Besnilo – Borislav Pekić

Jer on je znao što nije znala ova radosna gomila, a može se saznati iz knjiga: da bacil kuge ne ugiba nikada; da se može desetke godina pritajiti (…) da će možda doći dan kad će na nesreću i pouku ljudi, kuga probuditi svoje štakore i poslati ih da uginu u nekome sretnom gradu“, poslednje su rečenice u čuvenoj Kamijevoj „Kugi“. I početak naše priče. Kako mislimo, a to se nažalost najčešće pokazuje kao neistina, iskustvo velikih tragedija nas podučava da takve greške nikada više ne ponovimo. Nema boljeg primera za to od ratova. Iskustvo Prvog svetskog rata našu vrstu nije sprečilo da započne još jedan, znatno krvaviji rat. Holokaust nas nije sprečio da počinimo nove masakre i genocide. Baš kao što nas ni iskustvo stanovnika Uskršnjeg ostrva nije ničemu naučilo. Masovna seča drveća zarad izgradnje čuvenih kipova dovela je do potpunog uništavanja prirodnih resursa na ovom ostrvu. Rezultat je bilo desetkovanje stanovništva i posledice koje se i danas osećaju. Ono što će se svima nama desiti ukoliko se trend uništavanja životne sredine nastavi ovim tempom. Suština svega je da naša vrsta ne izvlači nikakve lekcije iz svojih grešaka, računajući valjda da će opasnost sama po sebi proći ili da se ona nikada više neće ponoviti. Jedini problem je što bacil kuge, kako to kaže Kami, nikada ne umire. Naprotiv, on samo čeka povoljnu priliku da se ponovo „probudi“. Te činjenice smo postali svesni ovih dana usled epidemije koronavirusa. I to ponajviše kroz ono čemu nas uče posledice i prateći efekti svake velike opasnosti. Prva je krhkost našeg znanja. Još više, koliko su velike naše zablude. Evo samo par primera. Protivnici vakcinacije sada mogu da vide kako izgleda svet u kom vakcine protiv zaraznih bolesti ne postoje. Isto tako, trenutna epidemija nas uči koliko je dragoceno istinsko znanje. Lečiti nas ne mogu šamani, vračevi i raznorazni prevaranti već isključivo lekari. Valjda ćemo u budućnosti shvatiti da to važi u svakoj oblasti života. Ono što nismo shvatili, a izgleda da to nećemo shvatiti ni u budućnosti, je jednakost svih ljudskih bića. Virus se ne obazire na to da li ste belac ili crnac, Srbin ili Aboridžin, bogat ili siromašan… Isto tako, to je i vrednost zdravog razuma. Masovna histerija, mnoštvo nesuvislih pretpostavki, ništa manje okovanost strahom dovela je do grotesknih scena, onih predapokaliptičnih kupovina po celom svetu. Zabluda potrošačkog društva da nam kupovina donosi sreću, sada je preokrenuta. Kupovina, kako to mislimo, donosi sigurnost. I ono što je najbitnije, a što će se tek pokazati, velike opasnosti nam otkrivaju ko smo mi zaista i šta se to zapravo krije u našim dubinama. Niko o tome nije pisao tako dobro kao Borislav Pekić.
Sasvim je uobičajeni dan na londonskom aerodromu Hitrou. Policija je tu da očuva sigurnost, lekari da nekako saniraju „aerodromske“ bolesti, brojni službenici da omoguće red i nesmetani protok saobraćaja. Baš kao što je i uobičajena gužva na aerodromu. Sve će se to promeniti u trenu. Na Hitrou sleće avion u kom se nalazi bolesna monahinja. I to zaražena opakim besnilom. Da sve bude još gore, besnilo počinje da se širi, sve dok celi aerodrom ne postane veliki karantin. Onaj u kom će se pokazati prava čovekova priroda.
Zamišljen kao prvi deo antropološke trilogije (kasnije su usledili „1999“ i „Atlantida“), „Besnilo“ je udžbenički primer „idejnog romana“. Baš kao i u „Čarobnom bregu“ Tomasa Mana, Pekić preko pripovedanja o jednoj bolesti pokušava da prikaže rastakanje i propast jedne civilizacije. Ono što je bitno, ta propast je prikazana na literarno savršeni način. To je na prvom mestu forma. Koristeći paraliterarne žanrove (ponajviše triler, roman katastrofe, ali i horor), Pekić stvara zanimljivu priču koja će svakog čitaoca držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice romana. Na odličnu priču nadovezuje se Pekićeva nenadmašna erudicija. Gotovo da ne postoji oblast pomenuta u ovom romanu (bila to genetika, rad policijskih službi, tok bolesti i lečenja…) u kojoj Pekić ne briljira. I ono što je najbitnije, radnja nije „pojela“ suštinu. U pozadini savršeno napisane priče stoji pokušaj da se odgonetne koren bolesti cele jedne civilizacije: „Bolest postaje strašnija ukoliko se o njoj više govori. A o ničem drugom u karantinu se i ne govori. I to što se čuje najčešće su čudovišne mitologomene, rođene u nakaznom spoju neznanja i straha.“
Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Podgorici. Kao mladić je zbog osnivanja političke organizacije uhapšen i osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu. Po izlasku na slobodu studira eksperimentalnu psihologiju. Objava njegovog prvog romana „Vreme čuda“ izaziva jednodušne pohvale kritike. Za drugi roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ dobija NIN-ovu nagradu. Upravo ovaj roman je početak epopeje o porodici Njegovan, sedmotomnog romana „Zlatno runo“. Pekić je bio izuzetno plodan pisac. Pored niza romana, zbirki pripovedaka i drama, ostavio je mnoštvo knjiga eseja, književno-teorijskih ogleda, memoarske proze… Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio gotovo sva jugoslovenska književna priznanja. Celokupni Pekićev književni i esejistički opus nedavno je objavljen u izdanju „Lagune“ i „Službenog glasnika“.
„U širem smislu, karantin ilustruje položaj vrste. Položaj čoveka u svetu je karantinski. A bolest, ako je opasna, kvasac je koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno“, piše Pekić u ovom romanu. Što je i njegova suština. Izabravši da taj put razobličavanja i pokazivanja ljudske suštine izvede kroz žanr-roman Pekić je učinio veličanstvenu stvar. To je pre svega dokaz da se o onim velikim i bitnim pitanjima može pisati na zanimljiv i uzbudljiv način. I još bitnije, na način koji će privući ljudi koji se nikada ne bi poduhvatili takvog štiva. Ono što Pekić pokušava, i u tome uspeva, je pokazivanje šta se to krije u najmračnijim ćoškovima naše duše i to kroz sukobljavanje sa velikom opasnošću. Čitanje ovog romana je pravo zadovoljstvo, pogotovo u danima u kojima se suočavamo sa sličnom opasnošću. „Besnilo“ nas suočava sa nama samima, sa našim iluzijama i glupostima, suštinski sa onim šta smo učinili od sveta u kom živimo. Ništa drugo nego sa bolešću savremenog sveta, koja nije ni besnilo, baš kao što to nije ni koronavirus u današnjici, već ono što mi: „Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je (…) pravo besnilo. A ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo ih do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe.“

Naslov: Besnilo
Autor: Borislav Pekić (1930-1992)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2011
Strana: 624

Pročitajte i prikaz Pekićevog dela „Život na ledu“

London 1-3 – Edvard Raderfurd

LondonJedan od najslikovitijih (barem po nazivu) umetničkih pravaca, dehumanizacija umetnosti, kao jednu od svojih glavnih odlika postavio je samodovoljnost umetnosti kao takve. Tvorac ovoga pravca, španski filozof Hose Ortega i Gaset, aludirao je na većinu umetničkih pravaca nastalih posle Velikog rata. Nije to nova ideja. Još na početku devetnaestog veka, Viktor Kuzen formuliše pojam larpurlartizma, umetnosti koja sleduje samo estetici ne obazirući se na moralna ili didaktička načela. Ulaziti u proučavanje kasnijih teorijskih i umetničkih grupa i pravaca, nezahvalan je zadatak. Ipak, kao jedna od osnovnih karakteristika moderne književnosti može se uzeti upravo ta potreba za samodovoljnošću. Situaciju je još više zakomplikovala pojava postmodernizma. Preplitanje žanrova, upotreba groteske, svojevrsni stilski pluralizam i gubljenje originalnosti, doveli su do potpunog haosa. Ako se većina književnih žanrova u nekom smislu može smatrati samodovoljnim (mada je i to nategnuta konstrukcija), roman sigurno nije takav. Najpre zato što je on sublimiranje celovitog ljudskog iskustva i u sebi sadrži mnogobrojne elemente. Najvidljivije je to u istorijskim romanima, svojevrsnim modernim sagama. Uzmimo za primer samo Pekićevo remek-delo „Zlatno runo“. Pored neminovne istorijske hronike, ovaj roman je u isto vreme i psihološka, etnološka, mitološka i sociološka studija. Današnje vreme ovakvim romanima ne ide na ruku. Htenje da se sa što manje reči kaže više, potreba za jeftinom psihologijom i filozofijom, traženje lakih odgovora i još lakše umetnosti, sve je to oznaka savremenosti. Pojednostavljenje koje najčešće dovodi do banalnosti, nikako nije pogodno vreme za roman-epopeju. Stoga je i pojava dela u ravni Tolstojevog „Rata i mira“ ili Pekićevog „Zlatnog runa“, pravi književni događaj. Baš takav je roman Edvarda Raderfurda „London“.
Prvi deo ove celovite hronike britanske prestonice, vraća nas u pedesete godine pre nove ere. Jedno pusto mesto nazvano je Londinos, i u njegovoj blizini živi keltsko pleme. Ribar, začetnik porodične loze Daket, pripadnik je tog plemena koje će se stati na put Cezarovim osvajanjima. Ipak, poraz keltske civilizacije je neminovan. Dolazi vreme novog razvoja i podizanja grada Londonijuma. Prateći ribareve potomke, Edvard Raderfurd pripoveda o padu rimskog carstva, prihvatanju hrišćanstva, začetku anglosaksonske civilizacije, kao i uzdizanju trgovačkog Londona. Drugi tom nas odvodi pravo u srce srednjeg veka. Dinastički ratovi su završeni i na tron dolaze dve velike figure Henri VIII i Elizabeta I. Dok će Henri Englesku verski odvojiti od ostatka Evrope, Elizabeta će je pak ojačati i pretvoriti u velesilu. Razvoj je vidljiv na svakom koraku. Nove zgrade, trgovačke komore, začetak umetnosti (dovoljno je pomenuti samo Šekspira), sve će to podizati i rušiti članovi porodice Daket. Treći tom je priča o najslavnijem dobu Londona. On je ne samo prestonica Engleske, već i najveće imperije na svetu. Ubrzana industrijalizacija, materijalno bogatstvo i opšte pregalaštvo, biće zaustavljeni velikim ratovima. London ih preživljava, nastavljajući da gradi svoju bogatu povest.
Ispisujući istoriju Londona na preko hiljadu i dvesta stranica, Edvard Raderfurd je stvorio i neodoljivu hroniku jedne porodice. Izbegavajući da istoriju svede na romansiranje vladarskih ili plemićkih životopisa, on je stvorio autonomno umetničko delo, kao i ništa manje vredan istorijski udžbenik. Pisanje ovakvog romana nimalo nije lak zadatak. Ako uzmemo u obzir ogroman vremenski raspon od dve hiljade godina (to bi bilo gotovo dve godine po jednoj stranici), hroniku porodice koja se račva na desetine poprečnih loza, dodajte tome još i nekoliko stotina likova, tek tada možemo shvatati koliko je ovaj roman jedinstven ne samo po svojem obimu i složenosti, no i po umetničkoj viziji.
Edvard Rederfurd je jedan od najcenjenijih svetskih pisaca istorijskih romana. Studirao je na prestižnim univerzitetima Kembridž i Stanford. Godine 1987. objavljuje svoju prvu knjigu „Sarum“, roman koja prati deset hiljada godina istorije okruga u blizini spomenika Stounhendž. „Sarum“ postaje instant bestseler i Raderfurd zadobija veliku slavu i priznanja. Slede romani-hronike koje prate istoriju Rusije, Londona, Dablina, Irske, Njujorka i Pariza. Rederfurdova dela su prevedena na preko dvadeset jezika i doživljaju velike tiraže. Pored „Londona“, izdavačka kuća „Laguna“ je na srpskom objavila i njegova dela „Njujork“ i „Ruska“.
Trotomni roman Edvarda Raderfurda „London“, je dvostruka hronika. Prva je istorijska, gde se ovaj autor pokazao kao nenadmašni majstor. Nepretenciozno izlaganje istorijskih činjenica, sjedinjeno sa pitkim stilom i zanimljivim legendama i pričama, u isto vreme će zabaviti ali i još važnije podučiti svakog čitaoca. Baš zbog toga, Raderfurdov „London“ nije samodovoljan roman, on je pre svega mešavina različitih elemenata, ipak sjedinjenih u maestralnu celinu. Još bitnije, London Edvarda Raderfurda je neverovatno zanimljivo mesto. Za tren oka ćete preći sa ulica rimskog Londonijuma na blatnjave sokake srednjevekovnog Londona. Upoznaćete Šekspira koji se sukobljava sa puritanskim duhom vremena, moraliste koje bi zabrane svaku radost, ali i sifražetkinje koje se bore za žensko pravo glasa. Isto tako, u jednom trenutku ste među skupljačima đubreta na Temzi, a već u onom sledećem na raskošnim banketima viktorijanske Engleske. Drugi segment romana, porodična hronika, podjednako je bitan. Prateći uspone i padove porodice Daket, i još desetine familija, vi ćete se identifikovati sa njihovim borbama i gresima, ali i spoznati istinsko dobro i zlo. Pred vama će ukazati živa istorija izobražena u ljudima od krvi i mesa. Možda je to i najveća vrednost ovog izuzetnog romana, upravo ta kombinacija pitke istorije i pulsirajućeg života, koja će retko kog čitaoca ostaviti ravnodušnim.

Naslov: London 1-3
Autor: Edvard Raderfurd (1948-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2009
Strana: 1218

Život na ledu I-V – Borislav Pekić

Zivot na leduUsudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo (…)“, izgovorio je na jednom mestu Borislav Pekić. Misao o moralu, ali ne kao konstruktu ili nekom zastarelom muzejskom eksponatu, već kao živom putevoditelju kroz mračna vremena, osnovna je konstanta Pekićevog stvaralaštva. Naravno, ne i jedina. Rafinirani humor, osećaj za pravdu, elokvencija, životnost, potpuna predanost temi, istraživački rad, večita zapitanost nad društvenim prilikama; sve to možemo pripisati Pekiću. I ne samo to. Njegovo delo toliko je duboko i žanrovski raznoliko da budućim generacijama književnih kritičara, kao i čitaocima, tek predstoji uplovljavanje u beskrajni okean njegovog književnog stvaralaštva.
Veliku pomoć u tom istraživanju sasvim sigurno će pružiti i objavljivanje njegovih petotomnih dnevnika „Život na ledu“ u izdanju „Službenog glasnika“. Zanimljiva predistorija nastanka rukopisa (dobar deo dnevnika je ostao na magnetofonskim trakama), kao i ogroman vremenski raspon od 1948. pa sve do oktobra 1985. godine kada se završavaju, svedoče koliko je truda trebalo da se ovi dnevnici nađu pred našim čitaocima. Za to treba zahvaliti gospođi Ljiljani Pekić koja je ne samo ovim priređivanjem (iz Pekićeve zaostavštine uspela je da spase od zaborava preko deset izvrsnih dela), već i predanim radom na popularizaciji i očuvanju stvaralaštva svog supruga; najviše učinila da delo ovog velikana pronađe nove generacije čitalaca.
„Život na ledu“ dnevnik je istinskog intelektualca svesnog ne samo vremena u kojem živi, no i moralne i građanske dužnosti da svojim radom i delom to vreme promeni i učini boljim. U prvom delu dnevnika opisujući zatvorske i prve dane na slobodi (što će kasnije pretočiti u memoare „Godine koji su pojeli skakavci“), pred nama se stvara slika mladog pisca koji tek zakoračuje u svet književnosti, dok u kasnijim delovima vidimo kako se njegova književna karijera razvija, sve do potpunog trijumfa.
Apsolutno je fascinantan spisak literature koju je Pekić predano izučavao, komentarisao, pa i koristio za svoja kasnija dela. Kroz skoro 3000 strana dnevnika mi možemo pratiti koja ga to dela intrigiraju, a ponekad i nerviraju. Polemišući sa njihovim sadržajem, kao i sa njihovim autorima, često nam Pekićevi komentari postaju zanimljiviji od onoga što se komentariše. Drugi sloj dnevnika sâm je Pekićev život. Kroz hroniku četrdeset godina možemo videti sa kakvim se sve nedaćama susretao, zapise o prijateljima i o porodičnom životu u Beogradu i Londonu. Pored mnogobrojnih vrlina ovih dnevnika mora se pomenuti i Pekićevo izvanredno tumačenje filozofskih, naučnih i političkih pojava aktuelnih u tom dobu. Najvažnije za sve ljubitelje stvaralaštva ovog genija, „Život na ledu“ dobrim delom je posvećen nastanku njegovih književnih dela, kao i onima koje zbog prerane smrti nije uspeo da dovrši. Pekićeva književna dela koja smo nekada čitali sada postaju ne samo jasnija, već i osvetljena iz potpuno novoga ugla.
Borislav Pekić je preminuo pre više od dvadeset godina ostavivši za sobom neverovatnu bibliografiju. Njegov magnum opus zadržan u sedam tomova „Zlatnog runa“, sasvim sigurno je jedno od najznačajnijih dela naše literature. Sotije, pripovetke, romani, memoari, esejistička i književno-teorijska dela, radio i pozorišne drame, filmska scenarija; sve su to žanrovi u kojima se okušao. Zbirno gledajući preko pedeset tomova, koji se iz godine u godinu sve više umnožavaju.
Na jednom mestu u dnevniku beležeći: „Otkrivam iznenada da je to zato što sam savladao cenzuru u sebi, pobedio sam strah i stid. Strah od posledica i stid od iskrenosti. Govorim bez rezerve sve što mislim o svemu“, Pekić ne samo da daje najbolju karakteristiku sadržaja ovih dnevnika, već i celokupnog svog životnog puta. Objektivni, obojeni sumnjom, ponekad bolno iskreni, ali uvek i pre svega dobronamerni, ovi dnevnički zapisi idealno su štivo za svakog istraživača naše kulturne i društvene prošlosti, kao i najbolji uvid u intimni svet jednog od najvećih pisaca srpske književnosti.

Naslov: Život na ledu I-V
Autor: Borislav Pekić (1930-1992)
Priredile: Ljiljana i Aleksandra Pekić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2013-2014
Strana: 341, 712, 540, 504, 596