Tragedija jednog naroda – Momčilo Đorgović

Da je moguće biti optimista, to je sigurno. Optimista i pametan čovek, to je već diskutabilno. I pre nego što u besu batalite čitanje ovog teksta, ovo se ne odnosi na „filozofiju svakodnevnog života“, kako je nazivaju moderni gurui i ostali propovednici. Ne, tema nisu vaši životni svetonazori i surogati kojima popunjavate duboku egzistencijalnu prazninu. U pitanju su one naizgled velike i dosadne teme. Politika i istorija. One od kojih ste davno digli ruke, shvatajući da ulaskom u kaljugu čovek ne samo da nema šansu da je očisti i preobrazi u, ajde da budemo malo banalni, cvetnu livadu, već će jedino moći da izađe iz nje okaljan. I to je osnovni problem sa bavljenjem politikom, a sledstveno tome i istorijom. I da budemo načisto, ne postoji istorija bez politike, kao ni politika bez istorije. Ali da nastavimo. Ideali, ta silna stremljenja ka boljem, lepšem i svetlijem, završavaju se na dva načina. Prvi je gorko razočarenje, a drugo pretvaranje u ono protiv čega se borimo. I to je jedino razrešenje u kom god vremenu živeli. Pogotovo danas. Zavarani razvojem, tim silnim tehnološkim inovacijama, mi gajimo iluziju da će on dovesti i do mentalnog razvoja. Hoće đavola. Čovekova suština ostaje ista, porivi se ne menjaju, i jedino je moguće do određene granice kultivisati ljudske nagone kako bi se život učinio snošljivijim. Istorija je, kao i život, po Ničeu „večno vraćanje istog“. Tu ideju razrađuje Orvel: „Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“ I baš zbog toga je bitno znati svoju prošlost. Ako ni zbog čega drugog onda barem da ne ispadnemo budale. Prosto da ne dopustimo da ponavljamo iste greške, još tačnije da ne budemo prevareni na isti način. Ali i to je veliki problem. Verzija istorije koja nam se nudi ušećerena je slika pada. Narativ o divnim prošlim vremenima, pretvoren u nacionalne mitove, anestezija je od svakodnevnice. Način da se preko prošlosti kontroliše sadašnjost i tako stvori budućnost. Stoga su od velikog značaja otrežnjujuće knjige, one koje istinu sasipaju u lice bez obzira koliko ta istina bila bolna i teška.
U knjizi „Tragedija jednog naroda“ sabrani su članci koje je vrsni beogradski novinar Momčilo Đorgović objavljivao kao seriju tekstova preko dve godine. Njihove teme su najčešće memoari i zapisi srpskih političara, intelektualaca, ali i direktnih svedoka i učesnika značajnih događaja naše istorije. Posebna draž je u tome što su to zapisi potpuno, neretko i namerno, zaboravljenih ljudi. Tako ćete u ovoj knjizi moći da se upoznate sa zapisima Nikole Krstića, Branka Lazarevića, Pere Todorovića, Džona Rida… S druge stane, čekaju vas zanimljive interpretacije poznatih biografija kao vodič kroz mučnu istoriju, a sve preko života Miloša Obrenovića, Gavrila Principa, Milovana Đilasa, kao i Gintera Grasa, Žoze Saramaga, Vinstona Čerčila…
U čemu je vrednost ove knjige? Na prvom mestu to je erudicija autora kojoj se ne može pronaći pandan u modernoj srpskoj žurnalistici. Već naviknutim čitaocima na grozotu srpskog novinarstva i publicistike, ova knjiga će predstavljati pravo iznenađenje, i to pozitivno. Autorov sjajan stil, pitak i lak za čitanje a opet prepun silnih račvanja i digresija, sjedinjen je sa pomnim proučavanjem građe i ogromnim piščevim trudom. Još bitnija je istinoljubivost koja ima otrežnjujuće dejstvo. Kao ilustraciju dovoljno je navesti samo ove rečenice: „Ulepšava se tamo gde bi trebalo da se suočava sa poharama državnog budžeta. Proizvodi veličanstvenost, tamo gde bi trebalo da se ogole greške i neznanja. (…) Sirotinjski i zaostali život se kompenzuje ‘velikom’ istorijom ‘napaćenog i ugroženog naroda’. Pakao su uvek neki drugi, bili smo poraženi zbog grešaka drugih, inače bismo uvek pobeđivali.“
Jedan od vodećih srpskih novinara i publicista, Momčilo Đorgović, rođen je 1949. godine. Pisao je za Drugi i Treći program „Radio Beograda“, „Borbu“ i „Danas“. Sa Slavkom Ćuruvijom je bio osnivač i urednik „Nedeljnog telegrafa“. Njegova prva knjiga „Vernik i heretik“ o Milovanu Đilasu izazvala je veliku buru u tadašnjoj javnosti. Objavio je još roman „Srpski valcer“, romansiranu verziju političke istorije Srbije od kneza Mihaila do danas, kao i političku studiju u dramskom obliku „Uspon i pad Titove Jugoslavije i Rankovića na Brionima“.
„Jedni kopaju da bi otkrili skrivenu istoriju i shvatili zašto smo izolovani na pučini, a nismo u društvu na kontinentu. Drugi kopaju pod parolom ‘Napred! U prošlost!’ i pokušavaju da restauriraju sistem vrednosti od pre sto godina.“, Momčilo Đorgović piše u ovoj knjizi. Sasvim je sigurno da on pripada ovoj prvoj grupi. Iako nam se možda neki autorovi politički stavovi neće svideti, to je već stvar ličnog sentimenta i izbora, Đorgovićevo otkrivanje skrivene istorije je dragocen dar. Mi čitajući ovu knjigu o našoj prošlosti saznajemo da se na ovom, možemo slobodno reći prokletom, parčetu zemlju vekovima ništa ne menja. Isti sistem vrednosti, odnosno izostanak svih vrednosti, političke borbe koje su dimna zavesa za lopovluk i korupciju, opšta nesposobnost i nerazumevanje sveta oko sebe koje zadobija epohalne razmere, sve je to zaključak posle čitanja ove knjige. Pa zašto je čitati? Najpre zato da shvatimo da istorija nije šarena laža. U njoj nije bilo ništa bolje nego što je danas. Da smo bili isti pre sto godina, i da ćemo biti isti takvi u budućnosti. A to je zapravo tragedija jednog naroda.

Naslov: Tragedija jednog naroda
Autor: Momčilo Đorgović (1949-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2016
Strana: 603