M. Sin veka – Antonio Skurati

Afera oko prvog srpskog igranog filma o Jasenovcu, ako je to uopšte moguće nazvati aferom i ako bilo šta drugo u našem javnom životu postoji sem afera, donela je dva zanimljiva pitanja. Prvo je preispitivanje istorijskog nasleđa, pre svega jugoslovenskog. Dobar deo javnosti tvrdi da je Jasenovac, samim tim i pitanje ustaških zločina, bio potpuno zanemaren u vreme Jugoslavije. Problem sa ovom tvrdnjom predstavljaju činjenice. Upravo je jugoslovenska vlast oformila komisiju za ispitivanje zločina 1944. godine i kasnije omogućila rad brojnih istraživača koji su dokumentovali ustaški teror. Pomenimo samo imena Antuna Miletića i Viktora Novaka. Da ne pričamo da je upravo ta jugoslovenska vlast podigla jasenovački memorijal i napravila sjajnu muzejsku postavku, razorenu u ratovima devedesetih. U čemu je onda problem? Pre svega u shvatanju istorije, što nam je sjajno pokazala pojava prvog filma o Jasenovcu. Za dobar deo ljudi istorija je neodvojiva od pop kulture i dnevne politike. Ili da budemo još precizniji, za dobar deo ljudi istorija kao nauka nije dovoljna, ili ih uopšte ne zanima, ko će zaboga čitati silne knjižurine (Miletićeva trotomna knjiga o Jasenovcu – verovatno najbolje delo ikada napisano o ovom užasnom logoru, objavljena u to strašno vreme Jugoslavije u tiražu od 10.000 primeraka i kod jednog od najvećih jugoslovenskih izdavača, eto koliko je Jasenovac bio izbegavan kao tema – ima skoro dve hiljade stranica, a Novakova hiljadu i dvesta), pa zato istoriju, i ne samo nju, „izučavaju“ čitajući romane i novinske članke ili gledajući televizijske emisije i filmove. Najgore, slušajući političare. Ako mislite da je ovo preterivanje, pitajte bilo kog poznanika šta zna o Kosovskoj bici i dobićete recitovanje scenarija Šotrinog filma. Još gore, većina će misliti da je to zaista istorijska istina. Tako se i danas veruje da je Vuk Branković bio izdajnik, što nikako ne odgovara istorijskim izvorima. Ali da mi konačno pređemo na stvar. Umetnost je izmišljotina. Čak i onda kada se oslanja na istorijske izvore, umetnost je izmišljotina. Ponekad to izmišljanje dolazi iz dobrih razloga, pre svega su to pitanja forme teksta, dramaturgije i unutrašnjih previranja junaka koji su uvek domišljavanje. Izmišljanje je nekad zla namera autora, setimo se samo Protokola sionskih mudraca koji su doneli silne nesreće, a nekada ono dolazi iz namere umetnika da se nešto pokaže ili dokaže, uglavnom pod diktatom države ili ideologije, pa se to pretvara u propagandu. Naravno, postoje i izuzeci, dela koja se nalaze na tankoj liniji između dokumentarnog štiva i umetničkog dela. Jedno od njih je i izuzetni roman „M. Sin veka“.
Godina je 1919. Veteran Velikog rata, neuspešni učitelj, vagabund hapšen zbog skitnje i besposličenja, čovek na ivici siromaštva, socijalistički agitator izbačen iz sopstvene partije, uopšte: propalica bez budućnosti, sve je to Benito Musolini. Spas iz očaja takvog života on pokušava da pronađe kroz stvaranje nove političke organizacije – fašističkog pokreta. Samo što izgleda da ne uspeva u tome. Simpatizera je malo, a pokret i on postaju predmet podsmeha gotovo cele nacije. I bilo bi tako da se Italija ne nalazi u potpunom političkom i društvenom rasulu. Uspešno se snalazeći u tom haosu, Musolini napreduje i malo po malo postaje duče, onako kako ga istorija pamti. Taj period uspona, od 1919. do 1924. godine, Antonio Skurati sjajno predstavlja u ovom romanu.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovo delo, ta odrednica bi svakako bila dokumentarni roman. Svaki detalj iz knjige proizilazi iz istorijske građe, štaviše gotovo svako poglavlje prate originalna istorijska dokumenta. Čak i kada se ulazi u unutrašnji svet junaka, ponajviše Musolinija, te misli su plod pomnog istorijskog istraživanja. Koliko je to težak zadatak govori činjenica da je u ovom romanu na preko sedam stotina strana dat pregled pet godina jednog života i jednog pokreta. Hiljade su to i hiljade dokumenata, stranica arhivske građe i istorijskih izvora koje je Skurati pretvorio u romanesknu građu i uspeo da nenadmašno predstavi uspon jednog krajnje čudnog čoveka i njegovog još čudnijeg pokreta: „Da, naravno… oni su nešto novo… nešto nikad viđeno… antipartija. Eto… fašisti su antipartija! Bave se antipolitikom. Odlično. Potraga za identitetom treba tu da se zaustavi. Važno je da budu nešto što im omogućava da izbegnu prepreke koje podrazumeva doslednost, balast načela.“
Antonio Skurati, jedan od najznačajnijih savremenih italijanskih književnih stvaralaca, rođen je u Napolju. Nakon završenih studija postaje profesor uporedne književnosti i kreativnog pisanja. Debituje sa romanom „Prigušeni zvuk bitke“ (2002), posle kog sledi niz uspešnih dela koja su zadobila brojna priznanja. Roman „M. Sin veka“ mu donosi najznačajnije italijansko književno priznanje, nagradu Strega, a sama knjiga postaje svojevrsni izdavački fenomen tako što dve pune godine biva najprodavanije izdanje u Italiji. U međuvremenu je knjiga prevedena na četrdeset jezika. Pre par meseci je izašao nastavak romana pod naslovom „M. Čovek proviđenja“, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu, koji nastavlja priču o Musoliniju do 1932. godine. Skurati planira da napiše još dve knjige o Musoliniju sa kojima će kompletirati priču o njegovoj političkoj karijeri. Na srpskom je izašao i prevod njegovog romana „Dečak koji je sanjao kraj sveta“ (Clio, 2012).
„Da, većina Italijana, užasnutih zločinom, želela bi pad fašizma, kako bi očistili svoje domove od aveti, ali onda, u vreme večere, prevagnu svakodnevne potrebe. Čestitost nije među njima. Zemlja je otupela, njeno osećanje za pravdu je slabo, zamagljeno. Bunt se svodi na bolesno zanimanje s kojim se prati rubrika posvećena skandalima“, piše Skurati u ovom romanu i možda na najbolji način opisuje kako je Musolini uspeo da postane to što je postao. Naravno, delom to proizilazi iz njegovog političkog talenta, ili je bolje reći prepredenosti da se opstane u mulju: „Pregovarati, obmanjivati, pretiti. Pregovarati sa svima, sve izneveriti“, ali je to samo jedan deo priče. Drugi je društveni haos u kom se takve bitange sjajno snalaze, sjedinjen sa ravnodušnošću većine. Čime to rezultira svi mi dobro znamo. Prateći u isto vreme društvene prilike i jednu političku biografiju, Skurati u ovom romanu predstavlja sliku uzavrele Italije, uspona sile koja će preokrenuti vek. Tu sam Musolini kao ličnost nije bitan, na kraju Skurati se isključivo fokusira na njegovo političko delovanje. U isto vreme, on u ovoj knjizi donosi neverovatni književni eksperiment, roman koji se neverovatno približio istorijskom dokumentu, toliko da ih samo mala linija deli, što je retko kom piscu pošlo od ruke. Još bitnije, ovaj roman je na izuzetan način predstavio začetak užasa jednog veka kroz priču o jednom od njegovih najistaknutijih sinova: „Tolika galama, toliko mrtvih ni zbog čega. Stalni, užasni rovovski rat. Nepotrebno krvoproliće. Eto šta je ovaj suludi vek.“

Naslov: M. Sin veka
Autor: Antonio Skurati (1969-)
Prevela: Gordana Breberina
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 736

Slučaj Arnolfini – Žan-Filip Postel

Jedna od najvećih draži umetnosti – suštinski: ono što je izdvaja od drugih ljudskih delatnosti, pre svega zanatskog umeća – ništa je drugo nego svojevrsna mističnost. Sam nastanak jednog umetničnog dela je kroz vreme zadobio gotovo magičnu dimenziju. Za to je dovoljno pomenuti reč inspiracija. Ukoliko je etimološki razložimo (in + spiro), njeno doslovno značenje je ubacivanje duha, čitajte: nadahnuća, u samog umetnika. Tako se u najvećem broju religija verski spisi posmatraju kao plod božjeg nadahnuća. I to doslovno. Pisci – bili to starozavetni proroci, evanđelisti ili prorok Muhamed – su samo puki objekti koji bogu služe za prenošenje poruka. Slično mišljenje, i to kod dobrog dela ljudi, važi i za umetnike. Oni su objekti koji usled nadahnuća ili ispiracije donose na svet nešto što je mnogo više od njih. Samim tim, čin umetničkog stvaranja postaje neka vrsta mističnog čina. Odakle ovo mišljenje proizilazi nije teško odgonetnuti. Umetnički talenat, pogotovo onaj koji volimo da označavamo kao genijalnost, izmiče našem razumu. Zašto je, banalizovaćemo ovo pitanje, Leonardo da Vinči tako slikao ili zašto je Marija Kalas tako pevala? I zašto, zaboga, mi ne možemo tako da slikamo i pevamo? Najjednostavniji odgovor je zato što su rođeni sa tim talentom. I tu već slede pitanja: ko im taj talenat daje, da li su ga oni nasledili, od čega on zavisi? Odgovori na ta pitanja ne postoje. Čak je i Frojd tu zastao, govoreći da je psihoanaliza nemoćna da odgonetne koren umetničkog stvaranja. Suštinski, nećemo pogrešiti ako kažemo da je talent datost. Ono šta ćemo uraditi sa njim je već druga stvar. Možda je to najbolje izrazio Stiven King u knjizi „O pisanju“ govoreći da je od lošeg pisca nemoguće stvoriti osrednjeg. Od osrednjeg je nemoguće, isto tako, stvoriti dobrog pisca. Jedino što je moguće je da se od dobrog stvori odličan pisac. I to je verovatno i suština čitave priče. Ako uzmemo da je dar, ili nadahnuće, svojevrsna mističnost, proces nastanka jednog umetničkog dela – razume se, dobrog – proizilazi iz velikog rada. Pre nego što je naslikao dela kojima se i danas divimo, Leonardo da Vinči je proveo silno vreme u skiciranju predmeta, izučavanju ljudske anatomije, a slikanje jednog dela mu je nekada uzimalo i godine rada. Isto važi i za Nižinskog, verovatno najčuvenijeg baletskog igrača svih vremena. Razume se, tu nije kraj. Dobar umetnik, pogotovo onaj koji poznaje tajne zanata, u svojim delima će ostaviti svojevrsni mistični trag, iako to možda neadekvatno zvuči, koji će kasnije generacije nagoniti na razmišljanje i domišljavanje, neretko i na sumnju. Nekada to može biti otvorenost kraja kao kod Dostojevskog. Može to biti specifični baletski izraz u slučaju Nižinskog. Ili tajni trag na slikama, setimo se samo Leonarda, koji će vekovima izazivati pažnju. O jednom takvom tragu Žan-Filip Postel je napisao sjajnu knjigu.
Van Ajkova slika „Portet Arnolfinijevih“, nastala davne 1434. godine, smatra se za jedno od najistaknutijih umetničkih dela svih vremena. Veština likovnog izraza, Van Ajkova inovativnost i osećaj za detalj, sve to privlači pažnju vekovima. Podjednako i zagonetnost same kompozicije, ponajviše ogledala na slici u kom se vide naslikani likovi. Upravo ti likovi, još tačnije izostanak jednog lika, privlače pažnju Žan-Filipa Postela koji kreće u izučavanje slike detalj po detalj. To izučavanje će ga odvesti do neočekivanih otkrića.
„Gledati, gledati ponovo, gledati stalno, samo tako i možemo videti“, reči su Žan-Martena Šarka, oca moderne neurologije, koje autor uzima za moto knjige. To je i možda i najbolji način da se ona opiše. Pažljivo posmatrajući Van Ajkovu sliku, autor pronalazi zagonetan detalj koji je vekovima promicao pažnji brojnim istraživačima. Polazeći od tog detalja kao osnovne premise, Žan-Filip Postel kreće u ponovno ispitivanje slike, vodeći čitaoce kroz priču o njenom nastanku, vekovima tumačenja, ali i kroz ekspertizu detalja predstavljenih na njoj. Gotovo je to detektivska potraga koja rezultira neočekivanim zaključcima. Ono što se mora zameriti odlazi na račun srpskog izdavača. Odluka da se reprodukcije Van Ajkovih slika štampaju crno-belom tehnikom, pogotovo reprodukcije detalja slika bitnih za sam sadržaj knjige su bezobrazluk teške vrste. A ni to nije najgore. Pojedine reprodukcije su prenete u lošoj rezoluciji, pa to još više kvari kompletan utisak.
Žan-Filip Postel je radio kao lekar u Parizu do 2014. godine. Debituje 2016. sa knjigom „Slučaj Arnolfini“ koja je zadobila veliku čitanost u Francuskoj, a u međuvremenu je prevedena na nekoliko jezika.
„Slika je svima poznata; seća je se svako ko ju je bar jednom u životu video. Odmah pobuđuje divljenje zbog načina izrade i zbog nečeg bezvremenskog u sebi: zbog nekog daha, ritma. O slici se mnogo pisalo. Ali šta god da su o njoj rekli, nešto tajanstveno opstaje: dok je posmatramo, nalazimo se u istoj situaciji kao i čitalac detektivskog romana kome fali poslednje poglavlje“, piše Žan-Filip Postel u ovoj knjizi. Toj detektivskoj potrazi za poslednjim poglavljem on posvećuje opsežno istraživanje predstavljeno u ovoj knjizi. Žan-Filip Postel je pomno proučio mnogobrojne izvore, Van Ajkovu biografiju i sve to umešno predstavio kroz svojevrsnu detektivsku priču. Naravno, ona nije suština. U biti ove knjige je divljenje Van Ajkovom delu, ali i našoj zapitanosti i čudnovatosti kada se susretnemo sa njegovim delom. Šta nas to zapravo privlači umetnosti? Zašto joj se toliko divimo, da se vratimo na početak, pokušava da odgonetne Žan-Filip Postel, stvarajući ovu knjigu i u isto vreme nudeći moguće rešenje. Koje je samo moguće, što je i srž umetnosti. U umetnosti nikada ne postoji konačni odgovori: „Sve na to navodi, ali ništa to ne dokazuje. Pošto smo razotkrili mnoge zamke, dolazimo do krajnje tačke na kojoj možemo samo da slici priznamo njenu mističnost.“

Naslov: Slučaj Arnolfini
Autor: Žan-Filip Postel (1951-)
Prevela: Jelena Mijatović
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 140

Izbrisana – Miha Macini

„Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu“, čuvene su reči koje se pripisuju Isusu. Naravno, ove reči se odnose na pitanje vere, ali, i u isto vreme, one mogu da važe u svim segmentima našeg života. Pogotovo u našim moralnim izborima. Istorija nam je pokazala da velike nepravde, sledstveno tome i velika zla i zločini, proizilaze gotovo u istoj meri iz volje zločinaca da zlo učine i dozvole da se to zlo učini od strane većine. Za to je dovoljan samo jedan primer. Danska je, baš kao i veći deo zemalja u tadašnjoj Evropi, okupirana od strane nacista 1940. godine. I tu prestaje svaka sličnost. Za razliku od najvećeg dela evropskih vladara, danski kralj Kristijan X odlučuje da ostane u zemlji i tako podeli sudbinu svog naroda. I ne samo to. Kristijan X i njegova administracija odlučuju da se suprotstave svakom pokušaju istrebljenja Jevreja. Posle naredbe Nemaca da Jevreji moraju da nose žute trake, on nacistima preti da će početi da nosi žutu traku kao znak solidarnosti sa Jevrejima. Čime je ovo rezultiralo? Nemci su povukli naredbu. Isti slučaj je bio i sa pokušajem Nemaca da 1943. deportuju dansku jevrejsku populaciju u koncentracione logore. Dojava jednog nemačkog oficira o predstojećoj raciji dovela je do gerilske akcije danske vlade i građana u kojoj je za nekoliko noći u neutralnu Švedsku prebačeno preko 95 posto jevrejske populacije. Rezultat: gotovo svi Jevreji su spaseni. Probajte samo da zamislite da se ovo odigralo u svim evropskim zemljama. Ili još bolje zamislite kako bi svet izgledao da je svaki put prisutan ovakav otpor zlu. Naravno, za to je potrebna velika hrabrost. Put suprotstavljanja zlu i nepravdi je mukotrpan, zahteva velika odricanja, donosi i opasnosti. Sklanjanje pogleda od zla nas gotovo ništa ne košta. Čak ćemo naći i moralno opravdanje za to, najčešće očekivanje da će neko umesto nas rešiti čitavu stvar ili uzdanje da zlo i nije baš toliko zlo. To neprihvatanje stvarnosti nastavlja se i nakon što zlo nestane. Neprijatni događaji iz prošlosti, pogotovo oni koji su učinjeni u naše ime, namerno se izbegavaju. Treba ih zaboraviti, a ako je to već nemoguće onda pronaći opravdanja. Znate ih već. A šta su oni nama činili, a koliko su oni odgovarali za svoje zločine… Najbolje je to izrazio Miljenko Jergović u jednom eseju: „Strašno je, zapravo, u kojoj smo mjeri identificirani s ubojicama. Toliko da smo spremni sami sebe ucijeniti zločinima koje su počinili. Toliko smo identificirani da su nam ubojice često važnije od onih koje volimo. Razloga za to je naravno više, ali jedan od većih tiče se našeg odnosa prema isprici i praštanju.” Izvinjenje je suština, ništa manje i priznanje da smo pogrešili, da smo ćutali, da ništa nismo učinili da sprečimo zlo. A mogli smo. Baš zbog toga su i toliko bitna dela koja progovaraju o prošlosti koju pokušavamo da namerno zaboravimo. Jedno od njih je i roman Mihe Macinija.
Početak je devedesetih godina u Sloveniji. Posle odvajanja od Jugoslavije, nova slovenačka vlast je donela zakon po kom svi stanovnici Sloveniji koji su rođeni van njene teritorije moraju podneti zahtev za državljanstvo. Oni koji se nisu prijavili bivaju izbrisani. Jednostavno, oni za državu više ne postoje. Oni nemaju prava na lična dokumenta, nemaju prava da se leče, obrazuju, zaposle, otvore bankovni račun… Jedna od izbrisanih je i Zala, mlada vaspitačica u ljubljanskom vrtiću. Da sve bude još gore, ona saznaje da je izbrisana u trenutku u kom se porađa. Zala više ne postoji za državu, baš kao što za državu ne postoji ni njeno tek rođeno dete. Zaline muke posle tog saznanja su predstavljene u ovom romanu.
Odmah na početku, „Izbrisana“ je, ako je gledamo isključivo sa književne tačke gledišta, osrednja knjiga. Opisi stvarnosti koju glavnu junakinju okružuju, ništa manje i njena unutrašnja previranja, najčešća su opšta mesta, bez neke veće književne vrednosti. To već nije slučaj sa dijalozima, koji sasvim sigurno zauzimaju preko dve trećine romana. Miha Macini je dijaloški majstor. U razgovorima koje glavna junakinja vodi sa porodicom, prijateljima i državnom administracijom istinski ćete uživati. To je najbolje pokazala filmska adaptacija romana, koja je, što se retko dešava, znatno bolja od knjige.
Miha Macini, istaknuti slovenački književni stvaralac, filmski reditelj i scenarista, rođen je u gradu Jesenice. Pohađao je studije scenaristike na Univerzitetu u Šefildu. Debitovao je kao književni stvaralac sredinom osamdesetih i do sada objavio trideset romana, koji su prevedeni na brojne jezike (na srpskom su objavljeni njegovi romani „Zvezde zovu“, „Hanin telohranitelj“ i „Detinjstvo“). Autor je brojnih filmskih scenarija, a režirao je tri filma, među kojima je i „Izbrisana“. Za svoje književno i filmsko stvaralaštvo Miha Macini je zadobio niz istaknutih slovenačkih i internacionalnih priznanja.
„Znate, mi nismo ništa krivi, mi smo samo ljudi, moramo da uradimo ono šta nam kaže računar“, odgovor je koji junakinja ovog romana najčešće dobija na pokušaje „povratka“ u normalni život. Baš kao i u Ajhmanovom slučaju koji je samo radio svoj posao, peripetije i nedaće junakinje romana dolaze od ljudi koji samo rade svoj posao. Većina njih, što sjajno Macini predstavlja u romanu, itekako znaju koliko je „brisanje“ nepravda, ali ih to prosto ne zanima. Uostalom, to skoro nikoga ne zanima. U takvom svetu glavna junakinja ovog romana mora da se izbori ne samo za sebe, već i za svoje dete. Miha Macini je predstavio užasavajući, gotovo kafkijanski svet, ali i hrabro progovorio o temi koja u slovenačkoj javnosti i dalje predstavlja veliki tabu. Najbitnije od svega, razotkrio je, da se vratimo na početak, one koji stoje iza velikih zala, obične ljude koji ćute na nesreće drugih omogućavajući zlu da se razmaše: „Koliko puta sam zamišljala ljude koji su nam to uradili! Ljude koji pritiskom na dugme brišu tuđe živote. Koliko nas ima, znaju samo oni! A onda još prave i budale od nas. Htela sam da vidim ta lica. Ko su ti ljudi? Htela sam da vidim lice države. Kakvo je njeno lice? Sad ga vidim. Država oličena u liku mladog žutokljunca na čijem licu vidim paperje koje jedva da se isplati brijati. Vidim bubuljice na obrazima. Vidim da ste se zbog njih isekli. Vidim da vam izlazi herpes. Sve to vidim i pitam se: Da li je to lice vlasti? Lice koje pritiska dugmad?“

Naslov: Izbrisana
Autor: Miha Macini (1961-)
Prevela: Dragana Bojanić Tijardović
Izdavač: Orion art, Beograd, 2015
Strana: 223

Kuća nesagorivih reči – Dejan Ristić

„Kad bi ljudi umeli da sačuvaju svoje znanje o svetu, kad bi mogli da ga uklešu u stenu, u kristale, u dijamant, i da ga na taj način prenose svojim naslednicima, možda bi svet izgledao sasvim drugačije. Šta možemo s tako krhkom građom kao što je papir? Kakva nam je korist od pisanja knjiga!“, piše Olga Tokarčuk u „Knjigama Jakovljevim“ i na najbolji način predstavlja nepostojanost ljudske želje za očuvanjem znanja u susretu sa skoro neumitnim uništenjem koje, takođe, dolazi od ljudske ruke. Ako pažljivo pratimo istoriju naše civilizacije, čuvanje i uništavanje knjiga gotovo uvek idu ruku pod ruku. Tako prvi kineski car Ćin Ši Huang 213. godine pre nove ere pored cenzure svakog mišljenja koje se protivilo njegovoj vladavini naređuje i uništavanje svih knjiga, izuzev retkih izuzetaka. Kako mu to izgleda nije bilo dovoljno, on naređuje i pogubljenje 460 mudraca, koji su, po predanju, živi sahranjeni. Putem prvog kineskog cara polaze sve civilizacije. I to gotovo bez izuzetaka. Rimski imperatori uništavaju bogate biblioteke, tako, recimo, car Jovijan uvređen pogrdnim grafitima koji su ga dočekali na antiohijskim ulicama naređuje spaljivanje čuvene antiohijske biblioteke. Ne razlikuje se ni hrišćanstvo. Teofil Aleksandrijski naređuje uništenje biblioteke Serapeuma u Aleksandriji. Krstaši uništavaju čuvenu carigradsku biblioteku 1204. godine. Henri XIII razara manastirske biblioteke posle raskida sa Rimom. Konkvistadori uništavaju brojne majanske spise posle osvajanja Južne Amerike. Isti slučaj je i sa islamom. Tokom osmanskih osvajanja uništene su brojne biblioteke, uključujući tu i čuvenu biblioteku filozofa i naučnika Avicene. Ako mislite da je moderno doba donelo promenu grdno ćete se prevariti. Za to je dovoljno prisetiti se potpunog uništenja Kongresne biblioteke u Vašingtonu od strane britanskih vojnih snaga. Vojnici Unije su tokom Američkog građanskog rata uništili biblioteku u Alabami. Britanci tokom kolonijalnih osvajanja spaljuju burmansku kraljevsku biblioteku. Prvi svetski rat donosi potpuno uništenje belgijske biblioteke u Luvenu od strane nemačkih okupacionih snaga. Biblioteke nisu pošteđene ni u Španskom građanskog ratu. O spaljivanju knjiga u nacističkoj Nemačku izlišno je govoriti. Samo što ni to izgleda nije opametilo ljudski rod. U libanskom građanskom ratu potpuno je uništena bogata bejrutska biblioteka. Crveni Kmeri uništavaju biblioteku u Kambodži. Trupe Indire Gandi pale biblioteku Sika. Tokom građanskog rata u Bosni vojne snage bosanskih Srba uništavaju sarajevsku biblioteku. Ova užasna istorija nepojmljivog varvarstva, pomenuta samo u kratkim crtama, nezamisliva je bez priče o šestoaprilskom stradanju beogradske Narodne biblioteke. Tu priču je izuzetno ispisao Dejan Ristić.
Prateći istoriju Narodne biblioteke Srbije od osnivanja 1838. pa sve do njenog uništenja 1941. godine, Dejan Ristić stvara četiri poglavlja ove knjige. U prvom delu, „Arheologija sećanja“, dat je opširni istorijat nastanka biblioteke, prikupljanja knjiga, prvih zakonskih propisa i priča o selidbama biblioteke. „Zgrada na šancu“, drugi deo, prati konačno dobijanje zgrade za biblioteku na Kosančićevom vencu. „Razdoblje otežanog rada i razvoja“ nam predstavlja međuratne godine i pokušaje nekoliko upravnika da unaprede položaj biblioteke, dok nas poslednji deo „Metite u podrume, zbrinite kako znate“ vodi do tragičnog šestog aprila, opisa uništenja biblioteke od strane nacista.
Trud Dejana Ristića da u potpunosti osvetli istoriju Narodne biblioteke u ovoj knjizi zaslužuje istinsko divljenje. Iscrpno korišćenje arhivske građe – pre svega državnih naredbi, propisa, službenih prepiski, memoarskih zapisa, novinskih članaka, ali i brojnih svedočenja savremenika – vidljivo je na svakoj stranici ove knjige. Što je za čitaoce najbitnije, iscrpna građa je zadobila sjajnu sistematizaciju i predstavljanje. Dejan Ristić nam je u knjizi „Kuća nesagorivih reči“ dao i niz sjajnih svedočenja o našoj kulturnoj istoriji. Takvo je, recimo, odbijanje upravnika biblioteke Jovana N. Tomića da knjige iz biblioteke pozajmi kralju Petru pod obrazloženjem: „Vaše veličanstvo, Zakon predviđa i propisuje da se takve stvari [knjige] mogu dati samo akademijama i bibliotekama pod državnim nadzorom u zemlji i na strani, a pošto Vaše veličanstvo nije ni akademija ni biblioteka, ni u zemlji ni na strani, [knjige] ne može dobiti.“
Dejan Ristić, srpski istoričar, arhivista i prevodilac, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija istorije posvećuje se naučnom radu. Autor je brojnih naučnih radova i knjiga o ratnim memorijalima, istoriji srpske diplomatije, holokaustu i kulturnoj istoriji. Objavio je i dve naučno-popularne knjige koje se bave mitovima i zabludama srpske istorije. Obavljao je dužnost upravnike Narodne biblioteke Srbije. Autor je i brojnih muzejskih postavki i izložbi.
O krivici za uništenje Narodne biblioteke čini se da je izlišno govoriti. Nju snosi nacistička vrhuška, odgovorna za varvarsko bombardovanje Beograda 1941. godine. Nažalost, odgovornost za to dobrim delom snosi i tadašnja državna administracija. Prateći istoriju Narodne biblioteke, Dejan Ristić nam donosi primere nepojmljive bahatosti, užasne ignorantnosti države prema svom kulturnom blagu. Evo samo par činjenica. Posle Prvog svetskog rata biblioteka nema gde se smesti, Kapetan Mišino zdanje u kom je biblioteka bila pre rata gotovo je uništeno. Iako je biblioteka trebala da dobije zgradu Starog dvora na korišćenje, u nju se useljava „kavana i restoran za narodne poslanike“. Ovde se oduvek znalo šta je bitnije. Ali ni tu nije kraj. Desetine molbi nekoliko upravnika Narodne biblioteke u međuratnom periodu da se izgradi namenska zgrada za biblioteku, koja će moći da podnese eventualne katastrofe – probajte samo da zamislite da je takva zgrada podignuta i da je blago Narodne biblioteke tako spaseno – listom su odbačene. Nije ni čudo. Tadašnji ministar prosvete, poznat po nadimku Boža kundak, imao je pametnija posla. Obračune sa političkim neistomišljenicima. Da se ne priča tek o apsolutnoj nebrizi za kulturno blago pred samu šestoaprilsku tragediju. „Metite u podrume, zbrinite kako znate“, naredba je ministra prosvete kako da se sačuva neprocenjivo kulturno blago. O tome da je tri dana biblioteka gorela – da, tri dana – a da niko, čak ni osoblje biblioteke, nije pokušao da bilo šta učini, izlišno je govoriti. Sve ovo je doprinelo da zgrada biblioteke i preko 350.000 publikacija, dragocenih i potpuno nenadoknadivih, zauvek nestanu. Narodna biblioteka se tako upisala u neslavni spisak uništenih biblioteka. Koliko zbog nepojmljivog varvarstva nacističkih zločinaca ništa manje i zbog ignorantskog odnosa onih koji su se o tom blagu „brinuli“. Priču o toj užasnoj tragediji, podjednako i o onome što joj je prethodilo, silnom radu usamljenih pregalaca, istinskih velikana koji su biblioteku podigli i decenijama je čuvali, što nikako ne sme da se zaboravi, donosi nam Dejan Ristić u ovoj izuzetnoj knjizi.

Naslov: Kuća nesagorivih reči
Autor: Dejan Ristić (1972-)
Izdavač: Vizantija, Beograd, 2019
Strana: 231

U jesen – Karl Uve Knausgor

Iako je o čuvenoj Tolstojevoj pripovetki „Smrt Ivana Iljiča“ već pisano na ovom mestu, nije na odmet da je se prisetimo. Uzgred, ukoliko je niste čitali, obavezno tu grešku ispravite. I preskočite narednih nekoliko rečenica da vam uživanje u čitanju ne bude pokvareno. Ivan Iljič, naslovni junak Tolstojeve pripovetke, ništa je drugo nego mediokritet. Ivan Iljič se kroz život provlačio, prilagođavajući se društvenim i političkim okolnostima. Suštinski, nikakve sreće, ali ni velike nesreće nije bilo u njegovom životu. Potpuna je to praznina, može se slobodno reći. Samo što on prekasno dolazi do tog saznanja. Ivan Iljič je na samrtničkoj postelji, kasno je bilo kakvu promenu. Mala digresija, završetak Frenzenovih „Korekcija“ donosi sličan gorko-slatki kraj jednog ljudskog života. Ali da se vratimo na stvar. Šta je osnovna potka Tolstojeve pripovetke? Ili još preciznije, kako da izbegnemo sudbinu Ivana Iljiča? Najjednostavniji odgovor je da živimo. I tu već nastupa problem. Moderna civilizacija, i ne samo ona, suštinu života najčešće vidi u slavi i velikom bogatstvu. Onih čuvenih „petnaest minuta slave“ Endija Vorhola postali su recept za uspeh. Ipak, najveći broj ljudi nije predodređen za slavu. Najjednostavnije rečeno, pisaca je bilo i ima ih koliko god hoćete, ali jedan je Tolstoj. Možda je to jedan od najvećih problema današnjice, koliko na ličnom planu – zamislite sve te ljudske živote i slomove kada se uspeh ne dosegne – ali ništa manje i na opštem. Zamislite i silne imbecile na „visokim“ mestima bez ikakvih zasluga – sem, razume se, žudnje za moći – koji čitavo društvo odvode u propast. Naravno, to ne znači da ne treba težiti ostvarivanju snova, ali nekakvi limiti se moraju znati. Drugi recept za život, takođe sveprisutan i ništa manje opasan, donose nam religije i ideologije. Zarad boljitka u budućnosti – budućem životu u slučaju religija i života u budućnosti u slučaju ideologija – od nas se očekuju odricanja. Da ne bismo goreli u paklu ili završili u koncentracionom logoru, uzećemo samo ovaj dobro poznati primer, potrebno je da se odreknemo seksualnosti koja se protivi nečijim moralnim „merilima“. Zamislite samo koliko je to užasan život. To odricanje od života, najčešće i što je najgore dobrovoljno slepilo, prisutno je na svakom ćošku. Može to biti „pozitivno razmišljanje“ koje propovedaju moderni gurui, može to biti i ulazak u kolotečinu malograđanskog života („u se, na se i poda se“, kako govori poznata izreka). Ali na kraju, ipak, dolazi otrežnjenje. Nekada prekasno, kao u slučaju Ivana Iljiča. Nekada na vreme, kakav je slučaj sa Knausgorom.
Piščeva supruga je trudna. Za nekoliko meseci na svet će doći još jedno ljudsko biće. Ova knjiga eseja (prvi deo tetralogije koju čine knjige „U jesen, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“) očevo je pismo nerođenoj kćerki. Karl Uve Knausgor joj piše o porodici u kojoj će se roditi, vremenu u kom će živeti, ali i o silnim stvarima koje će je okruživati. Ništa drugo nego o životu koja će ona živeti.
Posle šestotomne „Moje borbe“, Karl Uve Knausgor donosi još jedno literarno iznenađenje. Ako je „Moja borba“ pomerila granice poimanja privatnosti, ništa manje i tema kojima se literatura bavi (za one koje nisu čitali „Moju borbu“, Knausgor u njoj na nekoliko hiljada stranica opisuje jedan sasvim obični, neretko dosadni život), ova knjiga eseja, kao i knjige koje dolaze posle nje, opisuje stvari koje nas okružuju. I to sasvim obične, nećemo pogrešiti ako kažemo stvari koje ni ne primećujemo. Klozetske šolje, plastične kese, limenke, vaške, ptice selice, žvake… Na prvi pogled bizarni leksikon stvari, predmeta i pojava koje nas okružuju ubrzo prerasta u nešto sasvim drugo. Pišući o svim tim stvarima i pojavama, Karl Uve Knausgor u stvari ispisuje ne samo priču o tome kako te stvari menjaju naš život, nego priču o životu samom: „Ali trava će biti zelena, nebo će biti plavo, i zraci sunca što se pomaljaju na istoku preplavljivaće krajolik koji će sijati svim svojim bojama, jer svet se ne menja, menjaju se samo naše predstave o njemu.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„Ne razoružava nas bespomoćnost, rekao bih, ne zadire nam to pravo u srce, već nevinost. Jer čovek zna koliko će bola svet naneti, zna koliko će složen i težak život biti, i zna da će dete razviti čitave nizove odbrambenih mehanizama, strategija izbegavanja i metoda samoodržanja, u složenoj međuigri s društvenim okruženjem, koju celovit život podrazumeva, u dobru i u zlu“, piše Karl Uve Knausgor spremajući se za dolazak nove bebe, još jednog ljudskog bića na ovaj svet. Njegovog deteta. Ispisujući povest o svom životu, ili je bolje reći predstavu o svom životu i stvarima koje taj život čine životom, Karl Uve Knausgor ga sukobljava sa životom koji će tek doći. I to životom u kom će stvari opisane u ovoj knjizi poprimiti neko sasvim drugo značenje i smisao. Baš kao i u „Mojoj borbi“, Knausgor se opisu tog sveta predaje neštedimice, neretko i nemilosrdno prema samome sebi. Što je za nas najbitnije, svi ti „opisi“ sveta ispisani su izuzetno, gotovo bez pandana u savremenoj literaturu. Opisujući stvari koje čine jedan život, Knausgor ispisuje povest o životu samom. Preko sitnica dolazi se do suštine, da se vratimo na početak. I onih večnih pitanja o našem životu. Karl Uve Knausgor se sa tim pitanjima suočio u ovom izuzetnom delu: „To sam naučio radeći u bašti, nema potrebe za oprez ili strah, život je tako bujan, naprosto nadire u kaskadama, slep i zelen, i to je ponekad zastrašujuće, jer i mi živimo, ali u nekakvim kontrolisanim uslovima, zbog čega se plašimo tog slepog, divljeg i haotičnog života što se proteže ka suncu (…)“

Naslov: U jesen
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 206

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“

Zamalek – Dejan Tiago-Stanković

Osnov moderne zapadne civilizacije – može se reći i cele naše civilizacije – leži u nekoliko reči: „Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima.“ Naravno, ove reči iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina se odnose na političke slobode, ali sloboda se ne iscrpljuje samo u njima. Kako volimo da mislimo, sloboda je ta koja nas čini ljudskim bićima. Da li smo zaista slobodni, to je već neko drugo pitanje. Mi ćemo ovde na stranu ostaviti rasprave o političkim i ekonomskim slobodama i preći na drugo polje. Našu suštinu. Ukoliko smo vernici, naša sloboda je ograničena, i to najviše božjom voljom. U islamu je odricanje od slobode osnova vere. Pokornost Alahu i njegovom poslaniku, sledstveno tome i verskim propisima, predstavljaju srž ove religije. U hrišćanstvu je situacija slična. Iako osnovu Isusove misli čine reči o slobode, ona je itekako ograničena. Najbolje je to izraženo u rečima koje se pripisuju apostolu Pavlu: „Sve mi je slobodno, ali sve mi ne koristi.“ Najjednostavnije, po hrišćanskom učenju, bog nam daje slobodu da svojevoljno odaberemo kako ćemo živeti. Ipak, ako odaberemo pogrešan put, sleduje nam kazna. Situacija je još drastičnija u hinduizmu i budizmu. Tu sloboda, onako kako je zapadna civilizacija shvata, ni ne može da postoji. Naš život dobrim delom zavisi od koncepta karme, svojevrsnog moralnog kauzaliteta. Ono što smo činili u prošlim životima, u slučaju hinduizma, odrediće naš sadašnji život. Ono što činimo u sadašnjem životu, kako govori budističko učenje, određuje naše buduće živote. Taj životni determinizam nije prisutan samo u religioznim učenjima, on je vidljiv i u nauci. Tako genetika proučava procese nasleđivanja i varijacija između organizama bliskih srodnika. Isti je slučaj i sa psihologijom. Uslovi u kojima smo odrasli i razvili se, uticaj okoline, podjednako i naše genetsko nasleđe određuju nas kao ličnosti. Samim tim, naša sloboda biva ograničena ovim faktorima. Slična stvar je u još jednoj naučnoj disciplini, etnografiji, koja proučava obrasce ponašanja određenih naroda ili etničkih grupa. Naši životi će biti dijametralno suprotni, samim tim i naše shvatanje slobode, po ovoj naučnoj disciplini, uzgred poprilično diskutabilnoj, sve u zavisnosti od toga gde smo imali sreću, ili nesreću, da se rodimo. Svim ovim pitanjima, koje smo samo pomenuli, bavi se i književnost. Da li smo zaista slobodni i dokle doseže naša sloboda jedno je od najvećih zanimanja literature. Njega se poduhvatio i Dejan Tiago-Stanković.
Početak je sedamdesetih. U Kairo dolazi mlada Arna. Sasvim slučajno poznanstvo sa Kostom, čuvenim egiptologom i vlasnikom antikvarnice u kairskom kvartu Zamalek, promeniće njenu sudbinu. Arna se zapošljava u Kostinoj antikvarnici vezujući tako svoj život za ovog, najblaže rečeno, čudnovatog čoveka i još čudnovatiju zemlju. Prateći njene kasnije godine, Dejan Tiago-Stanković ispisuje ne samo priču o životu jedne žene već i o decenijama istorije Egipta.
Ulazak u svet romana „Zamalek“ nalikuje čitanju čudnovatog bedekera. Kratka poglavlja, nekada ona ne prelaze ni jednu stranu, upoznaju nas sa Kairom, egipatskim mentalitetom, verskim običajima i životnim svetonazorima. Tako, malo po malo, ulazimo u svet koji je sve samo ne nalik našem: „Taher je tvrdio da bi prašina koja danonoćno pada po Kairu zatrpala grad da nema mravinjaka ljudi koji hodajući ulicama tu prašinu neprekidno razgrću, premeštaju je na đonovima, a kljusad na kopitama, dok je automobili sklanjaju s puteva gumama i tako održavaju prohodnost. Da nije kairskih ljudi i beštija, pustinja bi, česticu po česticu, polagano progutala grad.“ Ova, možemo slobodno reći, sjajna putopisna i mentalitetska zapažanja prati odlična priča koja, kako stranica za stranicom prolazi, sve više postaje bitna. Putopis se pretvara u triler, pripovest o ubistvu koji će roman odvesti u sasvim drugom pravcu. Ono što je posebno bitno, Dejan Tiago-Stanković uspeva da ovu izuzetno kompleksnu priču, ispripovedanu na stilski besprekoran način, čvrsto drži u rukama sve do poslednje stranice.
Dejan Tiago-Stanković je rođen u Beogradu. Po završenim studijama odlazi u Veliku Britaniju, kasnije u Portugal. Na srpski jezik je preveo nekoliko dela sa portugalskog, a na portugalski dela Dragoslava Mihailovića i Ive Andriće. Debitovao je sa zbirkom priča „Odakle sam bila, više nisam“ (2012). Sledi roman „Estoril“ za koji je dobio nagradu „Branko Ćopić“. Njegova dela su prevedena na više svetskih jezika.
„Bila je iritantna baš zato što je potajno želela da sve prevaspita, s tim što, makar u Kairu, baš nikom nije bilo ni do kakvog prevaspitavanja, ni do kakve promene, njima je samo da im ne bude gore. Ona je želela da oni preispitaju pravila ponašanja, kao da nije bila svesna da čitavo egipatsko društvo opstaje takvo kakvo je i već toliko dugo baš zato što su građani naučeni da od malih nogu čitaju istu Knjigu i da nijednu reč iz nje ne dovode u pitanje. U stvari, najbolje bi bilo da niko nikad ništa ne dovede u pitanje. Nema tu mesta kritičkoj misli, niti je ikada bilo“, ovako Dejan Tiago-Stanković opisuje sukob između jedne svoje junakinje, uzgred Šveđanke, i egipatske civilizacije. Suštinski, sukob je to između dva shvatanja sveta. Egipatski svet, barem onaj koji je opisan u „Zamaleku“, fatalistički je prostor, determinisan strogo određenim moralnim i civilizacijskim pravilima. Sloboda je tu samo puka fantazija. Uostalom, sloboda, iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, rezultira samo tragedijom, najviše vidljivom u sudbini, ili kismetu, ostarelog antikvara Koste. Taj susret dva sveta, zapadnakinje Arne i istoka, u ovom romanu je izuzetno opisan. Arna se tom svetu prilagođava, ali nikada ne postaje njegov deo. U isto vreme, ona ga opisuje u svoj svojoj grozoti, ništa manje i u lepoti. Priča je to granicama slobode, da se vratimo na početak, određenosti naših života, ali i o našoj borbi, najčešće uzaludnoj, da te živote izmenimo. Tu večitu priču blistavo je ispisao Dejan Tiago-Stanković u ovom romanu.

Naslov: Zamalek
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 350

Pročitajte i prikaz romana „Estoril“

Veliki eksperiment – Džefri Judžinidis

Možda je najbolje početi od jednog čuvenog početka, prve rečenice Dikensove „Priče o dva grada“: „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve, imali smo ništa, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“ Naravno, ova rečenica opisuje vreme Francuske revolucije, ali je ona aktuelna u svakom vremenu. Pogotovo ovom našem. „Koronarna“ godina je pored mnoštva nedaća, pre svega izgubljenih života, donela i – upotrebićemo ovde još jedan citat, sada Šekspirov – „zimu našeg nezadovoljstva“. Ogromna frustracija svim i svačim, sjedinjena sa strahom, rezultirala je opštom kuknjavom. Možda je najbolje reći da je sadašnji svet postao antipod Lajbnicovom „najboljem svetu od svih mogućih svetova“. Uostalom, to nije odlika samo ove „koronarne“ godine već uopšte našeg vremena. Da li je ovo zaista najgore moguće vreme? Svakako da nije. Čak je i trenutna epidemija znatno manja u odnosu na pređašnje. Primera radi, španski grip je usmrtio preko dvadeset miliona ljudi. Pegavi tifus je tokom nekoliko meseci 1914. i 1915. godine odneo oko 150.000 ljudi samo u Srbiji. Bubonska kuga, čuvena crna smrt, u četrnaestom veku je ubila 60 posto stanovništa. Naravno, to ne znači da je sadašnja epidemija nebitna, ali svakako nije najgora. Uostalom, za nju postoji lek, što ranije nije bio slučaj. Za manje od godinu dana, dosad nezabeleženom brzinom, pojavila se učinkovita vakcina. I tu polako dolazimo do naše teme. Naš svet je, verovali ili ne, u poslednjim godinama postao znatno bolje mesto za život. Ogroman broj ljudi, pogotovo u Indiji i Kini, konačno dobija priliku za kakav-takav pristojan život. Zahvaljujući vakcinama, koliko i boljoj lekarskoj nezi, mnoštvo bolesti je ukroćeno. Iz godine u godinu drastično se povećava životni vek. Stvari koje su nekada predstavljale najveći luksuz sada su nešto sasvim obično. O neslućenom razvoju tehnologije i koristima koje smo dobili tek ne treba trošiti reči. U čemu je onda problem? Zašto smo nezadovoljni? Podjednako, zašto mislimo da je ovo vreme užasno iako sve govori da je ono sve samo ne takvo. Odgovor verovatno leži u našim ličnim iskustvima. Ako živimo u krajnjem siromaštvu, ništa nam neće značiti ako su drugi bogati. Tu su, naravno, i naša lična nezadovoljstva iz kojih gotovo po pravilu proizilazi nezadovoljstvo celim svetom. O njima je Džefri Judžinidis napisao izuzetnu zbirku priča.
Prijateljstvo dve žene, različitih godina, Džefri Judžinidis predstavlja u priči „Kukumavke“. Propast koju donosi starost, ali i borba protiv nje zadobila je sjajan prikaz. U „Avionskoj pošti“ mladić na proputovanju svetom pokušava da pronađe smisao svog život. I to dok boluje od dizenterije. „Štrcaljka“ nas uvodi u svet sredovečne žene koja je odlučila da sakupi spermu različitih muškaraca i napravi svojevrsnu lutriju začeća. U „Ranoj muzici“ se susrećemo sa zaljubljenikom u baroknu muziku i događajima koji su usledili nakon kupovine izuzetno retkog instrumenta. U „Tajmšeru“ se upoznajemo sa finansijskom, dok je tema priče „Ko je negativac“ emotivna propast jedne porodice. „Proročka vulva“ nas odvodi u čudni erotski život jednog plemena. „Ćudljive bašte“ pripovedaju o gubitku voljene osobe. Zbirku zatvaraju dve priče o prevari. „Veliki eksperiment“ je pripovest o finansijskoj, dok je „Neposredna prijava“ priča o bračnoj prevari.
Napisane u velikom vremenskom razmaku, od sredine devedesetih do današnjice, priče sabrane u ovoj zbirci najbolje prikazuju pripovedački razvoj, ali i promenu tema kojima se Judžinidis bavi. Tu su i svojevrsni nastavci priča započetih u romanima „Midlseks“ i „Bračni zaplet“. Ipak, ono što je svim pričama zajedničko, Judžinidis je, baš kao i u svojim romanima, duboko ukorenjen u savremeni život. Opisujući promene u životima svojih junaka, on u isto vreme opisuje i promene koje vreme donosi. Nekada one nimalo nisu prijatne: „Običan svet je shvatio suštinu. Važna je samo pobeda, moć, mišićavost, ako je neophodno, i dvoličnost. (…) Zemlja je poput vlastite ličnosti. Što više saznaješ o njoj, više je razloga za stid.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, rođen je u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ (Dereta, 2018) mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
„Njegova situacija nije se mnogo razlikovala od situacije ma koga drugog. Jedino što je on malo ranije dospeo do krajnje tačke“, ovako Judžinidis opisuje trenutak sloma svog junaka. Takav je slučaj sa gotovo svim junacima ove zbirke. Unutrašnja emotivna previranja, koliko posledica finansijske krize ništa manje i niza okolnosti (bračnih prevara, starenja, krize identiteta, potonuća naučnih i poslovnih karijera…), u ovim pričama zadobijaju izuzetno predstavljanje. Judžinidis je virtuozno opisao naša najdublja previranja, naš strah u susretu sa nepoznatim, ali i dao sjajnu sliku međuljudskih odnosa. Gotovo je to savršena hronika ne samo života junaka ove zbirke, već i čitavog jednog vremena. Priča je o to o našim nezadovoljstvima, da se vratimo na početak, suočenju sa njima, ali i pripovest o tome gde nas ona vode. Ništa manje i o posledicama koje ta nezadovoljstva neminovno ostavljaju.

Naslov: Veliki eksperiment
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 276

Pročitajte i prikaz Judžinidisovog romana „Midlseks”

Američka pastorala – Filip Rot

„Budite, dakle, savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski“, biblijske su reči koje se pripisuju Isusu. Da bi se one razumele u potpunosti, potrebno je znati sledeću stvar. Čovek po svojoj prirodi prema hrišćanskom učenju postaje grehovno biće posle praroditeljskog greha. Povratak izvornom naumu koji je bog imao sa nama, tom arkadijskom životu Adama i Eve, ništa je drugo nego put ka savršenstvu. Ili kako bi to teologija označila – oboženju, putu da čovek postane kao bog. Ne bog, uostalom to je bila i Adamova i Evina „greška“, već nalik bogu. Taj put pre svega podrazumeva život sa što manje greha. Suštinski, borba protiv greha je put dosezanja savršenstva i docnijeg večnog života. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što je ovo shvatanje postalo temelj docnijih opšteprihvaćenih pravila za svakodnevni život. Naravno, razlike postoje. Najpre, umesto boga i obećanja večnog života, nova viša sila je postala društvena zajednica. Da biste bili njen punopravni član i dosegli potpuno savršenstvo, samim tim i blaženstvo, doduše u ovom životu, potrebno je sledovati određenom načinu ponašanja. Primera radi, da biste bili potpuno prihvaćeni kao član jedne zajednice potrebno je da odustanete od nagona. Ako vas neko uvredi, da uzmemo najbanalniji primer, vi mu nećete uzvrati istom ili većom merom. Takođe, ukoliko poželite neku stvar, nećete je uzeti bez dozvole ili plaćanja. Sa ovim bi se većina složila, pogotovo kad se zna kakva je alternativa ovakvom načinu ponašanja, nije pogrešno reći i morala. Na kraju, tu je i zakon koji ustrojava naše postupke. Problem već nastupa sa onim nepisanim pravilima, koja se neretko posmatraju kao opštevažeća. Uzećemo jedan od najpoznatijih. Po shvatanju većine, ishodište jednog „normalnog“ života je bračni život i stvaranje poroda. Ukoliko to shvatanje odbacite, danas, i to na sreću, nećete trpeti zakonske konsekvence. Dobro, izuzev poreskih, ako živite u Nemačkoj. Ali to, ipak, ne znači da nećete trpeti pritisak društva, pre svega osude. Isto to važi i za prihvatanje različitosti, pre svega seksualnih, ali ništa manje rasnih i verskih. Podjednako je to vidljivo i u društvenom i ekonomskom segmentu našeg života. Nema boljeg primera za to od čuvenog „američkog sna“ i načina života koji proizilazi iz njega, možda je najbolje reći: recepta za savršenstvo, kako se uobičajilo da misli. Njegovo naličje nam nenadmašno predstavlja veliki Filip Rot.
Svid Levov, glavni junak ovog romana, živi savršeni život. Gradski lepotan u mladosti, proslavljeni sportista, kasnije uspešan biznismen, oženjen sa lepoticom, nekadašnjom misicom, otac talentovane devojčice Meri – sve je to Svid Levov. On je uzor gotovo svim ljudima i sasvim sigurno ispunjenje američkog sna. Samo što se sve to menja u trenu. Njegova kćerka izrasta u političkog fanatika, naposletku teroristu koji će u znak protivljenja ratu u Vijetnamu postaviti bombu u varoškoj pošti. Američki san je u trenu postao najgori košmar.
Filip Rot je napisao izuzetan roman, koliko hroniku jednog porodičnog uspona i pada, ništa manje i priču o decenijama američke istorije. Možda je to i najveća draž ovog romana, nenadmašno preplitanje političkog i intimnog života, izvedeno na virtuozan način. Ono što posebno pleni je način na koji je Filip Rot uspeo da ispripoveda ovu sjajnu priču. Na početku je to govor iz prvog lica piščevog alter ega Zakermana (pripovedača i junaka u još nekoliko Rotovih romana), koji kasnije prerasta u govor sveznajućeg pripovedača. Tako se pravi sjajna dihotomija: prikaz jednog ljudskog života iz ugla drugih i prikaz kako on zaista izgleda. Suštinski, prikaz je to grešaka naše percepcije ili kako bi to sam Rot rekao: „Pogrešno ih shvataš i pre nego što ih upoznaš, dok još razmatraš upoznavanje s njima; pogrešno ih shvataš dok si s njima; a onda odlaziš kući da nekome ispričaš o tom susretu, i sve ponovo pogrešno shvataš. A pošto se to isto dešava i drugima s tobom, čitava stvar je zbunjujuća iluzija bez ikakve percepcije, zadivljujuća farsa pogrešne procene.“
Filip Rot, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Nju Džerziju. Već sa prvim romanom „Zbogom, Kolumbo“ (1960) zadobio je književnu slavu. Sledi niz romana (izdvojićemo dela „Portnojev sindrom“, „Profesor žudnje“, „Udala sam se za komunistu“, „Zavera protiv Amerike“…) i nekoliko knjiga memoarske proze. Za svoje stvaralaštvo Filip Rot je zadobio najistaknutija američka i internacionalna priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada za roman „Američka pastorala“. Najveći deo Rotov književnog opusa je preveden na srpski jezik, i to u izdanjima „Narodne knjige“, „Paideje“ i „Lagune“. Filip Rot je preminuo 2018. godine.
Nije pogrešno reći da je jedan od bitnijih segmenata ovog romana priča o životnom konformizmu, ali, i isto vreme, okarakterisati glavnog junaka romana kao konformistu bi bila velika greška. Svid Levov jeste čovek koji pripada višoj klasi, jeste i čovek koji „ushićen“ svojim životnim usponom namerno previđa bedu drugih, ali on nikako nije glupak. Najtačnije, on je čovek na sredomeđi. Osećanje ispunjenosti, koje dobrim delom proizilazi iz divljenja drugih, neprestano se suočava sa pogledom na živote poniženih i uvređenih. U ovom slučaju onih koji nikako ne mogu da dosegnu „američki san“. Odlazak njegove kćerke na stranputicu ne samo da će ga taj san iz korena urušiti, to će Svida Levova naterati da promisli da li je taj san zapravo san. To je užasno suočenje, stravično u svojoj razornosti. Da se vratimo na početak, to je urušavanje sna o savršenosti, čitavog ustrojstva našeg života, opšteprihvaćenog načina života, samog života – najbolje je reći. Sa svim tim junak ovog izuzetnog Rotovog romana mora da se suoči: „Mora da su bili van sebe od sreće, oduševljeni što su uništili njegovu mezimicu i razorili njegov privilegovani život, da bi ga na kraju doveli do istine koju je podelio sa svakim vijetnamskim muškarcem, ženom, detetom i bebom, sa svakim crncem u Americi, sa svakim čovekom kog su sjebali kapitalisti i njihova nezasita pohlepa, u celom svetu. (…) Dobro došao u naš klub, kapitalistički gade! Dobro došao u klub ljudi koje je sjebala Amerika.“

Naslov: Američka pastorala
Autor: Filip Rot (1933-2018)
Prevela: Jovana Živanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 491

O pisanju – Stiven King

„Poeziju će pisati svi“, čuveni su stihovi Branka Miljkovića. Kako se čini, oni su ostvareni u današnjici. Svi pišu, i to ne samo poeziju. Nema boljeg dokaza za ovu tvrdnju od broja objavljenih književnih dela. Primera radi, u nekadašnjoj Jugoslaviji, zemlji sa tri puta više stanovnika od sadašnje Srbije, godišnje je objavljivano oko dvadeset romana. To se najbolje vidi po delima koja su konkurisala za NIN-ovu nagradu. Danas je ta brojka deset puta veća, i to u zemlji koja je triput manja (čak i u ovoj „pandemijskoj“ godini izašlo je preko dvesta romana). U čemu je stvar? Pojava novih tehnologija, baš kao i osnivanje brojnih izdavačkih kuća, tu je i samizdat, omogućili su jednostavnu i jeftinu „proizvodnju“ knjiga. Bez mnogo truda i sa relativno malim novcem svako može da izda svoje delo. Sve je to rezultiralo poplavom šunda i potpuno bezvrednih dela. Ili je možda obratna situacija u pitanju. Možda nam je ova hiperprodukcija pored mora budalaština donela isto toliko i dobrih dela, pogotovo onih prevedenih, mada se to odnosi i na domaću književnost. Naravno, niko se ne bi bunio da u današnjim izdavačkim kućama sede urednici sa strogim kriterijumima kakvi su bili u prošlosti. Ali, u isto vreme, niko ne bi želeo – ako je iole pri čistoj svesti, razume se – da dobar deo knjiga bude zabranjen ili cenzurisan zbog političkih razloga, kakav je u prošlosti često bio slučaj. Isto tako, mnoštvo dobrih književnih dela sada ima zaista ima priliku za objavljivanje usled većeg broja izdavačkih kuća, što ranije nije bio slučaj. Naravno, tu je i druga strana medalje, hiperinflacija šunda. Samo što i tu postoji vrlo jednostavan lek. Probirljivost. Umesto trošenja vremena na lamentiranje o smaku svih vrednosti, u ovom slučaju kukumavčenja u šta se pretvorila književna scena, možda ne bi bilo loše nešto učiniti da se to stanje popravi. Zamislite samo kako bi svet izgledao, ne samo u ovom slučaju, kada bi umesto neprestanog lamentiranja o smaku svih vrednosti uradili nešto da promenimo svet na koji se žalimo. Razume se, za to je potreban trud, a dozlaboga dosadno lamentiranje o opštoj propasti ne zahteva baš ništa sem pravedničkog uživljavanja u ulogu žrtve koje opravdava životnu inertnost. Ali da se vratimo na stvar i na naš trud da promenimo svet. Ponekad to može biti i biti malena stvar. U ovom slučaju je to trud da se pročita jedna knjiga.
Pisana sada već davne 2000. godine, knjiga „O pisanju“ predstavlja svojevrsnu mešavinu autobiografske proze i saveta za pisanje. Tako u prvom delu knjige, nazvanom CV, Stiven King predstavlja svoj život. Kingovo odrastanje u krajnjoj oskudici, kasnija životna borba, nezadovoljstva, prvi književni uspesi, ali i iskušenja (među kojima su teška zavisnost od alkohola i stravična saobraćajna nesreća) zadobili su izuzetno predstavljanje. U drugom i trećem delu knjige, „Kutija za alat“ i „O pisanju“ Stiven King se posvećuje savetima za pisanje.
Pre nego što neko grakne, a takvih će sigurno biti, zašto bi uopšte čitali saveta o pisanju koje je napisao pisac šund literature, treba reći sledeću stvar. Stiven King je jedan od najtalentovanih pripovedača današnjice. Izbor žanrova u kojima piše, podjednako i hiperprodukcija njegovih dela, mogu biti diskutabilni, ali to ne menja činjenicu o njegovom talentu. Uostalom, da se uverite u to dovoljno je da pročitate njegove novele sabrane u knjigu „Godišnja doba“ (Booka, 2015). Na kraju, za to je i dovoljna ova knjiga. Suvereno nas vodeći kroz svoj život, Stiven King ispisuje sjajnu priču o književnom usponu. U isto vreme, odajući „tajne zanata“, King daje izuzetne savete onima koji žele da se poduhvate pisanja govoreći šta je to ono zapravo: „Pisanje nije život, ali smatram da ponekad može biti put za povratak u njega.“
Stiven King sasvim sigurno predstavlja najveće ime savremene žanrovske literature. Rođen je u američkoj saveznoj državi Mejn, gde i danas živi. Po završenim studijama predaje u nekoliko škola, ali ga taj posao ne ispunjava. S vremena na vreme objavljuje kratke priče, koje mu postaju glavna preokupacija. Objavljivanje prvog romana „Keri“ (1974) proslavlja Kinga i označava početak izuzetne književne karijere. Sledi preko šezdeset dela, prodatih u neverovatnom tiražu od preko 350 miliona primeraka. Za svoj rad dobio je desetine priznanja, od kojih je najveće Nacionalna književna nagrada (2003). Po njegovim romanima i pričama snimljeni su brojni filmovi, dovoljno je pomenuti „Isijavanje“, „Zelenu milju“, „Bekstvo iz Šošenka“, „Mizeri“… Veći deo Kingovih dela preveden je na srpski jezik (kod izdavača „Alnari“, „Vulkan“ i „Booka“).
„Ne postoji nikakvo Stovarište ideja, Skladište priča ili Ostrvo zakopanih bestselera. Dobre ideje za priču doslovce stižu niotkuda. Doplove do vas iz vedra neba. Dve prethodno nepovezane ideje spoje se i stvore nešto novo pod kapom nebeskom. Od vas se ne očekuje da ih pronađete, već da ih prepoznate kad se pojave“, ispisuje King u ovom delu. Suštinski, King ne veruje u velike priče i ljudske sudbine, pogotovo one naše, koje moraju biti ispričane. Zašto bi, zaboga, nekoga zanimale vaše životne dogodovštine i intimna osećanja, sem ako niste Knausgor, razume se? To je samo jedna Kingova lekcija. Tu su i lekcije o stilu, upotrebi prideva i priloga, metaforama, prvim i drugim „rukama“ pisanja, saveti kako da predstavite svoje delo i da pronađete izdavača… Tu je i verovatno najbitnija stvar, priča o tome šta zaista predstavlja pisanje. I tu se polako vraćamo na početak, na priču o literarnoj hiperinflaciji. Ova knjiga predstavlja sjajan vodič za sve one koji žele da se okušaju u pisanju. Na prvom mestu, to je postavljanje pitanje da li ste vi uopšte za to. Ukoliko je odgovor potvrdan, ova knjiga će vam pomoći u tome. A čak i ako ni ne pomišljate na ovu avanturu, knjiga „O pisanju“ će vam pomoći da prepoznate zaista vredno književno delo. Kad tu „lekciju“ naučimo, otrcano kukumavčenje na propast svih vrednosti i more šunda biće potpuno deplasirano. U tom moru moći ćemo da pronađemo ono što zaista vredi, i tad će „smeće“ postati potpuno nebitno. Pomoć u tome nam može pružiti ova sjajna Kingova knjiga.

Naslov: O pisanju
Autor: Stiven King (1947-)
Preveo: Vladan Stojanović
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2018
Strana: 280

Pročitajte i prikaz Kingovog romana „Dalas ’63“