Dan skakavaca – Natanijel Vest

Kao jednu od posledica slave nakon objavljenog romana „Ime ruže“, Umberto Eko navodi pisma brojnih čitalaca, koji su ga optuživali da je „ukrao“ njihove životne priče, iako ih Eko, naravno, nikada nije ni upoznao. I ne samo to, brojni čitaoci su opsedali knjižaru u kojoj je Eko „pronašao“ rukopis romana. Iako ovo pre svega govori o kvalitetu romana, najpre njegovoj ubedljivosti, neprepoznavanje granice između izmišljenog i stvarnog sveta predstavlja veoma zanimljivu temu. Ako izuzmemo redak mentalni poremećaj – da, on zaista postoji – u kom se granice između umetničke fikcije i realnosti ne razaznaju, ovakvo ophođenje prema fikciji se pripisuje najčešće neobrazovanim ljudima. Nema boljeg primera za to od groteskne peticije tokom devedesetih na ovim prostorima da se oslobodi voljena glumica telenovela, uzgred „zarobljena“ u seriji. Ipak, da li je to baš tako? I da li je samo „plebs“ žrtva ovakvih deluzija. Rekli bismo da to nikako nije slučaj. Dobar deo stvarnosti u kojoj živimo plod je čiste fikcije. Možemo slobodno reći nekakve vrste društvenog dogovora. Pre svega su to religije, ukoliko ih posmatramo sa racionalne tačke gledišta. Uostalom, religije su fikcije i za same vernike. Jedan hrišćanin će, uzmimo ovo samo kao primer, posmatrati hinduizam kao potpunu izmišljotinu. Isto važi i u obratnom slučaju. Jedino će uverenje u koje verujemo za nas biti „stvarno“. Slična stvar je, uzećemo i ovo kao još jedan primer, i sa državama. Iako one ne postoje kao fizički entiteti – državne granice, zakoni, ustrojstvo i simboli su plod fikcije i vrlo lako mogu biti promenjeni ili jednostavno izbrisani, tome su najbolji svedok ovi prostori na kojima je za manje od jednog veka stvoreno desetine različitih država na istoj teritoriji – ove reči će kod mnogih izazvati bes. Država je za njih svetinja za koju će, ukoliko to zatreba, položiti i svoj život. Ne razlikuje se ni pojam nacije. Ona je takođe fikcija, i to relativno skoro nastala, koja proizilazi jedino iz našeg uverenja. Isto se odnosi i na naše ideološke poglede, ali i na stvari koje za nas imaju materijalnu vrednost. Uzmimo samo kao primer zlato. Da mu ljudi nisu pridali toliku važnost, zlato bi bilo samo jedno od mnoštvo metala. Identična stvar je i sa novcem. Ukoliko ljudi prestanu da „veruju“ u njega, novac postaje običan papir. Da se uverite u to, samo se setite starih novčanica koje više nemaju nikakvu vrednost. Isto važi i za našu temu, novovekovno gubljenje granice između fikcije, koju nam pruža „industrija snova“, i realnosti. Sjajan roman o tome je napisao Natanijel Vest.
Tod Haket, glavni junak romana „Dan skakavaca“, radi kao scenski dizajner u Los Anđelosu tokom tridesetih godina. Njegova želja da postane veliki slikar nije nestala. Naprotiv. On pomno planira slikanje ogromnog platna „Los Anđelos u plamenu“. Vreme do ostvarenja tog sna on prekraćuje druženjem sa čudnom skupinom ljudi. Tod je zaljubljen u lepoticu Fej Griner, kojoj je jedini san da postane slavna glumica. Oko nje obleću još dvojica muškaraca, depresivni provincijalac Homer Simpson i sitni prevarant Ejb Kusič. Prateći njihove živote isprepletane sa životom industrije snova, Natanijel Vest ispisuje izuzetan roman.
Iako po svojoj formi roman „Dan skakavaca“ predstavlja skup labavo povezanih celina, sjedinjenih pre svega prisustvom glavnog junaka, njegova snaga leži pre svega u silovitosti prikaza nekoliko ljudskih sudbina, ništa manje i sveta popularne kulture koji se preliva u stvarnost. Taj prelom Natanijel Vest izuzetno vešto oslikava, neretko ga i groteskno izobličavajući, pogotovo na poslednjim stranicama romana. Sukob je to između mučne realnosti i fantazmogoričnog sveta Holivuda, koji predstavlja antipod toj stvarnosti. Kad se te dve stvarnosti susretnu, poraz je neminovan.
Natanijel Vest, istaknuti američki književni stvaralac prve polovine dvadesetog veka, rođen je u emigrantskoj jevrejskoj porodici. Nakon završenih studija, seli se u Pariz, ali brzo biva prinuđen da se vrati u Ameriku. Posao u očevom preduzeću ga ne ispunjava, pa postaje noćni upravnik u jednom hotelu. Objavio je četiri romana, nekoliko priča i napisao preko deset filmskih scenarija. Poginuo je u automobilskoj nesreći 1940. Za života nije doživeo veliku slavu, baš kao ni zadobio materijalnu korist od pisanja. Njegova dela posthumno zadobijaju popularnost, a roman „Dan skakavaca“ mnogi smatraju za jedno od najvećih dela američke književnosti. Po njegovim delima snimljeno je nekoliko filmova, a ona su poslužila i kao inspiracija brojnim umetnicima (inspirisan ovim romanom Bob Dilan snima pesmu „Day of the Locusts“, a Homer Simpson, lik iz animirane serije „Simpsonovi“, dobija ime po junaku ovog romana). Na srpskom je, zasada, objavljen samo ovaj roman Natanijela Vesta.
„Namera da zadive bila je isuviše nametljiva i prosta. Nije lako smejati se potrebi za lepotom i romantikom, ma koliko to izgledalo loše, čak i užasno. Ali je lako uzdisati. Ništa tužnije od istinski apsurdnih stvari“, ispisuje Natanijel Vest u ovom romanu. Njegovi junaci su umorni i ozlojeđeni ljudi, propalih karijera, bez bilo kakve budućnosti. Sem jedne. Industrije snova. Holivud tim ljudima pruža lepotu, glamur, mogućnost da se postane zvezda ili da se barem uživa u njihovom društvu. Suštinski: neki znatno bolji i lepši život. Problem je jedino u tome što je sve to, naravno, laž. Ništa drugo do jeftina simulacija stvarnosti u koju junaci, nažalost, veruju, da se vratimo na početak priče. Ispisujući pripovest o susretu između izmaštanog sveta i realnosti – začetku sveta mas medija i sveprisutne manipulacije, najbolje opisane u Bodrijarovoj studiji „Simulakrumi i simulacija“, koju bi, uzgred, neko posle trideset godina mogao ponovo da izda u srpskom prevodu – Natanijel Vest stvara izuzetan roman, priču o neminovnom krahu koji taj susret donosi: „Njihova dosada postaje užasavajuća. Shvataju da su prevareni i gore od prezira. Svakodnevno tokom svog života čitali su novine i gledali filmove. I jedno i drugo su ih hranili linčovanjima, ubistvima, seksualnim zločinima, eksplozijama, saobraćajnim nesrećama, ljubavnim gnezdima, požarima, čudima, revolucijama, ratovima. Zbog ovakvog režima ishrane postali su prefinjeni. (…) Nije bilo ničeg dovoljno nasilnog da ponovo zategne njihova oklembešena tela i umove. Bili su prevareni i izdani. Robovali su i štedeli ni za šta.“

Naslov: Dan skakavaca
Autor: Natalijel Vest (1903-1940)
Preveo: Nikola Matić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 203

Hohštapler – Havijer Serkas

Ona sada već čuvena frojdistička borba, poznata verovatno i poslovičnim dživdžanima na grani, između Erosa i Tanatosa, još tačnije – borba između nagona smrti i života, jedna je od najvećih tema literature. Ponajviše zato što iz te borbe proizilaze i najbolje i najgore čovekove osobine. Ipak, pre nego što duže progovorimo o toj borbi, treba se vratiti u duboku prošlost. Još tačnije, treba se podsetiti jedne Aristotelove misli. On u „Poetici“ umetnost, baš kao i Platon, karakteriše kao podržavanje stvarnosti. Za Aristotela je to podražavanje i njena najveća čar. Ponajviše zato što nam umetnost preko podražavanja pruža mogućnost da bolje razumemo sebe i svet u kom živimo. Naravno, ovakvo ukazivanje nikako ne treba da preraste u didaktiku, zato što se u tom slučaju umetnost pretvara u moralisanje ili jeftini propagandni pamflet. Još češće, kič. Setite se toga kad budete čitali Lazu Lazarevića i uvideli razliku u kvalitetu između pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti“ i „Školske ikone“. Ali da se vratimo na našu temu. Literatura je od svojih najranijih početaka pokušavala da uđe u najskrivenije kutke čovekovih htenja, misli i osećanja. Još preciznije, da na svetlost dana iznese ono što je najbolje, ali isto tako i najgore u nama. Pojednako i ono što se nalazi između ta dva pola. Nigde to nije vidljivije nego u priči o varalicama. Homerova „Odiseja“ je ništa drugo nego priča o jednom prevarantu. Odisej je na večitoj razmeđi između dva moralna pola. Njegova hrabrost, pamet i požrtvovanost su nerazdeljivo povezani sa njegovom beskrupuloznošću i lukavstvom. Još jedna varalica je lik Robina Huda, dobrog razbojnika. U našem slučaju je amblematični primer Marko Kraljević. Njegova snaga i hrabrost su nerazdvojivi od njegovog lukavstva i „problematičnog“ ponašanja. Ni moderna književnost ne zaostaje za starim uzorima. Tomas Man u romanu „Ispovesti varalice Feliksa Krula“ ispisuje priču o vrsnom prevarantu. Junak romana „Baudolino“ Umberta Eka je slična bitanga i prevarant. Još jedan veliki pisac, Havijer Serksas, se hvata u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom, pokušavajući da odgonetne šta nas to fascinara kod varalica.
Glavni junak Serkasovog romana „Hohštapler“ je čuveni Enriko Marko, čovek koji je izazvao jedan od najvećih skandala u savremenoj istoriji Španije. Šta je on učinio? Najjednostavnije rečeno, Enriko Marko je iskonstruisao ceo svoj život. Borac protiv Frankove diktature, zatočenik u nacističkim logorima, večiti borac protiv društvenog i političkog zla – tako je najbolje opisati Enrika Marka. Samo što se, na njegovu nesreću, sve to ispostavlja kao velika laž. I pokreće jedan od najvećih evropskih skandala.
Kako pisati o životu čoveka čiji je život bio fikcija, Havijer Serkas se pita na početku ovog romana. I dolazi do odgovora da to mora biti dokumentarni roman, delo koje će se činjenicama suprotstaviti laži. Tako Serkas u ovom romanu piše stvarnu istoriju života Enrika Marka. A to je nimalo lak zadatak. Najpre treba razoriti ceo Enrikov život, suštinski ogoliti svaku njegovu laž. Ništa manje i odgonetnuti kako su silni ljudi poverovali u nju. Razlog za to je naša potreba za jednostavnim i lakim odgovorima zaključuje Havijer Serkas: „Kao što se već vremešna industrija zabave mora hraniti estetskim kičem, jer on konzumentu poklanja iluziju da uživa u autentičnoj umetnosti, ne tražeći zauzvrat nikakav napor koji taj užitak zahteva i ne obavezujući ga da se izloži bilo kakvoj intelektualnoj avanturi ili moralnim rizicima koje nose u sebi, nova industrija sećanja mora da se hrani istorijskim kičem koji konzumentu poklanja iluziju da zna pravu istoriju, ali iznad svega poštedevši ga ironije i kontradikcije i nemira i stida i strahota i mučnine i vrtoglavice i razočaranja koje to znanje iziskuje.“
Havijer Serkas spada u red najznačajnijih savremenih španskih i evropskih književnih stvaralaca današnjice. Posle završenih studija španske književnosti predaje na Univerzitetu u Đeroni. Debitovao je sa romanom „Motiv“ (1987) i do sada napisao niz visokovrednovanih romana i zbirki priča. Slavu mu donosi roman „Salaminski vojnici“ (Arhipelag, 2017) za koji je dobio niz španskih i internacionalnih književnih priznanja, a ovaj roman je preveden na preko dvadeset jezika.
„(…) jer je dužnost umetnosti (ili dubokog promišljanja) da nam pokaže svu složenost života, s ciljem da i mi postanemo malo složeniji, da analizira kako funkcioniše zlo, da bismo mogli da ga izbegnemo, pa čak i dobro, možda da bismo mogli da ga naučimo“, piše Havijer Serkas u ovom romanu. Što nas vraća na početak teksta i priču o ulozi umetnosti u našem životu. Još tačnije, na umetnost koja nam pokazuje dobro i zlo. Ipak, tu nastupa problem. Šta se dešava kada susretnemo zlo, kakav je slučaj sa junakom romana, koje nam je privlačno? Štaviše, neverovatno zanimljivo zlo. I šta se dešava kada počnemo da se opsesivno bavimo tim zlom? Kada otkrijemo silne nijanse koje stoje iza tog zla, još više kad počnemo da sumnjamo da je zlo u stvari zlo, kakav je slučaj sa Enrikom Markom, čovekom koji nikoga nije povredio. Naprotiv. On je bio dobar čovek koji je samo želeo da njegov život izgleda mnogo lepše i sadržajnije. A ko on nas to ne želi? Šta učiniti u tom slučaju? Havijer Serkas to pokušava da raščlani u ovom romanu. I Enrikov život, i šta je stajalo iza njegovih prevara, i kako je on uspeo da prevari toliko ljudi, i šta nas to tera da volimo varalice. U isto vreme Havijer Serkas ispisuje neverovatno zanimljivu priču o varalici ili još bolje rečeno – priču o običnom čoveku koji je prevarom hteo da postane veliki čovek i heroj: „Marko nije simbol poštenja i izuzetne čestitosti u porazu nego nepoštenja i sveopšteg beščašća. On je običan čovek, kao i svi ostali. Nema mu se šta zameriti, naravno, sem što je pokušao da se predstavi kao heroj. On to nije bio. Niko nije dužan da to bude. Upravo zato su heroji heroji: zato pripadaju zanemarljivoj manjini.“

Naslov: Hohštapler
Autor: Havijer Serkas (1962-)
Prevela: Biljana Isailović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 374

Kako sam putovao s lososom – Umberto Eko

Najbolji odgovor na pitanje odakle izvire humor nam je sasvim sigurno dao Frojd. On u knjizi „Dosetka i njen odnos prema nesvesnom“ koren humora vidi u svojevrsnom suprotstavljanju onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Suština humora, po Frojdu, je u otporu. On je način na koji se borimo protiv zabranjenog i još više sredstvo da olakšamo sebi bezizlaznu situaciju. Naravno, ovo ne važi za svakoga. Sposobnost za humor, još više za njegovo prihvatanje, je u direktnoj korelaciji sa našim duševnim zdravljem. Tako je, recimo, jedan od prvih znakova, opet po Frojdu, mentalnih problema nedostatak smisla za humor. Koliko ovo važi za pojedinca, još više je značajno za društvene sisteme i uređenja. U društvima u kojima vedrina i duhovitost nisu prisutni nešto duboko nije u redu. Još više u onim režimima koji zabranjuju humor. Da bi se shvatilo kakva je to duhovitost od koje se država, društvo ili religija straše moramo krenuti od početka. Biblija je, podjednako kao i skoro svi religijski spisi, u potpunosti lišena humora. U religiji, čija je srž pokornost božanskom biću i njegovim zemaljskim predstavnicima, mesta humora nema. On je moguća opasnost i subverzivnost koja nagriza srž verovanja. Najbolje nam to pokazuje rasprava u čuvenom Ekovom romanu „Ime ruže“ da li se Isus tokom svog života smejao. Ipak, humora je i tad bilo. Doduše, ne na račun crkve i države, ili ne bar javno. Humor je pučka zabava koja je za crkvu smrtni greh. Jovan Zlatousti, jedan od najvećih hrišćanskih svetaca, pozorišta sa komičnim komadima naziva „staništima sotoninim, pozornicama razvrata, školama obesti, kužnim slušaonicama prestupa“. Da bi bizarnost bila potpuna, neka pozorišta danas u Srbiji slave Zlatoustog kao svog sveca patrona. No da se vratimo na temu. Gde god je u prilici, hrišćanstvo potiskuje duhovitost. Čim uticaj hrišćanstva opadne, eto humora. Renesansa donosi Bokača i njegov „Dekameron“. Humanizam nam daje Rablea. Prosvetiteljstvo Voltera i njegovo čuveno delo „Kandid“. Humor, i uopšte duhovitost, postaju sredstvo, da se vratimo na početak i na Frojdovo shvatanje humora, pomoću kojeg se ukazuje na društvene anomalije. Gotovo je nemoguće nabrojati sve velike umove koji se koriste humorom, kasnije i ironijom. Tu su Džonatan Svift, Niče, Oskar Vajld, docnije Mark Tvejn, Hašek, naš Domanović… I veliki Umberto Eko.
U knjizi „Kako sam putovao sa lososom“ sabrani su članci i kolumne koje je Eko pisao nekoliko decenija za italijanske medije. U prvom delu knjige „Istinite priče“ on kroz sveprisutnu ironiju predstavlja događaje iz prošlosti, ali i prorokuje kako će izgledati budućnost. „Uputstva za upotrebu“, drugi deo knjige, su Ekov vodič kroz svakodnevni život. Kako slediti uputstva za upotrebu, koristiti prokleti ibrik, izvaditi vozačku dozvolu u paklu italijanske administracije ili putovati američkom železnicom – samo je mali deo Ekovih krajnje duhovitih uputstava. U preostala tri dela knjige date su Ekove parodije na klasičnu filozofiju, teorijske pravce, poznata književna dela, ali i niz literarnih zagonetki, nastavni plan za komparativnu irelevantost, kao i dva autobiografska članka…
Ekov nenadmašni humor u ovoj knjizi je neraskidivo povezan sa njegovom erudicijom. Suštinski, bez ove povezanosti knjiga i ne bi mogla da funcioniše. Parodirajući velika književna dela, filozofske pravce i istorijske događaje, Eko nam pokazuje suvereno vladanje neverovatnom količinom znanja i podataka. Onaj ko se poduhvati čitanja ove knjige to znanje isto tako mora barem u najmanjoj meri da poseduje, ne bi li shvatio sa čime se to Eko poigrava. Ipak, i pre nego što neko pomisli da je ovo dosadno štivo koje se zanima Džojsovim narativnim strategijama i Marksovim materijalističkim egzistencijizmom, a zaista govori o ovim temama, treba reći da su tekstovi u ovoj knjizi brevijar istinske duhovitosti sjedinjene sa izuzetnim stilom. Evo samo jednog dela Ekovog teksta koji nas upozorava na moguća žarišta zaraze: „Visokom riziku izlažu se i umirući koji ljube raspeće; osuđeni na smrt (ako sečivo giljotine nije, a bilo bi umesno da jeste, pre upotrebe dezinfikovano); siročad i nahočad koje zla opatica primorava da ližu patos, pošto im je prethodno vezala nogu za krevet.“
Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog naziva Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo, ali ga napušta i upisuje studije srednjovekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko je do dana-današnjeg najtiražniji književni debitant svih vremena. Sledi niz ništa manje uspešnih romana, zahvaljujući kojima Eko zauzima mesto u panteonu najvećih svetskih savremenih pisaca. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija, nekoliko ilustrovanih monografija, polemičkih spisa, knjiga za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je u Milanu 2016. godine.
Obrazlažući zašto je napisao „Ime ruže“, Eko govori da „sadašnjicu poznaje samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku ima neposredna saznjanja“. Čitajući ovo delo, svaki čitalac će shvatiti da to nimalo nije istina, naravno ako poverujemo da prethodna izjava nije samo ironija. Eko je sjajni hroničar savremenosti, ali u isto vreme i čovek koji je gleda sa distance i uvek sa ironijskim otklonom. Možda bi bilo najbolje reći da je on kritičar političke i društvene gluposti, iluzije o napretku, podjednako i dosade i neznanja u nauci i umetnosti koja je na sebe navukla ruho mudrog. Razume se, ta kritika je u ovoj knjizi izražena kroz duhovitost, najboljem otporu prema smrtnoj ozbiljnosti, krinki iza koje se uvek kriju nitkovluk ili tupost. Eko u ovoj knjizi pokušava da se probije kroz more gluposti i bedastoća sa kojima nas savremeni svet zasipa, a humor je tu samo sredstvo pomoću kojeg se razvija kritičko mišljenje. Baš kao što su to pre Eka činili i Tvejn, Hašek, Oskar Vajld i mnogi drugi. Najbolje nam to pokazuje Ekovo pismo sinu iz ove knjige u komе govori zašto će ga terati da se igra rata: „Zato ću ti, dragi Stefano, pokloniti puške. I naučiću te da se igraš vrlo složenih ratova u kojima istina nije nikada samo na jednoj strani (…) Izduvaćeš se dok si mlad, neće ti sve baš biti jasno, ali ćeš postepeno sticati sopstvena uverenja. (…) Ali ako zbog ukusa avanture, kada porasteš i dalje bude monstruoznih likova iz tvojih dečjih snova – veštica, šumskih duhova, armija, bombi i mobilizacija – možda ćeš već imati formiranu kritičku svest prema bajkama i naučiti da se kritički odnosiš prema stvarnosti.“

Naslov: Kako sam putovao s lososom
Autor: Umberto Eko (1932-2016)
Prevele: Mirjana Vlahović i Vesna Rakonjac
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 239

Pročitajte i prikaz romana Umberta Eka „Nulti broj“

Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44

Ono oko čega će se svako zdravomisleće biće složiti je određenje antifašizma kao osnova savremene civilizacije. Problem nastaje kada se pokuša razlučiti šta je to zaista antifašizam. Enciklopedijska odrednica govori da je antifašizam zajednički naziv za različite grupacije koje se sukobljavaju fašizmu, nacizmu i njihovim ideološkim obrascima. Samim tim, antifašizam je za neke stvar prošlosti, pošto je neprijatelj poražen, i on postaje isključivo komemorativna stvar. Svakog devetog maja, ili nekog drugog prigodnog datuma, položiće se venci na spomenike, političari će održati govore, a istoričari će poslužiti kao dekoracija, zajedno sa prigodnim kulturno-umetničkim programom. I to bi bilo to. Još tačnije, bilo je zlo nekada, ono je pobeđeno, mi sada idemo dalje. Koliko je ovo posledica protoka vremena, još više je ovakvo shvatanje antifašizma proizašlo iz promene paradigme gledanja na istoriju. Umesto nekadašnjeg slavljenja pobede, u današnjici se slavi mir. Ko su bile zaraćene strane, a još više koje su to države bile na strani zla, prestaje da bude bitno. Ono što je jedino važno je sadašnjost. Najjednostavnije rečeno, istoriju treba ostaviti u istoriji (možda po onoj biblijskoj da mrtvi treba da sahranjuju svoje mrtvace), a živeti u sadašnjosti. Dodatni problem je nastupio sa padom Berlinskog zida i nestankom komunizma. Osnov i srž komunističke ideologije je antifašizam, ali sama borba protiv fašizma i nacizma bez kasnije nadogradnje (čitaj: stvaranja besklasnog društva) je nemoguća. U prevodu, antifašizam se mora posmatrati zajedno sa istorijom kasnijeg komunizma, što je dovelo do najvećeg problema, najvidljivijeg u našem slučaju. Posleratne likvidacije nevinih ljudi, grabež i otimačina, Goli Otok, progon političkih neistomišljenika, sve devijacije jednog političkog sistema, su postale neraskidivo povezane sa antifašizmom. Što je posledično dovelo do negacije antifašizma prilikom pokušaja da se demontira komunističko nasleđe. Promenjen je i način vladavine, pa se umesto nekadašnjih velikih revolucionarnih ideja o jednakosti ustoličio kapitalistički sistem sa svim balkanskim tranzicionim devijacijama. Antifašizam je postao balast, još gore balast koji se mora trpeti, jer ipak nije moguće potpuno negirati i izbrisati antifašizam kao civilizacijsku tekovinu. Tako antifašizam postaje deklarativna vrednost, komemorativna stvar sa početka teksta, i ništa više. O tome svedoči nebriga države za antifašističko nasleđe, što je najvidljivije na mestima stradanja i antifašističke borbe koja su prepuštena zaboravu i potpunom propadanju. Na to nas opominje ova sjajna knjiga.
U prvom poglavlju knjige autori nas upoznaju sa stvaranjem represivnog okupacionog aparata na teritoriji Beograda i njegovim delovanjem. Drugi deo knjige je posvećen najistaknutijim antifašističkim borcima i ilegalcima u okupiranom Beogradu kroz predstavljanje mesta na kojima su oni delovali, neretko i ginuli. U nastavku saznajemo kakvo je bilo ustrojstvo logora (Staro Sajmište, Topovske šupe, Banjica). Na ovo poglavlje nadovezuje se četvrto u kom su dati opisi velikih stratišta (Jajinci, selo Jabuka kod Pančeva…). Peto i krajnje poglavlje je posvećeno oslobođenju Beograda 1944. godine.
„Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja“, napisao je u jednom članku Umberto Eko. Možda je u svetlu ove rečenice najbolje posmatrati rad autora ove knjige (Petar Atanacković, Nenad Lajbenšperger, Nataša Lambić, Ilija Malović, Olga Manojlović Pintar, Milovan Pisari, Milovan Radanović, Rena Redle i Enco Traverso), koji je rezultirao stvaranjem sjajne istorijske studije. Ona se može čitati i kao svojevrsni bedeker po mestima stradanja tokom Drugog svetskog rata, ali njena suština se ne iscrpljuje samo u tome. „Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44” su celoviti prikaz istorije Drugog svetskog rata u Beogradu, a ponajviše priča o onima koji su najviše stradali, ali i najviše se borili. Sjajni tekstovi, oslonjeni uvek na istorijske izvore, koncizno, ali i podjednako slikovito, predstavljaju mesta koja su prepuštena zaboravu. Sve to prate ilustracije, namenski napravljene mape i odličan dizajn knjige. Posebnu pohvalu zaslužuje izdavač koji je omogućio besplatnu distribuciju štampanog i elektronskog izdanja knjige (elektronska verzija se može skinuti na sledećem linku).
Milovan Pisari je doktorirao istoriju na Univerzitetu u Veneciji. Oblast njegovog naučnog istraživanja je holokaust i stradanje civila u Drugom svetskom ratu.
Rene Redle je diplomirala na Akademiji umetnosti u Kelnu. Od 2003. godine živi u Beogradu. Pokretač je projekta poseta logoru Staro Sajmište.
Obeležje na zgradi “Doma vojske” da je tu nekada bio zatvor Gestapoa ne postoji, a tamo gde je svakoga dana pristajao kamion dušegupka posle obavljenog zadatka sada je restoran u kom se proslavljaju svadbe. Na strelištu u Jajincima održavaju se roštiljijade, a na strelištu u Jabuci lovačka takmičenja. U nekadašnjoj mrtvačnici logora Staro Sajmište danas se nalazi restoran. Na mestu logora Topovske šupe gradiće se tržni centar. Table na kućama koje su označavale mesta ilegalnih štamparija i mesta pogibija antifašističkih boraca su sklonjene. Nestale su i ulice ljudi koji su se borili i poginuli za slobodu. Hteli mi to ili ne da priznamo, a činjenice su ipak neumoljive, mesta stradanja i antifašističke borbe su nestala. Koliko nemarom, još zbog više neznanja i potpune indiferentnosti. Neretko i zbog želje da se antifašističko nasleđe uništi i zauvek zaboravi. U isto vreme su svima puna usta priče o antifašističkim idealima i svetloj budućnosti, svejedno da li evropskoj ili onoj u kojoj se tradicija vraća. Ova knjiga nas opominje na to. I ne samo to. Kroz nju mi saznajemo priče o ljudima koji su u najgorem mogućem vremenu ustali protiv zla, neretko i stradajući zbog toga. Mi smo im uzvratili tako što smo prvo pogazili njihove ideale, a onda ih i zaboravili.

Naslov: Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44
Uredili: Milovan Pisari (1980-) i Rena Redle (1970-)
Izdavač: Rosa Luxemburg Stiftung South Europe, Beograd, 2016
Strana: 312

Dva gospodina na obali – Mihael Kelmajer

Svet je nekada bio drugačije mesto. Barem što se tiče poimanja depresije. Ako je melanholija u istoriji naše civilizacije doživljavala pohvale, o čemu je na ovom mestu već pisano, depresija je bila stigmatizovana i, neretko, osuđivana. Zašto? Pa, otprilike zato što je melanholija nosila pečat plemenitosti, romantične sete ili pak konsternacije nad propalim i grehovnim svetom, dok je depresija predstavljala stanje krajnjeg pada. Dokle je to išlo govori činjenica da je hrišćanstvo depresiju (u crkvenom govoru: uninije) karakterisala kao stanje obuzetosti đavolom, koje je u toku inkvizicije, i u kasnijim progonima veštica i ostalih nepodobnih, strogo kažnjavala. Ukoliko bi se pokušala napraviti sinteza odnosa prema depresiji kroz istoriju, ona bi glasila ovako: mešavina straha i osuđivanja. Samim tim, o depresiji se nije često govorilo, a da se priča tek o nekoj njenoj javnoj manifestaciji (mala digresija, na našim prostorima depresija i uopšte priča o mentalnim bolestima je i dalje tabu tema, što poprilično slikovito govori o razvoju mentalne svesti u ovom delu sveta). Sve se to menja sa pojavom Frojda, koji ajde da budemo malo banalni, depresiju vadi iz ormana i pokazuje je svetu. I ne samo to, on počinje da je leči, doduše, na najgori mogući način. Lek je kokain. Zamorci su Frojdov najbolji prijatelj, inače zavisnik od opijuma, i pacijentkinja Ema. Rezultati su bili katastrofalni. Kao da to nije dovoljno, Frojd ovu terapiju primenjuje i na sebi. Posledica je zavisnost, koju je Frojd kasnije priznao kao svoju najveću grešku. Iz ove epizode, a i iz Frojdovih kasnijih zabeleški, izvlači se i najveća kritika njegovog učenja. A ona je depresivnost koja provejava iz svakog Frojdovog retka. Opterećenost smrću, pesimistični pogled na čovekovu prirodu i uopšte civilizaciju, sve su to zamerke koje se upućuju na njegov račun. Ali to nije naša tema. Frojdovo „izvlačenje“ depresije iz ormana dovelo je do toga da se o njoj počne pričati slobodno, što se odražava i na književnost. Dela u kojima se govori o depresiji ima mnogo, ali je red izdvojiti nekoliko najznamenitijih. Na prvom mestu to je roman „Gospođa Dalovej“ Virdžinije Vulf, koja kroz priču o zasićenom i poprilično depresivnom životu naslovne junakinje progovara i o sebi. Sasvim sigurno najznačajnije književno delo o depresiji piše Selindžer. Posttraumatski poremećaj (Selindžer je jedan od američkih vojnika koji su prvi ušli u Dahau) sjedinjen sa kliničkom depresijom maestralno je opisan u priči „Perfektan dan za banana-ribe“. Majkl Kaningem u romanu „Sati“ podjednako umešno progovara o depresiji stvarajući sjajni roman. Depresija je i književna tema austrijskog prozaiste Mihaela Kelmajera.
Roman „Dva gospodina na obali“ je posvećen prijateljstvu Čarlija Čaplina i Vinstona Čerčila. U proleće 1927. godine njih dvojica se sreću na jednoj zabavi i odlučuju da pođu u šetnju. Ona će biti krunisana prijateljskim savezom i obećanjem da će jedan drugom pomoći svaki put kad ih napadne „crni pas“. Ta opasna zver je depresija od koje obojica pate od najranijeg detinjstva. U nastavku romana Mihael Kelmajer ispisuje pripovest o njihovim životima, ali i o prijateljstvu koje se hvata u koštac sa bolešću.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovaj roman, to nikako ne bi bio lak zadatak. Potka romana je istinita, Čaplin i Čerčil su zaista bili prijatelji, biografije junaka su isto tako oslonjene na istorijske izvore, ali sam sadržaj romana je potpuna fikcija. Kao da to nije dovoljno, autor u roman uvodi i druge biografe Čerčila i Čaplina, koji dokumentima, podjednako fikcijskim i istinitim, podupiru potku romana. Kelmajer koristi postmodernu tehniku pripovedanja – ako tražimo pandan to bi bilo stvaralaštvo Umberta Eka, razume se, samo tehnika je u pitanju – gde se istorijski izvori u romanesknoj viziji preklapaju sa fikcijom stvarajući potpuno novu realnost.
Mihael Kelmajer je rođen u austrijskom gradiću Hard na Bodenskom jezeru. Studije politikologije, kasnije matematike i filozofije, pohađa u Nemačkoj. Sredinom osamdesetih počinje njegova profesionalna karijera na austrijskom državnom radiju. Autor je nekoliko radio-drama i brojnih muzičkih kompozicija (posebno se ističe adaptacija Remarkovog romana „Na zapadu ništa novo“). Prvi roman objavljuje 1982. godine i do sada je objavio preko četrdeset književnih dela (romani, drame, zbirke priča i pesama, scenariji…) Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća austrijska i nemačka književna priznanja.
„Protiv pomisli da sam poludeo mogu se izboriti samo ako uradim nešto ludo. To je nešto veoma ozbiljno (…) To je metoda klovna. Na svetu ne postoji čovek koji je ozbiljniji od klovna“, ovako Čaplin elaborira kako izgleda njegova borba sa depresijom. Ona postaje još zanimljivija kada se uporedi sa slikom Čaplinovog sadruga. Čerčil, simbol državnika i ozbiljnog čoveka, je dijametralna suprotnost. I kako onda funkcioniše njihovo prijateljstvo, pitanje je koje se neminovno postavlja. Odgovor je u spisateljskoj veštini i izuzetnoj psihološkoj pronicljivosti Mihaela Kelmajera. On uspeva da na relativno malom broju stranica ispriča tri velike priče. Prva je o depresiji i suočavanju sa njom, druga je storija o dve amblematične ličnosti dvadesetog veka i njihovom prijateljstvu, i ona treća i krajnja priča je o prošlom stoleću i svim njegovim ludilima. „Dva čoveka na obali“ su sjajno napisana pripovest o dva čoveka koji su i pored mučne i poprilično teške bolesti uspeli da ostvare velike stvari i da promene svet u kom živimo: „Ja sam sve što o meni govore: sujetan, egocentričan, pohlepan, želim da vladam drugima, brutalan sam, bezobziran, zao. Ali sam stvorio nekog ko je bolji od mene. U tome je moja vrlina.“

Naslov: Dva gospodina na obali
Autor: Mihael Kelmajer (1949-)
Preveo: Nikola B. Cvetković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 277

Jesenji pejzaž – Leonardo Padura

„Nomen est omen (ime je znak)“, govorili su stari Latini. Tačnost ove sentence posebno je vidljiva u pojmu koji se naziva utopija. U svom osnovnom značenju utopija, izraz čiji je tvorac Tomas Mor, označava nemesto ili još preciznije mesto koje ne postoji. Naravno, Tomas Mor nije bio prvi koji je sanjao o savršenoj državi ili sistemu koji će doneti ljudima blagostanje. To je bio Platon sa svojim delom „Država“. Ovaj filozof je našoj civilizaciji podario još jednu veliku priču. Onu o Atlantidi, gotovo pa savršenoj državi. Upravo od Platona počinje velika istorija utopija. Filozofi, slikari, književnici, suštinski maštari svih fela daju svoje planove i zamisli za savršenstvo na zemlji (zainteresovanim za genezu ovih izmišljenih sistema, svetova i zemalja dragocena će biti studija Umberta Eka „Istorija mitskih zemalja“). Pridružuju im se i religije koje obećavaju raj na zemlji, podrazumeva se sa nastavkom posle smrti, ukoliko se čovek pridržava njihovih pravila. Ali to nije naša tema. Ostavimo izmaštane svetove i okrenimo se ovom našem, na žalost, stvarnom svetu. I u njemu je bilo sijaset sistema koji su za sebe tvrdili da donose savršeno uređenje i sreću svim ljudima. Zanemarićemo pređašnja društva i despotije svih vrsta, jer one čak ni deklarativno ne pominju nešto što bi makar malo ličilo na utopiju. Ustrojstvo sistema se u tom periodu zasniva na čistoj moći, ponekad nadograđenoj sa božanskim prerogativima. Prekretnica je Francuska revolucija koja po prvi put u političkoj istoriji naše civilizacije donosi praktičnu primenu utopijskih ideja, najbolje izraženih u sloganu: „Sloboda, jednakost, bratstvo ili smrt!“ Naravno, utopija nije dugo trajala. Ideale slobode smenjuje jakobinski teror koji rezultira krajem lepog sna. Slično se završava i idealizam osnivača Sjedinjenih Američkih Država. Proklamovane ideje slobode i jednakosti se nikada ne ostvaruju (koga zanima ova tema obavezna literatura je „Narodna istorija SAD-a“ Hauarda Zina). Neizbežna je i istorija Rusije posle Oktobarske revolucije. Od silnih obećanja i nada stiglo se do Staljina i Gulaga. Ipak, utopije su žilave i nekako uspevaju da prežive sve poraze. Najbolji dokaz za to je Kuba o kojoj maestralno piše Leonardo Padura.
Devedesete su na Kubi. Inspektor u havanskoj policiji Mario Konde je posle smenjivanja šefa odeljenja i velike korupcionaške afere u koju su upletene njegove kolege odlučio da promeni posao. Ali da bi to mogao da ostvari pred njim stoji poslednji zadatak. Otkriti ubicu Migela Forkadea. To nimalo nije lak slučaj. Pokojnik je tokom revolucije bio na čelu Uprave za eksproprijaciju umetničkih dobara i kasnije prebeg od Kastrovog režima. Slučaj postaje još zamršeniji kad Konde shvati da u ovom ubistvu ne manjka ni ljubavnih strasti. Negde između ljubavi, politike i mučne istorije krije se razrešenje ovog zagonetnog slučaja.
„Jesenji pejzaž“ se može posmatrati iz dva ugla. Onaj prvi je klasični detektivski roman. Leonardo Padura je stvorio junaka sličnog kultnom Filipu Marlou Rejmonda Čendlera. Razočarani, mrzovoljni i depresivni alkoholičar nalazi se pred zahtevnim slučajem koji sa sobom nosi sukob sa trulim sistemom, fatalnim ženama i ogromnim zločinačkim predistorijama. Sva pravila žanra su ispoštovana i mi prisustvujemo sjajnoj detektivskoj avanturi. Ona druga strana romana je znatno zanimljivija i književno vrednija. Tu već vidimo psihološki pronicljivog pripovedača koji zna da duboko zađe u nutrinu svojih junaka, ali i da savršeno oslika hroniku jednog vremena. Pred nama se nalazi novovekovna Havana u svom svojem sjaju ali i padu. Padura je vešti portretista uzavrele države. Revolucija je pred krahom i dileme obuzimaju celokupno društvo. Najbolje to izražava jedan lik iz romana: „Najgore je ono što dolazi posle: kad razmišljaš kakav bi bio da se ovo nije desilo…“
Leonardo Padura je jedan od najznačajnijih savremenih kubanskih književnih stvaralaca, a sasvim sigurno internacionalno najpoznatiji. Završava studije književnosti u Havani, posle kojih počinje da radi kao novinar u jednom literarnom magazinu. Proslavio ga je serijal od osam romana o inspektoru Kondeu. Pored ovog serijala, napisao je nekoliko romana, zbirki priča i eseja. Posebno se izdvajaju knjige „Roman mog života“ o kubanskom pesniku Hoseu Mariji Erediji i „Čovek koji je voleo pse“ o ubici Trockog. Dobitnik je najvećih internacionalnih i kubanskih priznanja za književni rad, a njegovi romani širom sveta doživljavaju vrtoglave tiraže.
Leonardo Padura slika Kubu onakvom kakva ona jeste. I to u njenom najgorem periodu tokom devedesetih. Sovjetski Savez je nestao i Kuba ostaje sama. Redovi za hranu, kuponi koji nisu dovoljni za život, privilegije koje je za sebe uzela postrevolucionarna klika, podmetanja, kriminal i korupcija su Padurove teme. Slika je to koja dolazi posle revolucije. Idealizam je srušen i pretvorio se u svoju suprotnost. Utopija je još jednom doživela poraz. Sve je to oslikano u ovom sjajnom romanu, istinoljubivo i bez puno obaziranja na ideologiju, ali sa puno ljubavi prema Kubancima koji živeći na zgarištu utopije moraju da otkriju koren poraza. Baš kao što to pokušava inspektor Konde: „Napisaće priču o osujećenosti i prevari, o razočaranju i beskorisnosti, o bolu koji pričinjava otkriće da se pogubio na svim putevima, sa krivicom i bez nje. To je bilo njegovo veliko generacijsko iskustvo, tako dobro ukorenjeno i pothranjivano da je s godinama raslo i zaključio je da vredi da ga stavi crno na belo, kao jedini protivotrov za najpatetičniji zaborav i kao moguć put da jednom konačno stigne do maglovitog jezgra te nepogrešive greške: kada, kako, zašto, gde je počelo sve da ide u bestraga?“

Naslov: Jesenji pejzaž
Autor: Leonardo Padura (1955-)
Prevela: Ljiljana Popović Anđić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2014
Strana: 262

Bleda vatra – Vladimir Nabokov

bleda-vatraSvet u kojem ništa nije onako kako jeste ili još bolje rečeno svet u kojem se neka pojava za čas može pretvoriti u nešto drugo gubeći svoje prvobitno značenje, odrednica je sadašnjice. U njemu baš ništa nije sigurno i određujuće. Stara dobra podela na levicu i desnicu odavno je prevaziđena, tako da vi ni ne možete ispratiti kameleonsko menjanje ideoloških pravaca. Političke igrarije isto tako za čas od jedne grupacije ili nacije mogu stvoriti zločince, ništa manje i žrtve. U umetnosti je ta transformacija dovedena do maksimuma. Nestanak objektivne kritike (ako je ona uopšte moguća) ili bar njene klasifikatorske i vrednosne funkcije, valorizaciju umetnosti pretvorili su u gotovo kriminalno mešetarenje interesnih grupa. Tako u jednom danu nešto može biti veličanstveno, a već sutradan đubre. Sve je to rezultiralo potpunim nedostatkom sigurnosti. I to ne samo one fizičke i egzistencijalne sigurnosti, već ponajviše metafizičke. Upravo ta metafizička sigurnost (koliko god ovaj izraz zvučao šuplje) je ono što nam najviše nedostaje. Upitajte eksperimenta radi bilo koju stariju osobu u čemu se razlikuje vreme njihove mladosti od sadašnjice, i pred vama će se stvoriti ta čudesna reč. Sigurnost. Čvrsto tle na kojem se stoji i koje nam daje osnov i temelj za izgrađivanje života. Prihvatimo li onu čuvenu teoriju rumunskog filozofa Mirčea Elijadea da je čovek po svojoj suštini „homo religiosus“, odrednica sigurnosti negdašnjeg sveta bila je vera. Uverenje u postojanje višeg bića koje ustrojava svet donosila je metafizičku sigurnost da sve ima smisao i da naše postojanje nije besmisleni sled događaja. Samo, religija je nestala. Postoji naravno i dalje, ali u sekularizovanom svetu gubi svoju osnovnu funkciju. Nju su preuzele ideologija i nacija. Što se pokazalo kao još gore rešenje. Iskustva nacionalnih ratova, ništa manje razornih potencijala ideologije (dovoljno je pomenuti nacizam), zauvek su slomili i ovu iluziju. Najnovija ideološka stremljenja, te silne priče o multikulturalnosti i otvorenom društvu, nalaze se pred krahom usled najezde onog drugačijeg. Priču o baš takvom nedostatku sigurnosti i o svetu u kojem ništa nije određujuće prvi nam je doneo veliki Vladimir Nabokov.
Na početku romana „Bleda vatra“ pred nama iskrsava lik profesora Kinbota. Predstavajući se kao prijatelj poginulog pesnika Šejda, Kinbot nam predočava svoju misiju, a ona je objavljivanje poeme ovog barda. I zaista, pred čitaocima se nalazi veličanstvena poema, sastavljena iz devetsto devedeset i devet stihova, posvećena poslednjim pesnikovim godinama i preranoj smrti njegove kćerke. Po poemi slede Kinbotovi komentari koji bi trebali da je rasvetle. Samo što oni gotovo da nemaju nikakve veze sa pesmom. Kinbot počinje da raspreda o svojoj izgubljenoj domovini Zembli, njenom poslednjem kralju i revoluciji. Kako ta pojašnjenja teku, situacija postaje groteskna. Očekujući da pesnik govori o Zembli, Kinbot se oseća izneverenim. Ta izneverenost se postepeno pretvara u potpuno ludilo. Vi više ne znate šta je istina, šta laž, a šta stvarnost. Ko je ubio Šejda, ko je zaista Kinbot, i kakve veze poema ima sa tom čudnom Zemblom, Nabokov nam otkriva do kraja romana.
Igrajući se sa književnim tekstom, Nabokov odlazi do potpunih krajnosti. S jedne strane stoji bolni lirizam doveden do svog vrhunca. Potresna jadikovka, sjajno napisana poema, koja opstaje kao izuzetno delo i kada bi se čitala samostalno, donosi viziju užasavajuće patnje koja se pretvara u umetnost i duboki lament nad zlehudom sudbinom: „Ko jaše tako kasno po noći i vetru? / To je piščev jad. To je divlji / Martovski vetar / To je otac sa svojim detetom.“ Kao potpuni kontrapunkt tom bolu, stoje Kinbotovi komentari. Oni se ne obaziru na bol, oni štaviše pričaju svoju priču koja iako bolna prerasta u grotesku. Izgnani profesor sa svojom mučnom sudbinom donosi pikarsku ispovest prošaranu ludilom. Dva su to bola koja se spajaju u lunatičnu verziju potpunog nerazumevanja i potrage za izgubljenom srećom.
Vladimir Nabokov, jedan od najvećih pisaca dvadesetog veka, rođen je u aristokratskoj ruskoj porodici. Sa sedamnaest godina objavljuje prvu zbirku pesama. Oktobarska revolucija ga zatiče u Rusiji, i on sa porodicom odlazi u Veliku Britaniju. Nastavlja školovanje na Kembridžu, ali brzo prelazi u Nemačku. Posle Hitlerovog dolaska na vlast, seli se u Pariz i na kraju u Sjedinjene Američke Države. Tamo je predavao na nekoliko koledža i u potpunosti se posvetio spisateljskom radu. Njegovo književno stvaralaštvo se može podeliti na dve faze. Dok je boravio u Evropi Nabokov piše na ruskom, a sa prelaskom u Ameriku počinje da stvara na engleskom jeziku. Svetsku slavu mu je doneo roman „Lolita“, a od njegovih značajnih dela treba pomenuti još „Smeh u tami“, „Poziv na pogubljenje“, „Pnin“, „Prozirne stvari“, „Adu“… Pored bogatog pripovedačkog i pesničkog opusa, za sobom je ostavio nekoliko knjiga eseja, mnoštvo prevoda i novinskih članaka.
Ako bi se samo jednom rečju mogao opisati ovaj roman, ta reč bi bila nesporazum. Sukob je to dve vizije stvarnosti koji se pretvaraju u ludački kalambur i parodijsko igranje sa svim i svačim. I baš to je osnovna namera Nabokova, što i sam kaže u romanu: „Imam izvesnu sklonost, priznajem / Prema Parodiji, tom poslednjem utočištu duha“. Nekom igrom sudbine, u 1962. godini kada izlazi „Bleda vatra“ pojavljuje se i studija Umberta Eka „Otvoreno delo“. Pitanje o značenju pročitanog, odnosno percepciji u različitim vizijama, nam na primeru ova dva pisca deluju kao praksa i teorija. Ono što Eko razlaže kroz studiju, to Nabokov pokazuje u stvarnosti. Gubljenje iluzije sigurnosti i vreme u kojem čak ni umetnost nije više zaštićena i u kojem se sve može razložiti i promeniti toliko da potpuno izgubi svoje prvobitno značenje, prvi je obznanio Nabokov kroz ovaj maestralni roman, postavši tako rodonačelnik postmoderne, ali ne samo nje već i sveta u kojem živimo.

Naslov: Bleda vatra
Autor: Vladimir Nabokov (1899-1977)
Preveo: David Albahari
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 306

Nulti broj – Umberto Eko

Nulti brojAko bi se tražila odrednica koja najbolje karakteriše savremenost to bi sigurno bio naslov čuvenog Foknerovog romana „Buka i bes“. Živimo u vremenu u kojem se neprestano priča o humanosti, a ono je verovatno najnehumanije u ljudskoj istoriji. Uvereni smo da smo dosegli najveći kvalitet život, dok u isto vreme polovina zemaljske kugle grca u najgorem siromaštvu. Uspon mas-medija doneo nam je nezamislivi priliv informacija, a mi u stvari sve manje stvari znamo. Čak ni drastično povećanje visokoobrazovanosti nije ništa promenilo. Štaviše, čini se da sve veći broj studenata donosi još veće zaglupljivanje. Kao nikada do sada u istoriji potreban nam je, i ne samo potreban već i neophodan, glas razuma. Ono što se pre označavalo rečju – intelektualac. Pored neospornog intelektualnog kapaciteta i širokog obrazovanja takva osoba mora da poseduje i autoritet. Tu već nastupa problem. Prenebregnemo li dosadno moderno teoretisanje da autoritet ne može da postoji i da je to najobičniji konstrukt, osnovni razlog za nepostojanje takvog autoriteta je nedostatak moralnog kredibiliteta. Intelektualci su postali moralni slabići i poslušne metrese ideologije, politike, nacije i religije. Naravno, postoje i oni zatvoreni u sopstvene svetove i uske krugove istomišljenika, opčinjeni sopstvenom pameću i nesuvislim teorijama. Možda ih je najbolje opisao Bodrijar rečima da kopaju teorijske rupe čekajući da u njih upadne realnost. Zabrinute njuške, uvek uznemirene za nacionalna, državna i ideološka (svejedno je da li su leva ili desna) pitanja, u potpunosti uverene u svoju inteligenciju, bez trunke preispitivanja, skromnog znanja ili autistično fokusiranog na jednu oblast, dosadnog jezika i još dosadnije pameti, to je profil današnjih intelektualaca. Stoga je i potpuno razumljiva žalost koja je nastupila po odlasku velikog i istinskog intelektualca Umberta Eka.
Najnoviji (nažalost i poslednji) Ekov roman „Nulti broj“, priča je o sadašnjem vremenu i onome šta nam je to vreme donelo. Glavni junak i narator, propali pedesetogodišnji novinar Kolona, dobija novi posao. Sem uredničkog mesta u novinama „Sutra“, njegov zadatak je i napiše knjigu o pokretanju ovog lista. Kuriozitet je što te novine nikada neće izaći i što postoje jedino kao sredstvo kojim će njihov tajanstveni vlasnik (koji neverovatno podseća na bivšeg italijanskog premijera Berluskonija) ucenjivati političare i biznismene. Ako je ideja za ove novine groteskna, još groteskniji su oni koji ih prave. Skup je to propaliteta svih fela. Razočarane devojke koja svoj talenat traći pišući za žutu štampu o aferama poznatih, doušnika tajnih službi, priglupih zanatlija, kao i sredovečnog Bragadoča opčinjenog teorijama zavera i njihovim razotkrivanjem. Upravo će Bragadočo glavnog junaka dovesti u nevolju. Priča o velikoj zaveri na čelu sa živim Musolinijem (on je naravno preživeo navodnu smrt), u prvo vreme će zabavljati Kolonu, sve dok Bragadočo ne bude ubijen. Sledeći je on na meti jer zna čitavu priču. Potera počinje.
Gotovo opsesivna zainteresovanost Umberta Eka za teorije zavera nastavlja se i u „Nultom broju“, samo što je ovaj roman po prvi put u njegovoj karijeri potpuno smešten u sadašnjost. Nije to jedina neobičnost ovoga dela. „Nulti broj“ je od svih romana koje je Eko do sada napisao najkraći i verovatno najjednostavniji. Odbacujući filter na početku (one čuvene desetine stranica potpuno hermetičkog teksta), Eko piše običnim jezikom bez mistifikacija i postmodernih tehnika. Gledajući iz čisto zanatskog ugla, likovi u ovom romanu su poprilično traljavo opisani, psihološke karakterizacije gotovo da nema, fabula je predvidljiva, zaplet gotovo nepostojeći. U čemu je tajna? Da li je veliki pisac izgubio talenat i dar? Nikako ne! Kao i svaki put do sada, Eko iznenađuje čitaoca. On piše nešto što bi se najjednostavnije moglo opisati kao roman-pamflet (bez one negativne konotacije pamfleta). Sami likovi nisu toliko bitni, mnogo je bitnije ono šta ti likovi izgovaraju. A u tome Eko briljira. Ogoljavajući do kraja medijsku scenu i tehnike manipulacija (ništa manje i teorije zavera), Eko nam otkriva pokvareno i duboko korumpirano lice modernog sveta. Naravno da se „Nulti broj“ može čitati i kao roman (triler pre svega), ali bez te dublje poruke on je neupotrebljiv.
Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog naziva Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo ali ga napušta i upisuje studije srednjevekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko je do dana-današnjeg najtiražniji književni debitant svih vremena. Sledi niz ništa manje uspešnih romana, zahvaljujući kojima Eko zauzima svoje mesto u panteonu najvećih svetskih savremenih pisaca. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija (pomenimo samo kultna dela „Kant i kljunar“, „Granice tumačenja“, „Kazati istu stvar“), nekoliko ilustrovanih monografija („Istoriju lepote“, „Istoriju ružnoće“, „Beskrajne spiskove“), polemičke spise („Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga“, „Vera ili nevera?“), dnevničke zabeleške, knjige za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je u Milanu 2016. godine.
Sasvim sigurno najveći intelektualac dvadesetog i prvog veka, Umberto Eko, bio je sve ono što nisu moderni intelektualci. Erudita beskrajno radoznalog uma, teoretičar koji se ne miri sa dosadnim teorijama, naučnik sa britkim i sočnim jezikom, pisac koji je zaista bio sveznajući pripovedač. Povrh svega, čovek sa blagorodnom ironijom prema ideologiji, veri i naciji, a baš iz te ironije je proizašla i duboka moralnost. Zaokupljen znanjem, on ga nikada nije prihvatao kao konstantu. Njegova čuvena biblioteka od trideset hiljada knjiga do poslednjeg dana mu je bila pribežište i najbolji prijatelj. Baš taj i takav čovek, progovorio je o sadašnjem vremenu. Bez imalo ostrašćenosti, a sa puno duha, ironije i ništa manje znanja u ovom romanu je „vrli novi svet“ kao nikada do sada raskrinkan. Iako on nije vrhunac Ekovog romanesknog opusa, „Nulti broj“ je ipak poslednji dar velikog intelektualca. Onog čoveka koji je nam je nekada otkrivao prošlost, a sada nam razotkriva sadašnjost.

Doviđenja, profesore Eko, nikako zbogom.
Samo hulje umiru, oni veliki ljudi ostaju zauvek živi. I hvala Vam na svemu.

Naslov: Nulti broj
Autor: Umberto Eko (1932-2016)
Preveli: Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2015
Strana: 206

Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste – Andreas Pitler

Inspektor Bronstajn“Bauk nacizma kruži Evropom“, možda je upravo ova parafraza čuvene rečenice iz „Komunističkog manifesta“ najbolji način da se opiše sadašnje stanje na starom kontinentu. Od početka Drugog svetskog rata prošlo je više od sedamdeset godina. Duboke rane, surevnjivosti i zločini sve je to zakopano i postalo mučni relikt prošlosti. Umesto međusobnog antagonizma, narodi Evrope su se okrenuli mirnom suživotu i građenju međusobnih mostova razumevanja. Čine vam se smešne ove rečenice, zar ne? Ono što je trebalo da postane stvarnost pretvorilo se u svojevrsnu utopiju. San o jedinstvenoj Evropi se sve više kruni. Nestao je konačno u dodiru sa šačicom nevoljnika koji su zakucali na vrata Evrope iskajući spas. Mržnja koja proizilazi iz straha od novog, od onog drukčijeg, okovala je srca Evropljana. Mahniti političari i zapenušani nacionalni propovednici počinju da otkopavaju ratne sekire. Opet se nesrećni ljudi etiketiraju i žigošu samo zato što su različiti. I opet sve kreće ispočetka. Lekcija o zlu koji donosi fašizam i nacizam nije naučena. U Evropi su svakako retki oni koji neće osetiti gađanje prema nacističkim zločinima (doduše ima i takvih, na sreću, retkih monstruma), ali izostaje otklon prema samoj suštini nacističke ideologije. Veliki italijanski pisac Umberto Eko je u svojem eseju o fašizmu ustvrdio da on dolazi iz iskorišćavanja straha od različitosti. Kako sam Eko kaže: „Prvi apel jednog fašističkog (…) pokreta usmeren je protiv došljaka“. Sledeći korak je akumuliranje socijalnog i društvenog nezadovoljstva. Umesto da se ukaže na prave krivce za ekonomsku propast, žrtveni jarci postaju manjine i stranci. Dodajte tome još i teorije zavera, praćene paranojama o onima koji rade protiv nas i žele da unište naš nacionalni identitet. Eko mudro zaključuje: „Jedna nacija dolazi do svog identiteta samo preko svojih neprijatelja.“ Podseća li vas sve to na sadašnjost? Zamenite li Jevreje sa emigrantima i muslimanima, zar govori današnjih političara neće biti identični onim nacističkim? Umetnost, a pogotovo književnost, poslednja je odbrana pred starim zlom u novom ruhu. Primer tome je izuzetni roman Andreasa Pitlera.
Godina je 1938. Prvi dani marta su toku, kao i poslednji dani Republike Austrije. Senka nacizma se nadvila nad naslednicom nekada velike i moćne Austro-ugarske carevine. Tinjajuće nezadovoljstvo Austrijanaca pretvara se u nacionalnu histeriju i rezultira čuvenim anšlusom. Jedan od retkih koji to još uvek ne shvataju i ne žele da prihvate je inspektor Bronštajn, uposlenik bečke policije. Da sve bude još gore, Bronštajnu je poveren zadatak da istraži zagonetno ubistvo nacističkog partijskog službenika. Bezbroj različitih tragova, ubijeni nacista je pored pedofilskih sklonosti imao i niz poslovnih i privatnih nerešenih računa, počinje da opterećuje inspektora. Pred njim je ne samo rešavanje ovog slučaja, već i borba za goli život. Bronštajn je Jevrejin i ako Austrija uđe u savez sa Trećim Rajhom, sigurna smrt mu je zagarantovana.
Vešto kombinujući istorijske činjenice sa trilerskom atmosferom, Andreas Pitler je stvorio književno delo velike snage i literarne vrednosti. Iako knjiga sleduje pravilima detektivskog žanra, Andreasu nije primaran zaplet. Upravo zbog toga bi ovaj roman posmatran sa čisto žanrovske strane, bio ništa drugo nego osrednji krimić. Tajna je u izuzetno predstavljenoj istorijskoj slici poslednjih dana austrijske republike. Ništa manje nije vredno ni autorovo poznavanje mentaliteta Bečlija, kao i upotreba dijalekta; on je zanimljiv čak i na srpskom, za šta treba odati priznanje maestralom prevodu Mirjane V. Popović.
Andreas Pitler je jedan od najpoznatijih austrijskih pisaca. Doktorirao je na studijama istorije i političkih nauka, a po školovanju se posvećuje novinarstvu. Napisao je nekoliko naučno-popularnih knjiga o Beketu, Brunu Krajskom, čuvenoj družini „Monti Pajton“, kao i niz bedekera, vodiča i humorističkih knjiga. Početkom devedesetih se okreće stvaranju romanesknih dela. Slavu doživljava sa serijalom knjiga o inspektoru Bronštajnu. Do sada je objavio sedam njegovih avantura smeštajući ih u period od 1913. do 1955. godine. Dela Andreasa Pitlera su prevedena na nekoliko svetskih jezika i doživljavaju velike tiraže.
Andreas Pitler je sa romanom „Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste“ dokazao da je ne samo vešti istoričar, već i pisac sa istančanim osećajem za psihologizaciju različitih karaktera i onih najdubljih poriva u njima. Veštom vivisekcijom on uspeva da na maestralni način prikaže uspon nacizma, ali i razloge za njegov uspon. Tako, recimo, on na jednom mestu opisuje promenu vladajuće klike: „(…) poslanici su bili agronomi, pisci i univerzitetski profesori. Ali (…) zamenili su ih kočijaši pivskih kola, sitne zanatlije i seljaci-pilićari. Čovek bi se iznenadio kada bi uopšte znali da napišu sopstveno ime.“ Nije to jedina sličnost sa sadašnjim vremenom. Uzavrela nacionalna i politička atmosfera, očekivanje da će strogi ali pravedni vođa sve rešiti, naš narod je poseban i pravedan a svi ga napadaju, samo da se rešimo Jevreja (čitaj: muslimana i migranata) i sve će biti bolje. Svesno ili nesvesno, Andreas Pitler je pišući o Evropi pred Drugi svetski rat, predstavio i današnju Evropu. Ali to nije jedini razlog za čitanje ovog romana. On je solidan krimić, izuzetna istorijska hronika, dobra sociološka i psihološka studija. Najbitnije, odličan roman koji sve ove elemente spaja u ubedljivu celinu.

Naslov: Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste
Autor: Andreas Pitler (1964-)
Prevela: Mirjana V. Popović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2014
Strana: 245