Tuđa kost – Sanja Savić

Pored mnoštva stvari koje nam književnost pruža – tu je najpre užitak u čitanju, ali i saznajna vrednost literature i mogućnost uživljavanja u tuđe sudbine – ona nam daje još jedan dar. To je mogućnost da kroz istoriju literature pratimo i razvoj naše civilizacije. Literatura nam omogućuje da prodremo u istoriju o kojoj se gotovo ništa ne zna. Takav je slučaj sa položajem žene u našoj istoriji. Kroz celi srednji vek žena je skoro nepostojeća za literaturu. Oni retki izuzeci su priče o vladarkama. Ako to nije panegirik njihovom vrlinskom životu, ponajviše onda kad završe u manastiru (najbolji primeri su kneginja Milica i monahinja Jefimija), to je onda priča o spletkama i nepočinstvima. Tako Grigorije Camblak nesrećnu Simonidu, žrtvu Milutinovog ludila (tolikog da pojedini istoričari govore da je Milutin Simonidu napastvovao u osmoj godini života), naziva preljubnicom. Ista matrica se nastavlja i u kasnijem periodu. Jedan od najamblematičnijih likova je prokleta Jerina. Ona je zla, ohola i surova vladarka, nemilosrdna prema narodu, razume se i preljubnica. Narodna poezija nam isto tako pokazuje kakav je položaj žene u tadašnjem vremenu. Ona može da bude dobra žena, okrenuta isključivo domu i porodici (kakva je na primer majka Jevrosima), ili zla žena, preljubnica i nemoralna rospija (opet amblematični lik Anđelije, supruge Banović Strahinje). Ovo se ne menja ni u kasnijoj literaturi. Ženski likovi u romantizmu i realizmu su stereotipni i nastali po istoj matrici. To je ili poetski objekt (ona je divna, nežna i nevina, a on žudi za njom) ili moralistički primer dobra ili zla. Suština je da je žena zapostavljena i čisti dekor u muškom svetu. Na sreću, pojavljuju se prve žene književnice. Kroz stvaralaštvo Milice Stojadinović Srpkinje, Anđelije Lazarević i Milice Janković pomalja se novi lik žene. Naravno, muški svet je i dalje neprikosnoven. Najbolje nam to pokazuje odnos prema ovim književnicama, baš kao i njihov odlazak u potpuni zaborav. Ipak, pojavljuju se ubrzo i prve umetnice koje zadobijaju priznanja javnosti. Naravno, napada ne manjka. Tako se Branislav Nušić u komadu „Uljež“ ruga prvim feministkinjama, a Ksenija Atanasijević trpi užasne pritiske i napade. Ipak, povratka nije bilo. Isidora Sekulić i Desanka Maksimović u predratnom periodu to pokazuju. Kasnije im se pridružuju, da pomenemo samo neke: Svetlana Velmar-Janković, Dubravka Ugrešić, Milica Mićić Dimovska, Mirjana Novaković, Mirjana Mitrović… Stari svet je nestao i žena je napokon prestala da bude samo dekor u literaturi. Putem ovim književnica ide i Sanja Savić.
Roman „Tuđa kost“ je pripovest o tri žene. To je na prvom mestu priča o naratorki, ali i o njene dve babe. Dve vremenske ravni – prva je vreme u kom junakinjine babe odrastaju, pronalaze prve ljubavi, udaju se i dobijaju decu; a druga sadašnjost u kojem glavna junakinja mora da pronađe svoje mesto – neprestano se sastavljaju i prožimaju. Koliko je ovaj roman priča o nutrini tri junakinje, još više je to pripovest o tužnim vremenima bede, ratova i izbeglištva.
„Tuđa kost“ nam predstavlja uzavreli svet tri žene. Suočene sa emotivnim padovima, dilemama i pogrešnim odlukama, neretko i užasnim prilikama i stradanjima, one ipak istrajavaju. Njihove živote Sanja Savić prikazuje kroz odlično pripovedanje, protkano emotivnim nabojem i istinskim poetskim biserima. Takve su i ove rečenicom okovane užasom, još većim kada nam dođe u svest da ovo jedna majka izgovara svojoj kćerki: „Đe si pristala? Meni? Sebi? Da si bar muško. Kome da te nosim? Otac da te ne vidi, sestra da te ne poznaje. Majka da te ne voli, dijete da oplačeš. Ljubav da ti ne vraćaju, suze tvoje da ih ne rastope. Da ne vidiš ni sunca ni kurca ni detelinu sa četiri lista. Svekrva da te rastrga, snaja da te mrzi. Drugaricu da nemaš. Radost da ti izmiče, osmijeh da te ne gleda, podove da svojim brišeš. Voda da te opere, lice da ti nestane, i poslije, grob da te pritisne teže od života. Tuđa kost u svakoj kući da budeš. Pogleda da ne digneš, jado jedna, kud nisam skapala dok sam te rađala, bog da me vidi, pa i tebe da gleda, kad mi te je dao.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, roman „Neoštrine“ i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Uzevši u obzir činjenicu da svako od nas ima po dvije babe, čiju sreću ili nesreću treba da ponovi, zapitala sam se kako bi bilo da stvorim njihovu sreću, a potom uzmem sebi ono što mi odgovara“, piše Sanja Savić na početku ovog romana. Upravo to ponavljanje, najčešće pogrešnih izbora i nesreće, koliko lične nesreće još više one na koju nas vreme nagoni, je i potka ovog romana. „Tuđa kost“ je priča o neprilagođenosti, ali i pokušajima da se pronađe svoje mesto u svetu u kom se živi. To je još teže kada se uzme u obzir da je ovo priča o ženama. Njihov put kroz svet koji ženi nimalo nije naklonjen, oivičen brojnim nepravdama i užasima istorije, kakav je užas istorije uvek kod nas, predstavljen je maestralno. Bez patetike i, još bitnije, bez povlađivanja, ali sa mnogo ljubavi prema svojim junakinjama, Sanja Savić je ispisala roman koji nam prikazuje nimalo laku sudbinu tri žene. Baš kao što sudbina žena nikad nije bila laka na ovim prostorima. Ako ništa drugo, danas su te sudbine barem dostojno predstavljene. Najbolje nam to pokazuje Sanja Savić u ovom sjajnom romanu.

Naslov: Tuđa kost
Autor: Sanja Savić (1988-)
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 151

Te noći sam je video – Drago Jančar

Ukoliko bismo tražili događaj koji je napravio najveću prekretnicu u istoriji dvadesetog veka, to bi sigurno bio Drugi svetski rat. On je pokazao dokle ljudsko divljaštvo i zlo može da ode (najpre kroz holokaust, podjednako i kroz gotovo beskrajni niz zločina počinjenih od strane gotovo svih zaraćenih strana), ali isto tako i dobrota. Kao takva prekretnica, Drugi svetski rat je postao jedna od dominantnijih literarnih tema u dvadesetom veku, što se nastavilo i u današnjici. Nabrojati sva književna dela o Drugom svetskom ratu je skoro pa nemoguće. Za to bi bile potrebne desetine i desetine strana. Ipak, ovde ćemo pokušati da damo grubi presek književnih dela, i to jugoslovenskih, o Drugom svetskom ratu. Još za vreme rata brojni umetnici pišu o njemu. Najpoznatiji su pesnici koji su bili u partizanima. Ivan Goran Kovačić sa poemom „Jama“, Skender Kulenović sa „Stojankom majkom Knežopoljkom“ i Branko Ćopić sa pesmom „Na petrovačkoj cesti“ označavaju začetak literature o ratu i ratnim stradanjima. Posleratna literatura, pogotovo u prvim godinama, je u potpunosti okrenuta ratu. Slavi se ratno herojstvo i to kroz socrealističku literaturu. Takvi su Radovan Zogović, kasnije Mira Alečković i bezbroj drugih pesnika i pisaca (u maniru čuvene knjige „Pinki je video Tita“), koji slave režim i tadašnjeg vođu. Kurioziteta radi, takva je i jedna danas gotovo nepoznata priča Ive Andrića „Dedin dnevnik“, napisana 1948. godine, čije docnije objavljivanje u sabranim delima sam Andrić nije dozvoljavao. Prekretnicu predstavlja raskid sa Staljinom, a sledstveno tome i sa socrealizmom, koji označava Krležin govor 1952. godine u Ljubljani. Drugi svetski rat zadobija novo obličje u literaturi. Herojstvo – partizansko, razume se – ostaje dominantna tema, ali dotiču se i neugodne teme. Crni talas ratno herojstvo po prvi put dovodi u sumnju, ali i počinje da pripoveda o gubitnicima (Slobodan Selenić, Živojin Pavlović…). Isto tako se i fokus sa ratnih tema usled protoka vremena pomera na savremenost. Drugi svetski rat postaje stripovska predstava (nalik onoj u „Otpisanima“), a čak se i otvoreno počinje pripovedati o „neprijateljima“ (Svetlana Velmar-Janković, Borislav Pekić…). Raspad Jugoslavije nam donosi novu paradigmu. Nekadašnji gubitnici dobijaju svoj trenutak. Dobar deo književnika pokušava da ispiše novo viđenje istorije, u isto vreme anulirajući ono staro (Vuk Drašković, Nikola Moravčević, Milovan Danojlić…). I tako dolazimo do sadašnjosti. A u njoj imamo stotine dela o Drugom svetskom ratu sa dijametralno suprotnim pogledima, čini se još gorim nego onim ratnim. Da se o ovom ratu može pisati drugačije svedoči nam Drago Jančar.
Prve su posleratne godine. Veronika, čuvena i poprilično ekscentrična ljubljanska lepotica, je nestala. O Veronikinoj ratnoj sudbini pripovedaju njoj bliski ljudi. Prvi je Stevan, konjički oficir kraljevske vojske, sa kojim je Veronika pred rat imala ljubavnu aferu. Druga je Veronikina majka, koja pokuša da sazna kakva je sudbina njene kćerke. Priču o Veroniki govori i nemački lekar koji je vreme rata službovao u Sloveniji i družio se sa Veronikom, kao i njena sluškinja. Roman zatvara ispovest partizanskog borca.
„Svet je izokrenut na glavu. Razbijen je, kao i ovo ogledalo u kojem posmatram parčiće svog lica, iskidane komade svog života“, govori jedan od junaka ovog romana. I nije on sam, svi Jančarovi junaci su takvi. Ljudi su to koje je rat, ali isto tako i posleratna stvarnost, iskidala i pretvorila u sopstvene karikature. Njihove ispovesti Jančar donosi kroz sjajna jezička rešenja i ništa manje dobru kompoziciju. Svaka ispovest je slagalica koja se nadovezuje na prethodne delove romana tvoreći savršeni mozaik. U središtu tog mozaika je lik Veronike, andrićevske žene koje nema, lepotice koja je volela život. Nažalost, došao je rat. Onaj koji mrzi život: „Živimo u vremenu kada se poštuju samo ljudi, živi ili mrtvi, koji su bili spremni da se bore, čak i žrtvuju za zajedničke ideje. Tako razmišljaju pobednici i poraženi. Niko ne ceni ljude koji su samo hteli da žive. Koji su voleli druge ljude, prirodu, životinje, svet i sa svim tim se dobro osećali. Za današnje vreme to je premalo.“
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. godine i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika (pored romana „Te noći sam je video“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegov roman „Podsmešljiva požuda“ i zbirku priča „Džojsov učenik“).
Priča o Veroniki nije izmišljena. Čuvena ljubljanska lepotica Ksenija Gorup, poznata po svojoj ekscentričnosti, tolikoj da je imala aligatora za kućnog ljubimca, junakinja je ovog romana. Drago Jančar joj menja ime u Veronika. I ne samo to. On dobro poznatu priču pripoveda na potpuno novi način. On je prepušta različitim ljudima. Od kraljevskog oficira i četničkog borca, pripadnice poražene građanske klase, nemačkog vojnika, sluškinje, pa sve do partizanskog borca, pred nama su dijametralno suprotni pogledi ne samo na Veroniku već i na celi Drugi svetski rat. Svako ima svoju priču i svako ima svoju istinu koja se razlikuje od tuđe, kakav je i slučaj sa literarnim pogledom na Drugi svetski rat. Drago Jančar svima njima pruža priliku da ispričaju svoju „istinu“, ali i priču o Veroniki. Simbolu radosti, lepote i života koji je odneo Drugi svetski rat. Baš kao što je i u nepovrat odneo živote svih junaka ovog maestralnog romana Drage Jančara: „Zgrade izrastaju iz ruševina, život se uspravlja i ide napred, ono što se dogodilo dogodilo se, ono što su sahranile bombe i pucnjevi, sahranjeno je. Iako su na grad još pre nekoliko meseci padale bombe, to je već prošlost i svi mi, koji smo učestvovali u tom nesrećnom ratu, već sutra ćemo biti nekadašnji ljudi. Ja sam to već danas, zato što ne želim da se sećam.“

Naslov: Te noći sam je video
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 158

Pročitajte i prikaz romana „Podsmešljiva požuda“

Bilo jednom na Dorćolu – Siniša Živković

Bilo jednom na DorcoluUkoliko bi pokušali da napravimo neku vrstu preseka srpske književnosti, sasvim sigurno bi nam se nametnuo zaključak da grad za nju gotovo ne postoji. Remek-dela realista Laze Lazarevića, Milovana Glišića ili Petra Kočića, plod su jednog vremena i sasvim razumljivo govore o seoskim sredinama, tadašnjem epicentru svih društvenih zbivanja. Kako bi i drugačije bilo kad gradovi u tim godinama tek počinju da se razvijaju? Izmenjena stvarnost dvadesetog i dvadeset i prvog veka, nije uticala na našu književnost. Novi gradski centri postaju ne samo mesta privrednog i kulturnog života, no i ogromne naseobine u koje se sliva dojučerašnji seoski živalj. Beograd se sa stanovništvom ne većim od nekoliko desetina hiljada na početku dvadesetog veka, pretvara u metropolu sa preko milion žitelja. Za očekivati je bilo da se fokus književnih tema pomeri sa ruralnih na urbane teme. To se nažalost nije desilo. Beograd još uvek čeka svog hroničara kakav je Londonu bio Dikens, Parizu Igo, ili Dostojevski Sankt Peterburgu. Ovakvo stanje ne samo da je simptomatično, već i čudno. Beograd sa svojom neiscrpnom i bogatom prošlošću predstavlja san za svakog romanopisca. Krenemo li od njegovih početaka – naići ćemo na keltska plemena, Rimljane, Hune, Vizantince, srpske srednjevekovne vladare, svojevrsnu renesansu pod despotom Stefanom, Turke, Mađare, Austrijance, Karađorđeve ustanike, srpske kneževe i kraljeve, dva svetska rata, komunističku revoluciju, neslavne devedesete… Sve su to teme kojih su se začudo, naravno sa izuzecima, srpski pisci slabo poduhvatali. Koliko je Beograd nepravedno zaobiđen u našoj literaturi, njegovi kvartovi su još više. Ako izuzmemo istraživanja i studije istoričara, o najstarijem i verovatno najznačajnijem beogradskom kraju Dorćol gotovo da ne postoji ni jedno – jedino napisano delo (čuvena zbirka pripovedaka „Dorćol“ Svetlane Velmar-Janković ipak je više priča o velikanima čije su ulice na Dorćolu, nego o samom kraju). Tu grešku ispravio je Siniša Živković sa romanom „Bilo jednom na Dorćolu“.
Radnja ovoga romana oivičena je dorćolskim ulicama i smeštena u drugu polovinu dvadesetog veka. Ostareli Dorćolac Filip Filipović, zvani Fića, kroz evokaciju uspomena na svoje detinjstvo i mladalačke godine ispisuje i jedinstvu poratnu istoriju ovog kraja. A ona je čudna, da čudnija ne može biti. Izgradnja višespratnica na mestu dorćolskih udžerica, preostalih verovatno još iz vremena turske vladavine, najmanja je promena. Na Dorćol se doseljavaju neki novi stanovnici, pobednici iz nedavnog rata, i u potpunosti menjaju život njegovih starosedelaca. Čudesna je to mešavina starog i novog, udbaša i narodnih neprijatelja, boema i prostitutki, profesora i onih jedva pismenih, dođoša i gradske gospode. Život mladog Filipa, koji se vrti oko mladalačke ljubavi prema najboljoj prijateljici Biljani, biva povremeno prekinut strašnim pričama o ubistvima i tučama, izletu Josipa Broza u jednu dorćolsku birtiju, ali i ličnim tragedijama. Kako se čini, život Dorćola neodvojiv je od njegovog života i na kraju kulminira ispisivanjem ovih sećanja.
Iako je fabula romana „Bilo jednom na Dorćolu“ izmišljena, ona ima neverovatni šmek stvarnog i istinitog. Kako je sâm autor knjige rekao, ona je nastala iz njegovih ličnih, kao i iz sećanja njegovih prijatelja. Stoga i nije teško poverovati da su nekada davno na Dorćolu postojali loši momci sa dobrim srcem, pripadnici poražene građanske klase osuđeni na tavorenje i mučan život, ali i predstavnici nove vlasti sa uverenjem da je ceo svet samo njihov. Tome pogoduje i pitka naracija Siniše Živkovića, koji sa velikom nežnošću i setom tka priču o čudnim vremenima i dobrim ljudima.
Pisac i publicista Siniša Živković predani je izučavalac srpske istorije. Objavio je veliki broj naučnih članaka i knjiga o razvoju našeg štamparstva i periodike. Posebno polje njegovog zanimanja je kartografija, o čemu svedoči nekoliko izložbi i rad na međunarodnim projektima. Urednik je internet-sajta „Slike iz srpske prošlosti“. Pored dela „Bilo jednom na Dorćolu“, napisao je romane: „Srpski triler“ (Vega media) i „Put Magelanove mape“ (Prometej).
Iako je roman „Bilo jednom na Dorćolu“ pre svega priča o životu naratora Fiće, ništa manje nisu bitni ni njegovi ostali junaci. Gotovo kao u kaubojskim filmovima, ovde su zna ko su dobri a ko loši momci. Sa velikim simpatijama Živković piše upravo o ovim „lošim momcima“. Pripovesti o lokalnim lopovima, falsifikatorima i tabadžijama, napisane su sa toliko duha da oni zadobijaju potpunu čitaočevu simpatiju. U vremenu u kojem su na vlasti primitivni partijski aparatčici i udbaši, neminovno je da secikese postanu vitezovi. Ipak, sudbine i jednih i drugih na kraju zadobijaju neslavni kraj. Dorćol kakav Živković opisuje, više ne postoji. Stari i ušuškani svet u kojem svako svakog poznaje, nestao je kao da nikada nije ni postojao. Zgrade i ulice Dorćola su i dalje tu, ali junaka ovog romana nema. Ostalo je sećanje utkano u samu suštinu onoga što zovemo dorćolskim duhom. Duha koji je glavni junak ovog izuzetnog dela.

Naslov: Bilo jednom na Dorćolu
Autor: Siniša Živković (1947-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2010
Strana: 272

Prozraci 2 – Svetlana Velmar-Janković

Prozraci 2Istorija na našim prostorima ništa je drugo nego niz kontradiktornosti i ljudskih zabluda. Da sve bude još gore, mi nikada nismo imali gotovo nijedan pokušaj (čast izuzecima) objektivnog proučavanja istorije. Čitajući srpske (kao i eks-ju) istoričare vi nepogrešivo možete videti kojem ideološkom pravcu pripadaju, a shodno tome i kako se odnose prema zadatoj temi. I oni najsitniji i nebitni događaji, da ne pričamo tek o prelomnim, u radovima različitih istoričara imaju dijametralno suprotno značenje i smisao. Ta razlika nije u otkriću nekih novih činjenica, naprotiv, ona se svodi na vrednosni sud. Ti i takvi istoričari potvrda su one čuvene Napoleonove misli: „Istorija je laž oko koje smo se ujedinili.“ Za razliku od oficijalne istorije, memoarsko pisanje oslobođeno je stega objektivnosti. Ideološka ostrašćenost, sloboda u odbrani svojih stavova (svejedno je da li su pogrešni ili ispravni), sve je to sasvim normalno u ovom paraistorijskom žanru. I začudo, memoarska književnost je mnogo prihvatljivija i bolja od „službene“ istorije. Ovde bar znate autora i pozadinu teksta, što nije slučaj sa istoričarima koji se kriju iza naučne objektivnosti. Tako, recimo, o vremenu Prvog srpskog ustanka možete mnogo više saznati iz spisa Vuka Karadžića, nego u svim docnijim istraživanjima. Isti slučaj je i sa vladavinom Miloša Obrenovića. Osvetnički traktat Nićifora Ninkovića „Žizniopisanija moja“ mnogo je bolji od svih biografija kneza Miloša. Ovo nije zaobišlo ni modernu istoriju. Dnevnički spisi Nikole Krstića, tek čekaju potvrdu svoje važnosti u izučavaju istorije Srbije devetnaestog veka. Kapitalna dela Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića: „Godine koje su pojeli skakavci“ i „Goli otok“, otkrivaju paklenu stvarnost jugoslovenskih komunističkih logora i zatvora. Ovom spisku priključuju se i memoari Svetlane Velmar-Janković.
Godine 2003. pojavili su se „Prozraci“, prvi deo autobiografije Svetlane Velmar-Janković. Opisujući svoje detinjstvo, godine okupacije, očevu delatnost u toku rata, poratnu bedu i žig deteta narodnog izdajnika, prvi deo „Prozraka“ je završen u 1948. godini. Bolest autorke i njena smrt sprečili su da drugi deo knjige bude u potpunosti završen. Ipak, „Prozraci 2“ izlaze kao posthumno izdanje. U prvom odeljku ove knjige, „Žigovi,“ Svetlana Velmar-Janković nastavlja gde je stala u „Prozracima“, opisujući teško snalaženje „buržujske“ porodice u novom komunističkom sistemu. Prinuđena da zarad upisa na fakultet ide na radnu akciju, ona to prihvata bez roptanja. Tamo upoznaje prvu ljubav, „dobrog dabra“ kako ga zove. Mladalačka ljubav se završava tragično. U sledećem odeljku, „Odskoci“, opisane su prelomne godine za jugoslovensku književnost. Učmali i dosadni socrealizam smenjuje nova generacija pisaca, čiji je jedan od najznačajnih predstavnika sâma autorka. U ostala tri poglavlja Svetlana Velmar-Janković pripoveda o početku svoje spisateljske karijere, prvom romanu „Ožiljak“ i o susretima sa svojim ocem u inostranstvu. Kao poseban dodatak knjizi uvrštena je prepiska autorke sa porodicom i prijateljima.
Iako je zbog poznatih okolnosti ova knjiga ostala nedovršena, ona ne ostavlja takav utisak u prva dva odeljaka. Autorka poznata po svojem filigranskom umeću da istorijske događaje pretvori u izuzetna književna dela, ni u ovoj knjizi neće razočarati svoje čitaoce i poštovaoce. Svesna varljivosti pamćenja, ona marljivo izučava i koristi istorijsku građu ne bi li što istinitije predstavila ne samo svoj život, no i događaje koji ga prate. Velika je šteta što zbog bolesti i prerane smrti Svetlana Velmar-Janković nije uspela da opiše i svoje docnije godine u kojima doživljava književnu slavu. Jedina zamerka koja se može uputiti „Prozracima 2“, i to na račun priređivača, je unošenje opširnog političkog traktata Vladimira Velmar-Jankovića u deo knjige sa prepiskom koji ruši poetsku celinu i predstavlja nepotrebni balast.
Svetlana-Velmar Janković spada u red najznačajnih srpskih književnika druge polovine dvadesetog veka. Objavila je romane: „Ožiljak“, „Lagum“ (nagrada „Meša Selimović“), „Bezdno“ (NIN-ova nagrada), „Nigdina“ i „Vostanije“, zbirke priča: „Dorćol“ i „Vračar“, kapitalnu studiju o istoriji Beograda „Kapija Balkana“, kao i niz zbirki priča za decu, eseja i drama. Prevođena je na nekoliko svetskih jezika, a njena dela su doživela desetine izdanja i ogromne tiraže. Pored predanog književnog rada, bila je urednik u izdavačkoj kući „Prosveta“ i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Preminula je u Beogradu 2014. godine.
„Prozraci 2“ su na momente lirski potresni, često duhoviti i najbitnije duboko istiniti i verodostojni. Iako pripada poraženom delu građanske klase, Svetlana Velmar-Janković u ovoj knjizi ne dozvoljava da se osvetoljubivost projavi ni u najmanjem tragu. Nju je jedino strah da se ista nesreća ne ponovi: „jer privrženost prerušenoj totalitarnoj misli može delovati, i deluje, i danas privlačno.“ Gotovo je uzvišena njena tiha patnja zbog torture koju je njena porodica preživela, emotivnih slomova, odrastanja bez oca i kasnijih nepravdi. Isto tako, sentimentalnost i patetika nisu prisutni, već odsjaji i prozraci sećanja i osećanja na koje je pala patina davno prošlog vremena. Čitajući ovu knjigu vi se nećete upoznati samo sa biografijom jedne velike književnice, nego i sa izuzetno napisanom istorijom jednog teškog i često tragičnog vremena. Istorijom, mnogo većom i značajnijom od suvoparnih naučnih studija. I još važnije, istinitom.

Naslov: Prozraci 2
Autor: Svetlana Velmar-Janković (1933-2014)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 463

Dnevnik poraženih neimara – Aleksandar Gatalica

Dnevnik porazenih neimaraOdnos između istorije velikih dela i sudbina običnih ljudi, oduvek je bio inspirativna tema za književnost, pogotovo kad su ta „velika dela“ obojena mračnim nijansama i još uvek nedovoljno istražena. U istoriji srpskih podela posebno mesto zauzima posleratni period i dolazak revolucionarne komunističke klike na vlast. Da je bilo nepravdi to ne spori ni jedna ni druga strana, samo što se te nepravde različito tumače. Za one koji su „oslobađali“ ideja je bila dobra i plemenita sa zanemarljivom kolateralnom štetom, dok je za one „oslobođene“ to bio vrhunac varvarizma i bestijalnosti. Ta oštra podela i razmimoilaženje najbolje se ocrtalo u književnosti. Socrealistički pesnici i pisci na čelu sa Oskarom Davičom i Radovanom Zogovićem (najtipičnijim primerom deteta kojeg je proždrala sopstvena revolucija) postaju korifeji i apologete novoga doba. Kako stege režima polako popuštaju, tako i književnost postaje „relaksiranija“. Razočarano „dete revolucije“ Branko Ćopić stvara nenadmašnog Pepu Bandića i „Osmu ofanzivu“ koja na setno-komičan način govori o izopačenju i travestiji partizanskih ideala. Ipak, za ispovesti i životne neprilike predratne građanske klase trebalo je sačekati maestralni roman Borislava Pekića „Hodočašće Arsenija Njegovana“. Obilato koristeći ironiju i grotesku Pekić ne samo da do kraja ogoljava komunistički režim, no i posredno daje razloge zašto je građanska klasa tako slavna propala. Još dalje odlazi Slobodan Selenić u delima „Memoari Pere Bogalja“ i „Prijatelji sa Kosančićevog venca“. U ovom prvom Selenić piše tužnu storiju o pobedniku, a u onom drugom o gubitniku revolucije. Njihove sudbine su ništa drugo nego najveći ponori nesreće koju čovek može doživeti. Govoriti o ovoj temi, a ne spomenuti Svetlanu Velmar Janković bila bi velika nepravda. Za razliku od svojih prethodnika ona nema dileme ko je dobar, a ko loš. I sama dete onih poraženih, u delima „Lagum“ i „Prozraci“ ne samo da se svrstava na stranu gubitnika, već im i ispisuje najdublju himnu. Baš na tom tragu treba posmatrati i zbirku priča „Dnevnik poraženih neimara“, Aleksandra Gatalice.
Izabravši dvosmisleni naslov, Gatalica nam daje u isto vreme geografsku odrednicu – to je beogradski kvart Neimar, ali i implicira sudbine neimarskih neimara. Tu reč ne treba shvatiti u bukvalnom smislu, jer njegovi junaci nisu graditelji, bar ne doslovno; ali itekako jesu neimari svojih sudbina i društvenog sistema koji doživljava krah. Životi junaka ovih priča su na granici između tragedije i komedije. Vidljivo je to od prve storije čiji su protagonisti dvoje ruskih emigranata kojima je klasična muzika najveća ljubav, a zna se da retko koja ljubav ima srećan kraj; pa do bivšeg trgovačkog pomoćnika nastradalog u aprilskom bombardovanju koji se po okončanju rata budi iz mrtvih. Nije ništa veselija ni sudbina osrednjeg slikara koji sticajem okolnosti radi portret jednog nemačkog generala, da bi na kraju taj portret postao njegova najveća mora po dolasku oslobodilaca. Groteska je dovedena do svog vrhunca u pričama o neimarskim gospođama koji prizivaju svoje umrle srodnike, dvojici profesora koji postaju proroci, kao i o partizanskom pukovniku koji ne može da prihvati da plaća rentu predratnim buržujima, pa čak i ako ta renta ne prelazi cenu jedne vekne hleba. Posebno mesto u ovoj zbirci predstavlja priča o Ivi Andriću i njegovim poratnim danima. Sve ove priče dobiće potpuno novo značenje u onoj poslednjoj, kao i neočekivani preokret.
Gataličin stil je siguran, na momente raspevan, ali isto tako i jezgrovit. Dobra zasnovanost na istorijskim faktima i prilježno istraživanje, velika su vrlina ove zbirke. Najbitnije je ipak to što je Gatalica stvorio ubedljive likove, za razliku od onih iz njegovog najpoznatijeg dela „Veliki rat“ (neko je duhovito primetio da u ovom romanu ima više likova nego stranica). Sa svim svojim manama i vrlinama junaci ove zbirke odlično funkcionišu. Gotovo neophodni humor kada se govori o teškim temama, još više pospešuje kvalitet ovih pripovesti. Ako bi im se tražila mana, to bi sasvim sigurna bila Gataličina jednodimenzionalnost. On se nije ni potrudio da uđe u svest bilo kojeg „oslobodioca“ (izuzev pukovnika, ali i on je prikazan groteskno) i da pokuša da nađe balans između pobednika i poraženih. Možda je tome razlog Gataličino svrstavanje na stranu poraženih, ili pak želja da se stvori pripovedački koncept bez izleta na drugu stranu.
Aleksandar Gatalica je po vokaciji književnik, ali i prevodilac, dramski pisac i muzički kritičar. Njegovo najpoznatije delo „Veliki rat“ ovenčano je „NIN-ovom nagradom“ i nagradom „Meša Selimović“. Do sada je objavio romane „Linije života“, „Naličja“, „Kraj“, „Euripidova smrt“ i „Nevidljivi“; kao i zbirke priča „Mimikrije“, „Vek“ (nagrada „Ivo Andrić“), „Beograd za strance“ i „Dijalog sa opsenama“. Preveo je sa starogrčkog nekoliko značajnih antičkih drama.
„Tako se piše velika istorija, povest bogova koji su sišli na zemlju. A šta je sa istorijom miševa, poljskih buba, mrava u mravinjaku? Treba li i nju upamtiti?“, jedna je od sentenci iz ove knjige. Odgovor na ovo pitanje dato je u samoj zbirci, tačnije kroz usude Gataličinih junaka. Dok istorija govori o sudbinama velikana i o njihovim delima, književnosti preostaje da piše o običnim ljudima i nesrećama koje im ovi „veliki“ neminovno donose. Objavljivanjem zbirke „Dnevnik poraženih neimara“ Aleksandar Gatalica ne samo da je na svetlo dana izneo sudbine ovih nesrećnih ljudi, već i stvorio književno delo koje pleni svojim stilom, erudicijom i izuzetnim kvalitetom.

Naslov: Dnevnik poraženih neimara
Autor: Aleksandar Gatalica (1964-)
Izdavač: Zavod za udžbenike, Beograd, 2006
Strana: 167