Aleksandar Solženjicin – Odeljenje za rak

Zašto bi ona čitala ‘Anu Karenjinu’? Nije li dosta ono što si sam doživeo? Gde da pročitamo nešto o nama, o nama? Treba li pričekati sto godina?“, pitanje je koje postavlja jedna od junakinja romana „Odeljenje za rak“. Reči „o nama“ odnose se na žrtve staljinističkih progona i logora. Odgovor je vrlo jednostavan: treba čitati Solženjicina, jednog od najvećih protivnika totalitarnog sovjetskog režima i verovatno čoveka koji ga je na najbolji mogući način opisao. Kakav je to bio režim na svojoj koži najbolje je osetio sâm Solženjicin. Godine 1945. osuđen je na devet godina robije i večito progonstvo u Sibir zbog kritike Staljinove vladavine. Zatočenik je sve do 1953, kada biva poslat u progonstvo. Konačno na kakvoj-takvoj slobodi, on počinje da piše, svestan da ništa od toga neće biti objavljeno. I zaista, za objavljivanje njegovog prvog značajnijeg dela trebalo je sačekati punih devet godina i promenu političke klime. Zahvaljujući destaljinizaciji koju sprovodi Hruščov, Solženjicinu je dozvoljeno objavljivanje knjiga i selidba u Moskvu. Kratki roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“ izaziva pravu buru u tadašnjem Sovjetskom Savezu, jer po prvi put tema jednog književnog dela postaje Gulag. Ali to ne traje dugo. Dolazak Brežnjeva na vlast početak je nove Solženjicinove golgote. Romani „U prvom krugu“ i „Odeljenje za rak“ povlače se iz štampe, a autoru su zabranjeni javni nastupi. Tu na scenu stupa čuveni sovjetski samizdat i ova dva dela polujavno cirkulišu od ruke do ruke. Još važnije, rukopisi stižu do inostranstva i tu bivaju integralno objavljeni. Kao potpuni šok ne samo za Solženjicina, već i za sovjetsku vlast – a zahvaljujući upravo ovim romanima – on dobija Nobelovu nagradu za književnost 1970. godine. Bio je to začetak ogromne književne karijere, gotovo bez premca u novijoj ruskoj literaturi. Zahvaljujući izdavačkoj kući Akademska knjiga posle nekoliko decenija ponovo imamo priliku da se upoznamo s njom.

Za razliku od romana „U prvom krugu“ ili još čuvenijeg „Arhipelaga Gulag“ koji direktno govore o logorskom iskustvu, ovaj roman je više okrenut onome šta se dešava posle zatočeništva. Samim tim se može smatrati i direktnim nastavkom Solženjicinovih ranijih dela. Potka „Odeljenja za rak“ je boravak Olega Kostoglotova, bivšeg političkog kažnjenika, na bolničkom lečenju i događaji koje su to lečenje pratili. Zbog direktnog pozivanja na sopstveno iskustvo – Solženjicin se zaista lečio od raka u bolnici u Taškentu – „Odeljenje za rak“ možemo posmatrati i kao poluautobiografski spis.  Minuciozno prodirući u ljudsku psihu, Solženjicin nam predstavlja raznoliku galeriju likova, i to od političkog komesara i potkazivača za vreme Staljinove vladavine, mladog idealističkog studenta, ambicioznih medicinskih sestara i lekara, seljaka i radnika, pa sve do prokaženih političkih zatvorenika. Sve njih povezuje odsutna borba protiv zajedničkog i podmuklog neprijatelja – raka. Ipak, kakva je država, takva je i bolnica. Prljavština, nemar, očaj i beznađe sjedinjuju se u opštu sliku propasti društvenog sistema oličenog u jednom bolničkom odeljenju.

Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Kislovodsku. Nakon studija dobrovoljno se prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov  roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962. godine, postao je prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju“, višetomni „Crveni točak“…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine. Pored „Arhipelaga Gulag“ i „Odeljenja za rak“, Akademska knjiga je objavila i njegovu istorijsku studiju „Dva veka zajedno“.

Roman „Odeljenje za rak“ kompoziciono je izuzetno složen. Ogroman broj likova, tema i sudbina u krajnjem zbiru povezuje se u odličnu celinu. Pored svog osnovnog značenja – autobiografske priče o lečenju od raka, ovaj roman se može posmatrati i kao povest o neostvarivoj i nemogućoj ljubavi između medicinske sestre i glavnog junaka. Nije zanemarljiv ni politički deo knjige koji govori o prvim danima destaljinizacije i strahu političkog komesara Pavela Rusanova da će odgovarati za svoja nedela i lažne prijave koje su odvele desetine ljudi u Gulag. Ipak, najvažnije od svega, ovo je odlična psihološka studija o tome kako se ljudi različitih karaktera bore protiv neizlečive bolesti. Solženjicinove rečenice su britke, na momente krajnje duhovite, neretko i ironične. Pripovedački talenat istinskog književnog genija propraćen je ne samo ličnim iskustvom sa rakom, već i pedantnim izučavanjem medicinske literature. Izuzetno čitak, u isto vreme nenadmašno stilski bogat, ovaj roman svojim kvalitetom prevazilazi okvire političke angažovanosti i na najbolji način nastavlja književnu tradiciju velike ruske proze sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, postavši istovremeno njen dostojni naslednik.

Naslov: Odeljenje za rak
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveli: Ivan Kušan i Jakša Kušan
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2020
Strana: 384

Pročitajte i prikaz Solženjicinovog „Arhipelaga Gulag“

 

 

Jovana Dišić – Vakuum

Promišljajući o svom romanesknom opusu, pogotovo „Imenu ruže“, Umberto Eko je napisao: „Posle izvesnog vremena rekao sam sebi da bih, pošto je srednji vek u mojoj uobrazilji deo svakodnevnice, mirne duše mogao da napišem roman čija se radnja zbiva neposredno u srednjem veku. Kao što sam u nekim intervjuima pominjao, sadašnjicu poznajem samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku imam neposredna saznanja.“ Naravno, ovo je bila Ekova ironija, način da se nekako dâ odgovor na pitanje šta ga je to privuklo pisanju o prošlosti. Ako su to u Ekovom slučaju „neposredna saznanja“, kod drugih pisaca je to svojevrsni eskapizam, pokušaj da se ne tako prijatna svakodnevnica zameni nekom boljom. Razume se, dobrim delom je to i čuvanje od žalaca sadašnjosti, što ćemo najbolje videti u slučaju Meše Selimovića. Užasnu poratnu nepravdu i ubistvo brata, Selimović je transponovao u prošlost i stvorio „Derviša i smrt“. Neki teoretičari – najpre Mihiz – istu stvar govore i za Andrića koji je užase Golog otoka pretočio u „Prokletu avliju“, ali to je ipak samo nagađanje. Naravno, pisanje o prošlosti je legitimno, pogotovo kada je uspešno, ali nas ipak zanima jedno sasvim drugo pitanje. Zašto je pisanje o sadašnjosti toliko retko? Odmah da se ogradimo, ovde ne mislimo na more dela koja za svoju polaznu tačku uzimaju živote autora, već na romane koje pokušavaju da daju prikaz ne samo intimnog života jednog čoveka, već i vremena koje ga okružuje. Odgovor smo već dali, to je najvećim delom strah od mogućih reperkusija, pogotovo u društvima koje svaku kritiku dočekaju kao direktni napad. Ne treba izgubiti iz vida ni nedostatak vremenskog otklona koji ovu stvar čini još težom. Ipak, brojni autori su u istoriji naše književnosti stvarali velika dela koja su pokušavala da se uhvate u koštac sa nimalo prijatnom svakodnevicom. Krenućemo od Andrića i Crnjanskog koji su svoja ratna iskustva ispisali u „Ex Pontu“ i „Dnevniku o Čarnojeviću“. Isto čini i Branimir Ćosić u romanu „Pokošeno polje“. Posleratnu stvarnost Branko Ćopić nenadmašno duhovito predstavlja u „Osmoj ofanzivi“. Ludilo devedesetih je gotovo sigurno najbolje prikazano u romanu „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevića. Naravno, ovo je samo mali i nepotpuni izbor dela koja opisuju duh vremena u kom se živi. Njihovim putem polazi Jovana Dišić stvarajući roman „Vakuum“.

Glavna junakinja „Vakuuma“ nalazi se na svojevrsnoj prekretnici. Ne previše zadovoljna poslom profesorke srpskog jezika u požarevačkoj gimnaziji i svojim brakom, ona dobija čudnu ponudu lokalnog moćnika da napiše knjigu koju će joj on ispripovedati, što postaje početak promena u junakinjinom životu. Malo po malo, ona polako pronalazi izlaz iz svojevrsnog vakuuma (tome i amblematični naziv dela) u koji joj se život pretvorio, i to preko umetnosti koja joj donosi izbavljenje.

Vešto gradeći kompoziciju romana, Jovana Dišić nam u ovom romanu predstavlja junakinjin život u različitim periodima. Uslovno govoreći, ovo delo bi se žanrovski moglo i odrediti kao svojevrsni bildungsroman. Na tom putu „odrastanja“, junakinja romana mora da se suoči sa sopstvenim lošim izborima, najčešće učinjenim po inerciji, ali i nimalo prijatnim društvenim okolnostima. Jedna od njih je i položaj nove generacije koja mora da se izbori za svoje mesto: „Zazvučalo mi je besmisleno to što je rekao, jer sam toliko puta čula prekore kako mi mladi uvek tražimo krivca i ne vidimo problem u sebi, kako smo razmaženi, nezahvalni, lenji. I tačno je: kritikujemo, upiremo prstom, preziremo jugonostalgičare i njihov narativ ’kako smo lepo živeli (pa sada vi morate da ispaštate)’, ali paradoksalno, osećamo i krivicu i odgovornost. Mi pripadamo onim generacijama koje su detinjstvo provele u devedesetim, a ranu mladost u onom prividnom društvenom, ekonomskom i političkom preporodu. Mi smo većinom izbegli strahote rata, ali dobro znamo njegove posledice. Mi smo jedva čekali da možemo da glasamo, a sada ne znamo za koga.“

Jovana Dišić je rođena u Požarevcu. Završila je studije srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljivala je naučne radove, kratku prozu i poeziju u periodici i antologijama. Radi u biblioteci u Kučevu, gde uređuje književni program „Bibliosalon“.

„(…) jedina šteta koju su mi napravili jeste što su me ubedili u to da mogu lako da postignem sve što želim“, govori glavna junakinja ovog romana. Iskustvo pređašnjih generacija, pogotovo grešaka koje su ostavljene kao svojevrsni amanet, u ovom romanu sukobljava se sa svetom novih generacija nemoćnih da promene ta iskustva ali i isto tako nespremnih da ih prihvate. Tu koliziju Jovana Dišić nenadmašno predstavlja, oslikavajući svet koji okružuje junakinju kroz sjajnu kombinaciju istančane emotivnosti i krajnje duhovitih epizoda, posebno vidljivih u predstavljanju današnje književne scene. Put kroz taj svet gotovo od početka je osujećen (sjajno to autorka opisuje: „Ali šta ako nemaš plan, već si deo tuđeg plana? U šahu to znači da si gubitnik. I u životu je najčešće tako. U umetnosti je to nedopustivo.“), ali i ostvariv, što nam pokazuje ovaj roman. Sjajno balansirajući između hrabro ispisane priče o današnjem svetu, sa svim njegovim manama i vrlinama, ali i odlične slike unutrašnjih previranja glavne junakinje, Jovana Dišić sastavlja izuzetan roman u čijem se čitanju istinski uživa.

Naslov: Vakum
Autor: Jovana Dišić (1987-)
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2022
Strana: 208

Sićušne priče (priredio: Dragan Babić)

Ma koliko delovale krupno, ponekad i neverovatno, brojne promene prolaze gotovo neprimetno. Primera radi, a takvih primera je nebrojeno, promene koje nam donose nove tehnologije deluju potpuno prirodno, toliko da ne možemo ni da zamislimo život bez njih. Pokušajte, samo eksperimenta radi, da zamislite svet bez interneta. Deluje nemoguće, zar ne? Isto tako, verujemo, bilo je u i pređašnjem vremenu kada se menjao način života. Ubrzo nakon elektrifikacije niko nije ni mogao da se seti kako je živeo bez električne energije. Identična stvar je i sa trendovima, skoro je svejedno da li je reč o dominantnim umetničkim, pop-kulturnim, političkim, etičkim, modnim, čak i životnim „modama“. Ipak, kako stvar „ulazi“ ali i „izlazi“ iz mode, pitanje je na koje je teško dati jednostavan odgovor, najpre zato što je to plod brojnih faktora. Na prvom mestu, to je duh vremena, pogotovo zasićenje trenutnim stanjem. Primera radi, gotovo opšte razočarenje nakon Prvog svetskog rata iskoristili su Hitler i Musolini, i to preko obećanja da će brojne nepravde biti iskorenjene. Da su se njih dvojica pojavili koju deceniju kasnije, možda čak i godinu, kada bi društvena situacija bila znatno bolja, veliko je pitanje da li bi uspeli u svojim naumima. U ove društvene trendove svakako treba ubrojati i manipulaciju. Uzećemo za primer kulturnu scenu na ovim prostorima. Za vreme socijalističke Jugoslavije negovao se elitistički pristup kulturi u vodećim medijima. Šund je bio prokažen i odbačen na potpunu marginu. Početkom devedesetih taj trend se preokreće, i šund postaje dominantan u javnom prostoru kao način za manipulaciju najširim narodnim masama, metastazirajući u današnjici, u kojoj se čitava javna scena, posebno politička, pretvorila u svojevrsni rijaliti program. Ali da se vratimo na početak i na našu temu. Jedna od velikih promena trendova odigrala se u našoj književnosti u poslednjih nekoliko decenija. Najjednostavnije rečeno, roman je „progutao“ sve druge žanrove. Da bismo to mogli da shvatimo u potpunosti, treba se vratiti u prošlost. Žanr u kom se okušavaju pisci koje kolokvijalno nazivamo realistima – da krenemo od njih – najčešće je kratka proza. Kultne su pripovetke Lazarevića, Domanovića, Glišića… Identična stvar se dešava i u kasnijim decenijama. Čak i pisci koji su poznati po drugim književnim žanrovima (uzmimo samo kao primer Boru Stankovića i Nušića) ostavljaju vrlo vredne priče. Da se ne govori tek o Andriću i Krleži, koji su najvećim delom pisali kratku prozu. Ne razlikuju se, recimo, ni Dragoslav Mihailović i Danilo Kiš. A opet, ovo nikako stvar utiska, njihovi romani se danas mnogo više čitaju, iako su – naravno, ovo je subjektivan sud –priče neretko vrhunci njihovog stvaralaštva. U današnjici je priča postala „siroče“ književnosti. Manji broj pisaca se okušava u njima, a ako pogledate trenutnu produkciju, roman je sasvim sigurno desetostruko prisutniji od priča. O prodaji, priznanjima i javnoj recepciji tek ne treba trošiti reči. Ipak, priča, barem još uvek, nije mrtva. Sjajno nam to pokazuje antologija „Sićušne priče“ koju je priredio Dragan Babić.

Na samom početku ove knjige susrećemo se sa dobro poznatom kratkom prozom Davida Albaharija. Prate je gotovo oniričke prozne vizije Ivana Antića. Vladimir Arsenijević je zastupljen sa nekoliko kratkih isečaka o svojevrsnom putovanju svetom. Mića Vujačić nam predstavlja snoliku viziju sveta koja se meša sa realnošću. Danica Vukičević donosi potpuno novi pogled na porodične odnose, što čini i Zvonka Gazivoda kroz neobične prozne izraze. Ništa manje obične nisu ni priče Zvonka Karanovića koje ovekovečuju bizarnost našeg sveta. Radmila Lazić je zastupljena sa četiri kratke priče, ispripovedane na razmeđi potpunog eksperimenta i ogoljene emotivnosti. Dragana Mokrin predstavlja duboko istimne svetove žena. Oto Oltvanji nas u svom prepoznatljivom stilu vodi u potpuno novi svet, baš kao što to čini i Srđan Tešin. Enes Halilović donosi priče inspirisane narodnim predanjima i pop kulturom. Oto Horvat predstavlja tri poetske snažne priče. Knjigu zatvara izuzetna priča „Mejson u vazduhu“ Uglješe Šajtinca.

Ako ostavimo na stranu kvalitet priča sabranih u ovoj antologiji, o čemu će još biti reči, njena najveća vrlina je predstavljanje generacijski, poetički, tematski, čak i svetonazorski drugačijih pisaca. Zahvaljujući Draganu Babiću mi pred sobom imamo celovitu sliku današnje književne scene u našoj zemlji, naravno, u jednoj vrsti isečka. Tako su pred nama prozni ekskrementi Zvonka Karanovića, ispisani izuzetno duhovito: „Moja majka nije moja majka. To je neka nepoznata osoba koja, verovatno za novac, glumi moju majku. Kako znam? Uvek me pita kako mi je na poslu. Moja prava majka dobro zna kako nikada, i pored najbolje volje, nisam uspeo da se zaposlim. Ni moja žena nije moja prava žena. Moja prava žena je stidljiva, a ova što je zamenjuje, verovatno i ona plaćena za ulogu, neprestano priča o tome ‘kako poboljšati seks u deset koraka’ i sličnim gadostima koje čita na internetu. To me čini nervoznim.“ Takva vizija sveta prisutna je i u priči Ota Oltvanija: „Ustanem žedan, u mraku natrčim na snajpersku crvenu tačku, odraz lampice za jeftinu struju sa kutije osigurača. Stan igra sa mnom pejntbol“. S druge strane nas čekaju potpuni eksperimenti, ali i poetski snažne priče, od kojih svakako treba izdvojiti priču Ota Horvata „U međuvremenu“, koja je jedna od najboljih u zbirki. Pripovedajući o svakodnevnici, prošlim ratovima, (ne)snalaženjima u današnjici, ali i o repovima prošlosti, autori iz ove zbirke pokazuju nenadmašni literarni talenat, ali i moć priče koju nijedan drugi književni žanr nema. To je mogućnost da se cela ljudska sudbina predstavi na izuzetno malom prostoru, nekada i u samo nekoliko rečenica, o čemu ova knjiga svedoči. O takvoj moći pripoveda i Enes Halilović: „Kaže mi Ivan Cankar da su samo kamenoresci ispekli zanat kratke priče. Oni mogu sve između rođenja i smrti da svedu na jednu crticu.“

Naslov: Sićušne priče
Priredio: Dragan Babić (1987-)
Izdavač: Književna radionica Rašić, Beograd, 2021
Strana: 176

Johanes Anjuru – Udaviće se u suzama svojih majki

Takozvani ne­iz­bežni, pra­ved­ni, od­bram­be­ni, oslo­bo­di­lački – kako se već sve zovu – ratovi uvećava­ju zbor mr­tvih do za­stra­šu­jućih raz­me­ra. A uko­li­ko sve brže i udob­ni­je pu­tu­je­mo i sve bol­je i više pro­iz­vo­di­mo, sa­o­braćajne i in­du­strij­ske nesreće sve više po­sta­ju ne­o­bjav­lje­ni rat sopstve­noj budućno­sti. Ali, kad se sve žrtve pri­rod­nih i ne­pri­rod­nih ne­sreća sa­be­ru, još uvek ih je man­je od žrta­va ljud­skog fa­na­ti­zma. Tako se fa­na­ti­zam, kao ra­di­ka­lan ob­lik n­e­ra­zu­me­van­ja, nepo­zna­van­ja i ne­pri­zna­van­ja dru­gih, jav­lja isto­vre­me­no i kao moćan in­spi­ra­tor isto­ri­je i kao nje­na naj­teža prirod­na ka­ta­stro­fa“, ispisuje Pekić u „Pismima iz tuđine“. Da to nije daleko od istine, pokazaće nam samo nekoliko brojki. Španski grip, najsmrtonosnija zarazna bolest u savremenoj istoriji, odneo je, po procenama, oko pedeset miliona ljudi. Broj žrtava Drugog svetskog rata, takođe po procenama, iznosi oko sedamdeset miliona. Još slikovitije je poređenje druge dve brojke. Do danas je od posledica koronavirusa preminulo oko šest miliona ljudi, otprilike koliko je i Jevreja umoreno tokom Holokausta. Suštinski, ljudski fanatizam je tokom istorije naše civilizacije odneo više žrtava ili je u istoj ravni sa zaraznim bolestima. Naravno, razlika je ogromna. Pojava zaraznih bolesti je posledica prirodnih procesa, dok fanatizam dolazi kao posledica ljudske ludosti, dobrim delom i gluposti. Uostalom, tako se i on, barem kod većine ljudi, i shvata. Mada to možda i nije u potpunosti tačno. Vratićemo se opet Pekićevim „Pismima iz tuđine“: „(…) vla­sti­te mane ima­ju uvek lepša ime­na od tuđih, i uvek bolje raz­lo­ge od tuđih, a po­ne­kad ume­ju da se pre­tvo­re i u vr­li­ne“. Identičan primer je i sa fanatizmom. Dok se fanatizam druge strane shvata kao potpuna ludost i monstruoznost, naš postaje vrlina. Primera radi, a primera je mnogo, navešćemo samo jedan. Nacisti 1943. godine u Poljskoj otkrivaju masovne grobnice u Katinskoj šumi, mesto na kom je sovjetska tajna služba NKVD krajem 1940. pobila oko dvadeset hiljada poljskih oficira, intelektualaca i mnoštva drugih ljudi koji su se protivili sovjetskoj okupaciji Poljske. Otkriće masovnih grobnica je iskorišteno od strane nacističke propagande i predstavljeno kao divljaštvo protiv kog se zapravo Treći Rajh bori. U isto vreme, na istoj teritoriji, baš taj Treći Rajh koji se bori protiv sovjetskog divljaštva sprovodi identičnu stvar, istrebljujući Jevreje, Rome, Slovene i političke protivnike u koncetracionim logorima. Naravno, ovo je samo jedan primer, mada je možda bolje reći matrica ponašanja koja se u beskonačnost nastavlja, pogotovo u današnjici u kojoj smo osuđeni na fanatizme koji nas saleću sa svih strana. Sjajno o tome piše Johanes Anjuru u romanu „Udaviće se u suzama svojih majki“.

Mlada devojka, glavna junakinja ovog romana, članica je terorističke grupe odane Islamskoj državi. Zajedno sa dvojicom muškaraca, ona vrši teroristički napad u jednoj knjižari, sveteći se karikaturisti koji u njoj promoviše „bogohulne“ stripove. Ali nešto polazi po zlu. Napad je propao, devojka je pritvorena, i to u psihijatrijskoj ustanovi. Da sve bude još čudnije, ona tvrdi da dolazi iz budućnosti, još tačnije: buduće Švedske u kojoj država progoni muslimane smeštajući ih u koncetracione logore.

Vešto koristeći dobro poznate distopijske motive iz književnih dela (koliko su to sasvim sigurno Orvel, Haksli, Margaret Atvud i Kurt Vonegat, pogotovo njegovo delo „Klanica 5“), Johanes Anjuru ih sjajno nadograđuje preplićući ih sa nimalo prijatnom slikom današnjice. Izuzetno predstavljajući unutrašnji svet svojih junaka i tražeći koren silnih nezadovoljstva koji su ih odveli na stranputicu fanatizma, autor nas malo po uvodi u društvenu i političku ludnicu savremenog sveta. A u toj ludnici koren svih muka, kao po običaju, predstavlja pitanje pripadnosti i identiteta sa kojim junakinja ovog romana mora da se suoči: „Šveđanin si ako Šveđani misle da si Šveđanin, to smo naučili na časovima o vrednosti. Ja nisam Šveđanka zato što sam muslimanka, i tako to. Ali ko je zapravo pravi Šveđanin, onaj koji je odlučio da su drugi Šveđani?“

Johanes Anjuru, jedan od najistaknutijih savremenih švedskih književnika današnjice, rođen je u mešovitom braku. Nakon studija se posvećuje književnom radu. Objavio je nekoliko zbirki pesma i romana koji su dobili velike pohvale kritike. Za roman „Udaviće se u suzama svojih majki“ dobio je nagradu „Avgust“, najznačajnije švedsko književno priznanje.

Rat oko toga šta je rat, a šta mir“, ispisuje Anjuru u ovom romanu najsažetije moguće karakterišući ludnicu sveta u kojoj živimo. Bespoštedno opisujući islamski fanatizam, pogotovo njegovu ekspanziju nakon nastanka čudovišne Islamske države, on u ovom romanu traga odakle on izvire, i to govoreći o stanovnicima Evrope koji su mu se priključili. U isto vreme, on isto tako bespoštedno opisuje fanatizam druge strane, podjednako opasan i užasan (setimo se samo Brejvika), pogotovo ukoliko bi on zavladao, donoseći ništa bolji svet. Na uzbudljiv i književno vredan način, suprotstavljajući dva fanatizma jedan drugom, Anjuru zapravo pokazuje da su razlike među njima samo kozmetičke. Koren im je isti, baš kao i način manifestovanja, ali i posledice. Pre svega je to uništenje ljudi koje obuzme (tome i znakovit naslov dela), ali i mnoštva drugih ljudi koji ih okružuju. Sjajno to Anjuri u ovom izuzetnom romanu iskazuje: „Više ne postoji niko ko bi mogao tvrditi da ga poznaje, da zna ko je. On ne pripada nikom. On je niko. Čudovište.“

Naslov: Udaviće se u suzama svojih majki
Autor: Johanes Anjuru (1979-)
Prevela: Milena Podolšak
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 253

Agota Krištof – Nepismena

„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima“, ispisuje Danilo Kiš u jednom svom eseju. Upravo će u njima Danilo Kiš stati u odbranu autobiografskih dela, pogotovo u trenutku kada je književnu scenu – a govorimo vremenu od pre četiri i više decenija – zapljusnuo niz autobiografskih romana. Situacija je u međuvremenu doživela ne samo nepromenjena, naprotiv, čini se da je postala višestruko gora. Da ne bude zabune, ovde ne govorimo o autofikciji, kako je u skorije vreme žanrovski određen dobar deo književnih dela, pre svega nakon pojave Karla Uvea Knausgora i njegove „Moje borbe“. Ovde je više reč o moru romanesknih, manjim delo i kratkoproznih dela koje svoje postojanje zasnivaju isključivo na biografskim motivima života autora. Naravno, to je legitimno, ali problematično je, nazovimo to uslovno, uverenje da će nečija sudbina, ma koliko u svojoj biti bila zanimljiva ili se barem autoru činila da je zanimljiva, doneti romaneskni potencijal. I tu se vraćamo na početak, na Kišov citat. Redukcionizam koji izvire iz ovakvog shvatanja literature donosi suženi pogled, suštinski irelevantan za svakoga osim za autora tog dela. Razume se, tu je, kako Kiš navodi, milost uobličenja koja i od naizgled potpuno obične sudbine može da napravi literarno remek-delo. Nema boljeg primera za to od već pomenute „Moje borbe“ Karla Uvea Knausgora. Ako bi se isključivo gledala fabula ovog dela, to bi bila krajnje dosadna priča o sredovečnom umetniku i „mukama“ uređenog skandinavskog društva, nešto potpuno irelevantno, pogotovo za ove prostore u kojima te „muke“ deluju smešno. Ipak, Knausgorov literarni genij uspeva da od te „nezanimljive“ priče napravi knjigu koja izaziva istinsko divljenje. Problem već nastupa sa onima koji taj talenat nemaju, ali tu postoje rešenje, ono koje Kiš „predlaže“ u svojim esejima govoreći o „rehabilitaciji“ autobiografije. Biografija, pogotovo autobiografija, lišena želje za romanesknim potencijom koliko i mišljenja da pojedinačna sudbina može da predstavlja umetnost sama po sebi, ali i ambicije da će ta sudbina izazvati promenu sveta, ponekad predstavlja mnogo snažniju stvar. Pogotovo onda kada je ispisana vrsnim jezikom kakav je slučaj sa autobiografijom Agote Krištof.

Predstavljajući svoj život, Agota Krištof se vraća u dane najranijeg detinjstva opisujući kako je ono izgledalo. Detinje upoznavanje sa svetom, pogotovo sa knjigama koje će joj promeniti život, smenjuje užasni životni ponor posle očevog hapšenja u staljinističkoj Mađarskoj. Opisujući docnije godine, prinudni boravak u školskom internatu za siromašne, ali i užasne prilike koje su je nagnale na beg, Agota Krištof nas vodi ka kulminaciji – životu u emigraciji.

Nastali po porudžbini jednog švajcarskog lista, delovi ove knjige kasnije su spojeni i pretvoreni u jedinstveno delo. Zadržavajući prepoznatljiv stil, fokusiran na događaj, bez prevelikog opisivanja i gotovo bez ikakve emotivne angažovanosti, Agota Kristof nas lagano uvodi u priču, od detinje lagodnosti do pripovesti o porazu života u nevoljnoj emigraciji: „I tu počinje pustinja. Društvena i kulturna pustinja. Nakon ushićenja posle revolucije i bekstva slede tišina, praznina, nostalgija za danima u kojima smo imali utisak da nečemu važnom doprinosimo, možda i nečem istorijskom, nostalgija za našom zemljom, za porodicom i prijateljima. Očekivali smo da će se nešto desiti kada stignemo ovde. Nismo znali šta da očekujemo, ali sigurno nismo ove sumorne radne dane, ove tihe večeri, taj skamenjeni život, bez promene, bez iznenađenja, bez nade. Materijalno, živimo malo bolje nego ranije. Imamo dve sobe umesto jedne. Imamo dovoljno hrane i uglja. Ali u poređenju s onim što smo izgubili, ovo je skupo plaćeno.“

Agota Krištof je rođena u Mađarskoj. Posle sovjetskog gušenja mađarske revolucije emigrira u Švajcarsku. Radiće godinama u fabrici satova. Debituje sa romanom „Velika sveska“ (1986), koji joj donosi internacionalnu slavu. Slede romani „Dokaz“ i „Treća laž“ koji upotpunjuju „Blizanačku trilogiju“ (Dereta, 2018). Napisala je još nekoliko romana, drama, kao i jednu knjigu memoarske proze. Na srpski je pored „Blizanačke trilogije“ preveden i njen roman „Juče“ (Gradac, 2011). Dobitnica je niza priznanja za književno stvaralaštvo. Preminula je 2011. godine.

 „Želja za pisanjem će doći kasnije, kad se nit detinjstva bude prekinula, kad dođu teški dani, kad stignu godine za koje ću reći: ‘Nisu mi drage’“, ispisuje Agota Krištof u ovoj knjizi, tražeći trenutak u kom je pisanje postalo ne samo njena životna preokupacija, već i način da se život nekako odživi. Suštinski, ako bismo gledali sadržaj ove knjige, ona je priča o pisanju, ali i o čitanju, ponajviše o prelazu iz jednog u drugi jezik, i to krajnje nevoljno. Napisana bez velikih ambicija, gotovo kao biografska građa – kako navodi Bojan Savić Ostojić u pogovoru knjige koju je, uzgred, sjajno preveo – ova knjiga pre svega pleni nedostatkom „ambicioznosti“. Agota Krištof ispisuje svoju životnu priču, bremenitu nimalo prijatnim događajima, ne misleći da će ona promeniti svet, kako često pisci biografskih štiva misle. Fokusirana na priču, na stvarnost koja je okružuje, gotovo telegrafski ona nam predstavlja svoj život, stvarajući u isto vreme – verovatno i ne znajući za to – sjajnu autobiografiju, delo koje nam veličanstveno predstavlja sudbinu ne samo jedne osobe, već i cele jedne generacije koja je pod teretom političkog ludila morala da pobegne iz svoje zemlje, ali i pisaca kojima je takva sudbina posebno teška: „Kakav bi mi bio život da nisam napustila svoju zemlju? Teži, siromašniji, sigurno, ali takođe društveniji, ne toliko rastrzan, možda i srećan. Ali sigurna sam u to da bih, gde god da sam se našla, pisala, na bilo kom jeziku.“

Naslov: Nepismena
Autor: Agota Krištof (1935-2011)
Preveo: Bojan Savić Ostojić
Izdavač: Nojzac, Novi Sad, 2022
Strana: 60

Pročitajte i prikaz „Blizanačke trilogije“ Agote Krištof

Jozef Škvorecki – Gorak svet

Koliko je nostalgija kompleksna, neretko i potpuno varljiva stvar, najbolje će nam pokazati sećanje na prohujale autokratske i diktatorske režime. Tako, recimo, u nedavnoj anketi preko 50 posto Rusa gleda pozitivno na Staljinovu ličnost. On se, pre svega, posmatra kao pobednik u Drugom svetskom svetu i vođa koji je uspeo da održi veliku imperiju. Čak i kada se pomenu ogromni zločini koji su počinjeni u njegovo vreme, pre svega je to Gulag, ali i užasno siromaštvo, to se posmatra kao potpuno nebitna stvar. Koliko je to pre svega posledica državne propagande u kojoj se Staljin veliča, to delom proizilazi iz nekakve fascinacije velikim vođama. Čak se i docnije godine Sovjetskog Saveza pozitivno percipiraju. Identična stvar je i, recimo, sa Rumunijom. 48 posto današnjih Rumuna posmatra Nikolaja Čaušeskog kao pozitivnu istorijsku ličnost, a njegovo vreme, iako obeleženo užasnim životom, znatno boljim u odnosu na današnjicu. Isto važi i za prostor nekadašnje Istočne Nemačke, doduše, to je u manjem procentu. U čemu je stvar? Pre svega je sećanje na nekakvu vrstu sigurnosti koja je bila prisutna u prošlosti, za razliku od nesigurnosti kojom je obeležen današnji život. Iako je život bio znatno siromašniji, posao je bio siguran, kakva-takva primanja su bila obezbeđena, a stambeno pitanje se drugačije rešavalo. Što se tiče obračuna sa političkim neistomišljenicima, to se posmatra kao potpuno nebitna stvar, nešto što se dešava drugima, neretko i kao ono što su „pobunjenici“ zaslužili. Ideal malograđanskog života u kom je konformizam ustoličen kao najveća vrednost, ali i infantilno posmatranje sveta u kom se ocu nacije ustupa pravo potpunog upravljanja najviše doprinose tome. Računajte tu i svojevrsni izbor između slobode i sigurnosti u kom će većina pre odabrati sigurnost, ma kakva ona bila, nego slobodu koja po svojoj suštini predstavlja neizvesnost. Sjajno je to izrazio Dostojevski u pismu svom bratu: „Moj jedini cilj je da budem slobodan. Sve sam žrtvovao tome. Ali često, vrlo često, razmišljam o tome šta će mi sloboda omogućiti… Šta ću činiti sam, usred nepoznate gomile?“ Iz baš te žudnje sa nekadašnjom sigurnošću najvećim delom proizilazi nostalgija za prošlošću, pogotovo u zemljama u kojima ta prošlost i nije zapravo bila toliko svetla. Kako je ona zaista izgleda sjajno nam pokazuju priče Jozefa Škvoreckog.

Podeljena u dva dela, zbirka priča „Gorak svet“ nam predstavlja život Čehoslovačke pre i posle Drugog svetskog rata. Tako se u prvom delu Škvorecki fokusira na intimne priče običnih ljudi, njihove predratne živote, ali i silne nesreće koje su došle nakon izbijanja rata. Posebno su potresne priče o Jevrejima i njihovom stradanju tokom Holokausta. U drugom delu knjige je nova stvarnost pred nama. Borba za golo preživljavanje u prvim godinama staljinističkog komunizma sjedinjena je ništa manjom borbom za slobodom.

„Pošto je slika samo obuhvat trenutka, nema u njoj ni prošlosti, ni budućnosti. Zato može da bude lepa“, ispisuje Škvorecki u jednoj od priča u ovoj zbirci. Upravo te slike, ispisane sjajnim stilom – polazeći od detinje začuđenosti u prvom delu knjige spram sveta koji se ne razume u potpunosti, ali sveta koji itekako menja sudbinu, pa sve do drugog dela knjige u kom je detinja zbunjenost smenjena zalaskom u svet u kom se nekako mora snaći – najveća su vrednost ovih priča. Ispisane čudesnom mešavinom realističkog uvida u stvarnost i lakrdijskog, gotovo švejkovskog pogleda na svet, priče iz ove zbirke uspevaju da zadrže vedrinu čak i u opisivanju najvećih tragedija. Da sve to osetimo i na srpskom jeziku pobrinuli su se Svetozar i Aleksandar Ilić kroz izvrstan prevod knjige.

Jozef Škvorecki, jedan od najistaknutijih čeških pisaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Nahod. U toku gimnazijskog školovanja je regrutovan i na frontu će provesti više od godinu dana. Nakon rata radi kao redaktor u nekoliko čehoslovačkih listova. Posle objavljivanja romana „Kukavice“ zadobija veliku slavu, ali mu ovaj roman donosi i velike neprilike sa tadašnjim režimom. Nekoliko knjiga mu je bilo cenzurisano, a par njih su i zabranjene. Zbog toga emigrira u Kanadu 1968. u kojoj će živeti do smrti. Pored bogatog pripovedačkog i romanesknog i pripovedačkog dela, Škvorecki je ostao i upamćen kao izdavač brojnih dela pisaca disidenata iz Istočne Evrope.

„Takav je već ovaj svet, hteo sam da joj kažem. Izgrađen je na ravnodušnosti. Dira nas možda samo literatura. Glupavo, štampano, sentimentalno pripovedanje može da nam natera suze na oči. Ali stvarnost, ono što se događa oko nas, sada i ovde, to nas nikada neće dirnuti“, govori jedan od junaka Jozefa Škvoreckog. Gorčina tog sveta, silne nedaće proizašle iz ratnog ludila, ali i posleratne diktature u Čehoslovačkoj, zadobijaju sjajno predstavljanje u ovoj knjizi. Pred nama je slika vremena za kojom ne samo ne da treba da se žali, već i vreme koji nikako ne sme da se ponovi. Pišući priče o njemu Škvorecki pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i duboku ljubav prema ljudima, pogotovo prema onima koji pate ili stradaju, baš kako to sam pisac u jednoj priči ispisuje: „Uvek je imao taj tihi glas, taj glas koji čujem do danas, dok su oni snažni, zdravi vojnički glasovi odavno nestali u prezrenju vremena.“

Naslov: Gorak svet
Autor: Jozef Škvorecki (1924-2012)
Preveli: Svetozar Ilić i Aleksandar Ilić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2016
Strana: 295

Vesna Kapor – Nebo, tako duboko

Sva spoznaja sveta ne vredi tih suzica detenceta koje upućuje ’bogi’. Ne govorim o mukama odraslih, pojeli su jabuku i, dođavola s njima, neka ih đavo sve nosi, ali ona, ona!“, čuvene su rečenice koje Dostojevski ispisuje u „Braći Karamazovima“. Možda je ovo i najbolji način da se započne priča o stradanju nevinih, posebno dece, temi koja već vekovima privlači pažnju brojnih mislilaca, neretko i umetnika, toliko da je postala predmet potpuno zasebne filozofske i teološke grane teodiceje, čiji je začetnik Lajbnic, filozof poznat po tvrdnji da je ovaj „svet najbolji svet od svih mogućih svetova“. Kako, ipak, pomiriti te direktno suprotstavljane kategorije – najbolji svet u kom stradaju nevini – postaje zadatak mnogih. Ovo je još teže za religiozne ljude, ali tu, svakako, postoje izuzeci. U dualističkim religijama svet je poprište borbe i zla, otuda i čuvena manihejska podela, pa se stradanje nevinih može pripisati „mračnoj sili“. Slična stvar je i sa starozavetnim bogom koji je daleko od pojma dobrote, kako se ona docnije shvata. Starozavetni bog je surov, osvetoljubiv, ne libi se da naredi masovne pokolje nevinih, tako, recimo, po povratku Jevreja u obećanu zemlju naređuje pokolj muškaraca, žena, dece, čak i životinja. O stradanju nevinih starozavetne knjige daju i lakonsko rešenje: „Oci njihovi jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi“. Ova monstruoznost je postala gotovo opšte mesto, pa i danas nemali broj ljudi, pogotovo na ovim prostorima, veruje u nekakva porodična prokletstva u kojima potomci „okajavaju“ grehe svojih predaka. Problem već nastupa u hrišćanstvu, pogotovo što je određenje hrišćanskog boga kao dobrog nespojivo sa stradanjem nevinih. Neko rešenje je biblijska skaska o praroditeljskom grehu koji svi ljudi ispaštaju, ali i sloboda volje koju bog daje ljudima, pa bog, iako beskrajno dobar, tu slobodu ne uskraćuje čak i ako ljudi zlo čine. I tu se vraćamo na početak priče, na pitanje pred kojim je poklekao junak Dostojevskog. Ako se nekako može opravdati stradanje odraslih, kako prihvatiti stradanje i patnju dece? Odgovori su raznoliki, ali nikada potpuni i pred njim su poklekli čak i duboko religiozni ljudi, kakav je sigurno bio Dostojevski. Tim pitanjem se bavi i literatura. Izdvojićemo samo nekoliko amblematičnih primera. Mađarski nobelovac Imre Kertes stradanje nevinih u Holokaustu smatra za svojevrsni kraj sveta, govoreći u romanu „Kadiš za nerođeno dete“ da je stvaranje dece u svetu posle Aušvica zločin ravan Aušvicu. Užasavajuću sliku stradanja dece tokom Drugog svetskog rata daje nobelovka Svetlana Aleksejevič u knjizi „Poslednji svedoci“. Sa tim užasom suočava se i Nik Kejv na svoja poslednja dva albuma, pokušavajući da pronađe bilo kakav smisao nakon tragične smrti sina. Tim nimalo prijatnim pitanjem bavi se i Vesna Kapor u romanu „Nebo, tako duboko“.

Tara, junakinja romana „Nebo, tako duboko“, umire ne napunivši ni dvadeset godina. Priča o njoj, njenoj bolesti, smrti, ali i suočenju sa ovom tragedijom daje se iz tri ugla – majčinog, očevog i naratorke iz trećeg lica koja zakriljuje pripovest.

„Ali, reči su male, reči su krhke. I tu gde je dijafragma, neprestano treperi neko klupko, u čvorovima sećanja, i šire se talasi vreline, od kojih naviru suze. Čovek nikad ne zna koliko može voleti“, piše Vesna Kapor. Suočenje sa smrću devojčice, nezamislivom tragedijom koja svet nemilosrdno menja u ovom romanu data je kroz lirsko pripovedanje, najpribližnije stvaralaštvu Miloša Crnjanskog. Vesna Kapor se ne bavi racionalnim seciranjem smrti (kako to, recimo, čini Handke u „Nesreći bez želja“), ne pokušava da odgonetne kako je do te smrti uopšte moglo da dođe, da se vratimo na početak teksta, ona govori o smrti kao svedok užasu, neko ko predstavlja tu tragediju kroz lirsku tugovanku, pokušaj da se silni emotivni jed izbaci iz sebe ne bi li on zadobio bilo kakav smisao.

Vesna Kapor je rođena u Nevesinju. Nakon završenih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu posvećuje se književnom radu. Objavila je do sada roman „Tri samoće“ i zbirke priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“, „Venac za oca“ i „Kao što i vama želim“. Za svoje stvaralaštvo je dobila niz domaćih priznanja, među kojima je i nagrada „Meša Selimović“ za roman „Nebo, tako duboko“, a dela su joj prevedena na nekoliko jezika.

„Grad bruji u svojoj monotoniji. Grad vrišti od mračnih misli, od teških koraka; kao gubavac, sav od naših rana, od našeg krkljanja; zaudara na znoj; škripi od razularenih motora, besnih kočenja; drhti od straha, i raste, neumoljivo raste. U svom raspadanju“, ispisuje Vesna Kapor predstavljajući svet posle smrti junakinje Tare. Užas praznine, da iskoristimo nekadašnji prevod naslova čuvene Handkeove knjige „Nesreća bez želja“, ono je sa čim moraju da se suoče roditelji umrle devojčice. Klizeći neprestano između sećanja na junakinju, njenu detinju nevinost, ali i sve što je još ona mogla doživeti, Vesna Kapor tka pripovest o (ne)mogućstvu prihvatanja smrti nevinih i silnoj praznini koja ostaje nakon takve smrti. Utehe nema, sem možda u sećanjima na prošlost, a pokušaj da se razumno prihvati užas ovakve tragedije nemoguć je, baš kao što je i nemoguća sama tragedija. Ostaje samo bol i pokušaj da se ispiše priča o tom bolu, u čemu Vesna Kapor uspeva u ovom romanu: „Vidim te, u sunčanom trenu, u učionici, kako obuhvataš prostor, i prisutne, opijaš ih i ovijaš, rečima: Nemam više vremena, a nemate ga ni vi. Potom se, lagano, okrećeš prema prozoru, zagledana u beskraj, u plavet izvan zidova, i kažeš: A, nebo je tako duboko.“

Naslov: Nebo, tako duboko
Autor: Vesna Kapor (1965-)
Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd, 2021
Strana: 98

Slobodan Šnajder – Doba mjedi

Najveći broj zamerki upućenih na račun ovogodišnjeg dela nagrađenog NIN-ovom nagradom – i to ako zanemarimo puritanske povike na društvenim mrežama na vulgarnosti i psovke, neko ljudima napokon treba da objasni da je devetnaestovekovno shvatanje književnosti nestalo, baš kao i devetnaesti vek – odnosilo se na samu formu. Po njima je roman Milene Marković zapravo poema, a ne roman. Prilično slična, ako ne i ista povika bila je upućena na račun još jedne skorije dobitnice NIN-ove nagrade, čiji su roman pojedinci proglašavali za dramski tekst. U čemu je stvar? Prvenstveno u shvatanju samoga romana koje je rigidno. Da to nikako ne sme da bude slučaj najbolje nam pokazuje istorija romana kao književnog žanra. On od svog nastanka neprestano menja formu. Na samim počecima su to najčešće bili tekstovi u stihu, od kojih je sasvim sigurno najpoznatiji „Aleksandrina“. Ako bismo gledali po ovome, delo Milene Marković ne samo da je roman, već je i roman koji se vraća osnovama žanra. Ipak, roman se najčešće ne shvata tako. Naprotiv. Sličan slučaj je bio i sa gotovo opštom povikom na dodeljivanje Nobelove nagrade Bobu Dilanu, i to najčešće pod krinkom tvrdnje da Dilan nije pesnik već muzičar iliti još preciznije sa argumentacijom da njegove pesme nisu pesme, već muzičke numere koje, jelte, nemaju nikakve veze za poezijom. Ali da se vratimo na stvar. Roman se posmatra na osnovu uzora koji su postavili veliki pisci devetnaestog veka, pre svega Flober, Igo ili Tolstoj. Ipak, čak i u njihovom slučaju, roman se različito shvata. Ovi pisci su svoje romane koristili kao poligone za nadogradnju samoga žanra i njegovo redefinisanje. Tako, recimo, Igo u „Jadnike“ ubacuje stotine strana tekstova koji nemaju nikakve veze sa zapletom, uključujući tu i eseje o pariskoj kanalizaciji, rimokatoličkim verskim redovima, beskućnicima… O silnim Tolstojevim istorijskim i esejističkim digresijama tek ne treba trošiti reči. Sličan primer je i sa Manconijevim „Verenicima“, pogotovo poglavljem o kugi koje je i dan-danas jedan od najboljih prikaza ljudskog suočenja sa zaraznim bolestima. Suštinski, roman od svojih početaka teži izmicanju svim okvirima. To nam najbolje pokazuje dvadeseti vek u kom je roman kao žanr doživeo tektonske promene, čemu je najveći reprezent verovatno najznačajniji roman savremenog doba „Uliks“. Džojsovim putem nastavljaju brojni pisci u isto vreme nadograđujući roman kao žanr, ali i nastavljajući da slede bogatu romanesknu tradiciju. To nam pokazuje i roman „Doba mjedi“ Slobodana Šnajdera.

Predstavljajući istoriju slavonske porodice Kempf, Slobodan Šnajder nas na početku knjige odvodi u drugu polovinu osamnaestog veka, otpočinjući priču o Georgu Kempfu, praocu porodice, koji se doseljava u Slavoniju tokom kolonizacije koju sprovodi Marija Terezija. Prateći dalju istorije porodice susrećemo se sa centralnim likom romana mladim Georgom Kempfom, praunukom osnivača porodice, slavonskim Nemcem koji mora da se suoči sa užasom Drugog svetskog rata. Opisujući njegovo prisilno regrutovanje od strane nemačkog okupatora, borbe na Istočnom frontu, ali i docniji beg i povratak u socijalističku Jugoslaviju, Šnajder ispisuje veličanstveni roman.

Delom nastao na osnovu porodične priče (glavni junak romana Georg Kempf je zapravo Šnajderov otac Đuro Šnajder), roman „Doba mjedi“ tu porodičnu skasku proširuje, pretvarajući je u pripovest o jednom vremenu. Tome, uostalom, i sam naslov dela. Da bi uspeo u tome, Šnajder pravi sjajno kompoziciono rešenje, u kom se sastavljaju ne samo epohe i predeli, već i različita pripovedanja. Tako imamo pripovedača iz trećeg lica čiji se glas neprestano meša sa pripovedačem iz prvog lica, junakovim sinom, samim Šnajderom, ali i glas još uvek nerođenog deteta, mada je tačnije reći još uvek nezačetog deteta koje će kasnije postati narator. Sjajno preklapanje narativnih strategija sjedinjuje se sa autorovim talentom da nimalo jednostavne istorijske događaje i epohe (kako sam Šnajder kaže: (…) jer je to doba kad se krajnosti još više razmiču kako bi mogle udariti jedna na drugu do istrebljenja“) predstavi kroz nenadmašne literarne slike. Jedna od njih je i ova: „Sunce se u taj hip podiglo iznad tamnog ruba krošnji: kakav blistav trenutak svijeta! Koliko ljepote koja ne služi ničemu! Sve što je bilo konkretno, zadržano u svojoj boji i u svojoj meri, što je imalo čvrste siluete, sada se rastvara u suigri modrine i pozlate. (…) Sve to skupa, cijeli taj spektakl, nema nikakvog smisla i baš je zato prekrasan.“

Slobodan Šnajder, jedan od najistaknutijih savremenih hrvatskih književnih stvaralaca, rođen je u Zagrebu. Nakon studija filozofije i anglistike posvećuje se novinarskom i književnom radu. Do sada je objavio nekoliko knjiga proze i eseja. Njegove drame su izvođene na brojnim scenama. Proslavila ga je drama „Hrvatski Faust“ koja je pored brojnih pohvala doživela i ništa manje napade zbog predstavljanja nimalo prijatne slike zagrebačkog života tokom Drugog svetskog rata. Za roman „Doba mjedi“ dobio je niz regionalnih priznanja, a ova knjiga je prevedena na više od deset evropskih jezika.

U ime ideje u Dobi mjedi počinjuju se nepojmljivi užasi. Još su gori oni koje su prisiljene činiti same žrtve. A najgori oni koje žrtve čine po svom izboru i volji“, piše Šnajder u ovom romanu. Ispisujući sudbinu svog junaka, slavonskog Nemca kog njegovi sunarodnici, s kojima on inače gotovo ništa nema, odvode u rat, Šnajder predstavlja svojevrsno ludilo međunacionalih odnosa u dvadesetom veku, još više pojačano posleratnom slikom progona Nemaca. Na tom ratničkom putu junak romana će doživeti nezamislive užase i okrutnosti, opisane na naturalistički način nalik čuvenoj „Obojenoj ptici“ Ježija Kosinskog, u nekima će i sam učestvovati, žudeći za drugačijim svetom: „Ja bih želio jedan svijet koji više napokon ne bi trebalo spašavati.“ Naravno, ne treba izgubiti iz vida da je ovo pre svega porodični roman, predstavljanje više od dva veka istorije na ovim prostorima, i to izvedeno na blistav način. Upotrebom brojnih narativnih tehnika, nekada na granici potpunog eksperimenta, ali i korišćenjem starih modela pripovedanja, pre svega je to žanr porodične hronika, Slobodan Šnajder pokazuje – da se vratimo na početak – koliko je romanu kao žanru dragoceno  održavanje tradicije, ali i njeno unapređivanje. Rezultat je ovo veličanstveno delo, sasvim sigurno jedan od najboljih romana na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija, pripovest koja na izuzetan način ispisuje priču o ludilu našeg sveta: „Ratovi su uvijek isti, sve vojske čine isto već tisućljećima… Pijana rulja skače na žene, siluje se u svakom kokošinjcu… Muškarci koji se pokušavaju boriti postaju robovi. (…) Ovde je zbjeg ključna figura egzistencije.“

Naslov: Doba mjedi
Autor: Slobodan Šnajder (1948-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2021
Strana: 376

Danilo Kiš – Iz prepiske

Jedno od najvećih, ako ne i najveće otkriće na književnoj sceni u poslednjih nekoliko godina bilo je objavljivanje romana „Idi postavi stražara“ Harper Li. Pored brojnih ljudi kojima se ovaj roman nije svideo zbog promene perspektive gledanja na stvarnost u odnosu na znatno poznatije delo Harper Li „Ubiti pticu rugalicu“ – pre svega je to skidanje oreola sveca glavnom junaku – pojava ove knjige je izazvala najviše kontroverzi usled pitanja kako je ona uopšte došla do publike. Kako su pojedini tvrdili, što se na kraju ispostavilo kao potpuna neistina, roman je objavljen tako što je „iskorištena“ autorkina staračka nemoć. Sasvim sigurno će brojne reakcije izazvati i objavljivanje Selindžerovih rukopisa koji su najavili njegovi naslednici. Ako je verovati novinskim napisima, Selindžer je nakon dobrovoljnog napuštanja književnosti – i to posle neverovatnog uspeha „Lovca u životu“ – nastavio da piše, i to sve do smrti. Šta će od svega toga na kraju biti ostaje tek da se vidi, ali burne reakcije sigurno neće izostati. I tu dolazimo do naše teme, dela koja su nakon smrti autora ugledala svetlost dana. Zašto su nam ona toliko zanimljiva, nekada postajući i tema najšire javnosti? Odgovor je lak. To je mogućnost da se još jednom sretnemo sa delima pisaca koje izuzetno cenimo. Ako ostavimo na stranu književnike kolokvijalno nazvane „piscima jedne knjige“, kratki životni vek i užasni uslovi u kojima su pisci stvarali dobrim delom su doprineli da njihova dela ne ugledaju svetlost dana. Takav je, recimo, slučaj sa velikim Bulgakovom i „Majstorom i Margaritom“ koja je prvi put objavljena čak dvadeset i pet godina nakon smrti autora, i to u cenzurisanom izdanju, a potpuna verzija romana je izašla tek 1973. Možete li samo da zamislite koliko bi literatura dvadesetog veka bila siromašnija bez ovog istinskog remek-dela? Sličan primer je sa delom Džona Kenedija Tula „Zavera budala“ koje je izašlo nakon samoubistva autora, kao posthumno izdanje koje je priredila njegova majka. Identičan primer je i sa Silvijom Plat, koja je baš kao i Džon Kenedi Tul dobila Pulicerovu nagradu za posthumno objavljeno delo. Prerani odlazak pisaca nas je u brojnim slučajevima lišio velikih knjiga. Probajmo samo da zamislimo nastavak priče o Njegovanima koji je omela prerana Pekićeva smrt. Koliko je toga još mogao da nam pruži Danilo Kiš pokazuje nam njegova posthumno objavljena knjiga priča „Lauta i ožiljci“ o kojoj smo pisali na ovom mestu. O tome svedoči i knjiga „Iz prepiske“.

Podeljena u nekoliko celina, nazvanih po piščevim delima, knjiga „Iz prepiske“ nam donosi korespodenciju Danila Kiša koju je priredila Mirjana Miočinović. U prvom delu su to zvanična pisma državnim organima. Drugi deo knjige nam donosi porodična pisma – najdragocenije je pismo Kišovog oca koje će postati osnova „Peščanika“ – ali i prepiska sa brojnim prijateljima. U četvrtom delu data je prepiska sa izdavačima, prevodiocima i teoretičarima. Na samom kraju knjige data je prepiska o sporu oko „Grobnice za Borisa Davidoviča“, ali i dokumentacija vezana za kandidovanje Kiša za Nobelovu nagradu.

            Iz Kišovih pisama i pisama njegovih prijatelja, saradnika i savremenika sklapa se najbolja i najpotpunija piščeva biografija. Nastajala sporadično, konkretnim povodima, ta nehotična biografija odaje utisak spontanosti i odsustva naknadne pameti, životnosti i autentičnosti. U biografijama često sve biva suviše logično i predvidljivo, iz jednog događaja sledi naredni, životni put pisca prikazuje se kao jedini mogući. U ljudskim životima je, međutim, retko kada tako“, ispisuje Gojko Božović u predgovoru knjige. I zaista, čitajući Kišova pisma mi pred sobom piščev život neulepšan kasnijim hagiografskim oblikovanjem, već u svom autentičnom obliku koji nam pruža dragocenu priliku da vidimo kako je on zapravo izgledao, ali i koliko je on uticao na brojne ljude, pre svega na one koje su istinski cenili njegovo stvaralaštvo. Jedna od njih je i Ivet Biro koja u pismu komentarišući jedno Kišovo delo možda na najbolji način karakteriše opus ovog velikog pisca: „Od njene mudrosti samo joj je tuga veća (…)“

Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu odlazi na Cetinje gde će završiti gimnazijsko školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš piše polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.

Odlične kritike i mali odziv čitalaca. Verovatno je greška u samim knjigama, u meni, s jedne strane. S druge strane, publika ne boli takve knjige kao što su moje, one su ‘teške’, one govore o ozbiljnim stvarima, u njima nema bračnog trougla, seksa, i ‘na kraju su se uzeli’ itd. Publika hoće da se zabavlja, da zaboravi, a ja je podsećam i maltretiram“, ispisuje Danilo Kiš u jednom pismu govoreći o recepciji svojih dela. Svojevrsna otvorenost, nekada i bespoštednost prema samome sebi i svom delu, jedna je od najbitnijih karakteristika ovih pisama. Ona nam u isto vreme otvaraju svojevrsna skrivena vrata, tako da možemo da vidimo kako je izgledao proces nastanka brojnih Kišovih dela. Tu je i dragoceno podsećanje na jednu od najvećih svinjarija jugoslovenske književne scene, aferu nakon objavljivanja „Grobnice za Borisa Davidoviča“, koja je sigurno doprinela Kišovoj preranoj smrti. Na samom kraju knjige nalazi se i dragoceni zapisi o delima koje je Danilo Kiš planirao da napiše. Zahvaljujući predanom radu Mirjane Miočinović pred nama se nakon tri decenije od Kišove smrti prvi put pojavljuju njegova pisma, pravi dar za sve poštovaoce njegovog književnog dela. Pored novog pogleda na Kišov život, ona je i pravi brevijar Kišovih razmišljanja o književnosti, baš kakvo je i: „Ako je ‘angažman’ gledanje istini u oči, otvaranje očiju, hrabrost da se gleda otvorenih očiju na svet, i da se prizna poraz svih iluzija, onda je ona ‘angažovana’. Literatura nije opijum za narod. (…) Jednačina se može, dakle, postaviti i ovako: ako jedna knjiga ukazuje na repeticiju, na identičnost zla, onda ona ukazuje na repeticiju i identičnost zla. Šta iz toga može, ako može, čitalac da izvuče? OPREZ I SUMNJU. Intelektualni oprez i intelektualnu sumnju. Dakle, to je takođe nekakav angažman. Kad iz jedne knjige zari opomena: ne budi ovca!“

Naslov: Iz prepiske
Autor: Danilo Kiš (1935-1989)
Priredila: Mirjana Miočinović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2021
Strana: 632

Pročitajte i prikaze Kišovih dela „Lauta i ožiljci“ i „Goli život“