Nađi me – Andre Asiman

Jedna od najluđih vesti koje su pratili svojevoljno višedecenijsko Selindžerovo bekstvo od javnosti bila je epopeja oko nastavka čuvenog romana „Lovac u žitu“. Naime, izvesni Amerikanac koji živi u Švedskoj objavio je knjigu „60 Years Later: Coming Through the Rye“ pod pseudonimom JD California. Glavni junak je čuveni Selindžerov Holden Kolfild, samo što to više nije sedamnaestogodišnji mladić nego starac od 76 godina. Posle duge i iscrpljujuće sudske borbe, Selidžerovi pravni zastupnici uspeli su da zabrane distribuciju ovog dela, i to najpre zbog krajnje nepoštenog iskorištavanja Selindžerove umetničke delatnosti. Mala, ali možda nekom bitna digresija. Selindžerov sin je najavio da porodica sprema mnoštvo njegovih rukopisa za objavljivanje, izgleda da je Selindžer zapravo pisao tokom svih decenija skrivanja, što će sasvim sigurno biti jedan od najvećih književnih događaja idućih godina. Ali da se vratimo na stvar. Pored Selidžerovog sasvim opravdanog besa, JD Callifornia nije prošao ništa bolje ni kod publike, barem one koja je uspela da dođe do primerka knjige. Stilski loš, zapravo loš kao krajnje glupa imitacija Selindžerovog stila, ovaj roman je još više naljutio čitaoce predstavom Holdena Kolfinda. Niko ne želi da gleda svog junaka kao ostarelog, krajnje bezvoljnog čoveka sa problemima sa bešikom. Iako ovo zvuči krajnje banalno, itekako je istinito. Najbolji primer za to su poznate glumice koje su odučile da se u povuku iz javnosti u srednjim godinama – najpoznatija je Greta Garbo koja se „penzionisala“ u 36 godini života – najviše iz želje da kod publike ostanu upamćene kao lepotice, a ne stare žene sa svim stvarima koje starenje neminovno donosi. To je i jedan od glavnih razloga zašto nastavci knjiga, ali i filmova i serija, tako loše prolaze. Naprosto, ljudi ne žele da vide kako su „propali“ njihovi junaci. S druge strane, nastavci gotovo nikada ne uspevaju da dosegnu kvalitet predloška. Dobrim delom je to nemogućnost da se „ista“ priča ispriča podjednako kvalitetno, ali dobrim delom je to i veštačko kalemljenje i održavanje nečega samo zarad novca. Najbolji primer za to je serija „Sluškinjina priča“, nastala po romanu Margaret Atvud, koja se samo zarad novca unedogled besmisleno produžava. Ipak, nekada ovo „pravilo“ o nastavcima ne važi. Sjajno će nam to pokazati roman „Nađi me“ Andrea Asima.

Celu jednu deceniju nakon događaja opisanih u romanu „Zovi me svojim imenom“ vraćamo se u svet dobro poznatih junaka. Tako se u prvom i najdužem delu romana susrećemo sa Eliovim ocem, sada već čovekom na granici starosti. Ipak, izgleda da to ništa ne znači njegovoj znatno mlađoj saputnici u vozu od Firence do Rima. U drugoj delu pred nama je skoro sredovečni Elio koji u Parizu upoznaje advokata na jednom koncertu. Ništa manje očekivani susret takođe prerasta u ljubavnu vezu. U trećem i završnom delu romana Elio i Oliver se sreću nakon 20 godina.

Odmah na početku, što je možda i najbitnije reći, ukoliko niste čitali roman „Zovi me svojim imenom“, čitanje ove knjige biće potpuno besmisleno. Da biste shvatili koren ponašanja junaka, ali i brojne događaje, potrebno je znati one iz prethodne knjige. Još bitnije, ukoliko tražite svet koji se nalazi u romanu „Zovi me svojim imenom“, ovde ga nećete pronaći, koliko god to bilo paradoksalno, ali o tome malo kasnije. Zadržavajući svoje već dobro poznato pripovedanja, krcato brojnim introspekcijama junaka, ali i ubedljivim opisima sveta koji ih okružuje, prevashodno su to lepote i znamenitosti Italije, Andre Asiman nam pruža uzbudljivo pripovedanje u kom se istinski uživa, ali i pripovedanje obeleženo svojevrsnom setom koja je tematski lajtmotiv knjige: „Možda nas (…) muzika i ne menja toliko, niti nas ikakva velika umetnička dela menjaju, muzika nas samo podseća na to ko smo, uprkos svemu što tvrdimo ili poričemo, ko smo oduvek znali da jesmo i suđeno nam je da to i ostanemo. Podseća nas na miljokaze koje smo zakopali i sakrili, a onda izgubili, na ljude i stvari do koji nam je stalo uprkos lažima, uprkos godinama. Muzika nije ništa više nego naša kajanja upakovana u kadencu koja udiše pokret prividu zadovoljstva i nade. Muzika je najpouzdaniji podsetnik da smo ovde na kratko vreme i da smo zanemareni, prevareni ili, što je još gore, da nismo odživeli svoj život. Muzika je neodživljeni život.“

Andre Asiman, istaknuti američki pisac i esejista, rođen je u jevrejskoj sefardskoj porodici u Aleksandriji. Pod pritiskom egipatske vlasti njegova porodica se zbog porekla seli u Italiju, docnije u Sjedinjene Američke Države. Ove događaje je Asiman opisao u višestruko nagrađivanoj memoarskoj knjizi „Iz Egipta“. Završava studije književnosti na Harvardu, koje kasnije predaje na nekoliko univerziteta. Napisao je četiri romana, dve zbirke priča i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze. Slavu mu donosi roman „Zovi me svojim imenom“, koji je i ekranizovan. Na srpskom su u izdanju „Štrika“ objavljene njegove knjige „Zovi me svojim imenom“, „Iz Egipta“ i „Nađi me“.

„Sudbina, ako postoji (…) ima čudan običaj da nas mami obrascima, koji možda i nisu obrasci, nego nagoveštaj onog rudimentarnog smisla koji je još delatan. (…) sve me to podseća da su naši životi arheološke iskopine, uvek dublje za nekoliko slojeva nego što smo mislili“, ispisuje Andre Asiman u ovoj knjizi, što je možda i najbolji način da započnemo priču o njenoj srži. Ako je roman „Zovi me svojim imenom“ bio priča o mladalačkom ushitu, svojevrsni LGBT bildungsroman, onda je knjiga „Zovi me“ priča o onome šta dolazi posle tog ushićenja, ali i pripovest o ostacima prošlostima koji nas neprestano prate. Zapravo, ako ćemo tražiti osnovnu srž ovog romana, to bi bila čežnja za nedoživljenim, ali i kajanje za onim što se ono moglo doživeti a nije. Sjajno to sam Asiman zaključuje: „Sve je bilo paravan, a sam život odvraćanje pažnje. Ono što je važno bilo je neodživljeno.“ Ta promena perspektive, da se vratimo na početak, put od mladalačke ushićenosti do melanholične sredovečnosti, ono je što je mnogo ljubitelja prethodne knjige odbilo od ove. Ipak, a ovo se možda mnogima neće dopasti, knjiga „Nađi me“ je znatno realističnija, možda čak i životno istinitija od prethodne. Iako sigurno znatno bolnija: „Toliko vremena, toliko godina, svi životi koje smo dotakli i ostavili za sobom kao da su sasvim lako mogli i da se ne dese, iako jesu – vreme (…) vreme je uvek cena koju plaćamo za neodživljeni život.“

Naslov: Nađi me
Autor: Andre Asiman (1951-)
Prevela: Tatjana Bižić
Izdavač: Štrik, Beograd, 2019
Strana: 241

Pročitajte i prikaz romana „Zovi me svojim imenom“

Zovi me svojim imenom – Andre Asiman

U jednom od svojih intervjua, a kasnije i tekstova, Danilo Kiš izvor nacionalizma vidi u ljudskoj gluposti. Primer je Žil, junak jednog Sartrovog romana. Pomenuti Žil je dosadan, glup i nezanimljiv, suštinski potpuno nebitna persona. I ostao bi takav da nije jedne stvari. Kad god se pomenu Englezi Žil gotovo da dobija nervni napad, jer Žil je veliki Francuz i ne može da izdrži pomen tih arhineprijatelja. I, naravno, Žil postaje ličnost, još tačnije predmet interesovanja, preko mržnje prema drugačijem. Što Žil u životu nije ništa postigao, pa čak ni video nekog Engleza, da se ne priča tek o poseti toj Žilu omraženoj zemlji, nije bitno. Žil je dobio smisao života. Tog i takvog Žila susrešćete svakoga dana. Sve te sitne duše i gnjide koje svoju bednu egzistenciju zasnivaju na negaciji drugačijeg. Partijski su to prvoborci, veliki zaštitnici morala, stameni nacionalisti, branioci čistote kulture i jezika, javnog reda i mira. I jedino šta im je potrebno da bi svoje postojanje opravdali jeste suprotnost. Voljeni neprijatelj. Čak i u vremenu najvećeg jednoumlja, uzmimo za primer Sovjetski Savez, neprijatelji su bili neophodni. Kako su pravi neprijatelji pobijeni ili proterani tokom Oktobarske revolucije, a postojala je samo jedna partija, rešenje je pronađeno u samoj partiji. Tačnije, pronađeni su unutrašnji neprijatelji (Trocki i ostala kompanija). Ništa se ni razlikuje ni istorija jugoslovenskog komunizma oličena u neprijateljima kao što su Đilas i Ranković. Ili da uzmemo nama bliži primer, kako je to duhovito primetio Svetislav Basara, možete li da zamislite Srbe bez Hrvata? Ili Hrvate bez Srba. Na čemu bi i jedni i drugi (naravno, reč je o pomahnitalim ludacima) zasnivali svoje nacionalno postojanje, istinu govoreći frustracije, ako ne na mržnji prema drugačijem? Najbitnije od svega, to drugačije mora biti gnusno. Neprijatelj je nemoralno đubre, večito nam radi o glavi, urotio se protiv nas i našega načina života, jednom rečju neprijatelj je gnjida. Da bi se to ostvarilo neprijatelj mora biti u potpunosti nepoznat. I tu već kreće prava rašomonijada. Kako je neprijatelj nepoznat ako već znamo sve o njemu? Tu dolazi priča o tom znanju. Koje i nije znanje već plod potpunog nepoznavanja. Najjednostavnije rečeno to je pripisivanja osobina ljudima koje ne poznajemo. I baš zbog toga je bitna književnost. Ona iz mulja opšteg izvlači lično. Velovi mržnje proizašli iz neznanja se uklanjaju. Nestaje apstraktni neprijatelj i pred nama se ukazuje ličnost sa svim svojim manama i vrlinama. Vrlo slična nama. Baš kao što to čini Andre Asiman.
Početak je osamdesetih godina na severu Italije. Sedamnaestogodišnji Elio, sin uglednog profesora, letnje mesece sa roditeljima provodi u porodičnoj vili. U njoj, baš kao i svake godine, boravi i mladi naučnik kojem Eliova porodica omogućuje da dovrši naučni rad u prijatnoj atmosferi. Ovog leta je to Oliver, dvadesetčetvorogodišnji Amerikanac. Dopadljiva Oliverova spoljašnost je jednaka njegovom šarmu, kojem, kako se čini, niko ne odoleva. Pogotovo mladi Elio koji počinje da oseća žudnju mnogo veću od želje za prijateljstvom.
Napisan u prvom licu, kao neka vrsta Eliovog sećanja na leto provedeno sa Oliverom, roman „Zovi me svojim imenom“ nas od prvih rečenica ubacuje u vrtlog sveta jednog tek dozrelog mladića. Haotičnost misli i strast koja dolazi u koliziju sa realnošću, u ovom romanu je zadobila maestralno predstavljanje. U svojoj biti „Zovi me svojim imenom“ je klasičan bildungsroman. Samo što je to odrastanje jedne gej osobe. Slikajući Eliove žudnje, Andre Asiman u isto vreme maestralno portretiše i tadašnji svet. Onај u kojem je Eliova žudnja zabranjena: “Ali nisam shvatao da je moja želja da testiram žudnju tek obična varka koja ne služi ničemu drugom do da dobijemo ono što želimo, ne priznajući, pritom, ono što želimo.”
Andre Asiman, istaknuti američki pisac i esejista, je rođen u jevrejskoj sefardskoj porodici u Aleksandriji. Pod pritiskom egipatske vlasti njegova porodica se zbog jevrejskog porekla seli u Italiju, docnije u Sjedinjene Američke Države. Ove događaje je Asiman opisao u višestruko nagrađivanoj knjizi memoara “Iz Egipta”. Završava studije književnosti na Harvardu, koje kasnije predaje na nekoliko univerziteta. Napisao je četiri romana, dve zbirke priča i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze. Slavu mu donosi roman “Zovi me svojim imenom”, koji je kasnije i ekranizovan.
“Dok smo lutali pustim lavirintom jedva osvetljenih ulica (…) zapitao sam se o povezanosti cele ove priče (…) s nama – kako se krećemo kroz vreme, kako se vreme kreće kroz nas, kako se menjamo i menjamo i vraćamo na staro. Čovek ostari i ne nauči ništa drugo sem toga”, piše Andre Asiman u ovom romanu slikajući mladost, taj prapočetak svakog našeg htenja i, hteli mi to ili ne da priznamo, period određujući za naš život. Ta slika mladosti u ovom romanu je predstavljena nenadmašno u svoj svojoj haotičnosti, istinskoj žudnji i neminovnom porazu koji nam mladost donosi. Pred nama je čovek koji je kao i mi. I to je ona priča s početka. Čitajući ovaj sjajni roman čak i onaj najgori mrzitelj drugačijeg (ovog puta je to mržnja prema LGBT populaciji) moraće da prepozna sebe. Svoje žudnje i strasti. Sebe kao ličnost. I možda će shvatiti koliko je užasna nepravda koju nanosi drugima ne znajući u isto vreme ništa o onome koga mrzi. Maestralno upoznavanje sa tim “drugačijim” nam daje Andre Asiman u ovom romanu.

Naslov: Zovi me svojim imenom
Autor: Andre Asiman (1951-)
Prevela: Marija Obadović
Izdavač: Štrik, Beograd, 2018
Strana: 237