Sitnice koje život znače – Lorenco Marone

U vremenu velike opasnosti, kakva je sasvim sigurno trenutna pandemija koronavirusa, pred nama je neminovno suočenje ne samo sa mogućom i poprilično realnom opasnošću, već i sa onim neretko zanemarenim pitanjima i dilemama. Isto tako, u takvim situacijama se ono što smo donedavno posmatrali kao datost pretvara u efemernost. Primera radi, doskorašnje prepucavanje oko nedavnih ratova, podjednako i onih davno prohujalih, otišlo je u potpuni zapećak. Stvarna opasnost je u potpunosti zasenila stvari koje su nam bile izuzetno bitne, ali i otkrila vrednost onih malih i običnih, nazvaćemo ih – svakodnevnih, stvari i zadovoljstava. Naša nekadašnja rutina – bilo to ispijanje kafe ili odlasci u šetnju, knjižaru, u pozorište ili u bioskop (slobodno dopunite ovaj spisak, on je beskonačan) – je sada nestala. Suštinski, nestao je naš celi život. Što nam je dalo priliku, a tu priliku nikako ne treba da propustimo, da promislimo o vrednosti tih stvari. Još preciznije, da promislimo da li su nam te stvari davale samo privid života ili je to zaista bio život koji nas je u potpunosti ispunjavao. I podjednako bitno, da shvatimo koliko nam te stvari zaista znače. Veliku pomoć nam u tome može pružiti literatura. Boljeg primera za to nema od Bokačovog „Dekamerona“. Junaci ovog dela skrivaju se od kuge koja hara Firencom na imanju u blizini grada. Svake večeri, a ima ih deset, junaci „Dekamerona“ pričaju svoje priče. I to sa verom da jedino priča može da pobedi smrt. Sasvim sigurno, ne postoji dirljivije i veće poverenje u moć literature. Ali da mi pređemo na stvar. Kakve to priče govore junaci „Dekamerona“? Ako mislite da su to filozofske ili teološke rasprave, grdno ćete se prevariti. U pitanju su sasvim uobičajene priče o ljudskim radostima, glupostima, ljubavnim nedaćama i seksualnim avanturama. Ništa drugo, nego običan i svakodnevni život. Najbolje rečeno, taj i takav život je najveći kontrapunkt užasu koji se odigrava oko junaka romana. Isto to važi i u obrnutom slučaju. Priča o velikim nedaćama i tragedijama je prikaz sveta koji je izašao izvan okvira svakodnevnog. Ma koliko to možda zvučalo banalno, književna dela koja obrađuju takve teme nas upozoravaju na vrednost običnog i svakodnevnog. Onog što najčešće uzimamo zdravo za gotovo. Tako, recimo, Borhes suočen sa neminovnom smrću u pesmi „Trenuci“ piše: „Kada bih svoj život mogao ponovo proživeti, / Pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka, / Ne bih se trudio da budem tako savršen, / Više bih se opustio, / Bio bih gluplji nego što jesam, / Veoma malo stvari bih ozbiljno shvatao.” Isto to čini i Lorenco Marone u romanu „Sitnice koje život znače“.
Čezare Anuncijata, sedamdesetsedmogodišnji napuljski udovac, provodi mirno svoje penzionerske dane. Doduše, malo drugačije od svojih ispisnika. Čezaro ne može da živi bez alkohola i cigareta, ništa manje i bez prostitutke Rosane. I tu nije kraj. Čezaro ne voli da čuva svog unuka, kloni se gužvi, komšijskih ogovaranja, podjednako i svoje porodice. Sve će se to promeniti u samo par dana. Čezaro mora da se suoči sa ljubavnim jadima svoje kćerke, da konačno prihvati da mu je sin gej, ali i da učini nešto što do sada nije činio. On će pokušati da pomogne komšinici Emi, žrtvi porodičnog nasilja. Sve to će iz korena promeniti njegov život.
„Sitnice koje život znače“ su ispisane lakim i jednostavnim stilom, bez mnogo filozofskih i inih promišljanja. Prateći život jednog sasvim običnog čoveka, Lorenco Marone kao da i sam stil prilagođava temi. Ono što je najbitnije, opasnost patetike je izbegnuta. Dikensovska priča o preobražaju ciničnog đubreta u plemenitog čoveka, ona besmrtna pripovest o Ebenizeru Skrudžu, jeste prisutna, ali je ona „umekšana“ sjajnom duhovitošću i ništa manjom lucidnošću samog autora. Rezultat je pitki roman, po stilu najpribližniji ranom stvaralaštvu Mome Kapora, u čijem čitanju istinski uživate, iako ste svesni da je ono daleko od neke velike književne vrednosti.
Lorenco Marone je rođen u Napulju. Posle završenih studija prava radi kao advokat. Debitovao je 2012. godine sa romanom „Daria“. Sledi niz romana koji su doživeli veliku čitanost. Proslavio ga je roman „Sitnice koje život znače“. Redovni je kolumnista lista „Republika Napoli“. Izdavačka kuća „Dereta“ je na srpskom objavila i prevode njegovih romana „Sutra ću možda ostati“ i „Običan momak“.
„A u mojim godinama ti ne treba ništa više, zaljubljemo se pre svega u nečije mane kako bi nam ono što se događa delovalo uverljivije“, govori Maroneov junak Čezare u ovom romanu. Upravo je ovakav odnos glavnog junaka prema sebi, ništa manje i prema drugima, najveća vrednost ovog romana. Čezarov cinizam je neodvojiv od njegovog krajnjeg racionalnog pogleda na svet. Evo još jednog primera: „Srdačnost je precenjena i ponekad samo prekriva trulež“. Opisujući postepeni prelazak sa junakovog konstatovanja stvarnosti na pokušaj da se ta stvarnost nekako izmeni i po mogućstvu učini boljom, Lorenco Marone čini sjajnu stvar. Svet u tom periodu promene, toliko puta viđene u istorije literature, ne postaje drugačiji (i dalje su ljudi uglavnom idioti, i dalje je stvarnost poprilično mračna), ali junakov pogled na svet dobija neke nove nijanse i otkrivaju se one naslovne „sitnice koje život znače“. I da se na kraju vratimo na početak. Čitanje ovog romana u danima velike opasnosti, kakva je trenutna pandemija, će biti pravo uživanje, ali i podstrek da se prisetimo sitnica koje nama život znače. I da ih ne zaboravimo kada opasnost prođe. A to niko sem nas ne može da učini, kako kaže junak ovog romana „Nažalost, život me je naučio da nikoga ne možemo spasiti. Možda jedino sebe, ako hoćemo.“

Naslov: Sitnice koje život znače
Autor: Lorenco Marone (1979-)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 239

Staklena klanica i druge priče – Dž. M. Kuci

O ljudskom životu pisali su mnogi. Ipak, čini se da je u tome Šekspir bio najbolji. „Pa ceo svet je / Glumište gde ljudi svi i žene glume; / Svak se pojavi tu i ode; i odglumi / U svom životu mnoge uloge…“, ispisuje Šekspir u drami „Kako vam drago“ nastavljajući da nabraja čovekove uloge kroz život. Jedna od njih je i starost: „U papučama je lutak presamićen / S naočarima na nosu, s kesom uza se, / Bestraga široke čakšire, a glas / Nekada muški, a sad piska dečja / Pijuče i zviždi. A poslednji čin, / K’o konac te čudne istorije burne, / Drugo je detinjstvo, sušti zaborav: / Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ičeg.“ I pored razvoja nauke i promene paradigme starosti i starenja, o kojoj je na ovom mestu već pisano, ovakva slika starosti je ostala ista. Nema boljeg dokaza za to od ljudske želje, sada već sveprisutne, za večitom mladošću. Zdrava ishrana, sjedinjena sa fizičkim vežbama, postala je skoro pa nova religija. Odakle ovo izvire nije teško odgonetnuti. To je pre svega posledica duha vremena i divljačkog kapitalizma. Poslodavcima, podjednako i državi, su potrebni zdravi, pod tim se pre svega misli na fizički spremne radnike, koji će bez troškova lečenja, razume se, rintati sve do smrti. A to sve do smrti u današnjem svetu postaje doslovno, pošto se iz godine u godinu sve više pomera starosna granica za odlazak u penziju. No, da se vratimo na kult zdravog života. Najveći argument, pored života bez bolesti, je dug život. I tu nastupa paradoks. Svi žele da žive dugo, u isto vreme ne želeći da ostare. Najpre zato što je starost i dalje ostala podjednako otužna kao i u onim Šekspirovim stihovima. Pre nego što neko grakne kako to nije istina, par podataka. I pored silnih medicinskih istraživanja, lek za demenciju, najvećeg neprijatelja starosti, nije pronađen. Kvalitet života ljudi obolelih, recimo, od Alchajmerove bolesti je ostao gotovo nepromenjen. Isto tako, neki čarobni lek protiv entropije nije pronađen. Naši organi će sa protokom vremena sve više propadati, samo što će to propadanje biti znatno duže. Ova entropija će neminovno uticati i na naše moždane funkcije. Pamćenje će biti sve teže, a i ono što se pamti biće selektivno i više okrenuto ka dalekoj prošlosti. Fokusiranost na sitnice, neobaziranje na širu sliku i kontekst vremena, laka razdražljivost i gubitak kontrole u ponašanju, još jedna je manifestacija starosti. Baš kao u Šekspirovim stihovima, biće to drugo detinjstvo, sušti zaborav. O takvoj starosti maestralnu knjigu je napisao Dž. M. Kuci.
„Pas“, priča koja otvara zbirku je posvećena devojci koja u susretu sa podivljalom životinjom otkriva mnogo veću podivljalost. Ljudsku. Druga priča u zbirci, „Priča“, govori o komplikovanosti ljudskih osećaja i odnosa. Sledi niz priča o Elizabet Kostelo. U „Taštini“ Elizabet Kostelo na pragu starosti pokušava da još jednom oseti kako je to biti mlad. Ipak, starost je tu. „Kad žena ostari“ pripoveda o nemogućnosti međugeneracijskog razumevanja. „Stara žena i mačke“, „Laži“ i „Staklena klanica“ pripovedaju o starosti i neminovnom krahu Elizabet Kostelo. Tri priče koje zatvaraju zbirku nas sele na različite kontinente. U prvoj „Kuća u Španiji“ ostareli turista kupuje kuću misleći da će ona sačuvati sećanje na njegov život, „Nitferloren“ nam pripoveda o južnoafričkom starcu koji ne može da prihvati ono u šta se pretvorila njegova zemlja, dok zbirku zatvara pripovest „On i njegov čovek“ o starosti čuvenog Robinzon Krusoa.
Zgusnutost proznog izraza, kratkoća rečenica, njihova istovremena jasnost ali i ogromni podtekst koji se skriva iza njih, sve je to dobro poznata prozna tehnika Dž. M. Kucija. To se nastavlja i u ovoj zbirci priča. Kuci je nenadmašni majstor da ogromne i velike stvari, ponekad i čitave ljudske živote, smesti i opiše u samo par rečenica. I u isto vreme da u tu, samo prividnu, jednostavnost umetne i raspravu o filozofskim, društvenim, neretko i o političkim pitanjima. Tako jedan Kucijev junak promišlja u šta je pretvoren njegov svet: „To je jedina budućnost koju možete imati u Južnoj Africi, rekli su nam: da budete konobari i kurve ostatku sveta“. Svaka sličnost sa današnjom Srbijom je, naravno, sasvim slučajna. Isto tako, Kuci je majstor da velika pitanja o našem životu predstavi na nenadmašan način: „Nema ničeg lošeg u tome da čovek obavlja svoju dužnost. Dužnost pokreće svet, a ne ljubav. Ljubav je lepa, znam, lep dodatak. Iako ne i pouzdan, nažalost. Nema je uvek.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom samo još Piteru Keriju i Hilari Mantel) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Ne zgražavam se ja samo nad celokupnom istorijom nego nad sitnicama – lošim vaspitanjem, lošom gramatikom, bukom! Mene izluđuju sitnice, a ta vrsta sitnice koje me izluđuju baca me u očajanje. Tako su nebitne!“, govori Kucijeva junakinja Elizabet Kostelo o svojoj starosti. Fokusiranost na sitnice, grozničavost, neretko i potpuna džangrizavost, nešto su protiv čega ona ne može da se izbori. Ovo je još teže kada se uzme u obzir koliko je njen pređašnji život (opisan u Kucijevom ranijem romanu „Elizabet Kostelo“ i delimično u „Sporom čoveku“) bio bogatiji i drugačiji. Ona je, baš kao i skoro svi junaci iz ove zbirke, postala žrtva starosti. Bolesti, mentalnog opadanja, nerazumevanja savremenosti. Želje, te prevelike želje, iz pređašnjeg vremena su se sukobile sa nemogućnošću njihovog ostvarenja u starosti. Rezultat je krah. Kuci starost opisuje oporo, kao mučno vreme dugotrajnog propadanja i neminovne entropije koja nas guta. Ona je za njega nedostajanje vitalnog, onog što nas pokreće i čini naš život životom: „Nešto mi nedostaje, nešto u meni. Nekad sam umela da odvedem stvari korak dalje, ali nemam to više u sebi, tu sposobnost. Zupčanici usporavaju, svetla se gase. Mehanizam na koji sam se oslanjala da me odvede taj korak dalje kao da više ne funkcioniše. Ne zabrinjavaj se. To je priroda – način prirode da mi saopšti kako je vreme da se vratim kući.“ Možda je najveća ironija što ovako blistave i po idejama i stilskom izrazu skoro mladalačke priče Kuci piše na kraju sedme decenije svog života. Izgleda, ipak, da nije svaka starost ista. Književno stvaralaštvo Dž. M. Kucija nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Staklena klanica i druge priče
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 128

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana: „Zemlje sumraka“ i „Isusovo školovanje“,
kao i knjige pisama „Ovde i sada

Videla I-II – Elenor Katon

Ukoliko želite lekciju o smislu života, starosti i mladosti, vaspitanju, suštinski svemu, dovoljno je da ne ustanete bilo kom starcu u javnom prevozu. Uz ove otužne jeremijade, sačekaće vas i obavezni šlagvort: e, a u moje vreme se znalo… Nastavak je već poznat: stariji ljudi su bili poštovani, znao se red, sve je bilo savršeno i tako u nedogled. Ove pomalo, tačnije poprilično, otrcane fraze možda ipak donose i neku korist. A ta korist je u pokretanju pitanja o generacijskoj smeni i novoj paradigmi starosti. Ako je nekada, i to pre manje od jednog veka, prosečno trajanje života bilo oko četrdeset godina, jasno je zašto je starost toliko bila na ceni. Naprosto, bila je izuzetno retka. Uzmite tu i u obzir nedostatak obrazovanja i nepismenost (mali podatak za one koji žele povratak u svetlu prošlost, sve do dvadesetog veka udeo pismenog stanovništva nikada nije prelazio dvadeset procenata), pa je životno iskustvo predstavljalo najveći izvor informacija. Tome je pogodovao i drugačiji način života u kojem su velika tehnološka otkrića dolazila retko. Uzmite u obzir i patrijarhat u kojem je glavnu reč imao najstariji član porodice i slika će biti potpuna. Promena svega ovoga dolazi sa modernim dobom. Povećanje životnog veka čini starost sasvim uobičajenom stvari. Velike porodične zajednice nestaju, a sa njima i paterfamilijasi. I što je najbitnije, era tehnoloških otkrića menja život. Ne prođe ni decenija, sada su to već godine u pitanju, u kojima dolaze nova otkrića koja u potpunosti menjaju svet u kojem živimo. A to, naravno, ostavlja neminovne posledice. Pogotovo na starije ljude kojima je skoro nemoguće da se priviknu na novi način života. To je i dovelo do promene u strukturama moći. Ako su nekada političari, biznismeni i tehnološki magovi bili starci (otprilike članovi spartanske geruzije), danas su to ili sredovečni ili mladi ljudi. Pogledajte samo najbogatije ljude sveta. Nekada su to bile sede glave, vođe porodica sa šesnaest kolena, a danas su to ljudi od trideset i nešto godina koji su se obogatili na modernim tehnologijama. Život je, naprosto, promenjen. Ipak, nešto je ostalo isto. U pitanju je literatura. Ako se pesnicima gleda kroz prste, po onom stereotipu da je poezija isključivo stvar nadahnuća, a ima li većeg nadahnuća od mladosti, proza je ostala stvar starijih ljudi. Kao ilustraciju je dovoljno navesti da je najmlađi nobelovac ikada Sjenkjevič, koji je ovo priznanje dobio u četrdeset i drugoj godini života. O našoj metuzalemskoj literaturi tek ne treba trošiti reči. Da proza, i to maestralna, nije rezervisana samo za seniore pokazuje nam Elenor Katon.
Druga je polovina devetnaestog veka na Novom Zelandu. Nalazišta zlata su od poprilično udaljene i nepoznate zemlje stvorili novu Meku za avanturiste svih fela. Jedan od njih je i Volter Mudi, koji dolazi u gradić Hokitika. Spletom okolnosti Mudi upada na sastanak dvanaest ljudi koji su se skupili da otkriju uzrok čudnih događaja koji potresaju grad. Jedan bogataš je nestao, prostitutka je pokušala da se ubije, a kod mrtvog pijanca je pronađena velika količina zlata. Mudi mora da se snađe u čudnoj priči, koju pripoveda dvanaest ljudi, i da iznađe bilo kakvo rešenje. Da sve bude još teže, čini se da su gotovo svi stanovnici grada, a pogotovo dvanaestoro okupljenih, duboko upleteni u ove neverovatne događaje.
Elenor Katon je uspela da od priče, koja u svojoj suštini predstavlja kombinaciju istorijskog i avanturističkog romana, stvori apsolutno remek-delo. Na prvom mestu, kompozicija „Videla“ je maestralna. Autorka uspeva da na preko devetsto strana razgrana priču, zamagli je i čitaoce bezbroj puta zavara lažnim tragovima, odvodeći ih na kraju do potpuno neočekivanog raspleta. I da ni na jednoj stranici nema suvišni redak. Na savršenu kompoziciju nadovezuje se podjednako dobar stil. Ukoliko bismo pokušali da ga okarakterišemo to bi bila postmoderna tehnika pripovedanja. Koristeći viktorijanski stil pisanja, naravno modifikovan i prilagođen, Elenor Katon se igra sa formom i ulogom pripovedača, nastavljajući tačno tamo gde je stao Nabokov: „Hej, nema nikakve potrebe za istinom! (…) Ko je uopšte pominjao istinu? U ovoj si zemlji slobodan čovek, Voltere Mudi. Ispričaj mi kakve god koještarije hoćeš, a ako ih razvučeš do raskršća kod Kumare, smatraću da je priča sjajna.“
Elenor Katon je rođena u Kanadi. U šestoj godini sa porodicom odlazi na Novi Zeland. Tu završava studije engleskog jezika. Debitovala je 2009. godine sa romanom „The Rehearsal“ koji je preveden na preko deset jezika i zadobio simpatije kritike. Drugi roman „Videla“ joj donosi neverovatni uspeh. Za njega dobija najveće književno priznanje za dela nastala na engleskom jeziku, Bukerovu nagradu, kao i najznačajnije kanadsko književno priznanje, Guvernerovu nagradu. „Videla“ su dočekana sa podjednakim oduševljenjem publike i kritike. Elenor Katon živi na Novom Zelandu, gde predaje kreativno pisanje. Često je u sukobu sa novozelandskim vlastima zbog oštre kritike njihovog odnosa prema kulturi.
Iz kojeg god ugla da posmatrate ovaj roman, oduševljenje će biti potpuno. Savršeno kompoziciono rešenje, maestralni stil, sjajna istorijska rekonstrukcija, čak i vrlo zanimljiva igra sa astronomijom, sve su to vrednosti ovoga romana. Ne i manje bitno, on se čita kao uzbudljivi avanturistički roman, uvlačeći čitaoca u svet dijaboličnih preokreta, iznenađenja i zapleta. Ipak, to nije suština „Videla“. Ona je mudrost, bili to česti aforistični pasaži: „Pala žena nema budućnosti; muškarac koji se uzdigao nema prošlosti“ ili pak pitanje smisla istorije, književnosti i života: „Celoga života mi razmišljamo o smrti. Bez te zabave da nas razonodi, pretpostavljam da bi nam svima bilo jezivo dosadno. Ne bismo imali šta da izbegavamo, šta da sprečavamo, čemu da se čudimo. Vreme ne bi imalo nikakvog značaja“. Iako će ovo zvučati možda grubo, Elenor Katon obmanjuje čitaoce dajući im uzbudljivu fabulu iza koje se kriju izuzetno vredne stvari. A sve to je uspela da učini i napiše sa dvadeset i osam godina, postavši najmlađa dobitnica Bukerove nagrade u istoriji. Elenor Katon nam je podarila savršeni roman, ali ne samo to. Ona nam je pokazala da literarni talenat nema nikakve veze sa godinama. Isto tako ni mudrost.

Naslov: Videla I-II
Autor: Elenor Katon (1985-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 944