Car – Rišard Kapušćinjski

Jednu od najznačajnijih prekretnica filozofske, psihološke i sociološke misli predstavlja suđenje nacističkom zločincu Ajhmanu u Jerusalimu 1961. Još tačnije, Ajhmanovo suđenje je dovelo do niza teorija i pretpostavki kako obični, naizgled sasvim normalni ljudi postaju zločinci. Postavljajući teoriju o banalnosti zla, Hana Arent u knjizi „Ajhman u Jerusalimu“ govori da je on delovao kao birokrata, izvršavajući naređenja, i to bez bilo kakvog preispitivanja. Naređenja su naređenja, u njih se ne može sumnjati, bile su Ajhmanove reči. Da njegov stav nije samo pojedinačni izuzetak pokazao je čuveni eksperiment američkog psihologa Stenlija Migrama nekoliko meseci nakon početka suđenja Ajhmanu. Sasvim obični ljudi su izabrani da budu „učitelji“. U slučaju da učenici pogreše, u pitanju su bili profesionalni glumci, „učiteljima“ je bilo naređeno da ih kažnjavaju elektrošokovima. Ovo istraživanje je pokazalo da je čak šezdeset posto „učitelja“ kažnjavalo učenike strujnim udarima, i to jačine do 450 volti koji su izazivali teške povrede „učenika“. Kasnija ispitivanja u nekoliko različitih zemalja potvrdila su Migramov eksperiment. Čak šezdeset posto ljudi bi posle naređenja, bitno je da ono dolazi od nekog višeg autoriteta, nanelo bol drugim ljudima, pritom ne videvši ništa loše u tome. Naravno, ovo istraživanje, baš kao i teorija Hane Arent, ne umanjuju krivicu zločinaca, oni su u svakom trenutku mogli da se usprotive zlu, tome i služi ljudski razum, već pokazuje kako autokratski režimi od svojih podanika prave zločince. Najjednostavnije rečeno, ponovićemo ovo opet, čak i najveća bestijalnost kod najvećeg broja ljudi neće izazvati moralnu reakciju, samim tim i otpor, ukoliko je ona naređena od strane višeg autoriteta. Koristeći ovu povodljivost najvećeg dela stanovništva, autokratska vlast uspeva da pod potpunom kontrolom drži ogroman broj ljudi nekada i decenijama. Ključni segment ovakvog društva, suštinski: ono što ovakvo društvo održava, predstavlja odnos stanovništva prema vlasti. To je pre svega odnos pokornosti i poslušnosti. Odakle ta poslušnost izvire nije teško odgonetnuti. U prvo vreme je to božansko poslanje vladara, izvedeno kroz spregu religijske i političke vlasti. Kasnije to smenjuje kult ličnosti. Vladar je najplemenitiji, najmudriji, najvredniji, slobodno nastavite ovaj beskonačni niz superlativa, samim tim bolji znatno bolji od nas. Zahvaljujući tome, ličnost vladara, sledstveno tome i njegove odluke, predstavljaju neprikosnovene stvari. I da se vratimo na početak, kada takav vladar od nas nešto zatraži, pa, naravno, da ćemo to ispuniti. O onome šta taj vladar naređuje, kako održava svoju vlast i kakav je odnos podanika prema njemu Rišard Kapušćinski je napisao izuzetnu knjigu.
Godina je 1975. Posle višedecenijske vladavine, etiopski car Hajle Selasije je zbačen sa vlasti. U Adis Abebu dolazi Rišard Kapušćinski sa željom da ispiše priču o tom padu, ali i o decenijama vladavine Hajla Selasija. Da bi uspeo u tome, on prikuplja desetine svedočenja bliskih Selasijevih saradnika, prenoseći ih docnije u knjizi „Car“. Pred nama se odvija nezamisliva priča o jednom usponu, godinama krajnje čudne vladavine, ali i kasnijeg pada.
Žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Možda je najbolje reći da je „Car“ svojevrsna mešavine novinske reportaže i eseja. Baš kao i slučaju stvaralaštva beloruske nobelovke Svetlane Aleksijevič, pred nama su brojne ispovesti donete u svom izvornom obliku, sjedinjene sa autorovim komentarima i klasifikacijom. Izborom da o ličnosti Hajla Selasija govore oni koji su ga najbolje poznavali, Rišard Kapušćinski čini sjajnu stvar. Najpre, pred nama su svedočenja iz prve ruke, ali i prikaz šta pokornost jednom tiraninu stvara od njegovih podanika: „To je izgledalo neverovatno svim uglednicima, jer smo mi imali poslušan, pokoran, pobožan narod, nimalo sklon pobunama, a tu – kažem – bez ikakvog razloga – pobuna! U našem običaju pokornost je najvažnija stvar (…)“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, rođen je u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
„Reći ću otvoreno, plemeniti gospodar je više voleo loše ministre. Više ih je voleo zato što je naš gospodar voleo da predstavlja pozitivni kontrast. A kako bi mogao da predstavlja pozitivan kontrast ako je okružen dobrim ministrima? Narod bi izgubio orijentaciju, ne bi znao od koga da traži pomoć, na čiju dobrotu i mudrost da računa“, govori jedan od dvorjana Hajla Selasija, označavajući tako jedan od načina izgradnje kulta ličnosti. Hajle Selasije ga je sproveo do krajnjih granica. Suštinski, on je napravio bolesno društvo koje je isključivo zavisilo od njegove volje. U ime te volje brojni podanici činili su bizarne, neretko i čudovišne stvari koje su se protivile ne samo moralu, već i zdravom razumu. Najgore od svega, što sjajno vidimo u ovoj knjizi, oni čak i po padu Hajla Selasija ne vide ništa loše u tome. Oni su činili ono što im je naređeno, kao u slučaju Ajhmana, a lik cara, tiranina, ostaje neupitan čak i kada se razotkriju sva njegova nepočinstva. U ovoj sjajnoj knjizi Rišarda Kašušćinskog se pokornost zlu, podjednako i samo zlo, predstavlja na izuzetan način. Isto tako i jedini način da se tom zlu suprotstavi, što predstavlja najveći strah svakog tiranina i autokrate: „Da, počeo je da misli, a moram da ti objasnim, prijatelju, da je mišljenje u ono vreme bilo bolna nedoličnost, čak mučna defektnost, i svetli i visoki gospodar, u svojoj neprestanoj brizi za dobro i ugodnost podanika, nikad nije zanemarivao staranja da ih čuva od te nedoličnosti i defektnosti.“

Naslov: Car
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 162

Pročitajte i prikaz knjige „Ebanovina” Rišarda Kapušćinskog

Tajna istorija Miloševe Srbije – Vuk Karadžić

Čuli ste tu frazu bezbroj puta, verovatno ste je i sami nebrojeno puta izgovorili. Reč je, razume se, o čvrstoj ruci. A kako se do te čvrste ruke dolazi je isto tako poprilično poznato. U susretu sa ponašanjem koje nam se ne dopada, još više sa ponašanjem koje smatramo za ugrožavajuće, neretko je ono zaista i tako, neminovno dolazi do pomene te čvrste ruke. Eh, da je ovde neko ko će da zvizne rukom o astal i da reši stvar, otprilike to tako izgleda. U čemu je problem sa ovim sanjarenjem? Pre svega u pogrešnoj percepciji stvarnosti. U psihologiji se to označava kao percepcija rezultata. Naša slika sveta neretko dolazi iz našeg poprilično subjektivnog pogleda na stvarnost. U ovom slučaju je to distinkcija između „nas“ i „njih“. Mi smo ti koji su dobri, pošteni i moralni; a oni drugi, uvek ti drugi, su zli, nepošteni i nemoralni. Ta čvrsta ruka koja treba da reši stvar će srediti te „druge“, a nama „dobrima“ omogućiti normalan život. Jedini problem je u tome što to ta čvrsta ruka nikada ne radi, naprotiv, ona uvek udara na one koji su najbolji. Celokupna istorija naše civilizacije je tome svedok. U svakom totalitarnom, podjednako i autokratskom režimu najveće žrtve su bili upravo ti dobri i pristojni ljudi, a pobednici su uvek bile bitange i hohštapleri. Takva je, naprosto, priroda svake autokratije. U njoj su na ceni barabe koje su spremne da bez pritiska savesti učine sve ne bi li tako zadobile bilo kakvu korist. „Poštenjačine“ to već ne mogu. Isto tako, poštenjačine će vrlo brzo da primete šta to ne valja i da se protiv toga pobune. Još jedan problem, što je još jedna greška percepcije, je očekivanje prosvećenog apsolutizma. Vladara čvrste ruke, neograničenih ovlašćenja, ali vladara sa plemenitim idejama i željama za društveni napredak. Jedini je problem, opet isti, što takvih vladara nema. Čak i knez Mihailo, kog volimo da posmatramo kao prosvećenog apsolutistu, ima poprilično putera na glavi. Setimo se samo Zmajeve „Jututunske narodne himne“, posvećene njegovom liku i delu. Suština je da su vladari koji su donosili blagostanje (bilo ono ekonomsko ili utvrđivanje državne suverenosti) u isto vreme donosili i silne nepravde, nesreće i zla. Nema boljeg primera za to od Josipa Broza Tita. Nesumnjivo velike stvari koje je on učinio, pratili su užasni zločini. Dovoljno je prisetiti se Golog otoka. Ili užasa koji su doživeli Dragoslav Mihailović, Borislav Pekić i Danilo Kiš. Baš takav vladar je bio i knez Miloš Obrenović.
„Tajna istorija Miloševe Srbije“ nam donosi dva spisa Vuka Karadžića. Prvi je „Osobita građa za srpsku istoriju našeg vremena“. Podeljen u četiri dela, ovaj spis pokušava da predstavi kako je zapravo izgledala Miloševa vladavina. Prvi deo „Sprdnja“ nam predstavlja Milošev odnos prema potčinjenima, grotesknu mešavinu krajnje ironije i užasne nehajnosti. „Samoljubilje i prezrenije sviju drugi ljudi“ obrađuje Milošev pogled na svet, dok „Samovoljna i neograničena vlada“ predstavlja vrhunac Miloševe autokratske bestijalnosti. Završno poglavlje „Ljudi koji su oko Miloša“ portretiše kneževe najbliže saradnike i predstavlja njihove sudbine. U drugom delu knjige se donosi čuveno Vukovo pismo knezu Milošu iz 1832.
Da bi se u potpunosti razumeo ovaj spis treba reći nešto o njegovoj predistoriji. Godine 1828. Vuk objavljuje delo „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“ u kom daje pozitivan sud o Miloševoj vladavini. Sve se to menja posle Vukovog dolaska u Srbiju 1829. na knežev poziv. Trogodišnji Vukov boravak u njegovoj blizini rezultira novom knjigom. Još tačnije, Vuk pravi svojevrsnu dopunu, može se reći i ispravku, prethodne knjige. U njoj je sada ispripovedana i druga strana priče. Što zbog straha, verovatno i zbog želje da se neprijatna istina ne podastre pred oči savremenika, Vuk ostavlja zaveštanje da se ovaj spis ne sme objaviti pre 1900. godine, što je i ispoštovano. Takva Vukova odluka je dovela do toga da ovaj spis ostane u zapećku njegovih drugih dela. Ovo izdanje to menja. Po prvi put se ovaj spis zajedno sa čuvenim Vukovim pismom štampa kao zasebno delo, i to uz odličan predgovor Dejana Mihailovića. Pred nama je jedna sasvim nova slika kneza Miloša: „Miloš, kao od prirode veseo čovek, kad oće, ume se vrlo ljubezan pokazati, kao što se obično gdekojim inostrancima pokazuje; ali je prema svoji ljudi, a osobito od koji misli da nema nikake potrebe, vrlo grub i naprasit, a često i beščovečan.“
Vuk Stefanović Karadžić, po mnogima najznačajnija ličnost u istoriji novije srpske kulture, je rođen u Tršiću. Učestvuje u borbama u Prvom srpskom ustanku, posle kojih se seli u Beč, u kom će sa manjim prekidima živeti sve do smrti. Njegovo najveće delo je reforma srpskog jezika, koju je izveo sa neverovatnim talentom i upornošću. Sakupio je i sačuvao od zaborava stotine narodnih pesmama, pripovedaka, poslovica i umotvorina. Autor je i brojnih istorijskih i antropoloških studija, polemičkih spisa, izuzetnih prevoda…
„(…) Miloš ni malo ne uvažava ni čest, ni sreću, ni život drugih ljudi; no koliko god za druge ljude ne mari i prezire ji, toliko sebe za većega i od drugi ljudi pretežnijega drži. On za celo misli, da od njega nema na svetu čoveka ni pametnijega, ni pravednijega, ni milostivijega“, piše Vuk Karadžić u ovoj knjizi. Slika kneza Miloša posle nje postaje nešto sasvim drugo. To nije više onaj stameni vladar i oslobodilac Srbije već tiranin, bitanga i neretko zlikovac. Toliki da tadašnji stanovnici Srbije žale zbog odlaska Turaka, jer su za vreme njihove vladavine mnogo bolje živeli nego pod Miloševom strahovladom. Na kraju, to će i dovesti do Miloševog docnijeg svrgavanja i proterivanja iz Srbije. Opisujući silna Miloševa nepočinstva, Vuk pravi svojevrsni testamentarni, tome i naredba o kasnijem otvaranju spisa, amanet svom narodu da nikada ne dopusti da se tako nešto ponovi. Tiranija jednog čoveka koji je u svoje ruke uzeo sve poluge moći može da dovede samo do silnih nepravdi, zla i opšteg nazadovanja jednog društva. Uostalom, to je ono što se uvek događa kad dođe do „čvrste ruke” sa početka teksta. Nema boljeg svedoka tome od ovih Vukovih reči, koje su i danas poprilično, možemo reći čak i zlokobno aktuelne: „Ako li Vaša Svetlost ostanete sa svim prim dojakošnjemu i sadašnjemu Vašem vladanju, onda za neprijatelje Vaše ne može biti veća radost, a ne samo što će se znatni i pošteni ljudi iz drugi zemalja kloniti Srbije, nego i sami tamošnji sinovi, koji su iole znatniji i mogućniji, želeće, da bi se iz nje uklonili.“

Naslov: Tajna istorija Miloševe Srbije
Autor: Vuk Karadžić (1789-1864)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 254

Kralj Petar I Karađorđević I-III – Dragoljub R. Živojinović

Hteli mi to ili ne da priznamo, a najčešće nećemo, čovek deli dosta sličnosti sa svojim životinjskim rođacima. Jedna od tih sličnosti je i potreba za vođom. Izuzetni primerak, da li baš toliko izuzetan videćemo kasnije, jedne vrste, životinjske razume se, postaje predvodnik. Nekada je to biološka potreba, kakav je slučaj, recimo, kod pčela ili mrava, a još češće je traženje vođe, kog nazivamo alfa jedinka. Ovaj status se stiče preko fizičke superiornosti nad drugim predstavnicima vrste. Benefiti su veliki. Alfa jedinke imaju više ženki (ili mužjaka) od drugih pripadnika vrste, dobijaju bolju hranu, neretko i počasti. Tako kod šimpanzi, naših veoma bliskih rođaka, čopor odaje počast predvodniku kroz poklone, davanje prvenstva prolaza ili preko sklanjanja u stranu kada “alfa” negde pođe. Verovatno je tako bilo i kod naših dalekih predaka. Onaj ko je bio najjači, taj je bio i gazda. Mala digresija, ukoliko u ovu teoriju ne verujete, setite se samo vođa navijačkih grupa, načina njihovog izbora, ponašanja, čak i životinjskih krika koje ispuštaju. Koliko god evolucija bila nepovratni proces, izuzeci uvek postoje. Ali da se vratimo na stvar. Kako je kroz evoluciju naš predak sticao različite veštine, tako se i izbor vođe, čovečjeg alfa predvodnika, menjao. On više ne mora da bude najsnažniji predstavnik vrste (mada ima i takvih, pogledajte samo predstavu alfa mužjačkog Vladimira Putina), već najmudriji i najpametniji. Pre nego što prevrnete očima, ta mudrost i pamet je pre svega veština vladanja. Tako vladar ne mora da bude ni lep, ni učen, ni snažan. Dovoljno je da ume da upravlja strukturama moći (“Kadrovi rešavaju sve”, kako bi rekao Staljin) i da narodu pruži ono što taj narod želi. A to je pre svega, da budemo malo banalni, predstava pater familijasa koji lupa rukom o astal i rešava stvar. Frojd u studiji “Budućnost jedne iluzije” govori da je vera u boga izrasla iz dečjeg osećanja bespomoćnosti. Potreba za očinskom zaštitom u detinjstvu prerasta u traganje za istim tim zaštitnikom u odraslom dobu, novim ocem, čitaj: bogom. Ista analogija može da važi i za vođu. Izabrani pojedinac postaje zaštitnik nacije ili države, svog čopora, koji bdije nad svima nama. Još bitnije, taj vođa postaje individua kojoj predajemo svu odgovornost. I polako dolazimo do suštine. Tačnije, do vođe koji uzima stvar u svoje ruke. Kako to obično biva, data moć najčešće postaje predmet zloupotrebe (“Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast apsolutno kvari”, čuvena je misao francuskog diplomate Talerana). Istorija naše civilizacije je prepuna tirana i autokrata, a njihovo nabrajanje bi uzelo stranice i stranice teksta. Onih, pak, “drugačijih” vođa je znatno manje. Pogotovo u našoj istoriji. Ipak, izuzeci postoje. Jedan od tih izuzetaka je bio i kralj Petar I Karađorđević.
Prateći životni put ovog srpskog vladara, Dragoljub R. Živojinović ga deli u tri dela. Tako u prvoj knjizi, “U izgnanstvu”, pratimo odrastanje kneževića Petra, odlazak u emigraciju posle pada kneza Aleksandra, školovanje, učestvovanje u francusko-pruskom ratu, ratovanje u ustaničkoj Hercegovini, kao i političku agitaciju za dolazak na presto. Druga knjiga, “U otadžbini”, počinje stupanjem na presto kralja Petra. Borba da se potvrdi titula, začetak demokratskog parlamentarizma, zavereničko pitanje, kao i život kralja Petra u Srbiji zadobili su izuzetan prikaz. U trećoj knjizi, “Rat i poslednje godine”, pratimo ratni put ostarelog kralja, boravak u Grčkoj i krajnji, pobednički, povratak u zemlju.
Zamah istraživačkog rada i njegovog maestralnog predstavljanja u ovoj biografskoj knjizi je fascinantan. Dragoljub R. Živojinović je na skoro 1400 stranica ove dragocene knjige uspeo da predstavi ne samo priču o jednom čoveku, već i pripovest o istorijskim prilikama skoro jednog veka kroz sjajni prikaz društvenih, političkih i kulturnih prilika. Detaljnost u pojedinostima (u ovoj knjizi možemo saznati čak i kako je izgledao kraljev sedmični meni, kao i iznos njegovih mesečnih računa) sjedinjena je sa sjajnom sintezom svakog aspekta kraljevog ličnog života i javnog delovanja. Rezultat je ova monumentalna knjiga koja život kralja Petra predstavlja na nenadmašan način.
Dragoljub R. Živojinović je završio studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu Pensilvanija. Postdoktorske studije je pohađao na Harvardu. Bio je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i profesor po pozivu na nekoliko američkih univerziteta. Oblast njegovog naučnog istraživanja je bila novovekovna istorija. Objavio je niz visokovrednovanih istorijskih studija (pomenućemo samo “Uspon Evrope 1450-1789”, “Vatikan i Prvi svetski rat”, “Nevoljni ratnici”…) koje su prevedene na brojne jezike. Njegova knjiga “Kralj Petar I Karađorđević” se smatra za jednu od najboljih srpskih istoriografskih studija. Za svoj naučni rad je zadobio mnoštvo priznanja. Preminuo je 2016. godine.
„(…) neka Zavet moj bude da ću, do veka, biti prvi zaštitnik narodnih sloboda i najrevnosniji ustavni čuvar prava…“, ovako je izgledalo prvo obraćanje kralja Petra po stupanju na presto. Izrečeni zavet je održao do kraja života. U baruštini srpske politike (tolikoj da su pojedinci 1911. godine, najverovatnije crnorukci, iskopali grob kraljevih roditelja, odsekli i odneli lobanju kneza Aleksandra) kralj Petar je uspeo da održi demokratsku i ustavnu vladavinu, gnušajući se svakog tiranstva. Sloboda štampe (na kojoj je insistirao čak i kad je lično napadan), pokušaj da se ukrote pomahnitale političke stranke i interesne grupe (ponajviše Pašić i crnorukci), privredni i kulturni razvoj (u zemlji koja je bila u užasnom stanju), sve su to njegove zasluge. Bilo je, naravno, i loših stvari. Nabrojaćemo samo neke. Plahovit karakter, loše vaspitana deca (ponajviše sinovi koji su se trvili i proganjali do smrti), nemoć (u svom dnevniku kralj Petar o odnosu prema ratnim invalidima i siročadi piše: „Napušteni od vlasti. Sramota“, ili o opštoj korumpiranosti u društvu: „Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zakona jer su ministri ili njihovi rođaci umešani – patrioti.“), staračka džangrizavost i nesnalažljivost… Ali i pored ovih mana, kralj Petar je ostao upamćen kao demokratski vladar, čovek koji nikada nije zloupotrebio vlast zarad sticanja materijalnog bogatstva i ostalih privilegija. Moglo bi se reći da je jedan od retkih, možda i jedini vladar na ovim prostorima, koji je tako vladao. Plemeniti vođa, najjednostavnije rečeno, izuzetak u velikom društvu dripaca, drumskih razbojnika, secikesa, opsenara i patoloških lažova koji se nazivaju vođama. U ovoj maestralnoj knjizi taj, bez preterivanja, uzvišeni život je dobio dostojan prikaz.

Naslov: Kralj Petar I Karađorđević I-III
Autor: Dragoljub Živojinović (1934-2016)
Izdavač: Zavod za udžbenike, Beograd, 2009
Strana: 1384