Hronosova žetva – Mojca Kumerdej

„Ko veruje da se čovečanstvo uči od istorije, strašno je naivan. Jedino čemu se čovečanstvo zaista nauči jeste idiotsko ponavljanje izlizane rečenice o istoriji kao učiteljici života, što su samo mokri snovi dobričina. Kao da zaista ljudi žele da uče i kao da bi većini razmišljanje i učenje prouzrokovali veću prijatnost od niskih surovih strasti. Nije to isto kao kod životinja. Čovek zna šta je to što drugome pričinjava bol, ali to ipak radi. Istorija je serija ponavljanja nasilja i nimalo drugačije neće biti u budućnosti, samo će načini i oblici uništavanja biti brži i masovniji“, ispisuje Mojca Kumerdej i možda na najbolji način opisuje odnos istorije i sadašnjosti. Naravno, ovde je reč o neizmenjivosti ljudske prirode ili je još bolje reći: neizmenjivom obrascu ponašanja koji se ponavlja kroz vekove. Uzećemo jedan primer, ubistva. U dalekoj prošlosti ona su se izvršavala hladnim oružjem, i to uglavnom noževima, mačevima, topuzima… U međuvremenu su oružja usavršena, pa su se ljudi ubijali vatrenim oružjem. U sadašnjosti je to usavršeno do krajnosti, pa se danas ljudi ubijaju bespilotnim letelicama i dronovima. Tako, recimo, američki vojnik sedi za kompjuterom u Arizoni i pomoću džojstika ubija nekoga u Avganistanu. Rezultat je za žrtve u svim vremenima, ipak, isti. Smrt je došla. Uzgred, ovo fizičko udaljavanje od same egzekucije najviše doprinosi „popularnosti“ smrtne kazne. Oni koji podržavaju ovaj varvarski čin, prljavi posao prepuštaju drugima. Kada bi, recimo, svako ko podržava smrtnu kaznu bio prinuđen da je i izvršava, popularnost ovog ogavnog čina bi sasvim sigurno bila znatno manja. Ali da se mi vratimo na našu temu. Tehnološki napredak, samim tim i bolji kvalitet života koji nam donosi protok vremena je neupitan. Tako se, da uzmemo najbazičniju stvar, ljudski vek u odnosu na ne tako davnu prošlost višestruko povećao. Mnoštvo bolesti je ukroćeno ili je barem moguće živeti uz njih. Pokušajte samo da zamislite kako su naši preci živeli bez analgetika ili, recimo, astmatičari bez pumpica. Takođe, komoditet svakodnevnog života je nemerljiv. Današnji čovek, i to pripadnik srednje klase, gotovo sigurno bolje živi od bilo kog srednjovekovnog plemića. Naravno, ovde se ne govori o moći koju poseduje, već o kvalitetu života. Suštinski, istorija je gotovo sve promenila. Sem možda obrasca našeg ponašanja. Ljudi i dalje veruju u nesuvislosti, i dalje ubijaju i mrze ljude koji se razlikuju od njih, i dalje žive po užasno zastarelim i davno preživelim pravilima života koji se pravdaju nekakvom tradicijom. Suštinski, kada bismo uporedili najdublja razmišljanja i obrasce ponašanja čoveka iz srednjeg veka sa današnjim čovekom, tu gotovo ne bi bilo nikakve razlike. Sjajno nam to pokazuje Mojca Kumerdej u romanu „Hronosova žetva“.
Kraj je šesnaestog veka na teritoriji današnje Slovenije. Učenje Martina Lutera je došlo i u ove krajeve. Oštri otpor prema crkvenoj aristokratiji, opismenjavanje velikog dela stanovništva na narodnom jeziku i pokušaj izgradnje humanijeg društva želja je dela stanovništva. Tome će se suprotstaviti vladajuća klika u sprezi sa crkvenim vlastima pokrećući kontrareformaciju. Taj burni istorijski period Mojca Kumerdej predstavlja u ovom romanu i to kroz portrete običnog naroda, crkvene i državne vrhuške, ali i onih koji su pokušali da donesu preko potrebne promene.
Ako bismo tražili glavnog junaka ovog romana, to bi bilo vreme, još tačnije nekoliko izuzetno bitnih godina u istoriji Slovenije. Baš kao u slučaju velikih romana-epohe, kakvi su recimo „Rat i mir“, „Život i sudbina“ ili „Na Drini ćuprija“, namera autorke je da kroz predstavu mnoštva ljudskih sudbina predstavi jedno vreme u celosti. U toj nameri Mojca Kumerdej uspeva u potpunosti stvarajući roman koji je ne samo sjajni prikaz jednog istorijskog perioda, već i duha vremena koje se nikada ne menja: „Sve misli čvrsto pletemo u glavi i ne progovaramo ni reč, zato što nas je strah. Bojimo se Tvorca, a još se više bojimo da Tvorca nema i da su sve priče o Bogu izmišljotine kojima nas guše gospodari, a pre svega gušimo sami sebe. Strah nas je svega (…) strah nas je jednog od drugog, strah nas je od sebe samih…“
Mojca Kumerdej, istaknuta savremena slovenačka spisateljica, umetnička kritičarka i filozofkinja, rođena je u Ljubljani. Nakon završenih studija radi u redakciji dnevnih novina „Delo“ za koje piše kritičke tekstove o savremenoj umetnosti. Debitovala je 2001. sa romanom „Krst nad Triglavom“. Slede zbirke priča „Fragma“ i „Tamna materija“. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz priznanja, među kojima je i Prešernova nagrada za ovaj roman. Na srpskom je objavljena i njena knjiga „Tamna materija“ (Geopoetika, 2015), takođe u sjajnom prevodu Ane Ristović.
„(…) ali, za kraj ću još jednom ponoviti – nema Boga! Postoje samo hladni zakoni prirode. I krivica i bol. Postoje i užici, možda mnogo užitaka, nešto malo ima čak i ljubavi, a pred kraj su uglavnom bolesti i na samom kraju je smrt. A nakon smrti ništa“, govori jedan od junaka ovog romana, inače inkvizitor katoličke crkve, poslat da uništi reformatorske težnje dela stanovništva. Suština njegove delatnosti, skrivena iza pompezne religiozne priče, ništa je drugo do borba za moć. Baš kakav je i slučaj sa vlastelom. I tu polako dolazimo do priče sa početka teksta. Gde je narod? Narod je zabavljen progonom veštica, sujeverjima, budalaštinama i nesuvislostima. Borba protiv drugačijeg je uvek bitnija od borbe protiv onih koji nas tlače i uništavaju naše živote. Portretišući kraj šesnaestog veka, krajnje burni period slovenačke istorije, Mojca Kumerdej je ispisala priču o nepromenjivosti ljudskog karaktera, ali i o gotovo neverovatnoj moći manipulacije, koja, takođe, izgleda nikada neće nestati. Upoređujući unutrašnje težnje i duboka shvatanja likova iz ovog romana sa težnjama i shvatanjima većine današnjih ljudi gotovo se neće primetiti nikakva razlika. Postoji li, ipak, nada da će se to nekako promeniti, neminovno je pitanje nakon čitanja ovog istinski vrednog književnog dela. Mojca Kumerdej ne veruje u to: „Ah, naravno, nada umire poslednja, kao što trabunjaju osrednji (…) Ne, nada umire pretposlednja, jer nakon nade, naime, umire još i onaj koji se nada. Prizor, kada umire nada, u čiji leš u tom trenutku zuri onaj koji je već bivši koji se nada, jedan je od najtragičnijih koje je sposobno da proizvede čovečanstvo.“

Naslov: Hronosova žetva
Autor: Mojca Kumerdej (1964-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2018
Strana: 397

Zaslepljenost – Elijas Kaneti

Pored mnoštva izgubljenih života i gotovo nezamislive promene svakodnevnice, pojava koronavirusa nam je donela i suočenje sa nizom nimalo prijatnih stvari. Pre svega je to slika urušavanja zdravstvenih sistema, koji su usled neoliberalne ekonomske politike dovedeni na sami rub opstanka. Uostalom, to važi i za kulturne i obrazovne ustanove, ništa manje i za ekološka pitanja, suštinski za sve ono što ne donosi instant profit. U isto vreme, pandemija je pokazala da traćenje dragocenih resursa na besomučno naoružavanje i slične budalaštine ne samo da ničemu ne doprinosi, već i donosi neminovni slom. Pandemija je donela još jedno nimalo prijatno suočenje, i to sa ljudskom glupošću. Mnoštvo teorija zavera, koje su decenijama bujale, sada izgleda doživljavaju svoj vrhunac. Od onih, sada već opštepoznatih, teorija o zemlji koja je ravna ploča, reptilima koji vladaju svetom na čelu sa engleskom kraljicom, takođe reptilom, judeomasonskoj zaveri, pa sve do bojazni od HAARP sistema i 5G mobilne mreže, teorije zavera su postale naša svakodnevnica. Samo s jednom velikom razlikom. Ovakve sulude teorije su ranije bile u potpunom zapećku. Svakako su postojali oni koji su verovali u njih, ali ti ljudi su za većinu predstavljali predmet sprdnje ili žaljenja. Pojava koronavirusa je ovo preokrenula. Ono što je do juče bilo ludost, danas je postalo mudrost za ogroman broj ljudi. Po jednoj anketi, čak trideset posto stanovnika Srbije ni u kom slučaju ne bi primilo vakcinu, a još skoro toliko prema vakcinama gaji ogromnu sumnju. I ne samo to. Preko trideset i pet posto stanovnika Srbije misli da je koronavirus potpuna izmišljotina. U čemu je stvar? Pored bojazni da vakcine nisu dovoljno ispitane ili straha da izazivaju teške nuspojave, što delom može da se pripiše besomučnoj medijskoj harangi, dobar deo ljudi veruje da su vakcine otrovi, plan Bila Gejtsa i ostalih vladara iz senke da unište čovečanstvo, i ko zna šta još sve ne. Naravno, sve je ovo ludost, i to ludost koja se dokazima lako može opovrgnuti, ali dokazi za ove ljude nisu bitni. Oni „veruju“ u te priče, i tu pokušaj razumnog pobijanja vere ne pomaže. I tako dolazi do naše teme. Kako se čini, ljudska vera da naš rod krasi razum i mogućnost umnog rasuđivanja je izgleda duboko pogrešna. Ima li boljeg dokaza za to od suludih teorija koje smo nabrojali? Ali nisu samo one u pitanju. Dobar deo naših mišljenja i postupaka neretko proizilazi iz potpune iracionalnosti. Sjajan roman o tome je napisao Elijas Kaneti.
U središtu romana „Zaslepljenost“ nalazi se lik sredovečnog sinologa Petera Kina, čoveka koji je svoj život posvetio isključivo nauci i knjigama. Bolesna posvećenost ličnoj biblioteci odvešće ovoga junaka do potpune propasti. U želji da zaštiti knjige, Kin sklapa brak sa priprostom služavkom Terezom, uveren da će mu ona pružiti podršku u ovoj svetoj misiji. Poraz posle sklapanja tog braka je užasan. Tereza je isključivo fokusirana na materijalne stvari što dovodi do oštrog bračnog sukoba i docnijeg Kinovog proterivanja iz stana. Suočen sa stvarnim svetom, Kin tone u potpuno ludilo, izazvano najvećim delom krajnje pogrešnom percepcijom stvarnosti.
Nauka i istina bili su za njega identični pojmovi. Čovek se približava istini na taj način što se sklanja od ljudi. Svakidašnjica je površan splet laži. Koliko prolaznika, toliko lažova“, ovako Elijas Kaneti opisuje unutrašnji svet svog junaka. Taj prikaz je izveden nenadmašno. Elijas Kaneti je majstor psihologizacije, pisac koji je u stanju da i najgrotesknija izokretanja stvarnosti predstavi na način koji će u nama izazvati i smeh i užas. Upravo ta predstava nepatvorenog ludila ovaj roman čini istinskim remek-delom. Elijas Kaneti uspeva da najužasnija iskrivljenja stvarnosti, skoro brojgelovske literarne slike, drži pod potpunom kontrolom i da čitaoca vodi kroz taj užasavajući svet. Za nas je posebno bitno što je taj čudni svet zadobio odličnog interpretatora u liku Branimira Živojinovića, koji je roman sjajno preveo na srpski jezik.
Elijas Kaneti, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u jevrejsko-španskoj trgovačkoj porodici u Bugarskoj. Kao mladić se seli u Beč, gde će studirati hemiju. Usled bujanja nacizma seli se u Veliku Britaniju. Kasnije će živeti u Švajcarskoj. Napisao je niz romana i zbirki priča, drama, studija i knjiga eseja. Internacionalnu slavu mu donose roman „Zaslepljenost“ i studija „Masa i moć“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 1981. Najveći deo književnog i publicističkog opusa Elijasa Kanetija je preveden na srpski jezik.
Vladajući princip u kosmosu jeste slepilo. Ono omogućava naporedno postojanje stvari koje bi bile nemoguće kad bi videle jedna drugu. Ono dozvoljava da se vreme prekine onde gde mu nismo dorasli“, piše Kaneti u ovom romanu o svojevrsnoj zaslepljenosti, suštinskoj i skoro nepopravljivoj ljudskoj potrebi za selektivnim posmatranjem stvarnosti. Predstavljajući nam portrete nekoliko takvih likova – od glavnog junaka koji se „izgubio“ u svetu nauke i knjiga, njegove žene koja je pomahnitala za novcem, bizarnog kućepazitelja željnog moći, sitnog prevaranta koji žudi za nekakvom vrstom životne potvrde – Elijas Kaneti gradi čudni svet, izobličen do krajnosti. Čitajući ovaj roman neminovno ćemo doći do zaključka da takav svet nije moguć, da on jednostavno ne postoji. Ipak, da li je to baš tako? I da li su junaci „Zaslepljenosti“ baš toliki ludaci? Setimo se onih teoretičara zavere sa početka teksta. Prisetimo se i da mnogi gaje poverenje prema političkim, religijskim i ostalim usrećiteljima. Suštinski, pokušajmo da zamislimo sva naša nesuvisla uverenja i uporedimo ih sa uverenjima junaka ovog istinskog remek-delo. Nema tu neke velike razlike. Setimo se, naposletku, i ludila dvadesetog veka, ponajviše nacizma, koje je Kaneti izuzetno predstavio u ovom romanu: „’Čovečanstvo’ je već odavno postojalo pre no što je ponovo pronađeno, i razvodnjeno, u vidu mase. Ona, kao ogromna, divlja, nabrekla od sokova i vrela životinja, ključa u svima nama, veoma duboko (…) Mi o njoj ništa ne znamo; još živimo kao tobožnje individue. Ponekad masa navali na nas, kao gromovita oluja, kao jedan jedini bučni okean u kojem svaka kaplja živi i želi jedno isto. Ona još ima običaj da se uskoro raspadne, i mi smo onda opet mi, siromašni, usamljeni đavoli.“

Naslov: Zaslepljenost
Autor: Elijas Kaneti (1905-1994)
Preveo: Branimir Živojinović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 531

Baba Anujka – Šimon A. Đarmati

Jedna od najnezahvalnijih naučnih grana, ako se ona uopšte može nazvati naučnom granom, sasvim sigurno je futurologija. Za razliku od naučne fantastike, koja je plod fikcije, futurologija je pokušaj da se na osnovu sadašnjih trendova odredi kako će izgledati budućnost. Problem je jedino u tome što je to, izgleda, krajnje zaludna rabota. Setimo se samo čuvene Fukujamine teorije o kraju istorije koja se pokazala kao velika greška, da ne upotrebimo neke grublje reči. O predviđanjima društvenih i političkih teoretičara tek ne treba trošiti reči. Niko od naučnih autoriteta nije predvideo pad Sovjetskog Saveza, pogotovo ne tako brz pad. Baš kao što niko nije ni predvideo tako krvavi raspad Jugoslavije, naravno, izuzev onih koji su to jedva čekali. U čemu leži stvar? Verovatno u dve činjenice. Budućnost se gleda iz današnjeg ugla. Važeća ideološka i druga shvatanja, ništa manje i trenutna stvarnost, neminovno se reflektuju na predviđanje budućnosti. Primera radi, tokom druge polovine dvadesetоg veka Sovjetski Savez je predstavljao konstantu, i samim tim niko nije mogao da zamisli da on može nestati. Ista stvar je i sa trenutnim ubeđenjima. Uzmimo samo kao primer manje poznatu priču Ive Andrića „Dedin dnevnik“ iz 1948, uzgred jedini Andrićev izlet u naučnu fantastiku, u koјој on predviđa kraj dvadesetog veka u kom je Jugoslavija i dalje komunistička zemlja. Naravno, svi znamo da od toga nije bilo ništa. Druga, gotovo neminovna greška futurologije je vera u progres, što je i naša tema. Svi mi, ili barem većina ljudi, voli da zamišlja budućnost u kojoj će sve biti znatno bolje, i ne samo to. Budućnost se zamišlja kao vreme u kom će biti ispravljene gluposti iz sadašnjosti. Nažalost, to najčešće nije slučaj. Neke stvari mogu postati još gore. Uzmimo sam kao primer vakcinaciju. Tokom epidemije variole vere 1972. za manje od mesec dana vakcinisano je gotovo celokupno stanovništvo Jugoslavije. Danas to nije slučaj, i to pre svega zahvaljujući ogromnom delu stanovništva koji u vakcinama vide otrov, čipove, antihristove žigove i slične nebuloze. Ili da uzmemo još jedan primer. Da li je iko u prošlosti mogao da zamisli da će u dvadeset i prvom veku i dalje ponosno defilovati nadrilekari, medijumi, vračare i ostala somnabulna menažerija? Sasvim sigurno ne. Priču o jednoj takvi pojavi iz prošlosti, koju nažalost nismo ostavili za sobom, donosi Šimon A. Đarmati.
Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, Banat, ali i gotovo celu predratnu kraljevinu Jugoslaviju, potresao je zločin neviđenih razmera. Preko pedeset muškaraca – koliko je zvanično utvrđeno, mada neki pretpostavljaju da je broj trostruko veći – biva otrovano, i to od strane čuvene babe Anujke, nadrilekarke iz sela Vladimirovac kod Vršca. Istražujući te slučajeve, kasnije suđenje, ali i biografiju ove trovačice, Simon A. Đarmati sastavlja knjigu „Baba Anujka“.
Prvo o manama knjige. To je pre svega nedostatak valjane sistematizacije podataka, što prilično otežava njeno čitanje. Prelazeći s teme na temu, Šimon A. Đarmati ne uspeva da napravi koherentne celine, svejedno da li su one tematske ili vremenske. Koliko je to greška autora, još više je to posledica nedostatka valjanog uredničkog rada. S druge strane stoji stil autora, prepun klišeiziranih i prilično zastarelih jezičkih konstrukcija. Ono što se mora zameriti je i diskutabilan odnos prema ženama, najviše izražen kada se pomenu veštice, gde autor, i to bez ironijske distance, govori da su one bile krive za nepočinstva koja su im bila pripisivana. Ipak, i pored ovih mana, Šimon A. Đarmati je napisao zanimljivu knjigu, koja pre svega pleni ogromnim brojem prikupljenih podataka i istorijskih izvora. Život babe Anujke, baš kao i život njenih žrtava je istražen do tančina, a tok suđenja i kasnijih događaja je potkrepljen brojnim svedočenjima savremenika, novinskim člancima i sudskim spisima, koji predstavljaju dragocene izvore o jednom sada već davnom istorijskom periodu.
Šimon A. Đarmati, profesor u penziji i publicista, rođen je u Zrenjaninu. Nakon završenih studija na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu radi u prosveti. Autor je niza udžbenika, knjiga za decu, istorijskih monografija i studija, od kojih izdvajamo knjige „U srcu Banata“, „Otrovni Šekspir“, „Vračare, nadrilekari, vampiri i zli dusi u Srbiji“…
„Baba Anujka je bila tako prepredena da to više nije bilo obično lukavstvo. Govorila je pet jezika (…) Ona je dobro znala istoriju, geografiju, nešto iz farmacije, medicine i literature. Ona je bolje no iko poznavala narodne običaje, kretanja življa i političko stanje Vojvodine (…)“, ovako autor predstavlja portret nadrilekarke i trovačice babe Anujke. Slika koju obično gajimo o ovakvim ljudima dijametralno je suprotna. Za nas su to, kako volimo da mislimo, sujeverni i neobrazovani pojedinci, zaluđenici, gotovo psihijatrijski slučajevi. Baba Anujka nam pokazuje da to nije slučaj. U pitanju su duboko inteligentne ličnosti, koje su iskoristile lakovernost svetine da steknu bogatstvo i moć, ostavljajući za sobom samo pomor. I tu dolazimo do sadašnjosti. Ako mislite da su pojave poput babe Anujke stvar prošlosti grdno ćete se prevariti. Takvi trovači su svud oko nas. To su vidovnjaci, raznorazni šamani i nadrilekari koji prodaju šećerne vodice za lečenje najtežih bolesti, zastupnici teorija o vakcinama kao najvećem zlu, redovni gosti televizijskih emisija, zvezde opskurnih internet-stranica i tabloidne štampe. I svi oni, baš kao i njihova prethodnica, svojim delovanjem, svesno ili nesvesno, odvode mnoštvo ljudi u smrt. Može se slobodno reći da je baba Anujka, banatska trovačica i nadrilekara, zadobila dostojne naslednike.

Naslov: Baba Anujka
Autor: Šimon A. Đarmati (1952-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 212

Dan skakavaca – Natanijel Vest

Kao jednu od posledica slave nakon objavljenog romana „Ime ruže“, Umberto Eko navodi pisma brojnih čitalaca, koji su ga optuživali da je „ukrao“ njihove životne priče, iako ih Eko, naravno, nikada nije ni upoznao. I ne samo to, brojni čitaoci su opsedali knjižaru u kojoj je Eko „pronašao“ rukopis romana. Iako ovo pre svega govori o kvalitetu romana, najpre njegovoj ubedljivosti, neprepoznavanje granice između izmišljenog i stvarnog sveta predstavlja veoma zanimljivu temu. Ako izuzmemo redak mentalni poremećaj – da, on zaista postoji – u kom se granice između umetničke fikcije i realnosti ne razaznaju, ovakvo ophođenje prema fikciji se pripisuje najčešće neobrazovanim ljudima. Nema boljeg primera za to od groteskne peticije tokom devedesetih na ovim prostorima da se oslobodi voljena glumica telenovela, uzgred „zarobljena“ u seriji. Ipak, da li je to baš tako? I da li je samo „plebs“ žrtva ovakvih deluzija. Rekli bismo da to nikako nije slučaj. Dobar deo stvarnosti u kojoj živimo plod je čiste fikcije. Možemo slobodno reći nekakve vrste društvenog dogovora. Pre svega su to religije, ukoliko ih posmatramo sa racionalne tačke gledišta. Uostalom, religije su fikcije i za same vernike. Jedan hrišćanin će, uzmimo ovo samo kao primer, posmatrati hinduizam kao potpunu izmišljotinu. Isto važi i u obratnom slučaju. Jedino će uverenje u koje verujemo za nas biti „stvarno“. Slična stvar je, uzećemo i ovo kao još jedan primer, i sa državama. Iako one ne postoje kao fizički entiteti – državne granice, zakoni, ustrojstvo i simboli su plod fikcije i vrlo lako mogu biti promenjeni ili jednostavno izbrisani, tome su najbolji svedok ovi prostori na kojima je za manje od jednog veka stvoreno desetine različitih država na istoj teritoriji – ove reči će kod mnogih izazvati bes. Država je za njih svetinja za koju će, ukoliko to zatreba, položiti i svoj život. Ne razlikuje se ni pojam nacije. Ona je takođe fikcija, i to relativno skoro nastala, koja proizilazi jedino iz našeg uverenja. Isto se odnosi i na naše ideološke poglede, ali i na stvari koje za nas imaju materijalnu vrednost. Uzmimo samo kao primer zlato. Da mu ljudi nisu pridali toliku važnost, zlato bi bilo samo jedno od mnoštvo metala. Identična stvar je i sa novcem. Ukoliko ljudi prestanu da „veruju“ u njega, novac postaje običan papir. Da se uverite u to, samo se setite starih novčanica koje više nemaju nikakvu vrednost. Isto važi i za našu temu, novovekovno gubljenje granice između fikcije, koju nam pruža „industrija snova“, i realnosti. Sjajan roman o tome je napisao Natanijel Vest.
Tod Haket, glavni junak romana „Dan skakavaca“, radi kao scenski dizajner u Los Anđelosu tokom tridesetih godina. Njegova želja da postane veliki slikar nije nestala. Naprotiv. On pomno planira slikanje ogromnog platna „Los Anđelos u plamenu“. Vreme do ostvarenja tog sna on prekraćuje druženjem sa čudnom skupinom ljudi. Tod je zaljubljen u lepoticu Fej Griner, kojoj je jedini san da postane slavna glumica. Oko nje obleću još dvojica muškaraca, depresivni provincijalac Homer Simpson i sitni prevarant Ejb Kusič. Prateći njihove živote isprepletane sa životom industrije snova, Natanijel Vest ispisuje izuzetan roman.
Iako po svojoj formi roman „Dan skakavaca“ predstavlja skup labavo povezanih celina, sjedinjenih pre svega prisustvom glavnog junaka, njegova snaga leži pre svega u silovitosti prikaza nekoliko ljudskih sudbina, ništa manje i sveta popularne kulture koji se preliva u stvarnost. Taj prelom Natanijel Vest izuzetno vešto oslikava, neretko ga i groteskno izobličavajući, pogotovo na poslednjim stranicama romana. Sukob je to između mučne realnosti i fantazmogoričnog sveta Holivuda, koji predstavlja antipod toj stvarnosti. Kad se te dve stvarnosti susretnu, poraz je neminovan.
Natanijel Vest, istaknuti američki književni stvaralac prve polovine dvadesetog veka, rođen je u emigrantskoj jevrejskoj porodici. Nakon završenih studija, seli se u Pariz, ali brzo biva prinuđen da se vrati u Ameriku. Posao u očevom preduzeću ga ne ispunjava, pa postaje noćni upravnik u jednom hotelu. Objavio je četiri romana, nekoliko priča i napisao preko deset filmskih scenarija. Poginuo je u automobilskoj nesreći 1940. Za života nije doživeo veliku slavu, baš kao ni zadobio materijalnu korist od pisanja. Njegova dela posthumno zadobijaju popularnost, a roman „Dan skakavaca“ mnogi smatraju za jedno od najvećih dela američke književnosti. Po njegovim delima snimljeno je nekoliko filmova, a ona su poslužila i kao inspiracija brojnim umetnicima (inspirisan ovim romanom Bob Dilan snima pesmu „Day of the Locusts“, a Homer Simpson, lik iz animirane serije „Simpsonovi“, dobija ime po junaku ovog romana). Na srpskom je, zasada, objavljen samo ovaj roman Natanijela Vesta.
„Namera da zadive bila je isuviše nametljiva i prosta. Nije lako smejati se potrebi za lepotom i romantikom, ma koliko to izgledalo loše, čak i užasno. Ali je lako uzdisati. Ništa tužnije od istinski apsurdnih stvari“, ispisuje Natanijel Vest u ovom romanu. Njegovi junaci su umorni i ozlojeđeni ljudi, propalih karijera, bez bilo kakve budućnosti. Sem jedne. Industrije snova. Holivud tim ljudima pruža lepotu, glamur, mogućnost da se postane zvezda ili da se barem uživa u njihovom društvu. Suštinski: neki znatno bolji i lepši život. Problem je jedino u tome što je sve to, naravno, laž. Ništa drugo do jeftina simulacija stvarnosti u koju junaci, nažalost, veruju, da se vratimo na početak priče. Ispisujući pripovest o susretu između izmaštanog sveta i realnosti – začetku sveta mas medija i sveprisutne manipulacije, najbolje opisane u Bodrijarovoj studiji „Simulakrumi i simulacija“, koju bi, uzgred, neko posle trideset godina mogao ponovo da izda u srpskom prevodu – Natanijel Vest stvara izuzetan roman, priču o neminovnom krahu koji taj susret donosi: „Njihova dosada postaje užasavajuća. Shvataju da su prevareni i gore od prezira. Svakodnevno tokom svog života čitali su novine i gledali filmove. I jedno i drugo su ih hranili linčovanjima, ubistvima, seksualnim zločinima, eksplozijama, saobraćajnim nesrećama, ljubavnim gnezdima, požarima, čudima, revolucijama, ratovima. Zbog ovakvog režima ishrane postali su prefinjeni. (…) Nije bilo ničeg dovoljno nasilnog da ponovo zategne njihova oklembešena tela i umove. Bili su prevareni i izdani. Robovali su i štedeli ni za šta.“

Naslov: Dan skakavaca
Autor: Natalijel Vest (1903-1940)
Preveo: Nikola Matić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 203

Bez zaklona – Barbara Kingsolver

„Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju“, misao je Davila, Andrićevog junaka iz romana „Travnička hronika“. Sukob Davila sa znatno mlađim saradnikom Defoseom, iz kog izvire ova misao, pre svega je posledica međugeneracijskog nerazumevanja, još više promene životne paradigme. Ono što određuje Davilov život za Defosea je nebitna stvar, gotovo tričarija. Upravo ta tačka preloma jedna je od konstanti koje prate ljudsku civilizaciju od početaka. Još tačnije, to je sukob između pravila starog i novog života, u kom, gotovo po pravilu, gubi strana koja se grčevito drži starog načina života. Problem je jedino u tome što se do te pobede dolazi posle mnogo borbi, neretko i krvi. Zašto je to tako sjajno nam pokazuje Hilari Mantel u romanu „Smrt – poslednje utočište“, obrazlažući u čemu je stvar: „Ali traži nemoguće – traži da priznaju da je sistem u kojem celog života rade pogrešan, loše utemeljen i nemoralan.“ Odbacivanje pređašnjeg načina života, iz čega gotovo po pravilu proizilazi priznanje da takav način života nije bio ispravan, krajnje je teška stvar. Nije preterano reći da je to težak životni poraz. Još teže je nekako nastaviti život posle tog priznanja. Sve ono u šta ste verovali, ono što vam je davalo sigurnost i omogućavalo vam da živite, nestalo je u trenutku. Jedino šta vam preostaje je grčevito držanje za prošlost, pokušaj da se stari život vrati i nekako održi. I ne samo to. Stari način života postaje svetinja, skoro izgubljena Arkadija. Nema boljeg primera za to romana „Prohujalo s vihorom“. Uređeni svet, balske haljine i zabave, uopšte život kakav se samo može poželeti, za svim tim žali glavna junakinja romana. Što su u pozadini tog ljupkog sveta sa karnerima i šeširčićima stajali milioni robova, tlačeni, zlostavljani i ubijani za Skarlet O’Haru uopšte nije bitna stvar. Možda je primer ove književne junakinje paradigmatičan. Tvrdoglavo opstajanje u prošlosti, čak i sa znanjem koliko je ta prošlost bila loša, neretko predstavlja stavove dobrog dela ljudi. Uzmimo samo kao primer protivljenje registraciji partnerstva LGBT osoba, koje proizilazi iz nekakve želje za očuvanjem „tradicije“ i starog načina života. Što u pozadini tog očuvanja stoji tlačenje i uskraćivanje prava brojnim ljudima manje je bitna stvar. Mnogo važnije je sačuvati nekakav stari način života. Još jednu, sjajno ispripovedanu priču o sukobu između starog i novog načina života donosi Barbara Kingsolver u romanu „Bez zaklona“.
Godina je 1871. U gradić Vajnlend u Nju Džeriju doselio se Tačer Grinvud, mladi nastavnik prirodnih nauka. Prvobitna želja za prosvećenjem đaka, ništa manje i ostalih stanovnika, brzo će se sukobiti sa oštrim protivljenjem. Darvinova teorija o evoluciji, koju Tačer pokušava da prenese učenicima, izaziva sukob neviđenih razmera. Na istom tom mestu u sadašnjosti živi Vila Noks, novinarka koja je izgubila posao. Užasni ekonomski slom prati nešto mnogo gore, to je saznanje da je život koji je živela do sada ne samo nestao, već i da taj život gotovo nije imao nikakvog smisla.
Barbara Kingsolver je napisala izuzetan roman. Prateći dva vremenska toka, kraj jednog i početak drugog veka, ona predstavlja dve ljudske sudbine koje se kroz svojevrsni sinhronicitet susreću sa istim dilemama i mukama. Pripovedanje o tim sudbinama prati odlična psihologizacija junaka romana, ali i prikaz društvenih i kulturnih prilika u dva veka. Suštinski, priča je to o velikim prelomima, trenucima u kojima se ljudski život nepovratno menja. Neretko i doživljava poraz: „Samo kažem kako su oni znali da mogu otići nekuda drugde i stvoriti bolji život. To je važilo oduvek, od Odiseja, pobogu. Od mojih predaka kmetova koji su jeli kamenje s ravnice Šruzberi. Jedino u šta možeš verovati jeste da će tvoja deca imati više, a ne manje. A sada…“
Barbara Kingsolver je rođena u Kentakiju. Detinjstvo provodi u Kongu, gde joj je otac službovao kao lekar, što će kasnije postati jedna od njenih dominantnih književnih tema. Završila je studije biologije i radila kao naučni istraživač. Počinje da piše krajem osamdesetih. Međunarodnu slavu joj donosi roman „Biblija otrovne masline“ koji je doživeo milionske tiraže, ali i zadobio sjajne kritike. Do sada je napisala devet romana (na srpskom su objavljeni „Biblija otrovne masline“, „Lakuna“, „Bujno leto“ i „Bez zaklona“), nekoliko knjiga eseja i naučno-popularnih studija, kao i jednu zbirku poezije. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća američka i internacionalna književna priznanja.
„Valjda nam je to u prirodi. Kada se poboje da će izgubiti ono što poznaju, ljudi će stati uz svakog ugnjetača koji obeća da će ponovo uspostaviti stari poredak“, piše Barbara Kingsolver u ovom romanu. Suočeni sa smakom sveta koji poznaju, svejedno da li je nestanak uverenja o povlašćenom položaju u okviru prirodnog poretka stvari ili o ispravnosti političkih i životnih svetonazora, ljudi koji okružuju junake ovog romana predaju se lakim rešenjem, toj slatkoj draži za starim dobrim životom. Junaci romana, pak, nemaju tu privilegiju. Svesni poraza starog sveta oni nekako moraju da nastave dalje, čak i po cenu potpunog poraza. Najbolje to sama autorka iskazuje: „Oni će se zbijati u svojoj izmišljenoj sigurnosti, ali njihovo nebo će se srušiti. Njegovo će biti otvoreni marš kroz propast“. Izuzetno portretišući dva ljudska života, ništa manje i dva istorijska perioda, Barbara Kingsolver ispisuje sjajan roman, priču o trenucima velikih životnih preokreta, ali i svojevrsnog raskida sa starim načinom života u kom se ostaje bez gotovo svega što smo poznavali, možda je najbolje reći bez zaklona, onako kako ga autorka naziva: „Nijedno stvorenje ne može se lako prinuditi da živi bez zaklona. Bez zaklona, stojimo na svetlosti dana. Bez zaklona, imamo osećaj da ćemo verovatno umreti.“

Naslov: Bez zaklona
Autor: Barbara Kingsolver (1955-)
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 482

Pročitajte i prikaz romana „Bujno leto“ Barbare Kingsolver

Borislav Pekić: život buntovnika – Srđan Cvetković

Jedan od najsigurnijih recepata za potpunu katastrofu je učešće intelektualaca i umetnika u političkom životu. I to pre svega za same umetnike. Primera je toliko da ih je nemoguće sve nabrojati, ali počećemo od Ovidija, jednog od najčuvenijih antičkih književnika, koji zbog političkih razloga biva poslat u progonstvo u kom će i umreti. Njegovu životnu nesreću nastavljaju brojni intelektualci i umetnici. To je posebno vidljivo na našim prostorima. Vuk Karadžić, verovatno najznačajnija ličnost na srpskoj kulturnoj sceni u devetnaestom veku, biva izložen šikaniranjima, progonima, čak i izgnanstvu od strane kneza Miloša Obrenovića, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali. Ništa bolje nije ni prošao Dimitrije Davidović, tvorac čuvenog Sretenjskog ustava. Zbog kritika režima tokom obrenovićevskog perioda na robiji završavaju Branislav Nušić, Svetozar Marković, Pera Todorović i Vasa Pelagić. U međuratnom periodu na robiji završavaju brojni intelektualci i umetnici, ponajviše komunisti. Samo je Moše Pijade u zatvoru proveo četrnaest godina. Situacija se ne menja nakon završetka rata, naprotiv, ona postaje još gora. Pojedini umetnici i intelektualci bivaju ubijeni bez suđenja, dok mnoštvo drugih završava na dugogodišnjim robijama. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da je najveći deo optuženih zaista bio kriv, pogotovo oni koji su bili deo kolabracionističkih snaga, ali nedostatak suđenja ili montirana suđenja svakako predstavljaju veliku civilizacijsku mrlju. Na nesreću, ni tu se priča ne završava. Kasniji progoni intelektualaca i umetnika – uključujući tu robijanja, napade, cenzure i brojne zabrane – nastavljaju se do današnjice. Pored nezamislive ljudske patnje, ovi progoni donose i mnoštvo uništenih dela, pre svega kao posledicu uništenih života. Najgore od svega, čini se da umetnici i intelektualci nisu postigli gotovo ništa. Politika se nije promenila usled njihovog angažmana, samo su oni stradali. Čak i u slučajevima kada umetnici prođu „nekažnjeno“ zbog svog političkog delovanja, stigma bavljenja praktičnom politikom ostaje zauvek na njihovim delom (setimo se samo sudbina Dobrice Ćosića, Oskara Daviča ili Marka Ristića). Ipak, i pored svega toga, brojni umetnici i intelektualci ne odustaju od politike, snoseći za to velike posledice, koliko lične ništa manje i karijerne. Nema boljeg primera za to od života Borislava Pekića.
Prateći život Borislava Pekića, Srđan Cvetković nam u ovoj biografskoj knjizi predstavlja njegovo odrastanje u Crnoj Gori, kasniji prelazak u Srbiju i okupacijske dane. Iscrpno su predstavljene posleratne godine, Pekićevo političko sazrevanje, osnivanje političke organizacije, kasnije hapšenje i robijanje. Svoje mesto u ovoj knjizi pronalazi i docniji Pekićev boravak na slobodi, književna karijera, baš kao i povratak u politiku tokom devedesetih.
Ono što se najpre mora reći, Cvetkovićeva knjiga je prvenstvo prikaz Pekićevog političkog angažmana. Njegova književna karijera nije zaobiđena, ali ona nije u fokusu autorovog istraživanja. Prateći razvoj Pekića kao ličnosti, Srđan Cvetković nam daje prikaz nimalo prijatnog posleratnog vremena. I tu odmah moramo da napravimo ogradu. Čini se da je u slučaju ove knjige autor pronašao pravu meru, za razliku od njegovih pređašnjih radova. Manihejsko viđenje sveta po kom je Cvetković poznat – u kom su komunisti potpuno zlo, a svi drugi nevini stradalnici – na sreću biva izbegnuto. Tako je dobijen objektivni pogled na prošlost, samim tim i na jednu biografiju. Ono što se mora zameriti je disproporcija u predstavljanju Pekićeve političke aktivnosti. Dok se posleratnom periodu posvećuje preko četrdeset stranica knjige, Pekićevoj političkoj delatnosti tokom devedesetih se pristupa ovlašno, i to samo na nekoliko stranica.
Srđan Cvetković je rođen u selu Topli Do kod Pirota. Završio je doktorske studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Polje njegovog istraživanja su najvećim delom posleratne represalije. Objavio je niz istorijskih studija (među kojima je i trotomna knjiga „Između srpa i čekića“) i članaka u periodici. Po mnogima predstavlja najznačajnije ime revizionističke struje među savremenim srpskim istoričarima. Radi kao naučni istraživač u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.
„Kapitalizam eksploatiše radnika u ime gramzivosti eksploatatora, komunizam eksploatiše radnika u ime poboljšanja radničke egzistencije“, deo je programa SDOJ-a, političke organizacije čiji je osnivač bio Borislav Pekić. Neprihvatanje komunističke diktature, baš kao ni nacionalističke politike ogrezle u brojnim zločinima (pre svega Draže Mihailovića, Ljotića i Nedića), politički je kredo mladog Pekića zbog kog će robijati pet godina u najtežim uslovima. Od tog kreda neće odustati ni kasnije, čak ni kada bude poražen od strane ratnog huškača i zločinca na nesrećnim izborima u Rakovici 1991. godine. Borba je to za demokratiju i slobodu mišljenja pre svega. Možda je to najbolje sam Pekić opisao: „Sloboda se, konsekventno, ne može uskraćivati ni u ime nacionalnih interesa, jer je upravo ta sloboda vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su i ostali ništavni.“ U toj borbi Pekić je izgubio mnogo, najpre su to izgubljene godine na robiji, ali i izgubljeno zdravlje zbog kog je kasnije prerano napustio ovaj svet, da ne pričamo tek o velikim delima koja je još mogao da napiše. Kako se čini, ideje za koje se Pekić borio su poražene, pogotovo ako pogledamo današnjicu. U čemu je onda čitava stvar, da se vratimo na početak? Zar Pekićev život nije najbolji primer pogubnosti politike na život umetnika? Odgovor na to pitanje je možda dao najbolje sam Pekić: „Nema demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, i koje ne može biti još uspelija. Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobiju za sekund, ni za dan, ni za godinu.“ Borba za slobodu ne prestaje nikada, čak i kada se nam tom putu dožive stradanja i porazi, bio je politički Pekićev kredo koji nam je ostavio kao amanet. Priču o toj borbi donosi Srđan Cvetković u ovoj knjizi.

Naslov: Borislav Pekić: život buntovnika
Autor: Srđan Cvetković (1972-)
Izdavač: Catena mundi, Beograd, 2020
Strana: 148

Šesta godina „Čitaonice“

„Čitaonica“, online mesto za dobre knjige, napunila je šest godina. Do sada smo na ovoj stranici objavili preko 300 prikaza romana, zbirki priči i pripovedaka, istorijskih studija i publicističkih dela.
Osnovna ideja prilikom pravljenja sajta, čega se i danas držimo, bila je da se usled hroničnog nedostatka književne kritike u štampanim medijima napravi internet-stranica na kojoj bi bili predstavljeni aktuelni, ali i ranije objavljeni naslovi koji to po svom kvalitetu zavređuju. Da smo barem delom uspeli u tome govori posećenost stranice (preko 150.000 jedinstvenih posetilaca, izvor: wordpress statistika). Ostanite uz nas i u narednom periodu jer vam spremamo mnoštvo prikaza dobrih knjiga.
Povodom šestog rođendana „Čitaonice“ donosimo listu pet najčitanijih prikaza na našem sajtu u toku prošle godine:

1. Veliki pad – Peter Handke
2. Autobiografija o drugima – Borislav Mihailović Mihiz
3. Aleksandrijski kvartet – Lorens Darel
4. Arhipelag Gulag – Aleksandar Solženjicin
5. Jezava – Mladen Milosavljević

Pozdravljamo vas do sledećeg čitanja

Iščekujući varvare – Dž. M. Kuci

„Bez varvara sada šta će biti s nama? / Ti ljudi, na kraju, behu neko rešenje“, završni su stihovi čuvene Kavafijeve pesme „Iščekivanje varvara“. I zaista, „varvari“ su se bezbroj puta u istoriji naše civilizacije pokazali kao rešenje. Uzmimo samo kao primer propale države. Na temeljima propasti velikih imperija rađaju se nove države i kulture, neretko znatno bolje od pređašnjih. Naravno, izuzeci postoje. Nema boljeg primera za to od Irana i Avganistana u kojima su koliko-toliko liberalni društveni sistemi, pogotovo avganistanski, smenjeni znatno gorim i rigidnijim. Neko će to reći i za propast Vizantije, samo što to već predstavlja drugo pitanje, jer je jedan teokratski režim smenjen drugim teokratskim režimom. Ali da se vratimo na stvar, na varvare koji dolaze i rešavaju stvar. Kako se neretko veruje, varvari su ti koji donose propast, što najčešće ne odgovara istini. Gotovo svaka država, uništena od strane „varvara“, u svojim poslednjim danima je predstavljala krajnje dekadentnu tvorevinu koja se urušavala iznutra. Sjajno to opisuje istoričar Edvard Gibon, u sada već klasičnom delu „Opadanje i propast rimskog carstva“, koji uzrok za pad Rimskog carstva, kasnije i Vizantije, vidi pre svega u unutrašnjoj propasti samih carstava. Varvari su tu samo dovršili posao. Na kraju, oba carstva su decenijama uspevala da se izbore sa varvarima, što preko vojne nadmoći, ništa manje i kroz asimilaciju. Nema boljeg primera za to od srednjovekovlja na našim prostorima. Ako čitamo vizantijske izvore, za nas su najbitniji spisi čuvenog vizantijskog istoričara Nikifora Grigora, Vizantinci slovenska plemena posmatraju kao potpune varvare, koje carevina ukroćuje, prvenstveno preko pripadnosti istoj veri, ne zaboravimo da je pokrštavanje došlo pre svega kao posledica vojnog poraza, ali i kroz vladarske rodbinske veze. Suština je, da ne odlazimo predaleko, da veličina jedne države dolazi pre svega iz njenog trenutnog stanja. Ako je dovoljna moćna i privlačna, ona će ne samo opstati, već i uspeti da anulira svaku opasnost. Ukoliko to nije slučaj, propast brzo dolazi. Uzećemo kao primer još jedno veliko carstvo, Britansku imperiju. Trenutak u kom britanska uprava na teritoriji sadašnjih Sjedinjenih Američkih Država pokazuje svoju trulež sjedinjenu sa poniženjem ljudi dovodi do ustanka i propasti imperije. Slično je stvar bila i sa predrevolucionarnom Francuskom, Sovjetskim Savezom, naposletku i sa Jugoslavijom. Dugo skupljana trulež, nepravde i progoni su u jednom trenutku došli na naplatu i odveli te države u propast. Okriviti samo „varvave“ koji su ih srušili u konačnici velika je greška. Sjajno to pokazuje Dž. M. Kuci u romanu „Iščekujući varvare“.
Načelnik velikog Carstva živi spokojno. Udaljen od prestonice, on upravlja rubnom pokrajinom. Sitne seksualne avanture, uglavnom dokono provedeni dani bez nekih većih uzbuđenja, tako načelnik provodi vreme. Sve će to promeniti dolazak pridošlica iz prestonice na čelu sa Džoelom, obaveštajnim oficirom, koji su krenuli u poteru za varvarima. I zaista, varvari brzo dolaze. Svedočeći ogromnoj nepravdi prema bezazlenim nomadima načelnik diže svoj glas i iz korena menja svoj život.
Ispisan kao ispovest glavnog junaka iz prvog lica, roman „Iščekujući varvare“ pleni pre svega neverovatnom stilskom i pripovednom umešnošću pisca. Naizgled obična, usudili bismo se reći sasvim jednostavna priča brzo prerasta u nešto sasvim drugo. Dž. M. Kuci je izuzetni psihološki portretista, što sjajno vidimo u putu koji glavni junak prolazi od potpune inertnosti do gotovo herojskog otpora nepravdi. Na drugoj strani stoji sjajno pripovedanje o političkoj situaciji, trenucima raspada jednog carstva, ponajviše nemogućnosti da se ta propast prihvati: „Do smrti ništa nećemo naučiti. Negde duboko u svima nama kao da postoji nešto nepoučljivo i kao kamen tvrdo. Uprkos histerijama na ulicama, niko istinski ne veruje da je svet nepomućenih izvesnosti u kom smo se rodili pred samim zatiranjem.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, rođen je u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom još Piteru Keriju, Hilari Mantel i Margaret Atvud) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Nek barem bude rečeno, ako ikad dođe do toga da se kaže, ako u nekoj dalekoj budućnosti bude ikog zainteresovanog za to kako smo živeli, da je u ovoj najdaljoj, najisturenijoj predstraži Carevine svetlosti postojao jedan čovek koji u dnu duše nije bio varvarin“, piše Kucijev junak. Varvari su svi, ponajviše oni koji se bore protiv tih varvara, Načelnik shvata. Napredak, civilizacija, pravda, sve te velike i svetle reči koje je načelnikovo Carstvo proklamovalo su samo opsena. Suočen sa tim saznanjem, on pokazuje otpor, u isto vreme odbijajući čak i pomisao da je njegov čin herojstvo: „(…) iz teskobe takve slobode ko ne bi pozdravio oslobođenje u pritvoru? U mojoj pobuni nema ničeg herojskog – to nijednog trenutka ne smem da zaboravim“. Samo što je pobuna jednog čoveka nedovoljna. Dekadentnost carstva i silne nepravde učinjene u njegovo ime dolaze na naplatu. Varvari su tu. Dž. M. Kuci je u ovom istinskom remek-delu ispisao izuzetno snažnu i sjajno ispripovedanu priču o propasti svih „carstava“, još više o uzrocima te propasti. Svetu u kom: „Bol je istina; sve drugo je podložno sumnji.“

Naslov: Iščekujući varvare
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Jelena Stakić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 248

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana: „Zemlje sumraka“, „Isusovo školovanje“ i „Isusova smrt“, zbirke priča „Staklena klanica“, kao i knjige prepiske „Ovde i sada“

Solun: grad duhova – Mark Mazover

Ostvarivanje prava na određenu teritoriju, i ne samo na nju, neretko dolazi usled pozivanja na vremenski kontinuitet. Baš kao u slučaju pravnih propisa, prisutan je svojevrsni održaj. Osoba, u ovom slučaju narod, kojа provede određeno vreme na određenoj teritoriji stiče pravo na nju. Još preciznije, ta teritorija, ili država, postaje „vlasništvo“ tog naroda. Razume se, ovo i nema baš mnogo veze sa realnošću, pogotovo kada se u obzir uzme istorija naše civilizacije. Osvajanje, sledstveno tome i kasnije upravljanje nekom teritorijom, gotovo uvek je posledica nadmoći, svejedno da li je ta nadmoć u ljudstvu, oružju ili uticaju. Primera je mnogo, ali navešćemo samo dva ilustrativna. Početkom dvadesetog veka Trst predstavlja neverovatnu mešavinu različitih nacija i kultura. Italijani, po popisu iz 1910. godine, čine oko pedeset posto stanovništva Trsta, dok ostale nacije zauzimaju drugu polovinu. Za samo nekoliko decenija ova brojka se toliko preokrenula da sada Italijani čine preko devedeset posto stanovništva Trsta. U čemu je stvar? U međuvremenu je izvršen grubi reinženjering stanovništva. Pod posebnim udarom su Slovenci koji čine skoro četvrtinu stanovništva Trsta, i to od strane fašista koji ne prezaju od masovnih progona i ubijanja. Priču dovršavaju nacisti, u saradnji sa fašistima, koji gotovo istrebljuju Jevreje. I eto rezultata, italijanski čistog Trsta. Nama mnogo bliži primer je Vojvodina. Po prvom popisu posle Prvog svetskog rata, iz 1921. godine, Srbi čine oko 35 posto stanovništva Vojvodine, dok su najveće manjine Mađari i Nemci. Po poslednjem popisu iz 2012. Srbi čine 65 stanovništva Vojvodine. Kako se odigrala ova promena? Gotovo svi Nemci su posle rata proterani iz zemlje, a broj Mađara je prepolovljen. Delom je to bila posledica masovne podrške nemačke i mađarske zajednice nacističkom režimu, sjajno opisane u studiji „Divizija Princ Eugen“, ali to svakako ne predstavlja opravdanje. Suština je, i da se konačno vratimo na početak, da ostvarivanje „prava“ na određenu teritoriju gotovo uvek dolazi nasilno. Još jednostavnije, onaj ko u određenom trenutku ima nadmoć taj i pobeđuje. Šta je tu onda uloga priče o kontinuitetu? Ona je, reći ćemo i pored opasnosti da ovo zvuči isuviše grubo, puko pokriće za tu nadmoć. Kad nadmoć donese pobedu, istorija jedne teritorije, može to bi i zemlja i grad, postaje istorija samo jedne zajednice. Druge zajednice su višak, nekad i pretnja našem „kontinuitetu“, koje na svaki način treba ukloniti. Koliko fizički, ništa manje i iz sećanja. Priču o jednoj takvoj istoriji donosi nam Mark Mazover.
Prateći istoriju Soluna od njegovog osvajanja od strane Osmanlija 1430. pa sve do druge polovine dvadesetog veka, Mark Mazover predstavlja nimalo jednostavnu povest pet vekova ovog grada. Kroz priču o stanovnicima Soluna – hrišćanima, muslimanima i Jevrejima – on predstavlja njihov zajednički život, ispunjen međusobnim razumevanjem, ali i ubilačkim antagonizmima koji će rezultirati potpuno novom slikom grada u današnjici. Kako je jedan multietnički grad, u pravom smislu te reči, postao nacionalno monolitan, Mazover je sjajno odgonetnuo u ovoj knjizi.
Pred nama se, i to bez bilo kakvog preterivanja, nalazi istinsko remek-delo. „Solun: grad duhova“ pleni pre svega neverovatnom količinom podataka koji se nalaze pred nama. Pomno proučavajući razvoj grada u različitim periodima, Mazover predstavlja njegovu istoriju, i to iz svih uglova. Pred nama su priče o različitim upravama, ratovima, državama, vojskama, ali i pripovesti o svakodnevnom životu. Kako su izgledale škole, gde su Solunjani izlazili, kako su se oblačili i zabavljali, šta su sve radili, kako su se borili za svoja prava, u šta su verovali, sve to Mazover odgoneta u ovoj studiji. Na drugoj strani stoji Mazoverovo stilski savršeno pripovedanje koje se, pogotovo u istorijskoj literaturi, retko sreće.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, rođen je u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski je prevedena njegova studija „Balkan: kratka istorija“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma („Hitlerovo carstvo“). Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
„Da li je osećaj kontinuiteta grada, drugim rečima, koji me je od početka toliko snažno privlačio Solunu, obmana? Možda postoji jedna druga istorija grada koja čeka da bude napisana, u kojoj će priča o kontinuitetu morati da bude ispričana prilično drugačije, ne samo kao priča o mekim prelazima i prilagođavanjima, već i kao priča o nasilnim završecima i novim počecima“, piše Mazover u uvodu ove knjige. I, ma koliko to delovalo čudno, ta druga, po Mazoveru neispisana priča, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Opisujući nenadmašno gotovo svaki segment petovekovnog života grada, on u isto vreme predstavlja šta se u toku tih vekova promenilo. A promenilo se sve. Nekadašnji narodi koji su Solun naseljavali su nestali. Da bi ovo bilo jasnije, Turci koji su činili trećinu stanovnika Soluna su proterani nakon Velikog rata, a ogromna jevrejska populacija, koja je na početku dvadesetog veka činila većinu stanovnika grada, doslovno je istrebljena u holokaustu. Nestao je čak i Solun kog Mazover opisuje tokom opsežnih posleratnih rekonstrukcija. Suštinski, jedan grad sa ogromnom istorijom je postao nešto drugo. O nekoj davnoj i gotovo zaboravljenoj prošlosti, nekom prošlom Solunu, Mazover je napisao istinsko remek-delo. I u isto vreme, da se vratimo na početak, dao sjajnu sliku istoriju u kojoj se prošlost nije samo priča o onima koji trenutno „drže“ jednu teritoriju, već i o onima koji su je nekada naseljavali i tu izgrađivali svoj život: „Istorija nacionalista satkana je od lažnih kontinuiteta i prigodnih ćutanja, fikcija neophodnih da se ispriča priča o susretu izabranog naroda sa zemljom koju im je sudbina namenila. To je jedna neobična i neuverljiva verzija prošlosti, naročito za grad poput Soluna, u kome većina njegovih stanovnika ne može da uđe u trag svojoj povezanosti s mestom više od tri ili četiri pokolenja unazad.“

Naslov: Solun: grad duhova
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Nevena Mrđenović
Izdavač: Dosije studio, Beograd, 2018
Strana: 528

Pročitajte i prikaz studije Marka Mazovera „Hitlerovo carstvo“