Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44

Ono oko čega će se svako zdravomisleće biće složiti je određenje antifašizma kao osnova savremene civilizacije. Problem nastaje kada se pokuša razlučiti šta je to zaista antifašizam. Enciklopedijska odrednica govori da je antifašizam zajednički naziv za različite grupacije koje se sukobljavaju fašizmu, nacizmu i njihovim ideološkim obrascima. Samim tim, antifašizam je za neke stvar prošlosti, pošto je neprijatelj poražen, i on postaje isključivo komemorativna stvar. Svakog devetog maja, ili nekog drugog prigodnog datuma, položiće se venci na spomenike, političari će održati govore, a istoričari će poslužiti kao dekoracija, zajedno sa prigodnim kulturno-umetničkim programom. I to bi bilo to. Još tačnije, bilo je zlo nekada, ono je pobeđeno, mi sada idemo dalje. Koliko je ovo posledica protoka vremena, još više je ovakvo shvatanje antifašizma proizašlo iz promene paradigme gledanja na istoriju. Umesto nekadašnjeg slavljenja pobede, u današnjici se slavi mir. Ko su bile zaraćene strane, a još više koje su to države bile na strani zla, prestaje da bude bitno. Ono što je jedino važno je sadašnjost. Najjednostavnije rečeno, istoriju treba ostaviti u istoriji (možda po onoj biblijskoj da mrtvi treba da sahranjuju svoje mrtvace), a živeti u sadašnjosti. Dodatni problem je nastupio sa padom Berlinskog zida i nestankom komunizma. Osnov i srž komunističke ideologije je antifašizam, ali sama borba protiv fašizma i nacizma bez kasnije nadogradnje (čitaj: stvaranja besklasnog društva) je nemoguća. U prevodu, antifašizam se mora posmatrati zajedno sa istorijom kasnijeg komunizma, što je dovelo do najvećeg problema, najvidljivijeg u našem slučaju. Posleratne likvidacije nevinih ljudi, grabež i otimačina, Goli Otok, progon političkih neistomišljenika, sve devijacije jednog političkog sistema, su postale neraskidivo povezane sa antifašizmom. Što je posledično dovelo do negacije antifašizma prilikom pokušaja da se demontira komunističko nasleđe. Promenjen je i način vladavine, pa se umesto nekadašnjih velikih revolucionarnih ideja o jednakosti ustoličio kapitalistički sistem sa svim balkanskim tranzicionim devijacijama. Antifašizam je postao balast, još gore balast koji se mora trpeti, jer ipak nije moguće potpuno negirati i izbrisati antifašizam kao civilizacijsku tekovinu. Tako antifašizam postaje deklarativna vrednost, komemorativna stvar sa početka teksta, i ništa više. O tome svedoči nebriga države za antifašističko nasleđe, što je najvidljivije na mestima stradanja i antifašističke borbe koja su prepuštena zaboravu i potpunom propadanju. Na to nas opominje ova sjajna knjiga.
U prvom poglavlju knjige autori nas upoznaju sa stvaranjem represivnog okupacionog aparata na teritoriji Beograda i njegovim delovanjem. Drugi deo knjige je posvećen najistaknutijim antifašističkim borcima i ilegalcima u okupiranom Beogradu kroz predstavljanje mesta na kojima su oni delovali, neretko i ginuli. U nastavku saznajemo kakvo je bilo ustrojstvo logora (Staro Sajmište, Topovske šupe, Banjica). Na ovo poglavlje nadovezuje se četvrto u kom su dati opisi velikih stratišta (Jajinci, selo Jabuka kod Pančeva…). Peto i krajnje poglavlje je posvećeno oslobođenju Beograda 1944. godine.
„Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja“, napisao je u jednom članku Umberto Eko. Možda je u svetlu ove rečenice najbolje posmatrati rad autora ove knjige (Petar Atanacković, Nenad Lajbenšperger, Nataša Lambić, Ilija Malović, Olga Manojlović Pintar, Milovan Pisari, Milovan Radanović, Rena Redle i Enco Traverso), koji je rezultirao stvaranjem sjajne istorijske studije. Ona se može čitati i kao svojevrsni bedeker po mestima stradanja tokom Drugog svetskog rata, ali njena suština se ne iscrpljuje samo u tome. „Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44” su celoviti prikaz istorije Drugog svetskog rata u Beogradu, a ponajviše priča o onima koji su najviše stradali, ali i najviše se borili. Sjajni tekstovi, oslonjeni uvek na istorijske izvore, koncizno, ali i podjednako slikovito, predstavljaju mesta koja su prepuštena zaboravu. Sve to prate ilustracije, namenski napravljene mape i odličan dizajn knjige. Posebnu pohvalu zaslužuje izdavač koji je omogućio besplatnu distribuciju štampanog i elektronskog izdanja knjige (elektronska verzija se može skinuti na sledećem linku).
Milovan Pisari je doktorirao istoriju na Univerzitetu u Veneciji. Oblast njegovog naučnog istraživanja je holokaust i stradanje civila u Drugom svetskom ratu.
Rene Redle je diplomirala na Akademiji umetnosti u Kelnu. Od 2003. godine živi u Beogradu. Pokretač je projekta poseta logoru Staro Sajmište.
Obeležje na zgradi “Doma vojske” da je tu nekada bio zatvor Gestapoa ne postoji, a tamo gde je svakoga dana pristajao kamion dušegupka posle obavljenog zadatka sada je restoran u kom se proslavljaju svadbe. Na strelištu u Jajincima održavaju se roštiljijade, a na strelištu u Jabuci lovačka takmičenja. U nekadašnjoj mrtvačnici logora Staro Sajmište danas se nalazi restoran. Na mestu logora Topovske šupe gradiće se tržni centar. Table na kućama koje su označavale mesta ilegalnih štamparija i mesta pogibija antifašističkih boraca su sklonjene. Nestale su i ulice ljudi koji su se borili i poginuli za slobodu. Hteli mi to ili ne da priznamo, a činjenice su ipak neumoljive, mesta stradanja i antifašističke borbe su nestala. Koliko nemarom, još zbog više neznanja i potpune indiferentnosti. Neretko i zbog želje da se antifašističko nasleđe uništi i zauvek zaboravi. U isto vreme su svima puna usta priče o antifašističkim idealima i svetloj budućnosti, svejedno da li evropskoj ili onoj u kojoj se tradicija vraća. Ova knjiga nas opominje na to. I ne samo to. Kroz nju mi saznajemo priče o ljudima koji su u najgorem mogućem vremenu ustali protiv zla, neretko i stradajući zbog toga. Mi smo im uzvratili tako što smo prvo pogazili njihove ideale, a onda ih i zaboravili.

Naslov: Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44
Uredili: Milovan Pisari (1980-) i Rena Redle (1970-)
Izdavač: Rosa Luxemburg Stiftung South Europe, Beograd, 2016
Strana: 312

To je bio samo piknik – Reli Alfandari Pardo

To je bio samo piknikZamislite osamdeset hiljada ljudi. Pokušajte da otkrijete njihove sudbine. Neki su bogati, naravno više je onih siromašnih. Ima pametnih, ne manjka ni glupih. Život im donosi poprilično radosti, ništa manje i bola. Verovatno imaju snove nalik našim. Suštinski, ti ljudi se nimalo ne razlikuju od nas. E sad zamislite da ti ljudi nestaju. Ne, ne umiru od starosti ili bolesti, kao što je to red. Oni iščezavaju. Za četiri godine, ti ljudi su se sveli na broj od četrnaest hiljada. Nekih sedamnaest posto preživelih. Ti ljudi su Jevreji. Najveće su žrtve Drugog svetskog rata, koliko u porobljenoj Evropi, ništa manje (procentualno) i u Srbiji. Nažalost, kod nas poprilično zaboravljena i skrajnuta žrtva, što se u poslednje vreme menja. Autori romana, memoarskih dela i istoriografskih studija, kao i tvorci filmova, pokušavaju da ispričaju povest o njihovom životu i mučnoj smrti. A toliko toga ima da se kaže. Još od onih Jevreja koji svoj dom pronalaze na Balkanu posle progonstva od katoličke inkvizicije u Španiji i Portugalu. Tih torbara i trgovaca solju, osuđenih na nomadski život, posle krvavog španskog iskustva. Suštinski, istorija Srba i Jevreja, istorija je jedinstva i međusobnog razumevanja. Jevreji aktivno učestvuju u Karađorđevom ustanku, snabdevajući Srbe municijom. Ratuju sa svojom srpskom braćom u oslobodilačkim, balkanskim i u Prvom svetskom ratu. U predasima između ratova pioniri su kulture, umetnosti i nauke. Imena velikih pisaca (Stanislav Vinaver, Oskar Davičo, Danilo Kiš), izdavača (Geca Kon), javnih radnika (Vojislav Marinković, Bencion Buli), slikara (Bora Baruh, Leon Koen), kompozitora (Enriko Josif, Jožef Šlezinger), naučnika (Oto Bihalji Merlin, Ivan Klajn) i još mnogo drugih, svedoče tome. Taj svet je gotovo nestao. Setite se još jednom one brojke sa početka. Od osamdeset hiljada predratnih jugoslovenskih Jevreja ostalo je živo samo četrnaest hiljada. I to nisu bilo kakvi ljudi, nikako ne, to su ljudi koji su sa nama delili život, doprinoseći mu neštedimice. Priču o tim ljudima donela nam je Reli Alfanadari Pardo.
Autobiografija Reli Alfanadari Pardo, „To je bio samo piknik“ izuzetni je doprinos istoriji jevrejske zajednice u Beogradu, pogotovo onog njenog najtragičnijeg dela. Približavanje Drugog svetskog rata, sa kojim otpočinje autobiografija, menja mladu Reli. Beg njenih rođaka i uzavrela atmosfera u kući, kulminaciju će doživeti 1941. godine. Za dvanaestogodišnju Relu šesti april i bombardovanje Beograda je kraj detinjstva. Prvobitno skrivanje u selu nadomak Beograda je prekinuto. Vraća se sa porodicom u stan, i tad kreće krvava odiseja. Njen otac i brat su angažovani kao ropska snaga, a zatim pritvoreni u logoru Topovske šume odakle polaze u smrt. I njenoj majci se sprema ista sudbina u koncentracionom logoru Staro Sajmište. Reli preuzima tetka i počinje trogodišnja agonija skrivanja.
Obuhvatajući period od 1939. pa sve do 1947. godine, autorka piše koliko svoju ličnu istoriju, toliko i istoriju svoje porodice i zemlje u kojoj živi. Vraćajući se u svoje rane godine, Reli Alfanadari Pardo pokušava da svet posmatra iz vizure deteta. Mahnita užurbanost, strah, glad i surovost su u isto vreme i čudni i bolni. Reli oseća da je njen pređašnji život zauvek završen. Nema više igara, nema igračaka. Samo smrti. Kako i sama u knjizi piše: „Nemam prava da izbegavam ovu pogrebnu atmosferu, moram da je živim jer za vreme rata ne može se biti dete.“ Upravo ti delovi autobiografije su pravi biseri psihološkog pronicanja u svet jednog prekinutog detinjstva, nalik čuvenim klasicima bildungsromana. Ili još preciznije sudbini Reline vršnjakinje Ane Frank. Zapanjujuće sličnosti skrivanja, dilema i muka, još više pojačavaju taj utisak. Stoga nije ni čudno što su autorku ove knjige označili kao srpsku Anu Frank.
Reli Alfanadari Pardo je preživela holokaust, zahvaljujući svojoj tetki Matildi i teči Jovi. Po školovanju (1947) odlazi iz Jugoslavije u Francusku. Potom se seli u Izrael, gde i sada živi. U braku sa Josefom Pardom ima dvoje dece. Knjigu „To je bio samo piknik“ počela je da piše na francuskom jeziku tokom šezdesetih godina, da bi na njeno objavljivanje čekala četiri decenije. Doživela je niz prevoda, ali i publikovanje na hebrejskom jeziku u izdanju memorijalnog centra „Jad Vašem“. „Službeni glasnik“ je najavio da se izlazak nastavka knjige „To je bio samo piknik“ na srpskom očekuje tokom ove godine.
Značaj knjige „To je bio samo piknik“ nije samo u izuzetnoj sudbini mlade Reli. Slike skrivanja u malenom špajzu, racija, lažnih imena, konspiracija i velikih tajni, tvore uzbudljivu priču o preživljavanju. Ipak, najčešće stavljajući samu sebe u drugi plan, Reli oseća odgovornost da sačuva trag o postojanju svoje porodice i jevrejske zajednice u Jugoslaviji. Isto tako i da odgovori na pitanje kako se ovo stradanje moglo dogoditi. Gde su bile njene komšije, pita se Reli: „Ovi prolaznici, naši susedi, naši zemljaci, ne čine nam ništa zlo, ali nas ne primećuju. Ravnodušni su. Za mene, to je gore nego da nas vređaju.“ Ali nije baš tako, to kaže i sama. Iako je većina ravnodušna, ima i dobrih. Onih ljudi koji joj vraćaju veru u humanost, i zahvaljujući kojima preživljava rat. Upravo je to i glavna potka priče. Priča o smrti i preživljavanju. Reli je svedok ogromnog stradanja jugoslovenskih Jevreja, ali i njihovog probuđenog života, koji se nastavlja uprkos svemu.

Naslov: To je bio samo piknik
Autor: Reli Alfandari Pardo (1929-)
Prevela: Radmila Šuljagić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2014
Strana: 263