Tišina – Šusaku Endo

Ako ništa drugo u vezi ove teme nije sigurno, jedna stvar jeste. Čovek od svojih prapočetaka (o tome slikovito svedoče pronađene figurine božanstava i ostali artefakti) ima potrebu da veruje u nešto što je veće od njega. Još tačnije, u neku tajanstvenu silu koja ustrojava svet onakvim kakav on jeste. Tome nisu mnogo pomogla naučna otkrića koja pokušavaju da objasne nastanak i ustrojstvo sveta u kojem živimo, jer ljudi i dalje veruju u raznorazna božanstva. Možete ovu potrebu posmatrati kao način da se anulira naša nemogućnost da otkrijemo tajnu postojanja, može to biti strah pred prazninom, ali i Frojdovo mišljenje o religiji kao svojevrsnoj iluziji. On u delu „Budućnost jedne iluzije“ boga vidi kao zamenu za očinsku figuru u našem životu, a religiozna osećanja kao infantilnost koja čoveka otuđuje od njegove suštine. Sličnog stava je i Karl Marks koji u studiji o Hegelovoj filozofiji govori: „Religija je uzdah potlačenog bića, srž jednog potištenog sveta (…) To je opijum za narod.“ Ali, sva ova shvatanja i pokušaji da se religija racionalno razloži za one koje veruju suštinski nisu bitna. Zato što oni razum ni ne traže. Bitna je vera. A ono u što se veruje poprilično je raznoliko. Za deiste je bog inteligentni tvorac svemira i prirodnih zakona, koji se po činu stvaranja „povlači“. Na drugoj strani su teisti, ljudi koji veruju u božanstvo, tvorca univerzuma koji ne nestaje nakon čina stvaranja. Teizam se deli na dve grupe: monoteizam i politeizam. No, ni tu nije kraj podela. Za jedne je božanstvo nepristupačno i potpuno neobjašnjivo (judaizam i islam). Drugi svojim božanstvima pripisuju ljudske atribute (od starih Grka, pa sve do hrišćanstva u kojem božanstvo uzima ljudski lik). Onim, pak, trećim božanstvo predstavlja dualistički sukob dobra i zla (zoroastrizam, delimično i hinduizam). Za neke suština božanstva nije ni bitna, Buda, recimo, odbija da dâ bilo kakav odgovor o postojanju božanstva, smatrajući da takva pitanja nemaju nikakvu konkretnu korist. Postoje i verovanja da su bog i priroda jedno te isto (panteizam, najviše izražen u učenju Baruha Spinoze). U svakom slučaju, božanstvo, onako kako ga većina vidi, je bestelesno, sveznajuće, svemoguće, sveprisutno i našem razumu neobjašnjivo biće, osnov svih moralnih obaveza i apsolutno dobro. I ljudi već vekovima, verovatno i u vekovima koji su pred nama, veruju u takvo božanstvo. O veri, a još više o gubljenje vere, u ovakvog boga maestralno piše Šusaku Endo.
Godina je 1640. Prvobitni uspesi hrišćanskih misionara u Japanu su pretvoreni u poraz. Japanski vlastodršci žele da iskorene ovu religiju. Te vesti stižu do portugalskog jezuitskog misionara Sebastijana Rodrigeza koji odlučuje da krene put Japana gde će pružiti pomoć ugnjetenim hrišćanima. Ali to nije jedina Rodrigezova misija. Do njega je stigla i vest da je učitelj Fereira, propovednik u Japanu, poklekao i odrekao se hrišćanstva, u šta Rodrigez ne može da poveruje. Sledi put i boravak u Japanu koji će ovog misionara odvesti do najdubljih ponora. I ne samo njih. Rodrigez će morati da preispita svoju veru u boga.
Šusaku Endo maestralno tka priču o istoriji japanskih hrišćana i sudbini svog junaka. Tako na samome početku romana, kroz pisma koje Rodrigez šalje svojim nadređenim u Vatikanu, saznajemo njegovu neustrašivost, istinsku privrženost hrišćanstvu i versku nepokolebljivost. Sve se to menja sa prvim iskušenjima, napisanim iz ugla sveznajućeg pripovedača, gde vidimo postepeno gubljenje vere. Vrhunac je kraj romana, dat u formi administrativnih spisa, koji je ništa drugo nego prikaz potpunog poraza. Ovu maestralnu pripovedačku strategiju prati podjednako vredan stil, protkan brojnim filozofsko-teološkim pasažima o smislu verovanja i našem odnosu prema bogu i suštini života. Baš kakva je i ova misao: „Greh – pomislio je – nije ono što se obično misli da jeste; nije greh da se laže i krade. Greh je da jedan čovek okrutno pregazi tuđi život i da uopšte ne bude svestan rana koje za sobom ostavlja.“
Šusaku Endo spada u red najvećih japanskih pisaca dvadesetog veka. Rođen je u Tokiju, a odrasta u Kobeu u porodici majčinih rođaka. U dvanaestoj godini postaje hrišćanin. Po završetku Drugog svetskog rata odlazi na studije u Francusku. Odbačen zbog svog japanskog porekla od strane hrišćana, Endo zapada u krizu vere. Putuje u Palestinu gde proučava Hristov život, što menja njegove dotadašnje životne svetonazore. Vraća se u Japan, gde svoja iskustva pretvara u vredna književna dela. Slavu mu donosi roman „Tišina“ (zasada jedino Endovo delo prevedeno na srpski), posle kojih sledi niz uspešnih romana i zbirki priča. „Tišina“ je 2016. godine adaptirana u istoimeni igrani film u režiji Martina Skorsezea.
„Tišinu“ možete posmatrati iz nekoliko uglova. Na prvom mestu, to je savršeni prikaz istorije Japana u sedamnaestom veku, kao i sudbine hrišćanstva u ovoj zemlji. Najbitnije od svega, ta slika je data iz ugla čoveka čiji se pogled nalazi negde između prezrenja prema Japancima (danas bi to nazvali kolonijalni diskurs) i istinske ljubavi prema ljudima, ma kakvi god oni bili (najbolje tome svedoče Rodrigezove misli: „Ali Hrist nije dao svoj život za dobre i prelepe. Za ono što je dobro i prelepo lako je umreti; teško je dati život za bedne i iskvarene.“) Upravo taj trenutak ljubavi prema ljudima koštaće misionara vere. Jer kako pomiriti veru u svemogućeg i punog dobrote boga sa slikom stradanja ljudi koji veruju u tog boga, ne dobivši nikakvu podršku od njega? Sukob je to idealizma, istinske vere u boga (one sa početka teksta), sa razumom. I paklenom stvarnošću ovoga sveta u kojoj se od boga može dobiti samo tišina: „Iza depresivne tišine tog mora, tišine Gospodnje, krije se osećanje da bog prekrštenih ruku nemo sluša kako mu se ljudi očajno mole.“

Naslov: Tišina
Autor: Šusako Endo (1923-1996)
Preveo: Ivan Jovanović
Izdavač: IPS media, Beograd, 2009
Strana: 174

Advertisements

Crvene stoličice – Edna O’Brajen

Ako izuzmemo one dosadne prepirke o tome ko je prvi započeo rat u bivšoj Jugoslaviji i bio veća žrtva, čini se da od mišljenja drugih o istom tom ratu, a pod tim se pre svega misli na pogled sa strane, ne postoji nešto što će izazvati veće rasprave i teže reakcije. Kamijeva misao u „Strancu“ da je čak i na optuženičkoj klupi zanimljivo slušati šta drugi govore o nama, jeste primenjiva u ovom slučaju, ali samo jednim delom. Još tačnije, ukoliko se pozitivno govori o nama. Kako to najčešće nije slučaj, nastupaju otužne jeremijade sjedinjene sa pravedničkom indignacijom i besom. Tako će u našoj javnosti, srpskoj razume se, istup nekog svetski poznatog i priznatog umetnika ili intelektualca koji se „stavi“ na srpsku stranu izazvati silno oduševljenje. Takav je, recimo, slučaj sa Handkeom. A opet, ukoliko je situacija obrnuta, setimo se samo nedavnog gostovanja Herte Miler, sledi „plač i škrgut zuba“. I to nije slučaj samo sa „običnim svetom“, naprotiv, ova histerija zahvata i one koji sebe smatraju za obrazovane ljude i intelektualce. Suštinski, našoj javnosti, sada se tu već misli na sve bivše članice jugoslovenskog konglomerata, nije potrebno mišljenje drugih, o nekoj umetničkoj ili moralnoj viziji tek nema reči, jedino što nam je potrebno je tapšanje po ramenu i to ponajviše onda kad nismo u pravu. Naravno, tu postoji i druga strana. Ni oni koji su pisali o nama se nisu mnogo proslavili. Balkan za dobar deo svetske javnosti predstavlja neku vrstu civilizacijske crne rupe. Možda je to najbolje uporediti sa onim prastarim mapama na kojima su domišljati i poprilično maštoviti kartografi ucrtavali silna čudovišta, mitska stvorenja i izmišljene zemlje tamo gde nisu znali šta se zaista nalazi. Vesna Goldsvorti u knjizi „Izmišljanje Ruritanije“, polazeći od imaginarne Ruritanije (nastale iz pera engleskog pisca Entonija Houpa) pa sve do pisanja o prošlom ratu na Balkanu, sastavlja maestralnu studiju o „pripovedačkoj kolonizaciji“. Preciznije rečeno o moralnim sudijama sa strane koji su sebi uzeli za pravo da „dovedu k poznaniju prava“ zabludele i divljačne narode Balkana. I, naravno, da tu neće biti rezultata, zato što ni jednoj ni drugoj strani nije stalo do istine, još manje do morala. Dok jedni očekuju tapšanje svojoj zlobi i niskosti, drugi glume moralne inkvizitore i sude onima koje čak ni ovlašno ne poznaju. Ipak, postoje i svetli izuzeci. Baš kakav je roman irske spisateljice Edne O’Brajan.
U jedno irsko seoce doseljava se Vladimir Dragan zvani Vuk, čovek koji se bavi alternativnom medicinom. Slatkorečiv i sa aurom nečeg nedokučivog, ali poprilično privlačnog, on izaziva opštu pozornost. Žene, muškarci i deca, suštinski svi žitelji sela potpadaju pod njegov uticaj. Ponajviše Fidelma Makbrajd koja postaje isceliteljova ljubavnica. Ipak, sve to vrlo brzo nestaje. Iscelitelj je uhapšen i njegov pravi identitet je otkriven. Doktor Vuk je ratni zločinac sa Balkana odgovoran za smrt hiljade nevinih ljudi. Selo nekako uspeva da preboli svoju lakomislenost, ali ne i Fidelma. Ona nosi isceliteljovo dete.
Edna O’Brajen je prava čarobnica reči. Maestralni lirizam, ponajviše izražen u opisima irske prirode („Iza prozora, zemlja je bila bela i okovana mržnjom, i taj mraz je ujedao sve, čak i valov za stoku na komšijskoj livadi, a noć je bila kristalno jasna, hladna i neumoljiva, kao sama smrt“) sjedinjen je sa dubokim uvidima u ljudsku prirodu, pogotovo žensku. Sukob spoljnjeg i unutrašnjeg, suštinski ono što ostaje kao posledica i ishod te borbe, tema je Edne O’Brajen. A ona joj pristupa koliko sa empatijom i iskrenom osećajnošću, još više sa željom da se ljudski ponor i sve ono što nosimo u sebi ispita do najvećih dubina. I to onoliko koliko je moguće: „Mi ne poznajemo druge. Oni su za nas zagonetka. Ne možemo da ih poznajemo, naročito ne one s kojima smo najintimniji, zato što nas navike zamaju, a nada oslepi pred istinom.“
Edna O’Brajen po mnogima predstavlja najveće ime savremene irske književnosti. Rođena je u malenom irskom mestu Tomgrejni u porodici fanatičkih katoličkih vernika. Udaje se protiv volje roditelja i seli u London gde postaje recenzent u jednoj izdavačkoj kući. Njen prvi roman „Provincijalke“ (1960) je izazvao opštu sablazan u Irskoj zbog predstavljanja seksualnog života žena, toliko da je on spaljivan, a autorka je bila javno prokažena od strane majke. Edna O’Brajen je do sada objavila osamnaest romana, nekoliko zbirki priča i pesama, kao i drama. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća irska i internacionalna književna priznanja.
„Jer na ovom svetu se više nego što možeš da pojmiš jeca“, Edna O’Brajen na jednom mestu u ovom romanu citira Jejtsa. I možda je ovo najbolja odrednica romana „Crvene stoličice“. To je roman o jecanju. Namerno izabravši da ratnog zločinca, i onom najmanje pronicljivom čitaocu će biti jasno da je taj zločinac Radovan Karadžić tačnije njegov alijas doktor Dragan Dabić, izvede sa Balkana i smesti u „civilizovani“ svet, Edna O’Brajen maestralno tka priču o snazi zla i njegovoj privlačnosti, gde god da se ono nalazi. I to je najveća draž i vrednost ovog romana. „Crvene stoličice“ nisu moralisanje, isto tako ni priča o ludim Balkancima koji se tamane međusobno. Edna O’Brajen je napisala roman o ratu u Bosni, ali to je najmanje roman o ovoj temi, koliko god to paradoksalno zvučalo. „Crvene stoličice“ su pripovest o zlu. A to zlo ostavlja istu pustoš, svejedno da li ono dejstvuje u Bosni ili u Irskoj. Najgore od svega je što dolazi od onih ljudi koji se kriju iza velikih reči i ideja. Kao što se i zločinac iz ovog romana krije iza ljubavi prema svojoj zemlji: „I ne biste verovali koliko mnogo reči postoji za dom i kakva se divlje okrutna muzika iz nje može iscediti.“

Naslov: Crvene stoličice
Autor: Edna O’Brajen (1930-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Booka, Beograd, 2017
Strana: 268

Koža – Kurcio Malaparte

Možete je nazvati kako god hoćete, neka to bude uzdizanje, ili još bolje oplemenjivanje, ali osnovna uloga umetnosti u ljudskom životu je da upravo taj život učini ako ne plemenitijim i lepšim onda barem većim. I naravno da ovo ne znači da umetnost treba posmatrati kao neku nadnaravnu pojavu, plod božanskog nadahnuća ili sličnu budalaštinu. Ili još gore kao šećernu melasu koja će zasladiti poprilično gorak život. Možda je najbolji odgovor o ulozi umetnosti i njenom mestu u istoriji naše civilizacije dao Fridrih Niče kroz reči: „Umetnost imamo zato da ne bismo propali od istine“. A ta istina je niskost našeg postojanja, gotovo da je svejedno smatramo li to postojanje za užasno ili predivno. Niskosti su naše ljubavi i mržnje, uzdizanja i stradanja, snovi i padovi. Suštinski, celi ljudski život je jedna velika niskost. Pokušajte da izrazite najveću radost svog života i uvidećete koliko te reči zvuče slabo u odnosu na ono šta ste zamišljali u svojoj glavi. I upravo tu dolazi umetnost koja je u stanju da od nečeg najobičnijeg (setite se Prustovih madlena) stvori izvanredno. Umetnost je ta koja daje smisao životu uzdižući ga iz mediokritetske žabokrečine i turobnosti svakodnevnice. Snaga umetnosti je toliko velika da uspeva da preobrazi čak i užas. I pri tom se ne misli na predikativnu ili pedagošku ulogu umetnosti izraženu u njenom svođenju na sredstvo pamćenja ili osvešćivanja zabludelog ljudskog roda. Razume se, odlično je ako umetnost izaziva ovakve reakcije, ali to nije njena suština. Da jeste, to ne bi ni bila umetnost već propoved ili propaganda. Ali da se vratimo na našu temu, odnos užasa i umetnosti. Još tačnije, o preobražaju užasa u umetnost. Možda je najbolje reći da užas (čitaj zlo) u umetnosti prestaje da bude banalan (hteli ili ne hteli, tu je Hana Arent). On više nije nerazumljivo iskliznuće ljudske prirode, pred nama se nalazi u svom svojem grotesknom sjaju. Umetnost nam omogućuje da ga sagledamo, razumemo i sukobimo se s njim. Ako je sreće, možda čak i da nešto naučimo o njemu. Jednu od najvećih lekcija o užasu nam je dao Kurcio Malaparte.
Radnja Malaparteovog romana „Koža“ je smeštena u vremenski period od jedne godine. Počinje 1943. sa iskrcavanjem američkih vojnih snaga na Siciliji, a završava se sa slikom oslobođene Italije. Glavni junak romana, sam autor, je italijanski borac protiv fašizma – sada tumač i oficir za vezu u američkoj vojsci. Mi pratimo njegovu ratnu putanju. Prvobitni boravak u Napulju, prikaz je posleratnog ludila. Pisac ga naziva kugom, samo što to nije u pitanju fizička no moralna bolest. Vidimo i italijansku provinciju, kameleonsko presvlačenje fašista u antifašiste, duhovno i materijalno siromaštvo, ratne borbe, osvajanje Rima, ali i moralnu kugu koja se nezadrživo širi. I krajnje razočarenje izraženo kroz reči: „Sramota je dobiti rat“.
Žanrovski odrediti „Kožu“ je nemoguć zadatak. Ona je u svojoj biti roman, ali tu odrednicu ne treba shvatiti doslovno. „Koža“ je čudesna mešavina novinske reportaže, autobiografskog spisa i čistog romanesknog materijala. Takav je i njen sadržaj. Malaparte je u stanju da za čas pređe sa opisa najnižih ljudskih poriva, najupečatljivije su scene majki koje prodaju svoju desetogodišnju decu, na blazirane razgovore italijanske aristokratije o stilu i ideološkom opredeljenju Žan Pol Sartra. Napisana oštro, na momente mučno, ponekad i moralistički, „Koža“ ipak najviše pleni svojom istinoljubivošću. A iz nje proizlazi mudrost koja je upozoravajuća: „Iz otvora kanalizacija, iz podruma, iz potkrovlja, iz ormana, ispod kreveta, iz pukotina zidova, gde su živeli (…) „ilegalno“, napustiše leglo, kao pacovi, heroji poslednjeg časa, tirani sutrašnjice: ti hrabri pacovi slobode, koji će jednog dana zauzeti čitavu Evropu, da bi izgradili na ruševinama starog ugnjetavanja carstvo domaćeg ugnjetavanja.“
Jedan od najvećih italijanskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, Kurcio Malaparte, je rođen u Pratu. Kao mladić napušta gimnaziju i bori se na strani Francuske u toku Prvog svetskog rata. Razočaran posleratnim poretkom postaje fašistički simpatizer, ali novi prelom ubrzo sledi. Njegov spis „Tehnika državnog udara“ (1931) uperen protiv Hitlera i Musolinija i kasnija antifašistička delatnost mu donose nekoliko robija. Dobar deo Drugog svetskog rata je proveo kao novinski reporter (uglavnom na istočnom frontu, delom i u Jugoslaviji) što će kasnije rezultirati njegovim najpoznatijim delom „Kaputt“. U posleratnom periodu posvećuje se književnom i publicističkom radu. Ostao je upamćen i kao izuzetan projektant. Njegova vila na Kapriju jedno je od najznačajnijih arhitektonskih dostignuća dvadesetog veka.
Nastavljajući tačno tamo gde je stao pišući „Kaputt“, Malaparte kroz „Kožu“ slika sudbinu Evrope koja se oslobađa od okova fašizma i nacizma. Ali to ne znači i pravo oslobođenje, jer nestanak dve zle ideologije ne donosi oslobođenje ljudskog roda. Zlo i užas su ostali. Sada još veći, pošto ne postoji spoljašnja sila kojom bi se to zlo opravdalo. U svojoj biti, „Koža“ je mešavina dubokog divljenja prema američkom idealizmu, ali i prikaz prljanja tog idealizma. U isto vreme, „Koža“ je prikaz prokletstva Evrope, sitnih, malih i prljavih nacionalnih i ideoloških strasti koje se pretvaraju u bespoštedni rat. Najvažnije, ovaj roman je slika ljudskog pada izneta kroz pero izuzetnog stiliste, onog koji svoju pronicljivost zna da pretvori u nenadmašnu umetnost. I da tako oslika dugoočekivani dolazak slobode okaljane užasom: „Sloboda je skupa, mnogo skuplja od ropstva. I ne plaća se ni zlatom, ni krvlju, ni najuzvišenijim žrtvama, već podlošću, prostitucijom, izdajom, i svim prljavštinama ljudske duše.“

Naslov: Koža
Autor: Kurcio Malaparte (1898-1957)
Prevela: Jelena M. Ristić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 413

Uska staza ka dalekom severu – Ričard Flanagan

Ima li čovek pravo na zaborav? Da li je uopšte moguće pobeći od užasnog i odurnog sećanja na prošlost kroz zaboravljanje pređašnjeg zla? Ivo Andrić o zaboravu piše: „Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.“ Upravo ovakvo poimanje zaborava, smrti sa pravom na nadu, jedini je način za kakav-takav normalan život. I to koliko na ličnom planu, još više na istorijskom. Ali, u isto vreme, zaborav je klopka u koju se lako upada. Da pokušamo da to obrazložimo na konkretnom primeru. Iskustvo mučnog dvadesetog veka sa bezbroj krvavih ratova izmenilo je pamćenje i način na koji smo ga ranije poimali. Posle ratnih sukoba, zaraćene strane nekako su morale da nastave da žive. Suštinski, trebalo je pomiriti protivurečnost potrebe za pamćenjem sa željom da to pamćenje zauvek nestane. Pogotovo ako su zaraćene strane osuđene na zajednički život, kakav je to slučaj bio u bivšoj Jugoslaviji. Ratna zverstva su stavljana u stranu, ili se pak insistiralo na nastavku života bez dublje analize prošlosti. Malo po malo i zaborav je došao. Doneo je nekoliko decenija zajedničkog života (ona čuvena parola o bratstvu i jedinstvu), ali i kasnije rasplamsavanje starih strasti na još gori i ubojitiji način. Odsustvo sećanja dovelo je i do prekrajanja istorije, čiji groteskni vrhunac doživljavamo u sadašnjosti. Nekadašnji zločinci postaju heroji i obrnuto. I to nije slučaj samo kod nas. Što nas opet vodi ka sećanju. Izgleda da je ono, ipak, neophodno. Kao gorki lek koji posle početne nelagodnosti dovodi do ozdravljenja. Ili još preciznije rečeno, sećanje je sredstvo zahvaljujući kojem život posle tragedije prestaje da bude farsa i postaje pravi život. Maestralnu priču o tome kako sećanje izgleda, o onome šta sećanje donosi, o potrebi za sećanjem i njegovom užasu, nam je dao Ričard Flanagan.
„Uska staza ka dalekom severu“ je priča o lekaru Dorigu Evansu. Od detinjstva na australijskom ostrvu Tasmanija pa sve do šezdesetih godina dvadesetog veka i Dorigove smrti, mi pratimo njegov životni put. Prekretnica je početak Drugog svetskog rata i upoznavanje Doriga sa Ejmi, ženom jednog njegovog rođaka. Ljubav i početna strast bivaju prekinuti Dorigovom odlaskom na front. Na njemu ne ostaje dugo. Dorigo je zarobljen od strane Japanaca na ostrvu Java. Sa svojim australijskim saborcima, junak ovoga romana je odveden u Burmu, tamo gde su Japanci zamislili da izgrade prugu, na nemogućem mestu i pod nemogućim uslovima. Krvava epopeja počinje. Dorigo ne samo da mora da kao lekar i vođa zarobljenika balansira između života i smrti, već i da zaboravi Ejmi. Zadatak je to koji prevazilazi sve ljudske moći i dovodi do teških duševnih padova.
Napisan nenadmašnim jezikom koji se sjedinjuje sa sjajno vođenom kompozicijom, ovaj roman je primer kako se o istoriji treba i mora pisati. Flanaganov stil je najpribližniji delima Džozefa Konrada. Eleganciji koja bez patetike i mnogo odlaska u nebitno i suvišno tvori oporu priču koja izaziva krajnje ushićenje ali i bol. Majstorske su to rečenice, turobne i veličanstvene, predivne i užasne. One koje otkrivaju pravo lice čoveka i istinu o svetu u kojem živimo. Rečenice su to koje ne donose olakšanje. Jedino uspevaju da užas preobraze u umetnost: „Činilo se da čovek postoji samo da bi se prenošenjem nasilja postarao da vladavina nasilja ostaje večita. Jer svet se nije izmenio, ovo nasilje oduvek je postojalo i nikada neće biti iskorenjeno, ljudi će umirati pod čizmom, od pesnice i užasa drugih ljudi zauvek, a sva ljudska istorija jeste istorija nasilja.“
Ričard Flanagan je po mnogima najznačniji australijski pisac mlađe generacije. Rođen je u Tasmaniji, u porodici koja poreklo vodi od irskih kažnjenika. Njegov otac je bio jedan od australijskih vojnih zarobljenika na burmanskoj pruzi smrti tokom Drugog svetskog rata. Završava studije umetnosti, posle kojih odlazi na Oksford gde specijalizuje istoriju. Pre nego što se posvetio književnom stvaralaštvu, napisao je nekoliko biografija i istorijskih studija. Flanaganov prvi roman „Smrt rečnog vodiča“ (1994) je priča o njegovim precima. Objavio je još pet romana koji su doživeli ogromne tiraže i priznanja kritike. Za roman „Uska staza ka dalekom severu“ 2014. godine je dobio „Bukerovu nagradu“.
Obrazlažući potrebu da napiše „Usku stazu ka dalekom severu“, Ričard Flanagan je rekao da je to bila neminovnost. Iskustvo očevog stradanja na burmanskoj pruzi smrti odredilo je njegovo detinjstvo i pretvorilo se docnije u trajnu životnu i umetničku temu. Ali i pored fokusiranosti na sudbine australijskih zatvorenika, ovaj roman je pre svega priča o sećanju. O onom ličnom sećanju lekara Doriga Evansa na ljubavi i zablude svoje mladosti, ali i o sećanju na mučne stranice istorije (izgradnja burmanske pruge smrti je sasvim sigurno jedna od gnusnijih). Pripovest je to o balansiranju između sećanja i zaborava, užasa i potrebe da se taj užas pamti: „Kasnije se niko ničega zapravo nije sećao. Poput svih velikih zločina, biće kao da se nije ni dogodio. Patnja, smrt, tuga, beznadežni besmisao neizmernog stradanja mnogih – sve to možda postoji samo unutar ovih korica i na stranicama još nekih knjiga. Užas može da se obuhvati knjigom, da tako stekne oblik i smisao, ali u životu užas nema ni oblika ni smisla. Užas jednostavno jeste. A dok on vlada, čini se da u svemiru nema ničeg drugog.“

Naslov: Uska staza ka dalekom severu
Autor: Ričard Flanagan (1961-)
Preveo: Nenad Dropulić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 476

Životinjsko carstvo – David Albahari

Da ništa bolje i uspešnije na ovom svetu ne uspeva da raste od zla, pokazuje nam istorija. Ratovi, genocidi, pogromi, inkvizicije… Ko je za to kriv? Zlo, naravno. Ali odakle ono dolazi, pitanje je svih pitanja. Za dobar deo ljudi, zlo proizilazi iz demonske sile, one koja je iznikla iz prvobitnog izopačenja i pobune protiv boga. Predstavlja idealni alibi, ništa manje i sredstvo za pokornost čoveka. Da pokušamo da to razložimo. Čovek po svojoj prirodi nije zao, po religiji (posebno u judeo-hrišćanstvu) to nije ni moguće jer u slučaju da je čovek takav onda je i bog koji ga je stvorio zao. Dakle, potrebno je nešto što čoveka nagoni na zlo. Idealno rešenje, demonska sila. Na jednoj strani je dobro – razume se bog i njegovi zemaljski predstavnici, na onoj drugoj demon koji dovodi do čovekove grešnosti. Ovu paradigmu, koja i danas žilavo opstaje, vreme je počelo da nagriza. Prvi udarac joj je zadao Darvin, a onaj odlučujući Frojd. Upravo je Frojd demonsko izmestio iz viših sfera i otkrio ga u nama, označivši ga kao id. On je ništa drugo nego prostor nagonske energije potpuno nedostupne svesti, koji dovodi do najvećeg zla ukoliko se ne artikuliše. I upravo to divljanje ida, sa svojim grotesknim vrhuncem u Drugom svetskom ratu, je kasnije dovelo do novih teorija. Najčuvenija je ona Hane Arent o banalnosti zla. Za Hanu Arent zlo ne mora da bude demonsko ili patološko, ponekad je dovoljna tupost čoveka i njegovo slepo pokoravanje zakonu. I polako dolazimo do poente. Zlo svakako može da hara, patologija je često nezaustavljiva odakle god ona došla ali njen intenzitet zavisi od okruženja. Od onih ljudi koji zlo prihvataju. To je najvidljivije u totalitarnim režimima. Tu je uvek represivni aparat, tu su i poslušnici vlasti, ali ogromnu većinu čine ljudi koji su izabrali da ćute i da se zlu ne suprotstave. I potpuno je svejedno da li je to iz straha ili želje da se sačuvaju život i privilegije. Oni okreću glavu, praveći se da zlo ne postoji. Tako mu otvaraju put i omogućavaju da uzraste sve dok i njih na kraju ne proždere. O baš tome David Albahari piše u romanu „Životinjsko carstvo“.
Radnja ovog romana smeštena je u dve vremenske i prostorne dimenzije. Na jednoj strani je sadašnjost i Kanada, gde živi pripovedač, a na onoj drugoj prošlost. U pitanju su sedamdesete u socijalističkoj Jugoslaviji. I upravo u tu prošlost nas vraća pripovedač upoznajući nas sa družinom, petoricom nerazdvojnih mladića. Srbin i Albanac sa Kosova, pripovedač i njegov prijatelj iz Beograda, i zagonetni Dimitrije Donkić – čine družinu na odsluženju vojnog roka u Banja Luci. Zvuči idilično, samo što je daleko od toga. Dimitrije počinje da pokazuje svoje sadističko lice odvodeći ovu družinu do potpune propasti. Onu koja svoj vrhunac doživljava u Kanadi kada se posle nekoliko decenija ponovo susretnu Dimitrije i pripovedač.
„Životinjsko carstvo“ je izuzetan roman iz kojeg god ugla ga posmatrali. S one stilske strane, Albahari svoj spisateljski talenat dovodi do maksimuma. Pripovedačke strategije se neprestano smenjuju, naracija je u jednom trenu raspričana, u onom drugom stegnuta i opora, ponekad razuđena, neretko filozofska i na granici esejistike. I sve se to ipak pretvara na kraju u skladnu i koherentnu celinu. Takva je i kompozicija, koja se bez preterivanja može označiti kao vrhunac Albaharijevog dosadašnjeg stvaralaštva. Igrajući se sa formom, on uspeva da podvede pod sumnju čitavu priču i identitet pripovedača. Najjednostavnije rečeno, on stvara priču ali je i razara. Gotovo kao u „Bledoj vatri“ Nabokova (koja je sigurno Albaharijev uzor), ništa nije sigurno. Kako to sam pisac kaže: „ (…) priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu – ili sa pričom ili sa istinom.“
David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ („NIN-ova“ nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.
O čemu Albahari piše, pitanje je koje se neminovno postavlja. Da li je to prelom sadašnjosti i prošlosti? Ili priča o gorkom izbeglištvu? Storija o socijalističkoj Jugoslaviji i svim našim zabludama? Odgovor je o svemu tome. Albahari uspeva da na nešto više od stotinu strana iznese i prošlost i sadašnjost, da ih prelomi i sastavi u jednu celinu. Da progovori o studentskim protestima 1968. godine, ratovima tokom devedesetih, iskustvu izbeglištva… I ponajviše o zlu. Iako je Dimitrije Donkić, taj gotovo demonski lik i prototip totalitarizma: „Stvari su onakve kako ih ja opisujem, (…) odnosno, jednostavno rečeno, stanje stvari je u mojoj nadležnosti“, izvor zla, ova priča nije o njemu. Albahari govori o prihvatanju zla i kakve razorne posledice to prihvatanje ostavlja. A sve to kroz varljivo, nepostojano i mučno sećanje, ono što pripovedač izražava rečima: „Tako je lepo zaboravljati, rekao sam pred svima, tako lako u poređenju sa svim onim što moraš da naučiš da bi umeo dobro da pamtiš.“

Naslov: Životinjsko carstvo
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 128

Tabu – Ferdinand fon Širah

tabuZamislite da čitate neku odličnu knjigu. Događaji se nižu za događajima, psihološka previranja daleko su od svega što ste ikada iskusili. Suštinski, ta priča vas obuzima u potpunosti. E sad zamislite onu krajnju napomenu – zasnovano na istinitim događajima. Iznenađenje je potpuno, zar ne? I tu kreće još jedna velika priča, ona o istinitosti napisanog. Prva književna dela, i tu nema nikakve razlike o kojoj god da se civilizaciji govori, pokušaji su da se otkrije skriveni mehanizam po kojem se ustrojava naš svet. Ali i u tim spisima iskustvo je ono što određuje sadržaj. Mahniti, nesrećni, oholi i zli grčki bogovi ne razlikuju se mnogo od svojih zemaljskih podanika. Čak ni onaj krajnje opasni starozavetni Jehova ne može da izađe iz duha vremena. Po sredi je čisto literarno transponovanje naših osobina na lik boga. Problem nastupa kada se kulturni obrazac nastao u određenom vremenskom periodu proglašava za nešto sveto i određujuće. Otprilike, život u dvadeset i prvom veku mora da se odvija po pravilima donetim vekovima ili milenijumima ranije. Ali to je već sasvim druga priča. Razvoj civilizacije duboko menja naše ponašanje, kao i umetnost i kulturu. Sa nebeskih visina, književnost se spušta na zemlju. Tome neštedimice doprinosi nauka koja ukida božanske prerogative. I tema postaje pravi čovek. Najočitiji primer je Šekspir. Od literature kojoj je cilj da ustroji čoveka onako kako pisac ili propovednik žele da on izgleda, dobili smo istinskog čoveka. Možda rđavog, pohlepnog i užasnog, ali ipak pravog. Još dalje odlazi Servantes. Ruganje viteškom idealizmu i slavljenje običnog, proslavili su verovatno najvećeg prozaistu svih vremena. I baš ova dva velikana postaju uzor svim budućim piscima, pogotovo što se tiče izbora teme i stila. Kako u književni tekst umetnuti stvarni život, ali u isto vreme tu priču i stilizovati? Literatura dvadeset i prvog veka krcata je takvim primerima. Dovoljno je pomenuti romane Svetlane Aleksijevič, ništa manje Karl Uve Knausgora ili Elene Ferante. Još jedan primer je stvaralaštvo Ferdinanda fon Širaha.
Roman „Tabu“ je hronika kriminalnog slučaja i dva života. S jedne strane stoji mladi berlinski fotograf i konceptualni umetnik Sebastijan Ešburg. Prateći njegov život od detinjstva, Širah portretiše duboko povređenu ličnost. Očevo samoubistvo, loša iskustva sa majkom i otuđenost od čitavog sveta, od Sebastijana će napraviti velikog umetnika ali i očajnog čoveka. Sa suprotne strane je ostareli advokat Konrad Bigler. Majstor svog zanata i mizantrop sa potajnim idealističkim htenjima. Suštinski, čovek umoran od svega. Kada sudbina sastavi ovu dvojicu likova, kreće maestralni zaplet. Umetnik je optužen za otmicu, brutalno silovanje i ubistvo. Njegov branilac na sudu je Konrad Bigler.
Kada se govori o stvaralaštvu Ferdinanda fon Širaha gotovo pa obavezno je pomenuti tri stvari. Ona prva je istinitost napisanog. Pisac je čuveni berlinski advokat i svaki slučaj koji opisuje u svojim delima je autentičan. Naravno sa izmenjenim imenima i pojedinim detaljima, kako bi se sačuvala privatnost klijenata. Ona druga stvar je nenadmašni stil. Jezik sveden na svoj minimum, gotovo pa potpuna škrtost u rečima i opisima koja bi u većini slučajeva dovela do ogoljenosti, Širaha kruniše za maestralnog pisca. Najpre zato što kod njega nije bitna rečenica sama po sebi, no celina i njena snaga. Ono treće je zaplet. Savršeno izvedena kompozicija donosi bezbroj krivudanja i neočekivanih preokreta koji ma koliko god bili iznenađujući i oštri u pojedinim segmentima grade celovitu sliku i pretvaraju se u iznenađujući sklad kada sklopite korice knjige.
Ferdinad fon Širah spada u red vodećih berlinskih advokata. U svojoj karijeri branio je istaknute pripadnike kriminalnog miljea, industrijalce, špijune, političare… Njegova prva zbirka priča „Zločini“ (na srpskom izdala „Laguna“) ustalasala je nemačku javnost. Jedanaest sudskih slučajeva opisanih u ovoj knjizi promenili su poimanje pravde i krivice. Zbirka je postala milionski bestseler, a kritičari širom sveta nisu krili svoje oduševljenje. Usledila je druga zbirka priča „Krivica“ i roman „Slučaj Kolini“. Za svoje književno stvaralaštvo Širah je višestruko nagrađivan, a njegova dela su prevedena na preko trideset i pet svetskih jezika.
Da se vratimo na početak i onu napomenu o istinitosti napisanog. Sa ili bez nje, roman „Tabu“ je opčinjavajuće štivo. Ali da se ipak zadržimo na toj referenci. Koliko god bilo teško, pogotovo danas u mnoštvu napisanih i objavljenih knjiga, smisliti iznenađujući i dosad neviđeni zaplet, još teže je onaj istiniti umetnički obraditi. I to ne treba brkati sa dokumentarnom prozom. Pisci memoara, naravno sa retkim izuzecima, gotovo da i ne obraćaju pažnju na umetničko oblikovanje. Poenta je u događaju. Ovde pak podjednako i na događaju i na stilu kojim se taj događaj opisuje. Tako u isto vreme imate uzbudljivu i istinitu priču, ali i vrhunsku književnost. Onaj ideal vraćanja književnosti istinitom u romanu „Tabu“ doživljava svoj vrhunac. Nema stilskog i mentalnog egzibicionizma, onoga u šta se moderna književnost pretvorila. Samo čistog života ispripovedanog na maestralni način. Što je i jeste, ali i mora da bude, prava literatura.

Naslov: Tabu
Autor: Ferdinand fon Širah (1964-)
Prevela: Mirjana V. Popović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 197

Moj otac Pablo Eskobar – Huan Pablo Eskobar

Moj otac Pablo EskobarČini se da je vreme heroja zauvek prošlo. Junačke figure, sa neizbežnim čvrstim moralnim principima i nadljudskom snagom, izgubile su svoju draž. Nigde to nije vidljivije nego u popularnoj kulturi. Pojava neurotičnog mafijaša Tonija Soprana i narko-trafikanta Valtera Vajta okončala je „teror“ dobra. Ekser na herojskom kovčegu konačno je zakovao Kristofer Nolan sa filmom „Mračni vitez“. Čak ni super-heroj Betmen nije pošteđen u ovoj demistifikaciji junaštva. Manemo li se dosadnog moralisanja kako je ovo odraz ludila i potpune moralne dezorijentacije sadašnjeg vremena (otprilike: a šta fali starim dobrim Diznijevim crtaćima?), korene popularnosti zla pronaći ćemo još kod Šekspira. Odbacujući podelu na dobro i zlo, Šekspir stvara likove koji se nalaze negde između ove dve manihejske kategorije. Slična ambivalentnost dostiže svoj vrhunac u Geteovom „Faustu“, gde je glavni junak upravo u takvom moralnom klinču. Vrhunac je svakako „Igra prestola“ Džordža Martina. Dobro i zlo su toliko isprepletani da ih je gotovo nemoguće razlučiti i odvojiti. U čemu je tajna? Zašto su nam „zloće“, od kojih bi inače u svakodnevnom životu pobegli glavom bez obzira, toliko zanimljive i drage? Odgovor leži u kršenju vladajućih društvenih i moralnih normi, ali i u sukobljavanju tih likova sa represivnim državnim aparatom. Sopstvena nemoć kompenzovana je njihovom nadmoćju. Ne treba naravno ni prevideti zanimljivost njihovih života. Avanturizam i materijalno bogatstvo, kao i ništa manje bitan smisao za humor (setimo se samo dr Hausa), neodoljivo su privlačni. Najvažnije, oni su stvarni. Imaju svoje dileme i muke koje ne samo da su nam bliske, nego ih i zaista osećamo. Ulazak u kožu savršenih likova kojima je sve jasno i moguće, ipak ne ide tako lako. Ali šta se dešava kad ti antiheroji pređu u stvarni život i postanu ljudi od krvi od mesa sa svim svojim vrlinama i manama? Da li nam je zlo i dalje zanimljivo? Još bitnije, kakve ono posledice ostavlja? Odgovor na to pitanje nam daje knjiga „Moj otac Pablo Eskobar“.
Prateći život svoga oca Pabla Eskobara od porodičnog miljea u kojem upoznaje siromaštvo tadašnje Kolumbije, Huan Eskobar slika portret kompleksne ličnosti koja ne pristaje na odurnu stvarnost. Izgleda da su siromaštvo i krajnja nemoć naterali mladog Pabla da preuzme potpunu kontrolu nad svojim životom i postane bogat. Jedini je problem što to ne čini na legalan način. Prvobitno mešetarenje sa kradenom robom prerasta u trgovinu drogom, koja postaje sve veća i veća. Pablo na vrhuncu svoje karijere postaje sedmi najbogatiji čovek na svetu. Slatki život deli sa sirotinjom, postavši tako novovekovni Robin Hud. Početak njegovog pada je ulazak u politiku i rat sa kolumbijskom vladom. Bogatstvo se polako topi, a Pablo postaje sve manje poželjan. Ubijen je u četrdeset i četvrtoj godini života, ostavljajući porodicu kojoj sledi grčevita borba za opstanak.
Jedan od najvećih mafijaša svih vremena odavno je postao ikona pop-kulture. Desetine knjiga, filmova i igranih serija napisano je i snimljeno o njemu. Ipak, on ostaje i dalje enigma. Pojava knjige njegovog sina možda će to konačno preokrenuti. „Moj otac Pablo Eksobar“ svojevrsni je priručnik i vodič kroz Pablov život. Oni koji ga ne poznaju dobiće celovitu biografiju velikog mafijaša, a onim pak poznavaocima Pablovog lika i dela poslastica će biti novi i nepoznati detalji. Iskren i otvoren do kraja, Huan pedantno istražuje svaki segment očevog života, ne prepuštajući ništa slučaju. Ipak, emotivnost izvire. Najvidljivije je u delovima kada govori o onome šta je Pablo svojoj porodici ostavio u nasleđe: „Zbog mog oca smo ostali bez prijatelja, braće, ujaka, rođaka, pola porodice i domovine. Zauzvrat su nam ostavljeni izgnanstvo, strah i progon.“
Huan Pablo Eskobar je rođen u braku Pabla Eskobara i njegove supruge Marije. Odrasta u očevoj senci, najčešće u društvu okorelih kriminalaca koji su mi bili i telohranitelji i najbolji drugovi. U trenutku očeve smrti ima šesnaest godina. Posle silnih peripetija prelazi sa majkom i sestrom u Argentinu, gde živi inkognito. Uzima lažno ime Huan Sebastijan Marokin i završava studije arhitekture. Godine 2009. snima dokumentarni film „Gresi moga oca“, u kojem se sukobljava sa očevom krivicom i njegovim kriminalnim legatom. Kuriozitet filma je intervjuisanje dece očevih žrtava i traženje oproštaja. Huanova prva knjiga „Moj otac Pablo Eskobar“ ustalasala je latinoameričku javnost i postala planetarni bestseler.
Huan Pablo je u ovoj knjizi opisao jednu od najvećih borbi koju čovek može doživeti. Potrebno je pomiriti sećanja na svog oca sa zlom koje je on učinio drugima (koga zanima ova tema, obavezna lektira je knjiga Beate Niman „Moj dobri otac“ u kojoj se autorka sukobljava sa očevom nacističkom prošlošću). Tražeći oproštaj, on ga optužuje i osuđuje, ne tražeći nikakvo opravdanje. Jedino što on želi jeste da sazna kako je došlo do njega. Da li je to bio bunt, posledica društvenih i socijalnih okolnosti ili čisto očevo zlo? On dobro pamti Pablovu rečenicu: „Kako drugačije da se borim protiv države koja je teroristička koliko i ja, ili još više?“ Ali ona nije dovoljna. Zlo koje je počinio prema drugima, ništa manje i prema svojoj porodici, neoprostivo je. Da sve bude još gore, Pablo je brižni otac, duboko inteligentan čovek, filantrop, esteta, ali i ništa manje psihopata, monstruozni ubica i zločinac. Prototip antiheroja, moglo bi reći. Uzimajući sve ove činjenice u obzir Huan Pablo Eskobar piše životopis oca, u isto vreme stvarajući maestralno delo koje svojim stilom i iskrenom emotivnošću pomera granice biografskog žanra.

Naslov: Moj otac Pablo Eskobar
Autor: Huan Pablo Eskobar (1977-)
Preveo i priredio: Igor Marojević
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 326