Ivo Goldstein – Jasenovac

Baš kao u čuvenoj Ficdžeraldovoj rečenici: „I tako, probijamo se, kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost“, čini se da dobar deo političkih odnosa, koliko na našim prostorima ništa manje i na drugim, biva određen događajima iz prošlosti. Ali tu odmah moramo da napravimo ogradu. To najčešće nema apsolutno nikakve veze sa prošlošću, već sa njenom upotrebom ili možda još bolje reći zloupotrebom. Tako je, da uzmemo najsvežiji primer, ruski državni vrh agresiju na Ukrajinu izveo delom i pod paskom priče o veštačkoj ukrajinskoj naciji koja je, kako se tvrdi, nastala za vreme Lenjina. U čemu je problem sa ovom tvrdnjom? Najpre zato što je potpuno neistinita. Pokret za oslobođenje Ukrajine nastaje mnogo ranije, a svoj zenit doživljava tokom devetnaestog veka. Ambematičan je primer Tarasa Ševčenka, najvećeg ukrajinskog književnog stvaraoca tog vremena, koji je u ovoj borbi podneo velike žrtve, čak i desetogodišnje progonstvo od strane ruskog carističkog režima. U vremenu raspada tog režima Ukrajinci čak uspevaju da izdejstvuju svoju državnost u južnoj Ukrajini, i to pod upravom anarhiste Nestora Mahnoa. Suštinski, priznanje Ukrajine kao zasebnog entiteta u Sovjetskom Savezu plod je dugogodišnje borbe Ukrajinica za samostalnost, a ne Lenjinov hir. Uostalom, to će vrlo brzo pokušati da slomi Staljin kroz političke progone i monstruozno izgladnjivanje ukrajinskog stanovništva, poznatog kao golodomor, u kom je, po procenama, umoreno oko dva miliona ljudi. U čemu je ovde stvar, da se vratimo na početak. Zloupotreba istorija je izvedena kroz tvrdnju da Ukrajinci prvi put dobijaju državnost za vreme Lenjina, što jeste tačno, ali namerno se previđaju događaji koji su doveli do toga. Sličan primer zloupotrebe istorije je prisutan na ovim prostorima u pogledu na izuzetno bolne istorijske događaje. Jedan od njih je nesumnjivi genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, čiji je simbol koncentracioni logor Jasenovac. S jedne strane je prisutan pokušaj negiranja ovog nepojmljivog zločina, što kroz njegovo potpuno poricanje, ali i kroz minimizovanje broja žrtava ili prirode ustaškog režima. S druge strane je zloupotreba jasenovačkog zločina kroz jeftino politikanstvo, i to dobrim delom kroz preuveličavanje broja stradalih (nedavno je jedan istoričar „utvrdio“ da je u Jasenovcu stradalo milion i dvesta hiljada ljudi, što je apsolutno nemoguća brojka), ali i kroz pokušaj da se ceo hrvatski narod optuži za ovaj zločin. Tako su, izgleda, i Hrvati stradalnici u Jasenovcu bili ustaše, kao i, recimo, Ivan Goran Kovačić koji je kroz poemu „Jama“ ispisao najveću optužnicu protiv ustaškog zla. Baš zbog toga su bitna dela kao što je „Jasenovac“ Ive Goldsteina koja ovim nimalo jednostavnim temama pristupaju na krajnje obziran, naučan i – najbitnije – istinoljubiv način.

Ispisujući priču o postajanju jednog od najstrašnijih koncentracionih logora, Ivo Goldstain nas u prvom delu knjige upoznaje sa ustaškim pokretom, njegovim nastankom, kao i prvim danima ustaškog terora. U nastavku knjige saznajemo ustrojstvo logora, monstruozne načine na koji su logoraši zlostavljani i ubijani, ali i kako je izgledao njihov svakodnevni život. Prateći istoriju Jasenovca vidimo i njegov kraj, kao i posledice koje je on ostavio.

O Jasenovcu je pisano mnogo, na prvom mestu su to memoarska sećanja preživelih logoraša, ali i brojni članci i studije. Ipak, ova knjiga predstavlja, možemo slobodno reći, prvo delo koje Jasenovcu pristupa na sistematizovan način, donoseći nam ne samo priču o njegovom postojanju i zločinima koji su počinjeni u njemu, već i o docnijim zloupotrebama jasenovačkih stradalnika. Nikada ne gubeći iz vida prirodu ustaškog režima i silna zla koje su ustaše učinile (autor u knjizi ispisuje: „Dakle, genocid nad Romima, Židovima i Srbima proizilazio je iz ustaške ideologije i njezine provedbene prakse. Masovne likvidacije, kao i brutalan obračun s političkim protivnicima rezultat su terorističkog karaktera režima, koji ne samo da nije trpio opoziciju nego ni bilo kakvu slutnju da bi je moglo biti. Ti su postulati više negoli bilo gdje drugdje u NDH realizirani baš u jasenovačkom logorskom sustavu.“), Goldstain ispisuje izuzetnu istorijsku studiju.

Ivo Goldstain, istaknuti hrvatski istoričar i diplomata, rođen je u Zagrebu. Nakon studija istorije predaje na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Oblasti njegovog naučnog interesovanja su srednji vek, kao i istorija dvadesetog veka. Autor je niza studija i naučno-popularnih knjiga koje su zadobile veliku čitanost. Nekoliko knjiga je objavio sa ocem Slavkom (na ovom mestu smo nedavno predstavili njegovu memoarsku knjigu „1941. Godina koja se vraća) od kojih izdvajamo izuzetnu studiju „Tito“ (Akademska knjiga, 2018). Bio je ambasador Hrvatske u nekoliko zemalja.

„Jasenovac i njegove strahote rezultat su djelovanja određenih, konkretnih osoba, kao što su i njegove žrtve ljudi s imenom i prezimenom. Drugim riječima, povijest Jasenovca prvenstveno čine ljudi. Opisivao sam mnoge kolektivne i pojedinačne sudbine, jer se u tim mikropovijesnim fragmentima najslikovitije ogledaju prilike na mikroplanu. Ti događaji često izmiču svođenju u ideološko-političke okvire. Puni su neljudskosti, nevjerovatnih brutalnosti, ali i iskazivanja čovječnosti“, ispisuje Goldstain u ovoj knjizi. I zaista, ova knjiga nam je pored sistematizovanog predstavljanja istorijata logora Jasenovac donela i niz priča o sudbinama zatočenika, pa tako pred sobom nemamo više samo brojeve, već i ljude od krvi i mesa koji su u ratnom ludilu umoreni na najstrašnije načine. Isto tako, Goldstain nam predstavlja i biografije ustaških krvnika o kojima se do sada malo stvari znalo. Dragocena je i analiza odnosa rimokatoličke crkve prema jasenovačkom zlu. Pristupajući ovoj temi krajnje obzirno i pažljivo, Goldstain se dotiče i teme koja već decenijama predstavlja najveći kamen spoticanja za sve strane. To je broj žrtava ovog logora. Predstavljajući nam empirijska istraživanja, popise žrtava koji su nekoliko puta vršeni, kao i demografske analize, Goldstain se suprotstavlja njihovom smanjivanju s jedne strane, ali i neutemeljenim preterivanja s druge. Obziran prema činjenicama, još više prema žrtvama ovog strašnog logora (dobar deo Goldstainove porodice je ubijen u ustaškom teroru), on ispisuje izuzetno delo. Ne i manje bitno, on se na taj način suprotstavlja zlu koje još uvek nismo pobedili. Sam Goldstain to najbolje obrazlaže: „Naposlijetku, još je jedan razlog zbog kojeg sam mislio da moram napisati ovu knjigu i da ova knjiga mora izaći – danas, u Hrvatskoj 2018. godine. Naime, kada pogledate jasenovačkoj istini u oči, onda Hrvatsku činite manje strašnim mjestom. Možda je to unaprijed izgubljena bitka, ali je važno pokušati.“

Naslov: Jasenovac
Autor: Ivo Goldstein (1958-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 960

Pogovor – David Albahari

Jedna od najbizarnijih, u isto vreme i najzanimljivih priča vezanih za nedavni rat u Ukrajini, barem za ove prostore, sasvim sigurno je pad bespilotne letelice u zagrebačkom predgrađu blizu jezera Jarun. Po nekim teorijama – odmah da budemo načisto, ovo su samo teorije – do ovoga je došlo usled greške upravljača bespilotnom letelicom koji je umesto ukrajinskog Jaruna u navigacionom sistemu uneo hrvatski. Otkud dva ista naziva? Današnji ukrajinski Jarun su naseljavali srpski vojnici koji su tokom osamnaestog veka bili u službi ruskog carstva i koji su u tim predelima osnivali naselja kojima su davali nazive po onima iz kojih su došli. O tome je izuzetno pisao Crnjanski u svojoj čuvenoj „Drugoj knjizi Seoba“. Ali da se vratimo na stvar. Ova bizarna greška, na sreću bez većih posledica, ako je tako uopšte došlo do nje, pokreće temu o poznavanju, mada je bolje reći nepoznavanju osobenosti sveta u kom se živi. Kao jedan od krunskih argumenata koji se ovde prečesto pokreće o gluposti žitelja zapadnog sveta, pre svega Amerikanaca, upravo se navodi ovo nepoznavanje geografije. Gotovo je kultno brkanje Sibira i Srbije, Jugoslavije i Čehoslovačke. Naravno, greška bi bila ne pomenuti gafove sadašnjeg senilnog vašingtonskog ajatoloha, kako ga je genijalno titulisao Miljenko Jergović, koji je samo u poslednjih nekoliko sedmica napravio niz geografskih „kiksova“. Da li je to dokaz gluposti? Svakako, ali tu treba napraviti veliku ogradu. Poznavanje sveta u kom se živi najčešće je ograničeno na nama bliske stvari. Kao što Amerikanci ne znaju gde je Srbija, baš tako ni mi ne znamo za brojna mesta. Primera radi, znači li nam šta ime grada Kartum? Verovatno retko kome, a Kartum je ne samo prestonica Sudana, već i jedan od najvećih gradova na svetu sa preko pet miliona stanovnika. Tek ne treba pričati, recimo, o Kinšasi, gradu od dvanaest miliona stanovnika, kog ni na karti ne bismo mogli da ubodemo. Poenta svega, da opet ponovimo, naše znanje o svetu se uglavnom svodi na nama bliske stvari, što je inherentno našoj prirodi. Naravno, izuzeci uvek postoje. Svedoče nam o tome veliki avanturisti – o nekima smo na ovom mestu i pisali, pomenimo samo Rišarda Kapušćinskog – koji nam predstavljaju samo naizgled daleke i potpuno nepoznate stvari. Razume se, i vreme se menja. Globalizacija je dovela do mešanja kultura, njihovog međusobnog preplitanja i prožimanja. Sjajno nam to pokazuje i David Albahari u svom novom romanu „Pogovor“.

U jednom ciriškom hotelu umire kralj jedne od najmanjih zemalja na svetu koji se već godinama nalazi u progonstvu. Suštinski, njegovo kraljevstvo se svelo na samo dva hotelska sprata koja drži pod zakupom. Negde u blizini, dok kralj umire, u ljubavnom zagrljaju su jedna Nemica i crnac. Preplićući njihove priče, u isto vreme pripovedajući i o mnoštvu drugih junaka, David Albahari ispisuje ovaj roman.

„Dovoljno dugo ponavljamo neke iste fraze, uvereni da su one pravi vodiči kroz muški mrak, a ne uviđamo da mraka zapravo nema i da stojimo ispred maske koja sakriva stvarnost kao kajmak na sveže prokuvanom mleku“, ispisuje Albahari u ovom romanu, razgrćući ne samo muške, već i mnoge druge maske u ovom romanu. Posle nekoliko znatno „konvencionalnijih“ romana, Albahari se, kako se čini, u ovom delu vraća postmodernim tehnikama koje su ga proslavile na početku karijere. Najpre, to je izbor pripovedača, u ovom slučaju više njih, i to najčešće krajnje nepouzdanih. To je u isto vreme i najveća vrlina i najveća mana ovog romana. Promena pripovedačkih perspektiva donosi zanimljiv eksperimentalni književni pogled, ali u nekim segmentima romana to prerasta u potpunu kakofoniju, gde čitalac ne može da razazna ko uopšte pripoveda i o čemu. Naravno, sve je to znatno ublaženo Albaharijevim pripovedačkim talentom sjedinjenim sa pokušajem da se okoštale književne norme razbiju. Nekada su to i pokušaji da se suprotstavi i nekim okoštalim životnim normama, baš kako Albahari kaže: „Zvuči besmisleno, ali neke od najvećih istina zvuče još besmislenije, pa ipak mirno provodimo život uz njih, i ne samo život već i smrt.“

David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ (NIN-ova nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.

U Africi, u kojoj je sve bilo nemerljivo staro, sve je odjednom postalo novo. Iz tradicije jednim skokom prelazilo se u budućnost. Iz budućnosti se skakalo dalje u budućnost nove generacije. Naravno, tamo gde se mnogo zanoveta o prošlosti, budućnost ne može imati bogzna kakva krila“, ispisuje Albahari u ovom romanu prizivajući Afriku, i to najčešće preko jugoslovenskog pogleda na nju koji je proizašao iz Pokreta nesvrstanih. Ređajući niz pojava i asocijacija, od političkih zbivanja na osnivačkim sednicama Pokreta nesvrstanih pa sve do kraha ovog pokreta, baš kao i o preplitanju kulturnih uticaja, i to doslovno od Boba Marlija do Cuneta Gojkovića, Albahari tvori jedinstveni kulturni prostor u kom se, da se vratimo na početak, geografske odrednice rastaču istovremeno se preplićući i tvoreći potpuno novi svet. S druge strane, ovaj roman je zanimljiv književni eksperiment, pogotovo u delovima u kom se prizivaju književne igre Nabokova, pogotovo one iz „Blede vatre“. Ipak, ovaj roman je dobrim delom i priča o propasti sveta, svojevrsnom porazu, možda je baš zbog toga i amblematičan njegov naziv „Pogovor“, što Albahari u ovom romanu izuzetno ispisuje: „Naša životna partija, odnosno partija koju svako od nas igra protiv svog života (a možda i protiv smrti) sve dok je još uopšte moguće povlačiti izabrane poteze, dakle, svaka takva partija – a niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko će ih biti – unapred se završava porazom svakog od nas.“

Naslov: Pogovor
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2021
Strana: 108

Pročitajte i prikaz Albaharijevog romana „Životinjsko carstvo“

Prijatelj Jermenin – Andrej Makin

U nizu propagandnih laži izrečenih tokom sadašnjeg rata u Ukrajini, po onoj čuvenoj Eshilovoj maksimi da u ratu prvo strada istina, jedna je ipak prilično zanimljiva. U pitanju je propagandna laž da su ukrajinske vlasti u sprezi za zapadnim centrima moći spremale masovni pomor Rusa, i to preko izmene ruskog genoma, koji bi, kako to propaganda govori, bio izložen zaraznim bolestima. Jedini problem u celoj ovoj priči jeste to što nacionalni genom ne postoji. Jednostavno, nacija je veštačka kategorija, iliti još preciznije: konstrukt, stvar svojevrsnog društvenog dogovora, a ne ono što dobili prirodnim putem. Ruski genom je identičan ukrajinskom genomu, pa bi to toj logici Ukrajinci stvarali biološko oružje koje bi i njih poubijalo. Identična stvar je sa svim teorijama o koronavirusu kao biološkom oružju koji je neki centar moći pustio zarad depopulacije stanovništvo. Ovo, naprosto, ne pije vodu zato što bi virus vrlo brzo došao do onih koji su ga pustili, a njegove mutacije bi izazvale velike posledice, čak i ako bi strana koja bi ga „pustila“ imala „protivotrov“ za njegovu prvu verziju. Ali da se manemo bioloških ratova za koje se nadamo da se nikada neće odigrati. Podjednako zanimljiva je bila elaboracija ruskog vrha o razlozima napada na Ukrajinu, i to izvedena kroz priču o veštačkoj ukrajinskoj naciji, nasuprot, kako se to između redova čita, prirodnoj ruskoj naciji koja „poznaniju prava“ privodi zabludele Ukrajince. Ali tu imamo jednu veliku ogradu. Ruski državni vrh je u pravu. Ukrajinska nacija je zaista veštačka. Baš kao što je to i ruska. Uostalom, baš kao što su to i sve nacije. Niko se ne rađa kao Rus, Ukrajinac, Srbin ili Hrvat, već takav nastaje usled odrastanja i vaspitanja. Uzmite kao primer, što na nesreću nije bio redak primer pogotovo na ovim nesrećnim prostorima, dete rođeno u jednoj etničkoj grupi, odvedite ga u drugu etničku grupu i ono će postati pripadnik te etničke grupe kako se bude razvijalo u njoj. Jedini je problem, i tu se vraćamo na početak, što se nacionalna pripadnost u našem krajnje neozbiljnom svetu preozbiljno shvata. U njeno ime izvršen je niz bestijalnih zločina, a milioni ljudi su u ime tog konstrukta izgubili živote, domove, ostajali osakaćeni ili potpuno unesrećeni. Još gore, u ime te veštačke razlike – koliko je ona smešna sjajno nam je pokazao Boris Dežulović u romanu „Jebo sad hiljadu dinara“ – spremni smo da mrzimo druge, čak i da ih ubijamo. Izuzetno nam to pokazuje i Andrej Makin.

Početak je sedamdesetih godina u Sovjetskom Savezu. U jednom sibirskom gradiću, blizu logora za političke zatvorenike, živi trinaestogodišnji dečak, smešten u sirotištu. Igrom slučaja, glavni junak se sprijateljuje sa čudnovatim jermenskim dečakom Vardanom, koga spasava od nasilnika. Upoznajući se sa životom svog novog prijatelja, narator romana ulazi u ništa manje čudnovati „Đavolov kraj“, koloniju jermenskih zatočenika i njihovih porodica. Suočen sa potpunom novim svetom pripovedač se neminovno menja.

Naslućivao sam kako se jedina tajna dostojna da se istražuje krije u našoj sposobnosti da se odupremo toj navali gluparija koje nas odvlače daleko od prošlosti u kojoj smo zaturili suštinu sebe samih“, ispisuje Andrej Makin u ovom romanu, možda na najbolji način određujući zašto se u ovom romanu vraća u dane svog detinjstva. Nastao na osnovu piščevih ličnih doživljaja, sam Makin je to potvrdio u nekoliko razgovora, roman „Prijatelj Jermenin“, rekonstruiše ne samo piščev život, već i davno prohujalo sovjetsko vreme i njegovu najbolniju epizodu Gulag. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, pogled na taj davno prohujali svet daje se kroz vizuru deteta koje u potpunosti ne razume sve političke igrarije, ali itekako shvata njihovu pogubnost. Izuzetan je i prikaz života jermenske zajednice, njihovih običaja, kulture i načina života. Da sve to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Anđa Petrović kroz izvrstan prevod romana.

Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Autor je niza romana koji su zadobili brojna književna priznanja i veliku čitanost. Član je Francuske akademija nauka i umetnosti. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.

Shvatio sam da su naši životi sve vreme klizali ivicom ponora, a da smo, jednim običnim postupkom, mogli da pomognemo drugome, da ga zaustavimo u padu, da ga spasemo. Gotovo igrajući se, bili smo u stanju da budemo neki bog za našeg bližnjeg!“, ispisuje Andrej Makin u ovom romanu. Upravo to klizanje ivicom ponora, ali i obični postupci koji spasavaju druge, u središtu su ovog romana. Opisuje dane svog detinjstva, on stvara svet oivičen nezamislivom patnjom Gulaga koji jedino može biti ublažen, nažalost ne i potpuno neutralisan, ljudskom dobrotom. Junak romana tu dobrotu pronalazi u prijateljstvu sa Vardanom, jermenskim dečakom. Sjedinjeni nesrećom, njih dvojica stvaraju samosvojni svet, potpuno nezavistan od svih društvenih i političkih prilika, pogotovo onih nacionalnih. Opisujući njihovo prijateljstvo, Andrej Makin u ovom romanu nenadmašno pokazuje koliko su nacije zapravo veštačka stvar, da se vratimo na početak teksta, i koliko, eto lekcije koje nikako da naučimo, prevazilaženjem tih nametnutih razlika možemo da učinimo veliku stvar. Najbolje to sam Makin opisuje: „A sada, u tome više ne vidim mračne zagonetke i čudnovate protivrečnosti, nego onu jednostavnu istinu koju sam, zahvaljujući njemu, najzad shvatio: mi se mirimo s tim da ne tražimo onoga drugog u sebi, a to nas ubija mnogo pre smrti – u igri senki, pokretnoj i rečitoj, koju smatramo jedinim mogućim životom. Svojim životom.“

Naslov: Prijatelj Jermenin
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 165

Pročitajte i prikaze Makinovih romana
„Žena koja je čekala“ i „Arhipelag za drugi život“

Istina o mome životu – Đorđe Karađorđević

Jedna od onih ko zna koliko puta izgovorenih fraza, ipak se, za razliku od većine fraza, ispostavlja kao istinita. U pitanju je rečenica: „Prati trag novca i saznaćeš sve“. Ovo najpre važi za političke događaje, ali ništa manje nije vezano za društvene i kulturne prilike. Primera radi, a takvih primera je mnogo, ukoliko samo malo zagrebemo ispod površine videćemo da najveći deo protivnika konvencionalne medicine itekako zarađuje na ovom „protivljenju“. Nakon poruka o štetnosti medicinskih tretmana i lekova, u poslednje vreme najviše vakcina, sledi reklamiranje „prirodnih“ proizvoda kao antipoda zloj gejstovskoj medicini. To je posebno vidljivo u lečenju onkoloških bolesti, gde se unesrećenim ljudima po basnoslovnim sumama prodaju doslovno šećerne vodice. O političkom kapitalu koji se na ovaj način stiči gotovo da je izlišno i govoriti. Slična stvar je i sa drugim naučnim i društvenim oblastima. To možemo najbolje videti na primeru istorije. Ona je već nekoliko decenija postala leglo manipulatora, koji na svemu tome solidno zarađuju. Iako će reakcija svakog zdravomislećeg čoveka na sve to biti podsmeh – kako se ne smejati jednoj skorijoj zvezdi domaćeg interneta koja je „otkrila“ da su Kinezi izvršili genocid nad Srbima, i to prilikom gradnje Kineskog zida – stvar je znatno ozbiljnija. Vratićemo se na početak i prisetiti se rečenice: „Prati trag novca…“ Od ovog ludila zarađuje se puno. Najpre, zarađuju oni koji ga iznose kroz prodaju knjiga, otvaranje izdavačkih kuća, brojna gostovanja. To nisu nimalo mali iznosi. Zarađuju i oni koji to „ludilo“ distribuiraju. Medijske kuće, pogotovo danas na internetu, žive od broja pregleda, a on, razume se, postaje veći kako je gost „zanimljivi“. Razume se, ovo ne bi bio toliki problem da sve to ne uzrokuju popriličnu promenu društvene svesti. Nema boljeg primera za to od ličnosti Jovana I. Deretića, svojevrsnog korifeja niza pseudoistoričara koji su preplavili naš javni prostor u poslednjih nekoliko decenija, čoveka koji je pored svih ludosti o „lažnom“ doseljavanju Slovena i pričama o Srbima narodu najstarijem, proglasio Mojsija, Isusa, Aleksandra Velikog i brojne druge istorijske ličnosti za Srbe. Taj šarlatan je prošle godine sahranjen u Aleji zaslužnih građana, tik pored Andrića, Pekića, Kiša… Cinik bi rekao: kakvo vreme, takvi i zaslužni građani, ali ovo je najbolji primer, ne i jedini, kako šarlatanstvo postaje društveno prihvaćeno, čak i slavljeno. Naravno, postoji i drugi deo priče. Ovi šarlatani ne bi postojali bez ljudi koji veruju u njihove priče, i to najčešće usled potrage za nekakvom skrivenom, drugačijom i tajanstvenom istorija. A ona nikako ne mora da bude šarlatanska. Sjajno nam to pokazuju memoari Đorđa Karađorđevića.

Predstavljajući svoj život, Đorđe Karađorđević nas na samom početku knjige vraća u sudbonosnu 1925, kada je po naređenju svog brata Aleksandra priveden i poslat u psihijatrijsku ustanovu, gde će provesti narednih šesnaest godina. Kako je do toga došlo, uopšte: kako je njegov život pre toga izgledao, ali i kakve su posledice ovih šesnaest godina ostavile saznajemo u ovoj knjizi.

Pored niza zanimljivih i široj javnosti gotovo nepoznatih podataka, memoarska knjiga Đorđa Karađorđevića pre svega pleni veštinom pripovedanja. Nenametljivo, potpuno prirodno, gotovo bez velikih reči, Đorđe Karađorđević nas sjajno uvodi u priču o svom životu, izuzetno opisujući dane detinjstva na Cetinju, ali i kasnijeg boravka u Švajcarskoj i predrevolucionarnoj Rusiji. Idiličnost tih dana pretvara se gotovo u pakao dolaskom u Srbiju. Kao oštrouman posmatrač političkih događaja i ličnosti, pre svega delovanja Pašića i Crne ruke, on do tančina opisuje previranja u Srbiji pred Prvi svetski rat. Nažalost, poslednja trećina knjiga, opisi Velikog rata i kasnijih godina su na pojedinim mestima suva faktografija ili neretko nedovršena sećanja za razliku od prve dve polovine knjige.

Đorđe Karađorđević je rođen kao prvi sin kneza Petra Karađorđevića. Školovao se u Švajcarskoj i Rusiji. Posle Majskog prevrata postaje prestolonaslednik. Sa ovoga mesta je abdicirao 1909. Učestovao je u borbama tokom Prvog svetskog rata. U poratnom periodu ulazi u sukob sa svojim bratom. Pritvoren je 1925. i narednih šesnaest godina je proveo u psihijatrijskoj ustanovi. Nakon oslobođenja 1944. jedini je Karađorđević koji je živeo u Jugoslaviji. Preminuo je 1972. godine.

Kazna je popravna mera, govorili su mi pravnici, a jesu li popravna mera i okovi oko mojih ruku? Hoću li sutra biti bolji, posle ovih lanaca koji me stežu i kojima vladajuća gospoda hoće da me poprave? Hoću li zaista biti bolji i hoću li primiti njihovu logiku kada ruke budu prestale da mi bride od okova?“, pita se Đorđe Karađorđević u ovom delu. Sloboda za kojom je toliko žudeo još je ciničnija. Ona za njega dolazi onda kada je svima uskraćena 1941. godine: „Zar je trebalo da ceo jedan narod, moj narod… narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu – da bih je ja stekao?“ Ta čudnovata sudbina, put od prestola do duševne bolnice, praćena brojnim političkim i društvenim previranjima, gotovo je bez premca u istoriji ovih prostora. O svemu tome možemo da saznamo u ovoj knjizi. Naravno, ona je napisana iz Đorđevog ugla, onako kako je on stvarnost video i posmatrao, što je neretko u sukobu sa drugim vizijama i svedočenjima. Ali ona je dragocena, pre svega kao svedočanstvo o jednom neverovatnom životu, onakvom kakvom se teško može i zamisliti. I da se vratimo na početak, mnogo uzbudljivijem od budalaštinama koje nam se serviraju kao nekakva tajna i nepoznata istorija. Da se uverite u to, pročitajte ovu sjajnu knjigu.

Naslov: Istina o mome životu
Autor: Đorđe Karađorđević (1877-1972)
Izdavač: I. Marković Sontić, Beograd, 2017
Strana: 494

Korto Malteze u Sibiru – Hugo Prat

Najviše zahvaljujući jedinstvenom broju umetničkih i naučnih oblasti u kojima se okušao Leonardo da Vinči – podsetimo se, tu su slikarstvo, vajarstvo, arhitektura, poezija, medicina, astronomija, konstrukcija vojnog naoružanja, inženjerski poduhvati, matematika, čak i muzika – nastao je izraz polihistor (kod nas ustalio izraz renesansni čovek). Iako je ovo jedinstven slučaj u istoriji naše civilizacije, Leonardo da Vinči nije jedini takav primer. U istom vremenu stvara i Mikelanđelo, umetnik koji je bio nenadmašni slikar, vajar, arhitekta i pesnik. Njihovim putem nastavljaju Galilej, Njutn, Bekon, Ruđer Bošković, Bendžamin Franklin i mnoštvo drugih. Duh epohe – pod tim pre svega mislimo na renesansu, docnije i prosvetiteljstvo kao prirodni nastavak renesanse – postavljao je na pijedestal vrline unapređenje čovekovih intelektualnih i umetničkih sposobnosti. Paradigma se, što predstavlja svojevrsni paradoks, menja sa tehnološkom revolucijom početkom dvadesetog veka, i to najvećim delom usled jednog velikog otkrića. U pitanju je Fordova pokretna traka. Da bi izbegao prevelike troškove angažovanja različitih majstora, Ford stvara sistem, mada je možda bolje reći mehanizam u kojem svaki radnik obavlja određeni zadatak u konstrukciji automobila. Rezultat je, barem za Forda, bio veličanstven. Troškovi proizvodnje su pet puta smanjeni, a automobili su postali masovni proizvod koji je podigao potrošnju, samim tim i bolji život radničke klase, dovodeći do masovne industrijalizacije, ali i urbanizacije. Ilustracije radi, početkom dvadesetog veka u gradovima, ako gledamo celokupnu ljudsku populaciju, živi samo oko pet posto stanovništva. Za manje od jednog veka ta brojka se povećala deset puta. I tu dolazimo do promene paradigme koju smo pomenuli na početku. Model Fordove pokretne trake postao je dominantni društveni model, i to bez obzira na politička ili ideološka uređenja. Svaki pojedinac je postao maleni šraf u ogromnom mehanizmu, osposobljen za određenu vrstu zanimanja. To je pratila i promena obrazovnog sistema. Škole počinju da „proizvode“ stručnjake za određene oblasti, koji se tim oblastima bave do smrti. Naravno, tо se menja, pogotovo u današnjem vremenu kada dobar deo zanimanja usled tehnološkog napretka postaje nepotreban, ali ovaj obrazac nije nestao. I tu se vraćamo na sam početak. Šta je sa polihistrima? Oni su u zapećku, ali nisu nestali. Sjajno nam to pokazuje stvaralaštvo brojnih umetnika, među kojima je i čuveni Hugo Prat.

Odmah na početku potrebno je dati predistoriju ove knjige. Hugo Prat u seriji stripova o Kortu Maltezeu stvara i epizodu „Korto Malteze u Sibiru“ koju mnogi, i to sa pravom, smatraju za vrhunac njegovog stripovskog stvaralaštvo. Docnije Hugo Prat po ovoj epizodi piše i roman. Avanture čuvenog Korta Maltezea po Sibiru, njegov odnos sa Raspućinom, ruskim groficama, belogardejcima, kineskim pobunjenicima, ali i mnoštvom drugih čudnovatih likova i u novom mediju su zadobili sjajni prikaz.

Ono po čemu je Hugo Prat poznat u stripu videćemo i u ovoj knjizi. Niz je to upečatljivih likova, najčešće čudnovatih shvatanja i postupaka, ali i vešto preplitanje istorijskih činjenica sa fikcijom koje tvore priču u kojoj se istinski uživa. Dijaloško majstorstvo po kom je Prat poznat u ovoj knjizi zadobija vrhunac. Uklanjanjem crteža, kako se čini, Pratov literarni talenat izbija u prvi plan. Kao ilustraciju ćemo samo navesti ovaj citat iz romana: „Svaka stvar na svetu je u neprekidnom prelaznom stanju (…) Narodi, nauka, religije, zakoni i običaji: sve evoluira, menja se, prilagođava ili čak nestaje. Jedino što ostaje nepromenjivo jeste zlo.“ Da to osetimo i na našem jeziku pobrinuo se Vule Žurić kroz izuzetan prevod romana.

Hugo Prat, po mnogima jedan od najistaknutijih strip crtača svih vremena, rođen je u Riminiju. U detinjstvu boravi u Etiopiji, gde je njegov otac službovao kao vojnik. Otac mu umire u britanskom logoru 1942. nakon čega se Prat vraća u Italiju. Prisilno je regrutovan od strane nacista, ali uspeva da pobegne i pridruži se savezničkim snagama. U posleratnom periodu seli se u Buenos Arjes, docnije u Englesku. Radi kao ilustrator i stip crtač za brojne medije. Svetsku slavu mu donosi serija stripova o Kortu Maltezeu.

U istoriji postoje oni retki momenti kada se sudbina nekih ljudi isprepliće sa sudbinom celih naroda i to može da odredi dalji tok događaja. Ovo se obično dešava u smutnim vremenima koja prethode velikim revolucijama, padu hiljadugodišnjih imperija i najkrvavijim ratovima. To su trenuci u kojima ljudi koje krase hrabrost, ambicija, a ponekad i ludost, dožive svojih pet minuta moći i slave pre nego što se, najčešće na nasilan način, vrata istorije za njih zauvek ne zatvore“, piše Hugo Prat u ovom romanu. Upravo ta smutna vremena sa ništa manjim nizom smutnih junaka su njegova tema. Ako bismo tražili najveću veštinu Huga Prata, to je nenadmašno preplitanje istorije i fikcije, hvatanje duha jednog vremena i njegovo transponovanje u izuzetne priče. Ova veština postaje još značajnija kada znamo da je uspešno izvedena u dva različita medija. Iako se radi o istoj priči, ona je i u jednom i u drugom obliku dokaz o neverovatnom talentu Huga Prata. Priča o polihistorima, da se vratimo na početak, ljudima koji se sa uspehom okušavaju u različitim oblastima umetnosti, i to krajnje uspešno, nije stvar daleke prošlosti. Najbolje nam to pokazuje stvaralaštvo Huga Prata.

Naslov: Korto Malteze u Sibiru
Autor: Hugo Prat (1927-1955)
Preveo: Vule Žurić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 183

Črna mati zemla – Kristian Novak

„Dete je otac čoveka“, čuvene su Frojdove reči. Upravo je Frojd postavio detinjstvo kao osnov razvoja čovekove ličnosti, pogotovo u formativnim godinama, posebno naglašavajući iskustvo traume doživljene u ranoj mladosti. Amblematičan je primer jedne Frojdove pacijentkinje koja je doživljavala burne reakcije, nekada i frasove u susretu sa crvenom bojom. Tokom psihoanalize, u ovom slučaju i hipnoze, Frojd je otkrio da je pacijentkinja u detinjstvu doživela susret sa krvavom smrću koji je tokom odrastanja potisnula, ali je crvena boja postala okidač koja je sećanja na taj događaj ponovo donosila u zrelom dobu. Suočenje sa tom traumom i njenom potpunom spoznajom dovelo je do mogućnosti za normalan život pacijentkinje. Psihologija je tokom docnijeg razvoja nastavila Frojdovim putem, potencirajući detinjstvo kao osnov našeg kasnijeg razvoja. Razume se, ovo je, baš kao i gotovo sve, postalo predmet podsmeha u najširim krugovima, pa ćemo bezbroj puta čuti izrugivanja na račun ove misle, pogotovo na našim prostorima. Mala ali potrebna digresija, upravo na našim prostorima je prisutan užasan, neretko potpuno ignorantski odnos prema psihološkim traumama. One su predmet podsmeha, oznaka slabosti, ali i potpunog nerazumevanja, najčešće u ključu nekakvog patrijarhalno mačističkog odnosa u kom bismo, jelte, trebali da stisnemo zube i istrpimo sve. Monstruozne obrise ovakvog shvatanja stvarnosti videli smo tokom nedavnih otkrića o seksualnim zlostavljanjima, kada je dobar deo javnosti, ako ne i ubedljiva većina, stala na stranu zlostavljača, a ne žrtava. Identičan slučaj je i sa patnjama drugih u nedavnim ratovima. Ako se i pomenu patnje drugih, one moraju biti umanjene, po onoj sada već bezbroj puta ponovljenoj matrici: nije to baš bilo tako, ali i još odurnijim dodatkom: a šta su oni nama radili, kao da će jedna krivica anulirati drugu. Naravno, ove važi za sve strane, ali da se mi vratimo na stvar. Dok se traumatična iskustva ili negiraju ili nipodaštavaju, ona se nastavljaju. Po zvaničnim državnim podacima, u Srbiji je gotovo polovina dece doživela zlostavljanje, najčešće je to vršnjačko nasilje, a skoro dvadeset posto dece je bilo žrtva neke vrste seksualnog nasilja. Kakve to posledice ostavlja pokazuje nam izuzetan roman Kristiana Novaka.

Poznati zagrebački pisac, junak romana „Črna mati zemla“, nalazi se pred velikom prekretnicom. Gubitak inspiracije ništa je spram burnog raskida sa partnerkom, koja nije mogla da podnese njegove laži. A one su vezane za piščevo detinjstvo. Junak u nedostatku sećanja na rane dane domišljava priče. Suočen sa emotivnim krahom, on kreće u potragu za izgubljenim danima odrastanja u rodnom Međimurju. Ono što će otkriti tokom te potrage nimalo neće biti prijatno.

Iza tih zidova i ograda, potpuno jednakih fasada i živica, iza svega onoga što je stvoreno mukom samo da se ne bi razlikovalo od susjedovog – postojale su tisuće šarenih slika boli i čežnje koje nitko nije mogao razumjeti i čarobna ali tužna glazba nijema tuđem uhu“, ispisuje Kristian Novak u ovom romanu. Tragajući za tom „čarobnom ali tužnom glazbom“ on ispisuje veličanstveno delo, pokušaj da se razgrnu koprene vremena i uhvati koren životnog jeda. Da bi uspeo u tome, Kristian Novak pravi zanimljivo kompoziciono rešenje, u kom junaka u prvom delu predstavlja kao zrelog čoveka, dok ga u naredna dva vraća u detinjstvo. Iako književno manje vredno prvo poglavlje (gotovo tipičan pripadnik urbanog sloja koji govori svoju priču, negde na razmeđi između Bernharda i Uelbeka), ono pravi sjajni kontrapunkt u susretu sa povratkom u Međumirje, tamo gde junak dolazi do krajnje neočekivanih spoznaja: „Shvatio sam zašto je zemlja blizu moga sela uvijek tako prokleta tamna, gotovo crna. Črna mati zemla. Svaki put kada padne noć, gusti mrak ulazi u zemlju. Ali zemlja ne može u sebe upiti još puno. Bilo je izvjesno da će za neko vrijeme mrak ostati iznad zemlje i da više nikada neće svanuti dan.“

Kristian Novak je rođen u Nemačkoj, u porodici međimurskih emigranata. Odrasta u Hrvatskoj, u kojoj će završiti studije. Trenutno predaje na Filozofskom fakultetu u Rijeci. Njegov prvi roman „Obješeni” je objavljen 2005. Sa drugim romanom „Črna mati zemla” zadobija literarnu slavu, baš kao i mnoštvo priznanja. Njegov treći roman „Ciganin, ali najljepši” je zadobio najistaknutija hrvatska književna priznanja, doživeo status bestselera, ali i prevode na nekoliko svetskih jezika.

Stvari koje si zaboravio pričekaju neko vrijeme. Prekriže ruke i gledaju te iz prikrajka, gurkaju jedna drugoj laktove u rebra i podsmjehuju se tiho kako ne bi remetile svetost zablude. Postaju glasnije tek kada prestaneš, kada zaista ne znaš dalje, i tada krenu po tebe, bijesne jer si im uskratio pravo na suživot sa svim novim predmetima i ljudima koje uredno trpaš u skladište koje nazivaš svojim životom“, piše Kristian Novak. Baš kao u slučaju Frojdove pacijentkinje koju smo pomenuli na početku teksta, glavni junak se suočava sa traumama iz detinjstva, doživljenim pred sami raspad Jugoslavije. Trenutak očeve smrti stvara veliki prelom u detetovom životu, sjedinjen sa gotovo bizarnom serijom samoubistava koja se odigrava u selu. Vešto preplićući zanimljivu priču, ispripovedanu na izuzetan način, sa podjednako sjajnim smislom za portretisanje duha vremena, koliko sadašnjeg toliko i prošlog, Kristian Novak ispisuje roman neverovatnog zamaha i izuzetno kompleksne radnje u čijem se čitanju istinski uživanja. Kopajući po neuralgičnim tačkama života svog junaka, on u isto vreme stvara priču nabijenu najdubljim emocijama, načinu kako da se suočimo sa demonima naše prošlosti, nimalo jednostavnom putu koji nam, ipak, jedino doneti spas.

Naslov: Črna mati zemla
Autor: Kristian Novak (1979-)
Izdavač: Književna radionica Rašić, Beograd, 2017
Strana: 324

Pročitajte i prikaz romana „Ciganin, ali najljepši” Kristiana Novaka

Zar je to čovek – Primo Levi

Kao jedan od načina da se predupredi mogućnost poricanja užasnih zločina nakon završetka rata, saveznički vojnici, u ovom slučaju Amerikanci, odmah po oslobađanju koncentracionog logora Buhenvald u aprilu 1945, prisilno su doveli stanovnike obližnjeg Vajmara da ga posete. Prizor je bio užasavajući. Hrpe leševa, mnoštvo izgladnelih i teško bolesnih ljudi, uopšte užas kakav je teško zamisliti – sa svim tim su stanovnici Vajmara morali da se suoče. To opisuje Ivanji Ivanji, preživeli zatočenik Buhenvalda, a ova scena je postala i deo igrane serije „Braća po oružju“. Gotovo svi žitelji Vajmara su bili užasnuti ovim prizorom, ali su nastavili da poriču da su znali za ovaj logor, pogotovo ne za ono što se u njemu odigralo. Naravno, to je bila laž, logor se nalazio na samo par kilometara od grada, i tada relativnog malog, pa su njegovi stanovnici morali znati za njegovo postojanje. Ono što je za našu priču bitno je reakcija jedne žiteljke Vajmara, i to, uslovno rečeno, pripadnice više klase. Suočena sa nezamislivim užasom, ona prilazi američkim vojnicima, optužujući ih: „Sram vas bilo! Kako ste ovo mogli da nam priredite?“ Ovaj vapaj žiteljke Vajmara nije bizarni kuriozitet okrajka priče o Holokaustu, već gotovo amblematični prikaz naše vrste u susretu sa užasima koje smo spremni da počinimo. Sličan primer je i sa spoznajem o prirodi nacističkih logora. Govorkanja o njihovom postojanju počinju već početkom rata, a do savezničkih vlada pune informacije stižu već u 1941. godini, i to zahvaljujući herojstvu poljskog oficira Vitolda Pileckog. On 1941. dobrovoljno odlazi u Aušvic i u toku naredne dve i po godine uspeva da iz logora dostavi detaljne informacije  o bestijalnostima koji se u njemu čine. Njegova svedočanstva, poznata kao Vitoldov izveštaj, saveznicima predočavaju kakva je priroda nacističkih logora. Šta oni čine? Jednostavno, ništa. I ne samo to, oni sprečavaju javno objavljivanje ovih podataka, potpuno uvereni da je sve to izmišljotina. Ma kakvi bili, čak ni nacisti nisu spremni da počine ovoliko zlo, jednoglasan je zaključak. Suočenje sa bestijalnostima koja je naša vrsta spremna da počini nimalo nije lako. Ono postaje još teže, da se vratimo na žiteljku Vajmarka, kada smo to zlo podržavali. Upravo zbog toga su svedočenja o zločinima, pogotovo onih ljudi koji su ih osetili, toliko bitna, najviše da ih nikada ne bismo ponovili. Jedno od njih je i čuvena knjiga Prima Levija.

Dvadesetčetvorogodišnji Primo Levi – nekadašnji student hemije, sada partizanski borac – uhapšen je od strane fašista krajem 1943. Kao Jevrejin je u sproveden u koncentracioni logor Aušvic, u kom će boraviti sve do januara 1945. godine. Opisujući svoje logoraško iskustvo, Primo Levi stvara knjigu „Zar je to čovek“, jedinstveno svedočanstvo ne samo o logorskom životu, već i onome šta logor stvara od čoveka.

Tada smo prvi put primetili da u našem jeziku ne postoje reči kojima bi se izrazila ova uvreda, ovo razaranje čoveka. Za tren oka, gotovo proročanskom intuicijom, pred nama se otkrila stvarnost: stigli smo do dna. Niže od toga se ne može pasti (…)“, ispisuje Primo Levi na početku knjige. Na dvesta strana on će pokušati da to neopisivo razaranje čoveka ipak nekako predoči. Polazeći od sopstvenih iskustava, on tka pripovest o logorskom iskustvu, i to pišući smireno, racionalno, bez previše emocija. Ono što su brojni kritičari primetili, upravo ta Levijeva literaturna samodisciplina predstavlja neverovatan podvig. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Elizabeta Vasiljević kroz izvrstan prevod knjige, kao i izdavačka kuća „Plato“ koja je posle dužeg perioda obnovila izdanje knjige. Jedina zamerka koja se mora uputiti odlazi na račun izdavača. Odštampati ovoliko značajnu knjigu krajnje nekvalitetno u najmanju ruku predstavlja veliki propust.

Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, rođen je u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o Holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela „Potonuli i spaseni“, „Periodni sistem” i „Kada, ako ne sada“. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.

„Znate li kako se kaže ‘nikad’ u logorskom životu? (…) Sutra ujutru“,  ispisuje Primo Levi u ovoj knjizi i na najbolji način pokazuje srž logorskog iskustva. To je obezličenje čoveka, ubijanje svake nade u mogućnost nastavka života, ali i izvođenje čoveka, u ovom slučaju logoraša, iz uobičajenog poimanja stvarnosti, morala i života samog. Pored bestijalnih zverstava, pre svega fizičkih, ovo je najveće zlo koje su nacisti naneli ljudima. Primo Levi to u ovoj knjizi na izuzetan način predstavlja, donoseći nam jedinstveno svedočanstvo o užasu Holokausta, zlu koje ni danas ne može da se pojmi u potpunosti. Ali ono se dogodilo, događa se i dalje, događaće se, na nesreću, i ubuduće, sve dok ne shvatimo šta je naša vrsta spremna da učini, bilo svojim delovanjem ili ćutanjem. Ova neverovatna knjiga nas upozorava na to, ali i otkriva način kako da se tom zlu suprotstavimo: „(…) ja verujem da upravo Lorencu dugujem što sam danas živ. I ne toliko zbog njegove materijalne pomoći koliko što me je neprestano podsećao, svojim prisustvom, svojom prostodušnom i neopterećujućom dobrotom, da izvan ovog našeg i dalje postoji pravedan svet, nešto i neko još uvek čist i celovit, neiskvaren i pitom, kome je tuđa mržnja i strah; nešto što je prilično teško odrediti, neka iskonska mogućnost dobra, zbog čega ipak vredi sačuvati život.“

Naslov: Zar je to čovek
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Prevela: Elizabet Vasiljević
Izdavač: Plato, Beograd, 2021
Strana: 200

Pročitajte i prikaz romana „Kada, ako ne sada“ Prima Levija

Istočni diwan – Dževad Karahasan

Svet u kom živimo, ma koliko to delovalo paradoksalno, u isto vreme su podizali oni koji su ga gradili, ali i oni koji su protivili tim „graditeljima“. Suštinski, ma koliko tek ovo paradoksalno zvučalo, možda su za ovaj svet značajniji oponenti postojećem stanju stvari. Najpre, svaki veliki graditelj, a pod tim pre svega mislimo na ljude koji su donosili velike promene, prvobitno je bio protivnik postojećeg stanja stvari. Nekom ironijom – od koje su izuzeti samo retki pojedinci – nekadašnji disidenti su odmah po dolasku na pozicije moći postajali isti, ako ne i gori, od onih protiv kojih su se borili. Identična stvar je i sa religijama. Uzmimo samo kao primer hrišćanstvo. Isusovo učenje je bila sušta suprotnost tadašnjem poretku stvari, naposletku i sam Isus je nastradao zbog toga. Ako pogledamo dela njegovih nastavljača, primetićemo da su se oni prema svojim protivnicima ponašali identično kao oni su koji su progonili i ubili njihovog učitelja. Ne razlikuju se ni ideologije. Predratni komunisti su kao jednu od najvećih stvari protiv koje su se borili u kraljevini Jugoslaviji uzimali policijsku torturu. Pošto su preuzeli vlast, ne samo da je nisu ukinuli, nego su je učinili još gorom i težom. Nekom ironijom sudbine, a istorija je uvek ironična, nekadašnji robijaši-komunisti su u novom vremenu davali „savete“ kako da život novih robijaša bude što teži, što Pekić opisuje u memoarskoj knjizi „Godine koje su pojeli skakavci“. Ali da se mi manemo negativnih primera i da se okrenemo drugoj strani priče. Bez protivnika postojećem načinu života, ovaj svet bi bio krajnje užasno mesto. Najpre, on bi bio znatno suroviji, u njemu bi mnogo više ljudi stradalo, a stagnacija na svakom planu bi bila potpuna neminovnost. Suštinski, bez različitosti, samim tim i bez pobune koja proizilazi iz nje, ovaj svet bi otišao u potpunu entropiju. Ne i manje bitno, o čemu se retko razmišlja, bez različitosti bi ovaj svet bio krajnje dosadno mesto. Probajte samo da zamislite kako bi užasno izgledao svet u kom svi isto misle. Možda će nam to najbolje pokazati literatura. Osnovni pokretač najvećeg dela književnih dela predstavlja sukobljenost pojedinca sa svetom koji ga okružuje. Gotovo je svejedno da li posmatramo Homera koji svog Odiseja sukobljava i sa bogovima, Dostojevskog koji svoje junake stavlja u gotovo nemoguće situacija spram društva u kom žive, ali i Tomasa Bernharda koju tu sukobljenost uzima kao osnovnu premisu svog stvaralaštva. Priču o toj sukobljenosti sa svetom u kom se živi donosi i Dževad Karasahan.

U središtu romana „Istočni diwan“ nalazi se priče o tri islamska mistika u različitim vremenima. El-Mukaffi, prvi od njih, odlazi od svoje supruge, želeći da svoj život posveti izučavanju novih duhovnih vidika. Ipak, taj put je daleko od lakog, što nam Karasahan pokazuje kroz pisma koje on razmenjuje sa svojom ženom. El-Halladž i El-Tehvidi, druga dva junaka romana, predstavnici su zakona, koji se susreću ne samo sa zločinima, već i sa predstavom sveta koji je daleko odmakao od onoga što je dominantni obrazac ponašanja.

Pisan u poslednjim godinama osamdesetih, „Istočni diwan“ predstavlja jedno od najznačajnijih dela na našim prostorima koja se, uslovno govoreći, mogu podvesti pod odrednicu postmodernog romana. Vešto preplićući istoriju, neobuzdanu maštu, poigravajući se sa formom i narativnim strategijama, ali i odlično koristeći formu dokumenata i prepiski, Dževad Karasahan stvara uzbudljiv roman koji zahteva veliku čitaočevu koncetraciju, ali i za nju bogato nagrađuje. Govoreći u romanu da: „Ljudi hoće ili priču da u njoj uživaju, ili adab da u njemu dobiju čistu i ogoljenu poruku. Kao da se znanje i život moraju razdvojiti, kao da se doživljaj i razmišljanje nikako ne smiju susresti i prožeti“, Karasahan zapravo čini potpuno suprotnu stvar, darujući nam roman u čijoj priči uživamo, ali i koji nas mnogo čemu uči.

Dževad Karasahan, jedan od najistaknutijih bosanskohercegovačkih pisaca, rođen je u Sarajevu. Diplomira u rodnom gradu, a doktorske studije završava u Zagrebu. Predavao je na nekoliko evropskih univerziteta. Debituje sa knjigom „Kraljevske legende“ 1980. godine, nakon koje sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih evropskih priznanja, a dela su mu prevedena na brojne jezike.

Rob do roba i rob iznad roba – eto to smo ti mi, ali je jednome dobro živjeti, drugom je malo manje dobro, i to ti je ona važna razlika koju pametni ljudi gledaju“, ispisuje Karasahan. Oštro sukobljavajući gotovo sve junake romana sa ovom mišlju, on tka pripovest o tri čoveka koji moraju ne samo da se suoče sa rigidnostima društvenim sistema u kojima žive, već i samim prirodama njihovih života. Njihov pogled na svet krajnje je pesimističan, obojen silnim porazima koji neminovno dolaze iz ove suprotstavljenosti, toliko da oni sanjaju krajnje čudnovate stvari: „Mora negdje postojati svijet u kojem je noć naprosto noć i u kojem noć neće biti sigurno obećanje svitanja, mora postojati naprosto zato što ovaj ovakav svijet govori da je zlo jedno od Božijih imena.“ Ipak, taj pogled na svet nije njihov kapric, on je pre svega duboka unutrašnja potreba, način da se život proživi mnogo ispunjenije, čak i ako to donosi gotovo neminovni poraz. Sjajno to Karasahan u ovom romanu obrazlaže: „Pa život čestitog čovjeka i prolazi u tome da riješi jedan problem i tako napravi dva nova. Šta se tu može.“

Naslov: Istočni diwan
Autor: Dževan Karasahan (1953-)
Izdavač: Blum, Beograd, 2019
Strana: 455

Sjaj – Rejven Lejlani

Iako ovo predstavlja svojevrsnu generalizaciju, generacijski sukob koji tinja u današnjici, najviše vidljiv u tzv. kulturi otkazivanja (cancel culture) i sve većoj političkoj korektnosti u umetnosti i javnom prostoru, svakako predstavlja veliku promenu paradigme. Ali tu odmah moramo da napravimo veliku ogradu. Krajnje pogrešno bi bilo čitavu mlađu generaciju označavati kao predstavnike ovakvog pogleda na svet, ali i isto tako govoriti da su starije generacije protiv njega. Ipak, da se vratimo na početak, ovaj oštri sukob predstavlja sasvim sigurno jednu od stvari koje su najaktuelnije u sadašnjici. U srži kulture otkazivanja, ali i pokušaja da se javni prostor „upristoji“ i učini politički korektnijim, svakako stoje plemenite stvari. Divljanje predatora, pogotovo silovatelja i zlostavljača, nikako ne bi smelo da bude nekažnjeno, baš kao što se i brojne greške učinjene u prošlosti – pre svega su to odvratni načini na koje su bile predstavljane rase, narodi i seksualne manjine – nekako moraju ispraviti. Jedini je problem u pristupu rešavanja tog problema. Svojevrsnim ostrakizmom, koji leži u kulturi otkazivanja, problem se ne rešava, naprotiv, on postaje još veći. Na veliku nepravdu se nadovezuje i cenzura koja nikada u istoriji naše civilizacije nikome nije donela dobro. Zabranjivati umetnicima da se bave svojim poslom, ništa manje cenzurisati njihova dela, predstavlja duboko anticivilizacijski čin. Naravno, kritički se odrediti prema njihovim pogrešnim stavovima, čak i zahtevati kaznu ukoliko su njihova dela nanela nekome štetu, sasvim je legitimna stvar. Primera je mnogo, ali pomenućemo samo nekoliko amblematičnih. Podrška fašizmu Ezre Paunda, Knuta Hamsuna i Luja-Ferdinanda Selina je svinjarija, bedastoća za koju su dobrim delom platili cenu, ali vrednost njihovih dela je neupitna. Identičan je slučaj i sa, da uzmemo malo drugačiji primer, Margaret Mičel i njenim čuvenim romanom „Prohujalo sa vihorom“. Iako su brojni stavovi autorke krajnje pogrešni, najviše idealizovanje načina života robovlasnika kojima se anulira ogromno zlo koje su oni učinili prema robovima, književna vrednost ovog romana takođe je neupitna. Još veći problem sa kulturom otkazivanja je rušenje same srži umetnosti. Ukoliko se umetnicima ograničavaju načini pristupu stvarnosti nikako se ne dobija umetničko delo, već jeftina propaganda. Sjajno nam to pokazuje Rejven Lejlani.

Mlada Njujorčanka, junakinja romana „Sjaj“, nalazi se pred velikom životnom prekretnicom. Rad u dečjem odeljenju izrabljivačke izdavačke kuće, problem sa vraćanjem studentskog kredita i hronična besparica, gotovo su ništa prema emotivnom haosu u kom se ona nalazi. Ljubavna afera sa Erikom, znatno starijim kolegom sa posla, inače oženjenim čovekom, donosi joj samo muku. Ona će postati još veća kada junakinja dobije otkaz. Ostavši na ulici, ona suludim spletom okolnosti prihvata ponudu Erikove žene i useljava se u njihov dom, što pokreće niz krajnje čudnih događaja.

Pripovedajući iz prvog lica, Rejven Lejlani čini sjajnu stvar. Na prvom mestu, ona tako direktno daje uvid u unutrašnji svet svoje junakinje – možemo slobodno reći kombinaciju besa, nemoći, ali i prkosa – i u  isto vreme nam pruža uživanje u furioznoj radnji. Ono što je izuzetno bitno, verovatno i najbitnije što se tiče ovoga romana, bespoštedni je odnos prema svetu koji junakinju okružuje. Najvećim delom je to ironija, i to gotovo uvek razjedajuća. Koliko je to predstavljanje rasnog pitanja, o kom autorka bespoštedno govori: „Jer to je prava veština – biti crn, biti uporan, a pritom ne smetati. Ona je upravo takva i stidi se mene što nisam“, ništa manje je to prikaz jedne generacije koja najčešće neuspešno pokušava da pronađe svoj način da ostane nekako zapamćena: „A kada sam sama sa sobom, to je ono što očekujem da mi neko uradi, nemilosrdnim rukama, promišljenim pokretima, da me razmaže po platnu tako da, kada me više ne bude, ostane zapis, dokaz da me je bilo“.

Rejven Lejlani, po mnogima jedno od najvećih imena novije američke proze, rođena je u Njujorku. Pohađa studije engleskog jezika i psihologije, tokom kojih se posvećuje spisateljskom radu. Njen prvi roman „Sjaj“ (2020) pobrao je gotovo jedinstvene pohvale kritike i zadobio veliku čitanost.

Opisujući pokvareni svet korporacija, izrabljivanje radnika i kršenje svih njihovih prava, ništa manje bračne odnose, prepune hipokrizije u pokušaju da se prikrije duboko raspadanje, Rejven Lejlani u romanu „Sjaj“ bespoštedno upire prst na stvarnost koja je okružuje, u isto vreme ne štedeći ni svoju junakinju: „Možda žene iz moje porodice i ne bi trebalo da budu majke. Nije to sud, to je činjenica. Umiru u sopstvenim telima, a sad ja baštinim sve te mrtve delove.“ Baš takav je ovaj roman i u prikazivanju rasnih pitanja, posebno aktuelnih u današnjoj Americi. Ispisujući ovaj roman silovitim jezikom, neretko na granici potpunog incidenta, Rejven Lejlani nam sjajno pokazuje, da se vratimo na početak, zašto su ograničenja toliko loša za umetnost. Suština umetnosti je upravo u neograničenom pristupu pitanjima koja su bolna. Ukoliko je ukrotimo, dobićemo samo šarenu lažu, predstavu stvarnosti ne onakvu kakvu je ona zaista, već onakvu kakvu bismo mi želeli da ona bude. Shvatajući to vrlo dobro Rejven Lejlani ispisuje ovaj odličan roman.

Naslov: Sjaj
Autor: Rejven Lejlani (1990-)
Preveo: Miloš Patrik
Izdavač: Booka, Beograd, 2021
Strana: 207

Noći kuge – Orhan Pamuk

„Sve što je ravno laže! Svaka je istina savijena, samo je vreme krug!“, ispisuje Niče u delu „Tako je govorio Zaratustra“, postavljajući teoriju o večitom vraćanju istog, kasnije razrađenu u njegovim drugim delima. Nju docnije prihvata mnoštvo intelektualca, ništa manje i istoričara. Po ovoj teoriji – razume se, ovo je krajnje pojednostavljivanje – istorija se ne odvija pravolinijskim tokom, nego se događaji, pod tim se pre svega misli na obrasce ponašanja koji izazivaju te događaje, neprestano ponavljaju. Nema boljeg svedoka tome od silnih ratova, pogotovo na ovim prostorima. Mnoštvo potpuno besmislenih smrti, ništa manje užasavajućih stradanja, kako se čini, nisu nas ničemu naučili. Ratovi se, zajedno sa nacionalističkim resantimanima, neprestano ponavljaju, tvoreći užasni svet večitog ponavljanja istog. Ne razlikuje se, ni da uzmemo još jedan primer, pitanje progresa. Skoro svako novo otkriće u istoriji naše civilizacije koje je dovodilo do većih promena načina života u isto vreme je izazivalo oštre društvene sukobe. Ista stvar je i sa politikom. Gotovo da ne postoji vlast – razume se, u manjoj ili višoj meri – koja nije bila kriminalno korumpirana i, opet manje ili više, zločinačka prema svom narodu. Naravno, sve ovo ne znači da progres ne postoji. Naprotiv. Način današnjeg života, kao i brojne slobode i prava koja su izvojevane, nemerljiv je sa prošlim načinima života, čak i ako se pogleda ne tako davna prošlost. Ali, iako taj napredak postoji, ljudski rod neprestano ponavlja iste stvari, neretko potpune greške. Najbolje to možemo videti u današnjem koronarnom vremenu. Ukoliko uporedimo današnje reakcije ljudi u epidemijskom vremenu sa reakcijama ljudi u prošlosti videćemo da velike razlike ne postoje. Naravno, različiti su načini lečenje, pre svega usled napretka medicine, ali ljudski postupci su gotovo nepromenjivi. Koliko nam to pokazuje istorija, podjednako to čini i literatura. Uzmite ako niste – a ako zaista niste, ispravite tu veliku grešku – i pročitajte nekoliko klasičnih dela koja za svoju temu uzimaju velike epidemije. To su pre svega Defoovo delo „Godina kuge“, ali i dobar deo Manconijevih „Verenika“. Ljudska glupost ne samo da nije promenjena, već je i postala još veća. Ne razlikuje se to ni kada čitamo čuvenu Kamijevu „Kugu“ ili Pekićevo „Besnilo“. I ne samo to, Pekić sjajno govori o tome šta je to zapravo priroda epidemije i šta ona čini od nas kroz reči: „A bolest, ako je opasna, kvasac je koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno.“ Sjajno nam to pokazuje i Orhan Pamuk u svom novom delu.

Početak je dvadesetog veka u Osmanskom carstvu. Silni gubici teritorija, ali i politička trvenja i sukobi, obeležavaju poslednje godine carstva. Kao da to nije dovoljno, na ostrvu Minger, koje je pod upravom Osmanlija, izbija velika epidemija kuge. Ne bi li je nekako sprečio, sultan na ostrvo šalje svog glavnog epidemiologa, kao i lekara koji je oženjen njegovom bratanicom. Samo što kuga nije jedina sa kojom ova delegacija mora da se suoči. Odmah po dolasku na ostrvo epidemiolog je ubijen, a političke borbe, najviše za nezavisnost ostrva, pratiće delegaciju uporedo sa širenjem kuge i silnim smrtima.

„Umetnost romana počiva na umeću da priče koje smo sami doživeli ispričamo kao priče drugih, i da priče koje su drugi doživeli napišemo kao svoje sopstvene doživljaje“, ispisuje Orhan Pamuk u ovom romanu. I zaista, on ne samo da uspeva da to učini, već i da napravi sjajni literarni eksperiment. Ostrvo Minger koje Pamuk uzima za mesto radnje uopšte ne postoji. Ono je Pamukova literarna igrarija. Ali u isto vreme, čini se da to je to ostvo mnogo „stvarnije“ od brojnih stvarnih mesta. U čemu je stvar? Upotrebljavajući brojne istorijske podatke o poslednjim godinama Osmanskog carstva, Pamuk ih koristi tako što pravi priču o zamišljenom, a u stvari itekako realnom ostvu. To preplitanje istorije i fikcije je i jedna od najvećih draži ovog izuzetnog romana.

Orhan Pamuk, jedan od najistaknutijih savremenih svetskih književnih stvaralaca, rođen je u Istanbulu. Po želji roditelja upisuje studije arhitekture, ali ih brzo napušta i posvećuje se književnom radu. Debituje sa romanom „Dževdet-beg i njegovi sinovi“, nakon kog sledi niz romana, knjiga priča i memoarskih dela. Oštri je kritičar sadašnjeg turskog režima, a čak je i sudski gonjen zato što je govorio o genocidu nad Jermenima. Za svoj književni rad je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2005. godine. Sva njegova dela su objavljena na srpskom jeziku u izdanju „Geopoetike“.

„Nijedan upravnik, guverner, majstor, bogataš, niko u stvari ne želi karantin. Niko ne želi da iz čista mira prihvati da je kraj starom dobrom životu i da čak može umreti. Štaviše, opire se dokazima koji mu remete mir, poriče smrt i ljuti se na preminule“, ispisuje Orhan Pamuk u ovom delu, opisujući kako je jedna velika epidemija izgledala na početku dvadesetog veka. A to je, bez preterivanja, isto kao i u današnjici. Nesposobnost političara, krajnje pogrešne odluke („Kao da se epidemija može ugasiti srazmerno onoliko brzo koliko mi mnogo zabrana postavimo“), bujanje nesuvislih teorija zavera, protivljenje medicinskim merama i tretmanima, manipulativnost populista koja dovodi do pomora, sve je to – najkraće – opis kako je izgledala kuga nekada izgledala. Čitav jedan vek kasnije izgleda da se ništa nije promenilo. Niče je, da se vratimo na početak, bio u pravu. Ono što je fascinantno, Pamuk je ovu knjigu napisao pre izbijanja sadašnje pandemije, ni ne sluteći da će ono što piše uskoro i uživo videti. Rezultat je ovaj veličanstveni roman, verovatno najbolji u Pamukovoj karijeri otkako je dobio Nobelovu nagradu, izuzetno svedočenje o nepromenjivosti naših karaktera. A jedna od tih nepromenjivosti je i bujanje nacionalizma, koje Pamuk nenadmašno predstavlja u ovom izuzetnom romanu: „(…) dvehiljaditih godina, kada su konačno preživele imperije i kolonije ostale u dalekoj prošlosti, biti ’nacionalista’ pretvorilo se u svojstvo koje se koristi za sticanje ugleda za one koji odobravaju samo ono što država kaže, za one koji nemaju drugih namera osim da se ulizuju vlastima i za one koji nemaju hrabrosti da kritikuju vladu. U vreme kolage komandanta Kamila prema kome osećamo divljenje, međutim, nacionalizam je bio svojstvo vredno poštovanja i pripisivano patriotama koji su ustajali protiv kolonizatora i koji su s barjakom u ruci hrabro i herojski jurišali na njihove mašinske puške koje nikada nisu prestajale da pucaju.

Naslov: Noći kuge
Autor: Orhan Pamuk (1952-)
Prevela: Mirjana Marinković
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2021
Strana: 581