Vesna Kapor – Nebo, tako duboko

Sva spoznaja sveta ne vredi tih suzica detenceta koje upućuje ’bogi’. Ne govorim o mukama odraslih, pojeli su jabuku i, dođavola s njima, neka ih đavo sve nosi, ali ona, ona!“, čuvene su rečenice koje Dostojevski ispisuje u „Braći Karamazovima“. Možda je ovo i najbolji način da se započne priča o stradanju nevinih, posebno dece, temi koja već vekovima privlači pažnju brojnih mislilaca, neretko i umetnika, toliko da je postala predmet potpuno zasebne filozofske i teološke grane teodiceje, čiji je začetnik Lajbnic, filozof poznat po tvrdnji da je ovaj „svet najbolji svet od svih mogućih svetova“. Kako, ipak, pomiriti te direktno suprotstavljane kategorije – najbolji svet u kom stradaju nevini – postaje zadatak mnogih. Ovo je još teže za religiozne ljude, ali tu, svakako, postoje izuzeci. U dualističkim religijama svet je poprište borbe i zla, otuda i čuvena manihejska podela, pa se stradanje nevinih može pripisati „mračnoj sili“. Slična stvar je i sa starozavetnim bogom koji je daleko od pojma dobrote, kako se ona docnije shvata. Starozavetni bog je surov, osvetoljubiv, ne libi se da naredi masovne pokolje nevinih, tako, recimo, po povratku Jevreja u obećanu zemlju naređuje pokolj muškaraca, žena, dece, čak i životinja. O stradanju nevinih starozavetne knjige daju i lakonsko rešenje: „Oci njihovi jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi“. Ova monstruoznost je postala gotovo opšte mesto, pa i danas nemali broj ljudi, pogotovo na ovim prostorima, veruje u nekakva porodična prokletstva u kojima potomci „okajavaju“ grehe svojih predaka. Problem već nastupa u hrišćanstvu, pogotovo što je određenje hrišćanskog boga kao dobrog nespojivo sa stradanjem nevinih. Neko rešenje je biblijska skaska o praroditeljskom grehu koji svi ljudi ispaštaju, ali i sloboda volje koju bog daje ljudima, pa bog, iako beskrajno dobar, tu slobodu ne uskraćuje čak i ako ljudi zlo čine. I tu se vraćamo na početak priče, na pitanje pred kojim je poklekao junak Dostojevskog. Ako se nekako može opravdati stradanje odraslih, kako prihvatiti stradanje i patnju dece? Odgovori su raznoliki, ali nikada potpuni i pred njim su poklekli čak i duboko religiozni ljudi, kakav je sigurno bio Dostojevski. Tim pitanjem se bavi i literatura. Izdvojićemo samo nekoliko amblematičnih primera. Mađarski nobelovac Imre Kertes stradanje nevinih u Holokaustu smatra za svojevrsni kraj sveta, govoreći u romanu „Kadiš za nerođeno dete“ da je stvaranje dece u svetu posle Aušvica zločin ravan Aušvicu. Užasavajuću sliku stradanja dece tokom Drugog svetskog rata daje nobelovka Svetlana Aleksejevič u knjizi „Poslednji svedoci“. Sa tim užasom suočava se i Nik Kejv na svoja poslednja dva albuma, pokušavajući da pronađe bilo kakav smisao nakon tragične smrti sina. Tim nimalo prijatnim pitanjem bavi se i Vesna Kapor u romanu „Nebo, tako duboko“.

Tara, junakinja romana „Nebo, tako duboko“, umire ne napunivši ni dvadeset godina. Priča o njoj, njenoj bolesti, smrti, ali i suočenju sa ovom tragedijom daje se iz tri ugla – majčinog, očevog i naratorke iz trećeg lica koja zakriljuje pripovest.

„Ali, reči su male, reči su krhke. I tu gde je dijafragma, neprestano treperi neko klupko, u čvorovima sećanja, i šire se talasi vreline, od kojih naviru suze. Čovek nikad ne zna koliko može voleti“, piše Vesna Kapor. Suočenje sa smrću devojčice, nezamislivom tragedijom koja svet nemilosrdno menja u ovom romanu data je kroz lirsko pripovedanje, najpribližnije stvaralaštvu Miloša Crnjanskog. Vesna Kapor se ne bavi racionalnim seciranjem smrti (kako to, recimo, čini Handke u „Nesreći bez želja“), ne pokušava da odgonetne kako je do te smrti uopšte moglo da dođe, da se vratimo na početak teksta, ona govori o smrti kao svedok užasu, neko ko predstavlja tu tragediju kroz lirsku tugovanku, pokušaj da se silni emotivni jed izbaci iz sebe ne bi li on zadobio bilo kakav smisao.

Vesna Kapor je rođena u Nevesinju. Nakon završenih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu posvećuje se književnom radu. Objavila je do sada roman „Tri samoće“ i zbirke priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“, „Venac za oca“ i „Kao što i vama želim“. Za svoje stvaralaštvo je dobila niz domaćih priznanja, među kojima je i nagrada „Meša Selimović“ za roman „Nebo, tako duboko“, a dela su joj prevedena na nekoliko jezika.

„Grad bruji u svojoj monotoniji. Grad vrišti od mračnih misli, od teških koraka; kao gubavac, sav od naših rana, od našeg krkljanja; zaudara na znoj; škripi od razularenih motora, besnih kočenja; drhti od straha, i raste, neumoljivo raste. U svom raspadanju“, ispisuje Vesna Kapor predstavljajući svet posle smrti junakinje Tare. Užas praznine, da iskoristimo nekadašnji prevod naslova čuvene Handkeove knjige „Nesreća bez želja“, ono je sa čim moraju da se suoče roditelji umrle devojčice. Klizeći neprestano između sećanja na junakinju, njenu detinju nevinost, ali i sve što je još ona mogla doživeti, Vesna Kapor tka pripovest o (ne)mogućstvu prihvatanja smrti nevinih i silnoj praznini koja ostaje nakon takve smrti. Utehe nema, sem možda u sećanjima na prošlost, a pokušaj da se razumno prihvati užas ovakve tragedije nemoguć je, baš kao što je i nemoguća sama tragedija. Ostaje samo bol i pokušaj da se ispiše priča o tom bolu, u čemu Vesna Kapor uspeva u ovom romanu: „Vidim te, u sunčanom trenu, u učionici, kako obuhvataš prostor, i prisutne, opijaš ih i ovijaš, rečima: Nemam više vremena, a nemate ga ni vi. Potom se, lagano, okrećeš prema prozoru, zagledana u beskraj, u plavet izvan zidova, i kažeš: A, nebo je tako duboko.“

Naslov: Nebo, tako duboko
Autor: Vesna Kapor (1965-)
Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd, 2021
Strana: 98

Limeni dečaci – Svetlana Aleksijevič

Jedna od najčuvenijih anegdota u istoriji novovekovne filozofije vezana je lik Hegela. Kako predanje govori, Hegel je posle jednog predavanja stupio u dijalog sa slušaocima koji su mu ukazali na činjenice koje se protive njegovom poimanju stvarnosti. Njegov odgovor je postao poslovičan: „Tim gore po činjenice.“ Razume se, ovo je anegdota čija je istinitost upitna, ali ona odlično oslikava ono o čemu ćemo govoriti. To je, da budemo u potpunosti precizni, odnos između dve neretko suprotstavljene kategorije, istine i onoga što bismo mi voleli da bude istina. Nigde to nije vidljivije nego u dnevnicima F. M. Dostojevskog u kojima on piše da kada bi mu se sa potpunom matematičkom preciznošću dokazalo da Hristos ne postoji i da je istina van Hrista, on bi pre ostao sa Hristom nego sa istinom. I tu dolazimo do suštine čitave priče. Ma koliko voleli da sebe predstavljamo kao razumna bića koje svoje odluke zasnivaju na činjeničnom stanju stvari i razumu, dobar deo naših postupaka, ako ne i veći deo njih, zasnovan je na iracionalnostima i neretko potpuno izokretnom predstavom stvarnosti. Iracionalnost je srž religije, ništa manje i ideologije. Iracionalnosti ne nedostaje ni u našem viđenju prošlosti. Štaviše, čini se da je tu i najprisutnija. Iako bi istorija po svojoj suštini trebala da predstavlja naučni govor o činjenicama, ona je daleko od toga. Čak i kada su fakti prisutni, postavlja se pitanje o njihovom izboru (šta je izgovoreno, a šta prećutano), ali i, verovatno još bitnije, kako se ti fakti predstavljaju. Jedna stvar, da malo otkrivamo toplu vodu, u sasvim različitim interpretacijama može poprimiti drugačije značenje. Ovo posebno važi u istorijama koje nazivamo nacionalnim. Njihova srž, ma koliko se istoričari tome protivili, nije u samoj istoriji jednog naroda ili nacije, već u konstruisanju priče o jednom narodu, razume se, gotovo po pravilu, pozitivne. Tu činjenice, pogotovo one koje nam ne odgovaraju, bivaju odbačene, i to po onim čuvenim Hegelovim rečima: „Tim gore po činjenice.“ Sjajno nam to pokazuje knjiga „Limeni dečaci“, ali i sudski proces koji je ovu knjigu pratio.
Knjiga „Limeni dečaci“ nam u prva četiri poglavlja predstavlja ispovesti sovjetskih vojnika, ali i drugih ljudi čiju je sudbinu promenio Avganistanski rat tokom osamdesetih godina. Tako su pred nama ispovesti običnih vojnika, oficira, tehničkog osoblja, lekara i medicinskih sestara. Posebno dirljive su ispovesti majki poginulih vojnika. Peto poglavlje donosi potresne epitafe koji su urezani na spomenike vojnika, dok nam u šestom poglavlju autorka predstavlja stenograme i dokumenta vezana za suđenje koje je usledilo nakon objavljivanja knjige.
„Svim majkama zavidim, čak i onima kojima sinovi leže u grobovima. Sedela bih pored humke i bila srećna. Nosila bih mu cveće“, govori jedna junakinja ove knjige, majka čiji se sin vratio iz rata sa teškim poremećajima. Ta silina ispovesti, užasna, skoro nezamisliva tuga, skopčana je sa veštinom Svetlane Aleksijevič da se taj užas nekako pretvori u izuzetni književni tekst kom se ne može pronaći pandan: „Rat ne može čoveka da učini boljim. Samo gorim. Sto posto. Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako mogu da budem bolji kad sam video… kako medicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. Na komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračima mitraljeza. Kako.. Kako…. Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundama, farmerkama, ženskim gaćicama…”
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi njen roman sa desetinama svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak serijala „Glasovi utopije“ u kom autorka sastavlja istoriju Sovjetskog Saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Limeni dečaci“, „Začarani smrću“ (knjiga obrađuje problematiku masovnih samoubistva posle raspada Sovjetskog Saveza) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su doživele milionske tiraže, a za književni rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost 2015. godine.
„Kako je moguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki komad života, svakakva egzistencijalna ‘prljavština’ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba ‘prelomiti vreme’ i ‘uhvatiti duh’“, piše Svetlana Aleksijevič na samom početku „Limenih dečaka“. Upravo taj pokušaj „hvatanja“ duha vremena je ono u čemu ona istinski uspeva, što nam sjajno pokazuju sama knjiga, ali i kasnije reakcije na nju. Svetlana Aleksijevič je kroz prenošenje ispovesti razočaranih ljudi, odbačenih od strane države i društva koje ih je poslalo u gotovo sigurnu smrt i, još gore, društva koje bi bilo najsrećnije da se njihov glas nikada više ne čuje (kako kaže jedan vojnik: „Shvatio sam, o nama svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…”), učinila izuzetnu stvar. Ona je predstavila rat u njegovoj pogubnosti, potpunom zlu i odsustvu svakog romantizovanja i priče o herojstvu. Suštinski, ona je napisala optužnicu protiv ludaka, svejedno političara ili generala, koji su bezočno poslali hiljade mladića u smrt. Nekom ironijom sudbine, za to je odgovarala samo Svetlana Aleksijevič kroz groteskni sudski proces, prikazan na kraju knjige. Ona je optužena za blasfemiju, za blaćenje heroja (kako je rekla jedna zastupnica optužnice: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“), suštinski, ona je optužena za to što je ispričala istinu, a ne priču koju želimo da čujemo, da se vratimo na početak. Najbolje je to sama Svetlana Aleksijevič izrazila u ovom istinski vrednom delu govoreći o sudbinama svojih junaka: „Oni su žrtve na oltaru našeg teško progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži – o tome govori moja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragmatične… Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva.”

Naslov: Limeni dečaci
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 350

Pročitajte i prikaz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič

Tabu – Ferdinand fon Širah

tabuZamislite da čitate neku odličnu knjigu. Događaji se nižu za događajima, psihološka previranja daleko su od svega što ste ikada iskusili. Suštinski, ta priča vas obuzima u potpunosti. E sad zamislite onu krajnju napomenu – zasnovano na istinitim događajima. Iznenađenje je potpuno, zar ne? I tu kreće još jedna velika priča, ona o istinitosti napisanog. Prva književna dela, i tu nema nikakve razlike o kojoj god da se civilizaciji govori, pokušaji su da se otkrije skriveni mehanizam po kojem se ustrojava naš svet. Ali i u tim spisima iskustvo je ono što određuje sadržaj. Mahniti, nesrećni, oholi i zli grčki bogovi ne razlikuju se mnogo od svojih zemaljskih podanika. Čak ni onaj krajnje opasni starozavetni Jehova ne može da izađe iz duha vremena. Po sredi je čisto literarno transponovanje naših osobina na lik boga. Problem nastupa kada se kulturni obrazac nastao u određenom vremenskom periodu proglašava za nešto sveto i određujuće. Otprilike, život u dvadeset i prvom veku mora da se odvija po pravilima donetim vekovima ili milenijumima ranije. Ali to je već sasvim druga priča. Razvoj civilizacije duboko menja naše ponašanje, kao i umetnost i kulturu. Sa nebeskih visina, književnost se spušta na zemlju. Tome neštedimice doprinosi nauka koja ukida božanske prerogative. I tema postaje pravi čovek. Najočitiji primer je Šekspir. Od literature kojoj je cilj da ustroji čoveka onako kako pisac ili propovednik žele da on izgleda, dobili smo istinskog čoveka. Možda rđavog, pohlepnog i užasnog, ali ipak pravog. Još dalje odlazi Servantes. Ruganje viteškom idealizmu i slavljenje običnog, proslavili su verovatno najvećeg prozaistu svih vremena. I baš ova dva velikana postaju uzor svim budućim piscima, pogotovo što se tiče izbora teme i stila. Kako u književni tekst umetnuti stvarni život, ali u isto vreme tu priču i stilizovati? Literatura dvadeset i prvog veka krcata je takvim primerima. Dovoljno je pomenuti romane Svetlane Aleksijevič, ništa manje Karl Uve Knausgora ili Elene Ferante. Još jedan primer je stvaralaštvo Ferdinanda fon Širaha.
Roman „Tabu“ je hronika kriminalnog slučaja i dva života. S jedne strane stoji mladi berlinski fotograf i konceptualni umetnik Sebastijan Ešburg. Prateći njegov život od detinjstva, Širah portretiše duboko povređenu ličnost. Očevo samoubistvo, loša iskustva sa majkom i otuđenost od čitavog sveta, od Sebastijana će napraviti velikog umetnika ali i očajnog čoveka. Sa suprotne strane je ostareli advokat Konrad Bigler. Majstor svog zanata i mizantrop sa potajnim idealističkim htenjima. Suštinski, čovek umoran od svega. Kada sudbina sastavi ovu dvojicu likova, kreće maestralni zaplet. Umetnik je optužen za otmicu, brutalno silovanje i ubistvo. Njegov branilac na sudu je Konrad Bigler.
Kada se govori o stvaralaštvu Ferdinanda fon Širaha gotovo pa obavezno je pomenuti tri stvari. Ona prva je istinitost napisanog. Pisac je čuveni berlinski advokat i svaki slučaj koji opisuje u svojim delima je autentičan. Naravno sa izmenjenim imenima i pojedinim detaljima, kako bi se sačuvala privatnost klijenata. Ona druga stvar je nenadmašni stil. Jezik sveden na svoj minimum, gotovo pa potpuna škrtost u rečima i opisima koja bi u većini slučajeva dovela do ogoljenosti, Širaha kruniše za maestralnog pisca. Najpre zato što kod njega nije bitna rečenica sama po sebi, no celina i njena snaga. Ono treće je zaplet. Savršeno izvedena kompozicija donosi bezbroj krivudanja i neočekivanih preokreta koji ma koliko god bili iznenađujući i oštri u pojedinim segmentima grade celovitu sliku i pretvaraju se u iznenađujući sklad kada sklopite korice knjige.
Ferdinad fon Širah spada u red vodećih berlinskih advokata. U svojoj karijeri branio je istaknute pripadnike kriminalnog miljea, industrijalce, špijune, političare… Njegova prva zbirka priča „Zločini“ (na srpskom izdala „Laguna“) ustalasala je nemačku javnost. Jedanaest sudskih slučajeva opisanih u ovoj knjizi promenili su poimanje pravde i krivice. Zbirka je postala milionski bestseler, a kritičari širom sveta nisu krili svoje oduševljenje. Usledila je druga zbirka priča „Krivica“ i roman „Slučaj Kolini“. Za svoje književno stvaralaštvo Širah je višestruko nagrađivan, a njegova dela su prevedena na preko trideset i pet svetskih jezika.
Da se vratimo na početak i onu napomenu o istinitosti napisanog. Sa ili bez nje, roman „Tabu“ je opčinjavajuće štivo. Ali da se ipak zadržimo na toj referenci. Koliko god bilo teško, pogotovo danas u mnoštvu napisanih i objavljenih knjiga, smisliti iznenađujući i dosad neviđeni zaplet, još teže je onaj istiniti umetnički obraditi. I to ne treba brkati sa dokumentarnom prozom. Pisci memoara, naravno sa retkim izuzecima, gotovo da i ne obraćaju pažnju na umetničko oblikovanje. Poenta je u događaju. Ovde pak podjednako i na događaju i na stilu kojim se taj događaj opisuje. Tako u isto vreme imate uzbudljivu i istinitu priču, ali i vrhunsku književnost. Onaj ideal vraćanja književnosti istinitom u romanu „Tabu“ doživljava svoj vrhunac. Nema stilskog i mentalnog egzibicionizma, onoga u šta se moderna književnost pretvorila. Samo čistog života ispripovedanog na maestralni način. Što je i jeste, ali i mora da bude, prava literatura.

Naslov: Tabu
Autor: Ferdinand fon Širah (1964-)
Prevela: Mirjana V. Popović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 197

Černobiljska molitva – Svetlana Aleksijevič

20160709_214054Roman kao najkompleksnija književna vrsta pretenduje da u sebe upije sve oblike ljudskog izražavanja. Isto tako i da sublimira celovito iskustvo sadržano u različitim naučnim disciplinama, istraživanjima, formama… Suštinski da svojom strukturom i kompozicijom postane zaseban entitet. I zaista, oni briljantni pripovedači postaju tvorci novog sveta. Ponekad je on deo našeg postajanja, neretko i potpuno novi svet sa svim svojim pravilima. Ipak, gotovo uvek je polazna tačka običan život. Maestralni roman F. M. Dostojevskog „Zločin i kazna“ delimično se zasniva na kratkoj novinskoj vesti o ubistvu starice u Sankt Peterburgu. Čuvena „Ana Karenjina“ je po nekima plod Tolstojeve inspiracije životom pukovnika Nikole Rajevskog. Jedan od najboljih trilera svih vremena „Kad jaganjci utihnu“ napisan je na osnovu krvavih zločina serijskog ubice Teda Bandija. Čak se i fantastični svetovi, poput „Gospodara prstenova“ i „Igre prestola“ oslanjaju na stvarnost, samo ovoga puta onu srednjevekovnu. Možda je najbolje kazati da roman kao književna vrsta upija u sebe stvarnost, oplemenjujući je. Ili parafrazirati Hičkoka i reći da je roman život iz kojeg su izbačeni dosadni delovi. Ponekim piscima to nije dovoljno. Distinkcija između stvarnog i romanesknog sveta za njih je veštačka podela. Zašto oplemenjivati ono što je već dovoljno plemenito? Za neke je to stvar stila, dovoljno je pomenuti Džojsa i njegov „Uliks“. Drugima, pak, je to ideološko pitanje. Visoka umetnost, koja se izvitoperila i postala sluškinja politike i vladajuće klase, gubi svaki smisao. Stoga umetnost, a pogotovo književnost, treba vratiti svojim korenima, onome iz čega proizilazi. I tu nastaje prava revolucija, čiji je plod mnoštvo romana napisanih iz ugla „običnog“ čoveka i njegovih muka. Takav je Selindžerov „Lovac u žitu“ ili čuveni roman Hjuberta Selbija „Poslednje skretanje za Bruklin“. Ni naša književnost ne zaostaje. Čuvena dela Dragoslava Mihailovića („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“) ili Borislava Pekića („Odbrana i poslednji dani“), svedoče tome. Ponekad ni to nije dovoljno. Zašto roman mora da bude simulacija života? Neka bude pravi život!
Roman ovogodišnje dobitnice Nobelove nagrade Svetlane Aleksijevič, „Černobiljska molitva“, izuzetno je svedočenje o jednoj od najvećih katastrofa dvadesetog veka. Napisan iz ugla žrtava i svedoka Černobilja, on donosi gotovo stotinu različitih iskaza o ovom događaju, pokušavajući da odgonetne tajnu o krivcima i posledicama nuklearne katastrofe. Junaci romana su neverovatno raznoliki. Od priprostih seljana, do religioznih fanatika, preko fizičara, psihologa, novinara, fotografa, vojnika, naučnika, učiteljica, pisaca, povratnika u Černobilj, bivših i zagriženih komunista, pa sve do političara. Najbitnije, tu su i oni najviše postradali – likvidatori (vatrogasci na reaktoru) i njihove porodice. Svi oni pokušavaju da dignu glas i da kroz priču prežive tragediju i iskažu svoju istinu.
Najveći kuriozitet ovoga dela je njegova autentičnost. Svi junaci knjige su zaista žrtve Černobilja i svaka njihova reč je u potpunosti istinita. Beloruska nobelovka Svetlana Aleksijevič nije tvorac napisanog, ona je samo katalizator različitih glasova koji se spajaju u užasavajuću celinu. Autorka knjige je svojevrsni Vergilije novog veka u Danteovoj viziji „Pakla“. Ona nam ukazuje na muke, puštajući svedoke da sami pričaju. I oni govore. O patnji („Ne može se tako patiti bez smisla.“), o ljudskoj niskosti („Ima li nešto strašnije od čoveka?“), o izgubljenim iluzijama („Mešavina zatvora i dečjeg vrtića – eto šta je socijalizam.“), o kraju jednog sveta („Nisam pijan, ja sam komunista!“)… Pakao je to veći od Danteovog, veći zato što ovi junaci nemaju nikakvu krivicu i greh. A opet su osuđeni na njega.
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije žurnalistike u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi roman sa desetinom svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak petoknjižja „Glasovi utopije“ u kojem autorka sastavlja istoriju Sovjetskog saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Dečaci od cinka“ (priča majki koje su svoje sinove izgubile u avganistanskom ratu) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je protivnik i kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su na području bivšeg Sovjetskog saveza dostizale milionske tiraže, a za spisateljski rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost.
Žanrovski odrediti stvaralaštvo Svetlane Aleksijevič je veoma teško. Njeni romani nisu klasična romaneskna dela, ali u isto vreme ni potpuno dokumentarna proza, ono što anglosaksonska literatura zove „nefikcijom“. Suštinski, Svetlana Aleksijevič se nalazi negde između ove dve kategorije. Povrh svega, ona je buntovnik. Koliko protiv političkog sistema u svom društvenom angažmanu, isto toliko i u književnosti. Njeno trajno opredeljenje da književnost vrati korenima, stavljajući narod u ulogu junaka ali i naratora romana, rezultira pravim stilskim vatrometom. Ona stara floskula da život piše romane, ovde je potvrđena. Sasvim sigurno ne postoji pisac koji bi mogao da prenese tu jačinu osećanja tuge, muke i žalosti kako to čini junaci „Černobiljske molitve“. I najvažnije, ta osećanja su ispričana tako elegantno a opet obično i svakodnevno, iskreno, životno, humano, i najvažnije duboko ljudski. Kako kaže sama autorka: „Ja se bavim nečim što bih nazvala propuštenom istorijom, netragom nestalim tragovima našeg boravka na zemlji i u vremenu. Pišem i sakupljam svakodnevna osećanja, misli i reči. Pokušavam da otkrijem život duše. Život običnog dana, običnih ljudi.“

Naslov: Černobiljska molitva
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 341

Leto pre sumraka – Doris Lesing

Leto pre sumrakaOslobođenje žena od stega muškog društva, od unapred date uloge dobre domaćice, pukog ukrasa ili seksualnog objekta, jedna je od najvećih borbi dvadesetog veka. Prvobitna bitka sifražetkinja za pravo glasa, vremenom je prerasla u pokret protiv patrijarhalnog kulturnog modela u kojem su muškarci centar sveta. Žene su postale ravnopravne, dobivši mogućnost razvoda, slobodnog životnog i političkog odlučivanja. Ali i dan-danas postoje – na sreću poslednji – bastioni muške nadmoći. Zabrinjavajuće je mali broj žena na najvišim mestima u strukturama političke moći, biznisu i kulturi. To je posebno vidljivo u literaturi. Od preko stotinu dobitnika Nobelove nagrade za književnost, samo njih četrnaest su žene (računajući tu i ovogodišnju dobitnicu Svetlanu Aleksijevič). Još gora situacija je na našoj književnoj sceni. Ilustracije radi, postoje samo četiri žene kojima je dodeljena „NIN-ova nagrada“. Koliko je ovo plod muške nadmoći u kulturnim strukturama društva, za to su delimično krive i same žene. U svojevrsnom manifestu feminističke književnosti „Sopstvena soba“, Virdžinija Vulf akcenat stavlja na slobodno delovanje žena i njihovu autonomiju, što samo po sebi podrazumeva raskid sa postojećom podelom muško-ženskih uloga. Tu lekciju Virdžinije Vulf većina ženskih pisaca nije naučila, pa nažalost danas imamo tzv. žensko pisanje i literaturu koja je ništa drugo nego potpora stereotipima o ženama. Popularne spisateljice tipa Nore Roberts i Danijele Stil, ili još bolje genetski modifikovane naslednice Mir Jam (Jelena Bačić Alimpić, Vesna Dedić, Ljiljana Habljanović Đurović), mnogo su veći oponenti emancipaciji žena nego sami muškarci. Otužno lamentiranje o savršenom muškarcu, začinjeno sa fingiranom romantikom i snovima potrošačkog društva o haljinama, šminci i cipelama, žensku književnost vraćaju stolećima unazad. Ipak, postoji i ona druga strana medalje. Ženska samosvojnost i istrajnost u borbi za slobodu i prava na izbor, osnovna su obeležja stvaralaštva dobrog dela ženskih pisaca. Jedna od njih je i britanska nobelovka Doris Lesing.
Roman „Leto pre sumraka“, Doris Lesing, je priča o Kejt Braun, londonskoj domaćici i majci. Napunivši četrdeset i pet godina, ona polako zakoračuje u starost. Deca su joj odrasla i pošla svojim putem, sa mužem živi dosadnim životom bez mnogo trzavica i strasti. Sve se to menja prihvatanjem mesta prevodioca za Ujedinjene nacije tokom letnjih meseci. Konačno slobodna od svakodnevnih obaveza u domaćinstvu, ona može da se posveti sebi. Promena sredine i odlazak u Istambul, furiozna su promena i njenog života. Željna nove mladosti, ona prihvata poziv tridesetogodišnjeg Amerikanca i sa njim odlazi u Španiju. Prvobitno zamišljena strasna avantura sa ljubavnikom pretvara se u svoju suprotnost. Kratkotrajna bolest vraća je u London, gde upoznaje mladu devojku Morin. Upravo Morinina mladost postaje njena najveća pomoć u prihvatanju činjenice da je pred vratima starosti.
Stilski dovedena do svog savršenstva, knjiga „Leto pre sumraka“ predstavlja krunu feminističke faze Doris Lesing. Uspevši da do tančina obradi svakodnevnicu Kejt Braun, Doris Lesing pravi iznenadni preskok i upoznaje nas sa unutrašnjim svetom glavne junakinje. Uznemirujuće misli i duševna teskoba su ono sa čim se Kejt Braun mora suočiti. Posebno je to izraženo u sledećim rečenicama: „Mi jesmo ono što smo naučili. Za to treba mnogo vremena i bola. Nažalost, mnogo vremena i previše bola otišlo je u tako malo naučenog…“ Pored odlične psihologizacije, Doris Lesing je i izuzetni analitik socijalnih pitanja. Majstorski slikajući društvena previranja, ulogu polova i političko licemerje, ona u ovom romanu predstavlja uznemirujući portret modernog doba u kojem jedna sredovečna žena mora da pronađe svoju suštinu i mesto pod suncem.
Najveća britanska spisateljica druge polovine dvadesetog veka Doris Lesing, rođena je u Persiji. Još od mladosti odbija da se povinuje uobičajenim društvenim normama, što rezultira napuštanjem škole. Seli se u London posle prvog razvoda. Razvodi se i drugi put. Bila je članica Komunističke partije, ali i nju napušta zbog neslaganja sa sovjetskom intervencijom u Mađarskoj. U književnosti debituje romanom „Trava peva“, koji do kraja ogoljava evropski imperijalizam u Južnoj Africi. Roman „Zlatna beležnica“, moderni klasik feminizma, donosi joj svetsku slavu. Krajem sedamdesetih se okreće pisanju naučne fantastike, da bi se kombinaciji realizma i fantastike posvetila u svojoj trećoj fazi. Njena dva najpoznatija dela „Peto dete“ i „Ben u svetu“ plod su te simbioze. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 2007. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta se kaže da je Doris Lesing „pisac epskog narativnog dara o ženskom iskustvu, koji sa skepticizmom, strašću i vizionarskom snagom posmatra civilizaciju“. Preminula je u Londonu 2013. godine. Izdavačka kuća „Agora“ je na srpskom objavila deset njenih dela.
Ispisujući povest o mukama sredovečne domaćice, Doris Lesing se ne ograničava samo na položaj žene u savremenom dobu. Bilo bi to isuviše pojednostavljeno tumačenje, ali i negacija njenog književnog talenta. Upravo zahvaljujući njemu, ona u ovom delu nadilazi to osnovno feminističko značenje i stvara sliku zbunjene ljudske jedinke u raljama grozne svakodnevnice. Iako tema „Leta pre sumraka“ jeste „žensko pitanje“ ovaj roman nikako nije „ženska literatura“, zato što je ta podela nepostojeća. Postoji samo dobra i loša književnost koju podjednako stvaraju i muškarci i žene. U svetu muškaraca, Doris Lesing je pokazala da je ne samo jednaka već i mnogo bolja od njih. Koliko njena, to je i pobeda svih žena.

Naslov: Leto pre sumraka
Autor: Doris Lesing (1919-2013)
Preveo: Vuk Dragović
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2007
Strana: 240