Izvod iz knjige rođenih – Mark Tompson

„Kovali su zaveru usred Evrope. (…) Reč je o ljudima koji pripadaju različitim plemenima, propovedaju različite vere i govore različitim jezicima. Doneli su čudnu odluku da budu razumni. Odlučili su da zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti“, piše Borhes u priči „Zaverenici“. Reč je o Švajcarskoj. Ovaj dogovor, ili zavera kako je naziva Borhes, se odigrao davne 1291. godine. I začudo, taj sporazum i danas, posle skoro osam vekova, savršeno funkcioniše. Sličan primer su Sjedinjene Američke Države. Konglomerat različitih nacija, ništa manje različitih država, se sastavio u zemlju koja je danas najmoćnija sila na svetu. Poenta je da se jedino kroz jedinstvo različitosti može doživeti napredak. Nema boljeg svedoka tome od Jugoslavije. Sve republike, izuzev možda Slovenije, nastale posle smrti Jugoslavije su ništa drugo nego bedne skupine koje sebe vole da nazivaju državama. Ograničeni suverenitet (uvek je tu neki gospodar sa strane), užasno loše ekonomske prilike, pad standarda, ništa manja kulturna i civilizacijska stagnacija – samo su mali deo slike. Jugoslavija, sa svim svojim manama, je i dalje nedostižni san. Primera radi, Srbija će morati da sačeka još najmanje deceniju da bi dostigla stepen ekonomskog blagostanja koji je imala 1989. godine. Ipak, ako se pomene ponovno pravljenje Jugoslavije, odmah će iskočiti hor bukača koji će to okarakterisati kao potpunu ludost i bezmalo zločin. Možda je to i odgonetka tako neslavnog kraja Jugoslavije. Najjednostavnije rečeno, svi bi hteli privilegije, materijalno bogatstvo najpre, ali niko ne želi obaveze. A ta obaveza, opet najjednostavnije rečeno, je poštovanje drugih. I onaj, borhesovski, pokušaj da se zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti. Da polako pređemo na stvar. Neuspeh Jugoslavije, pored mana političkih uređenja (i u jednoj i u drugoj Jugoslaviji su to bile diktature zasnovane na kultu ličnosti, a takve diktature nikako ne uspevaju da se održe posle smrti diktatora), je proizašao iz nemogućstva stvaranja jugoslovenske „nacije“. To je najpre pokušao da učini kralj Aleksandar brisanjem nacionalnih teritorija i stvaranjem banovina po ugledu na američke savezne države. Ništa uspešniji nije bio ni pokušaj da se to učini posle Drugog svetskog rata. Najbolje to pokazuje popis iz 1981. Jugoslovena po nacionalnoj pripadnosti je bilo samo pet posto. Razlaz je bio neminovan, jer niko zajedničku državu nije hteo da brani. A u tom razlazu najveće žrtve su bili ljudi koji su iskreno verovali u jedinstvo jugoslovenskih naroda. Jedan od njih je bio i Danilo Kiš.
Kao predložak ove knjige, ili još jednostavnije rečeno – polazna tačka, je uzet Kišov autobiografski tekst „Izvod iz knjige rođenih“. Svako poglavlje ove knjige je zapravo tumačenje i razrada Kišovog teksta rečenicu po rečenicu. Mark Tompson tako stvara sjajni prikaz života svog junaka od porekla majke i oca, detinjstva obeleženog ratnim stradanjima, kasnijeg studiranja i književnih početaka, slave koju Kišu donosi roman „Peščanik“, ali i hajke posle objavljene zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Nije zaobiđen ni Kišov francuski egzil i potonja smrt, kao i nestanak zemlje kojoj je pripadao. Poglavlja o Kišovom životu prate i sedam interludija u kojima je data sjajna analiza njegovih najpoznatijih dela.
Ukoliko bismo tražili najslabiju tačku srpske kulturne scene, to bi svakako bilo ono što se podvodi kao biografski žanr. Takva dela su kod nas gotovo nepostojeća. Ili su to prigodne hrestomatije, uglavnom skrojene prilikom godišnjica, ili dozlaboga dosadna posmrtna slova. Taj nedostatak nadomešćuje Mark Tompson. On istraživanju Kišovog života pristupa na izuzetan način. To je najpre proučavanje svakog segmenta Kišovog književnog dela, ništa manje i života. Impresivna je lista Tompsonovih sagovornika (od Marine Abramovič, Salmana Ruždija, pa sve do Kišovih prijatelja iz detinjstva), ali i putovanja u kojima Tompson, skoro kao detektiv, traga za svakim korakom u životu svog junaka. Rezultat je izuzetno biografsko delo koje dostojno predstavlja nenadmašno delo i život Danila Kiša.
Mark Tompson je rođen u Šefildu. Studira englesku književnost na Univerzitetu Kembridž. Početkom devedesetih postaje novinski izveštač iz Jugoslavije za nekoliko svetski poznatih medija. Autor je dve knjige o ratu u Jugoslaviji: „Kuća od papira: Kraj Jugoslavije“ i „Kovanje rata: Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“. Posebno zapažena je bila njegova istorijska studija „Beli rat: Život i smrt na italijanskom frontu 1915-1919“. Za knjigu „Izvod iz knjige rođenih“ je dobio niz istaknutih priznanja. Važi za jednog od najboljih zapadnih poznavalaca jugoslovenskog prostora.
Kiš je za Aleksandra Hemona: „uzor cele generacije mladih pisaca u bivšoj Jugoslaviji, čiji moral osvetljava mrak nacionalnih kultura“. Upravo ovaj deo rečenice o moralu koji osvetljava mrak nacionalnih kultura je i ključan. Iako o Jugoslaviji i jugoslovenskom pitanju Kiš nikada nije eksplicitno pisao, priča o jugoslovenskom iskustvu je ono što Kiša određuje. Rođen u čudnovatom braku Jevrejina i Crnogorke, sam Kiš sebe naziva „etnografska retkost“, odrastao i razvijao se u duhu zajedničkog jezika, a kasnije i doživeo književni trijumf u upravo tom jeziku, Kiš je možda najbolji primer onoga što je jugoslovenstvo moglo da pruži. Mala digresija: umesto Kiša i Andrića, mi smo izabrali raznorazne ludake tipa miloševića, tuđmana, karadžića, izetbegovića i njima slične bratije (mala slova nisu pravopisna greška). Ali, Kiš nije samo to. On je i gorljivi antinacionalista, još veći antikomunista, borac za slobodu, čovek koji je težio jedinstvu različitosti, na kraju – on sam je bio najveće jedinstvo u različitosti. Priču o takvom čoveku Mark Tompson donosi maestralno. Izuzetno je to istraživanje, krunisano sjajnom sintezom života jednog istinskog književnog genija. Najbolje to sam Tompson izražava: „Opsednut pisanjem, politikom i slobodom umetnosti u odnosu na politiku, strastveni antikomunista i antinacionalista, Danilo Kiš je bio čovek liberalnih shvatanja i jakih emocija. Bio je svojevrsna etnička anomalija, sekularni polujevrejski gnostik, biće progonjeno gubitkom, predano instinktu i žudnji, boem koga je samo njegov poziv dovodio u red. Iz sukoba sa samim sobom i s društvom kojem je pripadao, Kiš je destilovao četiri-pet moćnih knjiga, pišući i ispravljajući ih u usamljeničkom zanosu, sažimajući ih do krajnosti, i postao ‘genije konkretnog vremena, mesta i iskustva’.“

Naslov: Izvod iz knjige rođenih
Autor: Mark Tompson (1959-)
Preveo: Muharem Bazdulj
Izdavač: Clio, Beograd, 2014
Strana: 613

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Advertisements

Kata Nesiba i komentari – Ivan Janković

Jedna od sveprisutnih, u isto vreme i užasno otrcanih, fraza je ona o zanatu najstarijem. Razume se, reč je o prostituciji. Iako ne postoji nijedno istorijsko istraživanje koje bi potvrdilo istinitost ove fraze, to ipak ne znači da se ona ne smatra za istinu. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. Patrijarhalno društvo je ženi nametnulo podređenu ulogu. Najpre društvenu, ali ništa manje i seksualnu. U ovom slučaju, njeno postajanje se iscrpljuje u tome da zadovolji muškarca. Dodajte tome i niz stereotipa o ženama: od njihove gluposti, moralne podlosti, pa sve do podložnosti tuđem uticaju i polako dolazimo do prostitucije u kojoj žena prestaje da bude ljudsko biće. Ona je osoba bez slobodne volje, ona zanatlijka sa početka teksta, koja je puki objekat muške žudnje. Da bi dehumanizacija bila izvedena do kraja, ponajviše da klijenti ne bi osećali grižu savesti, prostitutkama je pripisan niz moralnih nepočinstava i podlosti. Identičan slučaj je bio i sa robovima kojima su uskraćivane sve odlike ljudskog bića. Naprosto, mnogo je lakše gaziti nešto što nije čovek. Koliko je to ostalo nepromenjeno govori nedavna vest da gradska uprava u Amsterdamu planira zatvaranje čuvene ulice crvenih fenjera. Razlog za to je mnoštvo turista koji se fotografišu pored izloga sa prostitutkama ne mareći nimalo za njihovu privatnost. Za njih prostitutke nisu ljudska bića, da ponovimo opet, već samo puki predmet zabave. Još jedan primer. Današnje srpsko zakonodavstvo kažnjava isključivo prostitutke, a ne njihove klijente. Oni su, jelte, nevinašca. I to je tako kroz čitavu istoriju čovečanstva. Prokažene od strane religije i društva, okarakterisane kao žene lakog morala i ništa manje kao individue koje donose moralni pomor. Na sreću, postoje i ljudi koji ovoj temi pristupaju na drugačiji način. To su najpre književnici. Danijel Defo, otac modernog romana, piše čuveno delo „Mol Flanders“ u kojem daje životni put jedne prostitutke. Isto to čini Aleksandar Dima u romanu „Dama sa kamelijama“ govoreći o životu poznate kurtizane. Još jedno veliko delo, Zolin roman „Nana“, je posvećeno sudbini jedne prostitutke. O muškoj prostituciji progovara Pazolini u romanu „Iskusni momci“. Ovo je samo mali izbor književnih dela napisanih o prostituciji. Kod nas je situacija znatno drugačija. Čak i ako su negde prisutne, prostitutke su samo prikaz moralne propasti, sa izuzetkom par dela iz „crnog talasa“ među kojima je najistaknutiji roman „Čizmaši“ Dragoslava Mihailovića. Ni srpska istoriografija se ne razlikuje. Da se to ispravi pobrinuo se Ivan Janković.
„Kata Nesiba i komentari“ nam donosi sudbinu čuvene beogradske prostitutke. U prvom delu knjige, „Blud u Beogradu“, saznajemo kako je prostitucija u Beogradu izgledala na početku devetnaestog veka, isto tako i kako se vlast odnosila prema njoj. „Kata Nesiba: život i delo“ nam donose Nesibinu sudbinu. Od prvog dolaska u Beograd 1830. godine, pa sve do njenog krajnjeg progonstva iz grada 1851, mi pratimo trnoviti put jedne beogradske prostutke. Treći deo knjige „Komentari“ donosi novootkrivene dokumente o Nesibi, ali i potpunu priču o njoj.
Jednoj poprilično kontroverznoj temi, ajde da i mi malo koristimo tabloidne floskule, Ivan Janković pristupa na neverovatan način. To je šeretsko poigravanje, najvidljivije u samom stilu. Obraćanje čitaocu, u ovom slučaju čitateljki, kao u devetnaestovekovnim romanima; lamentiranje nad moralnom propašću, razume se samo ironijski; briga za istu takvu moralnu dobrobit, ako ona uošte postoji; i mnogo duhovitosti krase ovu knjigu. To sve dopunjuju podjednako duhovite ilustracije Veljka Mihajlovića. Iza te šeretske igre stoji istorija. Poznavanje zvanične, ali i istorije privatnog života, je izuzetno. Isto tako je vidljiv i istraživački rad, ponajviše po arhivima, što rezultira sjajnom istorijskom studijom.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru u brojnim sudskim procesima je branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) i studija „Macke i packe“ (Fabrika knjiga, 2018).
Priča o Kata Nesibi je nešto mnogo više od priče o njoj samoj. To je pripovest o jednom društvu i o odnosu tog društva prema onim najnezaštićenijim društvenim kategorijama. Pišući o životu svoje junakinje, Ivan Janković, možda ponajviše zahvaljujući ironijskoj distanci, ne upada u zamku sentimentalizma. Kata Nesiba jeste žrtva društvenih okolnosti i vladajućih patrijarhalnih normi, ali daleko od toga da je ona samo žrtva. Tome svedoče brojni arhivski tragovi o njenom životu. Evo samo jednog: „Njezin bezobrazluk i bezstidije postalo je sad odveć veliko, jerbo se usudila kao obštepoznata publična bludnica činovnika jednog okriviti da je ona s njime dete začela, i ocrnjava njegovu čest pred svakim koji ju u poslu bludnočinstva posješčava ili koga ona samo vidi i sretne“. Ona je žrtva okruženja, ponajviše moralista, ali i osoba sklona prevari i ostalim nepočinstvima. Ipak, i ono najbitnije, Kata Nesiba je borac. Žena koja ne prihvata podređenu ulogu koju joj je društvo namenilo. Zbog toga je ona i toliko značajna i čuvena. Sastavljajući njen životopis, Ivan Janković nam daje sjajnu sliku srpskog društva sa početka devetnaestog veka, priču o ulozi žene u tadašnjem vremenu i ustrojstvu vlasti, ali i pripovest o jednoj neverovatno zanimljivoj ženi sa svim njenim manama i vrlinama. Kata Nesiba nije više samo čuvena beogradska prostitutka iz nekog davno prohujalog vremena, ona je ljudsko biće. To je, sasvim sigurno, i najveća vrednost ove izuzetne istorijske studije.

Naslov: Kata Nesiba i komentari
Autor: Ivan Janković (1946-)
Ilustrovao: Veljko Mihajlović
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 222

Pročitajte i prikaz istorijske studije
Ivana Jankovića „Macke i packe“

Sati – Majkl Kaningem

Ono što ljudski rod, onako kako to većina ljudi shvata, deli od ostalih životinjskih vrsta je razum. Najveći izraz te naše sposobnosti je slobodna volja, koja se najčešće posmatra kao apsolut. Ipak, ograničenja postoje. Nekada su to verske, još češće moralne, običajne i društvene norme. Istorija naše civilizacije se može posmatrati u baš tom svetlu, još tačnije – ta istorija je neprekidna borbu za slobodu. Evo samo par primera: borba je to za izlazak iz okova koje nam donose organizovana religija ili politička oligarhija, borba je to za slobodnu misao, borba za oslobođenje iz ropstva, borba za ženska prava, ništa manje i borba LGBT populacije… Suština je da čovek sebe posmatra kao slobodno biće, koje svoj maksimum jedino može ostvariti u stanju potpune slobode. I to je svakako istina. Ipak, da li je apsolutna sloboda moguća predstavlja sasvim drugo pitanje. Ako verujemo u boga, sloboda je ograničena. Ponajviše zato što nam tu slobodu božanstvo daruje, ali i naplaćuje u idućem životu. Ništa manje ne zavisimo i od našeg genetskog nasleđa. Sjajan primer je priča iz romana „Midlseks“ o kojem je na ovom mestu već pisano. Naša sloboda je ograničena i istorijskim nasleđem. Primera radi, stepen naše slobode će direktno zavisiti od toga da li smo rođeni u hipi komuni, recimo, ili u amiškoj porodici. Ne treba zaboraviti ni ograničenja slobode kojа nam donosi naš život. Iako će ovo delovati paradoksalno, upravo naši slobodni izbori sužavaju i ograničavaju naše kasnije slobodne izbore. Najjednostavniji primer: ukoliko na izborima odaberemo diktatoru na onim sledećim sasvim sigurno nećemo moći da slobodno glasamo. Isto to važi i u svakodnevnom životu. U nauci, i ne samo njoj, za to se ustalio termin: efekat leptira. On označava fizički proces u kojem i neka najminornija stvar može da u potpunosti promeni velike procese. U praksi, tako je i termin dobio ime, leptirovo mahanje krilima na Tajvanu će napraviti buru na suprotnoj strani sveta. I polako dolazimo do poente. Naša sloboda, a još više naš život, su određeni našim pređašnjim izborima i postupcima. I ne samo njima. Naš život i sloboda su ograničeni slobodnim izborima ljudi koji nas okružuju i od kojih direktno zavisimo. O tome je Majkl Kaningem napisao izuzetan roman.
Godina je 1923. Virdžinija Vulf se nalazi u „progonstvu“ u Ričmondu, i to na nagovor supruga Lenarda. Godine borbe sa depresijom su najveći uzrok tome. Jedan sasvim običan dan u kom Virdžinija započinje pisanje „Gospođe Dalovej“, prima sestru u posetu i pokušava da pobegne u London je prva vremenska dimenzija ovog romana. U drugoj se selimo u 1949. godinu. Lora Braun živi u predgrađu San Fransiska. Udata je za ratnog veterana i čeka drugo dete. Čitajući „Gospođu Dalovej“ ona se sprema na beg. Treća vremenska dimenzija nas seli u 1999. godinu. Klarisa Von priprema zabavu za svog prijatelja Ričarda povodom velike književne nagrade koju je on dobio. Jedini je problem što Ričard umire od side. Ove tri priče se kroz ceo roman prepliću i doživljavaju vrhunac u furioznom finalu.
„Želeo sam da pišem o svemu, o životu koji živimo i o životima koje smo mogli živeti. Želeo sam da pišem o svim načinima na koje smo mogli umreti“, govori jedan junak Majkla Kaningema. Upravo tu priliku, tu priču o životu koji se živi i o životima koji su se mogli živeti, nam Kaningem daruje u ovom romanu. Najbitnije od svega, ti životi su predstavljeni maestralno. Iz bilo kog ugla da posmatrate „Sate“, divljenje prema literarnom, i to bez preterivanja, geniju Majkla Kaningema je zagarantovano. Izuzetna fabula i kompozicija, veština da se nekoliko ljudskih sudbina i skoro čitav jedan vek smesti na ovoliko mali broj stranica i na tako savršeni način je gotovo neverovatna. Isto tako i lakoća pripovedanja, naizgled jednostavne, a u stvari tako kompleksne i sadržajem nabijene rečenice su nešto što se retko viđa. Priliku da istinski uživamo u ovom remek-delu nam daje sjajni prevod Zorana Paunovića.
Majkl Kaningem, jedan od najznačajnijih američkih savremenih književnih stvaralaca, je mladost proveo u Ohaju i Kaliforniji. Završio je studije engleske književnosti na Univerzitetu Stenford. Debituje sa romanom „Golden States“ 1984. godine, ali ga se docnije odriče i ne navodi u svojoj biografiji. Slede romani: „Dom na kraju sveta“, „Krv i meso“, „Sati“ „Besplatni dani“ (jedini njegov roman koji nije preveden na srpski jezik), „Dok ne padne noć“ i „Snežna kraljica“, kao i zbirka priča „Divlji labud“. Slavu mu donosi roman „Sati“ za koji je dobio Pulicerovu nagradu i niz književnih priznanja. Ovaj roman je doživeo izuzetnu filmsku adaptaciju. Ekranizovano je i njegovo delo „Dom na kraju sveta“. Profesor je kreativnog pisanja na Univerzitetu Jejl.
“Nije to neuspeh, kaže ona sebi. Nije neuspeh nalaziti se u ovim sobama, u ovoj koži, podsecati peteljke cvetova. Nije neuspeh, ali traži od sebe nešto više, traži taj napor, samo da se bude prisutan i zahvalan; da se bude srećan (grozna reč)“, piše Kaningem u ovom romanu. Svi njegovi junaci su sukobljeni sa istim osećajem. Ili još preciznije rečeno: oni su na sredomeđi između sadašnjeg užasa, otelotvorenog u zasićenosti, depresiji ili u bolesti, koji se sukobljava sa sećanjem na prohujalu lepotu, ali i sa mogućnošću bega u kom se sreća može ponovo pronaći. Oni moraju da se suoče sa samim sobom, da iskušaju i ponovo dosegnu slobodu. I oni to čine. Samo što će njihovi slobodni izbori promeniti ne samo njihove živote, već i živote drugih ljudi. Taj put koji se nekada proteže i decenijama Majkl Kaningem maestralno opisuje u ovom romanu. „Sati“, sasvim sigurno jedno od najznačajnijih književnih dela nastalih u poslednih nekoliko decenija, nam donose priču o krhkosti i još većoj nepostojanosti naših sudbina. Isto tako i o lepoti našeg života koja je nestalna, prolazna i retka, ali ipak toliko velika da samo zbog nje život i vredi. Najbolje to sam Kaningem opisuje: „Živimo svoje živote, činimo ono što činimo, a onda zaspimo – sve je to baš tako jednostavno i obično. Poneko skoči kroz prozor ili se utopi ili proguta pilule; više njih umre nesrećnim slučajem; a najveći broj nas, većinu, polagano proguta neka bolest, ili, ako nas posluži sreća, sâmo vreme. Samo nam ovo ostaje za utehu: tu i tamo poneki sat kada nam se čini da se naši životi, protivno svim izgledima i očekivanjima, uz prasak otvaraju i daruju nam sve o čemu smo ikada maštali, premda svi izuzev dece (a možda čak i ona) znaju da će za takvim satima neminovno uslediti drugi, daleko mračniji i teži. No ipak, eto, volimo grad, volimo jutro; nadamo se, iznad svega, nečemu većem.“

Naslov: Sati
Autor: Majkl Kaningem (1952-)
Preveo: Zoran Paunović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 174

Pročitajte i prikaz zbirke priče Majkla Kaningema „Divlji labud“

Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415

Značenje džokera – Vladimir Pištalo

Postistina, sada već opštepoznati izraz, toliko da je postao reč godine u izboru Oksfordskog rečnika, možda na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Za one slabije upućene, postistina opisuje vreme u kojem je iz javnog diskursa proteran razum. Suština je da su činjenice u sasvim drugom planu, a čak i ako su prisutne – te činjenice su falsifikovane ili obrađene tako da izazivaju silovite emocije. To je ponajviše prisutno u politici, ali ne manjka ni drugih oblasti u kojima se primenjuje ovakva manipulacija. Ona svakako nije nastala juče. U srži propagande leži apelovanje na emocije. Gotovo svaka reklama vam ne prodaje konkretan proizvod – uzgred: upravo je to cilj – već način života ili zadovoljstvo. Tome i ekstatični osećaji u reklamnim kampanjama posle degustacije piva, soka ili čokolade. To je dobro znao Gebels, jedan od najvećih marketinških magova svih vremena. Koren uspeha nacionalsocijalizma, i ne samo njega, je bio u manipulaciji osećanjima. Članovi nacističke partije su imali osećaj pripadnosti i zajedništva. Povezivao ih je viši cilj, uspon njihove zajednice. Sve to otelotvoruje veliki vođa, mesijanski lider, simbol jedinstvene narodne težnje. Najbolje je to izraženo u geslu nacističke partije: “Jedan vođa, jedno carstvo, jedan narod”. Naravno, to nije bilo dovoljno. Bili su potrebni neprijatelji. Najpoželjnije, oni imaginarni. I polako dolazimo do vremena postistine. U srži gotovo svakog vladajućeg režima, pogotovo u današnjici, se nalazi strah. Političari nemilice raspiruju strah, ali i mržnju protiv “neprijatelja”. Kao što su u nacističkoj Nemačkoj Jevreji bili krivi za sve što ne valja, tako su to danas migranti ili prethodnici na vlasti. I, razume se, silesija spoljnih i unutrašnjih neprijatelja koji jedva čekaju priliku da nas raskomadaju, unište, poraze, vrate u prošlo vreme… Suština je da se vlada strahom, što neminovno stvara neuralgično društvo na ivici građanskog rata. Naravno, izmaštanog. I tu nastupa problem. Takvu zver je nemoguće pobediti činjenicama. One, uostalom, odavno više nisu bitne. Čak i ako se izrekne disonantni ton, on će odmah biti okarakterisan kao “neprijateljski čin”, a onaj ko ga izgovori će biti najgore izvređan na ličnoj osnovi. Stari, dobri ad hominem. Ipak, lek postoji. To je smeh. Radost. Neretko i ironija. Najubojitije sredstvo protiv gluposti i pokvarenosti koja je na sebe navukla krinku mudrosti i brige za “višu” stvar. O toj radosti Vladimir Pištalo maestralno piše u knjizi eseja “Značenje džokera”.
Na samom početku knjige, posle eseja koji obrađuje istoriju džokera i njegovog smisla u savremenom svetu, Pištalo nam predstavlja slabo poznatu sliku Amerike. Pred nama su eseji o Čarlsu Simiću, “srpskoj” Americi, teorijama zavere, ali i sjajni portreti Abrahama Linkolna i Džona Mjuera, kao i čuvenih satiričara Marka Tvena, Henrija Luisa Menkena i Čarlija Čaplina. Drugi deo knjige je posvećen “našim” temama. Istorija onanije kroz stari medicinski priručnik, priča o regalskoj književnosti, portreti Koraksa i Saše Rakezića – Zografa, ali i pripovest o čuvenom mostarskom mostu. Sledi sjajni esej o istoriji reklame u Srbiji, baš kao i tekstovi o radosti čitanja, čudima u savremenom svetu, kućnim ljubimcima… Knjigu zatvaraju eseji, Pištalo ih naziva himne, o Hermesu i Dionisu.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi eseja su dve stvari. To je na prvom mestu krajnje razigrani stil, uvek na granici između eseja i priče, protkan sjajnim humorom i zanimljivošću koja vas nagoni da ove eseje čitate kao najuzbudljiviju beletristiku. Na to se nadovezuje autorova erudicija. Ogromni dijapazon tema u Pištalu je pronašao sjajnog istraživača, čoveka prepunog znanja i najbitnije – čoveka koji ima talenat da sve te podatke predstavi na nenadmašan način. Baš kao što to čini, recimo, pišući o teorijama zavere: “Teorija zavere je mazohistička seksualna fantazija: ruke su vam vezane i neko drugi može da vam radi šta god hoće. Ali ta vrsta fantazije pruža opravdanje za buduće sadističko uzvraćanje u realnosti.”
Vladimir Pištalo, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, je rođen u Sarajevu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorira na Univerzitetu Nju Hempšir. Debitovao je sa knjigom poetske proze „Slikovnica“ (1981). U njegova najznačajnija dela ubrajaju se novela „Korto Malteze“, zbirka „Priče iz celog sveta“, biografsko delo „Aleksandrida“, romani „Milenijum u Beogradu“, „Venecija“ i „Sunce ovog dana“. Najpoznatiji je po romanu „Tesla, portret među maskama“ koji mu je doneo NIN-ovu nagrada i niz drugih priznanja. Pištalova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Živi u Americi, gde predaje svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru.
Ne čita se zato što je ‘lepše sa kulturom’. Čitanje je borba za smisao. Čitanje omogućava da živite više nego jedan život. Umnogostručuje misli i emocije. Sa njima postajete ne samo drugi ljudi već i sve što uopšte postoji (…)“, piše Pištalo u jednom eseju i nastavlja: „Poezija pokazuje koliko moćne reči mogu biti. Politika pokazuje koliko reči mogu biti prazne. Bez poznavanja poezije pomislićete da na svetu postoji samo jezik politike.” I upravo je to i najveća vrednost ove knjige. “Značenje džokera” nas opominje na glupost politike, zasićenost svakog segmenta našeg života užasavajućim bedastoćama. Ništa manje ni na opasnost kakvu ovo more gluposti donosi. Lek je u smislu. U dubokom promišljanju, razumu i elokvenciji. Svemu onome što nam dobra literatura pruža. Ova knjiga sjajno napisanih eseja je i podsetnik na životnu radost, zdrav smisao za humor i ironiju koja na najbolji način uništava laži u vremenu postistine. Najbolje to sam Pištalo iskazuje: “Humor je samo za one koji žele da se osećaju živi. On raskrinkava pretenciozne besmislice koje prolaze kao ozbiljan posao. Njegova tajna, po Aristotelu, je iznenađenje. Kažu da je vedro srce stalna gozba i da je smeh za dušu što i sapun za telo.”

Naslov: Značenje džokera
Autor: Vladimir Pištalo (1960-)
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2019
Strana: 226

Pročitajte i prikaz Pištalovog romana “Sunce ovog dana”,
kao i studije “Kupite nešto i ovde

Ide svet – Laslo Krasnahorkai

Ukorenjenost se neretko posmatra kao plemenita stvar. A pod tim se ponajviše podrazumeva privrženost onome čemu pripadamo. Sasvim je svejedno da li je to pripadnost određenoj naciji ili ljubav prema mestu u kom živimo. Bezbroj puta citirani Šantićevi stihovi o „suncu tuđeg neba“ postali su obavezni deo ovakvog lamentiranja (mala, ali možda potrebna digresija: Šantić ove stihove piše ožalošćen odlaskom Bošnjaka u Tursku posle austrijske aneksije, danas gotovo nezamisliva ljubav prema drugom narodu na Balkanu). Suština je, da skratimo čitavu stvar, mišljenje da čovek jedino može da se u potpunosti ostvari u okruženju koje mu je blisko i nazovimo ga – prirodno. Da li je to baš tako, to je već drugo pitanje. Istorija naše civilizacije nam govori sasvim suprotnu stvar. Najpre, istorija svih naroda je priča o beskrajnim selidbama. Oduvek se tražilo, a i uvek će se (možda nam to najbolje svedoči emigrantska kriza u današnjici) tražiti mesto za bolji život. Države, a pogotovo mesta na kojima ljudi obitavaju, nisu nepromenjiva kategorija. Očas se struktura stanovništva promeni i pretvori u nešto sasvim drugo, evo još jednog, nama najbližeg primera – Kosova. Čak i ukorenjivanje na određenom mestu ne menja stvar. Da bi se jedno društvo valjano razvilo neophodna je neprestana cirkulacija stanovništva. Pogledajmo samo našu istoriju. Pismenost, umetnost i industrijski razvoj su uvek donosili ljudi koji su dolazili sa strane. Evo, samo primera radi, malo imena. Dositej Obradović, Joakim Vujić, Đorđe Vajfert, Ignjat Bajloni, Nikolaj Krasnov… Sve su to ljudi koji su došli sa „strane“ i izmenili svet u kom živimo. Poenta je, da konačno pređemo na stvar, u novim iskustvima koje nas obogaćuju i čine društvo boljim. Ukoliko to ne postoji, a evo još jednog primera – Srbije tokom devedesetih, sledi neminovna stagnacija. Ali da se vratimo na stvar. Razvoj jednom društvu, koliko god to zvučalo čudno, donose avanturisti i nepostojani ljudi. Oni istražuju nova prostranstva, donose tehnološka otkrića i razvijaju umetnost. Oni ljudi koji su zatvoreni u svom svetu to ne čine. Njima je dovoljna njihova prćija – ono sveprisutno: kakvo je takvo je, ali je moje. Ipak, i još jednom, da li je to baš tako? I da li se u toj ukorenjenosti krije nešto sasvim drugo? Da li je to pre svega posledica neznanja? Ili, pak, neuspeha promene posle koje preostaje samo prihvatanje čamotnog života? O svemu tome je Laslo Krasnahorkai napisao izuzetnu zbirku priča.
Dvadeset priča u zbirci „Ide svet“ nam donosi raznolike sudbine. Čovek koji začetak svoje tuge smešta u duboku mađarsku provinciju u kojoj je u detinjstvu video skelet ogromnog kita, prevodilac koji lutajući Šangajem iznenada otkriva smisao svog života, mladić koji odlučuje da ostavi svoj dotadašnji život u kamenolomu, turista na Gangu, psihijatrijski slučaj kojem je fiksacija život Jurija Gagarina, sveštenik koji „obesvećuje“ crkvu u kojoj je služio – samo su neke od priča iz ove izuzetne zbirke. Sve njih povezuje isto iskustvo. I ista želja. To je potreba za begom, koju najbolje izražava jedan junak iz ove zbirke: „Ostavio bih sve, sva brda i doline, sve staze i bogaze, sve kreje u bašti, ostavio sve i svja, nebo i zemlju, proleće i jesen (…)“
Literarni genij Lasla Krasnahorkaia je nešto što se retko viđa. To je na prvom mestu neverovatna jezička umešnost sjedinjena sa željom za eksperimentom. U slučaju ove zbirke su to gigantske rečenice. Konkretno: priče ili ogromni pasusi ispisani u samo jednoj rečenici. Ono što naizgled deluje nemoguće za čitanje (zamislite samo rečenicu koja se proteže na deset stranica) je u stvari prava literarna poslastica. Krasnahorkai svojim blistavim stilom, sjajnim psihološkim uvidima i ništa manje dobrim opservacijama o svetu u kom živimo, stvara zbirku koja je istinsko remek-delo.
Laslo Krasnahorkai je jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom je snimio niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su najpoznatiji). Jedinstveni stil i teme sa kojima se Krasnohorkai uhvatio u koštac mu donose pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ (Dereta) i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i ova zbirka priča u izuzetnom prevodu Marka Čudića.
„Nije došao kraj istorije i nije došao kraj ničemu; mi se više ne možemo uljuljkivati u iluziji da se sa nama bilo šta završava. Samo nastavljamo nešto i nekako ga održavamo, nešto se nastavlja i nešto se održava“, piše Krasnahorkai u ovoj zbirci i na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Vreme u kom je, da se vratimo na početak teksta, skoro ukinuta mogućnost bega. Otkriti nešto novo je nemoguće. Nemoguće je i pobeći. Pipci krajnje globalizovanog sveta će nas svugde stići. Sve je suštinski isto, svugde svetle iste neonske reklame. I svugde je isti užas. Onaj koji nosimo u sebi. Laslo Krasnahorkai ga maestralno opisuje. To je splin, zasićenost svime, ponajviše onim u šta smo se pretvorili. Junaci ove zbirke su uhvaćeni u trenu u kojem pokušavaju da pobegnu od tog užasa: „Odavde se mora otići, jer ovo nije mesto na kojem se može postojati i na kojem vredi ostajati, jer ovo je mesto iz kojeg se, zbog njegove nesnosne, nepodnošljive, hladne, sumorne, puste i smrtonosne teskobe mora pobeći (…)“ Te pokušaje bega, dok svet ide, Laslo Krasnahorkai opisuje, bez preterivanja, genijalno. „Ide svet“ je zbirka očaravajućih pripovesti, ispisanih čudesnim jezikom i stilom koji izaziva istinsko divljenje.

Naslov: Ide svet
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Marko Čudić
Izdavač: Rende, Beograd, 2019
Strana: 309

Jedno ubistvo u Patrijaršiji – Nenad Novak Stefanović

Pored ljudi, jedan grad gradom čine i zgrade, ulice, parkovi, ništa manje i kanalizacija, vodovod, parkinzi… Ipak, ono što se najčešće previđa, pokušajte primera radi samo da zapitate nekoga šta to grad čini gradom – i skoro sigurno će taj odgovor izostati. A to je kontinuitet. I tu dolazimo da paradoksa. Nešto čime se hvalimo i što nam predstavlja stvar za ponos je u isto vreme skrajnuto i prepušteno potpunoj nebrizi. I ne samo njoj. Istorijsko nasleđe je neretko predmet najbezočnijeg uništenja. Nema boljeg primera za to od Beograda. Bez namere da se, barem na ovome mestu, upuštamo u političke sporove, iako se to čini nemogućim – naprosto politika, a pod tim se pre svega misli na dnevnu politiku, je postala toliko sveprisutna da se bez nje ne može govoriti čak ni o onim temama gde ona nikako ne sme da bude prisutna. U pitanju je pravljenje potpuno novog lica grada. Ipak, pre nego što počnemo da govorimo o sadašnjosti, treba se vratiti u prošlost. Beograd je imao to prokletstvo da za svoje glavare kroz čitavu istoriju ima ljude koji misle da svet počinje od njih. Za polaznu tačku uzmimo barokni Beograd. Jedna od odredbi Beogradskog mira 1739. godine je bila rušenje svega što su Austrijanci za vreme svoje vladavine sagradili. Sem par kuća, koje su danas najstariji stambeni objekti u Beogradu, ostala je sačuvana samo Doksatova fortifikacija Beogradske tvrđave. Istorija se ubrzo ponovila. Jedan od prvih poteza srpskih vlasti posle odlaska Turaka je bilo rušenje osmanskih građevina. Preživela su samo dva turbeta, Bajrakli džamija i jedna stambena kuća. To se nastavlja sve do Drugog svetskog rata. Umesto turske kasabe teži se stvaranju drugačijeg, najbolje rečeno – modernog Beograda. Sve dok ne dođe do još jedne promene. Dolazak nove, revolucionarne vlasti 1944. godine prati još jedna promena paradigme. Umesto obnove starog gradskog jezgra počinju da se podižu betonske grdosije, tamo gde im nije mesto. Devedesete su metastaza ludila. Ono malo preživelih starih kuća se nemilice ruši ne bi li se sagradile nakaze. I polako dolazimo do današnjice. Nekakve “gondole” na Kalemegdanu, zamislite samo nakazne betonske stubove visoke četrdeset metara zabodene u nekoliko milenijuma stare iskopine, i tržnog centra podignutog na savršeno očuvanoj ulici iz perioda rimske vladavine gradom. I nije to kraj. Najveće ludilo se tek sprema. Na mestu rimskih termi u Studentskom parku, neprocenjivom kulturnom i istorijskom blagu, gradiće se podzemna garaža. Ono što se nekako i pored svih ratova i ludila sačuvalo, dokrajčiće novi vandali. Ipak, postoje i ljudi koji se o istoriji grada brinu. Ako već ne mogu da vrate srušene građevine, onda će im barem vratiti život. I to kroz književnost. Baš kao što to čini Nenad Novak Stefanović.
Druga je polovina dvadesetih godina. Mladi inspektor Krsta Pavlović, učenik Arčibalda Rajsa, posle prve i poprilično slavne istrage opisane u knjizi “Ubistvo u Kapetan Mišinoj”, dobija novi slučaj. U staroj patrijaršijskoj pekari ubijen je profesor arheologije Najdan Lukić. Potraga za profesorovim ubicama će inspektora sukobiti sa zaverenicima u krugu crkve. Ulozi su veliki. Profesor Lukić je otkrio nešto što bi moglo da u potpunosti promeni istoriju crkve. Mladi inspektor mora da se uhvati u koštac sa ovim otkrićem, ali i da pronađe profesorove ubice.
Čitati “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” je pravo uživanje. To je na prvom mestu sjajno napisana priča. Odlično vođena radnja, misterije, furiozna potraga za ubicama i zavere – sve to pronalazi mesto u ovom romanu. Ne i manje bitno, autor je sjajno predstavio nutrinu inspektora, inače nesvršenog bogoslova, sa večitom raspolućenošću između verskog idealizma i poprilično krvave stvarnosti. Na to se nadovezuju i odlični dijalozi, često protkani velikim pitanjima. Takvo je i pitanje o “nebeskoj Srbiji”. U ovom slučaju poprilično zlokobnoj: “Nebeska Srbija pobeđuje tako što daje pravo svom izaslaniku na zemlji da u njeno ime deli pravdu izdajnicima vere.“
Nenad Novak Stefanović, pisac, novinar i istraživač, je rođen u Beogradu. Bio je glavni urednik nekoliko magazina i časopisa. Trenutno radi u „Politici“ u kojoj piše o istoriji beogradskih zdanja u rubrici „Jedna kuća jedna priča“. Objavio je niz romana („Darovi mrtvih“, „Doktor sluša sving“, „Dijalog na Dunavu“, „Svetlarnik“, „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“…) i istorijskih studija („Jedan svet na Dunavu“, „Muzeopisi“…), kao i dve knjige o Beogradu („Beograd kroz ključaonicu 100 kuća“ i „Ljubavni vodič kroz istoriju Beograda“).
Baš kao i u slučaju Nesbea, o čemu smo na ovom mestu već pisali, Nenad Novak Stefanović pomera granice žanra. Trilerski zaplet je tu, isto tako i krvavo ubistvo, misterije, zavere… Za nekoga ko samo to od knjige traži – sasvim dovoljno i zadovoljavajuće. Ipak, ono što je najveća vrednost ove knjige je oživljavanje, da upotrebimo Pekićeve reči, mrtvaca istorije. Nenad Novak Stefanović je svoje ogromno znanje o istoriji Beograda utkao u ovaj roman. Čitajući “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” mi se selimo u Beograd koji grabi novim pravcem posle silnog ratnog pustošenja. Taj novoizgrađeni Beograd će kasnije nestati u novim ratovima i mirnodopskim “preuređenjima”. Nenad Novak Stefanović nam daje sjajnu sliku tog nestalog Beograda. I ne samo to. Kroz ovaj, ništa manje i kroz prethodni roman o inspektoru Krsti Pavloviću mi pratimo istoriju gradnje i razgradnje jednog grada. Suštinski, Nenad Novak Stefanović nam daje sliku kontinuiteta, ali ne kontinuiteta razvoja već propasti. Možda deluje iluzorno, ali jedino što može da nas danas spasi od novog vandalizma je svest o istoriji grada i bogatstvu istorijskog nasleđa koje se nemilice uništava. Najbolje to izražava junak ovog romana: “Vidite šta se dešava oko nas. Kolika gromadna pečurka laži raste. Ovaj narod će spasti istina, ako mu išta može pomoći da izađe iz uživanja u laži.“

Naslov: Jedno ubistvo u Patrijaršiji
Autor: Nenad Novak Stefanović (1961-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 324