Tumač bolesti – Džumpa Lahiri

„Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete“, govori Miloš Crnjanski. Da li je to baš zapravo tako predstavlja pitanje oko kog se lome koplja već decenijama, pogotovo u poslednjim godinama koje su dobrim delom obeležene migrantskom krizom. Tome doprinosi i promena svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno, moramo da krenemo otpočetka. Ljudska vrsta od svojih prapočetaka živi nomadskim životom. Suštinski, kako nam govore antropologija i istorija, upravo su seobe, sledstveno tome i prilagođavanja našim prostorima, dovele do razvoja našeg roda. Ljudi su se oduvek selili na nove prostore u potrazi za boljim i kvalitetnijim životom, što je neminovno dovodilo do mešanja kultura, jezika, razmenjivanja iskustva i pronalaženja efikasnijih načina za preživljavanje. Razume se, postojala je i druga strana seoba, izražena u brojnim sukobima i ratovima oko teritorija. Nema boljeg dokaza za to naših prostora koje su naseljavale desetine različitih plemena i naroda. Samo je Beograd preko stotinu puta bio osvajan u bitkama. Seobe ne nestaju ni u kasnijem periodu istorije kada su se narodi „ustalili“ na određenim teritorijama stvarajući moderne države. Naprotiv. Ljudi su neprestano u potrazi za boljim životom. Nekada su to državni projekti naseljavanja novih prostranstava, takav je, recimo, slučaj sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali su neretko velike seobe naroda i posledice ratnih dejstava, tako se, da uzmemo najočitiji primer, Srbi naseljavaju u Vojvodini nakon dve velike seobe, ali i iz nje iseljavaju Nemci nakon Drugog svetskog rata. Ne manjka ni, nazovimo ih, individualnih seoba. Brojni pojedinci su se kroz istoriju naše civilizacije selili u potrazi za boljim životom. Dovoljno je pomenuti primere Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, u poslednjih nekoliko decenija desila se svojevrsna promena paradigme, koju smo pomenuli na početku. Ako su se u prošlosti ljudi selili iz nužde, danas su se ustalile seobe koje u sebi nose želju za boljim životom, ali najvećim delom nisu uzrokovane egzistencijalnim razlozima. Još jednostavnije rečeno, ljudi se danas dobrim delom ne sele zbog ratnih opasnosti i gladi, već zbog boljih uslova života ili većih plata, birajući svoje nove zavičaje, kako bi to rekao Crnjanski, ne zato što to moraju, već zato što to žele. Priče o njima donosi Džumpa Lahiri u sjajnoj zbirci priča „Tumač bolesti“.
„Privremena mera“, priča koja otvara zbirku, nam donosi uvid u svet bračnog para koji mora da se sukobi sa dugo skrivanim osećajima. Priča „Kada je gospodin Pirzada dolazio na večeru“ pripoveda o indijskom emigrantu koji iz Amerike posmatra rat u rodnoj zemlji, nemoćan da bilo šta promeni. „Tumač bolesti“ sukobljava svetove jedne Amerikanke i Indijca sa krajnje neobičnim zanimanjem. „Pravi durvan“ i „Lečenje Bibi Haldar“ pripovedaju o koloritnom svetu Indije i silnim nedaćama u koje upadaju junakinje. „Seksi“ i „Gospođa Sen“ govore o sudbinama dve žene koje moraju da se suoče sa svojevrsnim promašajima. Emigrantskom iskustvu i snalaženju u novoj zemlji potpuno su posvećene priče „Ovaj blagosloveni dom“ i „Treći i poslednji kontinent“.
Ako bismo tražili dve stvari koje najviše određuju ovu zbirku, onda bi to svakako bilo gotovo savršeno pripovedanje i neobičan pristup junacima. Možemo slobodno reći da je to potpuno empatisanje autorke sa nedaćama junaka, čak i onda kada su te nedaće izazvane njihovim pogrešnim postupcima. Duboko je to humanistički pogled na svet, prepun razumevanja za bolesti, siromaštva i nesnalaženja likova, pogotovo u novom okruženju. Najbitnije od svega, zbirka je ispisana blistavim stilom i kroz krajnje zanimljivo pripovedanje, koje su Mila i Vuk Perišić izuzetno preneli na srpski jezik. Sve to prati i izvrstan pogovor Vladislave Gordić Petković u „Lagunom“ izdanju ove knjige.
Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.
Fokusirana na detalje, gotovo na sitnice svakodnevnog života, Džumpa Lahiri pravi, možemo slobodno reći, čehovljevske, ne bi bilo pogrešno kazati i čiverovske, uvide u živote svojih junaka. Iz sitnice, nekada i potpune banalnosti, izviru duboko skrivena osećanja i htenja junaka, gotovo celi njegov život. Najčešće su to privikavanja na novu sredinu, trenuci kada se shvata da od staroga života nema više ničega, a da novi život tek treba dosegnuti. Kako je to svojevoljni izbor promene sredine, da se vratimo na početak, to je još teži zadatak. Junaci Džumbe Lahiri nisu proterani iz svoje zemlje, gotovo uvek je to Indija, oni su otišli iz nje želeći bolji život. Posledice те odluke, trenutke nostalgije, nimalo prijatnog privikavanja i truda, ali i docnijeg uspeha Džumpa Lahiri kroz briljantni stil predočava u ovoj zbirci, divno napisanoj himni ljudskom dostojanstvu i onom najplemenitijem u nama, baš kako govori jedan junak: „Znam da moj podvig nije ništa posebno. Nisam jedini čovek koji je svoju sreću potražio daleko od svog doma, i sigurno nisam prvi. Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Naslov: Tumač bolesti
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Preveli: Mila Perišić i Vuk Perišić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 232

Pročitajte i prikaz romana „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Sunce u njenoj kosi – Džampa Lahiri

Sunce u njenoj kosi„Otkako je sveta i veka postoje, i neprestano se ponovo rađaju i obnavljaju u svetu – dva brata-suparnika“, napisao je Andrić u „Prokletoj avliji“. I zaista, jedna od onih neiscrpnih, gotovo pa arhetipskih, tema jesu braća-suparnici. Osvrnemo li se kratko na psihološko obrazloženje, taj sukob je posledica dečije borbe za roditeljsku naklonost. Što je još gore, po Frojdu, naše kolektivno nesvesno ne oseća protok vremena, pa tako trvenja iz detinjstva mogu da se nastave celoga života dovodeći često do tragičnih događaja, koji su opet tako primamljivi književnosti. Suštinski, umetnost najviše privlače ti povišeni emotivni vektori, zahvalni za zaplet i psihologizaciju. Najjednostavnije rečeno, bratska ljubav koja bi trebala da bude nešto čisto i uzvišeno, pretvara se u svoju suprotnost. Takvo je prvo starozavetno ubistvo, čuvena priča o Kainu i Avelju. Ništa manje slavna nije ni biblijska storija o Josifu i njegovoj braći, po kojoj je kasnije Tomas Man napisao maestralni roman. Zavist i u jednom i u drugom slučaju dovodi do tragedije. Naša narodna tradicija obiluje sličnim sudbinama. Paradigmatična su dva primera. U „Predragu i Nenadu“ antagonizam dovodi do smrti i jednog i drugog brata, dok u „Diobi Jakšića“ plemenita ljubav Anđelije (možda i najsvetlijeg ženskog lika srpske narodne poezije) miri braću. Sukob braće Karamazov u istoimenom romanu F. M. Dostojevskog, doveden je do vrhunca. Prljavština i mržnja koja se pretvara u oceubilački pohod Dmitrija Karamazova, posledica su delimično i bratske surevnjivosti. Dijalog Ivana i Aljoše Karamazova (sa onim čudesnim delom o „Velikom inkvizitoru“) sasvim sigurno opisuju najveći bratski ponor u svetskoj književnosti. Slična je i sudbina braće Džema i Bajazita u „Prokletoj avliji“. Ivo Andrić kombinujući mit i istoriju tvori strašnu povest o razdoru onih najbližih. Koristeći ovu arhetipsku matricu i velika američka književnica Džampa Lahiri piše o braći-suparnicima.
U središte romana „Sunce u njenoj kosi“ utkana je priča o dvojici braće – Subašu i Udajanu. Onaj prvi, Subaš, vredan je i marljiv mladić, a sa druge strane je njegova suprotnost – impulsivni i nestalni mlađi brat Udajan. Dok se Subaš okreće naučnim otkrićima, Udajan polazi u krstaški pohod protiv neprijateljskog političkog režima. Dečačka i bratska privrženost, nit koja ih vezuje, polako počinje da se tanji, sve dok ne dođe do potpunog nerazumevanja. Subaš nastavlja akademsku karijeru u Americi, gde dobija vest o bratovljevoj pogibiji. Kao da to nije dovoljno, Udajanova žena je trudna. On mora da prihvati smrt brata, ali i da se pobrine za sudbinu njegove supruge koja dolazi u Ameriku.
Smeštajući početak romana „Sunce u njenoj kosi“ u prve godine postkolonijalne Indije, Džampa Lahiri gradi dva koloseka. Prvi je fabulativni prikaz života dvojice braće, a onaj drugi društvena i politička situacija. Taj dualitet se nastavlja do kraja prikazujući protok vremena i sa spoljne i unutrašnje strane. Koliko autorka uspeva u tome govori i činjenica da roman prati pola veka jedne privatne i političko-društvene istorije, pri čemu ni u jednom jedinom trenutku ne gubi savršenu nit pripovedanja.
Taj i takav roman u srpskom prevodu je pokazao sav užas našeg izdavaštva. Od sladunjavog i falsifikovanog naslova (u originalu se knjiga zove „The Lowland“, otprilike „Niska zemlja“), pa sve do grozomornih korica. Glavnu junakinju romana koja odbacuje običajnost na koricama predstavlja Indijka u narodnoj nošnji. Još luđe, na njima je i Tadž Mahal, iako je radnja smeštena u Kalkutu, sa sve ružičastim cvetićima koji valjda treba da privuku ljubitelje treš-štiva. Vrhunac je svakako pogrešna transkripcija imena autorke. Jedno vrhunsko delo književno delo srpski izdavač je uspeo da unizi traljavom i krajnje bezobraznom obradom.
Džampa Lahiri je jedna od najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je sa „Pulicerovom nagradom“. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Potpuni trijumf doživljava sa zbirkom pripovedaka „Nova zemlja“, koja zadobija simpatije i kritike i publike. Pored „Pulicera“, osvojila je i niz prestižnih nagrada, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. godine član je Američke akademije za književnost i umetnost.
Spajajući stilske prelepe rečenice sa pedantnim istorijskim istraživanjima, autorka sastavlja maestralnu celinu, koja čitaoca nagoni da uplovi u čudesni svet ljubavi, čiste dobrote, ali i užasavajuće mržnje i stradanja. Baš kao i svim delima Džampe Lahiri sa jedne strane stoji siromaštvo Indije iz kojeg junaci beže u Ameriku, a opet na onoj drugoj, američkoj, strani čekaju ih nesnalaženje i mučna nostalgija. To je u ovom romanu dovedeno do svog maksimuma, pošto glavnog junaka pored nepripadanja novom svemu proganja i senka brata. Još gore, Udajanova udovica predmet je njegove iskrene ljubavi. I tu kreće krajnji sukob, još tragičniji jer je to sukob sa mrtvim bratom-suparnikom. Ono što bi kod većine pisaca rezultiralo patetikom, Džampa Lahiri pretvara u stilski blistavu emotivnu epopeju, još jednu veliku priču o braći-suparnicima, onima čija se osećanja: „rastežu do tačke rasprsnuća, pod teretom svega što je (…) stajalo između njih, ali istovremeno odbijaju da se rasprsnu.“

Naslov: Sunce u njenoj kosi
Autor: Džampa Lahiri (1967-)
Prevela: Ljiljana Petrović Vesković
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2014
Strana: 303