Reči od mramora – Robert Hodel

U svakom ljudskom životu postoje trenuci koji određuju naše postojanje. Nekad je to minorna, skoro neprimetna stvar. Odluka naših roditelja da se presele u neku drugu zemlju, uzmimo ovo kao primer, odrediće naše postojanje. Iako ovo već zalazi u one nezahvalne priče „šta bi bilo kad bi bilo“, pokušajte da zamislite kako bi vaš život izgledao da se to odigralo. Ovo pitanje je posebno zanimljivo za literaturu. Mi ćemo ovde izdvojiti roman „Noć bez svitanja“ Dženi Erpenbek u kom se daje pet varijanti jednog ljudskog života. Slična stvar je i sa još jednim književnim žanrom, kontrafaktualnom istorijom. Ovaj žanr pokušava da predstavi kako bi izgledali naši životi da su se veliki istorijski događaji drugačiji odigrali. Na ovom mestu smo pisali o dva takva dela, „To je ovde nemoguće“ i „Dalas ’63“. Ali vreme je da se vratimo na početak i da ostavimo na stranu priče o tome šta bi bilo kad bi bilo i da pokušamo da progovorimo o stvarnim događajima koji određuju ljudske živote, i to na primeru literature. Možda je najbolje početi od Dikensa i od njegove životne priče. Finansijski problemi u porodici upoznaju Dikensa sa svetom užasnog siromaštva, toliko da je kao dvanaestogodišnjak primoran da svakodnevno radi po deset sati u fabrici cipela. Ovo iskustvo će odrediti kasnije Dikensovo stvaralaštvo, pogotovo izbor romanesknih tema. Ili da uzmemo još poznatiji slučaj. Kako bi izgledao život Dostojevskog, još više njegova dela, da nije doživeo sudbinu političkog osuđenika? Sasvim sigurno potpuno drugačije. Nama bliža, mučna istorija dvadesetog veka i ludilo totalitarizma preokrenuće mnoštvo ljudskih sudbina. Upravo to iskustvo koja menja ljudski život postaje dominantna tema brojnih književnika. Jedan od najpoznatijih primera je stvaralaštvo Imre Kertesa, koji je dečak odveden u Aušvic. Svako njegovo delo određeno je ovim iskustvom, a ovde ćemo izdvojiti Kertesovu knjigu „Jedan događaj“ (Prosveta, 2006) koju je napisao sa Peterom Esterhazijom. Banalni, sasvim obični prelazak državne granice postaće pakao za Kertesa kada se taj događaj suoči sa sećanjem na holokaust. To određenje života traumatičnim događajem prisutno je i kod Borisa Pahora, Danila Kiša, Borislava Pekića, da nabrojimo samo neke pisce. Isti slučaj je i sa Dragoslavom Mihailovićem. Sjajnu knjigu o tome donosi Robert Hodel.
Kako joj i podnaslov govori, knjiga „Reči od mramora“ se fokusira na život i delo Dragoslava Mihailovića, i to tako što se ove dve ravni – privatni život i literatura – neprestano prepliću. Pripovedajući o Mihailovićem životu, Hodel polazi od njegovog ćuprijskog odrastanja, smrti roditelja, školovanja, hapšenja, isleđivanja i odlaska na Goli otok. Mučno iskustvo golootočkog stradanja odrediće kasniji piščev život, ali i njegove dominantne književne teme. Pripovedajući o njima, i to kroz govor o svakom Mihailovićevom delu ponaosob, Hodel ispisuje priču o velikom piscu i njegovoj sudbini.
Vešto kombinujući Mihailovićeva sećanja, gotovo polovinu knjige predstavljaju razgovori koje je autor vodio sa njim, sa književno-teorijskim studijima i istorijskim izvorima, Hodel pravi odličnu sintezu jednog života. Ubedljiv je to i iscrpan prikaz Mihailovićevog životnog puta, ali i sjajan prikaz jednog veličanstvenog književnog opusa. Posebni poslasticu predstavlja dodatak knjizi u kom brojni pisci daju svoje uspomene na život i delo Dragoslava Mihailovića. Među njima su Danilo Kiš, Mihiz, Ivan V. Lalić… Posebno je dirljiv zapis Miljenka Jergovića koji progovora o iskustvu Golog otoka na izuzetan način: „(…) zarobljenici Golog otoka nisu bili zatočeni u ime Partije i njezinih čelnika, niti ih je zatočila neka zla politika i tajna policija. Oni su, generalno govoreći, bili zatočenici cjelokupne zajednice, koja ih je, slijedeći odluku suda svjesno odbacila i prezrela. Svaki pokušaj rehabilitacije logoraša s Golog otoka, čemu je i posvećena sva sila Mihailovićevih golootočkih knjiga, nužno podrazumijeva da zajednica prihvati pretežak teret na vlastitoj savjesti. Prezir koji su trpjeli logoraši trebao bi biti zamijenjen prezirom koji će trpjeti zajednica jer ih je prezirala.“
Robert Hodel, istaknuti nemački slavista i prevodilac, rođen je u Švajcarskoj. Nakon studija na nekoliko univerziteta postaje profesor slavistike u Hamburgu. Na nemački je preveo dela brojnih srpskih književnika. Autor je niza naučnih radova, studija i monografija. Inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i brojnih drugih naučnih ustanova.
„(…) to ne znači da sam se kao pisac specijalno orijentisao nego sam šarolikost tih sredina koristio kao jednu od mogućnosti kazivanja tragičnog bogatstva ovog života“, govori Dragoslav Mihailović u ovoj knjizi o svom književnom delu. Mihailovićev fokus na sudbine odbačenih, duboko izmučenih, neretko prokaženih ljudi, ono je što Hodela intrigira i što postaje središte ove studije. Odakle je to proizašlo nije teško odgonetnuti. Iskustvo Golog otoka, ništa manje kasnije golootočke stigme, odredilo je ne samo život pisca, već i njegovo delo. Najbitnije od svega, to stradanje je rezultiralo duboko humanističkom, nećemo pogrešiti ako kažemo – empatijskom vizijom sveta u čijem su središtu sudbine ljudi koji pate, stradaju ili žive u užasnim životnim okolnostima. Najbolje to sam Robert Hodel, autor ove izvanredne knjige, određuje: „U ovom empatijskom posmatranju individualnog karaktera, pri kome se vrednost pojedinačnog života nikada ne dovodi u pitanje u ime neke apstraktne, političke ili religiozno motivisane ideje, skriva se i autorov neizrečen pogled na svet. Mihailović predstavlja nominalizam, obeležen dubokom, humanističkom tradicijom.“

Naslov: Reči od mramora
Autor: Robert Hodel (1959-)
Prevela: Mina Đurić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 350

Pročitajte i prikaze Mihailovićevih dela „Uhvati zvezdu padalicu“,
„Gori Morava“ i „Jalova jesen“

To je ovde nemoguće – Sinkler Luis

Ako ne računamo patološke slučajeve, možemo slobodno reći mentalne mazohiste, svako ljudsko biće, ili barem ono sa iole razvijenom samosvešću, posmatra slobodu kao jednu od najvećih vrednosti. Čak i tirani, kojima je najveći san potpuno ukidanje slobode, slobodu zadržavaju za sebe i sebi blisku kliku. Primera je mnogo, ali navešćemo jedan od najilustrativnijih. Tokom perioda nacizma dobar deo umetničkih dela bio je prokažen kao „degenerisan“, toliko da je njihovo izlaganje i posedovanje bilo strogo zabranjeno. U isto vreme, Gering, verovatni drugi čovek Trećeg Rajha, posedovao je ogromnu kolekciju, uglavnom otetu, dela upravo tih „degenerisanih“ umetnika. Da se ne priča tek o dvostrukim aršinima, pre svega moralnim. Oni koji propovedaju moralni puritanizam, najčešće su potpuna suprotnost takvom načinu života. Niko to nije bolje izrazio od Andrića u priči „Pismo iz 1920“: „Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijancima se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole, i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji.“ S druge strane, i ako potpuno apstrahujemo zloupotrebu slobode, stoji njeno shvatanje kod većine ljudi. Da bi se to razumelo, treba poći od početka. Pristajanjem na život u društvenoj zajednici, a svi živimo u nekakvoj zajednici, čovek se odriče dela svoje slobode. Pre svega je to odustajanje od nagona, ponajviše onih ubilačkih. Ništa manje je to poštovanje tuđe slobode. I tu dolazi ona čuvena rečenica, bezbroj puta izgovorena, da granica moje slobode doseže do trenutka u kom moja sloboda ugrožava tuđu slobodu. Postoje, naravno, i druga odricanja od slobode. Na prvom mestu, to su religijska. Zarad obećane nagrade u budućem životu, ili jednostavno zato što religiozne postulate smatraju za ispravne, dobar deo ljudi će se odreći svoje slobode. Najčešće je reč o seksualnosti. I tu leži najveća moć crkve. Uzmite najprirodniju stvar na svetu, a to je svakako naša seksualnost, učinite je grešnom, u isto vreme zadržavajući moć da vi jedino možete da „oprostite“ taj greh, i zadobili ste potpunu kontrolu nad ljudima. Isti slučaj je i sa državom i nacijom. U ime nekakvih svetlih ideala, odbrane nacionalne samosvojnosti ili napretka, koji se uvek pokažu kao dimna zavesa za lopovluk i bestijalnost, država se trudi da nam oduzme slobodu. Da sve bude još luđe, većina pristaje na to. Razume se, na kraju plaćajući veliku cenu za takav izbor. Sjajno to pokazuje Sinkler Luis u romanu „To je ovde nemoguće“.
Godina je 1936. Na izborima u Sjedinjenim Američkim Državama još jednu pobedu je zadobio Ruzvelt. Sinkler Luis pokušava da odgonetne kako bi izgledala istorija Amerika da se to nije desilo. Suštinski, kako bi svet izgledao da je umesto Ruzvelta za predsednika izabran populista, blizak fašizmu, što je zaista bila realna opasnost? Sve to Sinkler Luis predstavlja kroz prikaz uspona populističkog političara Vindripa, ali i kroz pripovedanje o životu novinskog urednika Doremusa Džesapa iz malenog grada Fort Bjuli u Vermontu, koji je odlučio da se suprotstavi ludilu koje polako obuzima Ameriku.
Roman „To je ovde nemoguće“ možemo slobodno označiti kao začetnika političkog distopijskog žanra. Priča o velikoj izbornoj katastrofi koja rezultira društvenim krahom – koja je ispirisala brojne književnike (pomenimo samo Orvela, Hakslija, Filipa K. Dika, Filipa Rota, Margaret Atvud…) – svoju „premijeru“ doživljava u ovoj knjizi. U ovom slučaju je to još specifičnije, Sinkler Luis knjigu piše 1935. godine kao moguću opomenu šta će odigrati u bliskoj budućnosti. A ta opomena je izvedena na dve ravni. Prva je filozofsko-društvena rasprava, koju Sinkler Luis predstavlja kroz dijaloge ili misli junaka romana, a druga je prikaz događaja ispripovedanih na sjajan način. I to događaja u vremenu u kom su sva pravila pređašnjeg sveta pogažena.
Sinkler Luis, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u malenom gradu Sok Senter u Minesoti. Posle završenih studija na Jejlu postaje novinski izveštač. Slavu zadobija posle objave romana „Glavna ulica“. Sledi niz uspešnih romana („Kraljevska krv“, „Bebit“, „Martin Arousmit“…), zbirki priča i drama. Njegova slobodoumnost, odbrana demokratskih načela i političkih sloboda, otvoreni ateizam i antifašizam doneli su mu podjednako i divljenje i napade. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija američka priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada koju je odbio da primi. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1930. Najveći deo Sinklerovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
„Koji pojmljiv razlog bi neko mogao da nađe da bi težio pravednosti u svetu koji toliko mrzi pravednost? Zašto raditi bilo šta sem jesti i čitati i voditi ljubav i obezbediti san koji neće ometati naoružani policajci?“, piše Sinkler Luis u ovom romanu. I zaista, čemu borba za slobodu? Zašto je ona bitna? Šta će nam pravda? Zar nije pametnije da se posvetimo samo svom životu i sopstvenoj koristi? Uostalom, ta borba će nam samo doneti nevolje. Sve su to reči koje svakodnevno čujemo. Te reči su i bile opravdanje Sinklerovih junaka zašto ih nije zanimalo ukidanje sloboda posle izbora autoritarnog vođe. Jedini je problem što je ukidanje sloboda kasnije dovelo do progona upravo tih ravnodušnih ljudi, do užasnog društva u kom je izbrisana svaka razlika između laži i istine i instalacije klike u kojoj je bašibozuk za sebe prigrabio sva ključna mesta u državi, razume se i privilegije. A sve to dolazi onda kada ljudima nije bitna sloboda i kada ne žele da se bore za nju. Strašeći se takvog sveta, Sinkler Luis je napisao izuzetan roman, opomenu na to koliko je zaista bitna sloboda. U isto vreme, on nam je i dao najbolji recept za njeno očuvanje: „Što više mislim o istoriji, sve sam uvereniji da je sve vredno u svetu ostvareno slobodnim, ljubopitljivim, kritičkim duhom, i da je očuvanje tog duha važnije nego bilo koji društveni sistem.“

Naslov: To je ovde nemoguće
Autor: Sinkler Luis (1885-1951)
Preveo: Miloš Đurić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 438

Smrt – poslednje utočište – Hilari Mantel

Iako je o nostalgiji na ovom mestu već pisano, nije naodmet da joj posvetimo ponovo par reči. Psihologija je označava kao morbidnu tugu za prošlošću, misaonim procesom kojim se prošlost idealizuje naspram sadašnjeg vremena. Ona se najčešće javlja kod ljudi koji su izgubili sigurnost u životu i kod starijih osoba. Naravno, nostalgija nije patološko stanje, barem u većini slučajeva, ali je duboko štetna. Ona nas uljuljkuje u svetlim sećanjima na prošlost, istovremeno nas odvajajući potpuno od sadašnjosti. U isto vreme ona sukobljava norme sadašnjeg vremena sa normama pređašnjih vremena što neminovno dovodi do kolizije mišljenja, posledično i do potpunog međugeneracijskog nerazumevanja (one večite priče: a u moje vreme…). Pored sasvim razumljive nostalgije koja se iscrpljuje u sećanjima na ono što smo zaista preživeli, ponekad je prisutna i nostalgija za nedoživljenim. Iako ovo verovatno zvuči kao oksimoron, itekako je prisutno, pogotovo u poslednjem vremenu. Idealizacija međuratnog perioda dovela je do brojnih filmova, televizijskih serija i knjiga u kojima se ove godine prestavljaju kao vreme poslovičnog „meda i mleka“. Uopšte, istorija pre Drugog svetskog rata predstavljena je kao jedini temelj savremene Srbije, toliko da su bitange kao što je Pašić postale najsvetlije ličnosti naše istorije. Da sve bude još luđe, ovaj nostalgični povratak u prošlost nije ograničen samo na onu blisku, naprotiv, kako se čini, on odlazi u najdublju, neretko potpuno izmaštanu prošlost. Tako neki ludaci govore o Srbima narodu najstarijem, „vinčanskoj Srbiji“ i sličnim budalaštinama. Još češći su oni koji nekakvo „utočište“ pronalaze u srednjem veku. Tako monarhija, i to uvek samodržavna, postaje idealan oblik vladavine. I tu polako dolazimo do naše teme. Iskvarenosti sećanja. Još tačnije, onog večitog pitanja: šta nam je to bitno i čega se to zapravo sećamo? Ako neke od ovih zamlata upitate šta za njih predstavlja srednji vek, to će biti slika dvoraca, balova, viteških turnira, uopšte raskoši. Iz vida će se izgubiti samo jedna stvar. To je bila stvarnost za jedan posto stanovništa, možda čak ni za toliko, ostatak, onih devedeset i devet posto ljudi, grcao je u najgoroj, sada gotovo nezamislivoj bedi. A tako bi i danas bilo da nije bilo velike Francuske revolucije. O njoj je Hilari Mantel napisala izuzetan roman.
Junaci ovoga romana su verovatno tri najznačajnije ličnosti Francuske revolucije Maksimilijan Robespjer, Žorž Danton i Kamij Dimulen. Prateći njihove živote od najranijeg detinjstva, Hilari Mantel nam u isto vreme predstavlja i predrevolucionarnu istoriju Francuske. Godine odrastanja ova tri čoveka i njihovog uspona donose promene. Pred Francuskom je veliki preokret, a u njemu će njih trojica zauzeti ključna mesta. Samo što posle pobede dolazi poraz. I revolucije i njihovog prijateljstva. Velike ideje smenio je teror.
Hilari Mantel je napisala veličanstveni roman, verovatno jedno od najboljih dela o Francuskoj revoluciji. Ono što je posebno bitno, u ovom romanu nema idealizacije, tek ne ideološke pristrasnosti i sentimentalne ganutljivosti. Pogubnost carističkog apsolutizma je predstavljena u potpunosti, ali i užas postrevolucionarne stvarnosti u kojoj idealisti postaju krvožedne zveri. Da bi uspela u tome, Hilari Mantel je sprovela opsežno istraživanje istorijskih izvora, koje je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. I tu možda dolazi najveća mana romana. Mnoštvo podataka, imena, rodbinskih srodstava, političkih struja i njenih predvodnika na pojedinim mestima u romanu će izazvati potpunu konfuziju kod čitaoca. Čak i onim ljudima koji odlično poznaju ovaj istorijski period biće potrebno konsultovanje dodatne literature ne bi li se sve to nekako shvatilo. Ipak, Hilari Mantel konce ne ispušta iz ruku kada govori o svojim glavnim junacima. To su, slobodno možemo reći, vođe Francuske revolucije, ali i sama revolucija. Ona u kojoj: „Mladi pale vatru; stari prvi put prestaju da žale za prošlošću. Sad crvene zbog nje.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje katoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ (Mladinska knjiga, 2010) prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja sa romanom „Leševe na videlo“ (Čarobna knjiga, 2012). Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija, Pitera Kerija i Margaret Atvud kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Završni deo trilogije o Tomasu Kromvelu je izašao početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“ (Sezam book, 2015).
„Ideja da istoriju stvaraju veliki ljudi besmislena je sa stanovišta naroda. Pravi heroji su oni koji su se odupirali tiranima (…)“, piše Hilari Mantel. Priča o suprotstavljanju tiraniji je srž ovog romana. I to podjednako i carističkom i revolucionarnom teroru. Hilari Mantel nam je kroz ovaj roman predstavila neophodnu revoluciju, zahvaljujući kojoj danas nemamo vlasteline i popove nad našim glavama. Revolucija je to koja je donela obrazovanje za najšire stanovništvo, slobodu izbora, ljudska prava, koliko-toliko ekonomsko blagostanje za dobar deo stanovništva. Najbolje je reći: revoluciju koja je večiti ideal, nažalost neretko neostvarljiv u potpunosti. Uostalom, to sama Hilari Mantel najbolje iskazuje: „Nikad to nećete sprovesti u praksi. Ne – ali i nada je vrlina.“ U isto vreme, ta revolucija je donela i teror, koji Hilari Mantel nenadmašno predstavlja u ovom romanu, i to kroz priču o neslavnom kraju njenih vođa. Da li je zbog toga revolucija bila pogrešna? Nikako ne. Ono što nam je ona donela minorno je u odnosu na njene greške i krah. I da se vratimo na početak, na priču o nostalgiji. Onima koji sanjare o despotizmu, podjednako i onima koji liju krokodilske suze nad tiranima, najtoplije preporučujemo da pročitaju ovaj sjajni roman. U njemu će videti kako je svet o kome maštaju zapravo izgledao, još više kako bi današnji svet izgledao da nije bilo velike Francuske revolucije i promena koja je ona donela.

Naslov: Smrt – poslednje utočište
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Prevela: Slobodanka Glišić
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 832

Pročitajte i prikaz romana „Leševe na videlo“ Hilari Mantel

Jezava – Mladen Milosavljević

Ukoliko bismo tražili jednu od stvari koje najviše određuju moderni roman, mada to važi i za roman kao književnu vrstu, to bi sasvim sigurno bila težnja za sveobuhvatnošću. Upravo je sveobuhvatnost ono što roman deli od drugih književnih vrsta, pre svega pripovetke i novele. Neretko je ta razlika izražena u broju strana, što dovodi do potpune konfuzije. Primera radi, i dan-danas se vode bitke oko dela „Starac i more“ i njegovog određenja. Da li je to roman ili novela? Isti slučaj je i sa Andrićevom „Prokletom avlijom“. Ta papazjanija je dovela do diskvalifikovanja „Proklete avlije“ iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, mada mnogi govore da je to bila čisto politička odluka ne bi li prvi dobitnik ove nagrade bio Dobrica Ćosić. Konfuzija postaje još veća sa dolaskom anglosaksonske odrednice „kratka priča“. Dok je jedni poistovećuju sa pripovetkom, drugi tvrde da je to zasebna književna forma. Ukoliko na stranu ostavimo rasprave oko obima i veličine, roman kao žanr, ponovićemo opet, određuje sveobuhvatnost. To je najčešće potpuni prikaz jednog života, neretko od rođenja do smrti, sjedinjen sa doživljajima koji glavni junak romana preživljava. Ponekad je ambicija pisca znatno veća, pa se kroz roman pokušava opisati ne samo jedna ljudska sudbina, ili više njih, nego čitava jedna epoha. Najpoznatiji primer je Tolstojev „Rat i mir“. On se i može posmatrati kao svojevrsna prekretnica, ponajviše zato što je pomerio granice žanra. Tolstojevim putem kasnije polaze brojni pisci stvarajući romane koji u sebi pokušavaju da obuhvate istorijske epohe. Jedan od najboljih načina za to je pripovedanje o porodičnoj istoriji. Kao začetnika ovoga žanra možemo odrediti Tomasa Mana i njegovo delo „Budenbrokovi“. Kod nas je najpoznatiji primer ovakvog pripovedanja o porodici Pekićevo „Zlatno runo“, a ovaj žanr je u poslednjim godinama proslavio Edvard Raderfurt. Baš takav slušaj je i sa Jergovićevim „Rodom“. Drugi način za prikaz duha epohe je priča o određenim vremenskim periodima, tu svakako treba izdvojiti remek-delo Vasilija Grosmana „Život i sudbina“. Ponekad to može i određeno mesto koje u sebi sjedinjuje sudbine različitih ljudi. Kod Andrića je to čuveni višegradski most u romanu „Na Drini ćuprija“. Isto tako, sudbine junaka Magrisovog romana „Dunav“ određuje naslovna reka. Putem ovim velikih pisaca polazi Mladen Milosavljević stvarajući roman „Jezava“.
Kroz dvanaest poglavlja romana „Jezava“ Mladen Milosavljević nam predstavlja dvanaest ljudskih sudbina, isto toliko i istorijskih perioda. Polazeći od sadašnjosti, Mladen Milosavljević nas vodi kroz tri veka istorije na ovim prostorima, i to kroz pripovedanje o članovima porodica Hristić i Pudarević. Pored ove rodbinske veze, junake romana povezuje i život pored reke Jezave, koja će odrediti njihove sudbine.
Najpribližnija žanrovska odrednica „Jezave“ je mozaični roman. Svako poglavlje, može se reći i istorijski fragment, donosi sudbinu jednog junaka. Takođe, u svakom poglavlju, ako bismo roman gledali obrnutim redosledom, pređašnja sudbina određuje sudbinu koja će doći posle nje. Tako se kroz čitav roman stvara svojevrsni kauzalitet koji zlokobno određuje ljudsko postojanje. Toj nesreći posebno doprinose nimalo svetli istorijski događaji. Mladen Milosavljević ih u ovom romanu predstavlja izuzetno. To pogotovo važi za poglavlja u kojima se opisuje period kratkotrajne kraljevine Srbije pod austrijskom vlašću i osmanske uprave nad ovim prostorima. Ono što je posebno bitno, sjajnu rekonstrukciju pređašnjih vremena prati odlično pripovedanje. Spisateljsko majstorstvo Mladen Milosavljević pokazuje u poglavljima u kojima sami junaci govore svoje životne sudbine. Evo samo jednog primera, govora jedne junakinje romana: „Čovek može da bude opako il’ blago, ali je posve slabašno živinče.“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov prvi roman „Kal Juga“ (2018) začetak je planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„Sva ta istorija ispunjena najrazličitijim sudbinama najednom je stajala preda mnom preteća i razjapljena, cvileći, vapeći i zavijajući iz bezbrojnih i bezimenih grla, odavno zaboravljenih i zametenih“, piše jedan od junaka „Jezave“. Možda je ova rečenica najbolji način da se opiše suština ovog romana. Pred nama je istorija ovih prostora, nimalo ulepšana, opisana u svoj svojoj pogubnosti, pogotovo za pojedinačne ljudske sudbine. Životi su to koji prolaze u beskrajnim ratovima, podjednako i u međusobnim trvenjima i ubilačkim sukobima, najčešće, i što je najgore, bez ikakvog razumnog povoda i obrazloženja. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog romana: „Taki ti je čovek, sebičan i zadrt i dok je živ i kad umre“. Tu istoriju propadanja Mladen Milosavljević predstavlja nenadmašno, prvenstveno kroz sjajne istorijske rekonstrukcije, ništa manje i kroz odlično pripovedanje. Izabravši da u svom romanu predstavi tri veka istorije na ovim prostorima, Mladen Milosavljević je samome sebi zadao težak zadatak, koji retko kom piscu polazi od ruke. Na sreću, u slučaju „Jezave“ je pred nama potpuni književni trijumf. „Jezava“ je roman u čijem ćete čitanju istinski uživati, roman iz kog ćete mnogo stvari naučiti i, što je i najbitnije, – „Jezava“ je roman koji po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje.

Naslov: Jezava
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 368

Pročitajte i prikaz romana „Kal Juga“ Mladena Milosavljevića

Gogoljev disko – Pavo Matsin

Početkom dvadesetog veka činilo se da je stari svet otišao u Krležinu „ropotarnicu povijesti”. Pod tim se pre svega misli na dotadašnji koncept nacionalnih država. Iako su se ne tako davno raspale dve velike multunacionalne države, Sovjetski Savez i Jugoslavija, duh vremena je doneo novu globalnu sliku. Kapital je urušio koncepte nacionalnih država, toliko da je izgleda konačno stvorena radnička Internacionala o kojoj su sanjali Marks i Engels. Mada je možda bolje reći da je njihov san pervertirano pretvoren u svoju suprotnost. Radnici su konačno ujedinjeni, ali u svojoj bedi i krajnje nezavidnoj ekonomskoj situaciji. Još više, oni su ujedinjeni pod palicama malog broja gazdi. Na drugom planu, globalizacija je donela nove kulturne, ništa manje i društvene modele. Primat je u potpunosti preuzela Amerika. Pod tim se pre svega misli na popularnu kulturu. Nezahvalno je praviti ovakvu vrstu procene, ali sasvim sigurno preko devedeset posto filmova u bioskopima, isto to važi i za igrane serije, dolazi iz Amerike. To samo po sebi predstavlja problem, naprosto disproporcija je ogromna, ali još gore je što većinu takvog sadržaja možemo, bez ikakve greške, odrediti kao potpuni treš. Pre nego što ovo postane bezbroj puta viđeno jadikovanje i staračko lamentiranje o slomu svih vrednosti, treba reći da je treš u svakoj varijanti treš. Recimo, američki blokbasteri, uzmimo samo kao primer Ramba, nimalo se po svojoj patriotskoj sentimentalnosti i kiču ne razlikuju od naših filmova sa istim ideološkim svetonazorima. Ali da se vratimo na stvar. Kada se činilo da je globalizacija u potpunosti pobedila i da je zaista došao Fukujamin „kraj istorije”, desio se svojevrsni zaokret. Jačanje zemalja koje su do tada bile u drugom planu i promena politika, pre svega pojava novih populističkih političara, doveli su do obnavljanja ideja o jakim nacionalnim državama. Ovo je gotovo zacementirala ovogodišnja epidemija koronavirusa, koja je države potpuno zatvorila u sebe. To pogotovo važi za male i neuređene države kao što je naša. Nekakav san o samodovoljnosti, koliko političkoj ništa manje društvenoj i kulturnoj, postao je želja gotovo svih. Ono što se dešava drugima, uopšte kako svet funkcioniše van okvira naših granica, pretvorio se u potpunu irelevantnu stvar. Sem u onim slučajevima kada se u drugim državama dešava neka loša stvar, što nam služi kao idealan način da opravdamo sopstvene brljotine. Možda je baš zbog toga dobro okrenuti se literaturi koji izlazi izvan naših uobičajenih interesovanja, upoznati nešto sasvim drugačije, a opet nama toliko blisko. Idealan način za to je čitanje romana „Gogoljev disko”.
Roman „Gogoljev disko” je smešten u blisku budućnost. Nekadašnja Estonija je posle razornog rata postala deo velike Ruske carevine. Opisujući život pod okupacijom, Pavo Matsin nam predstavlja život estonskog provincijskog grada Viljandi, i to kroz sudbine njegovih žitelja. Pred nama su gradski džeparoš Konstantin Opjatovič, ali i niz njegovih poznanika, među kojima su službenica u lokalnom muzeju, vlasnici antikvarnica i noćnih klubova, ljubitelji sada zabranjenih Bitlsa… Njihovu životnu kolotečinu prekinuće uskrsnuće Gogolja, čija će pojava u Viljandi preokrenuti sve.
Možda je najbolje reći da se roman „Gogoljev disko” nalazi na potpunog književnog eksperimenta. Mešavina priče o istoriji, politici, mistici, alhemiji i popularnoj kulturi sjedinjuje se sa distopijskom slikom budućnosti. Dodajte tome i niz krajnje apsurdnih situacija, Harms bi im se sigurno radovao, i dobićete pravu sliku ovog romana. Samo zahvaljujući autorovoj književnoj umešnosti ovaj galimatijas se pretvara u zanimljiv roman koji vas čvrsto vezuje za sebe. Pavo Matsin je uspeo da od krajnje čudne priče, ispričane na ništa manje krajnje čudan način, napravi delo kakvo sigurno nikad do sada niste mogli ni da zamislite. Da ga valjano razumemo na srpskom jeziku pobrinula se Marija Cindori Šinković kroz izvrstan prevod romana.
Pavo Matsin, jedan od najistaknutijih savremenih estonskih književnih stvaralaca, rođen je u Talinu. Završava studije književnosti i teologije. Debitovao je sa romanom „Doktor Švarc. Dvanaest ključeva za alhemiju” (2011). Njegovo pisanje odlikuje igra sa formom i brojni književni eksperimenti. Proslavio ga je roman „Gogoljev disko” za koji je dobio niz estonskih priznanja i prestižnu Evropsku nagradu za književnost.
Susret sa stvaralaštvom Pava Matsina za skoro svakog čitaoca će predstavljati pravo iznenađenje. To će najpre biti osećaj potpune konfuzije, ali kako sve dublje budete ulazili u tekst, to će biti pravo zadovoljstvo. Još bitnije, iako potpuno naizgled udaljen od naše stvarnosti, „Gogoljev disko” je svet u kom mi živimo, pogotovo u ovim danima. Svet je to u kom su nad nama nalaze korumpirani gadovi, u kom se svaka informacija pretvara u čudovišnu mitologemu, u kom je mogućnost manipulacije sveprisutna i svet u kom naši životi gotovo ništa ne znače. Ironišući nad takvim svetom, Pavo Matsin ga pretvara u grotesku. I da se vratimo na početak. Ta konfuzija izobličenog sveta gotovo je identična svuda. Možemo slobodno reći, globalizacija ipak nije propala. Ceo ovaj svet se pretvorio u jedno krajnje čudno i konfuzno globalno selo. Pavo Matsin je od te konfuzije uspeo da izatka odličan roman.

Naslov: Gogoljev disko
Autor: Pavo Matsin (1970-)
Prevela: Marija Cindori Šinković
Izdavač: Arete, Beograd, 2020
Strana: 134

Brda – Sanja Savić Milosavljević

Ako bismo tražili sveprisutnu reč – onu koja se uvek izgovara, a u isto vreme gotovo ništa ne znači – onda bi sasvim sigurno ta reč bila narod. Otkako naša civilizacija postoji, političarima, umetnicima i intelektualcima, uopšte: barabama svih fela, puna su usta naroda. Svi oni su tu, razume se, za narod. Njihova dela, mada je bolje reći brljotine i podlosti, učinjene su u ime i za dobro tog naroda. Da sve bude još bestidnije, kada se pominje narod, pod tim narodom se uglavnom misli na siromašne i ugrožene ljude. Njima se obećavaju kule i gradovi, i to u budućnosti, koja, što svi mi dobro znamo, nikada neće doći. Ali da ostavimo politiku na stranu i da pređemo na literaturu, koja je naša tema. Prvobitnoj književnosti narod uopšte nije bitan. Da budemo u potpunosti precizni, narod je samo dekor, nekad čak ni to, koji služi da se još više istaknu vrline velikih junaka. Ukoliko bismo, recimo, gledali istoriju naše srednjovekovne literature, narod za nju gotovo ne postoji. To su uglavnom priče, danas bismo rekli – plaćeni tekstovi, o velikašima, napisane tako da veličaju njihove podvige. Baš zbog toga i dan-danas gotovo ništa ne znamo o svakodnevnom životu u srednjem veku. Ni naredni vekovi se ne razlikuju. Literatura, uopšte bilo kakvo znanje, rezervisano je za više slojeve. Sve to menja Vuk Karadžić. Oslanjajući se na duh prosvetiteljstva, on kreće u misiju koja će preokrenuti istoriju srpske kulture. Narod, možemo slobodno reći, napokon prestaje da bude samo puki dekor. Naravno, taj put nije bio nimalo lak, on je doneo i dosta grešaka, uključujući tu i neke Vukove, ali literatura se promenila. Ta promena je posebno vidljiva na prelazu devetnaestog i dvadesetog veka. Brojni književnici za svoju temu uzimaju život običnog naroda. Pomenućemo samo stvaralaštvo Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Sime Matavulja… Razume se, bilo je i onih koji su literaturu drugačije shvatali. Svi ti silni „izmi“ svoju publiku pronalaze u intelektualnim krugovima, praveći svojevrsni zaokret. I tu dolazi do raskoraka koji je i danas prisutan. S jedne strane stoje pisci koji svoje uporište pronalaze u stilskim i narativnim eksperimentima, gotovo po pravilu namenjenim uskim intelektualnim krugovima. Na onoj drugoj strani su pisci čije je iskustvo istinski ukorenjeno u život naroda i što je još bitnije – napisano tako da svi mogu da ga razumeju. Najizrazitiji predstavnik ovakve „vrste“ pisanja kod nas je Ivo Andrić. Isto to možemo reći i za stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića. Njihovim putem polazi i Sanja Savić Milosavljević. To nam najbolje pokazuje njena nova zbirka priča.
Trinaest priča sabranih u zbirku „Brda“ povezuju dve stvari. To je na prvom mestu geografsko određenje. Junaci Sanje Savić Milosavljević su ljudi koji su poreklom ili žive u istočnoj Bosni. Ona druga odrednica je njihova socijalna i društvena uloga. Prodavačice u buticima, studentkinje, pijanci, sitni kriminalci, žene u lošim brakovima, osobenjaci i jurodivci – sve su to junaci ovih priča. Ispisujući pripovesti o njihovim životima, Sanja Savić Milosavljević nas upoznaje sa sudbinama ljudi koji uvek ostaju po strani, potpuno neprimetni i zaboravljeni od svih. Zbirka „Brda“ to ispravlja.
Priče u zbirci „Brda“ na najbolji način pokazuju pripovedački talenat Sanje Savić Milosavljević. Ispisane stilom koji naginje svakodnevnom govoru, prepune kolokvijalnih izraza, neretko i žargona, ove priče nas odmah uvlače u svoj svet. Posebno majstorstvo autorka pokazuje u vrsnim dijalozima, koliko duhovitim, ništa manje i bolno oporim. Prateći živote svojih junaka, Sanja Savić Milosavljević kao i da sam stil prilagođava junacima. Najbitnije od svega, ovu samo prividnu pripovednu jednostavnost autorka čvrsto drži pod kontrolom. Dovoljan je samo jedan tren, gotovo čehovljevski, da ogoli ono što se dugo krije i da junake dovede do epifanijske spoznaje o prirodi njihovih života. Baš takav je i slučaj sa jednom junakinjom iz ove zbirke: „Završiće tu srednju nekako, naći će nekog čovjeka, dobiti dijete i biti dobra majka. (…) Ko zna, možda nekad negdje i otputuje. Gledaće svoja posla i izdržati život.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Moraće jače da stegne zube. Izdržaće. U tome će biti i kraj“, sudbina je junakinje priče „Oslonac“. To je možda i najbolja odrednica života svih junaka ove zbirke. Životi su to koji se trpe, bez mnogo radosti, zanosa, gotovo bez mogućnosti da se promene. Ti životi su posledica loših izbora, ništa manje i društvenih okolnosti na koje ne može da se utiče. Da li su zbog toga ti životi manje vredni? Nikako ne. To nam sjajno pokazuje Sanja Savić Milosavljević u ovoj zbirci. Opisujući živote omeđene i ništa manje određene tim okolnostima, sudbine istinskih patnika, običnog sveta – kako volimo pogrešno da ga zovemo neretko ga tako nipodaštavajući, ona nam predstavlja život koji se nastavlja, možda je najbolje reći: život koji se živi uprkos tim okolnostima. I to živote u kojima se istinski veseli, tuguje, mrzi, pati ili voli. Sve je to Sanja Savić Milosavljević uspela da nenadmašno predstavi u ovoj knjizi, zbirci pravih književnih bisera.

Naslov: Brda
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 191

Pročitajte i prikaz romana „Tuđa kost“ Sanje Savić Milosavljević

Ulični mačak Bob – Džejms Boven

Alave su, samožive, neretko krajnje dosadne, o njihovoj ludosti tek ne treba trošiti reči, a ipak, i možda baš zbog svega toga, gotovo svi ljudi ih vole. I ne samo to, dobar deo ljudi ne može da zamisli život bez njih. Reč je, razume se, o mačkama. Odmah vas upozoravamo na početku, ukoliko ne volite mačke, zaobiđite ovaj tekst. I obratite se nekom stručnom licu da reši taj užasan problem. Šalu na stranu, u čemu leži naša, uključujući tu i autora ovih redova, fascinacija mačkama? Možda se odgovor nalazi u njihovoj slobodi. Za razliku od ljudi, podjednako i od ostalih kućnih ljubimaca (užasnih li samo reči), mačke su slobodna bića. Razume se, one se vezuju za ljude, ali ako im se nešto ne dopadne, one odlaze dalje. Čak i kada smatramo da su potpuno vezane za nas, mačke znaju da „pokažu“ svoje kandže. Probajte, mada se to svakako ne preporučuje, da učinite nešto protiv volje svoje mačke. Ta sloboda, onu koju nijedno ljudsko biće nikada neće dosegnuti, sjedinjena je sa njihovim načinom života. Možda je to najbolje opisao Klaudio Magris u „Mikrokosmosima“: „Mačka ne radi ništa, jednostavno postoji, kao kralj. Sedi, sklupčana, ispružena. Dosledna vlastitom ubeđenju, ne očekuje ništa i ne zavisi ni od koga, dovoljna je sama sebi. Njeno vreme je savršeno, širi se i skuplja kao njena zenica, koncentrično i centripetalno, ne zapada ni u kakvo mučno kapanje. Njen horizontalni položaj poseduje metafizičko dostojanstvo koje je većina zaboravila. Mi ležemo da bismo se odmorili, da bismo spavali, da bismo vodili ljubav, uvek da bismo nešto radili i da bismo odmah ustali pošto to i uradimo; mačka leži da bi ležala, kao što se i mi samo pružamo pored mora da bismo bili tu, ispruženi i prepušteni. Ona je bog trenutka, ravnodušan, nedostižan.“ Taj spoj, verovatno jedinstven kod svih bića, zadobio je istaknuto mesto u istoriji literature. Od Aristotela i Plutarha, koji ih uzgred hvali zbog čistoće, pa sve do današnjice mačke su literarni junaci. Čuveni su Kerolov Češirski mačak, Behemot Sergeja Bulgakova, Pluto Edgara Alana Poa, mačak Toša Branka Ćopića, mačke Doris Lesing u sjajnoj knjizi „A sada, mačke“… Njima se pridružuje i ulični mačak Bob.
Početak je dvehiljaditih. Život autora ove knjige odavno je na dnu. Nada da će po preseljenju u London iz Australije doživeti životni uspeh je izjalovljena. Kako se čini, pred Džejmsom Bovenom se nalaze samo još veći padovi. Na kraju, ništa ne može da bude gore od njegovog sadašnjeg stanja. On je narkoman koji se nalazi na odvikavanju, bez stalnog posla, naseljen u socijalnom stanu. Sve se to menja kada Džejms pred svojim stanom zatekne mačka. I to ne bilo kakvog. Ovo je mačak koji je odlučio da se useli kod njega. Prateći zajednički život sa Bobom, Džejms Boven ispisuje sjajnu pripovest o jednom čudnovatom prijateljstvu.
Odmah da budemo načisto, roman „Ulični mačak Bob“ je dalek od bilo kakve veće književne vrednosti. Stilski prosečan, na pojedinim mestima čak i ispodprosečan, na granici sentimentalne ganutljivosti i prosipanja opštih mesta kao velike mudrosti, sve to možemo reći o ovom romanu. A sve to nam, ipak, ne smeta u njegovom čitanju. „Ulični mačak Bob“ je jedan od retkih romana, možemo ga uporediti sa stvaralaštvom Lorenca Maronea, u kojima stilske manjkavosti bivaju anulirane sjajnim pričama. A ova je baš takva. I naravno, tu je mačak Bob u čije se osobine, ili je bolje reći – osobenosti, odmah zaljubljujemo. Pogotovo kada shvatimo šta je Bob doneo autoru ovog romana: „Bila je to jedna od najvećih promena koje je Bob doneo sa sobom. Zahvaljujući njemu ponovo sam otkrio dobru stranu ljudske prirode. Ponovo sam počeo da imam poverenja – i vere – u ljude.“
Džejms Boven, engleski pisac i muzičar, rođen je u Velikoj Britaniji. Po razvodu roditelja, seli se sa majkom u Australiju. Kao tinejdžer se vraća u Englesku. Angažman u pank bendu brzo će se biti prekinut. Boven se okreće drogi, posle čega sledi dugotrajni životni pad. Poznanstvo sa mačkom Bobom doneće mu prvobitni uspeh uličnog muzičara. To iskustvo je pretočeno u knjigu „Ulični mačak Bob“. Ona je doživela izuzetan prijem kod publike, a samo u Velikoj Britaniji je prodato preko milion primeraka. U međuvremenu je snimljen film po motivima ovog romana, a knjiga je prevedena na trideset jezika. Boven je napisao još nekoliko knjiga o Bobu.
„Ljudi postaju blagonakloni prema meni zbog toga što me vide s mačkom. To me je humanizovalo. Pogotovo što sam bio toliko dehumanizovan. Na neki način, to mi je vraćalo identitet. Bio sam ne-osoba, a sada sam ponovo postajao osoba“, piše Boven u ovoj knjizi. Ako bismo tražili srž ove knjige, ona bi se sasvim sigurno mogla da pronađe u ovim rečenicama. To je put podizanja jednog ljudskog bića. Životna zasićenost, ogromna praznina, ponor narkomanije – sve je to jedan mačak uspeo da promeni. I da od jedne ruine, a to je Boven bio, ponovo napravi čoveka. S druge strane, naravno, stoji Bob. Njegova odanost Bovenu, čista ljubav, razume se i ekscentričnost, pa mačka je zaboga, Boba čine književnim junakom kakav se retko sreće. U godini u kojoj je Bob napustio ovaj svet, ova knjiga je još bitnija. Ona svedoči o neraskidivoj vezi između mačaka i ljudi i na sjajan način prikazuje šta nas to fascnira kod ovih alavih, samoživih, luckastih i – ne zaboravimo ono najbitnije – divnih bića.

Naslov: Ulični mačak Bob
Autor: Džejms Boven (1979-)
Preveo: Nikola Živanović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 194

Umrla bih za tebe – F. Skot Ficdžerald

Znači li vam šta ime Feliks For? Imate li bilo kakvu asocijaciju kada se ono pomene? Verovatno ne. E sad, pokušajte da zamislite da je taj čovek pre nešto od više stotinu godina bio jedan od najmoćnijih ljudi sveta. Da budemo u potpunosti precizni, Feliks For je bio predsednik Francuske. Da pređemo na drugo pitanje. Znači li vam šta ime Emil Zola? Znači, svakako, i to ne samo onima koji su čitali njegova dela. Sad pokušajte da zamislite da je u prošlosti Feliks For progonio Zolu, izdejstvovao da on bude osuđen na godinu dana robije, i tako ga oterao naposletku u progonstvo. U tom vremenu, Feliks For je bio svemoguć, a Zola niko i ništa. Danas se to preokrenulo. Feliksa Fora niko ne pamti, a Zola je i dalje jedan od najčitanijih francuskih pisaca. Upravo ovaj primer, a ima ih koliko god hoćete, pokazuje jednu od najvećih moći umetnosti. To je večnost. Ona uspeva da ispravi nepravde, da posthumno proslavi umetnike (setimo se samo švajcarskog pisca Roberta Valzera), ali i da donese svojevrsnu pravdu kakva je ona bila u slučaju Zole. Naravno, večnost nije bezgrešna. Svedok tome su potpuno zaboravljeni umetnici ili oni bačeni u zapećak, iako to nikako ne bi smeo da bude slučaj ako bi se gledao značaj njihovog rada. Večnost donosi i drugi problem. Kako umetnika više nema, njihovo delo je prepušteno drugima. Uzmimo samo za primer Ničea. Ničeova sestra Elizabeta je uspela da njegovo stvaralaštvo poveže sa nacizmom, toliko da ta etiketa Ničea kao naciste i danas važi kod mnogih. Ili da uzmemo nama bliži primer, Ivu Andrića. Nacionalističke vrhuške država nastale na pepelu Jugoslavije uz podršku brojnih intelektualaca njegovo delo čerupaju ili potpuno odbacuju brojeći njegova krvna zrnca i nacionalnu pripadnost, iako se on do kraja života borio za integralno jugoslovenstvo. Te „opasnosti” večnosti odnose se i na njihova neobjavljena dela, što je i naša tema. Naslednici pisaca neretko prenebregavaju njihove želje objavljujući rukopise koji su ostali nakon njihove smrti. Najpoznatiji primer je, svakako, Kafkin. Ne razlikuje se ni Ničeov. Ničeova sestra Elizabeta nije se obazirala na njegovu želju objavljujući „Volju za moć”. I tu se postavlja veliko moralno pitanje: šta je bitnije? Autorova želja ili korist koju smo svi mi dobili? Naravno, postoje i drugačije situacije, pogotovo onda kada se posthumno objavljuju dela koja ispravljaju svojevrsne nepravde. Nema boljeg primera za to od „Zavere budala“ Džona Kenedija Tula. Baš takav slučaj je i sa Ficdžeraldovim pričama.
Pomno istražujući literarnu zaostavštinu F. Skota Ficdžeralda, En Margaret Danijel je pronašla njegovih osamnaest potpuno nepoznatih priča. One najčešće nisu bile po volji urednika časopisa i listova u kojima je Ficdžerald sarađivao, tako da su ostale neobjavljene. Usled prerane Ficdžeraldove smrti, ništa manje i haosa kakav je bio gotovo ceo njegov život, te priče su ostale rasute na raznim stranama. Sve njih En Margaret Danijel skuplja i prvi put objavljuje u ovoj zbirci.
Zbirka „Umrla bih za tebe” predstavlja pravu literarnu poslasticu. Pred nama se nalazi osamnaest priča, neretko potpuno suprotstavljenih pogleda, još češće ispripovedanih na potpuno različiti način. Neke od njih (to su „Umrla bih za tebe“, „Kod zubara“, „Šta uraditi povodom toga”…) sasvim sigurno predstavljaju vrhunce Ficdžeraldovog opusa. Dobar deo njih, ipak, predstavlja samo krokije, nedovršene Ficdžeraldove ideje ili zamisli za filmska scenarije. Odluka En Margaret Danijel da u zbirci objavi sve što Ficdžerald nije za života publikovao dovela je do te neujednačenosti. Ipak, ona ne predstavlja toliko veliki problem. U pojedinim pričama ove zbirke istinski ćete uživati, a čitajući one nedovršene imaćete priliku da zavirite u „majstorsku radionicu” Ficdžeralda, onu koja bi sigurno dovela do novih remek-dela da nije bilo njegove prerane smrti.
Frensis Skot Ficdžerald, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Minesoti. U toku studija je regrutovan i neko vreme službuje u vojsci. Poratni period Ficdžerald provodi uglavnom u Francuskoj. Prekretnica su tridesete. Bolest njegove supruge Zelde, ništa manje njegovo pogoršano zdravstveno stanje, teraju ga na konstantni rad što će dovesti do prerane smrti. Umro je od srčanog udara u četrdeset i četvrtoj godini. Njegove priče i romani („Lepi i prokleti“, „Veliki Getsbi“, „Blaga je noć“ i „Poslednji tajkun“) i danas se štampaju u milionskim tiražima i u isto vreme se smatraju za vrhunce literature dvadesetog veka.
Stilska umešnost, osećaj za detalj i priču, raskošni opisi posleratne Amerike (čuvenog doba džeza), sve ono po čemu je Ficdžerald poznat, možemo videti i u ovim pričama. Ali to nije njihova suština. One uglavnom nastaju u tridesetim, vremenu velike ekonomske krize, i to neminovno utiče na njihov sadržaj. Ficdžerald se u njima okreće mračnoj strani američkog sna. To su sudbine istrošenih, neretko umornih ljudi, osuđenih da nose terete svojih nimalo svetlih sudbina. Uostalom, takva je bila i Ficdžeraldova sudbina. Upravo je to i odbilo njegove urednike, koji su od Ficdžeralda tražili svetle i lepršave priče. U zbirci koja se nalazi pred nama se nalazi znatno mračniji, pesimističniji, ali i zreliji Ficdžerald. Ipak, u njima je Ficdžerald kakvog volimo. To je razigrani i krajnje duhoviti pisac, maestralnog stila, kom su opsesija ljudske sudbine. Neretko njihova efemernost, ali i ono što se duboko krije iza spoljne slike. Himna je to ljudskosti, i svetlom i mračnom koje se krije u nama, još više sjajan prikaz naših života: „Svi sebe možemo da zamislimo kako vitlamo mačevima ili negujemo bolesne, ali to dosadi. Najveća snaga (…) ogledala bi se u tome da sebe vidimo kao ljudska bića koja i dalje jedu i vole i ispoljavaju svoje sitne taštine i gluposti usred bilo kakve katastrofe.” Objavom ove zbirke ispravljena je velika nepravda, da se vratimo na početak, ali nam je isto tako data prilika da uronimo u do sada potpuno nepoznati svet istinskog književnog velikana.

Naslov: Umrla bih za tebe
Autor: Frensis Skot Ficdžerald (1896-1940)
Priredila: En Margaret Danijel
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 499

Goli život – Danilo Kiš i Aleksandar Mandić

Jedna od najvećih grešaka, verovatno i najtragičnijih, koje možemo učiniti u pogledu na istorijske događaje, uopšte na samu istoriju, je anahronizam. Još preciznije, mi nikako nećemo moći da shvatimo istorijske događaje ukoliko ih posmatramo očima današnjice. Još gore, tako ćemo počiniti svojevrsni istorijski falsifikat. Primera radi, pogled na istoriju srednjeg veka u kom će se tražiti nekakva državnost ili još gore nacionalna samosvest biće užasna greška. Ponajviše zato što ćemo devetnaestovekovne koncepte nacionalne države, podjednako i same nacije, preneti u vreme u kom ti koncepti uopšte nisu postojali. Isti slučaj važi i u obratnom slučaju. Posmatrati sadašnjost kroz vizuru prošlosti, takođe, dovodi do propasti. Ponajviše zato što se kontekst određenog vremena, životnih shvatanja, podjednako i morala nikako ne može preneti u sadašnjost. Čak i u slučaju da je prošlo vreme bilo bolje – ima, naravno, i takvih – to vreme nikako ne može biti reper za sadašnjost. Naprosto, ono je prošlo i nikako se ne može vratiti. Razume se, to ne znači da ne treba tražiti ono što je bilo dobro u tom vremenu, ali želeti da se prošlo vreme vrati je želja unapred osuđena na propast. I vrlo opasna. Nema boljeg primera za to od bivših komunističkih zemalja. Nostalgično sećanje na prošlost i na vođe koje su vladale u tom vremenu dovodi do traženja takvih vođa u sadašnjosti. Šta se dešava kada se takav vođa pronađe svima nama je dobro poznato. Ali da se vratimo na stvar. Pored anahronizma, druga velika greška u pogledu na istorijske događaje je ideološka pristrasnost. Ništa manje i svojevrsna selektivnost, koja je i naša tema. To je pre svega pitanje, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali, čega se to mi zapravo sećamo? I šta nam je zaista bitno? Primera radi, mada je ovaj primer prilično ekstreman, ukoliko bismo zaboravili Hitlerovu diktatoru, holokaust i rat – razume se, to je nemoguće, ali pretpostavimo ovakvu stvar – Hitler bi bio posmatran kao veliki reformator koji je podigao Nemačku iz pepela, isto tako i kao lider koji je Nemcima doneo ekonomski prosperitet. Slična, mada ne i identična stvar, je i naš pogled na Tita. I to sa velikom razlikom. Prva je da je Tito bio antifašista, čovek koji vodio jednu od najhrabrijih vojski u Drugom svetskom ratu. On je bio i lider koju je iz pepela podigao jednu zemlju i omogućio dobar život najvećom delu stanovnika Jugoslavije. Ali u isto vreme, Tito je bio tvorac Golog otoka, jednog od najmonstuoznijih logora u evropskoj istoriji. I tu dolazi ono pitanje: šta nam je bitnije? I čega to treba da se sećamo? Danilo Kiš i Aleksandar Mandić nisu imali tu dilemu.
Sada već davne 1989. godine Danilo Kiš i Aleksandar Mandić odlaze u Izrael sa idejom da urade intervjue sa dve preživele zatočenice Golog otoka, Evom Nahir (njena životna priča je pretočena u izuzetni Grosmanov roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“ o kom je na ovom mestu pisano) i Ženi Lebl. To je rezultiralo dokumentarnim filmom „Goli život“, a sada, trideset godina kasnije, i knjigom u kojoj su doneseni ti intervjui. Polazeći od detinjstva ove dve žene, Danilo Kiš nas kroz razgovore sa njima vodi kroz mučni dvadeseti vek. Iskustvo holokausta, posleratne stvarnosti, hapšenja, isleđivanja i naposletku iskustvo golootočkog stradanja zadobilo je izuzetan prikaz u „Golom životu“.
Poslednje delo Danila Kiša, nekoliko meseci posle snimanja filma on je preminuo u Parizu, nastavlja put kojim je on krenuo objavom prevratničke „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Ako su prvu fazu njegove umetničke karijere odredile teme holokausta, ponajviše u „porodičnom ciklusu“, druga faza je suočavanje sa „našim“ zlom. Kako je to Kiš sjajno elaborirao u svojim esejističkim zapisima, mi ih ovde parafraziramo, to je suočenje sa istim zlom, možda čak i gorim zato što je to zlo imalo „dobre“ namere. I još podlijim, zato što se zarad nekakvog višeg cilja, pogotovo kod levičara, namerno prećutkuje. Tu omertu Kiš i Mandić prekidaju suočavajući nas sa istinskim zlom. Pristup je dokumentaristički, svaka činjenica je svetinja, a pokušaj da se ispričaju dve životne priče sveobuhvatan i iscrpan.
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu, odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš objavljuje polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz, gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Aleksandar Mandić, istaknuti srpski režiser i scenarista, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija režije predaje na Fakultetu dramskih umetnosti. Režirao je desetine dokumentarnih televizijskih emisija, filmova, muzičkih i kulturnih programa. Za dobar deo tih filmova i emisija sam je pisao scenarije. Dobitnik je niza priznanja za svoj filmski rad. U knjizi „Mera za meru“ sabrani su njegovi novinski i publicistički tekstovi.
„Kiš: Znači ta anegdota je bila provokacija i sad si ti verovatno šokirana tim saznanjem da te je čovek koji ti se udvarao, prijavio. To je bila provera tvoje budućnosti. Po tom scenariju, po logici stvari je trebalo, kao što kažeš, ti njega da prijaviš. Ženi Lebl: Da. Ako ga nisam prijavila, znači da sam banda. Kiš: I ti sad konačno spoznaješ greh? Ženi Lebl: Moj greh. Kiš: I da si zbog toga uhapšena? Ženi Lebl: Da“, govori jedna junakinja ove knjige. I polako dolazimo do suštine. U čemu je bila tolika strahota Golog otoka? Sasvim sigurno u mučenjima logoraša. Ništa manje i u stotinama užasnih smrti. Ipak, najveća strahota je bila potpuna dehumanizacija ljudi. Holokaust je bio industrija smrti, Gulag mučilište i ropski rad miliona, dok je Goli otok bio mesto na kom je pokušano ubijanje ljudskosti. Najbolje to svedoče ispovesti ove dve hrabre žene. Da li su u tome dželati uspeli? Na sreću, nisu. Baš kao i holokaustu, na Golom otoku su se pokazale dve strane naše prirode. Sjajno to Eva Nahir elaborira: „(…) ja mislim da se samo u groznim situacijama, u logorima i u opasnostima pokaže ono što je podsvesno u čoveku: ljudi dobri su postali još bolji, a gori su postali još gori – životinje.“ Sećanje na to zlo, ali i dobro, Danilo Kiš i Aleksandar Mandić su sa mnogo hrabrosti, pogotovo u onom vremenu, istinoljubivosti, ali i poštovanja prema žrtvama doneli u ovoj izuzetnoj knjizi. Na nama ostaje da sve to pamtimo, i da se vratimo na početak – da odaberemo da li nam je to uopšte bitno. I to sa svešću da će taj izbor odrediti našu ljudskost.

Naslov: Goli život
Autori: Danilo Kiš (1935-1989) i Aleksandar Mandić (1945-)
Izdavač: Yes-Pro, Beograd, 2020
Strana: 139

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Rekvijem za snove – Hjubert Selbi

Ma koliko to možda zvučalo čudno, ono što čoveka izdvaja od svih ostalih bića je podjednako i naš razum i naša nerazumnost. Ako uzmemo da je ono što određuje ponašanje svih životinjskih vrsta instinktivnost, ljudska vrsta je u preimućstvu zato što svoje instikte ne samo da može da izmeni, već i da ih u potpunosti anulira. Tako se jedan unapred određeni, mada je bolje reći stečeni obrazac koriguje. Isti slučaj je i sa našim razumom. Odstupanje od zdravog razuma je donelo silne dobrobiti u istoriji naše civilizacije. Najpre, ta „nerazumnost“ je dovela do umetnosti. Ništa manje i do napretka. Da je, recimo, Mihajlo Pupin, uzećemo najbanalniji primer, sledio „razum“ ili ono što se činilo razumnim u njegovom okruženju, on bi bio još jedan vojvođanski čuvar krava, a ne veliki pronalazač. Ista stvar je i sa herojstvom. Da se u potpunosti držimo razuma, heroji ne bi postojali. Naravno, to je samo jedna strana. Na onoj drugoj leži nerazumnost koja donosi zlo. Da uzmemo samo jedan primer. Nerazumnost je dovela do silnih istrebljenja i ratova, i to kao posledicu nerazumnih shvatanja da je jedna rasa, vera ili nacija bolja od druge. Kako god bilo, čovek od svojih prapočetaka ima potrebu za iskorakom iz stvarnosti, ništa manje i za iskorakom iz sopstvene racionalnosti. Najveća je svakako vera u boga. Jedini problem je u tome šta je ta vera najčešće dovodila do silnih ratova, pustošenja i progona. Ništa manje i do korišćenja vere kao sredstva za zatupljivanje najširih masa. To zatupljivanje, pokušaj bega od svakodnevnice, ništa manje i od razuma je i naša tema. Još tačnije, to je upotreba droga. Njene tragove pronalazimo u svim starim civilizacijama. Negde je ona bila upotrebljavana kao deo religioznih obreda (kakav je bio slučaj kod starih Grka ili indijanskih plemena). Neretko je ona bilo oružje. Tako su najopakiji Vikinzi bili oni koji su pre borbi uzimali psihoaktivne supstance. Isti slučaj je i sa čuvenim asasinima koji su pre odlazaka na zadatke uzimali hašiš. Droga je bila i medicinsko sredstvo. Najpoznatiji su primeri Frojda koji je eksperimentisao sa kokainom, ali i Virdžinije Vulf koja je marihuanu koristila kao sredstvo da ublaži migrene. Isti slučaj je i sa Bulgakovom koji je svoje zavisničko iskustvo predočio u zbirci „Beleške mladog lekara“. Ipak, droga je najčešće bila, a i danas je, svojevrsni eskapizam od stvarnosti. To je, razume se, ostavilo veliki trag u književnosti. Od čuvenog dela „Ispovesti jednog uživaoca opijuma“ Tomasa de Kvinsija pa sve do „Paranoje u Las Vegasu“ Hantera Tompsona, literatura pripoveda o tim pokušajima bega. Najčešće potpuno nesrećnim. Nema boljeg dokaza za od romana „Rekvijem za snove“.
U njujorškoj kvartu Bruklin živi mladi Hari Goldfarb. Nenaviknut na bilo kakav posao, izgubljen za svaku budućnost, Hari se okreće drogi. U tome mu se pridružuju najbolji prijatelj Tajron i devojka Marion. Iznenadna poslovna ideja o preprodaji čistog heroina ovoј družini će doneti nadu, silne životne preokrete i snove, ali i težak pad. Isti slučaj je i Harijevom majkom Sarom. Usamljenoj udovici, kojoj su od života preostali samo besomučno gledanje televizije i sporadične trač partije sa komšilukom, stiže poziv za učešće u televizijskoj emisiji. Još jedna je to nada koja će se pretvoriti u poraz.
Ono što sasvim sigurno predstavlja najveću književnu vrednost ovog romana je u njegova u isto vreme i čudnovata i izuzetna forma. Za Selbija je život jedinstvena celina, pa takva mora biti i forma. Tako u ovom romanu ne postoji granica između događaja koji se zbivaju junacima, njihovih misli i dijaloga. Nećemo pogrešiti ako je kažemo da je to vrtlog, najčešće kilometarskih pasusa, koji vas uvlači u sebe ne puštajući vas napolje sve do poslednje stranice romana. Selbi je napisao malo je reći sjajan roman, knjigu koja nas potpuno obuzima, ali i knjigu koja će promeniti svakog od nas.
Hjubert Selbi, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, rođen je u Bruklinu. Napustio je školu sa petnaest godina i postao mornar. Ali to nije dugo trajalo. Dijagnostikovana mu je tuberkuloza, koja je ostavila trajne posledice. Izdržava se radeći kao fizički radnik do objave prvog romana „Poslednje skretanje za Bruklin“ (Laguna, 2012). Ovaj roman je izazvao pravu senzaciju. Dok jedni Selbija smatraju za potpunog genija, drugi ovo delo posmatraju kao krajnju opscenost i uvredu javnog morala, toliko da je njegova štampa zabranjena u nekoliko zemalja. Sledi niz romana, zbirki priči i filmskih scenarija. Sa Darenom Aronofskim je napisao scenario za film „Rekvijem za snove“, adaptaciju svog najpoznatijeg romana. Preminuo je 2004. godine.
„(…) lepota je samo na površini kože, ali zato ružnoća pušta koren do kostiju (…)“, piše Selbi u ovom romanu. Tu ružnoću, koja je bila kamen spoticanja za Selbijeve oponente, on opisuje bez milosti. Selbi ne ulepšava stvarnost, naprotiv, on je predstavlja u svoj svojoj ružnoći i užasu. Spas iz tog užasa junaci ovog romana pronalaze u njenom odbacivanju. Svejedno da li je to droga ili zavisnost od gledanja televizije, Selbijevi junaci traže što lakši izlaz iz potpunog životnog bezizlaza. Snovi su to, kao što je uostalom i čuveni „američki san“ kog Selbi pokušava da raskrinka, koji nas odvlače od stvarnosti. Taj otklon, ipak, uvek ispostavi cenu na kraju odvodeći nas u potpunu propast. Još goru i još težu zato što je raj preko snova gotovo bio dosegnut. Ti snovi, u slučaju ovog veličanstvenog romana – droga, u „Rekvijemu za snove“ su zadobili izuzetno predstavljanje: „(…) i svi su se osećali dobro, čoveče, stvarno dobro, kao da su ih na sudu oslobodili optužnice za ubistvo, kao da su se popeli na Mont Everest ili se umorili od skokova s padobranom ili lebdenja u vazduhu, kao da su ptice, da, kao da se podižu uvis i lebde na vazdušnim strujama kao velike jebene ptice, čoveče… da… kao da ih je neko iznenada pustio napolje, kao da su odjednom slobodni… slobodni…“

Naslov: Rekvijem za snove
Autor: Hjubert Selbi (1928-2004)
Preveo: Đorđe Tomić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 300