravdi, slobodi, jednakosti i dobrobiti za sve ljude. Stvarnost se, što svi mi dobro znamo, poprilično razlikuje od ovih ideja. Evo samo jednog primera. Program nacističke partije, ako zanemarimo mržnju prema Jevrejima i rasizam, je sadržao iskorenjivanje korupcije, jednakost svih nemačkih građana, pristojan život i dobro plaćena radna mesta, veće penzije, održavanje srednje klase, pravednu raspodelu bogatstva… Sve su to stvari koje bi svaki normalan čovek potpisao bez razmišljanja. Naravno, zna se kako se sve to završilo. Isti slučaj je bio i sa Sovjetskim Savezom. Velike revolucionarne ideje o slobodi, jednakosti i boljem životu za sve ljude pervertirano su pretvorene u Gulag. I tu dolazimo do one ikonomije sa početka teksta. Razlike između proklamovanih ideja i njihove primene. Sjajnu knjigu o tome je napisao Boris Rašeta.
Oktobar je 1940. godine. Na vrata Miroslava Krleže, već tada slavnog pisca, zakucao je Pavle Bastajić, stari piščev prijatelj. U kasnijim zapisu u „Marginalijama“ Krleža će samo kratko zabeležiti da je ono što je čuo od Bastajića najjezivija priča koju je čuo u životu. A ta priča, koju Krleža prećutkuje, je pripovest o Staljinovim ubicama. Pavle Bastajić je godinama obavljao likvidacije Staljinovih političkih neprijatelja po celom svetu. Baš kao i njegov kolega, još čuveniji Mustafa Golubić. Istražujući njihove biografije, Boris Rašeta u isto vreme istražuje kako je to vreme zaista izgledalo. Ponajviše kako su velike ideje pretvorene u veliki zločin.
Ukoliko očekujete od ove knjige tabloidni senzacionalizam, onakav kakav je ustoličen kad god se pomene ime Mustafe Golubića, obavezno je zaobiđite. Boris Rašeta u ovoj knjizi pokušava da ispiše nešto sasvim drugo. A to je pripovest o jednom mračnom vremenu i još mračnijim sudbinama dvojice ljudi. Da bi uspeo u tome, Rašeta je pomno proučio mnoštvo arhivske građe, ali i iščitao desetine memoarskih dela i istorijskih studija. Sve je to vidljivo na svakoj stranici ove knjige. Još bitnije, svi ti podaci su preneti na izuzetan način. Kroz pitku naraciju, Boris Rašeta nas suvereno vodi kroz minsko polje naše istorije, vešto izbegavajući zamke senzacionalizma i ideološke pristrasnosti. Podvig je to koji retko kom polazi od ruke. Zamerka koja se mora uputiti odlazi na račun izdavača. To je pre svega apsolutno nepotrebna i na momente krajnje loše izvedena ekavizacija i „srbizacija“ originalnog Rašetinog teksta (otprilike kao oni idiotski „prevodi“ srpskih filmova na hrvatski jezik) i loš kvalitet štampe knjige.
Boris Rašeta je rođen u Bihaću. Po završenim studijama sociologije u Zagrebu počinje da radi kao novinar. Član je redakcije čuvenog „Feral Tribjuna“ sve do njegovog gašenja. Pisao je za brojne medijske kuće i radio kao dopisnik za nekoliko svetski poznatih medija i novinskih agencija. Objavio je niz knjiga koje za svoju temu imaju istoriju jugoslovenskog komunizma i rad tajnih službi.
„Potreba naših ljudi za slavom s one je strane dobra i zla: oni će usvojiti svakog zlikovca ako je u svom zlu bio dovoljno veliki; štaviše, ako mu je malo nedostajalo, oni će dodati“, piše Boris Rašeta o Mustafi Golubiću. Upravo to protivljenje mitologizaciji i petparačkim pričama o Golubiću i Bastajiću je u samoj srži ove knjige. Rašeta pokušava da skine mitske koprene sa njihovih biografija i da ih predstavi onakvima kakvi su oni zaista bili. Razume se, priče o silnim ubistvima, konspiracijama, ništa manje i o ljubavnim avanturama, nisu zaobiđene, ali ono što je autoru mnogo bitnije je to kako su ova dvojica idealista, a to su Golubić i Bastajić sasvim sigurno bili, postali bestijalne ubice. I kako je moguće boriti se za bolji i pravedan svet, a u isto vreme biti neko ko suštinski čini samo zlo. Ništa je to drugo nego primer one ikonomije sa početka teksta. I ko je tu onda kriv? Ideje ili ljudi koji te ideju primenjuju? Za Borisa Rašetu, autora ove sjajne istorijske studije, krivica je i na jednoj i na drugoj strani: „Idealizam je najopasnija i najzanosnija pojava u politici, naročito ako nije izgrađen na liberalnom temelju. Levi idealizam, desni idealizam – nužno vode u jednom smeru: diktaturi, totalitarizmu, jednoumlju. Idealista ne nastoji da se prilagodi svetu, on nastoji da svet prilagodi sebi. Sve što na tom putu smeta, treba ukloniti.“

Naslov: Mustafa Golubić i Pavle Bastajić: Staljinove ubice
Autor: Boris Rašeta (1968-)
Izdavač: Portalibris, Beograd, 2019
Strana: 219

Arhipelag Gulag I-III – Aleksandar Solženjicin

Jedna od najvećih muka nauke i literature je kako pronaći balans u predstavljanju činjenica. Još tačnije, kako činjenice predstaviti na objektivan način. Pored protoka vremena, ono „jede“ mnogo toga, problem predstavlja i nemogućnost da se dođe do istinitih podataka. Ipak, ono što je najteže, možda čak i nemoguće, je uspeti prevazići sopstvene stavove, uverenja i svetonazore. Naravno, tu je i ideologija, ništa manje i dnevna politika. Najvidljivije je u to u skorašnjim reakcijama na dodeljivanje Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Ogroman broj ljudi nije u stanju da o Handkeu razmišlja kao o književniku. I tu je sasvim svejedno da li su to oni koji političku delatnost Handkea osuđuju ili podržavaju. Naprosto, lični svetonazori, bili oni politički ili etički, sprečavaju veliki broj ljudi da prosude objektivno o njegovom književnom delu, onom koje je i nagrađeno sa Nobelovom nagradom. Naravno, to ne znači da o Handkeovim političkim stavovima ne treba raspravljati, pa čak i osuditi ih. Istorija literature, podjednako i nauke, je brevijar pogrešnih, neretko i monstruoznih političkih stavova. Amblematični primer je Selinov antisemitizam izražen u gnusnoj knjizi „Bagatele za jedan pokolj“. Ili, pak, Hajdegerova podrška Hitleru i nacističkoj partiji. Evo samo dve njegove rečenice: „Sam firer jeste budućnost i sadašnjost nemačke realnosti i zakonitosti. Firer je probudio ovakvu volju u celom narodu i pretopio je u jedinstvenu odlučnost.“ Šta da se tek kaže za Sartra, Andre Žida i Simon de Bovoar? Upoznati sa masovnim zločinima i Gulagom, oni ipak odlaze u Moskvu ne bi li pružili podršku sovjetskom režimu. Ili da pređemo na naš teren. Kako opisati ćutanje Krleže o Golom otoku? Ništa manje i ogromnog dela tadašnjih književnika. Može li da se pronađe opravdanje za Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića koji su pokrenuli užasnu hajku na Danila Kiša? Suština je, da ne nastavljamo sa spiskom ovih beskrajnih nepočinstava, da moral, ništa manje i objektivnost sa početka teksta, neretko dolaze u koliziju sa talentima umetnika, naučnika i mislilaca. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je sasvim sigurno Aleksandar Solženjicin.
„Arhipelag Gulag“, kultno delo Aleksandra Solženjicina, je pokušaj da se ispiše istorija represalija u Sovjetskom Savezu od 1918. do 1956. godine. Polazeći od opštih prilika u tadašnjem Sovjetskom Savezu i istorije zatvorskih ustanova u Rusiji, Solženjicin tka priča o jednom od najmonstuoznijih zločina dvadesetog veka. Ko je sve hapšen, kako je teklo ispitivanje, kako se obavljao prevoz zatvorenika, kakav je bio život zatočenika u logorima, ko su bile sudije i dželati, kakvi su zločini izvršeni i kako je tekao život posle oslobođenja – samo je mali deo tema kojih se Solženjicin dotiče u ovoj knjizi.
Kako i sam podnaslov knjige govori, „Arhipelag Gulag“ je pokušaj književnog istraživanja. U biti je to mešavina istorijske i političke hronike sa svedočenjima samog Solženjicina i preko dvesta preživelih logoraša. „Arhipeg Gulag“ je ispisan na izuzetan način. To je sjajni i koncizno napisani vodič kroz istoriju mučnog ruskog dvadesetog veka. Isto tako, to je i briljantni književni podvig, onaj koji se najviše pokazuje kroz ispovesti autora i drugih logoraša. U „Arhipelagu Gulag“ nema samosažaljenja, nema bolećivosti i suzne tromosti („Niko nije plakao. Mržnja suši suze“, piše Solženjicin u ovom knjizi), već samo lucidnog predstavljanja užasa na nenadmašan način: „Treba u zatvor ući ne drhteći za napušteni topli život. Treba da u momentu kada prekoračiš prag kažeš sebi: moj život je završen, nešto ranije nego šta je trebalo, ali šta je tu je. Na slobodu se nikada neću vratiti. Osuđen sam na propast, sada ili nešto kasnije, to gore; što pre – to bolje. Nemam ništa više.“
Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Kislovodsku. Nakon studija se dobrovoljno prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962. godine, je postao prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju”, „Crveni točak”…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine.
Zahvaljujući izdavačkoj kući „Akademska knjiga“ pred nama se posle trideset godina ponovo nalazi „Arhipelag Gulag“, jedna od najuticajnijih knjiga dvadesetog veka. Neminovno pitanje koje se postavlja je šta nam „Arhipelag Gulag“ predstavlja danas? Da li je to samo spomenik davno pređašnjem vremenu i priča o ludilu koje je u smrt odvelo milione ljudi? Izgleda da nije. Iako Gulaga danas nema, naše slobode su baš kao i pre pola veka ugrožene. A one nam izgleda nisu ni bitne. O tadašnjoj Rusiji Solženjicin piše: „Naša otadžbina je takva: da je gurneš tri aršina prema tiraniji, treba ti samo da čelo nabereš, da se nakašlješ. A da je za nokat okreneš ka slobodi – moraš upregnuti sto volova, i za svakoga po toljagu.“ Da li se današnjica razlikuje? I to se ne odnosi samo na Rusiju. Da li je zbir naših života isto ovako gorak: „Kako da se jednom rečenicom okarakteriše sva ruska istorija? Zemlja ugašenih mogućnosti.“ Da li smo naučili lekciju koju nam je Solženjicin dao? Ponajviše onu o vrednosti slobode, ali ništa manje i lekciju o nepristajanju na tiraniju. O spremnosti da se zbog svojih stavova, ali i istine, strada kako je to Solženjicin učinio? „Arhipelag Gulag“ je priča o piscu koji svoj književni talenat nije ukaljao pogrešnim moralnim i političkim izborima. I baš zbog svega toga je „Arhipelag Gulag“ bitan i danas. On jeste priča o pređašnjem zlu, ali i upozorenje da to zlo vrlo lako može da se ponovi: „Mi smo dužni da javno osudimo svaku pomisao da jedni ljudi drugima mogu činiti nasilje. Prećutkujući porok, gušeći ga u našem telu da ne izađe napolje, mi ga sejemo, i on će u budućnosti od toga samo hiljadu puta češće izrasti. Time što porok ne kažnjavamo, pa čak ni zločince podvrgavamo moralnoj osudi, mi ne samo da štitimo njihovu ništavnu starost – mi pod nogama novih pokolenja podrivamo i same temelje pravde. Mladi se prožimaju idejom da se ovde nitkovluk nikada ne kažnjava, već da je uvek izvor blagostanja. Kako će biti tesno, kako strašno živeti u takvoj zemlji!“

Naslov: Arhipelag Gulag I-III
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveo: Vidak Rajković
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 1333

Pročitajte i prikaz Solženjicinovog romana „Odeljenje za rak“

Jakovljeve ljestve – Ljudmila Ulicka

Ukoliko se želi govoriti o slobodi, a o slobodi se uvek govorilo i uvek će se govoriti, čini se da je nemoguće početi bez onih, sada već opštepoznatih Miljkovićevih stihova. Pa da ih ponovimo i mi. „Hoće li sloboda umeti da peva / Kao što su sužnji pevali o njoj“, pita se Miljković u čuvenoj pesmi „Poeziju će svi pisati“. Suština je, što verovatno nikome neće promaći, u shvatanju slobode. U trenucima kada je sloboda nedostupna, ona je najveći ideal kome se teži. Kada se sloboda zadobije, to je već sasvim neka druga stvar. Najbolje to ilustruju tri ankete. U nedavnom istraživanju javnog mnjenja preko sedamdeset posto Rusa Staljina vidi kao pozitivnu istorijsku ličnost. I nije to kraj. Čak četrdeset šest posto ispitanih (da, dobro ste pročitali) smatra da su masovni zločini izvršeni za vreme Staljinove vladavine opravdani velikim rezultatima i ciljevima. Ne razlikuje se situacija ni u Rumuniji. Za četrdeset i sedam posto današnjih Rumuna Čaušesku je bio pozitivna istorijska ličnost. U slučaju Tita ta brojka se penje još više. Preko sedamdeset i pet posto stanovnika bivše Jugoslavije Tita smatra za apsolutno pozitivnu ličnost. Otkud ovakve brojke? To je najpre posledica sadašnjeg života. U haosu trenutne političke situacije i još više nesređenih ekonomskih i društvenih prilika, ljudi se sa nostalgijom sećaju pređašnjih vremena. Kada je, da i mi ponovimo bezbroj puta izrečene reči, vladao neki red. Što je taj „red“ brojne ljude odveo do smrti sasvim je druga stvar. I za većinu nebitna. Evo samo jedan primer. Prva asocijacija na vreme Titove vladavine će biti lagodan život i sigurnost, dok će u sasvim drugom planu ostati Goli otok, posleratne represalije i docniji progoni umetnika i intelektualaca. Da se ne priča tek o skoro milion ljudi koji su zbog loše ekonomske situacije otišli u inostranstvo. I u tome je najveći problem. Ona sloboda sa početka teksta. Još tačnije, pogrešno upotrebljena sloboda koja se u današnjici proglašava za glupost, apsolutno nepotrebnu stvar. Isti slučaj je i sa demokratijom koja je proglašena za najveću ludost. Najjednostavnije rečeno, naša nemogućnost da na slobodnim izborima izaberemo pravo rukovodstvo ne znači da demokratija ne valja. Isto tako i sloboda. To samo znači da nešto duboko ne valja sa nama. A boljeg primera nema za to od one tri ankete sa početka teksta. O značaju slobode velika ruska književnica Ljudmila Ulicka je napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Jakovljeve ljestve“ se nalazi sudbina porodice Osecki tokom jednog veka. To je rekapitulacija života Nore Osecki, ali i priča o odnosu njene babe Marusje i deda Jakova. Priča počinje sredinom sedamdesetih. Nakon babine smrti, Nora dobija kovčežić u kom su pohranjena pisma njenog dede. Sa tim kovčežićem će Nora proći kroz godine raspada Sovjetskog Saveza, brojne porodične probleme, tranziciju tokom devedesetih, ali i život u savremenoj Rusiji. Sve dok Nora konačno ne zaroni u pisma i otkrije istinu o Jakovu Oseckom, stradalniku i sužnju iz Gulaga. Istorija njene porodice, ali i sveta u kom je živela, je za Noru postala nešto sasvim drugo.
Inspirisana stvarnim događajima, još više sudbinom njenog dede koji je proveo decenije u Gulagu, Ljudmila Ulicka odlučuje da napiše pripovest o njegovom životu. Kao da nije dovoljno što se poduhvatila ovako teškog zadatka, Ljudmila Ulicka odlučuje da u isto vreme ispiše i pripovest o istoriji dvadesetog veka. Dok bi kod drugih pisaca to verovatno rezultiralo potpunom propašću, Ljudmila Ulicka stvara roman koji po svom zamahu, kompleksnim prikazom nimalo jednostavnih društvenih i političkih prilika, ništa manje i sjajno ispripovedanom pričom, predstavlja istinsko remek-delo. To je priča o dobrim ljudima, istinskim idealistima, koje užasno vreme odvodi u sunovrat. U isto vreme je to i priča o zlu ideologije, onoj Kišovoj „krmači koja proždire svoj okot“. Najbolje to sama Ulicka obrazlaže: „Naš život, jedini, koji nam toliko obećava, prolazi na pozadini velikog svjetskog bezumlja.“
Ljudmila Ulicka, po mnogima najznačajnija savremena ruska književnica, je rođena u malenom uralskom gradu Davlekanovo. Po završenim studijama biologije radi u Institutu za genetiku u Moskvi. Dobija otkaz nakon što je otkriveno da distribuira tada zabranjene knjige. Prva književna dela objavljuje tek sa pedeset godina. Ipak, slava brzo dolazi. Za romane, zbirke priča i drame je dobila desetine ruskih i internacionalnih nagrada. Njeni romani („Sonječka“, „Slučaj Kukocki“, „Zeleni šator“…) i zbirke priče („Providne priče“, „Ljudi našeg cara“…) se smatraju za vrhunac ruske proze u poslednjih nekoliko decenija. U svom društvenom i političkom angažmanu je veliki protivnik sadašnje ruske vlasti. Dela su joj prevedena na gotovo sve svetske jezike, a doživela su i nekoliko uspešnih filmskih adaptacija.
„Pored svih ostalih njegovih vrlina – Tolstoj nas (…) odgaja u iskrenosti. Nema ničega težeg od iskrenosti“, piše Ulicka u ovom romanu. Upravo ta iskrenost je i najvidljivija u „Jakovljevim ljestvama“. Pred nama je teška priča, ona u kojoj ideologija pobeđuje ljudskost, u kojoj sinovi denunciraju svoje očeve, a žene ostavljaju muževe zbog politike. Ali, isto tako, i pripovest u kojoj ni višedecenijsko robijanje u Gulagu ne može da porazi istinsku ljubav, kakav je slučaj sa Jakovom Oseckim, glavnim junakom ovog dela. Ljudmila Ulicka je izatkala savršeni roman, neverovatnu pripovest o jednom veku istorije, još više o silnim nesrećama tog veka. U „Jakovljevim ljestvama” nema jeftine utehe, nema podilaženja zločincima, nema ni pravdanja i praštanja. Pred nama je život, onakav kakav on jeste. Ono Tolstojevo odgajanje u istini. Ne i manje bitno, ovaj roman je maestralna slika mučne istorije, one koja se danas romantizuje i pretvara u nešto sasvim drugo. Priča je to o vremenu u kom slobode nije bilo. I o ceni te slobode: „Najvažnije je zlo to što je čovječanstvo jadno, prljavo, nekulturno, što ništa ne razumije. I za stjecanje svjesnosti plaća obično stoljetnim patnjama i velikim krvoprolićima. Ali to vrijedi takvu cijenu.“

Naslov: Jakovljeve ljestve
Autor: Ljudmila Ulicka (1943-)
Preveo: Igor Buljan
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2019
Strana: 567

Kralj Petar I Karađorđević I-III – Dragoljub R. Živojinović

Hteli mi to ili ne da priznamo, a najčešće nećemo, čovek deli dosta sličnosti sa svojim životinjskim rođacima. Jedna od tih sličnosti je i potreba za vođom. Izuzetni primerak, da li baš toliko izuzetan videćemo kasnije, jedne vrste, životinjske razume se, postaje predvodnik. Nekada je to biološka potreba, kakav je slučaj, recimo, kod pčela ili mrava, a još češće je traženje vođe, kog nazivamo alfa jedinka. Ovaj status se stiče preko fizičke superiornosti nad drugim predstavnicima vrste. Benefiti su veliki. Alfa jedinke imaju više ženki (ili mužjaka) od drugih pripadnika vrste, dobijaju bolju hranu, neretko i počasti. Tako kod šimpanzi, naših veoma bliskih rođaka, čopor odaje počast predvodniku kroz poklone, davanje prvenstva prolaza ili preko sklanjanja u stranu kada “alfa” negde pođe. Verovatno je tako bilo i kod naših dalekih predaka. Onaj ko je bio najjači, taj je bio i gazda. Mala digresija, ukoliko u ovu teoriju ne verujete, setite se samo vođa navijačkih grupa, načina njihovog izbora, ponašanja, čak i životinjskih krika koje ispuštaju. Koliko god evolucija bila nepovratni proces, izuzeci uvek postoje. Ali da se vratimo na stvar. Kako je kroz evoluciju naš predak sticao različite veštine, tako se i izbor vođe, čovečjeg alfa predvodnika, menjao. On više ne mora da bude najsnažniji predstavnik vrste (mada ima i takvih, pogledajte samo predstavu alfa mužjačkog Vladimira Putina), već najmudriji i najpametniji. Pre nego što prevrnete očima, ta mudrost i pamet je pre svega veština vladanja. Tako vladar ne mora da bude ni lep, ni učen, ni snažan. Dovoljno je da ume da upravlja strukturama moći (“Kadrovi rešavaju sve”, kako bi rekao Staljin) i da narodu pruži ono što taj narod želi. A to je pre svega, da budemo malo banalni, predstava pater familijasa koji lupa rukom o astal i rešava stvar. Frojd u studiji “Budućnost jedne iluzije” govori da je vera u boga izrasla iz dečjeg osećanja bespomoćnosti. Potreba za očinskom zaštitom u detinjstvu prerasta u traganje za istim tim zaštitnikom u odraslom dobu, novim ocem, čitaj: bogom. Ista analogija može da važi i za vođu. Izabrani pojedinac postaje zaštitnik nacije ili države, svog čopora, koji bdije nad svima nama. Još bitnije, taj vođa postaje individua kojoj predajemo svu odgovornost. I polako dolazimo do suštine. Tačnije, do vođe koji uzima stvar u svoje ruke. Kako to obično biva, data moć najčešće postaje predmet zloupotrebe (“Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast apsolutno kvari”, čuvena je misao francuskog diplomate Talerana). Istorija naše civilizacije je prepuna tirana i autokrata, a njihovo nabrajanje bi uzelo stranice i stranice teksta. Onih, pak, “drugačijih” vođa je znatno manje. Pogotovo u našoj istoriji. Ipak, izuzeci postoje. Jedan od tih izuzetaka je bio i kralj Petar I Karađorđević.
Prateći životni put ovog srpskog vladara, Dragoljub R. Živojinović ga deli u tri dela. Tako u prvoj knjizi, “U izgnanstvu”, pratimo odrastanje kneževića Petra, odlazak u emigraciju posle pada kneza Aleksandra, školovanje, učestvovanje u francusko-pruskom ratu, ratovanje u ustaničkoj Hercegovini, kao i političku agitaciju za dolazak na presto. Druga knjiga, “U otadžbini”, počinje stupanjem na presto kralja Petra. Borba da se potvrdi titula, začetak demokratskog parlamentarizma, zavereničko pitanje, kao i život kralja Petra u Srbiji zadobili su izuzetan prikaz. U trećoj knjizi, “Rat i poslednje godine”, pratimo ratni put ostarelog kralja, boravak u Grčkoj i krajnji, pobednički, povratak u zemlju.
Zamah istraživačkog rada i njegovog maestralnog predstavljanja u ovoj biografskoj knjizi je fascinantan. Dragoljub R. Živojinović je na skoro 1400 stranica ove dragocene knjige uspeo da predstavi ne samo priču o jednom čoveku, već i pripovest o istorijskim prilikama skoro jednog veka kroz sjajni prikaz društvenih, političkih i kulturnih prilika. Detaljnost u pojedinostima (u ovoj knjizi možemo saznati čak i kako je izgledao kraljev sedmični meni, kao i iznos njegovih mesečnih računa) sjedinjena je sa sjajnom sintezom svakog aspekta kraljevog ličnog života i javnog delovanja. Rezultat je ova monumentalna knjiga koja život kralja Petra predstavlja na nenadmašan način.
Dragoljub R. Živojinović je završio studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu Pensilvanija. Postdoktorske studije je pohađao na Harvardu. Bio je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i profesor po pozivu na nekoliko američkih univerziteta. Oblast njegovog naučnog istraživanja je bila novovekovna istorija. Objavio je niz visokovrednovanih istorijskih studija (pomenućemo samo “Uspon Evrope 1450-1789”, “Vatikan i Prvi svetski rat”, “Nevoljni ratnici”…) koje su prevedene na brojne jezike. Njegova knjiga “Kralj Petar I Karađorđević” se smatra za jednu od najboljih srpskih istoriografskih studija. Za svoj naučni rad je zadobio mnoštvo priznanja. Preminuo je 2016. godine.
„(…) neka Zavet moj bude da ću, do veka, biti prvi zaštitnik narodnih sloboda i najrevnosniji ustavni čuvar prava…“, ovako je izgledalo prvo obraćanje kralja Petra po stupanju na presto. Izrečeni zavet je održao do kraja života. U baruštini srpske politike (tolikoj da su pojedinci 1911. godine, najverovatnije crnorukci, iskopali grob kraljevih roditelja, odsekli i odneli lobanju kneza Aleksandra) kralj Petar je uspeo da održi demokratsku i ustavnu vladavinu, gnušajući se svakog tiranstva. Sloboda štampe (na kojoj je insistirao čak i kad je lično napadan), pokušaj da se ukrote pomahnitale političke stranke i interesne grupe (ponajviše Pašić i crnorukci), privredni i kulturni razvoj (u zemlji koja je bila u užasnom stanju), sve su to njegove zasluge. Bilo je, naravno, i loših stvari. Nabrojaćemo samo neke. Plahovit karakter, loše vaspitana deca (ponajviše sinovi koji su se trvili i proganjali do smrti), nemoć (u svom dnevniku kralj Petar o odnosu prema ratnim invalidima i siročadi piše: „Napušteni od vlasti. Sramota“, ili o opštoj korumpiranosti u društvu: „Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zakona jer su ministri ili njihovi rođaci umešani – patrioti.“), staračka džangrizavost i nesnalažljivost… Ali i pored ovih mana, kralj Petar je ostao upamćen kao demokratski vladar, čovek koji nikada nije zloupotrebio vlast zarad sticanja materijalnog bogatstva i ostalih privilegija. Moglo bi se reći da je jedan od retkih, možda i jedini vladar na ovim prostorima, koji je tako vladao. Plemeniti vođa, najjednostavnije rečeno, izuzetak u velikom društvu dripaca, drumskih razbojnika, secikesa, opsenara i patoloških lažova koji se nazivaju vođama. U ovoj maestralnoj knjizi taj, bez preterivanja, uzvišeni život je dobio dostojan prikaz.

Naslov: Kralj Petar I Karađorđević I-III
Autor: Dragoljub Živojinović (1934-2016)
Izdavač: Zavod za udžbenike, Beograd, 2009
Strana: 1384

Obitelj – Zahar Prilepin

Ako se u moru, ali zaista moru, napisanih tekstova, eseja, studija i književnih dela o ustrojstvu našega sveta, sledstveno tome i o našem, ljudskom, mestu u njemu, može izvući nit koja ih povezuje, ona bi glasila ovako: naš svet je poprilično komplikovano i čudno mesto. I to je to. Svaki drugi zaključak je podložan interpretaciji, isto tako i negiranju, ma koliko god on delovao ispravno i tačno. Ali, opet, i možda baš nasuprot svemu tome, ljudi imaju potrebu za verovanjem u nešto čvrsto i određujuće, i još bitnije, nešto što će doneti smisao našem postojanju. Nema očitijeg primera za to od vere u pravdu i dobrotu. I tako polako dolazimo do starog, dobrog manihejstva. Na jednoj strani je dobro, a na onoj drugoj zlo. Naš svet je ništa drugo nego večito poprište borbe između ova dva suprotstavljena pola. Ipak, ova utakmica ne bi bila utakmica da u njoj ne postoji arbitar. Najveći je svakako bog. Gotovo sve religije, izuzev možda budizma, božansko biće posmatraju kao pravednog sudiju, koji ustrojava svet, i još bitnije, arbitra koji će nas na kraju života, po zaslugama naravno, nagraditi ili kazniti (to je možda najbolje izrečeno u nazivu naše himne, “Bože pravde”, i to u zemlji u kojoj je pravda uvek deficitarna roba). Kako je taj drugi svet i krajnja presuda daleka, ili nepostojeća, a živeti se ipak nekako mora do nje, naša vrsta je božanske prerogative preuzela na sebe tvoreći neku vrstu surogata pravde, onu koju nazivamo pravo. I eto opet manihejstva, samo sada određenog zakonskim propisima. To ipak nije bilo dovoljno. Da bi se pravu dala obaveznost oduzeta mu je ljudskost. Još tačnije, sudije i sudski aparat nisu ljudi, metaforički govoreći, već predstavnici pravde (možda je ovo najočitije u sudijskim odorama u anglosaksonskom pravu, pomoću kojih se ta “izdvojenost” sudskog personala još više ističe). I sve bi to bilo u redu da pravo zaista donosi pravdu. Ipak, naš svet je, da se vratimo na početak, poprilično komplikovano i čudno mesto. Kroz istoriju naše civilizacije pravo je kroz mnoštva primera, od nakaznosti zakonskih odredbi (Nirnberški zakoni, uskraćivanjа ljudskih prava kroz pravne odredbe, nesuvisle zakone – kakvi su, recimo, kod nas zakon o rehabilitaciji ili o izvršenju), pa sve do primene samog prava (staljinistički procesi, korumpiranost, nedostupnost pravde) pokazalo svoju, poprilično ciničnu, nepravednost. Da se to ispravi, pored boraca za ljudska prava i slobodu, dragocena je pomoć književnosti. Baš kao što to čini Zahar Prilepin u romanu “Obitelj”.
Kraj je dvadesetih godina dvadesetog veka. Na ostrvima Soloveckog arhipelaga, gde je nekada bio veliki pravoslavni manastir, nova sovjetska vlast je obrazovala logor. U njega dolazi mladi Moskovljanin Artjom. Njegovo logorsko društvo je raznoliko. Od besprizornika (beskućnika osuđenih zbog skitnje), kriminalaca, belogardejaca, poražene carske inteligencije i kapitalista, pa sve do novih osuđenika usled političkih čistki, sastavljeno je stanovništvo Solovki. Prateći logorski put Artjoma od kažnjeničkih četi, preko upoznavanja sa čudnim upravnikom Ejhmanisom, uspona u logoraškoj nomenklaturi, ljubavi sa islednicom Galinom, pa sve do krajnjeg pada, Prilepin stvara nenadmašnu sliku Soloveckog logora.
Već dobro poznati epski zamah pripovedanja, tako svojstven ruskoj prozi, pronalazi svog dostojnog naslednika u delu Zahara Prilepina. Apsolutno je neverovatna Prilepinova umešnost da na preko šesto strana ispriča povest u kojoj se ne može pronaći nijedan suvišni redak. Savršeni opisi prirode, virtuozni dijalozi, ništa manje dobra psihologizacija unutrašnjih stanja likova, podjednako sjajan prikaz društvene, političke i istorijske slike, sve je to “Obitelj”. I ono što je retko kome uspelo, izuzev možda Šalamovu i Solženjicinu, da se prikaže svet Gulaga baš onakav kakav on jeste. “(…) ovo nije laboratorija. A nije ni pakao. Ovo je cirkus u paklu”, govori jedan Prilepinov junak. Baš sa takvim svetom se on hvata u koštac, stvarajući istinsko remek-delo, roman koji će se sasvim sigurno u budućnosti posmatrati rame uz rame sa klasicima ruske literature.
Zahar Prilepin, po mnogima najznačajnije ime savremene ruske proze, je rođen u selu Iljinka u Rjazanskoj oblasti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu. Radio je niz poslova (fizički radnik, grobar, izbacivač, profesionalni vojnik…). Svojim romanom-prvencem “Patologija”, o čečenskom ratu, izaziva nepodeljene simpatije publike i kritike. Tu slavu potvrđuju njegova iduća književna dela (“Sanjka”, “Osmica”, “Greh”, “Crni majmun” i “Sedam života”). Za “Obitelj” je dobio četiri najveća ruska književna priznanja, a ova knjiga je zadobila status klasika. Pored spisateljskog rada, Prilepin je i novinar, voditelj televizijskih programa, rok pevač i sekretar ruskog udruženja književnika. Poznat je i po svojim često kontroverznim političkim stavovima. Bio je član “Nacional-boljševičke partije”, kao i ruski dobrovoljac tokom rata u Ukrajini.
“’Ovde vlast nije sovjetska nego solovecka.’ To je istina. Ovde je zajednička religija – sovjetska, ali su žrtvovanja – svoja. I na svemu tome vi stvarate novog čoveka”, govori jedan od junaka ovog romana. I upravo je to suština “Obitelji”. Predstava sveta u kom su sva pravila sveta, onakvog kakvog ga mi znamo, nepostojeća. Solovka je svet za sebe. Usamljeni, samodovoljni i užasavajući arhipelag ostrva na kojem je svaka ljudskost izbrisana. Najgore od svega, to je nešto sasvim normalno, gotovo obično: “Ovde ljudi – u-mi-ru! Svakoga dana neko umire! I to je način života Soloveckog logora. Nije tragedija, nije drama, nije Sofokle, nije Antigona – već način života. Svakidašnjica!” Svom tom užasu, bestijalnosti predstavljenoj na neverovatan način, Prilepin sukobljava ljudskost glavnog lika Artjoma. I to ne nekakvog natčoveka ili stripovskog junaka. Naprotiv. Artjom je samo čovek (da parafraziramo Dušana Vasiljeva) koji voli, mrzi, posrće, kukavica je, ali i heroj. I to na mestu gde je ljudskost prisilno oduzeta, gde ona ne postoji, iako je to bilo mesto koje je u tom trenutku oličavalo pravo i pravdu. Istinu govoreći, mesto gde je svega bilo, samo na pravde. Zahar Prilepin je opisao sav užas tog mesta, ali i izatkao veličanstvenu pripovest o otporu prema takvom užasu. Najbolje to sam Prilepin izražava: “Čovek je mračan i strašan, ali svet je human i topao.”

Naslov: Obitelj
Autor: Zahar Prilepin (1975-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 643

Beogradski trio – Goran Marković

Jedan veliki jubilej, pored stogodišnjice Jugoslavije, obeležio je sada već proteklu 2018. godinu. U pitanju je sedamdeset godina od donošenja rezolucije Informbiroa i poprilično burnog raskola Staljin-Tito. Ni jedna ni druga godišnjica nisu zvanično proslavljene, najpre zato što je usled raspada i konačnog nestanka socijalističke Jugoslavije slavljenik preminuo. Ali se ipak čini da je prva godišnjica izazvala mnogo veću pažnju od one druge, podjednako i žučne debate, o čemu je na ovom mestu već pisano. Odgovor zašto je tako nije lak. Na prvom mestu, slavljenika nema, rekli smo već. To još više proizilazi iz sadašnje političke situacije. Podsećanje na Titovo „ne“ Staljinu je za sadašnje političare, isto tako i za istoričare, vrlo opasno, ponajviše zbog zavisnosti od novog ruskog „Velikog brata“. Podjednako i zbog promene društvene i političke paradigme koja se u tim godinama dogodila. Da bi se sve ovo shvatilo, potrebno je vratiti se na početak. Još tačnije na 1948. godinu. Ustoličenje nove revolucionarne vlasti pratio je isto tako revolucionarni teror. Razume se, dobar deo, sasvim sigurno i najveći, likvidiranih je zaslužio tu kaznu. U bilo kojoj zemlji, uzmite samo kao primer Francusku, kolaboracionističke snage nisu mogle da očekuju milost. Problem je nastupio zbog streljanja i osuda nevinih, koliko mogućih političkih neprijatelja, još više onih ljudi kojima je oteta imovina. U Jugoslaviji je uspostavljen staljinistički model vladavine, koji je u prvim godinama, po nekima, bio gori čak i od Sovjetskog Saveza za vreme Staljina. Tako je, recimo, Borislav Pekić tih godina osuđen zbog, možete li samo da zamislite veću nebulozu, „fašističkih aktivnosti protivu ustavnog poretka“. Raskol sa Staljinom dovodi do promene ovakve politike. Sada se neprijatelji traže u sopstvenim redovima (otprilike kao i sa Trockim i kompanijom u Rusiji). Otpor staljinizmu se vrši na staljinistički način, najgorim mučenjem i progonom nevinih ljudi (najpotresnija svedočenja ovih događaja je ostavio Dragoslav Mihailović). Voljno ili ne, to je pitanje oko koga se i danas lome koplja, Tito posle 1948. godine menja i društveni kurs zemlje. Malo po malo, stvara se potrošačko društvo (ono što je i dalje najveći san svih jugonostalgičara), spoljna politika se sve više okreće ka zapadnim zemljama, a umesto socrealizma ustoličen je novi pogled na umetnost, najvidljiviji u arhitekturi i slikarstvu. Tako će u narednih nekoliko decenija postojati, možda je tako najbolje reći, meka diktatura. Sloboda postoji, ali je ona ograničena. I baš iz toga proizlazi najveći problem. S jedne strane imate zastupnike mišljenja o društvenim i umetničkim slobodama, što je istina, ali i one koji govore o teroru koji se nastavio i posle 1948. godine, što je isto tako istina. Rezultat je opšta papazjanija, koja je opstala do današnjice. U ovoj jubilarnoj godini Goran Marković je dao novi pogled na 1948. godinu.
U središtu romana „Beogradski trio“ nalazi se lik velikog britanskog prozaiste Lorensa Darela. Baš u vremenu donošenja rezolucije Informbiroa on dolazi u Beograd, gde će naredne tri godine raditi kao ataše za štampu u britanskoj ambasadi. Igrom slučaja, Darel se upušta u ljubavnu aferu sa profesoricom srpskohrvatskog jezika, koja u ovim danima doživljava teške trenutke. Njen muž Bora je uhapšen i poslat na Goli otok. Vlasti će i nju brzo zatvoriti. Lorensu Darelu ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da je spase.
Ono što sasvim sigurno predstavlja najveći literarni kvalitet ovoga romana je savršeno kompoziciono rešenje. „Beogradski trio“ je sastavljen iz nekoliko desetina fragmentarnih delova, najčešće zvaničnih dokumenata. Dobro poznata postmoderna tehnika preplitanja istinskih dokumenata sa fikcijom u ovom delu zadobija majstorskog izvođača. Neštedimice koristeći prepisku između organa jugoslovenske vlasti, najčešće je u pitanju ustrojstvo logora Goli otok, podjednako i britansku diplomatsku prepisku, Goran Marković sastavlja pregled tadašnje političke situacije. Rezultat je sjajan prikaz jednog poprilično užasnog vremena i ništa bolje društvene situacije, kakva je nažalost ostala nepromenjena do današnjice.
Goran Marković spada u red najznačajnih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio roman „Tito i ja“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.
Pisati o velikim istorijskim događajima nimalo nije lako, pogotovo ako je to u pitanju romaneskno stvaralaštvo. Ponajviše zato što se čini da je nemoguće pomiriti opštu sliku, ukoliko je ona isuviše prisutna to neminovno prerasta u istorijsku ili političku studiju koja „jede“ romaneskni potencijal, sa pojedinačnim ljudskim sudbinama, koje opet ne mogu da funkcionišu bez pregleda opšte slike. U ovom romanu je ta opasnost izbegnuta. Goran Marković vešto premošćava jaz između javnog i privatnog, i to kroz neprestano preplitanje zvaničnih dokumenata, privatnih prepiski i dnevničkih zapisa. Mi u ovom romanu vidimo kako se političke odluke donose i primenjuju, ali i kakve one posledice izazivaju u turbulentnim istorijskim vremenima. Goran Marković je sasvim sigurno napisao jedno od najboljih književnih dela o čuvenoj 1948. godini. I još bitnije, dao lekciju kako o istoriji treba da se piše. Glavni junak ovog romana, Lorens Darel, je to najbolje izrazio: „Iako je svestan svakog nesklada, svake nesreće u prirodi čoveka, umetnik ne može da uradi ništa kako bi upozorio svoje prijatelje, da ukaže, da vikne na vreme i pokuša da ih spase. To bi bilo nekorisno. Jer svi su oni svesni kovači sopstvene nesreće. Sve što umetnik može da kaže kao imperativ jeste: Razmišljaj i plači!

Naslov: Beogradski trio
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 197

Pročitajte i prikaz zbirke pripovedaka
Gorana Markovića „Tri priče o samoubicama“

Jesenji pejzaž – Leonardo Padura

„Nomen est omen (ime je znak)“, govorili su stari Latini. Tačnost ove sentence posebno je vidljiva u pojmu koji se naziva utopija. U svom osnovnom značenju utopija, izraz čiji je tvorac Tomas Mor, označava nemesto ili još preciznije mesto koje ne postoji. Naravno, Tomas Mor nije bio prvi koji je sanjao o savršenoj državi ili sistemu koji će doneti ljudima blagostanje. To je bio Platon sa svojim delom „Država“. Ovaj filozof je našoj civilizaciji podario još jednu veliku priču. Onu o Atlantidi, gotovo pa savršenoj državi. Upravo od Platona počinje velika istorija utopija. Filozofi, slikari, književnici, suštinski maštari svih fela daju svoje planove i zamisli za savršenstvo na zemlji (zainteresovanim za genezu ovih izmišljenih sistema, svetova i zemalja dragocena će biti studija Umberta Eka „Istorija mitskih zemalja“). Pridružuju im se i religije koje obećavaju raj na zemlji, podrazumeva se sa nastavkom posle smrti, ukoliko se čovek pridržava njihovih pravila. Ali to nije naša tema. Ostavimo izmaštane svetove i okrenimo se ovom našem, na žalost, stvarnom svetu. I u njemu je bilo sijaset sistema koji su za sebe tvrdili da donose savršeno uređenje i sreću svim ljudima. Zanemarićemo pređašnja društva i despotije svih vrsta, jer one čak ni deklarativno ne pominju nešto što bi makar malo ličilo na utopiju. Ustrojstvo sistema se u tom periodu zasniva na čistoj moći, ponekad nadograđenoj sa božanskim prerogativima. Prekretnica je Francuska revolucija koja po prvi put u političkoj istoriji naše civilizacije donosi praktičnu primenu utopijskih ideja, najbolje izraženih u sloganu: „Sloboda, jednakost, bratstvo ili smrt!“ Naravno, utopija nije dugo trajala. Ideale slobode smenjuje jakobinski teror koji rezultira krajem lepog sna. Slično se završava i idealizam osnivača Sjedinjenih Američkih Država. Proklamovane ideje slobode i jednakosti se nikada ne ostvaruju (koga zanima ova tema obavezna literatura je „Narodna istorija SAD-a“ Hauarda Zina). Neizbežna je i istorija Rusije posle Oktobarske revolucije. Od silnih obećanja i nada stiglo se do Staljina i Gulaga. Ipak, utopije su žilave i nekako uspevaju da prežive sve poraze. Najbolji dokaz za to je Kuba o kojoj maestralno piše Leonardo Padura.
Devedesete su na Kubi. Inspektor u havanskoj policiji Mario Konde je posle smenjivanja šefa odeljenja i velike korupcionaške afere u koju su upletene njegove kolege odlučio da promeni posao. Ali da bi to mogao da ostvari pred njim stoji poslednji zadatak. Otkriti ubicu Migela Forkadea. To nimalo nije lak slučaj. Pokojnik je tokom revolucije bio na čelu Uprave za eksproprijaciju umetničkih dobara i kasnije prebeg od Kastrovog režima. Slučaj postaje još zamršeniji kad Konde shvati da u ovom ubistvu ne manjka ni ljubavnih strasti. Negde između ljubavi, politike i mučne istorije krije se razrešenje ovog zagonetnog slučaja.
„Jesenji pejzaž“ se može posmatrati iz dva ugla. Onaj prvi je klasični detektivski roman. Leonardo Padura je stvorio junaka sličnog kultnom Filipu Marlou Rejmonda Čendlera. Razočarani, mrzovoljni i depresivni alkoholičar nalazi se pred zahtevnim slučajem koji sa sobom nosi sukob sa trulim sistemom, fatalnim ženama i ogromnim zločinačkim predistorijama. Sva pravila žanra su ispoštovana i mi prisustvujemo sjajnoj detektivskoj avanturi. Ona druga strana romana je znatno zanimljivija i književno vrednija. Tu već vidimo psihološki pronicljivog pripovedača koji zna da duboko zađe u nutrinu svojih junaka, ali i da savršeno oslika hroniku jednog vremena. Pred nama se nalazi novovekovna Havana u svom svojem sjaju ali i padu. Padura je vešti portretista uzavrele države. Revolucija je pred krahom i dileme obuzimaju celokupno društvo. Najbolje to izražava jedan lik iz romana: „Najgore je ono što dolazi posle: kad razmišljaš kakav bi bio da se ovo nije desilo…“
Leonardo Padura je jedan od najznačajnijih savremenih kubanskih književnih stvaralaca, a sasvim sigurno internacionalno najpoznatiji. Završava studije književnosti u Havani, posle kojih počinje da radi kao novinar u jednom literarnom magazinu. Proslavio ga je serijal od osam romana o inspektoru Kondeu. Pored ovog serijala, napisao je nekoliko romana, zbirki priča i eseja. Posebno se izdvajaju knjige „Roman mog života“ o kubanskom pesniku Hoseu Mariji Erediji i „Čovek koji je voleo pse“ o ubici Trockog. Dobitnik je najvećih internacionalnih i kubanskih priznanja za književni rad, a njegovi romani širom sveta doživljavaju vrtoglave tiraže.
Leonardo Padura slika Kubu onakvom kakva ona jeste. I to u njenom najgorem periodu tokom devedesetih. Sovjetski Savez je nestao i Kuba ostaje sama. Redovi za hranu, kuponi koji nisu dovoljni za život, privilegije koje je za sebe uzela postrevolucionarna klika, podmetanja, kriminal i korupcija su Padurove teme. Slika je to koja dolazi posle revolucije. Idealizam je srušen i pretvorio se u svoju suprotnost. Utopija je još jednom doživela poraz. Sve je to oslikano u ovom sjajnom romanu, istinoljubivo i bez puno obaziranja na ideologiju, ali sa puno ljubavi prema Kubancima koji živeći na zgarištu utopije moraju da otkriju koren poraza. Baš kao što to pokušava inspektor Konde: „Napisaće priču o osujećenosti i prevari, o razočaranju i beskorisnosti, o bolu koji pričinjava otkriće da se pogubio na svim putevima, sa krivicom i bez nje. To je bilo njegovo veliko generacijsko iskustvo, tako dobro ukorenjeno i pothranjivano da je s godinama raslo i zaključio je da vredi da ga stavi crno na belo, kao jedini protivotrov za najpatetičniji zaborav i kao moguć put da jednom konačno stigne do maglovitog jezgra te nepogrešive greške: kada, kako, zašto, gde je počelo sve da ide u bestraga?“

Naslov: Jesenji pejzaž
Autor: Leonardo Padura (1955-)
Prevela: Ljiljana Popović Anđić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2014
Strana: 262

Za sud istorije – Roj Medvedev

Suočavanje sa samim sobom, a pod tim se pre svega misli na susret sa sopstvenim pogrešnim izborima, težak je i mučan zadatak. Još teže je suočavanje sa onim što bi se najjednostavnije moglo izraziti kao kolektivno iskustvo. Tu već nastupa prvi problem. Dokle doseže krivica? Trebaju li potomci da odgovaraju za zločine svojih predaka kako to govori Biblija: „Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi“? Ili još češće, da li neka skupina, uglavnom nacija, nosi na sebi beleg krivice za zločine koje je neki njen pripadnik uradio u ime kolektiva? I da, i ne. Nijedan Nemac, ajde da uzmemo taj najočitiji primer, ne sme da bude optužen za zločine koje je njegov predak učinio u Aušvicu, ali isto tako on nikada ne sme pokušati da tog pretka opravda. Pitanje suočavanja postaje još komplikovanije kada se kolektivni gresi susretnu sa ličnom odgovornošću. A ono se uglavnom završava sa svaljivanjem krivice na žrtvene jarce, u ovom slučaju simbole ludačkog vremena. Tako je za holokaust kriva vrhuška Trećeg rajha, direktni počinioci su samo slušali naređenja (čuvena Ajhmanova odbrana koja je Hani Arent poslužila kao osnov za teoriju o banalnosti zla), a običan svet ništa nije ni čuo ni video. Maestralna je to odbrana koja svu krivicu svaljuje na određenu skupinu koja sa sobom u istoriju odnosi krivicu ostavljajući prostor za nastavak života. Iako bi bez podrške istog tog naroda Hitler ostao neuspešni slikar koji urla nebuloze po minhenskim pivnicama. Baš zbog toga su važni radovi istoričara i publicista koji u proučavanju prošlosti izlaze izvan okvira priče o simbolima zla prebacujući je na opštu sliku. Onu koja prikazuje vreme i prilike koje su omogućile da simboli terora ostvare svoje dijabolične planove. Jedna od takvih studija je i knjiga Roja Medvedeva „Za sud istorije“.
Predmet ove knjige, kako joj i sam podnaslov govori, jeste istraživanje Staljinove biografije ali i staljinizma kao ideološkog i političko-društvenog pokreta. Tome i njena podela. Na samome početku studije upoznajemo se sa Staljinovim ranim životom i usponom u komunističkoj nomenklaturi. Slika se prebacuje na opšti plan i mi pratimo istoriju Sovjetskog saveza od Oktobarske revolucije. Biografije političara i revolucionara date su uporedno sa slikom vremena i tadašnjih prilika. Dolazi 1924. godina i Staljinov uspon na vlast. Prikaz unutarpartijskih sukoba smenjuju čistke i začetak onoga šta će kasnije postati kao najveći politički progon u istoriji čovečanstva. Roj Medvedev obraća posebnu pažnju na prelazak sa lenjinističkog ideološkog kursa na novi način života i upravljanja. Nije zanemarena ni Staljinova uloga u Drugom svetskom ratu i posleratni period.
„Prirodno je da se u centru autorove pažnje nalazi Staljinova figura. Međutim, ova knjiga nije samo njegova biografija. U njoj se govori ne samo o jednom Staljinu već i onim društveno-političkim i ekonomskim uslovima i grupama koje je on iskoristio“, navodi Roj Medvedev na početku ove studije i na najbolji mogući način izražava njenu suštinu. Čitalac će se upoznati sa Staljinovom biografijom (dragoceno je odstranjivanje izmaštanih priča i preterivanja koja su kasnije dodata njegovom životopisu), ali priča o jednoj ličnosti nije suština. Ova studija je fokusirana na okolnosti. One koje su za Roja Medvedeva ideološko i civilizacijsko iskliznuće. Autor odbija teoriju o ruskom narodu (često se to govori i za naše prostore) koji ište čvrstu ruku i tiransku upravu. Ali u isto vreme on pokušava da opravda ideju komunizma i ruske revolucije tako što će Staljina predstaviti kao incident u inače dobroj istoriji Sovjetskog Saveza. Ovo ideološko opredeljenje, čije prihvatanje ili neprihvatanje već zavisi od svetonazora čitaoca, je izvedeno sa merom pa ne uništava istinoljubivost i kvalitet studije.
Roj Medvedev spada u red najznačajnijih ruskih istoričara i publicista dvadesetog veka. Njegov otac je bio predavač na vojnoj akademiji i jedna od žrtava Staljinovih čistki. Završava studije filozofije i predaje u nekoliko škola. Za vreme Hruščova objavljuje prve radove, a tokom sedamdesetih je u nemilosti novog režima. Prva verzija knjige „Za sud istorije“ je postala internacionalni bestseler i donela Roju Medvedevu slavu širom sveta. Blizak je saradnik Gorbačova i jedan od pokretača perestrojke. Objavio je više od trideset i pet knjiga koje su prevedene na desetine jezika.
U knjizi „Za sud istorije“ pred nama će se ukazati slika zemlje u previranju kao i prikaz tehnologije vlasti u totalitarnom režimu. Saznaćemo kako je jedan čovek uspeo da promeni tok istorije, ali isto tako i shvatiti koje su to društvene i političke okolnosti omogućile Staljinu da ostvari svoje planove. Roj Medvedev nimalo nije blagonaklon prema tadašnjim ljudima. Kao glavni razlog za uspon staljinizma on navodi sledeći: „Staljin je iskoristio najgore osobine ljudi koji su ga okruživali – zavist, zlobu, taštinu i glupost.“ Ne manje važno, Roj Medvedev će nas upoznati sa sudbinama Staljinovih žrtava i tako ih spasiti od zaborava. Najbitnije, ova knjiga nas uči da zlo ne dolazi samo od vlastodržaca. Ono je moguće zato što mu to vreme i prilike dozvoljavaju. A vreme i prilike ipak zavise od ljudi. Onih koji omogućuju da se zlo razmaše postajući i sami zločinci. Najbolje to izražava nobelovac Aleksandar Solženjicin: „Ali, postavlja se pitanje ako je žrtva do poslednjeg trenutka pomagala dželatu i dodavala mu druge za ubijanje i držala sekiru – koliko je to žrtva ili je takođe dželat?“

Naslov: Za sud istorije
Autor: Roj Medvedev (1925-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2012
Strana: 860

Odeljenje za rak – Aleksandar Solženjicin

Odeljenje za rak„(…) Zašto bi ona čitala ‘Anu Karenjinu’? Nije li dosta ono što si sam doživeo? … Gde da pročitamo nešto o nama, o nama? Treba li pričekati sto godina?“, pitanje je koje postavlja jedna od junakinja romana „Odeljenje za rak“. Ovo „o nama“ odnosi se na žrtve staljinističkih progona i logora. A odgovor je vrlo jednostavan – treba čitati Solženjicina, jednog od najvećih protivnika totalitarnog sovjetskog režima i verovatno čoveka koji ga je na najbolji mogući način opisao. Kakav je to bio režim na svojoj koži najbolje je osetio sâm Solženjicin. Godine 1945. osuđen je na devet godina robije i večito progonstvo u Sibir. U najtežim mogućim uslovima zatočenik je u Staljinovim gulazima sve do 1953, kada biva poslat u progonstvo. Konačno na kakvoj-takvoj slobodi on počinje da piše, svestan da ništa od toga neće biti objavljeno. I zaista za publikovanje njegovog prvog značajnijeg dela trebalo je sačekati punih devet godina i promenu političke klime. Zahvaljujući destaljinizaciji koju sprovodi Hruščov, Solženjicinu je dozvoljeno objavljivanje i selidba u Moskvu. Kratki roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“ izaziva pravu buru u tadašnjem Sovjetskom savezu, jer po prvi put tema jednog književnog dela postaje Gulag. Ali, to ne traje dugo. Dolazak Brežnjeva na vlast početak je nove Solženjicinove golgote. Romani „U prvom krugu“ i „Odeljenje za rak“ povlače se iz štampe, a autoru su zabranjeni javni nastupi. Tu na scenu stupa čuveni sovjetski samizdat i ova dva dela polujavno cirkulišu od ruke do ruke. Još važnije, rukopisi stižu do inostranstva i tu bivaju integralno objavljeni. Kao potpuni šok ne samo za Solženjicina, već i za sovjetsku vlast – a zahvaljujući upravo ovim romanima – on dobija Nobelovu nagradu za književnost 1970. godine.
Za razliku od romana „U prvom krugu“ koji direktno govori o staljinističkim logorima, „Odeljenje za rak“ je više okrenutо onome šta se dešava posle zatočeništva. Samim tim se može smatrati i direktnim nastavkom Solženjicinovih ranijih dela. Potka ovoga romana je boravak Olega Kostoglotova, bivšeg političkog kažnjenika, na odeljenju za rak. Zbog direktnog pozivanja na sopstveno iskustvo, naime Solženjicin se zaista lečio od raka u bolnici u Taškentu (nekada deo Sovjetskog saveza, sada glavni grad Uzbekistana), „Odeljenje za rak“ možemo posmatrati i kao poluautobiografski spis. Minuciozno prodirući u ljudsku psihu Solženjicin nam daje raznoliku galeriju likova od političkog komesara i potkazivača za vreme Staljinove vladavine, mladog idealističkog studenta, ambicioznih medicinskih sestara i lekara, ali i onih koji su potpuna suprotnost, obolelih seljaka i radnika, pa sve do prokaženih političkih zatvorenika. Sve njih povezuje odsutna borba protiv zajedničkog i podmuklog neprijatelja – raka. Ipak, kakva je država, takva je i bolnica. Prljavština, nemar, očaj i beznađe sjedinjuju se u opštu sliku propasti društvenog sistema oličenog u jednom bolničkom odeljenju.
Roman „Odeljenje za rak“ je kompoziciono izuzetno složen. Ogroman broj likova, tema i sudbina u krajnjem zbiru, a ponajviše zahvaljujući Solženjicinovom talentu, povezuje se u odličnu celinu. Osim onog osnovnog značenja – autobiografske priče o lečenju od raka, ovaj roman se može posmatrati i kao povest o neostvarivoj i nemogućoj ljubavi između medicinske sestre i glavnog junaka. Nije zanemarljiv ni onaj politički deo koji govori o prvim danima destaljinizacije i strahu političkog komesara Pavela Rusanova da će odgovarati za svoja nedela i lažne prijave koje su odvele desetine ljudi u Gulag. A najvažnije od svega, ovo je odlična psihološka studija o tome kako se ljudi različitih karaktera bore protiv neizlečive bolesti. Solženjicinove rečenice su britke, na momente duhovite i ironične. Pripovedački talenat istinskog književnog genija propraćen je ne samo ličnim iskustvom sa rakom, već i pedantnim izučavanjem medicinske literature. Izuzetno čitljiv, ali u isto vreme stilski bogat, ovaj roman je sasvim sigurno jedno od najvećih dela ruske književnosti dvadesetog veka.
Dobijanje Nobelove nagrade za književnost nije popravilo Solženjicinov položaj. Naprotiv, protiv Solženjicina se diže celokupna sovjetska propagandna mašinerija, a orkestrirane napade prati i neuspešni pokušaj njegovog ubistva. Godine 1974. uhapšen je i proteran iz Sovjetskog saveza. Živi u emigraciji punih dvadeset godina, gde postaje simbol borbe protiv komunističkog totalitarizma. Umro je u Moskvi 2008. Za sobom je ostavio nekoliko izuzetnih romana (pored ranije pobrojanih tu su i „Avgust 1914“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“), zbirki pripovedaka, kao i dramskih i esejističkih dela. Ostaće najviše upamćen po trotomnoj knjizi „Arhipelag Gulag“, izuzetnom svedočenju koje je svetu predočilo razmere i monstruoznost Staljinovih progona nevinih.
Roman „Odeljenje za rak“ odmah po dobijanju Nobelove nagrade preveden je na srpsko-hrvatski jezik. Jugoslovenskom komunističkom režimu Solženjicin je poslužio kao odlično pokriće za borbu protiv staljinizma. Ipak, klima se menja pošto se Solženjicin oštro usprotivio mogućoj dodeli Nobelovoj nagradi za mir Josipu Brozu. Demonizacija pisca i zabrana štampanja njegovih dela, identična je onoj sovjetskoj. Stoga je na nesreću jedino izdanje „Odeljenja za rak“ ovo iz 1970. godine. Poslovična nezainteresovanost srpskih izdavača za dela velikih autora i hiperprodukcija raznoraznog smeća, ne obećavaju da će se ta greška ispraviti. A to je velika šteta, najpre zato što se preko ovoga dela mlađe generacije mogu upoznati sa Staljinovim režimom i posledicama koje je njegova vladavina ostavila. Još bitnije je to što ovaj roman svojim kvalitetom prevazilazi okvire političke angažovanosti i na najbolji način nastavlja književnu tradiciju čiji su najznačajniji predstavnici bili Dostojevski i Tolstoj.

Naslov: Odeljenje za rak
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveli: Ivan i Jakša Kušan
Izdavač: Otokar Keršovani, Rijeka, 1970
Strana: 385