Prebivališta – Džumpa Lahiri

„Borimo se! Sva nam je životna sreća u tome što tu živimo. Ali branili smo lažno ime svega toga. Kad vidim reku, kažem ’reka’, kad vidim stablo, kažem ’stablo’; nikada ne kažem ’Francuska’“, ispisuje Žan Žiono u delu „Francuska“, pripovesti o krvavom ratnom evropskom iskustvu dvadesetog veka, ali i idealnom načinu da se započne priča o tome šta je to zapravo što nas veže za prostore na kojima živimo, posebno značajnu u vremenu velikih migracija usled ratnih stradanja, ali ne samo njih. Iako ratne katastrofe najčešće uzrokuju seobe, najvećim delom su one izazvane ekonomskim razlozima. Čovek, jednostavno, traži mesto na kom će bolje živeti. Tako seobe – o čemu sjajno piše genetičar Dejvid Rajh u knjizi „Ko smo i odakle došli“ – određuju prvobitnog čoveka. Od malene zajednice u Africi ljudi su upravo zahvaljujući seobama uspeli da se prošire na sve kontinente i da „pokore“ naše planetu. Razlog je, pretpostavljate već, potraga za boljim uslovima života. Ukoliko pogledamo sve velike imperije (i to od Rimskog carstva pa do sadašnjih Sjedinjenih Američkih Država) migracije su bile odlučujući faktor razvoja. Takva je situacija i na našim prostorima. Malena Srbija na kraju devetnaestog veka upravo zahvaljujući seobama postaje relativno značajna država u evropskim okvirima, a Beograd od gotovo otomanske kasabe (broj stanovnika na početku dvadesetog veka nije prelazio sto hiljada) za samo stotinak godina postaje gotovo dvomilionska metropola. Suštinski, seobe su bile i ostale glavni pokretač naše civilizacije. Najbolje je to izrazio Miloš Crnjanski u „Seobama“: „Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema!“ Ipak, pored seoba, kao ključne komponente naše civilizacije, na drugoj strani se nalazi postojanost. Antropolozi i arheolozi začetak ljudskog roda smeštaju u trenutak kada se prvobitni čovek naseljava na određenom prostoru i kreće da obrađuje zemlju. Kao i uvek u istoriji naše civilizacije, dolazi trgovina, dolaze potom i ratovi kao način da oni nesposobniji dođu do svog dela kolača, polako se razvijaju i teritorije, gradi klasno društvo, naposletku države i nacije. I tako dolazimo po početnog citata. Za šta se zapravo vežemo? I šta je to, u suštini, naša domovina? Da li su to države u današnjem obliku? Njene granice? Državni simboli? Zastave? Najčešće ne. Suštinski, to su osećaji koji nas vežu za određene predele, ljude, jezik, kulture… O baš tim mestima Džumpa Lahiri je napisala sjajnu knjigu.

Bezimena naratorka, glavna junakinja romana „Prebivališta“, živi sama u italijanskom gradu, ne izdvajajući se od okruženja. Posao profesorke na fakultetu, ustaljeni dnevni rituali, susreti sa prijateljima i porodicom – sve to čini jedan sasvim običan života. Ali ispod te jednostavne rutine krije se mnogo toga. Opisujući svoj život, junakinja nas zapravo upoznaje sa dubokim osećanjima koji ga prate, i to najčešće nakon susreta sa ljudima i stvarima koji određuju njeno postojanje.

„Napolju je užasna buka: huk vetra i mora, tresak koji guta sve, a ja se pitam zašto nas takva uznemirenost tako umiruje“, ispisuje Džupma Lahiri u ovom romanu. Ta zapitanost nad običnim, gotovo svakodnevnim, osnovna je srž ali i vrednost ove knjige. Priče o velikim istorijskim događajima, političkim pitanjima, samom ustrojstvu sveta, ovde su ne samo u drugom planu, već i potpuno irelevantne. Suočavajući se sa samom sobom, i to kroz priče ispisane samo naizgled laganim i neopterećujućim stilom, Džumpa Lahiri nas zapravo suočava sa najdubljim osećanjima koje možemo dosegnuti: „Moja majka, sada već vezana za život kao komad lepljive trake požuteo u albumu isečaka koji može da popusti u svakom trenutku dok odrađuje svoju svrhu. Dovoljno je okrenuti stranu pa da se odvoji, ostavi iza sebe, na papiru, bledu mrlju kvadratnog oblika.“

Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.

Iako svakako ne jedina, o dobrom delu takvih pisaca smo govorili i na ovome mestu, Džumpa Lahiri je kao retko ko uspela da se izrazi na novom jeziku. Promenivši okruženje u kom živi, ali ne samo okruženje već i jezik na kom piše, sada je to italijanski umesto engleskog, ona pronalazi ne samo novu zemlju – da citiramo naslov jedne od njenih knjiga – ali i ono mnogo bitnije – način da izrazi svoju umetničku viziju. Upravo preko slika iz života junakinje, ona stvara slike prebivališta, predela koja naseljavamo i koja zapravo čine naš život. Ono što je zapravo naš život. Pogotovo onda kada tim životom nismo zadovoljni: „Na svakoj seansi bilo je potrebno ispričati nešto pozitivno. A nažalost, od mog detinjstva nije bilo mnogo takvih situacija. Pričala sam, dakle, o balkonu moje kuće kada sija sunce, dok doručkujem. I pripovedala sam joj o zadovoljstvu kada napolju u ruku uzmem toplo nalivpero i možda napišem nekoliko redova.“

Naslov: Prebivališta
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Prevela: Senka Jevtić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 150

Pročitajte i prikaze knjiga „Tumač bolesti“ i „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Ivan Janković – Po njima se ništa neće zvati

„Iz istorijskih dela saznaje se više o istoričarima nego o istoriji“, čuvena je misao Tomasa Mana od koje je možda i najbolje početi priču o recepciji istorijskih događaja i samoj istoriji uopšte. A ona najviše zavisi od ugla iz kog se posmatra. Iako ovo verovatno liči na poslovično otkrivanje tople vode, lični stavovi, predubeđenja, ideološka pristrasnost (ili ostrašćenost, što je još češća stvar) itekako utiču na naš pogled na istorijske događaje i procese. Primera je mnogo, ali pomenućemo samo jedan, i to knjigu o kojoj je nedavno pisano na ovom mestu. U pitanju je rasprava istoričara Danijela Jone Goldhagena i Kristofera Robert koja je doneta u knjizi „Obični ljudi – dobrovoljni dželati“. Polazeći od iste premise – tj. govoreći o istom događaju, Holokaustu, koji identično posmatraju kao jedan od najgnusnijih događaja u istoriji naše civilizacije – ova dva istoričara, ipak, donose dijametralno suprotne poglede na ono što je dovelo do Holokausta. Dok je za Goldhagena to sistematski gajen antisemitizam koji je čudovišno metastazirao, za Kristofera Roberta je to iskliznuće iz prirodnog toka stvari, najvećim delom izazvano ludačkim nacističkim režimom. Koliko su ovi pogledi dijametralno suprotni pokazuje nam to što su oni rezultirali ne samo potpuno različitim pogledom na istorijske događaje, već i ličnim raspravama koje su nekada prelazile i u uvrede. Ali da se vratimo na stvar. Takav je, da uzmemo nama još bliži primer, pogled na užasne događaje tokom raspada Jugoslavije. Polazeći od premise da je naš pogled na stvarnost istinit i da su „naše“ žrtve u preimućstvu u odnosu na „druge“, samim tim što su „naše“, razvio se pervertiran pogled na stvarnost – prisutan na svim nekadašnjim zaraćenim stranama u istoj meri – u kom se na nauštrb jednih negiraju druge žrtve. Identična stvar je i sa „škakljivim“ istorijskim događajima. Tako će, recimo, desničari i nacionalisti veličati čak i najbezočnije zločince ukoliko su oni bili protivnici komunizma. Uzećemo samo jedan moralno čudovišan primer. Srpska crkva je za svetitelja, i to pod imenom sveštenomučenik Milorad Ilinobrdski, proglasila Milorada Vukojčića, sveštenika poznatog pod nadimkom Pop Maca, koji je lično voleo da ubija svoje žrtve, uglavnom partizanke, macolama. S druge strane, što je podjednako bestidno, pojedini levičari će negirati užase Golog otoka i ubijanje nevinih političkih protivnika (setimo se samo progona Danila Kiša nakon „Grobnice za Borisa Davidoviča“). Koliko naš pogled na istoriju može da rezultira različitim viđenjem stvarnosti možda nam najbolje pokazuje dominantna istorija koja u svoj fokus stavlja samo velike istorijske događaje bacajući u potpuni zapećak sve ostale. Kakva je to zapravo greška najbolje će nam pokazati knjiga Ivana Jankovića.

U knjizi „Po njima se ništa neće zvati. Sporedne i sasvim sporedne ličnosti iz srpske istorije 19. veka“ sabrani su članci Ivana Jankovića o prilično nepoznatoj istoriji naših prostora. Njeni junaci i junakinje su beogradske prostitutke, propali trgovci, neuspešni patriotski pesnici, razbojnici, raspusni sveštenici, trovačice muževa, korupcionaši, denuncijanti, monasi koji su se samokastrirali, odžadžari, baš kao i brojne druge zanimljive ličnosti čije su sudbine ostale u potpunom istorijskom mraku, što zbog njihovih života koji su izlazili izvan okvira moralnog poželjnog, baš kao i zbog njihovog ne tako velikog doprinosa onome što volimo da zovemo nacionalna istorija.

Baš kao i u svojim ranijim knjigama, Ivan Janković pokazuje neverovatnu erudiciju sjedinjenu sa iscrpnim radom. Pretražujući dostupnu arhivsku građu, on svaku od sudbina svojih junaka istražuje do poslednjih tančina dajući nam ne samo iscrpne slike njihovih života već i osnov za dalje traganje. Ta istraživačka strast – nažalost, izuzetno retka kod naših istoričara koji se više bave kabinetskim razmatranjima i ideološkim paškvilama – sjedinjena je sa izuzetnim talentom za pisanje, pa se sve te sudbine predstavljaju u formi koja donosi istinski užitak u čitanju.

Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, rođen je u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru u brojnim sudskim procesima branio je klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji. Objavio je priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ o smrtnoj kazni u Srbiji, istorija represije „Macke i packe“ i knjiga „Kata Nesiba i komentari“ o čuvenoj beogradskoj prostitutki.

 „Junaci ove knjige su, kao što stoji u podnaslovu, sporedne ili sasvim sporedne ličnosti u kontekstu svog vremena. O sporednim ličnostima epizodistima – ima traga u našoj istoriografiji, pa i biografskih odrednica u rečnicima i enciklopedijama“, piše Ivan Janković na samom početku knjige. Polazeći od tih tragova, on stvara izuzetni prikaz istorije 19. veka na našim prostorima. Preko čudnovatih sudbina, dobrim delom i moralno problematičnih, on zapravo oslikava puls jednog vremena, njegovo naličje, ništa drugo do stvarnost koja je docnije ulepšana i pretvorena u „zvaničnu“ istoriju. Za razliku od većine istoričara, da se vratimo na početak priče, Ivanu Jankoviću je u fokusu istorija života, a ne ideologizovana ili nacionalno osvešćena istorija koja je zašećerena i pretvorena u poželjnu sliku. Pred nama je život koji pulsira, prepun manjkovosti i ne tako svetlih stvari, što je zapravo sam život. I jedna drugačija slika krajnje zanimljivog vremena koju nismo znali do sada. Baš kao što to i sam autor piše u ovoj knjizi: „Kratki radovi koji čine ovu knjigu nastali su, ako se tako može reći – slučajno. Tokom višegodišnjeg arhivskog rada na pojedinim temama kojima sam se bavio (smrtna kazna, represija; istorija krivičnog prava i kriminologije), nailazio sam na podatke o ljudima i događajima koji sa mojim temama nisu bili u neposrednoj vezi, ali bi mi privukli pažnju, najčešće svojom neobičnošću. Sve te podatke sam beležio, onako, bez nekog određenog cilja i namere. Kada sam nedavno pregledao tako prikupljenu gradu, učinilo mi se da ona omogućuje jedan nov uvid u svakodnevni život ’običnih’ ljudi u Srbiji 19. veka, pa sam pokušao da iz nje rekonstruišem njihove (individualne i grupne) biografije (…)“

Naslov: Po njima se ništa neće zvati
Autor: Ivan Janković (1946-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2022
Strana: 241

Pročitajte i prikaze knjiga „Macke i packe“ i „Kata Nesiba i komentari“ Ivana Jankovića

Leonardo Padura – Čovek koji je voleo pse

„Hteo sam da narovoučenije bude da revolucije donose radikalno poboljšanje samo kada su mase budne i znaju da zbace svoje vođe čim ovi obave svoj posao“, ovako je Džorž Orvel objasnio srž „Životinjske farme“. Na nesreću, to se najčešće ne dešava, što je opet najvidljivije u samom Orvelom delu. Trenutak u kom nedugo po pobedi revolucije u „Životinjskoj farmi“ svinje za sebe uzimaju privilegije, u ovom slučaju jabuke i mleko, a da to njihovi saborci uopšte ne primećuju ili čak smatraju za normalnu stvar, početak je propasti. U isto vreme, otužna realnost sveta, bezbroj puta viđena do sada, najvidljivija je u postepenom pretvaranju revolucionarnih vođa u ono protiv čega su se nekada borili. Uzmimo samo kao primer represiju, i to u dve revolucije, ruskoj i našoj. Užasavajući caristički teror, ništa manje i u Kraljevini Jugoslaviji (u odličnoj knjizi Vojislave Crnjanski Spasojević „Srpske tamnice“ ovako su opisane metode predratnih islednika i zatvorske uprave: „Osim žilama, on i drugovi tučeni su pendrecima, kesicama sa peskom, ubadani iglama na osetljiva mesta, prženi strujom, pojeni ricinusom… Prste su im lomili fiokama i o njih razbijali stolice.“), nakon rata ne samo da nije ukinut – što bi bilo očekivano – nego je postao još drastičniji i bestidniji. O toj bestidnosti sjajno piše Borislav Pekić u „Godinama koje su pojeli skakavci“ govoreći o predratnim zatvorenicima, sada zatvorskim čuvarima, koji su svoja iskustva „primenili“ u novim uslovima. Tako su, recimo, poučeni svojim nekadašnjim snalaženjima uspeli da onemoguće komunikaciju među novim zatvorenicima. Kada bi se pravile brojke, iako to nikada nije moguće tačno utvrditi, broj ubijenih ili mučenih političkih protivnika u posleratnoj Jugoslaviji je višestruko veći u odnosu na predratni period. Još drastičnija stvar je bila u Sovjetskom Savezu. Užasni caristički teror smenjen je monstruoznim staljinističkim. Umesto nekoliko desetina hiljada pobijenih za vreme vladavine Romanovih, u Staljinovo vreme pobijeno je nekoliko stotina hiljada ljudi. Ta disproporcija – iako ona nikako ne opravdava prethodne režime, zlo je uvek zlo – još je užasnija kada se zna da su ti užasni zločini počinjeni u ime najplemenitijih ideala, a to su svako komunističke ideje o jednakosti svih ljudi, materijalnoj sigurnosti za sve… Gotovo identična stvar je i sa hrišćanstvom. U Isusovo ime – koji je propovedao jednakost među ljudima, ljubav i nenasilni otpor prema neprijateljima – pobijeni su i mučeni milioni ljudi na najstrašnije načine, a mnogi i danas žive potlačeno. Ljudski rod je neverovatno sposoban za izvitoperenje svake plemenite ideje i njeno pretvaranje u potpunu suprotnost. Sjajan roman o tome je napisao Leonardo Padura.

Sedamdesete su na Kubi, vreme kada je budnost postrevolucionarne vlasti na vrhuncu. Ivan Kardenas Maturelj je jedan od mnogih koji se u tom vremenu nisu snašli. Ne želeći da piše panegirike vlasti, on prestaje da stvara. Sve se to menja nakon upoznavanja sa čudnovatim starcem na plaži koji, nakon kratkotrajnog zbližavanja, počinje da mu priča pripovest o jednom od najvećih političkih atentata dvadesetog veka, ubistvu Lava Trockog. Prateći izgnanički put Trockog, ali i put njegovog ubice, Padurov junak ispisuje jednu od najčudnovatijih priča dvadesetog veka.

„Svako sam i nisam niko jer sam samo još jedan više, majušan, u borbi za jedan san. Osoba i ime nisu ništa… Vidi, postoji nešto vrlo važno što su me naučili čim sam stupio u Čeku: čovek se može zameniti, odstraniti. Pojedinac nije neponovljiva jedinica nego pojam koji se sabira i stvara masu, a ona jeste stvarna“, ovako Padura opisuje svetonazore svakog totalitarnog i autokratskog režima. Upravo ta analiza totalitarizma najveća je draž ovog romana. Opisujući podrobno ključne decenije dvadesetog veka, u rasponu od Oktobarske revolucije do pada Berlinskog zida – i to podjednako iz ugla onih koji stvaraju istoriju, njihovih izvršilaca, ali i žrtava tih istorijskih procesa – Leonardo Padura stvara istinsko remek-delo.

Leonardo Padura je jedan od najznačajnijih savremenih kubanskih književnih stvaralaca, sasvim sigurno internacionalno najpoznatiji. Završava studije književnosti u Havani, posle kojih  počinje da radi kao novinar u jednom književnom magazinu. Proslavio ga je serijal od osam romana o inspektoru Kondeu. Pored ovog serijala, napisao je nekoliko romana, zbirki priča i eseja. Dobitnik je najvećih internacionalnih i kubanskih priznanja za književni rad, a njegovi romani širom sveta doživljavaju vrtoglave tiraže.

„Bila je to prava hronika o sramoćenju jednog sna i svedočenje o počinjenju jednog od najogavnijih zločina jer se nije ticao samo sudbine Trockog, na kraju krajeva takmičara u toj borbi za vlast i protagoniste raznih istorijskih užasa, nego i mnogih miliona ljudi – a da to nisu tražili, niti ih je često iko išta pitao o njihovim željama – povučenih strujom istorije i besom svojih gazda – prerušenih u dobrotvore, mesije, izabranike, decu nužnosti i neodržive dijalektike klasne borbe…“, ovako Padura izražava ne samo izvitoperenje jedne ideje, da se vratimo na početak, nego i užas koje to izvitoperenje donosi. Opisujući pad usled poraza tri revolucije, on stvara veličanstveni portret mučnog satiranja svake plemenitosti koji je doneo dvadeseti vek. Uzbudljivo je to napisana priča, sa mnoštvom istorijskih detalja, nenadmašna po svojoj pedantnoj naraciji i sjajnoj fabuli. U isto vreme, to je i upozorenje kako da se velike ideje ne potroše i izvitopere, što je nauk preko potreban našoj vrsti: „No tačno je da sam čitajući i pišući o tome kako se izopačila najveća utopija koju su ljudi ikad imali nadohvat ruke, udubljujući se u katakombe priče koja je više ličila na božju kaznu nego na delo ljudi opijenih vlašću, potrebom za kontrolom i težnjom za istorijskih značajem, naučio da je prava ljudska veličina u bezuslovnoj dobroti, u sposobnosti da je daje onima koji nemaju ništa, ali ne da im da ono što je nama višak, nego da ono malo što imamo s njima podelimo.“

Naslov: Čovek koji je voleo pse
Autor: Leonardo Padura (1955-)
Prevele: Ljiljana Popović Anđić i Dragana Bajić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 629

Pročitajte i prikaz Padurovog romana „Jesenji pejzaž“

Erik Vijar – Častan izlaz

„Suviše sam star / Da bih učio imena novih ubica / Ovaj ovde izgleda umorno, neprivlačno / Posvećeno, profesionalno / Puno liči na mene (…) U ime stare plemenite magije / On naređuje da se porodice žive spale / A žene nabiju na kolac / On verovatno zna jednu ili dve pesme / Koje sam napisao / Svi oni / Svi batinaši krvavih ruku / I skidači skalpova / Svi oni plešu na muziku Bitlsa / Dragi, dragi prijatelji / Malo nas je ostalo / (…) Dok svedočimo jedni drugima / O stvarnoj svireposti / O staroj potpunoj svireposti / Koja iz srca proteruje / Toplu glad i skrušenu evoluciju / I od molitve čini bljuvotinu“, čuveni su stihovi Leonarda Koena o ratovima tokom devedesetih na našim prostorima u izvrsnom prepevu Vladislava Bajca. Učenje imena novih ubica zaista može biti naporna stvar, najviše zbog njihovog mnoštva. Krajnja brojka nije moguća, ali procene vojnih istoričara govore je u dosadašnjoj istoriji bilo skoro hiljadu ratova. Samo u dvadesetom veku vodilo se preko 250 ratova. U ovom trenutku ratuje se u dvadeset zemalja, najčešće na afričkom kontinentu. Najtragičnije je u Jemenu, gde ratni sukobi traju već osmu godinu. Procene govore da je skoro pola miliona ljudi dosad poginulo u ovoj zemlji. Primera radi – iako su ovakva poređenje sve samo ne umesna – u svim ratovima devedesetih koji su se vodili tokom raspada Jugoslavije broj poginulih je bio oko 140.000. U istom tom periodu besni građanski rat u Ruandi, praćen stravičnim genocidom. Broj žrtava ovog užasavajućeg zločina je prešao milion ljudi. Kada smo već kod brojki, procene demografa su da je samo tokom dvadesetog veka u ratnim sukobima ubijeno oko 200 miliona ljudi. Ovo postaje još stravičnije kada se zna da je tokom 20. veka na našoj planeti živelo oko 10 milijardi ljudi, što znači da je oko dvadeset posto ljudske populacije tokom dvadesetog veka nastradalo u ratnim sukobima. Razume se, sve te smrti nimalo nisu bile lake. Ljudski rod je zapanjujuć u smišljanju metoda mučenja i uništavanja svoje vrste. Svi ovi ratovi, pored nepojmljivog užasa, donose i svojevrsnu nemogućnost racionalnog proučavanja njihovih uzroka. Pritom se, svakako, ne misli na izanđale fraze o vekovnim neprijateljstvima (kakav je često slučaj na našim prostorima) ili još gore o nekakvim nacionalnim ili geografskim pojednostavljivanja (kakav je opet slučaj kada se govori o našim prostorima, još više o afričkom kontinentu). Izuzetnu priču o tome šta zapravo stoji iza gotovo svakog rata doneo je Erik Vijar u knjizi „Častan izlaz“.

Početkom dvadesetog veka Vijetnam je kolonija Francuske. To će se promeniti tokom Drugog svetskog rata kada ovu zemlju okupira Japan, sprovodeći strahovladu sa mnoštvom ljudskih žrtava. Protiv Japanaca se pravi široki narodni front na čelu sa Ho Ši Minom, koji po završetku rata zahteva nezavisnost Vijetnama, što Francuzi odbijaju. Kreće vojni sukob, kasnije nazvan Prvi indokineski rat, koji će trajati preko pet godina i odneti nekoliko miliona žrtava. Pripovedajući o njegovim uzrocima, najviše mešetarenjima francuske ekonomske, političke i vojne elite, i to na izuzetan način, Erik Vijar ispisuje ovu knjigu.

„Plaši se da će propustiti jednu pobedu. Tako ljudi klize ka ogromnim katastrofama“, jedna je od rečenica iz ove knjige. Upravo ovakvi sažeti zaključci (izdvojimo i ovaj: „Svakog dana čitamo jednu stranicu knjige svog života, ali to nije ona prava stranica. I svakog dana krećemo iznova.“) koji pogađaju srž i objašnjavaju mnogo više nego stranice i stranice koje bi sastavili drugi pisci dragocena su odlika pisanja Erika Vijara. To neverovatno sažimanje ogromnih istorijskih procesa na tako malo prostoru sjedinjeno je sa izuzetnim rečeničkim sklopovima, neverovatno maštovitim i punim života. Da osetimo sve te nijanse Vijarove istinske spisateljske izuzetnosti pobrinula se Melita-Logo Milutinović kroz izvrstan prevod knjige.

Erik Vijar je rođen u Lionu. Završio je studije istorije i filozofije. Debituje kao književni stvaralac krajem devedesetih. Slavu mu donosi roman „Konkvistadori“. Dobitnik je niza francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Dnevni red“. Na srpskom jeziku je, pored „Dnevnog reda“, izašla i njegova knjiga „Rat siromašnih“ koja je bila u najužem izboru za internacionalnu Bukerovu nagradu.

„Političari su stručnjaci za svakojake lukavštine, igraju uvek istu ulogu, najčešće vrlo loše, ali iskrenost ostavlja utisak, lišava ih odbrane“, ovako Erik Vijar opisuje ponašanje francuskih političara tokom ratne krize. Upravo su ove epizode, još preciznije nekoliko poglavlja u kojima se prikazuje jedna parlamentarna rasprava, neverovatno književno izvedene slike perfidne političke manipulacije, začinjene spinovanjem, toliko poznatim u današnjici. Još upečatljiviji su portreti kapitalista, zbog kojih je i rat započeo. Francuskoj svakako nisu previše značili Vijentamci, naprotiv, ali ogromne sirovine i ropska radna snaga itekako jesu. Otkrivajući srce tame – i to ne ono konradovsko smešteno u dubini džungle, već u „civilizovanom“ svetu, svega nekoliko minuta od Ajfelove kule – Vijar u ovoj knjizi sastavlja nenadmašni portret krvopija koje su zarad svojih interesa i moći izazvali stradanje i smrti miliona. Uostalom, kako to i obično biva, da se vratimo na početak. Ta slika zla u fraku u ovoj knjizi zadobija izuzetno predstavljanje, onakvo kakvo se retko viđa. Najbolje nam to pokazuje ove Vijarove ironijske reči: „(…) i na kraju, nehotice reagujući praktično, kažemo u sebi kako bi, budući da politička moć takođe dopada samo nekolicini, naposletku, da se demokratija više ne bi svodila na uvek promenljivu i ponekad nepouzdanu volju svih, verovatno bilo bolje izbaciti iz Burbonske palate one gomile magaraca, puževa i trutova što su se tamo naselili pre gotovo jednog veka i svojom nesposobnošću razrivaju čitavo društvo, i time bi se jednom zasvagda završilo s lažnom, obmanjujućom idejom da velika većina bolje zna šta joj je u interesu nego mala grupa propisno kvalifikovanih stručnjaka, koje bi na vlast dovelo njihovo iskustvo, poznavanje situacije i posvećenost opštem dobru.“

Naslov: Častan izlaz
Autor: Erik Vijar (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 168

Pročitajte i prikaze knjiga „Dnevni red“ i „Rat siromašnih“ Erika Vijara

Daša Drndić – Sonnenschein

„Sva spoznaja sveta ne vredi tih suzica detenceta koje upućuje ’bogi’. Ne govorim o mukama odraslih, pojeli su jabuku i, dođavola s njima, neka ih đavo sve nosi, ali ona, ona!“, čuvene su rečenice koje Dostojevski ispisuje u „Braći Karamazovima“. Ovo je verovatno najbolji način da se započne priča o stradanju nevinih, posebno dece, temi koja već vekovima privlači pažnju brojnih mislilaca, neretko i umetnika, toliko da je postala predmet potpuno zasebne filozofske i teološke grane teodiceje, čiji je začetnik Lajbnic, filozof poznat po tvrdnji da je ovaj „svet najbolji svet od svih mogućih svetova“. Kako, ipak, pomiriti te direktno suprotstavljane kategorije – najbolji svet u kom stradaju nevini – postaje zadatak mnogih. Ovo je još teže za religiozne ljude, ali tu, svakako, postoje izuzeci. U dualističkim religijama svet je poprište borbe i zla, otuda i čuvena manihejska podela, pa se stradanje nevinih može pripisati „mračnoj sili“. Slična stvar je i sa starozavetnim bogom koji je daleko od pojma dobrote, kako se ona docnije shvata. Starozavetni bog je surov i osvetoljubiv, ne libi se da naredi masovne pokolje nevinih, tako, recimo, po povratku Jevreja u obećanu zemlju naređuje pokolj muškaraca, žena, dece, čak i životinja. O stradanju nevinih starozavetne knjige daju i lakonsko rešenje: „Oci njihovi jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi“. Ova monstruoznost je postala gotovo opšte mesto, pa i danas nemali broj ljudi, pogotovo na ovim prostorima, veruje u nekakva porodična prokletstva u kojima potomci „okajavaju“ grehe svojih predaka. Problem već nastupa u hrišćanstvu, pogotovo što je određenje hrišćanskog boga kao dobrog nespojivo sa stradanjem nevinih. Nekakvo rešenje je biblijska skaska o praroditeljskom grehu koji svi ljudi ispaštaju, ali i sloboda volje koju bog daje ljudima, pa bog, iako beskrajno dobar, tu slobodu ne uskraćuje čak i ako ljudi zlo čine. I tu se vraćamo na početak priče, na pitanje pred kojim je poklekao junak Dostojevskog. Ako se nekako može opravdati stradanje odraslih, kako prihvatiti stradanje i patnju dece? Odgovori su raznoliki, ali nikada potpuni i pred njim su poklekli čak i duboko religiozni ljudi, kakav je bio Dostojevski. Tim pitanjem se bavi i literatura. Izdvojićemo samo nekoliko amblematičnih primera. Mađarski nobelovac Imre Kertes stradanje nevinih u Holokaustu smatra za svojevrsni kraj sveta, govoreći u romanu „Kadiš za nerođeno dete“ da je stvaranje dece u svetu posle Aušvica zločin ravan Aušvicu. Užasavajuću sliku stradanja dece daje i nobelovka Svetlana Aleksejevič u knjigama „Poslednji svedoci“ i „Limeni dečaci“. Sa tim užasom suočava se i Daša Drndić u romanu „Sonnenschein“.

U središtu dokumentarnog romana „Sonnenschein“ Daše Drndić nalazi se sudbine jedne žene. Haya Tedeschi, devojka mešovitog porekla, dočekuje kraj Drugog svetskog rata u italijanskoj Gorici potpuno nesvesna užasa koji se odigrava u njenoj blizini. Na samo četrdesetak kilometara od nje, u bivšoj pirinčani u Trstu, otvoren je koncentracioni logor u kom su umorene na hiljade Jevreja i antifašista. Da sve bude još gore, ona stupa u seksualne odnose sa jednim nemačkim vojnikom koji je deo logorske uprave. Posledica te avanture je rađanje deteta. Kao da to nije dovoljno, beba nestaje, i to u otmici koju sprovode nacisti. Tragajući za svojim detetom decenijama, junakinja skida skramu malograđanske ravnodušnosti i otkriva nacistički svet ludila do poslednje tančine.

„Njena priča mala je priča, jedna od bezbroj priča o susretima, o sačuvanim tragovima ljudskog dodira, ona to zna, kao što zna da dok se sve priče svijeta ne slože u velebni kozmički patchwork koji će obmotati Zemlju da Zemlja može usnuti, povijest, ta utvara stvarnosti, i dalje će parati, sjeći, komadati, krasti krpice svemira i ušivati ih u vlastiti mrtvački pokrov“, ovako Daša Drndić opisuje pokušaj junakinje da iz sitnih komada istorije rekonstruiše jedno vreme. To traganje za prošlošću u ovom romanu zadobilo je obličje kakvo sasvim sigurno nije viđeno u dosadašnjoj književnosti. Vešto koristeći istorijske dokumente, saslušanja, zapisnike, fotografije, čak i spiskove umorenih ljudi tokom nacizma, Daša Drndić sastavlja monumentalni roman, bez ijedne suvišne reči, destilovanu sliku zla kakva dosad nije viđena na ovim prostorima.

Daša Drndić je rođena u Zagrebu. Sa roditeljima u mladosti prelazi u Beograd, gde će završiti studije anglistike. Radila je kao urednik dramskog programa Radio televizije Srbije.  Zgađena bujanjem nacionalizma početkom devedesetih odlazi u emigraciju. Napisala je brojne romane, knjige eseja i radio drame. Za svoje stvaralaštvo zadobila je niz regionalnih i internacionalnih priznanja, a knjige su joj prevedene na brojne jezike. Preminula je 2018. godine.

„Karte razuzdanih vojskovođa prekrivaju ono što je bilo, zakopavaju prošlost. Kad se igra završi, ratnici se odmaraju. Dolaze povijesničari koji okrutne igre nezasitih mangaša pretvaraju u laž. Piše se nova prošlost koju će nove vojskovođe ucrtavati u nove karte kako igra nikada ne bi završila“, piše Daša Drndić u ovom romanu. Opisujući te okrutne igre, ona u ovom romanu stvara nenadmašnu sliku nekoliko aspekata Drugog svetskog rata. Na prvom mestu je to priča o Trstu i njegovoj okolini, čudesnom amalgamu različitih nacija i kultura koji doživljava svoj krah. U isto vreme, to je i priča o užasima nacističkih zločina, i to u ovom slučaju zločina prema deci. Opisujući nacistički program „arijanizacije“, ništa drugo nego otimanju hiljada i hiljada dece „nepodobnim“ roditeljima od kojih je trebalo napraviti idealne Nemce, Daša Drndić tka roman o jednom od najstrašnijih nacističkih zločina o kom se malo toga zna. Tolikom užasu da on nikada ne može biti pojmljen u potpunosti. Shvatajući to vrlo dobro, Daša Drndić nas suočava s njim kroz formu dokumenata, odbacujući imaginaciju i klasične romaneskne tehnike. Mučan je to put, uznemirujuć, dokumentaran do poslednjeg segmenta, toliko zastrašujući da će nas ova knjiga ko zna koliko dugo progoniti. Ne štedeći čitaoce, Daša Drndić stvara istinsko remek-delo, jednu od najsnažnije napisanih knjiga na ovim prostorima u proteklih nekoliko decenija.

Naslov: Sonnenschein
Autor: Daša Drndić (1946-2018)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2018
Strana: 416

Izabrana zenitistička dela I-VIII

Iako naizgled nepovezani, pojedini događaji, ništa manje vremena u kojima se ti događaji odvijaju, predstavljaju svojevrsne prekretnice. Baš takav je slučaj i sa početkom dvadesetih godina prošlog veka. Nakon rata čitava jedna generacija pisaca objavljuje dela koja će docnije postati temelj moderne književnosti, i to najvećim delom pod utiskom ratnih stradanja. Jedini problem je bio kako pronaći formu koja će moći da nekako predstavi užas sveta koji je otišao dođavola. Sjajno o tome piše Radoslav Petković u knjizi eseja „Kolumbovo jaje“, upravo govoreći o literaturi koja „baštini“ ratno sećanje: „Nema užasa koji, sveden na tekst, ne može postati banalan i dosadan. Ali tako je zaista bilo, uzvikuju ozlojeđeni. U redu, to je dokument. Dokument je tek polazna tačka, od koje se kreće u moralnu ili krivičnu raspravu. Ali to se ne odnosi na književnost već na zapisano – ili, u moderno vreme, snimljeno – svedočanstvo. Gde ne postoje nikakve literarne ambicije niti onaj ko svedoči želi da bude svedok vremena; svojom nesrećom, uz izvesnu meru sreće jer je preživeo, postao je svedok određenog vremena. Ništa više, ni manje.“ Koliko je ovo zapravo kompleksna stvar, pokazaće nam književna dela koja izlaze u samo nekoliko godina. 1918. izlazi Andrićev „Ex Ponto“, dve godine docnije pesme Dušana Vasiljeva, među kojima je i kultna „Čovek peva posle rata“, ali i roman „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog. Sledeće godine Jaroslav Hašek objavljuje „Doživljaje dobrog vojnika Švejka“, a 1923. Italo Svevo „Zenovu savest“. Pet izuzetnih, potpuno prevratničkih knjiga izlazi u samo nekoliko godina, govoreći o istoj stvari i donoseći gotovo isto osećanje – a to je iskustvo užasnog čovekovog poraza – ali na dijametralno suprotne načine. Probajte samo da uporedite patos Dušana Vasiljeva sa lakrdijom Jaroslava Hašeka. Ili pokušajte da pomirite blaziranost ispraznog života Svevovog junaka sa istinskim Andrićevim emotivnim ponorom. Da sve bude još zanimljivije, u tom periodu bujaju razni „izmi“, ali i izlazi najznačajniji roman savremene književnosti – Džojsov „Uliks“ – još jedno delo koje pripoveda o svojevrsnom porazu. Najbolje je to Danilo Kiš izrazio: „Svi smo mi izašli ne iz Gogoljevog šinjela, nego iz džojsovskog košmara, iz džojsovskog veličanstvenog poraza! Moderni evropski roman zapravo i ne čini ništa drugo nego pokušava da Džojsov veličanstveni poraz pretvori u male pojedinačne pobede. Svi mi zastajemo pred džojsovskim ambisom ambigviteta i jezičkih košmara, oprezno se naginjući nad ponorom vrtoglavih mogućnosti u koji se strmoglavio naš veliki Učitelj!“ I kao da sve to nije dovoljno, upravo u ovim godinama stvaraju i zenitisti na našim prostorima, čija su dela nakon celog jednog veka ponovo pred nama.

Odmah nakon Velikog rata nastaje avangardni pokret umetnika okupljenih oko časopisa „Zenit“. Među najistaknutijim predstavnicima su Ljubomir Micić, spiritus movens pokreta, ali i Ivan Gol, Marijan Mikac, Boško Tokin, Branko Ve Poljanski… Upravo se njihova književna dela zahvaljujući Banatskom kulturnom centru ponovo nalazi pred nama u prvom kolu „Izabranih zenitističkih dela“.

U njima je najzastupljeniji Ljubomir Micić, i to najpre sa dve knjige poezije „Istočni greh“ i „Ritmi mojih slutnji“, koje nastaju na samom početku njegove umetničke karijere. Posleratni svet, pokušaj da se nakon ratne patnje iznađe bilo kakav smisao, dat je kroz lirske pesme, neretko potpuno romantičarske, sa odsevima religioznog patosa, ali ipak duboko mračne i dobrim delom već u prevratničkoj formi. „Manifest zenitizma“, još jedna Micićeva knjiga, ali sada sa koautorima, Ivanom Golom i Boškom Tokinom, potpuni je raskid sa pređašnjom tradicijom. Kako sam Micić piše: „Pucajte opasni lanci! Rušite se predgrađa velikih i kužnih zapadnoevropskih gradova! Prskajte stakla pozlaćenih dvorova – visokih tornjeva – Narodnih burzi i Banaka!“ Taj raskid ne samo sa tradicijom i formom, već i sa svetonazorima epohe najbolje ćemo videti u Micićevim knjigama „Antievropa“ i „Aeroplan bez motora“. Baš to čine i ostali autori, Marijan Mikac kroz žanrovski hibridnu knjigu „Efekt na defektu“ i Branko Ve Poljanski kroz eksperimentalni roman „77 ubica“. Sve ove knjige prate pogovori i savremena tumačenja zenitističkih dela, a posebno priznanje zaslužuje Senka Vlahović koja je kroz sjajnu grafičku opremu knjiga uspela da sačuva originalne zenitističke igrarije sa formom teksta, ali i da stvori jednu od najlepših edicija knjiga na našim prostorima u poslednjih nekoliko godina.

Na preko 700 stranica „Izabranih zenitističkih dela“ pred nama je osam knjiga, čudnovate forme, koliko grafičke ništa manje i kompozicione. „Svađajući“ se sa duhom vremena, tražeći nove puteve, i to u svetu koji je kroz užasni rat pogazio sve dotadašnje moralne norme i postulate, zenitisti tragaju koliko za novom umetničkom formom, ništa manje i za potpuno novim svetom. Divergentno suprotni pogledi, lične pizme, različiti karakteri – sve će ih to brzo razdvojiti, odvodeći njihove puteve na potpuno različite koloseke. I sam „Zenit“ će brzo nestati. Na nesreću, docnija recepcija ovih dela je usled ideoloških preloma bila nepostojeća, a i sama umetnost na ovim prostorima je otišla u potpuno drugom pravcu, pa su ona ostala samo kao čudan, nekima čak i bizarni eksperiment bez neke veće književne vrednosti. Trudom Banatskog kulturnog centra, pre svega Radovana Vlahovića, ona su opet pred nama, i to kao svedoci jednog krajnje zanimljivog vremena preloma, da se vratimo na početak, ali i kao svedočanstvo o životu grupe umetnika koji su pokušali da stvore ne samo novi pogled na umetnost i društvenu stvarnost, već i potpuno novi svet, nezadovoljni onim u kom su živeli. Najbolje nam to pokazuju reči Ljubomira Micića iz „Manifesta zenitizma“: „Ovo nije Jevanđelje, ovo je manifest. Jevanđelje će pisati oni budući, koji će doći posle nas. A oni će doći… A oni će doći… Budući Čovek biće sin sunca i Zenita.“

Naslov: Izabrana zenitistička dela I-VIII
Autori: Ljubomir Micić, Ivan Gol, Marijan Mikac, Boško Tokin, Branko Ve Poljanski
Izdavači: Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, Novo Miloševo, 2022
Strana: 713

Vojislava Crnjanski Spasojević – Srpske tamnice

„Ko kaže da je ljudska priroda u stanju da to podnese? Ko može tome da se ruga? Čovek koji je osuđen na smrt, izmučen u iščekivanju smrti, takav čovek može da priča. O toj muci i užasu govorio je i Hrist. Ne, sa ljudima ne treba tako postupati!“, upozoravajuće su reči Dostojevskog. Ipak, one izgleda nisu previše pomogle. U današnjici preko 30 zemalja sveta i dalje primenjuje smrtnu kaznu, i to za niz prekršaja. Najbestidnije i najmonstruoznije su zemlje koje je primenjuju za „moralne prekršaje“. Tako u zemljama sa šerijatskim pravnim sistemom možete biti kamenovani, „proći“ sa odsečenom glavom ili biti bačeni sa zgrade ukoliko ste pripadnik LGBT populacije, ukoliko upražnjavate seksualne odnose van braka ili varate svog partnera (naravno, samo ako ste žena)… Smrt kamenovanjem je, recimo, do pre dve godina bila deo katarskog pravnog sistema za homoseksualni odnos, koji je ove godine bio domaćin Svetskog fudbalskog prvenstva. Kapital uvek pobeđuje svaki obzir, ali da se vratimo na stvar. Čak i u zemljama u kojima su smrtne kazne određene samo za počinioce stvarnih zločina, statistika je užasavajuća. Na prvom mestu je to broj nevino pogubljenih ljudi. Kako je nedavno istraživanje „Nacionalne geografije“ pokazalo, od 1500 ljudi koji su pogubljeni u poslednjih trideset godina u Sjedinjenim Američkim Državama, 182 osuđenika bila su potpuno nevina, što su pokazale docnije istrage. To je preko 11 posto nevino pogubljenih ljudi! Ako mislite da je to promenilo svest ljudi, grdno ćete se prevariti. Čak i u zemljama u kojima je smrtna kazna ukinuta, među kojima je i naša, iz godine u godinu raste broj ljudi koji je podržavaju. Prošlogodišnje ankete u našoj zemlji pokazale su da je za ponovno uvođenje smrtne kazne 69 posto stanovništva, a samo 31 posto protiv. U čemu je stvar? I ko to toliko žudi za krvlju? Baš kao u slučaju ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka, to je svojevrsna žudnja za starim, dobrim vremenima u kojima se, jelte, znao neki red. Ako ostavimo ova otrcana opšta mesta po strani, pre svega je to odgovor na porast užasne agresivnosti, i to najvećim delom kod populacije koja na očite nepravde, siromaštvo i kriminal ne ume nikako drugačije da odgovori nego istom merom, biblijskim „oko za oko“. Koliko je to suštinski odvratno, degradirajuće, naposletku i bez bilo kakvog rezultata – brojne analize su pokazale da drakonske zatvorske kazne i smrtne presude ne umanjuju stopu kriminaliteta, naprotiv – za to nikoga nije briga. Gotovo identičan slučaj je i sa zatvorskim kaznama, uopšte zatvorima, što je zapravo naša tema. U poslednjim godinama u celom svetu primetan je porast ljudi osuđenih na zatvorske kazne, pogotovo u Sjedinjenim Američkim Državama. Da sve bude još bestidnije, zatvore u Americi najčešće više ne vodi država već privatne korporacije koje ogroman novac zarađuju na tome. Ni kod nas situacija nije ništa bolja. Iz godine u godinu primetan je porast ljudi osuđenih na zatvorske kazne. U isto vreme, mi gotovo ne znamo ništa o životu u zatvorima. O tome kako zatvorske ustanove danas izgledaju, ali i kakve su bile u prošlosti, Vojislava Crnjanski Spasojević je napisala odličnu knjigu.

Prateći istoriju zatvorskih ustanova na našim prostorima, autorka knjige nas vraća u srednji vek, govoreći o Dušanovom zakoniku, prvom pravnom kodeksu koji na našim prostorima uređuju postajanje zatvorskih kazni. Prateći kasniji nastanak zatvorskih institucija, i to preko priče o najpoznatijim kaznionicama (među njima su Glavnjača, Sremska Mitrovica, Banjica, Staro Sajmište, Zabela, Centralni zatvor…), Vojislava Crnjanski Spasojević stvara izuzetnu sliku istorijskog razvoja zatvora kao pravne institucije, ali i pripovest o ljudima koji su u njemu robijali.

Ono što najviše pleni u ovoj knjizi je nenadmašan trud autorke da sakupi mnoštvo istorijskih podataka, što je vidljivo na svakoj stranici. Još bitnije je što su svi ti podaci zadobili sjajnog interpretatora u Vojislavi Crnjanski Spasojević. Suvereno nas vodeći kroz nekoliko vekova na ovim prostorima, ništa manje i kroz brojna društvena uređenja, ona stvara izuzetno pitku knjigu, krcatu brojnim zanimljivosti (tako se, recimo, otkrivaju posleratni nenarodni elementi: „Borislav Pekić pominje kako su na okopavanje repe u Čortanovcima, kao ’besposličari’ i ’huligani’ slati učenici koji se nisu prijavili za radne akcije, slušaoci džez ploča iz Američke čitaonice, kolporteri Grolove ’Demokratije’, ’frajeri’ i ’mondeni’, kao i ’drugi osuđeni nenarodni elementi.’“) i pričama u čijem se čitanju istinski uživa.

Vojislava Crnjanski Spasojević je novinarka, publicista i književna kritičarka. Nakon završenih studija novinarstva na Fakultetu političkih nauka radi kao novinar u brojnim redakcijama. Trenutno radi u „Večernjim novostima“, gde najčešće piše o društvenim i kulturnim temama. Književne prikaze i kritike objavljuje u periodici i na internetu.

„Osim žilama, on i drugovi tučeni su pendrecima, kesicama sa peskom, ubadani iglama na osetljiva mesta, prženi strujom, pojeni ricinusom… Prste su im lomili fiokama i o njih razbijali stolice“, ovako autorka opisuje postupanje zatvorske uprave prema predratnim komunistima u Sremskoj Mitrovici. Sve te „metode“ – što bi bilo očekivano – komunisti nakon rata ne samo da ne ukidaju nego ih čine još i strašnijim. Istražujući istoriju zatvora u našoj zemlji, Vojislava Crnjanski Spasojević ispisuje hroniku prepunu potpunih bestijalnosti, nepravdi, zločina, neretko potpunog zla. Kada bi neko napravio spiskove nepravedno osuđenih ljudi kroz istoriju naših prostora, to bi bile liste od desetine hiljada imena nepravedno tlačenih, mučenih i uništenih ljudi. Da sve bude gore, čak i oni koji su osuđeni za stvarne zločine kroz zatvorsku dehumanizaciju ne samo da nisu dobili priliku za nekakav drugačiji put, naprotiv, zatvori su od njih samo napravili još veće monstrume. Upoznajući nas sa ovom nimalo prijatnom zatvorskom istorijom na našim prostorima, i to na sjajan način, Vojislava Crnjanski Spasojević nas poziva na stvarno promišljanje o zatvoru kao pravnoj instituciji i njenom mestu u društvenom poretku, pogotovo u današnjici.

Naslov: Srpske tamnice
Autor: Vojislava Crnjanski Spasojević (1967-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2017
Strana: 319

Goran Marković – Doktor D.

Dve velike prekretnice u novovekovnoj istoriji Evrope sasvim sigurno su pojava humanizma i renesanse, ali i izbijanje Francuske revolucije. Pored brojnih promena koji su ove istorijski događaji doneli, jedna se posebno ističe. To je vraćanje fokusa na čoveka. Nasuprot nekadašnjem klerikalnom pogledu na stvarnost u kom su u fokusu bili bog i njegovi „zemaljski predstavnici“ – pre svega crkveni kler, ali i vladari i njihova klika – renesansa vraća čoveka u prvi plan. Nema boljeg primera za to od Bokačovog „Dekamerona“ i Servantesovog „Don Kihota“. Upotreba narodnog jezika sjedinjena je sa novom vizijom sveta. Još dalje je otišla Francuska revolucija koja je korenito promenila svet, ali i istoriografiju. Tako se istorija od nekadašnjeg hagiografskog pristupa životima vladara – kakvi su, recimo, svi naši srednjovekovni spisi – okrenula svakodnevnom životu. Ova istorijska škola se docnije još više razvila, pogotovo u devetnaestom veku, pod uticajem Marksa i Engelsa, donoseći čuveni istorijski materijalizam. Razvija se i narodna istorija, najpoznatija u liku Hauarda Zina, o čijoj smo „Narodnoj istoriji SAD“ pisali na ovom mestu. Najdalje odlazi „škola anala“ čiji je najizrazitiji predstavnik Fernan Brodel. Čovekov odnos prema svetu u kom živi, društvene, političke, religijske okolnosti, ali i proučavanje manjinskih grupa i zanemarenih društvenih slojeva – sve su to odlike nove istoriografije. Naravno, postojala je i druga struja. Nju je najbolje predstaviti kroz lik engleskog istoričara Tomasa Karlajla. Kako je i sam govorio, istorija je za njega bila samo priča o velikim ljudima, herojima. Oštro zanemarujući društveni kontekst i potpuno stajući na stranu vladajuće klase, on stvara čudnovata dela. Najbolje ih je opisati kao mešavinu istorijske studije sa veoma jakim uplivom autorovih shvatanja, nekada čak i falsifikatima, predstavljenu kroz romaneskno pripovedanje, nekada čak i poeziju. Neskrivena mržnja prema demokratiji i prosvetiteljstvu, pogotovo utilitarizmu, rađa viziju sveta u kom su srednjovekovni misticizam, teorije krvi i tla, ali i veličanje heroja osnova postojanja. Karlajl je dobrano uticao na kasnije bujanje nacionalnih pokreta, ali i fašizma i nacizma. Naravno, on je samo amblematičan primer mnoštva istoričara i umetnika koji su svoje stvaralaštvo podredili veličanju nacionalnih heroja. Toga, na nesreću, ne manjka ni na našim prostorima. Od raspada Jugoslavije – i to na svim zaraćenim teritorijama – brojni istoričari i umetnici, ako se oni uopšte tako mogu nazvati, pokušavaju da retuširaju biografije „kontroverznih“ ličnosti – najčešće ratnih zločinaca, političara i nacionalnih ideologa, neretko i potpuno bezvrednih nitkova – praveći od njih karlajlovske heroje. Sasvim drugačiju priču o jednom takvom heroju donosi Goran Marković u romanu „Doktor D.“.

Sredina je devedesetih. Radovan Karadžić, nekadašnji predsednik Republike Srpske, optužen je za ratne zločine. Utočište pronalazi u Miloševićevoj Srbiji, gde se nalazi pod direktnom zaštitom struktura Državne bezbednosti. Pripovedajući o prvim godinama Karadžićevog skrivanja, ali i njegovoj docnijoj transformaciji u nadrilekara, sada već čuvenog doktora Dabića, Goran Marković ispisuje ovaj roman.

Prvobitno nastao kao filmski scenario koji je Marković napisao i planirao da pretoči u film – od čega nije bilo ništa zbog odbijanja države da ga finansira – ovaj roman zadržava svojevrsnu scenarističku formu, vidljivu pre svega u poglavljima nalik filmskim kadrovima, ali i brojnim dijalozima koji su najveća vrednost knjige. Ipak, velika bi greška bila ovaj roman okarakterisati samo kao „prerađeni“ scenario. Baš kao i u svom prethodnom romanu „Beogradski trio“, Goran Marković vešto koristi postmoderne književne tehnike, pre svega pastiš. Tako su pred nama presretnuti telefonski razgovori, snimci nadzornih kamera, zapisnici sa saslušanja, transkripti… Sve te narativne segmente Goran Marković vešto uklapa tvoreći uzbudljiv roman. Ipak, ono što se mora zameriti je zbrzan kraj, gotovo antiklimaks nasuprot uzbudljivom početku.

 

Goran Marković spada u red najznačajnijih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio romane „Tito i ja“ i „Beogradski trio“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.

„Doktor je uložio poslednji napor da stvar nekako privede mirnom raspletu: ‘To je pesma o…’ Ali ja sam, zbog prisustva izuzetno nepatriotske osobe u mom lokalu, bio već na ivici nerava. Sa obe ruke sam se naslonio na sto i uneo joj se u lice: ‘Šta nisi razumela?!’ Ona se po prvi put stvarno uplašila: ‘Meni zvuči kao da muče neku domaću životinju.’“, ovako Goran Marković predstavlja tragikomičnu sliku Doktora D. koji u kafani sa „neinformisanom“ sagovornicom sluša novokompovanu narodnu pesmu o samome sebi, tj. pesmu o svom pravom identitetu. Tu tragikomičnost još više pojačava predstava samog Doktora D, banalnog do potpunog besmisla; ljudski, umetnički i moralno potpuno impotentnog, ali u isto vreme prefriganog, spremnog za svaku podvalu i zlo da bi zadržao bilo kakvu moć. Goran Marković u ovom romanu oštro razara herojsku sliku kakva je izgrađena o ovom čoveku u poslednjih nekoliko decenija, i to kroz ubojitu predstavu njegovog mediokritetstva i banalnosti. Najbolji svedok su tome njegove „pesme“ koje Marković ubojito karikira: „Mnogi će tražiti da odgovaram za ono / što mi je nalagao prirodni poredak stvari; / učinio sam to bez dvoumljenja i rado. / Ponešto nisam i to me još uvek proganja.“ Na nesreću, ta banalnost je u jednom trenutku odlučivala o životu i smrti hiljada i hiljada ljudi. Još gore, ta esencija banalnog zla je od strane mnogih proglašena za heroja, gotovo mitskog junaka. Tu herojsku sliku Goran Marković bez milosti satire u ovom romanu.

Naslov: Doktor D.
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 132

Pročitajte i prikaze romana „Beogradski trio“
i zbirke pripovedaka „Tri priče o samoubicama“ Gorana Markovića

Džerald Darel – Moja porodica i druge životinje

„Da, slagali su te. Đavo ne vlada materijom, đavo je bahatost duha, neosmehnuta vera, istina koja nikada ne podozreva. Đavo je turoban zato što zna kuda ide, i kuda god pošao, uvek stigne tamo odakle je došao. (…) A ja vam sada kažem da, u beskrajnom kovitlacu mogućih svetova, bog dopušta i da zamislite neki svet u kome nadobudni tumač istine nije ništa drugo do neotesana budala, koja ponavlja davno naučene reči“, čuvene su rečenice iz Ekovog „Imena ruže“. Kao što to već dobro znaju oni koji su čitali Ekov roman – oni koji to nisu neka preskoče ovu i sledeću rečenicu – zaplet romana je vezan za „izgubljeni“ drugi deo Aristotelove „Poetike“, u kom veliki antički mislilac piše o humoru. Horhe, Ekov „negativac“, skriva Aristotelovu knjigu u strahu da će ona potvrditi neophodnost humora u krajnje turobnom svetu srednjeg veka, mada bi se moglo reći da te turobnosti ne manjka u svim vremena, pogotovo u današnjici. Ta neosmehnuta vera, kako je genijalno označava Eko, jedna je od večitih pratilaca naše civilizacije. Najčešće ćemo je videti kod tirana i autokrata. Večita zabrinutost, „plemenita“ tronutost, potpuna usredsređenost na sudbinu naroda – otprilike tako izgleda poza koja se večito ponavlja. Humora gotovo da i nema, a čak i kad su prisutni njegovi „pokušaji“, to je patologija, vidljiva najčešće u dehumanizaciji protivnika. Setimo se samo nacističkog „humorističkog“ predstavljanja Jevreja, ali i zarđalih kašika na našim prostorima. Takav vid humora je, recimo, dosta koštao Žanku Stokić. U toku rata ona učestvuje u radu humorističkih trupa, ali i kao glumica u radijskim skečevima. U njima su najčešće mete biti partizani koji su predstavljani kao mentalni bolesnici, zločinci, a posebno je na udaru bio moral partizanki. Posleratna osveta glumcima, među kojima je bila i Žanka Stokić, bila je gotovo neminovnost. Razlog zašto su glumci ovakve „angažmane“ prihvatali sasvim je druga stvar, ali predstavljati ih kao nevine žrtve koje su zli komunisti na pravdi boga mučili, daleko je od istine. Ali da se vratimo na stvar. U turobnom svetu, baš kao u romanu Umberta Eka, humor je smrtni neprijatelj, pogotovo onda kada on nagriza „veru“. Ipak, dopušteni su njegovi surogati. Jeftini gegovi, napadanje slabijih, humor koji je sam sebi svrha, nešto je što se toleriše. Suštinski, humor koji u podtekstu nema nikakvu subverzivnost nekako i može da prođe. Upravo zbog toga je i humor koji ne „napada“ društvene devijacije proglašen gotovo za nižu umetničku vrstu. Da to nikako ne mora da bude slučaj pokazaće nam čuveni roman „Moja porodica i druge životinje“ Džeralda Darela.

Prilično ekscentrična engleska porodica Darel, ili barem ekscentrična za tadašnje prilike, zasićena je životom u Velikoj Britaniji. Na predlog jednog njenog člana, porodica se odlučuje za selidbu u lepše mediteranske krajeve. Novi dom pronalaze na grčkom ostrvu Krv. I tu kreće avanture Darelovih koje će najmlađi član Džerald opisati u knjizi „Moja porodica i druge životinje“.

Odmah na početku, Džerald Darel je napisao prilično nepretencioznu knjigu. Gotovo se ne obazirući na politička i kulturna zbivanja – ona, ipak, stoje u dubokom podtekstu – on se fokusira isključivo na svet svoje porodice i na silne dogodovštine u koje oni upadaju. Klasičan je to humoristički roman u kom je izvedena sjajna mizanscenska podela uloga, skoro sitkomska (jedan član porodice je „ludi“ umetnik, drugi fanatik za oružje i protivnik svakog „umnog“ rada, „članica“ porodice je i devojka zainteresovana samo za svoj fizički izgled, a najmlađi član je zaluđenik prirodnim naukama, dok sve te sudbine uokviruje majka trudeći se da koliko-toliko održi porodicu na okupu) nudi obilje sjajno izvedenih humorističkih scena i situacija u čijem se čitanju istinski uživa.

Džerald Darel, istaknuti engleski prirodnjak i pripovedač, rođen je u Indiji, gde mu je otac službovao. Nakon očeve smrti sa porodicom se seli u Veliku Britaniju, docnije na ostrvo Krf. Osnovao je fondaciju za očuvanje divljine, koja je i danas jedna od najznačajnijih svetskih ekoloških organizacija. Bio je veliki populizator prirodnih nauka. Njegove tri autobiografske knjige sabrane u „Krfskoj trilogiji“ (pored „Moje porodice i drugih životinja, čine je romani „Ptice, zveri i rođaci“ i „Rajski vrt“) zadobile su ogromnu čitanost, a pretočene su u nekoliko filmova i televizijskih serija. „Krfsku trilogiju“ na srpskom je objavila izdavačka kuća Hoplit.

„Ovo je priča o mom petogodišnjem boravku s porodicom na grčkom ostrvu Krf. U početku sam nameravao da ona bude pomalo nostalgičan opis ostrvske prirode, ali sam napravio veliku grešku uvodeći članove moje porodice na prvih nekoliko stranica knjige. Čim su se pojavili u knjizi, nastavili su po njoj da se baškare, pa i da pozivaju svakojake prijatelje da im prave društvo po poglavljima. Samo uz najveće poteškoće i sa prilično domišljatosti, uspeo sam da tu i tamo zadržim po koju stranu posvećenu isključivo životinjama“, ispisuje Darel na samom početku knjigu, „objašnjavajući“ kako su članovi njegove porodice „pobedili“ životinje. Ipak, i životinje su itekako prisutne. Opisujući bogati svet prirode Krfa, brojne životinjske vrste, i to na krajnje duhoviti način, on čini sjajnu stvar. Čak i oni koji nisu toliko zainteresovani za prirodne nauke, u ovim Darelovim skaskama istinski će uživati. S druge strane stoji predstava porodice, ispisana izuzetno duhovito, bez jeftinih gegova i primitivnog humora. I da se na kraju vratimo na početak, kao retko ko Džerald Darel je uspeo da napiše humoristički roman, istinski duhovit, nepretenciozan, duboko humanistički, i to bez povlađivanja lošem ukusu, što u literaturi predstavlja izuzetnu retkost.

Naslov: Moja porodica i druge životinje
Autor: Džerald Darel (1925-1955)
Preveo: Bojan Radić
Izdavač: Hoplit, Beograd, 2021
Strana: 307

Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning – Obični ljudi – dobrovoljni dželati

„Na čistom suncu sada su te slike nemoguće i shvatam da su naše izgubljene procesije zauvek prešle u nestvarnu atmosferu prošlosti. Postaće guste senke u podsvesti ljudske zajednice, pokretaće mnoge k slepom traženju utehe za mutan osećaj krivice; možda će ih istovremeno pokretati da se reše nejasnog prekora savesti u nerazumnoj, nagonskoj sadističkoj agresivnosti“, ispisuje Boris Pahor u „Nekropoli“, sasvim sigurno jednom od najvećih evropskih književnih dela dvadesetog veka. Pahorova smrt pre nekoliko meseci, i to u 106 godini života, podsetila nas je na žrtve nacističkih orgijanja od kojih je on bio jedan od poslednjih preživelih. Za samo nekoliko godina, možda čak i ranije, poslednji ljudi koji su preživeli Holokaust će biološkom neminovnošću nestati, ostavljajući ovaj užasavajući istorijski trenutak bez direktnih svedoka. Ipak, za više od osam decenija napisano je na hiljade memoarskih zapisa, ništa manje naučnih radova o Holokaustu. Ni umetnost ne zaostaje. Od svedočenja ljudi koji su preživeli Holokaust ili im je on odredio život, transponovanih u književnu formu (nabrojaćemo samo imena Prima Levija, Borisa Pahora, Imrea Kertesa, Danila Kiša…) pa sve do savremenih književnih stvaralaca (David Grosman, Elfride Jelenik, David Albahari…) piše se o Holokaustu. Ovaj užasni istorijski događaj tema je i brojnih filmova, među kojima su svakako najznamenitiji „Šindlerova lista“, „Pijanista“, „Obojena ptica“, „Šaulov sin“… Kako se čini, gotovo da ne prođe mesec da o Holokaustu ne izađe nova knjiga, dokumentarni film, igrana serija. Pokušaji su to najvećim delom da se opiše neopisivo, ono što Primo Levi označava ovako: „Tada smo prvi put primetili da u našem jeziku ne postoje reči kojima bi se izrazila ova uvreda, ovo razaranje čoveka. Za tren oka, gotovo proročanskom intuicijom, pred nama se otkrila stvarnost: stigli smo do dna. Niže od toga se ne može pasti (…)“. Još teže od opisivanja industrije smrti je pokušati nekako objasniti zašto su to dželati činili. Ako izuzmemo beskrajnu, sada već užasno izlizanu priču o Hitleru i njegovim najbližim saradnicima, koja malo po malo pretvara ovu bulumentu u pop zvezde, mnogo je teže objasniti kako su hiljade i hiljade Nemaca učestvovale u ovom bezumlju, čineći to neretko sa potpunim uživanjem. Da li je to zapravo bio incident, kratkotrajno iskliznuće gotovo celog jednog naroda u ludačkom sistemu koji je od ljudi napravio zveri, kako se često tvrdi? Ili je to, ipak, bila posledica neobuzdane militarizacije, rasizma i antisemitizma koji su obeležili poslednji vek evropske, posebno nemačke istorije? Izuzetnu raspravu o tome su vodili istoričari Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning.

Godine 1996. izlazi prevratnička knjiga Danijela Jone Goldhagena „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ koja je izazvala velike reakcije u Nemačkoj i celom svetu. Goldhagen u ovoj knjizi koren Holokausta vidi u sistemski gajenom antisemitizmu, gotovo nemačkom državnom projektu skoro jednog veka, koji je doveo do užasnog stradanja. Ovom zaključku su se suprotstavili brojni istoričari, među kojima je najznačajniji Kristofer Robert Brauning, i to tvrdeći da su Goldhagenovi zaključci jednodimenzionalni i dobrim delom nenaučni. Susret ova dva istoričara i njihova rasprava donosi se u knjizi „Obični ljudi – dobrovoljni dželati“.

„U devetnaestom i ranom dvadesetom veku, pre nego što su nacisti došli na vlast, virulentna forma antisemitizma postala je kulturna norma u Nemačkoj, koju je ogromna većina nemačkog naroda prihvatila. (…) Hitlerov i nacistički elimenatorski, zapravo istrebljivački antisemitizam nije bio ništa drugo do varijacija na prethodno već postojeću dominantnu kulturnu temu“, ispisuje Goldhagen u ovoj knjizi. Dokazujući tu kulturnu matricu, i to kroz mnoštvo primera otrovnog antisemitizma kroz decenije nemačkog carstva, on prelazi na konkretne primere nacističke bestijalnosti koja je mogla da proizađe samo iz „lične“ mržnje. S druge strane, Kristofer Robert to posmatra kao pojednostavljivanje, navodeći suprotne primere gde su počinioci užasnih zločina neretko bili užasnuti onim što čine, a ipak su to činili sledeći naređenja ili iz konformizma. Oba pogleda su u ovoj knjizi zadobila sjajnu elaboraciju, potkrepljenu brojnim dokazima, a da bi ona bila u potpunosti razumljiva pobrinuli su se Nada Banjanin Đuričić i Predrag Krstić kroz izvrstan prevod knjige, ali i kroz opsežan uvod koji dodatno pojašnjava kontekst sukoba mišljenja ova dva istoričara.

Danijel Jona Goldhagen spada u red najznačajnijih savremenih istoričara. Predavao je na Univerzitetu Harvard. Autor je brojnih istorijskih studija koje su zadobile veliku čitanost i mnoštvo priznanja. Najvećim delom je njegov naučni rad fokusiran na istoriju antisemitizma. Na srpskom je objavljena njegova studija „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ (Samizdat B92, 1998).

Kristofer Robert Braunig je istaknuti američki istoričar. Predavao je istoriju na Univerzitetu Severne Karoline. Autor je brojnih studija o Holokaustu. Na srpskom su objavljeni njegova knjiga „Obični ljudi – 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj“ (Fabrika knjiga, 2004) i članak „Konačno rešenje u Srbiji – Judenlager na Sajmištu – studija slučaja“.

„Goldhagenovo neprestano pozivanje na okrutnost, mislim, ne osnažuje njegovo zastupanje ekskluzivne motivacije jedinstvenog nemačkog antisemitizma. Sveprisutna okrutnost koja prati masovno ubistvo, umesto toga, ukazuje na potrebu da se pridoda šira perspektiva. Zaista, ako obični Srbi, Hrvati, Hutu, Turci, Kambodžanci i Kinezi mogu da počinje masovno ubistvo i genocid, sprovodeći ga sa užasnom okrutnošću, onda stvarno treba da sagledamo te univerzalne aspekte ljudske prirode koji transcendiraju svest i kulturu običnih Nemaca“, ispisuje Brauning. Upravo ovi primeri – među kojima su, nažalost, i naši krajevi – osnažuju njegovu misao o gotovo identičnom obrascu zla koji nikako nije svojstven samo Nemcima. Ipak, što sa druge strane stoji, nikada u istoriji nije izvršeno takvo veliko istrebljenje jednog naroda, na tako surov način i uz učešće hiljada i hiljada ljudi, kakav je bio slučaj u nacističkoj Nemačkoj. Sjajno to elaborira Goldhagen: „Treba da prestanemo da karikiramo Nemce. Oni su bili misleća bića, a ne automati. Nemci su imali stavove o tome da li je pokolj Jevreja dobra ili loša stvar. (…) Ne bi radosno mučili ma koju ciljnu grupu, baš kao što nemačko medicinsko osoblje i nije mučilo one koje su ubili u takozvanom Programu eutanazije. Stoga, njihova koncepcija žrtve bila je presudna za njihovu spremnost da delaju i za način na koji su delali.“ Suštinski, i jedan i drugi istoričar su u ovoj knjizi izneli snažne stavove, višestruko zanimljive, argumentovane i inspirativne za izučavanje ljudske prirode, pogotovo kada ona odlazi u potpuno zlo, kakav je bio slučaj sa Holokaustom.

Naslov: Obični ljudi – dobrovoljni dželati
Autori: Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning
Preveli, priredili i uvodnu studiju napisali: Nada Banjanin Đuričić i Predrag Krstić
Izdavači: Akademska knjiga i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Novi Sad, 2019
Strana: 127