Izbledele duše – Mladen Jakovljević

A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod”, ispisuje Karl Uve Knausgor u „Mojoj borbi“ opisujući smrt svog oca. Iako banalna, očeva smrt predstavlja svojevrsnu prekretnicu za Knausgora, toliko da ona postaje okosnica njegovog sedmotomnog romana, sasvim sigurno najveće književne senzacija dvadeset i prvog veka.  Ipak, sam čin očeve smrti, koliko i docniji obredi koji tu smrt prate, za Knausgora su skoro banalnost. Suštinski, smrt je u današnjici za dobar deo ljudi, uključujući tu i Knausgora, postala sasvim obična stvar. Koliko je to posledica promene medijske paradigme, pre svega načina izveštavanja o smrti u kojoj ona predstavlja samo brojku (to vidimo u ovom „koronarnom“ vremenu u kom se svakodnevno nižu izveštaji o smrtima, koji su ništa drugo do puke statistika, da parafraziramo reči koje se pripisuju Staljinu), ništa manje to proizilazi iz našeg odnosa prema smrti koji je doživeo drastične izmene. To najbolje možemo videti u obredima koji prate smrt. Oni su od nekadašnje koloritne ritualnosti pretvoreni u unificirane ceremonije (gotovo je svejedno da su li to religijske ili sekularne procesije). Čak i kada su prisutni „atavistički“ momenti, oni se posmatraju kao kuriozitet, neretko i kao potpuna bizarnost. Kako se čini, obrednost je ukroćena, a „civilizacija“ je zadobila još jednu pobedu. Ona je još prisutnija u samom činu umiranja. Nekadašnji lapot – naravno, ako je on uopšte postojao – smenjuje tavorenje staraca po domovima, gde oni žive i umiru ne predstavljajući smetnju svojim bližnjima. O gotovo patološkom prezrenju starenja – samim tim i smrti koja je krajnji ishod starosti – iluzorno je trošiti reči. Suština je, da konačno pređemo na stvar, u prilično promenjenom posmatranju smrti u današnjici. Zbog toga je i toliko ilustrativno Knausgorovo čuđenje nad očevom smrću. Umesto grandioznosti koja se povezuje sa smrću –  otprilike kao u scenama umiranja u operskim predstavama – dobija se banalnost. Ipak, čak i u izmenjenom obliku smrt menja čoveka. Nigde to nije vidljivije nego u literaturi. Okosnicu dobrog dela umetnosti, ako ne i najvećeg broja književnih dela čini smrt. Od „Epa o Gilgamešu“, prvog zabeleženog književnog dela u istoriji naše civilizacije, pa sve do današnjice, uzećemo opet Knausgora kao primer, smrt je dominantna tema, još više naš odnos prema njoj i pokušaj da se nekako izborimo sa njenom neumitnošću (to, recimo, sjajno čini Saramago). U koštac sa ovom velikom temom uhvatio se i Mladen Jakovljević stvarajući roman „Izbledele duše“.

Početak je devetnaestog veka. U jednom podrinskom selu spajaju se sudbine mladića Radovana i nekonvencionalnog sveštenika Branka, ali i dve dimenzije, života i smrti. Obitavajući nakon smrti u svojevrsnom limbu na seoskom groblju, Radovan upoznaje čudnovati svet izbledelih duša, umrlih meštana sela, osuđenih na posmrtni boravak u ovom međuprostoru. Za to vreme, sveštenik Branko na upravo tom seoskom groblju spoznaje poroznu granicu između dva sveta koja će gotovo nestati do kraja knjige.

Žanrovski odrediti roman Mladena Jakovljevića je težak, ali i, u neku ruku, nemoguć zadatak. Izuzetna istorijska slika predustaničkih godina (uključujući tu i pojavu Vuka Karadžića u epizodnoj ulozi) sjedinjena je sa sjajnom predstavom narodnih verovanja i običaja, ali i života tadašnjeg sela. Dodajte tu i fabulu koja je na sredomeđi između horora i folklorne fantastike, kao i pokušaj rekonstrukcije narodnog govora, i dobićete „Izbledele duše“, sjajnu kombinaciju nekoliko žanrova, ali i pripovednih tehnika, sasvim sigurno jedan od boljih romana naše književnosti u proteklih nekoliko godina.

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu. Nakon studija engleskog jezika i književnosti predaje englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Debitovao je sa romanom „Vrata sumraka“, nakon kog slede romani „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Autor je brojnih naučnih studija i radova.

„Da narod uči pismena i čita, znalo bi se. Sve ostaje kad se zapiše. Ovako, od babe do babe, pola se zaboravi, pola izmisli i na kraju niko ne zna šta je, što je i kad je nešto bilo“, govori jedan od junaka romana. „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića su, možemo slobodno reći, pokušaj da se upravo te mitske koprene jednog davnog vremena skinu, i to prvenstveno preko rekonstrukcije govora i tadašnjeg načina života. Još bitnije, koristeći narodna predanja, Mladen Jakovljević ispisuje uzbudljivu fabulu koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ipak, ako ostavimo na stranu fabulu i jezik, Mladen Jakovljević stvara izuzetna promišljanja. Kroz prikaz sudbina umrlog junaka Radovana i njegovih grobljanskih sadruga on tka večitu priču o smrti, u ovom slučaju još kompleksniju, jer je izvedena kroz krajnje neobičnu, gotovo sinkretičku mešavinu narodnih običaja, hrišćanskog i budističkog učenja, neretko i ironije (sjajan je otpozdrav jednog junaka na reči pomaže bog: „Da je teo već bi pomogo.“). Mladen Jakovljević je napisao odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ispisao sjajna promišljanja o smrti, večitoj temi literature. Jedno od njih je i ovo: „Ovde bledi mnogo više od samog tela. Blede sećanja na sunčan dan, plavetnilo neba, zelene pašnjake ogrejane letom, pucketanje drva u furuni kad dođe zima, ljude koje smo ostavili za sobom… Na kraju izbledi sve. A opet… Iako ovo mesto mnogo toga uzme, jedno izgleda ostaje. Koliko god da čoveku telo i sećanja izblede, ma koliko vremena da je ovde, tuga ostaje do samog kraja, dovoljno snažna da može da zaboli i povredi i ono malo duše što preostane da se grčevito drži za postojanje.“

Naslov: Izbledele duše
Autor: Mladen Jakovljević (1975-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 260

Tajna istorija Miloševe Srbije – Vuk Karadžić

Čuli ste tu frazu bezbroj puta, verovatno ste je i sami nebrojeno puta izgovorili. Reč je, razume se, o čvrstoj ruci. A kako se do te čvrste ruke dolazi je isto tako poprilično poznato. U susretu sa ponašanjem koje nam se ne dopada, još više sa ponašanjem koje smatramo za ugrožavajuće, neretko je ono zaista i tako, neminovno dolazi do pomene te čvrste ruke. Eh, da je ovde neko ko će da zvizne rukom o astal i da reši stvar, otprilike to tako izgleda. U čemu je problem sa ovim sanjarenjem? Pre svega u pogrešnoj percepciji stvarnosti. U psihologiji se to označava kao percepcija rezultata. Naša slika sveta neretko dolazi iz našeg poprilično subjektivnog pogleda na stvarnost. U ovom slučaju je to distinkcija između „nas“ i „njih“. Mi smo ti koji su dobri, pošteni i moralni; a oni drugi, uvek ti drugi, su zli, nepošteni i nemoralni. Ta čvrsta ruka koja treba da reši stvar će srediti te „druge“, a nama „dobrima“ omogućiti normalan život. Jedini problem je u tome što to ta čvrsta ruka nikada ne radi, naprotiv, ona uvek udara na one koji su najbolji. Celokupna istorija naše civilizacije je tome svedok. U svakom totalitarnom, podjednako i autokratskom režimu najveće žrtve su bili upravo ti dobri i pristojni ljudi, a pobednici su uvek bile bitange i hohštapleri. Takva je, naprosto, priroda svake autokratije. U njoj su na ceni barabe koje su spremne da bez pritiska savesti učine sve ne bi li tako zadobile bilo kakvu korist. „Poštenjačine“ to već ne mogu. Isto tako, poštenjačine će vrlo brzo da primete šta to ne valja i da se protiv toga pobune. Još jedan problem, što je još jedna greška percepcije, je očekivanje prosvećenog apsolutizma. Vladara čvrste ruke, neograničenih ovlašćenja, ali vladara sa plemenitim idejama i željama za društveni napredak. Jedini je problem, opet isti, što takvih vladara nema. Čak i knez Mihailo, kog volimo da posmatramo kao prosvećenog apsolutistu, ima poprilično putera na glavi. Setimo se samo Zmajeve „Jututunske narodne himne“, posvećene njegovom liku i delu. Suština je da su vladari koji su donosili blagostanje (bilo ono ekonomsko ili utvrđivanje državne suverenosti) u isto vreme donosili i silne nepravde, nesreće i zla. Nema boljeg primera za to od Josipa Broza Tita. Nesumnjivo velike stvari koje je on učinio, pratili su užasni zločini. Dovoljno je prisetiti se Golog otoka. Ili užasa koji su doživeli Dragoslav Mihailović, Borislav Pekić i Danilo Kiš. Baš takav vladar je bio i knez Miloš Obrenović.
„Tajna istorija Miloševe Srbije“ nam donosi dva spisa Vuka Karadžića. Prvi je „Osobita građa za srpsku istoriju našeg vremena“. Podeljen u četiri dela, ovaj spis pokušava da predstavi kako je zapravo izgledala Miloševa vladavina. Prvi deo „Sprdnja“ nam predstavlja Milošev odnos prema potčinjenima, grotesknu mešavinu krajnje ironije i užasne nehajnosti. „Samoljubilje i prezrenije sviju drugi ljudi“ obrađuje Milošev pogled na svet, dok „Samovoljna i neograničena vlada“ predstavlja vrhunac Miloševe autokratske bestijalnosti. Završno poglavlje „Ljudi koji su oko Miloša“ portretiše kneževe najbliže saradnike i predstavlja njihove sudbine. U drugom delu knjige se donosi čuveno Vukovo pismo knezu Milošu iz 1832.
Da bi se u potpunosti razumeo ovaj spis treba reći nešto o njegovoj predistoriji. Godine 1828. Vuk objavljuje delo „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“ u kom daje pozitivan sud o Miloševoj vladavini. Sve se to menja posle Vukovog dolaska u Srbiju 1829. na knežev poziv. Trogodišnji Vukov boravak u njegovoj blizini rezultira novom knjigom. Još tačnije, Vuk pravi svojevrsnu dopunu, može se reći i ispravku, prethodne knjige. U njoj je sada ispripovedana i druga strana priče. Što zbog straha, verovatno i zbog želje da se neprijatna istina ne podastre pred oči savremenika, Vuk ostavlja zaveštanje da se ovaj spis ne sme objaviti pre 1900. godine, što je i ispoštovano. Takva Vukova odluka je dovela do toga da ovaj spis ostane u zapećku njegovih drugih dela. Ovo izdanje to menja. Po prvi put se ovaj spis zajedno sa čuvenim Vukovim pismom štampa kao zasebno delo, i to uz odličan predgovor Dejana Mihailovića. Pred nama je jedna sasvim nova slika kneza Miloša: „Miloš, kao od prirode veseo čovek, kad oće, ume se vrlo ljubezan pokazati, kao što se obično gdekojim inostrancima pokazuje; ali je prema svoji ljudi, a osobito od koji misli da nema nikake potrebe, vrlo grub i naprasit, a često i beščovečan.“
Vuk Stefanović Karadžić, po mnogima najznačajnija ličnost u istoriji novije srpske kulture, je rođen u Tršiću. Učestvuje u borbama u Prvom srpskom ustanku, posle kojih se seli u Beč, u kom će sa manjim prekidima živeti sve do smrti. Njegovo najveće delo je reforma srpskog jezika, koju je izveo sa neverovatnim talentom i upornošću. Sakupio je i sačuvao od zaborava stotine narodnih pesmama, pripovedaka, poslovica i umotvorina. Autor je i brojnih istorijskih i antropoloških studija, polemičkih spisa, izuzetnih prevoda…
„(…) Miloš ni malo ne uvažava ni čest, ni sreću, ni život drugih ljudi; no koliko god za druge ljude ne mari i prezire ji, toliko sebe za većega i od drugi ljudi pretežnijega drži. On za celo misli, da od njega nema na svetu čoveka ni pametnijega, ni pravednijega, ni milostivijega“, piše Vuk Karadžić u ovoj knjizi. Slika kneza Miloša posle nje postaje nešto sasvim drugo. To nije više onaj stameni vladar i oslobodilac Srbije već tiranin, bitanga i neretko zlikovac. Toliki da tadašnji stanovnici Srbije žale zbog odlaska Turaka, jer su za vreme njihove vladavine mnogo bolje živeli nego pod Miloševom strahovladom. Na kraju, to će i dovesti do Miloševog docnijeg svrgavanja i proterivanja iz Srbije. Opisujući silna Miloševa nepočinstva, Vuk pravi svojevrsni testamentarni, tome i naredba o kasnijem otvaranju spisa, amanet svom narodu da nikada ne dopusti da se tako nešto ponovi. Tiranija jednog čoveka koji je u svoje ruke uzeo sve poluge moći može da dovede samo do silnih nepravdi, zla i opšteg nazadovanja jednog društva. Uostalom, to je ono što se uvek događa kad dođe do „čvrste ruke” sa početka teksta. Nema boljeg svedoka tome od ovih Vukovih reči, koje su i danas poprilično, možemo reći čak i zlokobno aktuelne: „Ako li Vaša Svetlost ostanete sa svim prim dojakošnjemu i sadašnjemu Vašem vladanju, onda za neprijatelje Vaše ne može biti veća radost, a ne samo što će se znatni i pošteni ljudi iz drugi zemalja kloniti Srbije, nego i sami tamošnji sinovi, koji su iole znatniji i mogućniji, želeće, da bi se iz nje uklonili.“

Naslov: Tajna istorija Miloševe Srbije
Autor: Vuk Karadžić (1789-1864)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 254