Satantango – Laslo Krasnahorkai

Jedna od najčuvenijih početnih rečenica, barem kada je reč o literaturi na ovim prostorima, svakako je prva rečenica Konstantinovićeve knjige „Filosofija palanke“. Bezbroj puta ponovljena, koliko u negativnom ništa manje i u pozitivnom kontekstu, ova rečenica je postala svojevrsni kamen spoticanja za dobar deo ljudi. „Iskustvo nam je palanačko“, govori Konstantinović na početku „Filosofije palanke“, obrazlažući na nekoliko stotina strana – uzgred, izuzetno hermetično napisanog teksta, neretko na granici potpune nečitljivosti – šta je to, zapravo, palanačko iskustvo. Po njemu je to užasavajuće izolovan svet, samodovoljan, zatvoren prema svemu drugačijem, okrenut tradicionalizmu i nekakvom pokušaju nacionalnog unitarizma iz kog se rađa nacionalizam i, naposletku, nacizam. Najbolje to sam Konstantinović obrazlaže: „Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva…“ Verovatno to određenje ekstremnog nacionalizma kao „srpskog nacizma“ (iako sam Konstantinović u knjizi navodi da on nije rezervisan samo za Srbe) predstavlja najveći problem za Konstantinovićeve oponente, pogotovo portretisanje nekoliko istorijskih ličnosti (pre svega Nikolaja Velimirovića) kao nacista. Naravno, ovo nije ostalo bez odjeka. Suštinski, ako bismo pogledali našu javnu scenu u poslednjih pola veka, gotovo sigurno nijedna knjiga nije izazvala toliko diskusija i oprečnih mišljenja kao što je to bio slučaj sa „Filosofijom palanke“.  Pored, naravno, političkih implikacija, Konstantinovićeva knjiga je dovela i do ponovnog razmatranja pojma palanke i njenog duha, što, suštinski, predstavlja jednu od većih tema naše društvene i kulturne istorije. Ona se rađa sredinom devetnaestog veka sa početkom modernizacije i, možemo slobodno reći, ne gubi na značaju ni danas. S jedne strane stoji uverenje da nam je za razvoj neophodna modernizacija, koja gotovo po pravilu odbacuje tradicionalno, dok se na drugoj strani nalazi shvatanje da je tradicija jedini način da se sačuva identitet i nekako nastavi dalje. Pre nego što se neko zapita gde je tu, zaboga, palanka, reći ćemo da je ona, ili još preciznije njen način života (iskustvo po Konstantinoviću), gotovo egzemplar i za jednu i za drugu stranu. Njena zatvorenost, samodovoljnost, gotovo potpuna izolovanost od drugih i istrajnost u najčešće tradicionalnom načinu života za jedne je, reći ćemo i to bez preterivanja, potpuni pakao, dok je za druge to raj. Priča o tom sukobu mišljenja jedna je od velikih tema i književnosti, još više portretisanje palanačkog sveta. To čini i Laslo Krasnahorkai u izuzetnom romanu „Satantango“.

U dubokoj mađarskoj provinciji, čini se, zaboravljenoj od svih, nalazi se varoš naseljena ljudima koji su potonuli u splin mučnog i ništa manje dosadnog života. Sve će to promeniti dolazak dvojice sitnih prevaranata, koji će, kako to obično biva, ubediti žitelje varoši da su njihovi spasitelji, gotovo mesije, iz gliba užasavajuće stvarnosti. Oslikavajući živote varošana, ali i silne promene nakon dolaska pridošlica, Laslo Krasnahorkai ispisuje izuzetan roman.

Čitanje romana „Satantango“, uostalom kao i svih dela ovog pisca, predstavlja posebnu vrstu zadovoljstva, ali i ništa manjeg truda. Ogromne rečenice, nekada se one prostiru i na polovini jedne stranice, sjedinjene su sa, takođe, ogromnim poglavljima bez ijednog pasusa. Dodajte tome i neuobičajenu kompoziciju romana, nalik pokretima tokom tanga, ali i namerne (postmoderne) mistifikacije pisca, pogotovo u poslednja dva poglavlja, i shvatićete da je „Satantango“ krajnje kompleksan roman, koji zahteva veliki trud čitalaca. Ipak, za taj trud dolazi dostojna nagrada. Laslo Krasnahorkai je napisao izuzetan roman, ispisan besprekornim stilom i sa mnoštvom sjajnih kompozicionih rešenja. Da se to oseti i na srpskom jeziku pobrinuo se Zlatko Moguščij koji je izuzetno preveo roman. Pohvale zaslužuje i Marko Čudić za predgovor romana, ali sa jednom velikom zamerkom. Apsurdna, usudićemo se da kažemo, i krajnje neuviđavna praksa da se u predgovorima prepričava radnja romana, čak i završnica knjige, prisutna je, nažalost, i u ovom slučaju.

Laslo Krasnahorkai spada u red najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom snimio je niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su među najpoznatijima). Jedinstveni stil i teme sa kojima se uhvatio u koštac donose mu pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i zbirka priča „Ide svet“ (Rende).

„(…) znao je da da su te zagušljive, smrdljive rupčage bezmalo prava klijališta neosnovanih i detinjastih planova, iz kojih nevešte i smešne žudnje pokatkad kuljaju kao para iz lonca“, ispisuje Krasnahorkai u ovom romanu i možda na najbolji način predstavlja žitelje bezimene varoši. Zaglavljeni između žudnje za nečim novom, najčešće želje da pobegnu u veliki svet u kom će pronaći sve što im nedostaje, ali i ništa manje ukorenjenosti u splin života koji već dugo žive, oni se nalaze na večitoj sredomeđi. Oni, da se vratimo na početak priče, nisu ni egzemplar nekakvog očuvanja tradicionalnog života, ali ni prikaz kakav to ne treba biti. Suštinski, ti ljudi su, što nam sjajno Krasnahorkai pokazuje u ovom romanu, patnici zarobljeni u turobnom svetu iz kog nema izlaza. Opisujući takav svet, Krasnahorkai tka priču o „iskustvu provincije“, ali i sjajno pokazuje mehanizme manipulacije drugim ljudima, koji su svojstveni autokratskim režimima. Kompleksnost tema, njihovo predstavljanje na stilski savršeni način, ali i krajnje neuobičajena kompoziciona rešenja čine ovaj roman istinskim remek-delom, nenadmašnom pričom o propasti iz koje spasa nema: „Oni još uvek džedže na istom mestu,  na istoj muzgavoj hoklici, uveče žderu krompir-paprikaš i nije im jasno šta ih je snašlo. Sumnjičavo se pogledavaju, glasno podriguju u tišini i – čekaju. Čekaju žilavo i istrajno, uvereni da ih je neko prosto prevario. Čekaju pritajeni kao mačke u svinjokolju, možda padne koja mrvica sa stola. Ovi su kao negdašnja dvorska posluga, čiji je gazda iznenada prosvirao sebi mozak, i sada se svi bespomoćno vrzmaju oko leša.“

Naslov: Satantango
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Zoltan Moguščij
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 303

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Ide svet“ Lasla Krasnahorkaiјa

Darma lutalice – Džek Keruak

Iako ovo na prvi pogled može delovati apsurdno, teorije zavera nam u isto vreme mogu dati osećaj moći, ali i opravdanje za potpunu nemoć. Da krenemo prvo od osećanja moći. Pojedinac ili skupina pojedinaca, sasvim je svejedno, jedini znaju istinu koja stoji iza poretka stvari. Samim tim, oni stiču potpunu moć tako što niko više ne može da ih „prevari“. Međutim, kako iza ustaljenog poretka stoje isuviše moćne organizacije (ili gušteri u nekim od najluđih teorija zavera), otpor ne samo da ne donosi ništa, već je i iluzoran. Suštinski, to je idealno opravdanje za potpuni životni konformizam, opravdan tom „dubokom spoznajom“. Čak i kada je otpor prisutan, on je uperen prema imaginarnim neprijateljima (gejstovima, trilateralama i ostalim dežurnim negativcima), dok je, u isto vreme, pravim „zlikovcima“ otvoren put da rade šta god požele. Suštinski – iako je ovo, razume se, još jedna teorija zavera – možda je upravo to taj podli plan o kom konspirolozi neprestano pričaju. Rezultat svega toga je svet u kom su zdrav razum i idealizam – nikada ne treba zaboraviti: idealizam dolazi uvek posle zdravorazumskog shvatanja da nešto duboko nije u redu sa svetom u kom se živi – gotovo potpuno nestali. Naravno, velika greška bi bila svaliti svu krivicu samo na teorije zavera. Najveći krivac za nestanak idealizma su silna razočaranja ljudi, pogotovo na ovim prostorima. Poverenje koje je nekada u prošlosti dato dovelo je nebrojeno puta do gorkih razočarenja i poslovičnih zaklinjanja da ih u budućnosti nijedna baraba neće više „preveslati“. I eto još jedne teorije zavere, na nesreću verovatno potpuno istinite. Možda su upravo svi ti „promašaji i razočarenja“ služili tome da se ljudi što više ograde od politike i društvenog angažmana prepuštajući barabama da slobodno rade šta god požele. Kako god bilo, živimo u svetu u kom je idealizam gotovo nestao. Najbolje ćemo to videti po izrugivanju pojedincima koji nešto pokušavaju da promene. Uzmimo samo za primer ekološku aktivistkinju Gretu Tunberg. Iako nam se njen način borbe ne mora svideti, ništa manje ni njena ličnosti, protiv onoga za šta se ona bori, a to je pokušaj da se klimatske promene nekako zauzdaju, niko normalan (ne računajući ludake koji ne „veruju“ u klimatske promene) ne može imati ništa. Problem je jedino u tome što je umesto podrške Greta Tunberg, i to na globalnom nivou, najvećim delom dobila izrugivanje, pakost i potpunu zlobu. Uostalom, kako je i prošla većina ljudi koja je nešto pokušala da promeni. Nema boljeg svedoka tome od još jedne generacije koja je pokušala da korenito promeni stvarnost. Priču o njima donosi Džek Keruak.

Autobiografski roman „Darma lutalice“ Džeka Keruaka u isto vreme donosi priču o čuvenoj bit generaciji umetnika, ali i pripovest o samom piscu i njegovim lutanjima po Americi. Gotovo uvek na razmeđi između pokušaja da se u mnoštvu pronađe smisao i samotičnog lutanja po predelima Amerika u kom se, takođe, traži smisao, Džek Keruak u ovoj knjizi tka sjajnu priču o ljudima koji su pokušali da na drugačiji način pronađi izlaz iz užasa sveta u kom se živi.

Ispisan kao autobiografski roman u kom su predstavljene stvarne ličnosti (uključujući tu samog autora, ali i Gerija Snajdera, Ginzberga, Barouza i mnoštvo drugih), Džek Keruak tka sjajno ispripovedano delo, ispisano dugim, neretko potpuno neobuzdanim rečenicama koje se opiru svakom određenju. Iako u pojedinim trenucima to može biti naporno za čitanje, ne pomaže tome ni predstavljanje silnih junaka koji čitaocima, pogotovo današnjim, baš ništa ne znače, Džek Keruak je ipak ispisao izuzetno snažan roman, ali i ostavio svedočanstvo o jednoj krajnje čudnoj i ništa zanimljivoj generaciji ljudi koja se sasvim sigurno neće u skorije vreme ponoviti. Ono što se mora pohvaliti je i izuzetan prevod roman Ivane Milankove, kao i njen pogovor knjizi koji dodatno razjašnjava kontekst vremena u kom je delo nastalo.

Džek Keruak, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Louel u porodici francuskog porekla. Nakon završene srednje škole, upisuje Univerzitet Kolumbija, na kom započinje njegova plodna književna karijera. Jedan je od predvodnika bit pokreta, koji će izvršiti ključni uticaj na mnoštvo docnijih autora. Najveću slavu mu je doneo roman „Na putu“, sasvim sigurno jedno od najvećih dela svetske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Napisao je i niz drugih romana, kao i nekoliko knjiga poezije.

„Onog dana kada svi ljudi budu razmišljali na isti način, shvatiće ovo što govorim sada i shvatiće da su zen ludaci bili prvi srećnici koji su okusili slasti prašine, prvi kojima se lice razvlačilo u osmeh zbog tople prašine koja im je meko dodirivala stopala“, ispisuje Keruak u ovoj knjizi. I zaista, kakav je naš stav o bit generaciji, uključujući tu i „decu cveća“ kao njihove prirodne naslednike? Nažalost, krajnje negativan, neretko i potpuno nipodaštavajući. Oni se, otprilike, pamte kao narkomani koji su orgijali. Iako je ovo karikiranje, ono nije daleko od istine. Zaboravlja se jedino da je ova generacija promenila ne samo umetnost i kulturu tog vremena, samim tim i današnju, već i društvenu paradigmu. Zahvaljujući toj generaciji, ustaljene navike su promenjene, seksualne slobode su dobrim delom osvojene, i, što je možda i najbitnije, ova generacija nam je pokazala da se izanđali sistem vrednosti i način života ne mora nastavljati unedogled. On se može promeniti, naravno, ako se pobunimo. Tu zaboravljenu lekciju, koju u današnjici gotovo cinično odbacujemo, Džek Keruak sjajno predstavlja u ovom romanu. U isto vreme on u ovom romanu ispisuje i himnu prirodi, što predstavlja još jednu lekciju u vremenu u kom smo naše okruženje doveli do gotovo potpune propasti: „Ovako se čovek može osećati samo u šumama, one su uvek bliske, iako već izbledele u sećanjima ljudi iz gradova i zaboravljene kao lik davno umrlog rođaka, kao nekakav stari san, kao deo zaboravljene pesme koja lebdi nad vodom, a najviše kao deo zlatne večnosti prohujalog detinjstva ili rane mladosti, svega živog i svega mrtvog, kao najdublji bol koji je bivstvovao milionima godina i kao oblaci koji se nadvijaju nada mnom i opravdavaju (tako usamljeni, meni veoma bliski) ovo moje osećanje.“

Naslov: Darma lutalice
Autor: Džek Keruak (1922-1969)
Prevela: Ivana Milankova
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 301

Vrijeme je krv – Stanko Cerović

Pored distraktivne, ništa manje i eskapističke funkcije umetnosti, iako ovo sasvim sigurno neadekvatno zvuči, dobar deo ljudi joj pripisuje još jednu, kazaćemo, „oplemenjujuću” funkciju, ma koliko tek ovo rogobatno zvučalo. Kroz istoriju naše civilizacije, ništa manje i u današnjici, umetnost se posmatra kao jedan od načina da se oplemeni stvarnost, još tačnije da ona postane uzvišena, samim tim i bolja. Suštinski, umetnost, po ovom shvatanju, predstavlja kontrapunkt prljavoj stvarnosti, način da se upravo ta prljava stvarnost nekako „očisti“. Stoga je, da uzmemo jedan skorašnji primer, i toliko napadan Basarin roman „Kontraendorfin“. Optužnica protiv ovog romana, uostalom i skorašnji degenerični upad na njegovu promociju, svodi se upravo na argumentaciju da je Basara u ovom romanu napisao gadnu i prljavu paškvilu u kojoj je, što se i najviše zamera, „udario“ na velikane ovdašnje literature, i koja se baš zbog toga nikako ne može posmatrati kao umetničko delo. Istina je, ipak, sasvim drugačija. Umetnost ne samo da ne mora bude „lepa“ (da parafraziramo reči Marine Abramovič iz njenog čuvenog performansa) ili „pristojna“, taman onako kako je malograđani posmatraju, suština umetnosti je upravo u prevazilaženju svih granica. Ali to je već neka druga stvar, o kojoj smo već pisali. Nama je vreme da se vratimo na početak teksta, još tačnije na posmatranje umetnosti kao sredstva da se stvarnost oplemeni. To je na nesreću, ipak, daleko od istine. Na prvom mestu, umetnost, a tim pre svega zaista mislimo na umetnost, a ne na njene surogate u agregatnim stanjima Mir-Jam ili kičastim prizorima potočića, dopire do izuzetno malog broja ljudi. Iako je taj broj u poslednje vreme povećan – pre svega zbog lakše i jeftinije distribucije umetničkih dela, i to nasuprot dozlaboga dosadnim lamentiranjima o smaku svih vrednosti – on je, ipak, minoran u odnosu na broj celokupne populacije. I to, naprosto, nije nikakvo prežvakavanje dosadne priče o elitizmu ljubitelja umetnost, naprotiv, većina „konzumenata“ umetnosti je skoro uvek puka sirotinja, već činjenično stanje. Još gore, umetnost najčešće ne menja ljude. Bilo bi to lepo, ali to nije stvarnost. Da bi to ilustrovali, navešćemo samo jedan primer. Po predanju, u središtu nacističkog logora Buhenvald nalazio se Geteov hrast, drvo u koje je on kao mladić urezao svoje ime. U tu priču su verovali nacistički upravnici i čuvari logora, čak se time i hvaleći. Zaboga, oni rade i žive na mestu gde je najveći nemački pesnik svih vremena proveo neko vreme. A šta su zapravo radili? Ubijali su hiljade i hiljade ljudi, zverski ih zlostavljali, vršili medicinske eksperimente na njima, suštinski radili najbestijalnije stvari odmah pored Geteovog hrasta, u isto vreme tvrdeći da su poštovaoci njegovog umetničkog stvaralaštva. Suština je, da skratimo stvar, da umetnost ne menja stvarnost, i da ona, ma koliko to želeli, nema tu moć. Sjajno to obrazlaže Stanko Cerović.
U knjizi „Vrijeme je krv“, Stanko Cerović se kroz pogled na nekoliko ključnih događaja u istoriji naše civilizacije osvrće na odnos umetnosti, i ne samo nje, prema civilizaciji smrti, kako je naziva. Tako je u prvom eseju „Mjesečari i Vampiri“ delom obrađen naš odnos prema izbegličkoj krizi nastaloj posle ratova na Bliskom istoku. Esej „Bitka kod Staljingrada“ nas seli u prošlost i pripoveda o ovoj čuvenoj bici. „Hordada del Muerto“ govori o pravljenju prve atomske bombe i promenama koje je ona dela. U poslednjem poglavlju „Otvaranje snova“ autor sublimiše prethodne eseje otvarajući nam novi i, može se slobodno reći, čudnovati pogled na stvarnost.
Ako bismo tražili najbliže žanrovsko određenje ove knjige, ona bi se mogla opisati kao nesvakidašnja kombinacija proznog teksta, iscrpne istorijske, politikološke, sociološke i, najviše, filozofske analize. Upravo u delovima u kojima se sve ove oblasti prepliću, autor pokazuje nenadmašnu erudiciju, sjedinjenu sa sjajnim stilom. Još bitnije, pred nama su smeli zaključci, pokušaji da se o stvarnosti našega sveta progovori na drugačiji način. Tako se o Staljingradskoj bici ovako govori: „Imaju Nemci pravo što su ponosni na staljingradski poraz: nikad nijesu bili bliže da postanu ljudi. Slijedili su Hitlera, a našli Čujkova. Hitler ih je zatvorio u tenkove i bacio u osvajanje svijeta, a Čujkov ih je žive odrao, preveo ih sa one strane straha i patnje i vratio smrznutoj zemlji.“
Stojan Cerović, istaknuti novinar, filozof i publicista, rođen je u Podgorici. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu seli se u Pariz, gde i danas živi. Bio je dugogodišnji urednik srpskohrvatske redakcije Frans internasionala. Objavio je brojne članke i studije u periodici. Autor je knjiga „Njegoševe tajne staze“, „U kandžama humanista“ i „Drvo života, plodovi smrti“.
„’Nemojte nikome reći šta ste ovdje videli’, napisano na pijesku u pustinji, zavještanje je Civilizacije Smrti: lažite i posle kraja. Ne dajte istini da nam priđe. Lažu politika, kultura, umjetnost, nauka i religija, lažu ljubav, mudrost i požrtvovanje, lažu Betoven i Madona. Samo buve, krpelji, crvi i pacovi znaju istinu“, ispisuje Stanko Cerović u ovoj knjizi, govoreći o nemogućnosti umetnosti da promeni stvarnost, u ovom slučaju da promeni laži civilizacije u kojoj živimo. U isto vreme, Stanko Cerović prikazuje njenu suštinsku nemoć kroz reči: „Umjetnost nema veze sa realnošću svijeta. Samo atomska bomba ima ukus i miris života.“ Sva umetnička dela nastala od našeg izlaska iz pećine ništavna su spram atomske bombe. Ili još jednostavnije, što Cerović u ovoj knjizi eseja pokazuje, umetnost nikada uspela da ukroti stvarnost i da je učini boljom. Čemu nam onda ona služi? Čemu ona uopšte? Ako bismo je posmatrali isključivo iz ovog ugla, ona je tu da posvedoči o užasu našeg sveta, niko to bolje od nje ne ume, ali i da nam da pogled na neku drugu stvarnost, drugačiju od sveta u kom živimo. Sjajno to Stanko Cerović pokazuje u ovoj knjizi: „Možda je to cilj stradanja ljudi u istoriji: da ostave jedno čisto zrnce iskustva potpuno izvan istorije. I izvan sebe. Nešto što ne može biti uvučeno ni u jednu intrigu. (…) Nešto založeno izvan svijeta, da bi moglo da se krene iz početka.“

Naslov: Vrijeme je krv
Autor: Stanko Cerović (1952-)
Izdavač: Vreme, Beograd, 2012
Strana: 220

Limeni dečaci – Svetlana Aleksijevič

Jedna od najčuvenijih anegdota u istoriji novovekovne filozofije vezana je lik Hegela. Kako predanje govori, Hegel je posle jednog predavanja stupio u dijalog sa slušaocima koji su mu ukazali na činjenice koje se protive njegovom poimanju stvarnosti. Njegov odgovor je postao poslovičan: „Tim gore po činjenice.“ Razume se, ovo je anegdota čija je istinitost upitna, ali ona odlično oslikava ono o čemu ćemo govoriti. To je, da budemo u potpunosti precizni, odnos između dve neretko suprotstavljene kategorije, istine i onoga što bismo mi voleli da bude istina. Nigde to nije vidljivije nego u dnevnicima F. M. Dostojevskog u kojima on piše da kada bi mu se sa potpunom matematičkom preciznošću dokazalo da Hristos ne postoji i da je istina van Hrista, on bi pre ostao sa Hristom nego sa istinom. I tu dolazimo do suštine čitave priče. Ma koliko voleli da sebe predstavljamo kao razumna bića koje svoje odluke zasnivaju na činjeničnom stanju stvari i razumu, dobar deo naših postupaka, ako ne i veći deo njih, zasnovan je na iracionalnostima i neretko potpuno izokretnom predstavom stvarnosti. Iracionalnost je srž religije, ništa manje i ideologije. Iracionalnosti ne nedostaje ni u našem viđenju prošlosti. Štaviše, čini se da je tu i najprisutnija. Iako bi istorija po svojoj suštini trebala da predstavlja naučni govor o činjenicama, ona je daleko od toga. Čak i kada su fakti prisutni, postavlja se pitanje o njihovom izboru (šta je izgovoreno, a šta prećutano), ali i, verovatno još bitnije, kako se ti fakti predstavljaju. Jedna stvar, da malo otkrivamo toplu vodu, u sasvim različitim interpretacijama može poprimiti drugačije značenje. Ovo posebno važi u istorijama koje nazivamo nacionalnim. Njihova srž, ma koliko se istoričari tome protivili, nije u samoj istoriji jednog naroda ili nacije, već u konstruisanju priče o jednom narodu, razume se, gotovo po pravilu, pozitivne. Tu činjenice, pogotovo one koje nam ne odgovaraju, bivaju odbačene, i to po onim čuvenim Hegelovim rečima: „Tim gore po činjenice.“ Sjajno nam to pokazuje knjiga „Limeni dečaci“, ali i sudski proces koji je ovu knjigu pratio.
Knjiga „Limeni dečaci“ nam u prva četiri poglavlja predstavlja ispovesti sovjetskih vojnika, ali i drugih ljudi čiju je sudbinu promenio Avganistanski rat tokom osamdesetih godina. Tako su pred nama ispovesti običnih vojnika, oficira, tehničkog osoblja, lekara i medicinskih sestara. Posebno dirljive su ispovesti majki poginulih vojnika. Peto poglavlje donosi potresne epitafe koji su urezani na spomenike vojnika, dok nam u šestom poglavlju autorka predstavlja stenograme i dokumenta vezana za suđenje koje je usledilo nakon objavljivanja knjige.
„Svim majkama zavidim, čak i onima kojima sinovi leže u grobovima. Sedela bih pored humke i bila srećna. Nosila bih mu cveće“, govori jedna junakinja ove knjige, majka čiji se sin vratio iz rata sa teškim poremećajima. Ta silina ispovesti, užasna, skoro nezamisliva tuga, skopčana je sa veštinom Svetlane Aleksijevič da se taj užas nekako pretvori u izuzetni književni tekst kom se ne može pronaći pandan: „Rat ne može čoveka da učini boljim. Samo gorim. Sto posto. Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako mogu da budem bolji kad sam video… kako medicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. Na komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračima mitraljeza. Kako.. Kako…. Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundama, farmerkama, ženskim gaćicama…”
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi njen roman sa desetinama svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak serijala „Glasovi utopije“ u kom autorka sastavlja istoriju Sovjetskog Saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Limeni dečaci“, „Začarani smrću“ (knjiga obrađuje problematiku masovnih samoubistva posle raspada Sovjetskog Saveza) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su doživele milionske tiraže, a za književni rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost 2015. godine.
„Kako je moguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki komad života, svakakva egzistencijalna ‘prljavština’ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba ‘prelomiti vreme’ i ‘uhvatiti duh’“, piše Svetlana Aleksijevič na samom početku „Limenih dečaka“. Upravo taj pokušaj „hvatanja“ duha vremena je ono u čemu ona istinski uspeva, što nam sjajno pokazuju sama knjiga, ali i kasnije reakcije na nju. Svetlana Aleksijevič je kroz prenošenje ispovesti razočaranih ljudi, odbačenih od strane države i društva koje ih je poslalo u gotovo sigurnu smrt i, još gore, društva koje bi bilo najsrećnije da se njihov glas nikada više ne čuje (kako kaže jedan vojnik: „Shvatio sam, o nama svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…”), učinila izuzetnu stvar. Ona je predstavila rat u njegovoj pogubnosti, potpunom zlu i odsustvu svakog romantizovanja i priče o herojstvu. Suštinski, ona je napisala optužnicu protiv ludaka, svejedno političara ili generala, koji su bezočno poslali hiljade mladića u smrt. Nekom ironijom sudbine, za to je odgovarala samo Svetlana Aleksijevič kroz groteskni sudski proces, prikazan na kraju knjige. Ona je optužena za blasfemiju, za blaćenje heroja (kako je rekla jedna zastupnica optužnice: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“), suštinski, ona je optužena za to što je ispričala istinu, a ne priču koju želimo da čujemo, da se vratimo na početak. Najbolje je to sama Svetlana Aleksijevič izrazila u ovom istinski vrednom delu govoreći o sudbinama svojih junaka: „Oni su žrtve na oltaru našeg teško progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži – o tome govori moja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragmatične… Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva.”

Naslov: Limeni dečaci
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 350

Pročitajte i prikaz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič

Kuća – Ivana Đilas

Jedan od najgnusnijih prizora modernog sveta na ovim prostorima svakako predstavljaju mučne slike izbacivanja ljudi iz svojih domova od strane izvršitelja. Koliko su to pre svega posledice ekonomske propasti, ništa manje su to slike apsolutnog odstranjivanja bilo kakvog moralnog osećaja i empatije kod dobrog dela društva. Surovi neoliberalni kapitalizam je na ovim prostorima zadobio još groznije lice, razume se, zaklonjeno iza tupoumnih fraza o zakonima, koji su napisani baš tako da odgovaraju bitangama, ali i one još rabljenije fraze o „rađenju svog posla“, tipskom opravdanju svih psihopata i zločinaca od Ajhmana do današnjice. Kao kontrapunkt takvom svetu navodi se prošlost, pogotovo period socijalističke Jugoslavije. Ipak, možda je potrebno otići malo dalje u prošlost i progovoriti o odnosu države prema svojim građanima. U srednjem veku – uključujući tu zapadne zemlje, ali i prostore pod upravom Osmanlija – uobičajene globe koje su države uzimale od svojih podanika uglavnom su iznosile deset posto njihovih primanja. Razume se, bilo je još poreskih nameta, pogotovo u okviru Osmanskog carstva, ali oni gotovo nikada nisu prelazili stopu od dvadeset posto prihoda onoga ko je plaćao porez. Samo zarad poređenja, u današnjoj Srbiji poresko opterećenje na platu iznosi gotovo četrdeset posto. Naravno, ove brojke su neuporedive, pre svega je to pitanje vremenskog konteksta, ali i šta se za taj „harač“ zauzvrat dobija. Ipak, može se slobodno reći da su države, uključujući tu i strukture koje su uvezene sa njom, sa protokom vremena postajale sve „alavije“ i surovije. Najbolje to vidimo na ovim prostorima. Tako, recimo, Vuk Karadžić u svojim spisima beleži da je dobar deo stanovništva posleustaničke Srbije žalio zbog odlaska Turaka. Srpske vlasti su u odnosu prema svom stanovištvu bile surovije i gore od osmanlijskih struktura. Sve to prati i pojava mešetara – danas bismo ih nazvali biznismenima – koji u sadejstvu sa vlašću sprovode potpunu pljačku stanovništva. Naravno, dolazi i otpor, izražen u socijalističkom pokretu, koji dovodi do korenitih promena. Tako 1874. srpska skupština donosi zakon o šest dana zemlje kojim se strogo zabranjuje prodaja kuće, dvorišta i okućnice dužnika da bi se izmirili bilo kakvi dugovi, uključujući tu i poreze. Kada pogledate današnjicu i uporedite je sa ovim zakonom, vrlo lako ćete videti da je društvo pre 150 godina bilo mnogo humanije nego današnje, da ne pričamo tek o kasnijem periodu, pogotovo vremenu socijalističke Jugoslavije. Naravno, to je rezultat otpora, kog, na nesreću, danas nedostaje. O svetu u kom otpor ne postoji i u kom bitange slobodno mogu da vršljaju piše Ivana Đilas.
Mladi umetnički bračni par je mislio da je dosegao vrhunac svog života, krunisan kupovinom velike kuće u predgrađu Ljubljane. Solidna primanja, uređenje novog doma, vaspitanje deteta, kupovine novih stvari, odlasci na letovanja i zimovanja, sve je to njihov svet. Ipak, dolazi velika ekonomska kriza. Primanja su sve manja, nekada ih i nema, a rate kredita i ostale finansijske obaveze ne nestaju. Bračni par je prinuđen na očajnički potez, prodaju kuće u koju su uložili godine i godine svog života, ali im to ne polazi od ruke. Još gore, dolaze poverioci i izvršitelji. Naizgled savršeni život srednje klase brzo se pretvara u potpuni pakao.
Prvo o manama romana. To je pre svega njegovo „grebanje“ po površini. Ivana Đilas je oštrouman posmatrač, ali odnos prema vremenu i prilikama tog vremena, kako se čini autoru ovih redaka, ostaje, ipak, samo na površini, svejedno da li je pitanje psiholoških previranja junaka romana, pre svega glavne junakinje, ali i društveno-političkih prilika. Takav slučaj je i sa stilom. Naravno, ovo ne znači da je „Kuća“ loš roman. Naprotiv. Ivana Đilas je napisala odličnu hroniku propasti srednje klase u neoliberalnom kapitalizmu, koja se čita lako i neretko sa uživanjem, ali ostaje žal što se temi i junacima nije pristupilo „dublje“, što bi ovaj roman sasvim sigurno učinilo znatno boljim.
Ivana Đilas je rođena i odrasla u Beogradu. Tokom bombardovanja 1999. seli se u Sloveniju, gde će završiti studije. U slovenačkim pozorištima je režirala preko pedeset predstava za decu i odrasle. Redovni je kolumnista slovenačkog lista „Mladina“. Njen roman-prvenac „Kuća“ je zadobio status bestselera u Sloveniji.
„Njegova generacija je počela sa Lenjinom i završila u neoliberalizmu. Mene su vaspitavali u socijalizmu. Imati mnogo novca je u mom vaspitanju značilo da otimaš od drugih, i to je bilo ružno. Napredak je bio namenjen celom društvu, ne pojedincima. Želeti više nego što imaju drugi bilo je neprihvatljivo. Malo više svako zaslužuje. Misliti da ti pripada mnogo više je po načelima mojih roditelja sramota“, ovako glavna junakinja romana opisuje međugeneracijske razlike, ali i svoj prelazak iz jednog u drugi društveno-politički sistem. Još gore, ovaj prelazak je otežan nerazumevanjem istinske prirode novog sistema u kom se živi. Junaci Ivane Đilas su doživeli sve blagodeti srednjeklasnog života u neoliberalnom kapitalizmu, razume se, na kredit i uz obavezu da takav život otplaćuju sve do smrti. Na nesreću, došla je kriza, a sa njom i drugo lice neoliberalnog kapitalizma koje nema nikakve milosti prema pojedinačnim ljudskim sudbinama. Na udaru je dom, gotovo ceo život junaka, koji će biti biti oduzet bez milosti, da se vratimo na početak teksta. Opisujući nevolje junaka romana sa kućom, koja postaje simbol jednog groznog vremena, Ivana Đilas, i pored mana o kojima smo već pričali, ispisuje pitak, krajnje zanimljiv i razigran roman, priču o nesreći naše generacije i njenom nesnalaženju u „vrlom novom svetu“: „U samo jednoj generaciji smo od revolucija i čvrstih ubeđenja došli do toga da ne verujemo više ni u šta. Vreme u kome živimo nema strukturu. Vreme mog oca bilo je uspinjuća krivulja s predvidljivim stanicama, koja se u njegovoj mašti ne završava s njim, nego se nastavlja preko mene (…) još dalje. Meni se moj život čini kao more mehurića od sapunice, u kome uvek vidim samo onih deset oko sebe, i tek kad se neki od njih rasprši, vidim sledeći. Tako je zamorno dovoditi te mehuriće u bilo kakav red da polako odustajem i samo još plivam među njima.“

Naslov: Kuća
Autor: Ivana Đilas (1976-)
Preveli: Danica Ilić i Ivana Đilas
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 187

Konj ulazi u bar – David Grosman

Jedan od događaja koji je obeležio ovogodišnje Olimpijske igre svakako je i otpuštanje reditelja otvaranja ceremonije, i to dan pre nego što su same igre počele. Razlog su vicevi o holokaustu – uzgred, prilično degutantni – koje je reditelj izgovorio pre skoro tri decenije. Ovo je samo jedan iz mnoštva primera tzv. kulture otpuštanja, koja je u skorašnjem periodu postala gotovo dominantni obrazac u umetnosti i kulturi. Iako u njenoj srži stoji plemenita namera, a to je pre svega zaštita ugroženih grupa ili pojedinaca, neminovno pitanje koje se postavlja je dokle će ona otići i da li će se umetnost pretvoriti u agitpropovsku propagandu, samo sada propagandu političke korektnosti. Ali nas zanima druga tema, još tačnije to je pitanje dokle humor sme da ide. Suštinski, da li je dozvoljeno praviti viceve na račun velikih stradanja i bolnih mesta za određene narode ili pojedince? Ako ovo pitanje posmatramo isključivo sa moralnog stanovišta, to je apsolutno nedozvoljeno. Ipak, stvarnost je sasvim drugačija. Sama suština humora se iscrpljuje u prevazilaženju gotovo svih normi, pogotovo onih moralnih. Jedna od najčuvenijih teorija o humoru, koju Platon i Aristotel u svojim delima razrađuju, iscrpljuje se u shvatanju da je humor izraz svojevrsne superiornosti, jer se najčešće smejemo nesreći ili nesposobnosti drugih. S druge strane, Frojd humor posmatra kroz teoriju o olakšanju. Humor je sredstvo za oslobađanje tenzija, prevazilaženje inhibicija, ali i za otkrivanje duboko skrivenih strahova i želja na način koji ne povređuje. Po Frojdu, takođe, humor proizilazi iz našeg suprotstavljanja onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Njegova suština leži u otporu. Da je Frojdova teorija ispravna govori nam ne samo svakodnevni život, pre svega neugodnost situacija u kojima se nalazimo a iz kojih se „izvlačimo“ preko humora, već i umetnost. Ako pogledamo istoriju literature, humor je književnicima poslužio kao sredstvo da se ukaže na društvene anomalije (setimo se samo Rablea, Iljfa i Petova…), na užasnu besmislenost ratova (Jaroslav Hašek, Džozef Heler…), mentalitetske slabosti (Branislav Nušić, Dušan Kovačević…), ljudske mane (Molijer, Sterija…), političke prilike (Orvel, Domanović…). To suočenje je često nemilosrdno, neretko i uvređujuće. Tako, recimo, Domanović ceo narod predstavlja kao potpune ludake koje slede slepca. Mala digresija, da je živ, Domanović bi sigurno bio proglašen za autošovinistu i teškog izdajnika. Ali da se vratimo na stvar. Suština humorа je susret sa užasnim, neretko i krajnje bolnim stvarima. Da li će on biti prihvatljiv, to već zavisi od načina na koji se on iznosi. Sjajno nam to predstavlja David Grosman u romanu „Konj ulazi u bar“.
Pred poznatim izraelskim stend-ap komičarom je krajnje neuobičajeni nastup. Na komičarev poziv, u publici se nalazi i njegov prijatelj iz detinjstva, čuveni sudija koji treba da dâ sud o nastupu. A taj nastup je sve samo ne uobičajen. Lelujajući između crnohumornih viceva, mentalitetskih i jezičkih igrarija, neretko i telesnih vratolomija na sceni, glavni junak, malo po malo, prelazi na užasavajući životnu priču iz svog detinjstva, što dovodi do krajnje neočekivanog raspleta.
Nenadmašni literarni talenat Davida Grosmana, usudićemo se da kažemo i genijalnost, u ovom romanu se pokazuje u potpunosti. Pre svega je to neverovatna kompleksnost pripovedanja. Narator u romanu je treće lice, sudija, koji u isto vreme priča pripovest o svom životu, o životu komičara, ali i daje sliku o tome šta se za to vreme dešava na bini i oko nje. David Grosman je izabrao krajnje riskantnu i samo naizgled jednostavnu pripovednu tehniku iz koje je izvukao maksimum. Sve to prati sjajan stil, doveden do potpunog savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinuo se David Albahari kroz izvrstan prevod romana.
David Grosman spada u red najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“, „Izvan vremena“, „Vidi pod: Ljubav“, „Konj ulazi u bar“ i „Život se sa mnom poigrao“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, među kojima je i internacionalna Bukerova nagrada za roman „Konj ulazi u bar“, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svom političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
„Žena koja je tvrdila da mi želi samo ono najbolje, a ipak me je rodila! Pomislite samo koliko parnica i zatvora i ispitivanja i kriminalističkih serija ima o ubistvu, a još nisam čuo ni jednu jedinu reč o rađanju! Ništa o rađanju s predumišljajem, rađanju iz nehata, slučajnom rađanju, čak ni o navođenju na rađanje! A ne zaboravite da mi govorimo o zločinu u kojem je žrtva maloletna“, ovako Grosmanov junak opisuje svoje rođenje. Razume se, ovde je reč o humoru, načinu da se prevaziđe nelagodnost promašenog postojanja. Takav humor je legitiman, prihvatljiv, na kraju zahvaljući njemu junak gradi svoju karijeru. Jedini je problem štо taj način suočenja sa stvarnošću junaku ne pomaže da prevaziđe bol. On želi da ispriča potpunu priču, i to priču koja nije olakšana humorom, što dovodi do poraza. Grosman u ovom izuzetnom romanu, istinskom remek-delu, predstavlja krajnje čudnovatu ljudsku sudbinu, ali i pokazuje koliko je naš život dobrim delom podnošljiv samo zahvaljujući humoru. Ovaj izuzetni roman Davida Grosmana to savršeno predstavlja.

Naslov: Konj ulazi u bar
Autor: David Grosman (1954-)
Prevela: David Albahari
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2017
Strana: 166

Pročitajte i prikaze Grosmanovih romana „Vidi pod: Ljubav“ i
„Život se sa mnom mnogo poigrao“

Tumač bolesti – Džumpa Lahiri

„Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete“, govori Miloš Crnjanski. Da li je to baš zapravo tako predstavlja pitanje oko kog se lome koplja već decenijama, pogotovo u poslednjim godinama koje su dobrim delom obeležene migrantskom krizom. Tome doprinosi i promena svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno, moramo da krenemo otpočetka. Ljudska vrsta od svojih prapočetaka živi nomadskim životom. Suštinski, kako nam govore antropologija i istorija, upravo su seobe, sledstveno tome i prilagođavanja našim prostorima, dovele do razvoja našeg roda. Ljudi su se oduvek selili na nove prostore u potrazi za boljim i kvalitetnijim životom, što je neminovno dovodilo do mešanja kultura, jezika, razmenjivanja iskustva i pronalaženja efikasnijih načina za preživljavanje. Razume se, postojala je i druga strana seoba, izražena u brojnim sukobima i ratovima oko teritorija. Nema boljeg dokaza za to naših prostora koje su naseljavale desetine različitih plemena i naroda. Samo je Beograd preko stotinu puta bio osvajan u bitkama. Seobe ne nestaju ni u kasnijem periodu istorije kada su se narodi „ustalili“ na određenim teritorijama stvarajući moderne države. Naprotiv. Ljudi su neprestano u potrazi za boljim životom. Nekada su to državni projekti naseljavanja novih prostranstava, takav je, recimo, slučaj sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali su neretko velike seobe naroda i posledice ratnih dejstava, tako se, da uzmemo najočitiji primer, Srbi naseljavaju u Vojvodini nakon dve velike seobe, ali i iz nje iseljavaju Nemci nakon Drugog svetskog rata. Ne manjka ni, nazovimo ih, individualnih seoba. Brojni pojedinci su se kroz istoriju naše civilizacije selili u potrazi za boljim životom. Dovoljno je pomenuti primere Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, u poslednjih nekoliko decenija desila se svojevrsna promena paradigme, koju smo pomenuli na početku. Ako su se u prošlosti ljudi selili iz nužde, danas su se ustalile seobe koje u sebi nose želju za boljim životom, ali najvećim delom nisu uzrokovane egzistencijalnim razlozima. Još jednostavnije rečeno, ljudi se danas dobrim delom ne sele zbog ratnih opasnosti i gladi, već zbog boljih uslova života ili većih plata, birajući svoje nove zavičaje, kako bi to rekao Crnjanski, ne zato što to moraju, već zato što to žele. Priče o njima donosi Džumpa Lahiri u sjajnoj zbirci priča „Tumač bolesti“.
„Privremena mera“, priča koja otvara zbirku, nam donosi uvid u svet bračnog para koji mora da se sukobi sa dugo skrivanim osećajima. Priča „Kada je gospodin Pirzada dolazio na večeru“ pripoveda o indijskom emigrantu koji iz Amerike posmatra rat u rodnoj zemlji, nemoćan da bilo šta promeni. „Tumač bolesti“ sukobljava svetove jedne Amerikanke i Indijca sa krajnje neobičnim zanimanjem. „Pravi durvan“ i „Lečenje Bibi Haldar“ pripovedaju o koloritnom svetu Indije i silnim nedaćama u koje upadaju junakinje. „Seksi“ i „Gospođa Sen“ govore o sudbinama dve žene koje moraju da se suoče sa svojevrsnim promašajima. Emigrantskom iskustvu i snalaženju u novoj zemlji potpuno su posvećene priče „Ovaj blagosloveni dom“ i „Treći i poslednji kontinent“.
Ako bismo tražili dve stvari koje najviše određuju ovu zbirku, onda bi to svakako bilo gotovo savršeno pripovedanje i neobičan pristup junacima. Možemo slobodno reći da je to potpuno empatisanje autorke sa nedaćama junaka, čak i onda kada su te nedaće izazvane njihovim pogrešnim postupcima. Duboko je to humanistički pogled na svet, prepun razumevanja za bolesti, siromaštva i nesnalaženja likova, pogotovo u novom okruženju. Najbitnije od svega, zbirka je ispisana blistavim stilom i kroz krajnje zanimljivo pripovedanje, koje su Mila i Vuk Perišić izuzetno preneli na srpski jezik. Sve to prati i izvrstan pogovor Vladislave Gordić Petković u „Lagunom“ izdanju ove knjige.
Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.
Fokusirana na detalje, gotovo na sitnice svakodnevnog života, Džumpa Lahiri pravi, možemo slobodno reći, čehovljevske, ne bi bilo pogrešno kazati i čiverovske, uvide u živote svojih junaka. Iz sitnice, nekada i potpune banalnosti, izviru duboko skrivena osećanja i htenja junaka, gotovo celi njegov život. Najčešće su to privikavanja na novu sredinu, trenuci kada se shvata da od staroga života nema više ničega, a da novi život tek treba dosegnuti. Kako je to svojevoljni izbor promene sredine, da se vratimo na početak, to je još teži zadatak. Junaci Džumbe Lahiri nisu proterani iz svoje zemlje, gotovo uvek je to Indija, oni su otišli iz nje želeći bolji život. Posledice те odluke, trenutke nostalgije, nimalo prijatnog privikavanja i truda, ali i docnijeg uspeha Džumpa Lahiri kroz briljantni stil predočava u ovoj zbirci, divno napisanoj himni ljudskom dostojanstvu i onom najplemenitijem u nama, baš kako govori jedan junak: „Znam da moj podvig nije ništa posebno. Nisam jedini čovek koji je svoju sreću potražio daleko od svog doma, i sigurno nisam prvi. Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Naslov: Tumač bolesti
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Preveli: Mila Perišić i Vuk Perišić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 232

Pročitajte i prikaz romana „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Kalem plavog konca – En Tajler

Jedan od argumenata protiv zakona o registraciji LGBT zajednica koji se potezao tokom nedavne rasprave bile su „porodične vrednosti“. Suštinski, otpor prema ovom zakonu, i ne samo njemu, proizilazi isključivo iz vrednosnih sudova. Ukoliko se priča premesti na polje racionalnih zaključaka, tu mesta nikakvom otporu nema. Heteroseksualna porodica kao takva nikakvu štetu neće pretrpeti ukoliko bude dozvoljena mogućnost ozakonjenja LGBT zajednica. Argumenti da će to ozakonjenje uništiti prirodni priraštaj su apsurdni, sem ako zastupnici ovakvih ideja ne planiraju „lečenje“ LGBT osoba i njihovo pretvaranje u „porodične ljude“. Ne pije vodu ni tvrdnja da će LGBT zajednica uništiti tradicionalnu porodicu. Da bi se to desilo, pre svega bi heteroseksualci trebali da požele da promene svoju seksualnu orijentaciju što ne deluje baš izgledno. Suština ove priče, da se vratimo na početak, iscrpljuje se u vrednosnim sudovima. Još preciznije: u uverenju da je zajednica muškarca i žene, plus njihova deca, koja se u sociologiji označava kao nuklearna porodica, jedini mogući i dozvoljeni oblik životnih partnerstva. Svaki drugi odnos je nepoželjan i neprihvatljiv. Odakle ovo shvatanje izvire nije teško odgonetnuti. Pre svega su to religijske odredbe, ništa manje i naslanjanje na svojevrsnu tradiciju. Ako na stranu stavimo religijske odredbe, koje su u modernim i sekularnim društvima isključivo privatna i društveno neobavezujuća stvar, dolazimo do tradicije, tj. tradicionalnog pogleda na porodicu i uverenja da je današnje poimanje porodice nepromenjiva stvar već vekovima. Da to i nije baš tako nije neophodno vraćanje u duboku prošlost i na priču o prvobitnim zajednicama i potpuno drugačijim oblicima porodičnog života. Za to je dovoljan pogled na ne tako davnu prošlost. Krajem devetnaestog veka dominantni oblik porodične zajednice na ovim prostorima je bila porodična zadruga, skupina nekoliko generacija šire porodice na čijem je čelu bio najčešće najstariji član. Prodor kapitala, podjednako i promena životne paradigme, pre svega potreba za životnim komoditetom, uključujući tu i brojne devijacije, pre svega u odnosu prema ženama, zadrugu su odvele u istoriju. Porodica se, malo po malo, pretvorila u današnju. Suština čitave priče se iscrpljuje u tome da novovekovna promena poimanja porodičnog života nije nikakva katastrofalna stvar. Isto tako, da nekakvo shvatanje o „porodičnim vrednostima“ nije stvar upisana u kamenu. Pojam porodice se kroz istoriju menjao, prilagođavajući se vremenskom kontekstu i društvenim normama, svedočeći o neverovatnoj kompleksnosti ove teme. Sjajnu priču o promeni takve paradigme donosi En Tajler.
Prateći tri generacije porodice Vitšek, En Tajler ispisuje složenu priču o nekoliko decenija njihovog života. U njenom središtu su sudbine osnivača porodice Džuniora Vitšeka, građevinskog preduzimača u vremenu velike ekonomske krize, njegovog sina Reda, naslednika porodičnog posla, i, naposletku, njegove dece koje žive u današnjici. Pripovedajući o zamršenim porodičnim odnosima, međusobnim antagonizmima, izneverenim nadama, ali i ništa manjoj porodičnoj ljubavi En Tajler sastavlja izuzetan roman.
„Možda je stvar u tome što su Vitšenkovi bili toliko skorašnji, s tolikim nedostatkom porodične istorije, da na raspolaganju nisu imali baš veliki izbor priča. Ono malo što su uspeli da sakupe morali su da iskoriste što je bolje moguće“, ispisuje En Tajler. Upravo taj nedostatak velikih priča je možda i najveća draž ovog romana. Govoreći o sasvim običnim porodičnim situacijama, u mnogima od njih i mi sami ćemo se prepoznati, autorka uspeva da ih ispripoveda na način koji izaziva istinsko divljenje. Tome doprinose i neuobičajene pripovedne strategije, u kojima se porodične priče ne iznose hronološki, već kroz krajnje kompleksnu narativnu igru koja još više doprinosi kvalitetu romana.
En Tajler spada u red najistaknutijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Nakon završenih doktorskih studija na Univerzitetu Kolumbija posvećuje se spisateljskom radu. Izuzetno je plodna spisateljica i do sada je objavila preko dvadeset romana, zbirki priča i knjiga za decu. Slavu joj donosi roman „Večera u restoranu Nostalgija“ (Dereta, 2019), dok za roman „Lekcije disanja“ (Stylos, 2005) dobija Pulicerovu nagradu. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobila brojna američka i internacionalna priznanja. Na srpskom su objavljeni i njeni romani „Slučajni turista“ i „Prznica“.
„Avaj, kako su užasan teret ljudi koji misle da vas poseduju! Teret koji slama i guši“, En Tajler ispisuje u ovom romanu opisujući krajnje kompleksne porodične odnose Vitšenkovih. Odmah da se razumemo, tu nema velikih preloma, nesreća ili tragedija. En Tajler opisuje svakodnevne situacije, odnose između braće i sestara, bračne razmirice, finansijske probleme, smrti u porodici… Ukratko, sasvim običan život, običan i po trudu da dobije takvo obličje: „Ali razočaranja su nekako izmicala pažnji Vitšenkovih. To je bio još jedan kuriozitet: imali su prirodni dar da se pretvaraju kako je sve u redu. A možda to uopšte nije bio kuriozitet, već samo još jedan dokaz da Vitšenkovi ni na koji način nisu posebni“. Još bitnije, da se vratimo na početak, kroz preko priče o životu tri generacije porodice Vitšenk daje se sjajna slika izmene porodične paradigme. Kroz prikaz promene načina života, bračnih odnosa i društvenih okolnosti En Tajler nam u ovom sjajnom romanu pokazuje koliko se pojam porodice menjao kroz vreme i kako je u stvari porodica kategorija koja svoje postojanje ne duguje okoštalosti i nekakvom ugledanju na prošlost, već, naprotiv, neprestanom prilagođavanju vremenu i promenama koje ono donosi.

Naslov: Kalem plavog konca
Autor: En Tajler (1941-)
Prevela: Milica Kecojević
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 357

Mrena – Milica Mićić Dimovska

Uostalom, postoje i gore stvari od smrti (…) samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom“, piše Olga Tokarčuk u sjajnoj zbirci „Bizarne priče”. Baš to predvidljivo ponavljanje, ono na koje gotovo nemamo nikakvog uticaja, a koje nas steže i odnosi sa sobom naša je tema. Da budemo u potpunosti precizni, reč je o novovekovnoj politici na ovim prostorima. Iako je na ovom mestu već pisano o njoj, koliko o skoro opštoj opčinjenosti vođama, ništa manje i o našem odnosu prema njima, neke stvari nije naodmet ponoviti, pogotovo one koje se neprestano ponavljaju. Nesreća političkog života u kojoj živimo nije tu od juče. Naprotiv. Za njenog novovekovnog začetnika sasvim sigurno možemo uzeti Nikolu Pašića. Suštinski, ako bismo dublje analizirali njegov lik, Pašić je prototip balkanskog političara. Pre svega, Pašić je bio političar bez skrupula i bilo kakvih ideja. Samo takav čovek je mogao da napravi ideološki salto mortale od socijalističkog anarhiste do najtvrđeg konzervativca, a da mu to bude nešto sasvim normalno. Pašić je i čovek bez zanimanja, političar koji se nikada nije bavio ničim sem politikom. Isto tako i tipična politička secikesa koja je preko politike uspela da se enormno obogati. Rodolf Arčibald Rajs o Pašićevom bogaćenju piše: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji…” Nebrojane korupcionaške afere, što njegove, što njegovog sina, što njegovih bliskih saradnika i partijskih saradnika i dan-danas predstavljaju vrhunce bezočnosti. Pašić je bio i kukavica, to najbolje pokazuje njegov beg iz zemlje posle Timočke bune, koju je on najvećim delom uzrokovao, ostavivši na cedilu partijske drugove osuđene na smrt. Pašić je bio i spletkaroš koji je svom nekadašnjem najbližem partijskom saradniku i prijatelju Peri Todoroviću zagorčavao život silnim podmetačinama i lažima, uključujući tu i medijski fabrikovanu gej aferu. Pašić je bio i čovek koji je doneo zlu krv među tadašnjim stanovništvom. Gotovo da nije bilo izbornih kampanja koje se nisu završavale krvavo. Pašić je bio i čovek bez vizije, suštinski prilično priprost, krajnje pogrešnih odluka koje su tadašnju državu mnogo koštale. A opet, taj i takav Pašić proglašen je za jednog od najvećih državnika. I ne samo to, njegov način vladavine gotovo je uzor svim političarima. Vratite se samo nekoliko redova unazad i umesto Pašića upišite ime bilo kog novovekovnog političara. Nikakve tu razlike neće biti. Kao što nema ni razlike u slepilu naroda koji takve podržava, baš kao u Domanovićevoj pripoveci “Vođa”, posvećenoj baš Pašiću. O tom slepilu piše i Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena”.
Pripovedajući o poslednjim godinama Miloševićeve vladavine, Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena” sastavlja portrete mnoštva Novosađana. Od intelektualaca i umetnika, nekadašnjih komunista sada ogromnih vernika i zapenušanih nacionalista, preko pobunjenih studenata, uništene srednje klase, podržavaoca ali i oponenata tadašnje politike, pa sve do nekadašnjih partizanskih boraca, autorka predstavlja mnoštvo ljudskih sudbina, čiji se životi međusobno prepliću i menjaju tokom ovih nesrećnih godina.
Milica Mićić Dimovska je napisala izuzetan roman. Njegova sveobuhvatnost, gotovo neverovatan broj likova, oni se broje na desetine, i to iz različitih društvenih sfera, ali i veština sa kojom je uspela da toliko različitih ljudskih sudbina opiše i od toga napravi roman koji u svakom smislu funkcioniše zaslužuje istinsko divljenje. U isto vreme, autorka je sastavila roman koji pleni sjajnim promišljanjima, pokušajima da se odgonetne koren silnih nesporazuma, ali i nesreća. Jedna od njih je i mržnja prema svemu što se razlikuje: „Tamo nije bila nacija na okupu, već grad koji ga je svojom trajnošću iritirao, taj poredak zgrada koji je postojao i mnogo ranije (…) ta svedočanstva prisustva onih koje je smatrao tuđincima, neprijateljima…”
Milica Mićić Dimovska predstavlja jedno od najvećih imena srpske proze druge polovine dvadesetog veka. Završila je studije književnosti posle kojih radi kao novinar i urednik u nekoliko novosadskih medija. Kruna njene profesionalne karijere je rad u Matici srpskoj u kojoj uređuje čuvenu ediciju „Prva knjiga“. Debituje 1972. godine sa zbirkom „Priče o ženi“. Objavila je još četiri zbirki pripovedaka, kao i nekoliko romana. Slavu joj donosi roman „Poslednji zanosi MMS“ za koji je dobila niz značajnih književnih nagrada. Preminula je 2013. godine.
„Jovan oseti da zavidi prijatelju na lakoći i jednostavnosti njegove bestidnosti. Ja bih se baktao svojom savešću do iznemoglosti, pomislio je“, ovako Milica Mićić Dimovska predstavlja unutrašnji svet jednog svog junaka. Upravo ta lakoća i jednostavnost bestidnosti jedna je od dominantnih tema ovog romana. Opisujući užase i silne nesreće devedesetih Milica Mićić Dimovska to čini oštro, gotovo bez milosti prema svojim junacima. Koliko je to opisivanje slepila koje je zahvatilo najveći deo društva, još više je to prikaz bestidnosti intelektualne i političke elite, pogotovo one koja se tokom devedesetih preobukla u nacionalne odore. Naravno, to autorki nije oprošteno. Posle gotovo staljinističke kampanje i užasnih napada, ona je proterana iz Matice srpske u kojoj je radila decenijama. Takođe, njeno delo je namerno prećutano i danas gotovo zaboravljeno, a to nikako ne bi smeo da bude slučaj. To nam najbolje pokazuje ovaj roman, jedno od najboljih dela srpske književnosti koje govori o ludilu devedesetih godinama. I, na nesreću, ludilu koje na ovim prostorima nikada neće nestati da se vratimo na početak. Sjajno to pokazuje Milica Mićić Dimovska u ovom romanu: „Jedva se probijao kroz masu, grubu i svađalačku, pa ipak nije bio ljut. On se divio masi i u isto vreme se stideo te mase, stideo se njene snalažljivosti, ne zato što ju je omalovažavao već zato što je bio ubeđen da je ta snalažljivost jadna, slepačka, zadovoljna ako nešto ućari, ako podmiti carinika, inspektora, zakine mušteriji; pa ipak, ipak, da nije tako, šta bismo? Ako je sve tako smišljeno, od nekoga na samom vrhu piramide, i već uigrano, kakve promene se mogu desiti? Nikakve. Masi je dato njeno, opoziciji njeno, intelektualcima njihovo, svakome pomalo tek da se zabašuri ono glavno, ono srljanje u propast…“

Naslov: Mrena
Autor: Milica Mićić Dimovska (1947-2013)
Izdavač: Solaris, Novi Sad, 2015
Strana: 394

Pročitajte i prikaz romana „Poslednji zanosi MMS“ Milice Mićić Dimovske

Bizarne priče – Olga Tokarčuk

Ima li književnost pravo na ideje? Naravno da ima, jedini je mogući odgovor. Suštinski, književnost ima pravo na sve, i ta sloboda je jedna od njenih najvećih draži. Ipak, ideje u književnosti, pogotovo društvena i politička angažovanost nisu na dobrom glasu. Koliko je to pre svega posledica nepojmljivih gadosti koje su umetnici ubacivali u svoja dela, to još više proizilazi iz našeg pogleda na te stavove. Ma koliko se trudili da glumimo širokogrudost, stavovi i ideje koji su dijametralno suprotni našim gotovo sigurno će pokvariti uživanje u čitanju dela koja mogu biti istinski vredna. Ovo posebno važi za naše doba u kom je ustoličena svojevrsna „balkanizacija“ (kako ju je nazvao Barak Obama) interneta, ali ne samo njega. Zatvoreni u svojim svetovima, najviše medijskim i ideološkim, svako drugačije mišljenje ne samo da a priori odbacujemo, već ga i posmatramo kao izdajničko, neprijateljsko ili ugrožavajuće. Ali da se vratimo na početak. Otklon prema angažovanosti u književnosti pre svega proizilazi iz same zloupotrebe takve angažovanosti. Primera je mnogo, ali daćemo samo par ilustrativnih. Otrovni Selinov antisemitizam, najočitiji u gadnoj paškvili „Bagatele za jedan pokolj“, prešao je ne samo granicu dobrog ukusa, već i postao oruđe za dehumanizaciju čitavog jednog naroda, i to naroda koji je u tom trenutku već bio u koncentracionim logorima. Ne razlikuje se ni primer Stanislava Krakova. Neverovatna predratna književna karijera i nesumnjiv dar sjedinjeni su sa služenjem Krakova nacistima tokom Drugog svetskog rata. Još gore, užasnim antisemitizmom koji je Krakov sipao sa talasa Radio Beograda dok su Jevreji ubijani na beogradskim ulicama u dušegupkama. Naravno, ovakva „delatnost“ pisaca nije ograničena samo na podršku fašizmu. Setimo se samo Maksima Gorkog koji posle obilaska Gulaga piše panegirike mudrom sovjetskom rukovodstvu, iako je lično video nepojmljivo stradanje i užasne smrti. Ili našeg Oskara Daviča koji piše pesmu posvećene OZNI (u kojoj su čuveni stihovi „Ozna / Sve dozna!“) znajući za razmere užasa Golog otoka. Naravno, angažovanost ima i drugu stranu. To nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Olge Tokarčuk.
Na samom početku zbirke „Bizarne priče“ u „Putniku“ se suočavamo sa pripovešću koja govori o dečjem strahu. „Zelena deca…“ nas vraćaju u daleku prošlost i pripovedaju o susretu francuskog lekara sa čudnovatom poljskom decom. „Zimnica“, „Šavovi“, „Poseta“, „Istinita priča“ i „Srce“ nas uvode u vrevu savremenog sveta, govoreći o užasnim usamljenostima, nesrećama, bolestima i susretu sa nepromenjivim. Priče „Transfugijum“, „Gora svih svetih“ i „Narodni mesecoslov“, koje zatvaraju zbirku, nas vode u budućnost. Kakva je budućnost nauke i genetskog inženjeringa, ali i kako će svet izgledati posle ekološke katastrofe, Olga Tokarčuk pokušava da odgonetne u ovim pričama.
„Sve to mi se činilo kao život dat na silu, protivno volji tih bića; kao osuđenost na život, kao da su život samo propast i kazna. (…) Svetost koju sam tamo tražila nisam našla. Nisam našla ništa što bi opravdalo sav taj bol. Svet koji sam videla bio je mehanički, biološki, kao mravinjak organizovan po ustaljenim pravilima – glupim i bespomoćnim“, govori jedna junakinja iz ove zbirke suočena su užasom sveta. To je i je jedna od dominantnih tema Olge Tokarčuk. Kroz preispitivanje prošlosti, ništa manje i sadašnjosti, ona nas suočava sa užasima našega sveta, koji su izvedeni kroz nenadmašno pripovedanje. Tu su i vizije budućnosti, veoma bliske stvaralaštvu Margaret Atvud. Ono što je posebno bitno, Olga Tokaručuk stvara sjajne psihološke portrete svojih junaka, i to na način koji retko kom piscu polazi od ruke. Takvo je, recimo, pisanje o dečjim strahovima: „Uostalom, postoje i gore stvari od smrti, od vampirskog sisanja krvi, od vukodlačkog kasapljenja. Deca to najbolje znaju: samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” snimljen je višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostrukа je dobitnica najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„(…) obodi sveta [nas] osuđuju na svoju zagonetku i ostajemo spram njih bespomoćni, za sva vremena“, ispisuje Olga Tokarčuk u ovoj knjizi. Upravo to ispitivanje oboda sveta, koliko zagonetnih događaja, ništa manje i naših duboko skrivenih htenja u središtu je pažnje autorke. Gotovo je svejedno da li je to pisanje o prošlosti i sadašnjosti ili pripovedanje o izmaštanoj budućnosti, autorka pokazuje istu „nameru“. Ona je preispitivanje ustaljenih normi, našeg odnosa ne samo prema bližnjima, već i prema svetu u kom živimo. Duboko je to humanistička vizija sveta, okrenuta brizi za prirodu, možda je najbolje reći pokušaju traženja novog odnosa prema prirodnim resursima nasuprot današnjem obrascu ponašanja koji našu civilizaciju odvodi u propast. Te stavove, koliko ideološke ništa manje i društveno-političke, Olga Tokarčuk ne krije u ovoj zbirci. Naprotiv. Ona ih predočava kroz izvrsno pripovedanje, stvarajući sjajno delo u kom su sjedinjeni istinski književni talent i plemenite ideje. Ne i manje bitno, ovo delo nas suočava sa skrivenim svetovima drugih ljudi, njihovim htenjima i najdubljim osećanjima, ono što jedino dobra književnost može da nam pruži: „Ne možeš videti nešto što te ne sadrži u sebi. Sami smo sebe zarobili. Paradoks. Zanimljiva saznajna perspektiva, ali i fatalna greška evolucije: čovek uvek vidi samo sebe.“

Naslov: Bizarne priče
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 176

Pročitajte i prikaze romana „Knjige Jakovljeve” i
Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ Olge Tokarčuk