Goli život – Danilo Kiš i Aleksandar Mandić

Jedna od najvećih grešaka, verovatno i najtragičnijih, koje možemo učiniti u pogledu na istorijske događaje, uopšte na samu istoriju, je anahronizam. Još preciznije, mi nikako nećemo moći da shvatimo istorijske događaje ukoliko ih posmatramo očima današnjice. Još gore, tako ćemo počiniti svojevrsni istorijski falsifikat. Primera radi, pogled na istoriju srednjeg veka u kom će se tražiti nekakva državnost ili još gore nacionalna samosvest biće užasna greška. Ponajviše zato što ćemo devetnaestovekovne koncepte nacionalne države, podjednako i same nacije, preneti u vreme u kom ti koncepti uopšte nisu postojali. Isti slučaj važi i u obratnom slučaju. Posmatrati sadašnjost kroz vizuru prošlosti, takođe, dovodi do propasti. Ponajviše zato što se kontekst određenog vremena, životnih shvatanja, podjednako i morala nikako ne može preneti u sadašnjost. Čak i u slučaju da je prošlo vreme bilo bolje – ima, naravno, i takvih – to vreme nikako ne može biti reper za sadašnjost. Naprosto, ono je prošlo i nikako se ne može vratiti. Razume se, to ne znači da ne treba tražiti ono što je bilo dobro u tom vremenu, ali želeti da se prošlo vreme vrati je želja unapred osuđena na propast. I vrlo opasna. Nema boljeg primera za to od bivših komunističkih zemalja. Nostalgično sećanje na prošlost i na vođe koje su vladale u tom vremenu dovodi do traženja takvih vođa u sadašnjosti. Šta se dešava kada se takav vođa pronađe svima nama je dobro poznato. Ali da se vratimo na stvar. Pored anahronizma, druga velika greška u pogledu na istorijske događaje je ideološka pristrasnost. Ništa manje i svojevrsna selektivnost, koja je i naša tema. To je pre svega pitanje, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali, čega se to mi zapravo sećamo? I šta nam je zaista bitno? Primera radi, mada je ovaj primer prilično ekstreman, ukoliko bismo zaboravili Hitlerovu diktatoru, holokaust i rat – razume se, to je nemoguće, ali pretpostavimo ovakvu stvar – Hitler bi bio posmatran kao veliki reformator koji je podigao Nemačku iz pepela, isto tako i kao lider koji je Nemcima doneo ekonomski prosperitet. Slična, mada ne i identična stvar, je i naš pogled na Tita. I to sa velikom razlikom. Prva je da je Tito bio antifašista, čovek koji vodio jednu od najhrabrijih vojski u Drugom svetskom ratu. On je bio i lider koju je iz pepela podigao jednu zemlju i omogućio dobar život najvećom delu stanovnika Jugoslavije. Ali u isto vreme, Tito je bio tvorac Golog otoka, jednog od najmonstuoznijih logora u evropskoj istoriji. I tu dolazi ono pitanje: šta nam je bitnije? I čega to treba da se sećamo? Danilo Kiš i Aleksandar Mandić nisu imali tu dilemu.
Sada već davne 1989. godine Danilo Kiš i Aleksandar Mandić odlaze u Izrael sa idejom da urade intervjue sa dve preživele zatočenice Golog otoka, Evom Nahir (njena životna priča je pretočena u izuzetni Grosmanov roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“ o kom je na ovom mestu pisano) i Ženi Lebl. To je rezultiralo dokumentarnim filmom „Goli život“, a sada, trideset godina kasnije, i knjigom u kojoj su doneseni ti intervjui. Polazeći od detinjstva ove dve žene, Danilo Kiš nas kroz razgovore sa njima vodi kroz mučni dvadeseti vek. Iskustvo holokausta, posleratne stvarnosti, hapšenja, isleđivanja i naposletku iskustvo golootočkog stradanja zadobilo je izuzetan prikaz u „Golom životu“.
Poslednje delo Danila Kiša, nekoliko meseci posle snimanja filma on je preminuo u Parizu, nastavlja put kojim je on krenuo objavom prevratničke „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Ako su prvu fazu njegove umetničke karijere odredile teme holokausta, ponajviše u „porodičnom ciklusu“, druga faza je suočavanje sa „našim“ zlom. Kako je to Kiš sjajno elaborirao u svojim esejističkim zapisima, mi ih ovde parafraziramo, to je suočenje sa istim zlom, možda čak i gorim zato što je to zlo imalo „dobre“ namere. I još podlijim, zato što se zarad nekakvog višeg cilja, pogotovo kod levičara, namerno prećutkuje. Tu omertu Kiš i Mandić prekidaju suočavajući nas sa istinskim zlom. Pristup je dokumentaristički, svaka činjenica je svetinja, a pokušaj da se ispričaju dve životne priče sveobuhvatan i iscrpan.
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu, odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš objavljuje polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz, gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Aleksandar Mandić, istaknuti srpski režiser i scenarista, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija režije predaje na Fakultetu dramskih umetnosti. Režirao je desetine dokumentarnih televizijskih emisija, filmova, muzičkih i kulturnih programa. Za dobar deo tih filmova i emisija sam je pisao scenarije. Dobitnik je niza priznanja za svoj filmski rad. U knjizi „Mera za meru“ sabrani su njegovi novinski i publicistički tekstovi.
„Kiš: Znači ta anegdota je bila provokacija i sad si ti verovatno šokirana tim saznanjem da te je čovek koji ti se udvarao, prijavio. To je bila provera tvoje budućnosti. Po tom scenariju, po logici stvari je trebalo, kao što kažeš, ti njega da prijaviš. Ženi Lebl: Da. Ako ga nisam prijavila, znači da sam banda. Kiš: I ti sad konačno spoznaješ greh? Ženi Lebl: Moj greh. Kiš: I da si zbog toga uhapšena? Ženi Lebl: Da“, govori jedna junakinja ove knjige. I polako dolazimo do suštine. U čemu je bila tolika strahota Golog otoka? Sasvim sigurno u mučenjima logoraša. Ništa manje i u stotinama užasnih smrti. Ipak, najveća strahota je bila potpuna dehumanizacija ljudi. Holokaust je bio industrija smrti, Gulag mučilište i ropski rad miliona, dok je Goli otok bio mesto na kom je pokušano ubijanje ljudskosti. Najbolje to svedoče ispovesti ove dve hrabre žene. Da li su u tome dželati uspeli? Na sreću, nisu. Baš kao i holokaustu, na Golom otoku su se pokazale dve strane naše prirode. Sjajno to Eva Nahir elaborira: „(…) ja mislim da se samo u groznim situacijama, u logorima i u opasnostima pokaže ono što je podsvesno u čoveku: ljudi dobri su postali još bolji, a gori su postali još gori – životinje.“ Sećanje na to zlo, ali i dobro, Danilo Kiš i Aleksandar Mandić su sa mnogo hrabrosti, pogotovo u onom vremenu, istinoljubivosti, ali i poštovanja prema žrtvama doneli u ovoj izuzetnoj knjizi. Na nama ostaje da sve to pamtimo, i da se vratimo na početak – da odaberemo da li nam je to uopšte bitno. I to sa svešću da će taj izbor odrediti našu ljudskost.

Naslov: Goli život
Autori: Danilo Kiš (1935-1989) i Aleksandar Mandić (1945-)
Izdavač: Yes-Pro, Beograd, 2020
Strana: 139

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Jakovljeve ljestve – Ljudmila Ulicka

Ukoliko se želi govoriti o slobodi, a o slobodi se uvek govorilo i uvek će se govoriti, čini se da je nemoguće početi bez onih, sada već opštepoznatih Miljkovićevih stihova. Pa da ih ponovimo i mi. „Hoće li sloboda umeti da peva / Kao što su sužnji pevali o njoj“, pita se Miljković u čuvenoj pesmi „Poeziju će svi pisati“. Suština je, što verovatno nikome neće promaći, u shvatanju slobode. U trenucima kada je sloboda nedostupna, ona je najveći ideal kome se teži. Kada se sloboda zadobije, to je već sasvim neka druga stvar. Najbolje to ilustruju tri ankete. U nedavnom istraživanju javnog mnjenja preko sedamdeset posto Rusa Staljina vidi kao pozitivnu istorijsku ličnost. I nije to kraj. Čak četrdeset šest posto ispitanih (da, dobro ste pročitali) smatra da su masovni zločini izvršeni za vreme Staljinove vladavine opravdani velikim rezultatima i ciljevima. Ne razlikuje se situacija ni u Rumuniji. Za četrdeset i sedam posto današnjih Rumuna Čaušesku je bio pozitivna istorijska ličnost. U slučaju Tita ta brojka se penje još više. Preko sedamdeset i pet posto stanovnika bivše Jugoslavije Tita smatra za apsolutno pozitivnu ličnost. Otkud ovakve brojke? To je najpre posledica sadašnjeg života. U haosu trenutne političke situacije i još više nesređenih ekonomskih i društvenih prilika, ljudi se sa nostalgijom sećaju pređašnjih vremena. Kada je, da i mi ponovimo bezbroj puta izrečene reči, vladao neki red. Što je taj „red“ brojne ljude odveo do smrti sasvim je druga stvar. I za većinu nebitna. Evo samo jedan primer. Prva asocijacija na vreme Titove vladavine će biti lagodan život i sigurnost, dok će u sasvim drugom planu ostati Goli otok, posleratne represalije i docniji progoni umetnika i intelektualaca. Da se ne priča tek o skoro milion ljudi koji su zbog loše ekonomske situacije otišli u inostranstvo. I u tome je najveći problem. Ona sloboda sa početka teksta. Još tačnije, pogrešno upotrebljena sloboda koja se u današnjici proglašava za glupost, apsolutno nepotrebnu stvar. Isti slučaj je i sa demokratijom koja je proglašena za najveću ludost. Najjednostavnije rečeno, naša nemogućnost da na slobodnim izborima izaberemo pravo rukovodstvo ne znači da demokratija ne valja. Isto tako i sloboda. To samo znači da nešto duboko ne valja sa nama. A boljeg primera nema za to od one tri ankete sa početka teksta. O značaju slobode velika ruska književnica Ljudmila Ulicka je napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Jakovljeve ljestve“ se nalazi sudbina porodice Osecki tokom jednog veka. To je rekapitulacija života Nore Osecki, ali i priča o odnosu njene babe Marusje i deda Jakova. Priča počinje sredinom sedamdesetih. Nakon babine smrti, Nora dobija kovčežić u kom su pohranjena pisma njenog dede. Sa tim kovčežićem će Nora proći kroz godine raspada Sovjetskog Saveza, brojne porodične probleme, tranziciju tokom devedesetih, ali i život u savremenoj Rusiji. Sve dok Nora konačno ne zaroni u pisma i otkrije istinu o Jakovu Oseckom, stradalniku i sužnju iz Gulaga. Istorija njene porodice, ali i sveta u kom je živela, je za Noru postala nešto sasvim drugo.
Inspirisana stvarnim događajima, još više sudbinom njenog dede koji je proveo decenije u Gulagu, Ljudmila Ulicka odlučuje da napiše pripovest o njegovom životu. Kao da nije dovoljno što se poduhvatila ovako teškog zadatka, Ljudmila Ulicka odlučuje da u isto vreme ispiše i pripovest o istoriji dvadesetog veka. Dok bi kod drugih pisaca to verovatno rezultiralo potpunom propašću, Ljudmila Ulicka stvara roman koji po svom zamahu, kompleksnim prikazom nimalo jednostavnih društvenih i političkih prilika, ništa manje i sjajno ispripovedanom pričom, predstavlja istinsko remek-delo. To je priča o dobrim ljudima, istinskim idealistima, koje užasno vreme odvodi u sunovrat. U isto vreme je to i priča o zlu ideologije, onoj Kišovoj „krmači koja proždire svoj okot“. Najbolje to sama Ulicka obrazlaže: „Naš život, jedini, koji nam toliko obećava, prolazi na pozadini velikog svjetskog bezumlja.“
Ljudmila Ulicka, po mnogima najznačajnija savremena ruska književnica, je rođena u malenom uralskom gradu Davlekanovo. Po završenim studijama biologije radi u Institutu za genetiku u Moskvi. Dobija otkaz nakon što je otkriveno da distribuira tada zabranjene knjige. Prva književna dela objavljuje tek sa pedeset godina. Ipak, slava brzo dolazi. Za romane, zbirke priča i drame je dobila desetine ruskih i internacionalnih nagrada. Njeni romani („Sonječka“, „Slučaj Kukocki“, „Zeleni šator“…) i zbirke priče („Providne priče“, „Ljudi našeg cara“…) se smatraju za vrhunac ruske proze u poslednjih nekoliko decenija. U svom društvenom i političkom angažmanu je veliki protivnik sadašnje ruske vlasti. Dela su joj prevedena na gotovo sve svetske jezike, a doživela su i nekoliko uspešnih filmskih adaptacija.
„Pored svih ostalih njegovih vrlina – Tolstoj nas (…) odgaja u iskrenosti. Nema ničega težeg od iskrenosti“, piše Ulicka u ovom romanu. Upravo ta iskrenost je i najvidljivija u „Jakovljevim ljestvama“. Pred nama je teška priča, ona u kojoj ideologija pobeđuje ljudskost, u kojoj sinovi denunciraju svoje očeve, a žene ostavljaju muževe zbog politike. Ali, isto tako, i pripovest u kojoj ni višedecenijsko robijanje u Gulagu ne može da porazi istinsku ljubav, kakav je slučaj sa Jakovom Oseckim, glavnim junakom ovog dela. Ljudmila Ulicka je izatkala savršeni roman, neverovatnu pripovest o jednom veku istorije, još više o silnim nesrećama tog veka. U „Jakovljevim ljestvama” nema jeftine utehe, nema podilaženja zločincima, nema ni pravdanja i praštanja. Pred nama je život, onakav kakav on jeste. Ono Tolstojevo odgajanje u istini. Ne i manje bitno, ovaj roman je maestralna slika mučne istorije, one koja se danas romantizuje i pretvara u nešto sasvim drugo. Priča je to o vremenu u kom slobode nije bilo. I o ceni te slobode: „Najvažnije je zlo to što je čovječanstvo jadno, prljavo, nekulturno, što ništa ne razumije. I za stjecanje svjesnosti plaća obično stoljetnim patnjama i velikim krvoprolićima. Ali to vrijedi takvu cijenu.“

Naslov: Jakovljeve ljestve
Autor: Ljudmila Ulicka (1943-)
Preveo: Igor Buljan
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2019
Strana: 567

Beogradski trio – Goran Marković

Jedan veliki jubilej, pored stogodišnjice Jugoslavije, obeležio je sada već proteklu 2018. godinu. U pitanju je sedamdeset godina od donošenja rezolucije Informbiroa i poprilično burnog raskola Staljin-Tito. Ni jedna ni druga godišnjica nisu zvanično proslavljene, najpre zato što je usled raspada i konačnog nestanka socijalističke Jugoslavije slavljenik preminuo. Ali se ipak čini da je prva godišnjica izazvala mnogo veću pažnju od one druge, podjednako i žučne debate, o čemu je na ovom mestu već pisano. Odgovor zašto je tako nije lak. Na prvom mestu, slavljenika nema, rekli smo već. To još više proizilazi iz sadašnje političke situacije. Podsećanje na Titovo „ne“ Staljinu je za sadašnje političare, isto tako i za istoričare, vrlo opasno, ponajviše zbog zavisnosti od novog ruskog „Velikog brata“. Podjednako i zbog promene društvene i političke paradigme koja se u tim godinama dogodila. Da bi se sve ovo shvatilo, potrebno je vratiti se na početak. Još tačnije na 1948. godinu. Ustoličenje nove revolucionarne vlasti pratio je isto tako revolucionarni teror. Razume se, dobar deo, sasvim sigurno i najveći, likvidiranih je zaslužio tu kaznu. U bilo kojoj zemlji, uzmite samo kao primer Francusku, kolaboracionističke snage nisu mogle da očekuju milost. Problem je nastupio zbog streljanja i osuda nevinih, koliko mogućih političkih neprijatelja, još više onih ljudi kojima je oteta imovina. U Jugoslaviji je uspostavljen staljinistički model vladavine, koji je u prvim godinama, po nekima, bio gori čak i od Sovjetskog Saveza za vreme Staljina. Tako je, recimo, Borislav Pekić tih godina osuđen zbog, možete li samo da zamislite veću nebulozu, „fašističkih aktivnosti protivu ustavnog poretka“. Raskol sa Staljinom dovodi do promene ovakve politike. Sada se neprijatelji traže u sopstvenim redovima (otprilike kao i sa Trockim i kompanijom u Rusiji). Otpor staljinizmu se vrši na staljinistički način, najgorim mučenjem i progonom nevinih ljudi (najpotresnija svedočenja ovih događaja je ostavio Dragoslav Mihailović). Voljno ili ne, to je pitanje oko koga se i danas lome koplja, Tito posle 1948. godine menja i društveni kurs zemlje. Malo po malo, stvara se potrošačko društvo (ono što je i dalje najveći san svih jugonostalgičara), spoljna politika se sve više okreće ka zapadnim zemljama, a umesto socrealizma ustoličen je novi pogled na umetnost, najvidljiviji u arhitekturi i slikarstvu. Tako će u narednih nekoliko decenija postojati, možda je tako najbolje reći, meka diktatura. Sloboda postoji, ali je ona ograničena. I baš iz toga proizlazi najveći problem. S jedne strane imate zastupnike mišljenja o društvenim i umetničkim slobodama, što je istina, ali i one koji govore o teroru koji se nastavio i posle 1948. godine, što je isto tako istina. Rezultat je opšta papazjanija, koja je opstala do današnjice. U ovoj jubilarnoj godini Goran Marković je dao novi pogled na 1948. godinu.
U središtu romana „Beogradski trio“ nalazi se lik velikog britanskog prozaiste Lorensa Darela. Baš u vremenu donošenja rezolucije Informbiroa on dolazi u Beograd, gde će naredne tri godine raditi kao ataše za štampu u britanskoj ambasadi. Igrom slučaja, Darel se upušta u ljubavnu aferu sa profesoricom srpskohrvatskog jezika, koja u ovim danima doživljava teške trenutke. Njen muž Bora je uhapšen i poslat na Goli otok. Vlasti će i nju brzo zatvoriti. Lorensu Darelu ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da je spase.
Ono što sasvim sigurno predstavlja najveći literarni kvalitet ovoga romana je savršeno kompoziciono rešenje. „Beogradski trio“ je sastavljen iz nekoliko desetina fragmentarnih delova, najčešće zvaničnih dokumenata. Dobro poznata postmoderna tehnika preplitanja istinskih dokumenata sa fikcijom u ovom delu zadobija majstorskog izvođača. Neštedimice koristeći prepisku između organa jugoslovenske vlasti, najčešće je u pitanju ustrojstvo logora Goli otok, podjednako i britansku diplomatsku prepisku, Goran Marković sastavlja pregled tadašnje političke situacije. Rezultat je sjajan prikaz jednog poprilično užasnog vremena i ništa bolje društvene situacije, kakva je nažalost ostala nepromenjena do današnjice.
Goran Marković spada u red najznačajnih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio roman „Tito i ja“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.
Pisati o velikim istorijskim događajima nimalo nije lako, pogotovo ako je to u pitanju romaneskno stvaralaštvo. Ponajviše zato što se čini da je nemoguće pomiriti opštu sliku, ukoliko je ona isuviše prisutna to neminovno prerasta u istorijsku ili političku studiju koja „jede“ romaneskni potencijal, sa pojedinačnim ljudskim sudbinama, koje opet ne mogu da funkcionišu bez pregleda opšte slike. U ovom romanu je ta opasnost izbegnuta. Goran Marković vešto premošćava jaz između javnog i privatnog, i to kroz neprestano preplitanje zvaničnih dokumenata, privatnih prepiski i dnevničkih zapisa. Mi u ovom romanu vidimo kako se političke odluke donose i primenjuju, ali i kakve one posledice izazivaju u turbulentnim istorijskim vremenima. Goran Marković je sasvim sigurno napisao jedno od najboljih književnih dela o čuvenoj 1948. godini. I još bitnije, dao lekciju kako o istoriji treba da se piše. Glavni junak ovog romana, Lorens Darel, je to najbolje izrazio: „Iako je svestan svakog nesklada, svake nesreće u prirodi čoveka, umetnik ne može da uradi ništa kako bi upozorio svoje prijatelje, da ukaže, da vikne na vreme i pokuša da ih spase. To bi bilo nekorisno. Jer svi su oni svesni kovači sopstvene nesreće. Sve što umetnik može da kaže kao imperativ jeste: Razmišljaj i plači!

Naslov: Beogradski trio
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 197

Pročitajte i prikaz zbirke pripovedaka
Gorana Markovića „Tri priče o samoubicama“

Bife Frojd – Miloš Živković

Iako će ovaj iskaz neminovno zaličiti na otkrivanje tople vode, on se mora izgovoriti. Umetnost je laž. Pogotovo ona narativna. Toga su svesni i tvorac i recipijent umetničkog dela. Sporazum je to koji važi otkako postoji umetnost. Otvarajući prvu stranicu nekog romana, ili odlazeći u bioskop ili pozorište, mi svesno ulazimo u svet koji nije stvaran. Ili da to pojednostavimo, mi prisustvujemo laži. I tu nastupa magija. Iako svesni laži, mi počinjemo da verujemo u nju. Svet, recimo, „Braće Karamazovih“ za nas postaje realnost, a Ivan i Aljoša su ljudi od krvi i mesa, baš kao i mi. Sve to traje dok ne zatvorimo korice romana. Ono što je bila stvarnost opet se pretvara u laž. Maestralnu, doduše. Stvar sa umetnošću tako stoji i gotovo da ne postoji ljudsko biće koje je nije svesno. Ali, opet, izuzeci nisu retki. Delimičnu krivicu za to snosi i sama umetnost. Papazjanija nastaje kada se određeno umetničko delo oslanja na stvarnost. Zaklanjajući se iza istinitosti priče, ono pokušava da realnost sjedini sa izmaštanim. Takve su knjige i filmovi sa napomenom da su nastali na osnovu stvarnih događaja. Želeći valjda da na taj način svojoj tvorevini udahnu pečat istinitosti, a neretko i da profitiraju na slavi stvarnog događaja, ta dela čine lošu uslugu recipijentu. Najpre zato što on počinje da gubi nit koja razdvaja stvarno i izmaštano. A da se ne lažemo, čak i ona umetnička dela koja se diče svojom „istinitošću“ itekako su iskonstruisana stvarnost. Situacija postaje još teža sa pojavom postmoderne. Stvarnost i fikcija su toliko izmešane da granica prestaje da postoji. Vrhunac ove fuzije doživljavamo u sadašnjosti i to kroz dela Svetlane Aleksijevič i Karl Uvea Knausgora. Da sve bude gore, postoje i čitaoci koji su nesposobni da raščlane ove dve kategorije. Na njih posebnu pažnju obraća Umberto Eko: „U jednom romanu činjenice iz domena fantastike i reference na stvarni svet često se tako gusto prepliću da mnogi čitaoci izgube kompas. Otud se dešava da romane uzimaju za ozbiljno, kao da govore o nečemu što se stvarno dogodilo (…)“ Sve su to opasnosti sa kojima se jedan konzument umetnosti mora suočiti. A one su najveće u delima u kojima je fikcija i realnost toliko sjedinjena da ta dela postaju nova stvarnost. Jedno od tih dela je i roman „Bife Frojd“ Miloša Živkovića.
Šezdesete su godine dvadesetog veka. Slavni Karl Gustav Jung broji svoje poslednje dane. Prilikom sređivanja kartoteke pronalazi zabeleške sa seansi koje je vodio sa Anom Zec. Kratkotrajna ljubavna afera sa Anom izgleda da je u Jungu ostavila veliki trag i on odlučuje da je ponovo pronađe. I to u Jugoslaviji. Jung stiže u Beograd. Tamo ga čekaju sveprisutne tajne službe kojima je taj čudni stranac mnogo sumnjiv, profesor biologije Baltazar Novak (onaj čuveni profesor Baltazar iz crtanog filma), šaroliko društvo okupljeno u bifeu „Frojd“, ali i astronaut Jurij Gagarin koji je na poziv Tita došao da pomogne razvoj jugoslovenskog svemirskog programa. Ni kriv ni dužan, Jung upada u sulude beogradske avanture.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je autorova erudicija. Pišući „Bife Frojd“, Miloš Živković ništa ne prepušta slučaju. Pa bila to sama ličnost Junga ili istorija Jugoslavije i Beograda tokom šezdesetih godina. Znalački pripremivši scenu, autor pristupa radnji. A ona je izvedena sjajno. Negde između avanturističkog romana i groteskne igrarije mi prisustvujemo nizu događaja. Još bitnije, roman se ne iscrpljuje u vrcavoj duhovitosti i avanturi. Tu je i mudrost, najviše oličena u Jungovom liku. Takav je, recimo, njegov stav o večitom pitanju srpsko-hrvatskih odnosa: „Ne mogu da vas slušam više! Ono što je cenjeni i osporavani Frojd nazvao narcizmom malih razlika, u slučaju vas Srba i Hrvata može se slobodno nazvati i nacizmom malih razlika! (…) Kosmos vas je obdario sa toliko sličnosti, tu pre svega mislim na isti jezik, i isto toliko slepila, da se ta netrpeljivost u oku posmatrača sa strane pretvara u apsurdni blizanački sukob.“
Miloš Živković je završio studije filmske produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Debituje 2004. godine sa zbirkom „Crvene priče“ u kojima opisuje život socijalističke Jugoslavije iz ironijske vizure. Njegov prvi roman „Bife Frojd“ je zadobio sjajne kritike i do sada je doživeo dva izdanja.
Da se vratimo na priču sa početka. Još tačnije na odnos stvarnosti i fikcije, i to kroz konkretan primer „Bifea Frojda“. Pred nama su istinite ličnosti (Jung, Tito, Gagarin…) koje su tako sjajno predstavljene da čitalac ima utisak da se ova priča zaista dogodila. Ali to, naravno, nije istina. Jung nikad nije bio u Beogradu, a tek ne upoznao Gagarina i Tita. No, da se manemo priče o čitaocima sa hroničnim nedostatkom mašte. Ovde je mnogo bitnije pitanje laži, koliko god ovaj izraz možda grubo zvučao, koja se preko umetnosti pretvara u stvarnost. A to je jedino moguće u slučaju kad imamo sjajnog pripovedača. Takav je Miloš Živković. Kroz pedantno izučavanje istorije, sjajni prikaz našeg mentaliteta (kao ilustracija neka posluži misao jednog udbaškog doušnika: „Za sada se ne ponaša sumnjivo, što je samo po sebi sumnjivo!“), izuzetnu duhovitost, ali i ništa manje dobru naraciju, Miloš Živković je izatkao izmišljenu priču koja je postala nova stvarnost. I ne samo to. Svet „Bifea Frojd“ je mnogo zanimljiviji od onoga što označavamo kao stvarnost.

Naslov: Bife Frojd
Autor: Miloš Živković (1974-)
Izdavač: Admiral books, Beograd, 2014
Strana: 202

Odeljenje za rak – Aleksandar Solženjicin

Odeljenje za rak„(…) Zašto bi ona čitala ‘Anu Karenjinu’? Nije li dosta ono što si sam doživeo? … Gde da pročitamo nešto o nama, o nama? Treba li pričekati sto godina?“, pitanje je koje postavlja jedna od junakinja romana „Odeljenje za rak“. Ovo „o nama“ odnosi se na žrtve staljinističkih progona i logora. A odgovor je vrlo jednostavan – treba čitati Solženjicina, jednog od najvećih protivnika totalitarnog sovjetskog režima i verovatno čoveka koji ga je na najbolji mogući način opisao. Kakav je to bio režim na svojoj koži najbolje je osetio sâm Solženjicin. Godine 1945. osuđen je na devet godina robije i večito progonstvo u Sibir. U najtežim mogućim uslovima zatočenik je u Staljinovim gulazima sve do 1953, kada biva poslat u progonstvo. Konačno na kakvoj-takvoj slobodi on počinje da piše, svestan da ništa od toga neće biti objavljeno. I zaista za publikovanje njegovog prvog značajnijeg dela trebalo je sačekati punih devet godina i promenu političke klime. Zahvaljujući destaljinizaciji koju sprovodi Hruščov, Solženjicinu je dozvoljeno objavljivanje i selidba u Moskvu. Kratki roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“ izaziva pravu buru u tadašnjem Sovjetskom savezu, jer po prvi put tema jednog književnog dela postaje Gulag. Ali, to ne traje dugo. Dolazak Brežnjeva na vlast početak je nove Solženjicinove golgote. Romani „U prvom krugu“ i „Odeljenje za rak“ povlače se iz štampe, a autoru su zabranjeni javni nastupi. Tu na scenu stupa čuveni sovjetski samizdat i ova dva dela polujavno cirkulišu od ruke do ruke. Još važnije, rukopisi stižu do inostranstva i tu bivaju integralno objavljeni. Kao potpuni šok ne samo za Solženjicina, već i za sovjetsku vlast – a zahvaljujući upravo ovim romanima – on dobija Nobelovu nagradu za književnost 1970. godine.
Za razliku od romana „U prvom krugu“ koji direktno govori o staljinističkim logorima, „Odeljenje za rak“ je više okrenutо onome šta se dešava posle zatočeništva. Samim tim se može smatrati i direktnim nastavkom Solženjicinovih ranijih dela. Potka ovoga romana je boravak Olega Kostoglotova, bivšeg političkog kažnjenika, na odeljenju za rak. Zbog direktnog pozivanja na sopstveno iskustvo, naime Solženjicin se zaista lečio od raka u bolnici u Taškentu (nekada deo Sovjetskog saveza, sada glavni grad Uzbekistana), „Odeljenje za rak“ možemo posmatrati i kao poluautobiografski spis. Minuciozno prodirući u ljudsku psihu Solženjicin nam daje raznoliku galeriju likova od političkog komesara i potkazivača za vreme Staljinove vladavine, mladog idealističkog studenta, ambicioznih medicinskih sestara i lekara, ali i onih koji su potpuna suprotnost, obolelih seljaka i radnika, pa sve do prokaženih političkih zatvorenika. Sve njih povezuje odsutna borba protiv zajedničkog i podmuklog neprijatelja – raka. Ipak, kakva je država, takva je i bolnica. Prljavština, nemar, očaj i beznađe sjedinjuju se u opštu sliku propasti društvenog sistema oličenog u jednom bolničkom odeljenju.
Roman „Odeljenje za rak“ je kompoziciono izuzetno složen. Ogroman broj likova, tema i sudbina u krajnjem zbiru, a ponajviše zahvaljujući Solženjicinovom talentu, povezuje se u odličnu celinu. Osim onog osnovnog značenja – autobiografske priče o lečenju od raka, ovaj roman se može posmatrati i kao povest o neostvarivoj i nemogućoj ljubavi između medicinske sestre i glavnog junaka. Nije zanemarljiv ni onaj politički deo koji govori o prvim danima destaljinizacije i strahu političkog komesara Pavela Rusanova da će odgovarati za svoja nedela i lažne prijave koje su odvele desetine ljudi u Gulag. A najvažnije od svega, ovo je odlična psihološka studija o tome kako se ljudi različitih karaktera bore protiv neizlečive bolesti. Solženjicinove rečenice su britke, na momente duhovite i ironične. Pripovedački talenat istinskog književnog genija propraćen je ne samo ličnim iskustvom sa rakom, već i pedantnim izučavanjem medicinske literature. Izuzetno čitljiv, ali u isto vreme stilski bogat, ovaj roman je sasvim sigurno jedno od najvećih dela ruske književnosti dvadesetog veka.
Dobijanje Nobelove nagrade za književnost nije popravilo Solženjicinov položaj. Naprotiv, protiv Solženjicina se diže celokupna sovjetska propagandna mašinerija, a orkestrirane napade prati i neuspešni pokušaj njegovog ubistva. Godine 1974. uhapšen je i proteran iz Sovjetskog saveza. Živi u emigraciji punih dvadeset godina, gde postaje simbol borbe protiv komunističkog totalitarizma. Umro je u Moskvi 2008. Za sobom je ostavio nekoliko izuzetnih romana (pored ranije pobrojanih tu su i „Avgust 1914“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“), zbirki pripovedaka, kao i dramskih i esejističkih dela. Ostaće najviše upamćen po trotomnoj knjizi „Arhipelag Gulag“, izuzetnom svedočenju koje je svetu predočilo razmere i monstruoznost Staljinovih progona nevinih.
Roman „Odeljenje za rak“ odmah po dobijanju Nobelove nagrade preveden je na srpsko-hrvatski jezik. Jugoslovenskom komunističkom režimu Solženjicin je poslužio kao odlično pokriće za borbu protiv staljinizma. Ipak, klima se menja pošto se Solženjicin oštro usprotivio mogućoj dodeli Nobelovoj nagradi za mir Josipu Brozu. Demonizacija pisca i zabrana štampanja njegovih dela, identična je onoj sovjetskoj. Stoga je na nesreću jedino izdanje „Odeljenja za rak“ ovo iz 1970. godine. Poslovična nezainteresovanost srpskih izdavača za dela velikih autora i hiperprodukcija raznoraznog smeća, ne obećavaju da će se ta greška ispraviti. A to je velika šteta, najpre zato što se preko ovoga dela mlađe generacije mogu upoznati sa Staljinovim režimom i posledicama koje je njegova vladavina ostavila. Još bitnije je to što ovaj roman svojim kvalitetom prevazilazi okvire političke angažovanosti i na najbolji način nastavlja književnu tradiciju čiji su najznačajniji predstavnici bili Dostojevski i Tolstoj.

Naslov: Odeljenje za rak
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveli: Ivan i Jakša Kušan
Izdavač: Otokar Keršovani, Rijeka, 1970
Strana: 385