Nestanak Jozefa Mengelea – Olivije Gez

Ma koliko to možda ne želeli da priznamo, zlo je popularnije od dobra. Odmah da budemo načisto, ovo se odnosi samo na njegovu popularnost, ne na ono što ljudi priželjkuju. Većina, barem se nadamo, sanja o pobedi dobra i uništenju zla. Mada je i to prilično diskutabilno. Ono što dobar deo ljudi posmatra kao dobro, nekada nimalo nije tako. Primera radi, to je podržavanje pogrešnih političkih lidera ili ideologija, i to sa uverenjem da su ti lideri i ideologije sušto dobro. Ali da se vratimo na popularnost zla. Ukoliko pogledamo masovne medije, pogotovo naše, zlo je u središtu njihove pažnje. Iako je ovo bezbroj puta ponovljena analogija, uporedite prostor koji u medijima zauzimaju rubrika posvećena crnoj hronici i kulturi. To, naravno, ne važi samo za kulturu. Evo jednog primera. Benjamin List i Dejvid Mekmilen, ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za hemiju, dobili su smešno mali prostor u medijima, iako je njihovo otkriće epohalno i omogućiće razvoj novih lekova, koji će verovatno spasiti ko zna koliko života. Uporedite medijsku, ništa manje i društvenu recepciju njihovog rada sa uobičajenim medijskim „zvezdama“. Primera radi, beskorisni degenerik i ljudski otpad, kakav je recimo masovni ubica Brejvik, apsolutno ni za šta nije zaslužan. Ipak, bilo je dovoljno da pobije 69 adolescenata i da dobije nezamislivo ogroman medijski prostor koji veliki naučnici, umetnici, humanitarni radnici, uopšte ljudi koji to zaslužuju, mogu samo da sanjaju. Iako će većina populacije duboko podržavati ove ljude, a gnušati se zločina koji je Brejvik počinio, to ipak ne znače da će im ti naučnici biti zanimljiviji od Brejvika. Ili da odemo malo dalje u prošlost. Naše znanje o velikim istorijskim događajima gotovo se po pravilu iscrpljuje u znanju o liderima, vojskovođama i zločincima. Tako će se – eto opet najočitijeg primera, što je i naša tema – neuporedivo više govoriti o nacističkim zločincima nego o njihovim žrtvama. Probajte, čisto eksperimenta radi, da se setite barem jednog imena zatočenika koncentracionih logora. Sem ako ova tema nije u središtu vašeg interesovanja, to će vam teško poći od ruke. Zato će vam odmah na um pasti celokupna nacistička vrhuška, i ne samo njihova imena, već i njihov fizički izgled, karijere, suštinski: pred vama će biti celovite ličnosti, dok će, u isto vreme, logoraši biti utvare, isključivo brojke, uostalom, ono što su nacisti i priželjkivali. I tu se opet vraćamo na početak. Zlo je ljudima privlačnije od dobra. Ako ostavimo na stranu psihološku motivaciju, dobrim delom to proizilazi iz predstavljanja zločinaca. Oni su gotovo uvek prikazani kao stamene, skoro stripovske figure i okrutni sejači zla. Iako su oni po svojoj suštini bili krajnje banalne kreature. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u romanu „Nestanak Jozefa Mengelea“.

Život Jozefa Mengelea, jednog od najvećih nacističkih zločinaca, zadobio je u romanu Olivijea Geza svojevrsni prikaz, ali vrlo specifičan. Olivije Gez nije fokusiran na njegovu predratnu biografija i docnije zločine koje je učinio u Aušvicu, već na period nakon Drugog svetskog rata i njegovo skrivanje u latinskoj Americi. Prateći Mengeleov prelazak u Argentinu, prve poratne godine, kasniji beg u Paragvaj, naposletku u Brazil, gde će i skončati, Olivije Gez tka priču o zločincu koji pokušava da pobegne od pravde.

Iako Mengeleove poratne godine i danas predstavljaju svojevrsnu nepoznanicu, Olivije Gez ih u ovom romanu sjajno rekonstruiše. Koristeći brojne podatke i istraživanja, Olivije Gez ih nadograđuje fikcijom. Ono što je izuzetno bitno, nema ni primesa senzacionalizma, kakav recimo predstavljaju priče o Mengeleovom selu blizanaca i ostale tabloidne skaske. Fokusiran na istorijske fakte koji se kroz fikciju nadograđuje, ali se nikada ne izvitoperavaju, Olivije Gez uspeva da ispiše izuzetan roman, portret banalnog zločinca koji je izgubio moć.

Olivije Gez, istaknuti francuski pisac i novinar, rođen je u Strazburu. U njemu će završiti studije na Fakultetu političkih nauka. Nakon studija radi kao novinar za brojne redakcije. Među njima su „Njujork tajms“, „Mond“, „Figaro“… Autor je nekoliko studija, knjiga eseja, kao i romana. „Nestanak Jozefa Mengelea“ mu donosi prestižnu „Renodo“ nagradu. Ovaj roman je prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Treba da znaš i ovo (…) savest je bolesna kategorija, izmislila su je poremećena bića, kako bi omela akciju i paralisala aktera“, reči su koje Olivije Gez stavlja u usta Mengeleu. I zaista, Mengele je po svom delovanju primer ljudi bez savesti. Ali i primer krajnje banalnosti, i to one o kojoj govori Hana Arent. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u ovom romanu, portretišući Mengelea ne kao moćnika koji odlučuje o životu i smrti, već kao odrpanog, krajnje odurnog sredovečnog čoveka, kasnije i starca. Njegove misli su banalne, njegov život mediokritetski, a naučni rad bezvredan. Mengele je bednik, kreatura koja po ničemu ne bi bila bitna, uostalom kao ni životi svih zločinaca, da ga ne pamtimo kao „anđela smrti“. Demistifikaciju njegovog lika Olivije Gez je predstavio sjajno u ovom romanu. Čitajući ovaj roman mi ne gajimo nikakvu strahopoštovanje prema njegovom liku. Naprotiv. Pred nama je, ponovićemo opet, bedna kreatura koja ne zaslužuje ništa drugo do naše gađenje. Možda je to idealan način kako da se govori o velikim zločincima. U suprotnom, njihovom mistifikacijom i gotovo stripovskim predstavljanjem, istina se gubi, a zlo zadobija na popularnosti. Sve dok se iznova ne ponovi. Sjajno o tome govori Olivije Gez u ovom izuzetnom romanu: „Svake dve ili tri generacije, kad sećanje izbledi i nestanu poslednji svedoci prethodnik pokolja, razum se izgubi i ljudi ponovo šire zlo. (…) Oprez, čovek je povodljivo stvorenje, u ljude treba sumnjati.“

Naslov: Nestanak Jozefa Mengelea
Autor: Olivije Gez (1974-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2018
Strana: 208

Osmeh Kraljevića Marka – Margaret Jursenar

Jedna od večitih tema na ovim prostorima, i to u svim državama nastalim na pepelu Jugoslavije, svojevrsna je i, usudićemo se da kažemo, prilično bolesna usredsređenost na ono šta drugi misle o nama. Koliko tome doprinosi nemogućnost dobrog dela stanovništva, ako ne i većine, i to opet podjednako u svim državama bivše Jugoslavije, da prihvate da su određeni pripadnici njihovih naroda učinili strašne zločine tokom rata koji je pratio raspad Jugoslavije, to još više proističe iz još tragičnije nesposobnosti da se shvati da kolektivna odgovornost za zločine ne postoji. Iliti još jednostavnije, ako je određeni pojedinac iz određenog naroda učinio neki zločin, to ne znači da je ceo narod učinio taj zločin. Jedini je problem što se kroz besomučnu medijsku histeriju ta činjenica neprestano zamagljuje, pa se stiče utisak, pogotovo u poslednjim godinama, i to kad god neko osudi počinjene zločine, da je ceo svet u uroti protiv nas, gajeći ne samo pogrešnu sliku o nama, već i svojevrsni animozitet. Naravno, to nije problem od juče i, razume se, za njega nije odgovorna samo jedna strane. Sjajno o tome piše Vesna Golsvorti u knjizi „Izmišljanje Ruritanije“, govoreći o britanskom pogledu na Balkan. On je gotovo nemoguća kombinacija imaginacije (otprilike kao na srednjоvekovnim mapama na kojima su se iscrtavali zmajevi, jednorozi i čudovišta na mestima koja nisu bila istražena); kolonijalnog prezrenja nižih oblika života, divljaka kojima je potrebno prosvećenje; i, naposletku, ništa manjeg pronalaženja izgubljene Arkadije koju civilizacija na prostorima Balkana još uvek nije „iskvarila“. To divljenje je, recimo, najizraženije kod Rebeke Vest, koja pišući izuzetnu knjigu „Crno jagnje i sivi soko“ pronalazi upravo takve rusoovske „plemenite divljake“ na našim prostorima. Razume se, gotovo ništa se nije promenilo u međuvremenu. Balkan je i dalje zemlja čuda, nešto blizu, a opet prilično udaljeno. Tome posebno doprinose ratovi devedesetih, koji gotovo nepopravljivo pretvaraju percepciju Balkana u prostor koji naseljavaju čudovišne ubice i zločinci. Mesta za nijanse tu nema, baš kao u svakoj priči nastaloj po meri većine, pa je predstava ovih prostora postala nešto krajnje pogrešno. Razume se, niko ne želi da ga drugi posmatraju kao divljake i zločince. Jedini je problem što se ta slika pokušava da izmeni na krajnje pogrešan način, pa se od drugih očekuje da prihvate „našu“ stranu priče, u kojoj smo mi, kako to obično biva, pravednici, dok su svi drugi bestijalne ubice i zločinci. Čak i da je to istina, a najčešće nije, problem je u tome što to nikoga ne zanima. Tako se ovi prostori u percepciji drugih, ništa manje i našim očima, posmatraju kao isključivo poprište zločina, nesreća i zala. Da to, ipak, ne mora da bude tako sjajno nam pokazuje Margaret Jursenar.

U zbirci „Osmeh Kraljevića Marka“ (u originalu zbirka nosi naziv „Orijentalne priče“) sabrano je deset priča koje je Margaret Jursenar ispisala inspirisana predanjima i legendama nekoliko naroda. Tako se u knjizi nalaze priče „Zidanje Skadra“, „Osmeh Kraljevića Marka“ i „Kraj Kraljevića Marka“ inspirisane našom narodnom epikom. Svet Indije je prikazan u priči „Obezglavljena Kali“, a antička Grčka u „Čoveku koji je voleo Nereide“ i „Udovi Afrodiziji“. Kineska civilizacija je svoje okrilje pronašla u pričama „Kako se spasao Vang-Fo“ i „Poslednja ljubav princa Žen-Šija“. Zapadna civilizacije je u središtu pripovesti „Naša-gospa-od-lastavica“ i „Tuga Kornelijusa Berga“.

Gotovo sve priče iz ove zbirke (sem „Tuge Kornelijusa Berga“) svoje uporište pronalaze u narodnim legendama. Vešto upotrebljavajući njihovu fabulu, neretko i osećaje koje one izazivaju, Margaret Jursenar ne menja njihovu suštinu, već ih pripoveda na potpuno novi način, stvarajući tako potpuno samosvojno književno delo. Sjajno su to priče koje pre svega plene veštinom pripovedanja, ništa manje i umećem Margaret Jursenar da prepozna one ključne i, možemo slobodno reći, arhetipske elemente narodnih priča, koje na ovaj način zadobijaju potpuni novi život. Pohvale zaslužuje i odličan prevod knjige Đorđa Dimitrijevića, kao i izdavačka kuća „Sumatra“ koja je posle neshvatljivog dugog neobjavljivanja dela Margaret Jursenar na srpskom jeziku (ako se ne računaju „Hadrijanovi memoari“) ponovo vratila ovu veliku spisateljicu u naš kulturni prostor.

Margaret Jursenar, jedna od najznačajnijih francuskih i uopšte svetskih književnih spisateljica dvadesetog veka, rođena je u Briselu u mešovitoj belgijsko-francuskoj porodici. Debituje sa romanom „Aleksis ili traktat o uzaludnoj borbi“ 1929. nakon kog sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i studija. Svetsku slavu joj donosi roman „Hadrijanovi memoari“. Za svoj književni rad je zadobila najistaknutija internacionalna književna priznanja, a bila je prva žena koja je primljena u francusku Akademiju nauka. Poslednje godine života provela je živeći usamljenički sa partnerkom na američkom ostrvu Bar Harbor. Preminula je 1987. godine.

„Vi ste kao i mi svi. Kad pomislim kako glupaci tvrde da našem vremenu nedostaje poezija, kao da ono nema svoje nadrealiste, svoje proroke, svoje filmske zvezde i diktatore. Verujte mi, (…) ono što nam nedostaje, to je prirodnost. Svila je veštačka, hrana ogavno sintetička liči na one falsifikovane namirnice kojima se kljukaju mumije, a žene sterilizovane protiv nesreće i starenja prestale su da žive. Jedino još u pričama nekih naroda nalazimo ona stvorenja puna mleka i suza čije bismo dete s ponosom bili…“, piše Margaret Jursenar u ovoj knjizi. Upravo to traženje za iskonskim, prirodnim, a u isto vreme i neobičnim, ono je što ona pronalazi u različitim narodima. Uostalom, Margaret Jursenar to pronalazi i na našim prostorima, posvećujući im trećinu knjige. U srži te potrage, ma koliko se to možda na prvi pogled činilo, nije traganje za etnografskim i inim različitosti, iako su one, naravno, prisutne. Bitna je priča, osećaj koji autorku, isto tako i čitaoce, obuzima u susretu sa narodnim predanjima. Pripovedajući o različitostima, Margaret Jursenar u ovoj knjizi u stvari tka priču o jedinstvu, neverovatnoj sličnosti svih naroda kada se razgrnu koprene stvari koje nas dele. Najbolje to sama Margaret Jursenar obrazlaže: „I, na tom prostranom ljudskom kontinentu, bezbrojna raznolikost rasa ne remeti ništa više tajnovito jedinstvo celine nego što raznolikost talasa remeti veličanstvenu monotoniju mora.“ Na našu sreću, baš to je Margaret Jursenar pronašla i na ovim prostorima stvarajući ovu izuzetnu zbirku priču.

Naslov: Osmeh Kraljevića Marka
Autor: Margaret Jursenar (1903-1987)
Preveo: Đorđe Dimitrijević
Izdavač: Sumatra, Šabac, 2021
Strana: 97

Diana Budisavljević – Nataša Mataušević

Priču o sukobljenom pogledu na stvarnost sjajno nam pokazuje svojevrsni raskorak između dva umetnička i etička pogleda kod dva velika umetnika. U pitanju su mađarski nobelovac Imre Kertes i čuveni američki režiser Stiven Spilberg. Nakon odgledane „Šindlerove liste“, Imre Kertes ne krije svoje nezadovoljstvo. Ono što Kertes zamera Spilbergu je sladunjavost u prikazu užasa, iako ta sladunjavnost nikako nije estetska, na kraju to nije ni moguće, gotovo niko kao Spilberg nije uspeo da predstavi užase holokausta, već svetonazorska. Priča o holokaustu, po Kertesu, nije priča o preživljavanju, već o uništenju, pa je fokus na priči o preživelima ne samo iskrivljavanje istine, već i svojevrsni umetnički i moralni kič. Brojke govore u korist Kertesa. Broj Jevreja koji su preživeli holokaust u odnosu na umorene je minoran. Naposletku, tu je i pitanje da li su preživeli zaista „preživeli“. Kertes tom pitanju posvećuje gotovo ceo svoj književni opus, koji u „Kadišu za nerođeno dete“ doživljava svoj vrhunac. Po Kertesu, stvaranje deteta u svetu koji je doživeo Aušvic je zločin ravan Aušvicu. Tim pitanjem se bave i naši veliki književnici Aleksandar Tišma (najviše u romanima „Upotreba čoveka“, „Kapo“ i „Vere i zavere“) i Đorđe Lebović (u izuzetnim dramama o postlogorskom iskustvu „Haleluja“, „Viktorija“ i „Vojnik i lutka“). Krajnje je to pesimistički pogled na stvarnost, suštinski priča o nemogućnosti nastavka života posle tako užasnih iskustava. Ipak, život se, na sreću ili nesreću, sve zavisi kako se uzme, i pored toga nastavlja. A u nastavku tog života potrebno je dati životu smisao i pokazati da i pored silnih užasa, ipak, postoji nešto što životu daje nekakvu vrednost. To sjajno čini Viktor Frankl u svojim delima, najviše u knjizi „Zašto se niste ubili“, govoreći da sam život po sebi predstavlja najveću vrednost, ma koliko on u nekim trenucima delovao užasno. S druge strane je predstava nove stvarnosti kao svojevrsnog načina da se stare rane prebole. Iliti još jednostavnije, kakav je bio slučaj u socijalističkoj Jugoslaviji, novi sistem – u kom su ideje jednakosti, socijalne pravde i blagostanja za sve postavljene kao osnovne vrednosti – vraća dug žrtvama i njihovo stradanje čine smislenim. Tu su, naravno, i priče o herojima, da se vratimo na početak i sukob mišljenja Kertesa i Spilberga, pogotovo aktuelan u današnjici, još više na ovim prostorima. Imamo li u današnjici pravo da pričamo o herojima? I da li su priče o herojima ne samo zamagljivanje prošlosti, neka vrsta lažnog tešenja da dobro ipak pobeđuje zlo, već i našeg samozavaravanja? Suštinski, pravdanje naše inertnosti i kukavičluka tako što ćemo slaviti tuđe herojstvo. Ipak, sva ova pitanja postaju nebitna kada se susretnemo sa istinskim herojstvom. Jedno od njih je i herojstvo velike Diane Budisavljević.

Prateći rane godine Diane Budisavljević od rođenja u uglednoj austrijskoj porodici Obekser, udaje za čuvenog hirurga Julija Budisavljevića i docnijeg prijatnog zagrebačkog života, Nataša Mataušević oslikava život gotovo uobičajene pripadnice više klase. Baš zbog toga je i prekretnica toliko velika. Uzdržana i dostojanstvena predratna gospođa postaje nepokolebljivi borac i spasilac nekoliko hiljada dece. Prateći njen humanitarni rad, silne nedaće sa kojima se sukobljava tokom Drugog svetskog rata, ali i njeno posleratno proterivanje iz istorijskog pamćenja, Nataša Mataušević ispisuje izuzetnu knjigu.

Odmah na početku – što je izgleda brojnim čitaocima zasmetalo, barem po komentarima na internetu – studija Nataše Mataušević nije isključivo priča o Diani Budisavljević, niti je to popularno napisana publicistika. U pitanju je sjajna istoriografska studija, nastala na osnovu doktorske teze autorke, krcata brojnim podacima, izvorima, arhivskim dokumentima, fotografijama i brojnim svedočenjima, u čijem se središtu nalazi lik Diane Budisavljević, ali i nenadmašni prikaz vremenskog konteksta u kom se njena akcija odigrava, kao i njenih saradnika.

Nataša Mataušević, jedna od najistaknutijih savremenih hrvatskih istoričarki, rođena je u Beogradu. Nakon studije istorije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu (na kom je i doktorirala), radi kao kustoskinja u Muzeju revolucije naroda Hrvatske. Do sada je postavila preko trideset zapaženih muzejskih postavki i izložbi, a autorka je brojnih naučnih studija, radova i monografija, među kojima posebno mesto zauzimaju radovi o koncentracionom logoru Jasenovac i NDH.

Delatnost gospođe Diane Budisavljević i njenog odbora za pomoć ženama u logorima naočigled celog Zagreba i ustaških vlasti u toku godine 1941. i 1942. spada u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život, ostaju najveća tajna“, ispisuje Svetlana Velmar-Janković o Diani Budisavljević. I zaista, ono što je uradila Diana Budisavljević je ravno čudu. Ona je umesto moralne indigniranosti, što je činila većina (nikada ne treba zaboraviti da totalitarizam ne uspeva zato što ga većina podržava, već zato što većina ne radi ništa da ga spreči), izabrala da svoj prijatni život smeni mukotrpnim pokušajem da se nekako to zlo spreči, i to spašavanjem dece, postajući tako spasilac hiljada i hiljada mladih života. Sama Diana o tome u svom dnevniku piše: „Budući da nitko drugi nije htio preuzeti rizik, nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stajališta da moj život nije vrijedniji od života nedužno progonjenih (…).“ Time nam je ona, da se vratimo na početak, dala svojevrsnu lekciju. Priča o herojima nije sentimentalna skaska na koju ćemo liti suze, niti stvaranje lažne uverenosti da dobro pobeđuje zlo, priča o herojima je podstrek da i mi sami pokušamo da se borimo protiv zla, kako je to Diana Budisavljević u svoje vreme radila. Taj put je Nataša Mataušević predstavila izuzetno u ovoj studiji, ali i dala nenadmašni prikaz vremena i ljudi koji su Dianu Budisavljević okruživali, ispravljajući tako veliku nepravdu koja je učinjena njenim proterivanjem iz istorijskog sećanja.

Naslov: Diana Budisavljević
Autor: Nataša Mataušević (1956-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 399

Izbledele duše – Mladen Jakovljević

A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod”, ispisuje Karl Uve Knausgor u „Mojoj borbi“ opisujući smrt svog oca. Iako banalna, očeva smrt predstavlja svojevrsnu prekretnicu za Knausgora, toliko da ona postaje okosnica njegovog sedmotomnog romana, sasvim sigurno najveće književne senzacija dvadeset i prvog veka.  Ipak, sam čin očeve smrti, koliko i docniji obredi koji tu smrt prate, za Knausgora su skoro banalnost. Suštinski, smrt je u današnjici za dobar deo ljudi, uključujući tu i Knausgora, postala sasvim obična stvar. Koliko je to posledica promene medijske paradigme, pre svega načina izveštavanja o smrti u kojoj ona predstavlja samo brojku (to vidimo u ovom „koronarnom“ vremenu u kom se svakodnevno nižu izveštaji o smrtima, koji su ništa drugo do puke statistika, da parafraziramo reči koje se pripisuju Staljinu), ništa manje to proizilazi iz našeg odnosa prema smrti koji je doživeo drastične izmene. To najbolje možemo videti u obredima koji prate smrt. Oni su od nekadašnje koloritne ritualnosti pretvoreni u unificirane ceremonije (gotovo je svejedno da su li to religijske ili sekularne procesije). Čak i kada su prisutni „atavistički“ momenti, oni se posmatraju kao kuriozitet, neretko i kao potpuna bizarnost. Kako se čini, obrednost je ukroćena, a „civilizacija“ je zadobila još jednu pobedu. Ona je još prisutnija u samom činu umiranja. Nekadašnji lapot – naravno, ako je on uopšte postojao – smenjuje tavorenje staraca po domovima, gde oni žive i umiru ne predstavljajući smetnju svojim bližnjima. O gotovo patološkom prezrenju starenja – samim tim i smrti koja je krajnji ishod starosti – iluzorno je trošiti reči. Suština je, da konačno pređemo na stvar, u prilično promenjenom posmatranju smrti u današnjici. Zbog toga je i toliko ilustrativno Knausgorovo čuđenje nad očevom smrću. Umesto grandioznosti koja se povezuje sa smrću –  otprilike kao u scenama umiranja u operskim predstavama – dobija se banalnost. Ipak, čak i u izmenjenom obliku smrt menja čoveka. Nigde to nije vidljivije nego u literaturi. Okosnicu dobrog dela umetnosti, ako ne i najvećeg broja književnih dela čini smrt. Od „Epa o Gilgamešu“, prvog zabeleženog književnog dela u istoriji naše civilizacije, pa sve do današnjice, uzećemo opet Knausgora kao primer, smrt je dominantna tema, još više naš odnos prema njoj i pokušaj da se nekako izborimo sa njenom neumitnošću (to, recimo, sjajno čini Saramago). U koštac sa ovom velikom temom uhvatio se i Mladen Jakovljević stvarajući roman „Izbledele duše“.

Početak je devetnaestog veka. U jednom podrinskom selu spajaju se sudbine mladića Radovana i nekonvencionalnog sveštenika Branka, ali i dve dimenzije, života i smrti. Obitavajući nakon smrti u svojevrsnom limbu na seoskom groblju, Radovan upoznaje čudnovati svet izbledelih duša, umrlih meštana sela, osuđenih na posmrtni boravak u ovom međuprostoru. Za to vreme, sveštenik Branko na upravo tom seoskom groblju spoznaje poroznu granicu između dva sveta koja će gotovo nestati do kraja knjige.

Žanrovski odrediti roman Mladena Jakovljevića je težak, ali i, u neku ruku, nemoguć zadatak. Izuzetna istorijska slika predustaničkih godina (uključujući tu i pojavu Vuka Karadžića u epizodnoj ulozi) sjedinjena je sa sjajnom predstavom narodnih verovanja i običaja, ali i života tadašnjeg sela. Dodajte tu i fabulu koja je na sredomeđi između horora i folklorne fantastike, kao i pokušaj rekonstrukcije narodnog govora, i dobićete „Izbledele duše“, sjajnu kombinaciju nekoliko žanrova, ali i pripovednih tehnika, sasvim sigurno jedan od boljih romana naše književnosti u proteklih nekoliko godina.

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu. Nakon studija engleskog jezika i književnosti predaje englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Debitovao je sa romanom „Vrata sumraka“, nakon kog slede romani „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Autor je brojnih naučnih studija i radova.

„Da narod uči pismena i čita, znalo bi se. Sve ostaje kad se zapiše. Ovako, od babe do babe, pola se zaboravi, pola izmisli i na kraju niko ne zna šta je, što je i kad je nešto bilo“, govori jedan od junaka romana. „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića su, možemo slobodno reći, pokušaj da se upravo te mitske koprene jednog davnog vremena skinu, i to prvenstveno preko rekonstrukcije govora i tadašnjeg načina života. Još bitnije, koristeći narodna predanja, Mladen Jakovljević ispisuje uzbudljivu fabulu koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ipak, ako ostavimo na stranu fabulu i jezik, Mladen Jakovljević stvara izuzetna promišljanja. Kroz prikaz sudbina umrlog junaka Radovana i njegovih grobljanskih sadruga on tka večitu priču o smrti, u ovom slučaju još kompleksniju, jer je izvedena kroz krajnje neobičnu, gotovo sinkretičku mešavinu narodnih običaja, hrišćanskog i budističkog učenja, neretko i ironije (sjajan je otpozdrav jednog junaka na reči pomaže bog: „Da je teo već bi pomogo.“). Mladen Jakovljević je napisao odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ispisao sjajna promišljanja o smrti, večitoj temi literature. Jedno od njih je i ovo: „Ovde bledi mnogo više od samog tela. Blede sećanja na sunčan dan, plavetnilo neba, zelene pašnjake ogrejane letom, pucketanje drva u furuni kad dođe zima, ljude koje smo ostavili za sobom… Na kraju izbledi sve. A opet… Iako ovo mesto mnogo toga uzme, jedno izgleda ostaje. Koliko god da čoveku telo i sećanja izblede, ma koliko vremena da je ovde, tuga ostaje do samog kraja, dovoljno snažna da može da zaboli i povredi i ono malo duše što preostane da se grčevito drži za postojanje.“

Naslov: Izbledele duše
Autor: Mladen Jakovljević (1975-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 260

Satantango – Laslo Krasnahorkai

Jedna od najčuvenijih početnih rečenica, barem kada je reč o literaturi na ovim prostorima, svakako je prva rečenica Konstantinovićeve knjige „Filosofija palanke“. Bezbroj puta ponovljena, koliko u negativnom ništa manje i u pozitivnom kontekstu, ova rečenica je postala svojevrsni kamen spoticanja za dobar deo ljudi. „Iskustvo nam je palanačko“, govori Konstantinović na početku „Filosofije palanke“, obrazlažući na nekoliko stotina strana – uzgred, izuzetno hermetično napisanog teksta, neretko na granici potpune nečitljivosti – šta je to, zapravo, palanačko iskustvo. Po njemu je to užasavajuće izolovan svet, samodovoljan, zatvoren prema svemu drugačijem, okrenut tradicionalizmu i nekakvom pokušaju nacionalnog unitarizma iz kog se rađa nacionalizam i, naposletku, nacizam. Najbolje to sam Konstantinović obrazlaže: „Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva…“ Verovatno to određenje ekstremnog nacionalizma kao „srpskog nacizma“ (iako sam Konstantinović u knjizi navodi da on nije rezervisan samo za Srbe) predstavlja najveći problem za Konstantinovićeve oponente, pogotovo portretisanje nekoliko istorijskih ličnosti (pre svega Nikolaja Velimirovića) kao nacista. Naravno, ovo nije ostalo bez odjeka. Suštinski, ako bismo pogledali našu javnu scenu u poslednjih pola veka, gotovo sigurno nijedna knjiga nije izazvala toliko diskusija i oprečnih mišljenja kao što je to bio slučaj sa „Filosofijom palanke“.  Pored, naravno, političkih implikacija, Konstantinovićeva knjiga je dovela i do ponovnog razmatranja pojma palanke i njenog duha, što, suštinski, predstavlja jednu od većih tema naše društvene i kulturne istorije. Ona se rađa sredinom devetnaestog veka sa početkom modernizacije i, možemo slobodno reći, ne gubi na značaju ni danas. S jedne strane stoji uverenje da nam je za razvoj neophodna modernizacija, koja gotovo po pravilu odbacuje tradicionalno, dok se na drugoj strani nalazi shvatanje da je tradicija jedini način da se sačuva identitet i nekako nastavi dalje. Pre nego što se neko zapita gde je tu, zaboga, palanka, reći ćemo da je ona, ili još preciznije njen način života (iskustvo po Konstantinoviću), gotovo egzemplar i za jednu i za drugu stranu. Njena zatvorenost, samodovoljnost, gotovo potpuna izolovanost od drugih i istrajnost u najčešće tradicionalnom načinu života za jedne je, reći ćemo i to bez preterivanja, potpuni pakao, dok je za druge to raj. Priča o tom sukobu mišljenja jedna je od velikih tema i književnosti, još više portretisanje palanačkog sveta. To čini i Laslo Krasnahorkai u izuzetnom romanu „Satantango“.

U dubokoj mađarskoj provinciji, čini se, zaboravljenoj od svih, nalazi se varoš naseljena ljudima koji su potonuli u splin mučnog i ništa manje dosadnog života. Sve će to promeniti dolazak dvojice sitnih prevaranata, koji će, kako to obično biva, ubediti žitelje varoši da su njihovi spasitelji, gotovo mesije, iz gliba užasavajuće stvarnosti. Oslikavajući živote varošana, ali i silne promene nakon dolaska pridošlica, Laslo Krasnahorkai ispisuje izuzetan roman.

Čitanje romana „Satantango“, uostalom kao i svih dela ovog pisca, predstavlja posebnu vrstu zadovoljstva, ali i ništa manjeg truda. Ogromne rečenice, nekada se one prostiru i na polovini jedne stranice, sjedinjene su sa, takođe, ogromnim poglavljima bez ijednog pasusa. Dodajte tome i neuobičajenu kompoziciju romana, nalik pokretima tokom tanga, ali i namerne (postmoderne) mistifikacije pisca, pogotovo u poslednja dva poglavlja, i shvatićete da je „Satantango“ krajnje kompleksan roman, koji zahteva veliki trud čitalaca. Ipak, za taj trud dolazi dostojna nagrada. Laslo Krasnahorkai je napisao izuzetan roman, ispisan besprekornim stilom i sa mnoštvom sjajnih kompozicionih rešenja. Da se to oseti i na srpskom jeziku pobrinuo se Zlatko Moguščij koji je izuzetno preveo roman. Pohvale zaslužuje i Marko Čudić za predgovor romana, ali sa jednom velikom zamerkom. Apsurdna, usudićemo se da kažemo, i krajnje neuviđavna praksa da se u predgovorima prepričava radnja romana, čak i završnica knjige, prisutna je, nažalost, i u ovom slučaju.

Laslo Krasnahorkai spada u red najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom snimio je niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su među najpoznatijima). Jedinstveni stil i teme sa kojima se uhvatio u koštac donose mu pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i zbirka priča „Ide svet“ (Rende).

„(…) znao je da da su te zagušljive, smrdljive rupčage bezmalo prava klijališta neosnovanih i detinjastih planova, iz kojih nevešte i smešne žudnje pokatkad kuljaju kao para iz lonca“, ispisuje Krasnahorkai u ovom romanu i možda na najbolji način predstavlja žitelje bezimene varoši. Zaglavljeni između žudnje za nečim novom, najčešće želje da pobegnu u veliki svet u kom će pronaći sve što im nedostaje, ali i ništa manje ukorenjenosti u splin života koji već dugo žive, oni se nalaze na večitoj sredomeđi. Oni, da se vratimo na početak priče, nisu ni egzemplar nekakvog očuvanja tradicionalnog života, ali ni prikaz kakav to ne treba biti. Suštinski, ti ljudi su, što nam sjajno Krasnahorkai pokazuje u ovom romanu, patnici zarobljeni u turobnom svetu iz kog nema izlaza. Opisujući takav svet, Krasnahorkai tka priču o „iskustvu provincije“, ali i sjajno pokazuje mehanizme manipulacije drugim ljudima, koji su svojstveni autokratskim režimima. Kompleksnost tema, njihovo predstavljanje na stilski savršeni način, ali i krajnje neuobičajena kompoziciona rešenja čine ovaj roman istinskim remek-delom, nenadmašnom pričom o propasti iz koje spasa nema: „Oni još uvek džedže na istom mestu,  na istoj muzgavoj hoklici, uveče žderu krompir-paprikaš i nije im jasno šta ih je snašlo. Sumnjičavo se pogledavaju, glasno podriguju u tišini i – čekaju. Čekaju žilavo i istrajno, uvereni da ih je neko prosto prevario. Čekaju pritajeni kao mačke u svinjokolju, možda padne koja mrvica sa stola. Ovi su kao negdašnja dvorska posluga, čiji je gazda iznenada prosvirao sebi mozak, i sada se svi bespomoćno vrzmaju oko leša.“

Naslov: Satantango
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Zoltan Moguščij
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 303

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Ide svet“ Lasla Krasnahorkaiјa

Darma lutalice – Džek Keruak

Iako ovo na prvi pogled može delovati apsurdno, teorije zavera nam u isto vreme mogu dati osećaj moći, ali i opravdanje za potpunu nemoć. Da krenemo prvo od osećanja moći. Pojedinac ili skupina pojedinaca, sasvim je svejedno, jedini znaju istinu koja stoji iza poretka stvari. Samim tim, oni stiču potpunu moć tako što niko više ne može da ih „prevari“. Međutim, kako iza ustaljenog poretka stoje isuviše moćne organizacije (ili gušteri u nekim od najluđih teorija zavera), otpor ne samo da ne donosi ništa, već je i iluzoran. Suštinski, to je idealno opravdanje za potpuni životni konformizam, opravdan tom „dubokom spoznajom“. Čak i kada je otpor prisutan, on je uperen prema imaginarnim neprijateljima (gejstovima, trilateralama i ostalim dežurnim negativcima), dok je, u isto vreme, pravim „zlikovcima“ otvoren put da rade šta god požele. Suštinski – iako je ovo, razume se, još jedna teorija zavera – možda je upravo to taj podli plan o kom konspirolozi neprestano pričaju. Rezultat svega toga je svet u kom su zdrav razum i idealizam – nikada ne treba zaboraviti: idealizam dolazi uvek posle zdravorazumskog shvatanja da nešto duboko nije u redu sa svetom u kom se živi – gotovo potpuno nestali. Naravno, velika greška bi bila svaliti svu krivicu samo na teorije zavera. Najveći krivac za nestanak idealizma su silna razočaranja ljudi, pogotovo na ovim prostorima. Poverenje koje je nekada u prošlosti dato dovelo je nebrojeno puta do gorkih razočarenja i poslovičnih zaklinjanja da ih u budućnosti nijedna baraba neće više „preveslati“. I eto još jedne teorije zavere, na nesreću verovatno potpuno istinite. Možda su upravo svi ti „promašaji i razočarenja“ služili tome da se ljudi što više ograde od politike i društvenog angažmana prepuštajući barabama da slobodno rade šta god požele. Kako god bilo, živimo u svetu u kom je idealizam gotovo nestao. Najbolje ćemo to videti po izrugivanju pojedincima koji nešto pokušavaju da promene. Uzmimo samo za primer ekološku aktivistkinju Gretu Tunberg. Iako nam se njen način borbe ne mora svideti, ništa manje ni njena ličnosti, protiv onoga za šta se ona bori, a to je pokušaj da se klimatske promene nekako zauzdaju, niko normalan (ne računajući ludake koji ne „veruju“ u klimatske promene) ne može imati ništa. Problem je jedino u tome što je umesto podrške Greta Tunberg, i to na globalnom nivou, najvećim delom dobila izrugivanje, pakost i potpunu zlobu. Uostalom, kako je i prošla većina ljudi koja je nešto pokušala da promeni. Nema boljeg svedoka tome od još jedne generacije koja je pokušala da korenito promeni stvarnost. Priču o njima donosi Džek Keruak.

Autobiografski roman „Darma lutalice“ Džeka Keruaka u isto vreme donosi priču o čuvenoj bit generaciji umetnika, ali i pripovest o samom piscu i njegovim lutanjima po Americi. Gotovo uvek na razmeđi između pokušaja da se u mnoštvu pronađe smisao i samotičnog lutanja po predelima Amerika u kom se, takođe, traži smisao, Džek Keruak u ovoj knjizi tka sjajnu priču o ljudima koji su pokušali da na drugačiji način pronađi izlaz iz užasa sveta u kom se živi.

Ispisan kao autobiografski roman u kom su predstavljene stvarne ličnosti (uključujući tu samog autora, ali i Gerija Snajdera, Ginzberga, Barouza i mnoštvo drugih), Džek Keruak tka sjajno ispripovedano delo, ispisano dugim, neretko potpuno neobuzdanim rečenicama koje se opiru svakom određenju. Iako u pojedinim trenucima to može biti naporno za čitanje, ne pomaže tome ni predstavljanje silnih junaka koji čitaocima, pogotovo današnjim, baš ništa ne znače, Džek Keruak je ipak ispisao izuzetno snažan roman, ali i ostavio svedočanstvo o jednoj krajnje čudnoj i ništa zanimljivoj generaciji ljudi koja se sasvim sigurno neće u skorije vreme ponoviti. Ono što se mora pohvaliti je i izuzetan prevod roman Ivane Milankove, kao i njen pogovor knjizi koji dodatno razjašnjava kontekst vremena u kom je delo nastalo.

Džek Keruak, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Louel u porodici francuskog porekla. Nakon završene srednje škole, upisuje Univerzitet Kolumbija, na kom započinje njegova plodna književna karijera. Jedan je od predvodnika bit pokreta, koji će izvršiti ključni uticaj na mnoštvo docnijih autora. Najveću slavu mu je doneo roman „Na putu“, sasvim sigurno jedno od najvećih dela svetske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Napisao je i niz drugih romana, kao i nekoliko knjiga poezije.

„Onog dana kada svi ljudi budu razmišljali na isti način, shvatiće ovo što govorim sada i shvatiće da su zen ludaci bili prvi srećnici koji su okusili slasti prašine, prvi kojima se lice razvlačilo u osmeh zbog tople prašine koja im je meko dodirivala stopala“, ispisuje Keruak u ovoj knjizi. I zaista, kakav je naš stav o bit generaciji, uključujući tu i „decu cveća“ kao njihove prirodne naslednike? Nažalost, krajnje negativan, neretko i potpuno nipodaštavajući. Oni se, otprilike, pamte kao narkomani koji su orgijali. Iako je ovo karikiranje, ono nije daleko od istine. Zaboravlja se jedino da je ova generacija promenila ne samo umetnost i kulturu tog vremena, samim tim i današnju, već i društvenu paradigmu. Zahvaljujući toj generaciji, ustaljene navike su promenjene, seksualne slobode su dobrim delom osvojene, i, što je možda i najbitnije, ova generacija nam je pokazala da se izanđali sistem vrednosti i način života ne mora nastavljati unedogled. On se može promeniti, naravno, ako se pobunimo. Tu zaboravljenu lekciju, koju u današnjici gotovo cinično odbacujemo, Džek Keruak sjajno predstavlja u ovom romanu. U isto vreme on u ovom romanu ispisuje i himnu prirodi, što predstavlja još jednu lekciju u vremenu u kom smo naše okruženje doveli do gotovo potpune propasti: „Ovako se čovek može osećati samo u šumama, one su uvek bliske, iako već izbledele u sećanjima ljudi iz gradova i zaboravljene kao lik davno umrlog rođaka, kao nekakav stari san, kao deo zaboravljene pesme koja lebdi nad vodom, a najviše kao deo zlatne večnosti prohujalog detinjstva ili rane mladosti, svega živog i svega mrtvog, kao najdublji bol koji je bivstvovao milionima godina i kao oblaci koji se nadvijaju nada mnom i opravdavaju (tako usamljeni, meni veoma bliski) ovo moje osećanje.“

Naslov: Darma lutalice
Autor: Džek Keruak (1922-1969)
Prevela: Ivana Milankova
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 301

Vrijeme je krv – Stanko Cerović

Pored distraktivne, ništa manje i eskapističke funkcije umetnosti, iako ovo sasvim sigurno neadekvatno zvuči, dobar deo ljudi joj pripisuje još jednu, kazaćemo, „oplemenjujuću” funkciju, ma koliko tek ovo rogobatno zvučalo. Kroz istoriju naše civilizacije, ništa manje i u današnjici, umetnost se posmatra kao jedan od načina da se oplemeni stvarnost, još tačnije da ona postane uzvišena, samim tim i bolja. Suštinski, umetnost, po ovom shvatanju, predstavlja kontrapunkt prljavoj stvarnosti, način da se upravo ta prljava stvarnost nekako „očisti“. Stoga je, da uzmemo jedan skorašnji primer, i toliko napadan Basarin roman „Kontraendorfin“. Optužnica protiv ovog romana, uostalom i skorašnji degenerični upad na njegovu promociju, svodi se upravo na argumentaciju da je Basara u ovom romanu napisao gadnu i prljavu paškvilu u kojoj je, što se i najviše zamera, „udario“ na velikane ovdašnje literature, i koja se baš zbog toga nikako ne može posmatrati kao umetničko delo. Istina je, ipak, sasvim drugačija. Umetnost ne samo da ne mora bude „lepa“ (da parafraziramo reči Marine Abramovič iz njenog čuvenog performansa) ili „pristojna“, taman onako kako je malograđani posmatraju, suština umetnosti je upravo u prevazilaženju svih granica. Ali to je već neka druga stvar, o kojoj smo već pisali. Nama je vreme da se vratimo na početak teksta, još tačnije na posmatranje umetnosti kao sredstva da se stvarnost oplemeni. To je na nesreću, ipak, daleko od istine. Na prvom mestu, umetnost, a tim pre svega zaista mislimo na umetnost, a ne na njene surogate u agregatnim stanjima Mir-Jam ili kičastim prizorima potočića, dopire do izuzetno malog broja ljudi. Iako je taj broj u poslednje vreme povećan – pre svega zbog lakše i jeftinije distribucije umetničkih dela, i to nasuprot dozlaboga dosadnim lamentiranjima o smaku svih vrednosti – on je, ipak, minoran u odnosu na broj celokupne populacije. I to, naprosto, nije nikakvo prežvakavanje dosadne priče o elitizmu ljubitelja umetnost, naprotiv, većina „konzumenata“ umetnosti je skoro uvek puka sirotinja, već činjenično stanje. Još gore, umetnost najčešće ne menja ljude. Bilo bi to lepo, ali to nije stvarnost. Da bi to ilustrovali, navešćemo samo jedan primer. Po predanju, u središtu nacističkog logora Buhenvald nalazio se Geteov hrast, drvo u koje je on kao mladić urezao svoje ime. U tu priču su verovali nacistički upravnici i čuvari logora, čak se time i hvaleći. Zaboga, oni rade i žive na mestu gde je najveći nemački pesnik svih vremena proveo neko vreme. A šta su zapravo radili? Ubijali su hiljade i hiljade ljudi, zverski ih zlostavljali, vršili medicinske eksperimente na njima, suštinski radili najbestijalnije stvari odmah pored Geteovog hrasta, u isto vreme tvrdeći da su poštovaoci njegovog umetničkog stvaralaštva. Suština je, da skratimo stvar, da umetnost ne menja stvarnost, i da ona, ma koliko to želeli, nema tu moć. Sjajno to obrazlaže Stanko Cerović.
U knjizi „Vrijeme je krv“, Stanko Cerović se kroz pogled na nekoliko ključnih događaja u istoriji naše civilizacije osvrće na odnos umetnosti, i ne samo nje, prema civilizaciji smrti, kako je naziva. Tako je u prvom eseju „Mjesečari i Vampiri“ delom obrađen naš odnos prema izbegličkoj krizi nastaloj posle ratova na Bliskom istoku. Esej „Bitka kod Staljingrada“ nas seli u prošlost i pripoveda o ovoj čuvenoj bici. „Hordada del Muerto“ govori o pravljenju prve atomske bombe i promenama koje je ona dela. U poslednjem poglavlju „Otvaranje snova“ autor sublimiše prethodne eseje otvarajući nam novi i, može se slobodno reći, čudnovati pogled na stvarnost.
Ako bismo tražili najbliže žanrovsko određenje ove knjige, ona bi se mogla opisati kao nesvakidašnja kombinacija proznog teksta, iscrpne istorijske, politikološke, sociološke i, najviše, filozofske analize. Upravo u delovima u kojima se sve ove oblasti prepliću, autor pokazuje nenadmašnu erudiciju, sjedinjenu sa sjajnim stilom. Još bitnije, pred nama su smeli zaključci, pokušaji da se o stvarnosti našega sveta progovori na drugačiji način. Tako se o Staljingradskoj bici ovako govori: „Imaju Nemci pravo što su ponosni na staljingradski poraz: nikad nijesu bili bliže da postanu ljudi. Slijedili su Hitlera, a našli Čujkova. Hitler ih je zatvorio u tenkove i bacio u osvajanje svijeta, a Čujkov ih je žive odrao, preveo ih sa one strane straha i patnje i vratio smrznutoj zemlji.“
Stojan Cerović, istaknuti novinar, filozof i publicista, rođen je u Podgorici. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu seli se u Pariz, gde i danas živi. Bio je dugogodišnji urednik srpskohrvatske redakcije Frans internasionala. Objavio je brojne članke i studije u periodici. Autor je knjiga „Njegoševe tajne staze“, „U kandžama humanista“ i „Drvo života, plodovi smrti“.
„’Nemojte nikome reći šta ste ovdje videli’, napisano na pijesku u pustinji, zavještanje je Civilizacije Smrti: lažite i posle kraja. Ne dajte istini da nam priđe. Lažu politika, kultura, umjetnost, nauka i religija, lažu ljubav, mudrost i požrtvovanje, lažu Betoven i Madona. Samo buve, krpelji, crvi i pacovi znaju istinu“, ispisuje Stanko Cerović u ovoj knjizi, govoreći o nemogućnosti umetnosti da promeni stvarnost, u ovom slučaju da promeni laži civilizacije u kojoj živimo. U isto vreme, Stanko Cerović prikazuje njenu suštinsku nemoć kroz reči: „Umjetnost nema veze sa realnošću svijeta. Samo atomska bomba ima ukus i miris života.“ Sva umetnička dela nastala od našeg izlaska iz pećine ništavna su spram atomske bombe. Ili još jednostavnije, što Cerović u ovoj knjizi eseja pokazuje, umetnost nikada uspela da ukroti stvarnost i da je učini boljom. Čemu nam onda ona služi? Čemu ona uopšte? Ako bismo je posmatrali isključivo iz ovog ugla, ona je tu da posvedoči o užasu našeg sveta, niko to bolje od nje ne ume, ali i da nam da pogled na neku drugu stvarnost, drugačiju od sveta u kom živimo. Sjajno to Stanko Cerović pokazuje u ovoj knjizi: „Možda je to cilj stradanja ljudi u istoriji: da ostave jedno čisto zrnce iskustva potpuno izvan istorije. I izvan sebe. Nešto što ne može biti uvučeno ni u jednu intrigu. (…) Nešto založeno izvan svijeta, da bi moglo da se krene iz početka.“

Naslov: Vrijeme je krv
Autor: Stanko Cerović (1952-)
Izdavač: Vreme, Beograd, 2012
Strana: 220

Limeni dečaci – Svetlana Aleksijevič

Jedna od najčuvenijih anegdota u istoriji novovekovne filozofije vezana je lik Hegela. Kako predanje govori, Hegel je posle jednog predavanja stupio u dijalog sa slušaocima koji su mu ukazali na činjenice koje se protive njegovom poimanju stvarnosti. Njegov odgovor je postao poslovičan: „Tim gore po činjenice.“ Razume se, ovo je anegdota čija je istinitost upitna, ali ona odlično oslikava ono o čemu ćemo govoriti. To je, da budemo u potpunosti precizni, odnos između dve neretko suprotstavljene kategorije, istine i onoga što bismo mi voleli da bude istina. Nigde to nije vidljivije nego u dnevnicima F. M. Dostojevskog u kojima on piše da kada bi mu se sa potpunom matematičkom preciznošću dokazalo da Hristos ne postoji i da je istina van Hrista, on bi pre ostao sa Hristom nego sa istinom. I tu dolazimo do suštine čitave priče. Ma koliko voleli da sebe predstavljamo kao razumna bića koje svoje odluke zasnivaju na činjeničnom stanju stvari i razumu, dobar deo naših postupaka, ako ne i veći deo njih, zasnovan je na iracionalnostima i neretko potpuno izokretnom predstavom stvarnosti. Iracionalnost je srž religije, ništa manje i ideologije. Iracionalnosti ne nedostaje ni u našem viđenju prošlosti. Štaviše, čini se da je tu i najprisutnija. Iako bi istorija po svojoj suštini trebala da predstavlja naučni govor o činjenicama, ona je daleko od toga. Čak i kada su fakti prisutni, postavlja se pitanje o njihovom izboru (šta je izgovoreno, a šta prećutano), ali i, verovatno još bitnije, kako se ti fakti predstavljaju. Jedna stvar, da malo otkrivamo toplu vodu, u sasvim različitim interpretacijama može poprimiti drugačije značenje. Ovo posebno važi u istorijama koje nazivamo nacionalnim. Njihova srž, ma koliko se istoričari tome protivili, nije u samoj istoriji jednog naroda ili nacije, već u konstruisanju priče o jednom narodu, razume se, gotovo po pravilu, pozitivne. Tu činjenice, pogotovo one koje nam ne odgovaraju, bivaju odbačene, i to po onim čuvenim Hegelovim rečima: „Tim gore po činjenice.“ Sjajno nam to pokazuje knjiga „Limeni dečaci“, ali i sudski proces koji je ovu knjigu pratio.
Knjiga „Limeni dečaci“ nam u prva četiri poglavlja predstavlja ispovesti sovjetskih vojnika, ali i drugih ljudi čiju je sudbinu promenio Avganistanski rat tokom osamdesetih godina. Tako su pred nama ispovesti običnih vojnika, oficira, tehničkog osoblja, lekara i medicinskih sestara. Posebno dirljive su ispovesti majki poginulih vojnika. Peto poglavlje donosi potresne epitafe koji su urezani na spomenike vojnika, dok nam u šestom poglavlju autorka predstavlja stenograme i dokumenta vezana za suđenje koje je usledilo nakon objavljivanja knjige.
„Svim majkama zavidim, čak i onima kojima sinovi leže u grobovima. Sedela bih pored humke i bila srećna. Nosila bih mu cveće“, govori jedna junakinja ove knjige, majka čiji se sin vratio iz rata sa teškim poremećajima. Ta silina ispovesti, užasna, skoro nezamisliva tuga, skopčana je sa veštinom Svetlane Aleksijevič da se taj užas nekako pretvori u izuzetni književni tekst kom se ne može pronaći pandan: „Rat ne može čoveka da učini boljim. Samo gorim. Sto posto. Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako mogu da budem bolji kad sam video… kako medicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. Na komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračima mitraljeza. Kako.. Kako…. Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundama, farmerkama, ženskim gaćicama…”
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi njen roman sa desetinama svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak serijala „Glasovi utopije“ u kom autorka sastavlja istoriju Sovjetskog Saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Limeni dečaci“, „Začarani smrću“ (knjiga obrađuje problematiku masovnih samoubistva posle raspada Sovjetskog Saveza) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su doživele milionske tiraže, a za književni rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost 2015. godine.
„Kako je moguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki komad života, svakakva egzistencijalna ‘prljavština’ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba ‘prelomiti vreme’ i ‘uhvatiti duh’“, piše Svetlana Aleksijevič na samom početku „Limenih dečaka“. Upravo taj pokušaj „hvatanja“ duha vremena je ono u čemu ona istinski uspeva, što nam sjajno pokazuju sama knjiga, ali i kasnije reakcije na nju. Svetlana Aleksijevič je kroz prenošenje ispovesti razočaranih ljudi, odbačenih od strane države i društva koje ih je poslalo u gotovo sigurnu smrt i, još gore, društva koje bi bilo najsrećnije da se njihov glas nikada više ne čuje (kako kaže jedan vojnik: „Shvatio sam, o nama svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…”), učinila izuzetnu stvar. Ona je predstavila rat u njegovoj pogubnosti, potpunom zlu i odsustvu svakog romantizovanja i priče o herojstvu. Suštinski, ona je napisala optužnicu protiv ludaka, svejedno političara ili generala, koji su bezočno poslali hiljade mladića u smrt. Nekom ironijom sudbine, za to je odgovarala samo Svetlana Aleksijevič kroz groteskni sudski proces, prikazan na kraju knjige. Ona je optužena za blasfemiju, za blaćenje heroja (kako je rekla jedna zastupnica optužnice: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“), suštinski, ona je optužena za to što je ispričala istinu, a ne priču koju želimo da čujemo, da se vratimo na početak. Najbolje je to sama Svetlana Aleksijevič izrazila u ovom istinski vrednom delu govoreći o sudbinama svojih junaka: „Oni su žrtve na oltaru našeg teško progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži – o tome govori moja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragmatične… Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva.”

Naslov: Limeni dečaci
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 350

Pročitajte i prikaz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič

Kuća – Ivana Đilas

Jedan od najgnusnijih prizora modernog sveta na ovim prostorima svakako predstavljaju mučne slike izbacivanja ljudi iz svojih domova od strane izvršitelja. Koliko su to pre svega posledice ekonomske propasti, ništa manje su to slike apsolutnog odstranjivanja bilo kakvog moralnog osećaja i empatije kod dobrog dela društva. Surovi neoliberalni kapitalizam je na ovim prostorima zadobio još groznije lice, razume se, zaklonjeno iza tupoumnih fraza o zakonima, koji su napisani baš tako da odgovaraju bitangama, ali i one još rabljenije fraze o „rađenju svog posla“, tipskom opravdanju svih psihopata i zločinaca od Ajhmana do današnjice. Kao kontrapunkt takvom svetu navodi se prošlost, pogotovo period socijalističke Jugoslavije. Ipak, možda je potrebno otići malo dalje u prošlost i progovoriti o odnosu države prema svojim građanima. U srednjem veku – uključujući tu zapadne zemlje, ali i prostore pod upravom Osmanlija – uobičajene globe koje su države uzimale od svojih podanika uglavnom su iznosile deset posto njihovih primanja. Razume se, bilo je još poreskih nameta, pogotovo u okviru Osmanskog carstva, ali oni gotovo nikada nisu prelazili stopu od dvadeset posto prihoda onoga ko je plaćao porez. Samo zarad poređenja, u današnjoj Srbiji poresko opterećenje na platu iznosi gotovo četrdeset posto. Naravno, ove brojke su neuporedive, pre svega je to pitanje vremenskog konteksta, ali i šta se za taj „harač“ zauzvrat dobija. Ipak, može se slobodno reći da su države, uključujući tu i strukture koje su uvezene sa njom, sa protokom vremena postajale sve „alavije“ i surovije. Najbolje to vidimo na ovim prostorima. Tako, recimo, Vuk Karadžić u svojim spisima beleži da je dobar deo stanovništva posleustaničke Srbije žalio zbog odlaska Turaka. Srpske vlasti su u odnosu prema svom stanovištvu bile surovije i gore od osmanlijskih struktura. Sve to prati i pojava mešetara – danas bismo ih nazvali biznismenima – koji u sadejstvu sa vlašću sprovode potpunu pljačku stanovništva. Naravno, dolazi i otpor, izražen u socijalističkom pokretu, koji dovodi do korenitih promena. Tako 1874. srpska skupština donosi zakon o šest dana zemlje kojim se strogo zabranjuje prodaja kuće, dvorišta i okućnice dužnika da bi se izmirili bilo kakvi dugovi, uključujući tu i poreze. Kada pogledate današnjicu i uporedite je sa ovim zakonom, vrlo lako ćete videti da je društvo pre 150 godina bilo mnogo humanije nego današnje, da ne pričamo tek o kasnijem periodu, pogotovo vremenu socijalističke Jugoslavije. Naravno, to je rezultat otpora, kog, na nesreću, danas nedostaje. O svetu u kom otpor ne postoji i u kom bitange slobodno mogu da vršljaju piše Ivana Đilas.
Mladi umetnički bračni par je mislio da je dosegao vrhunac svog života, krunisan kupovinom velike kuće u predgrađu Ljubljane. Solidna primanja, uređenje novog doma, vaspitanje deteta, kupovine novih stvari, odlasci na letovanja i zimovanja, sve je to njihov svet. Ipak, dolazi velika ekonomska kriza. Primanja su sve manja, nekada ih i nema, a rate kredita i ostale finansijske obaveze ne nestaju. Bračni par je prinuđen na očajnički potez, prodaju kuće u koju su uložili godine i godine svog života, ali im to ne polazi od ruke. Još gore, dolaze poverioci i izvršitelji. Naizgled savršeni život srednje klase brzo se pretvara u potpuni pakao.
Prvo o manama romana. To je pre svega njegovo „grebanje“ po površini. Ivana Đilas je oštrouman posmatrač, ali odnos prema vremenu i prilikama tog vremena, kako se čini autoru ovih redaka, ostaje, ipak, samo na površini, svejedno da li je pitanje psiholoških previranja junaka romana, pre svega glavne junakinje, ali i društveno-političkih prilika. Takav slučaj je i sa stilom. Naravno, ovo ne znači da je „Kuća“ loš roman. Naprotiv. Ivana Đilas je napisala odličnu hroniku propasti srednje klase u neoliberalnom kapitalizmu, koja se čita lako i neretko sa uživanjem, ali ostaje žal što se temi i junacima nije pristupilo „dublje“, što bi ovaj roman sasvim sigurno učinilo znatno boljim.
Ivana Đilas je rođena i odrasla u Beogradu. Tokom bombardovanja 1999. seli se u Sloveniju, gde će završiti studije. U slovenačkim pozorištima je režirala preko pedeset predstava za decu i odrasle. Redovni je kolumnista slovenačkog lista „Mladina“. Njen roman-prvenac „Kuća“ je zadobio status bestselera u Sloveniji.
„Njegova generacija je počela sa Lenjinom i završila u neoliberalizmu. Mene su vaspitavali u socijalizmu. Imati mnogo novca je u mom vaspitanju značilo da otimaš od drugih, i to je bilo ružno. Napredak je bio namenjen celom društvu, ne pojedincima. Želeti više nego što imaju drugi bilo je neprihvatljivo. Malo više svako zaslužuje. Misliti da ti pripada mnogo više je po načelima mojih roditelja sramota“, ovako glavna junakinja romana opisuje međugeneracijske razlike, ali i svoj prelazak iz jednog u drugi društveno-politički sistem. Još gore, ovaj prelazak je otežan nerazumevanjem istinske prirode novog sistema u kom se živi. Junaci Ivane Đilas su doživeli sve blagodeti srednjeklasnog života u neoliberalnom kapitalizmu, razume se, na kredit i uz obavezu da takav život otplaćuju sve do smrti. Na nesreću, došla je kriza, a sa njom i drugo lice neoliberalnog kapitalizma koje nema nikakve milosti prema pojedinačnim ljudskim sudbinama. Na udaru je dom, gotovo ceo život junaka, koji će biti biti oduzet bez milosti, da se vratimo na početak teksta. Opisujući nevolje junaka romana sa kućom, koja postaje simbol jednog groznog vremena, Ivana Đilas, i pored mana o kojima smo već pričali, ispisuje pitak, krajnje zanimljiv i razigran roman, priču o nesreći naše generacije i njenom nesnalaženju u „vrlom novom svetu“: „U samo jednoj generaciji smo od revolucija i čvrstih ubeđenja došli do toga da ne verujemo više ni u šta. Vreme u kome živimo nema strukturu. Vreme mog oca bilo je uspinjuća krivulja s predvidljivim stanicama, koja se u njegovoj mašti ne završava s njim, nego se nastavlja preko mene (…) još dalje. Meni se moj život čini kao more mehurića od sapunice, u kome uvek vidim samo onih deset oko sebe, i tek kad se neki od njih rasprši, vidim sledeći. Tako je zamorno dovoditi te mehuriće u bilo kakav red da polako odustajem i samo još plivam među njima.“

Naslov: Kuća
Autor: Ivana Đilas (1976-)
Preveli: Danica Ilić i Ivana Đilas
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 187