Barbara Kingsolver – Demon Koperfild

Објављено 21. децембра 2023. од стране admin

„Da li je to zato što neoliberalni recept ne funkcioniše? Zato što ne donosi prosperitet za srednju klasu i siromašne, za koji su se pretvarali da će doneti? Kad taj model propadne, treba naći neko drugo objašnjenje zašto je propao. Treba naći druge krivce. A to mogu biti radnici migranti iz Meksika, Kina, islam… Možete pronaći mnogo ljudi koje ćete moći da okrivite za vaš problem, ali, na kraju, to problem neće rešiti“, rekao je svetski poznati ekonomista Toma Piketi prilikom nedavne posete Srbije. Ako izuzmemo ekološku katastrofu koja nam svima visi nad glavama, o kojoj smo pisali na ovom mestu povodom još jednog romana Barbare Kingsolver, ali i sulude ratove koji nemilice odnose mnoštvo ljudskih života, najurgentniji problem današnjeg sveta je ogromna disproporcija u bogatstvu velikog broja ljudi. Da su te dve stvari u direktnoj vezi, najbolje će nam pokazati podatak da deset najbogatijih ljudi sveta trenutno poseduje oko 1,44 biliona dolara, ili nama još bliže, ako nam te brojke ikako mogu biti bliske, 1.440 milijardi dolara. Primera radi, ovogodišnji budžet Srbije iznosi oko 12,9 milijardi, što bi značilo da je to manje od jednog posto, zapravo oko 0,8 posto bogatstva koje poseduje samo deset ljudi. Ili još jedan primer, sto najbogatijih ljudi na prostoru bivše Jugoslavije trenutno poseduje bogatstvo od oko 69 milijardi evra. Dakle, sto ljudi poseduje pet godišnjih budžeta čitave jedne države. U isto vreme, da se vratimo na početne podatke, u današnjem svetu je, po procenama Ujedinjenih nacija, oko 860 miliona ljudi primorano da živi ispod granice apsolutnog siromaštva, raspolažući sa manje od 1,9 dolara dnevno. Ni u Srbiji nije ništa bolja situacija. U apsolutnom siromaštvu živi oko 6 posto stanovništva, a 21 posto na granici siromaštva, kako pokazuju zvanični podaci državnog statističkog zavoda. Uporedite te statističke podatke sa novcem koji najbogatiji poseduju i doći ćete do zapanjujućih podataka o nejednakosti koja vlada. Svi ovi podaci postaju još strašniji kada se uzme u obzir činjenica da u današnjem svetu, uključujući tu i Srbiju, ne postoji dovoljno jaka politička sila, čak ni društveni pokret, koji bi se borio protiv ovakvog stanja stvari. Zapravo, suština današnje politike iscrpljuje se u halabuci, pa se „krivci“ za nimalo dobro stanje naše planete pronalaze u drugim nacijama, doseljenicima, tajnim centrima moći, ženama koje se bore za svoja prava, LGBT osobama, političkoj korektnosti… Zapravo, kako je to izrazio Toma Piketi, neprestano se pronalaze krivci koji to zapravo nisu kako bi se prikrilo stvarno stanje dobrog dela sadašnje svetske populacije. Izuzetan roman o tim novim „poniženim i uvređenim“ napisala je Barbara Kingsolver.

Na obroncima Apalačkih planina na istoku Sjedinjenih Američkih Država, u malenom gradiću uglavnom naseljenom poljoprivrednicima, rađa se Demon Koperfild. Oca nikada neće upoznati, a odrasta sa majkom, tinejdžerkom koja mora da se izbori ne samo sa siromaštvom već i narkomanijom. Njena smrt je prekretnica. Ostavši siroče, Demon započinje put po hraniteljskim porodicama. Prateći njegove godine odrastanja, Barbara Kingsolver u ovom romanu predstavlja zanemareni i potpuno zaboravljeni svet Amerike.

Iako je žanrovska odrednica ove knjige svakako bildungsroman, i to u najboljem smislu ove književne vrste, on je u isto vreme nastavak svojevrsne tradicije socijalno angažovanog romana. Polazeći stopama Džeka Londona, Luisa Sinklera, Apdajka, posebno Snajnbeka, autorka stvara snažan roman o najpotlačenijim društvenim slojevima. Najveći uzor je svakako Dikens, od kog „pozajmljuje“ ne samo ime junaka, već dobrim delom i osnov za fabulu, baš kao i način pripovedanja. Izbor da tu uzbudljivu priču ispriča sam junak u prvom licu knjizi donosi autentičnost, ali i daje dodatnu vrednost knjizi.

Barbara Kingsolver je rođena u Kentakiju. Detinjstvo provodi u Kongu, gde joj je otac službovao kao lekar, što će kasnije postati jedna od njenih dominantnih književnih tema. Završila je studije biologije i radila kao naučni istraživač. Počinje da piše krajem osamdesetih. Međunarodnu slavu joj donosi roman „Biblija otrovne masline“ koji je doživeo milionske tiraže, ali i dobio sjajne kritike. Do sada je napisala devet romana (na srpskom su objavljeni „Biblija otrovne masline“, „Lakuna“, „Bujno leto“ i „Bez zaklona“), nekoliko knjiga eseja i naučno-popularnih studija, kao i jednu zbirku poezije. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća američka i internacionalna književna priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada za ovaj roman.

„Da li je iko ikada želeo da budem srećan, to bi me iznenadilo. Možda mama, dok god se to nije kosilo s njenim nastojanjima. Ljudi samo to žele, da se uklopiš u njihova nastojanja“, ovako junak romana pripoveda o svom okruženju. Svet duboko potlačenih, siromašnih i unesrećenih ljudi ustrojen je tako da se pomisao o nečem drugačijem posmatra ne samo kao jeres, već i kao nešto što treba onemogućiti. Krivaca za takav svet nema, on se mora istrpeti, a ako se već mržnja treba iskazati, onda je to najbolje na onim nemoćnijim od sebe. Nikako ne na onima koji vas tlače. Pripovedajući o jednom osetljivom i talentovanom dečaku koji je ubačen u grotlo takvog nakaznog sveta, Barbara Kingsolver stvara upečatljivu sliku današnjih najpotlačenijih slojeva, snažno ispripovedanu, toliko da vas silina ukazivanja na nepravde i zla današnjeg sveta nemilice udara. Drugačije nije ni moguće, kako sama autorka u ovom sjajnom romanu ispisuje: „Brđani, seljani i ratari, nema nas nigde pod milim bogom. To je situacija, biti nevidljiv. Možeš doći dotle da moraš da proizvodiš najveću moguću halabuku samo kako bi video jesi li i dalje živ.“

Naslov: Demon Koperfild
Autor: Barbara Kingsolver (1955-)
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2023
Strana: 614

Pročitajte i prikaze romana „Bujno leto“ i „Bez zaklona“ Barbare Kingsolver

Franja Petrinović – Napokon

Објављено 8. децембра 2023. од стране admin

„A više ništa, u tim izanđalim i izbledelim godinama koje tako brzo dođu, više ništa nije mogao, ama baš ništa, da predvidi, zaista nije više mogao kao nekad da predoseti promenu vremenskih prilika, izborne rezultate, nenadanu posetu komšija, dolazak ćerke. (…) A možda je zaista te godine očekivao, iako podozriv prema čudima, nada ga nije napuštala, povratak neke moguće predvidljivosti. Da će se sve oko njega vratiti u razdoblje jasnoće, u ono vreme očekivanog i predvidivog. Ali ta nada u povratak onog jučerašnjeg, poznatog i predvidivog, ipak mu nikako nije pomagala da na neki način izgradi svoje sutra“, ispisuje Franja Petrinović u knjizi „Napokon“, otkrivajući ne samo jedan od njenih slojeva, već i jedno od veoma bitnih pitanja današnjice. Iako je međugeneracijski jaz neprestani pratilac ljudske civilizacije – to možemo dobrim delom videti i u umetnosti – čini se da on nikada nije bio izraženije nego danas. Na prvom mestu je to promena poimanja stvarnosti. U samo nekoliko decenija – sada se to neretko dešava i u godinama, čak i mesecima – tehnološki razvoj u potpunosti menja paradigmu življenja. Tako, recimo, najmlađe generacije, kolokvijalno nazvane generacija Z, žive u svetu u kom je virtuelna stvarnost toliko izmešana sa realnošću da se ta granica neretko gubi. Još bitnije, najmlađa generacija je rođena u svetu u kom je ta tehnologija datost. Slična, iako ne ista situacija je sa generacijom Y, rođenom tokom osamdesetih, koja je savremenu tehnologiju prihvatila kao deo života, ali ipak sa sećanjem na analogno doba. I naposletku dolazi generacija bejbi bumera koja je rođena ali i životno izgrađena u potpuno analognom dobu. I ne samo njemu. Život u potpuno drugačijem društvenom, političkom, naposletku i potpuno drugačijem ekonomskom sistemu suočio se sa neretko užasavajućom tranzicijom početkom devedesetih, čiji se repovi vuku i do današnjice. Da sve bude još komplikovanije – baš kao i uvek u životu – zahvaljujući izbornoj volji, koliko i svetonazorima upravo te generacije došlo je do tranzicije čije su oni sami najveće žrtve, ali posredno i njihovi potomci. Tako se, da napokon dođemo do poente, ustalilo međugeneracijsko neslaganje, najviše oličeno u pozivanju generacije bejbi bumera na svetlu prošlost u kojoj se „znao neki red“ ali i neretko krajnje nerazumevanje stvarnosti u kojoj danas se živi, ponajviše prepleta digitalnog i realnog. Tu je, naravno, i komponenta starosti, koliko fizičkog propadanja, još više zbrajanja konačnog računa. O tom fenomenu, ali ne samo o njemu, o čemu će još biti reči, Franja Petrinović je napisao sjajnu knjigu.

Sabravši u ovoj knjizi preko dvadeset priča o sudbinama ljudi u starosti, ili pak na samoj granici poznih godina, Franja Petrinović nam predstavlja sudbinu gotovo cele jedne generacije. Opterećeni vremenom koji neretko ne uspevaju da razumeju do kraja, još više neuspesima, bolestima i siromaštvom, junaci Franje Petrinović prave zbir svojih života.

„A ulice? Okupirane užurbanim mobilnim zevzecima i kalkulantima, glasnicima tričarija i tračarija, improvizovanim i na brzaka sklepanim terasama za usputni i prekopotrebni odmor dokoličara i gradskih lelemuda pristiglih ko zna odakle. (…) Zagušene i zagađene crnim mafijaškim džipovima nalik na oklopna borbena vozila i tek po kojim preživelim drvetom koje je pognulo krošnju u strahu od neke izvesne konačnosti“, ovako Franja Petrinović opisuje svet u kom obitavaju njegovi junaci. Tu grozomornu stvarnost on predstavlja kroz savršeno napisane rečenice bez gotovo ičeg suvišnog, ali i kroz suverenu naraciju koja čitaocima pruža samo životnu esenciju. Kao retko ko u našoj literaturi, pogotovo savremenoj, Franja Petrinović pokazuje neverovatno stilsko umeće, ali i snagu da u samo nekoliko redaka predstavi u potpunosti ljudske sudbine.

Franja Petrinović je studirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je više romana i knjiga priča i eseja, među kojima se ističu „Almaški kružoci lečenih mesečara“, „Popravljač ogledala“, Konačni izveštaji o ravnoteži“… Za svoje stvaralaštvo je dobio niz priznanja. Bio je urednik časopisa „Polja”, novinar kulturne rubrike lista „Dnevnik“ i urednik u izdavačkom preduzeću Stilos. Trenutno uređuju ediciju Prva knjiga Matice srpske.

„Kao i mnogo toga, sada kaže, u toj njihovoj privremenoj, zauvek nestaloj zemlji, da, spremna je sada da potvrdi, taj čitav naš život beše obmana. Ali to ne može da bude tako, to nikako nije moguće. Život je život, a ne obmana“, ovako jedna junakinja knjige pravi ne samo rezime svog života, već i vremena u kom je živela. Uostalom, kako to čine i gotovo svi junaci ove knjige. Preživljenost prošlog vremena, nerazumevanje sadašnjeg, neretko i sukob usled baš tog nerazumevanja – usudi su sa kojima oni moraju da se suoče. U isto vreme, Franja Petrinović radi još bitniju stvar postavljajući pitanje da li je sve to zapravo tako. I da li stvarno vreme može toliko da uništi ljude ili je to ipak dobrim delom, ako ne i najvećim, posledica životnih grešaka, možda čak i usud, svojevrsni obrazac koji je doveo do neizbežnog poraza. Naposletku i shvatanja do kog skoro svi junaci ove izuzetne knjige dolaze: „Ponekad, u predvečerje, osećao bi da je protraćio svoj život i svoje vreme, svoje staro vreme, i da je trebalo živeti drugačije, mnogo drugačije, zaista drugačije, odistinski drugačije.“

Naslov: Napokon
Autor: Franja Petrinović (1957-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 144

Slobodan Šnajder – Anđeo nestajanja

Објављено 4. новембра 2023. од стране admin

Odnos vlasti svih država nastalih na pepelu Jugoslavije prema narodnooslobodilačkoj borbi, i uopšte antifašizmu, najbolje se video tokom nedavnog obeležavanja godišnjice bitke na Sutjesci. Čak ni niži ešalon državnih službenika nije našao za shodno da se pojavi na obeležavanju osamdesetogodišnjice jedne od najčuvenijih bitaka u Drugom svetskom ratu. Što je, zapravo, sjajna stvar. Najpre se tako u potpunosti ogoljava odnos prema antifašističkoj borbi, ali se i, ništa manje, izbegava da ovi nepomenici svojim prisustvom i glupavim govorima upropaste ceremoniju. Ali da se vratimo na stvar. Koliko je antifašizam samo deklarativna i, kada se političari sete, puka ceremonijalna stvar, još više će nam pokazati odnos prema proslavi oslobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu. Naglo reaktivirana pre nekoliko godina, i to od strane onih koji su političku karijeru izgradili na dijametralno suprotnim ideološkim i životnim svetonazorima, proslava oslobođenja Beograda je pretvorena u način kako da se dodvori sadašnjem ruskom političkom rukovodstvu. Tako je jedne godine tragikomično pomeren datum proslave godišnjice kako bi se prilagodio planovima Rusa. Kako njih nema poslednjih godina, tako je i proslava oslobođenja Beograda ponovo gurnuta u zapećak, postajući poligon za izražavanje stavova najopskurnijih pristalica militarizma sadašnjeg ruskog rukovodstva. Taj užas je prošlog meseca postao najvidljiviji u odluci kragujevačkih vlasti da se tradicionalni školski čas u Šumaricama skrati na pola sata, valjda kako bi se lakše uklopio u raspored funkcionera. Na sreću, posle negodovanja javnosti, odluka je povučena. Ovo je samo jedan od nekoliko primera kakav je odnos državnih vlasti prema narodnooslobilačkoj borbi, i to u Srbiji. U Hrvatskoj je on ništa bolji, možda čak i gori zbog bujanja neoustaštva. Na nesreću ni u opštoj populaciji to stanovište nije ništa bolje, pogotovo kod mlađih generacija. Partizani se tretiraju kao fanatizovani ludaci koji su odmah po završetku rata poubijali stotine hiljade nevinih i potpuno poštenih ljudi (da ovo nije preterivanje, pokazuje nam to što ove brojeve zaista pojedini izgovaraju, pa čak i istoričari koji su bili u vladinim komisijama za popis posleratnih žrtava, da bi u njih upisivali ne samo otvorene kolaboracioniste, već i nemačke zločince), da bi odmah zatim oteli njihovu imovinu i odveli zemlju u potpunu propast decenijama kasnije. Da skratimo celu stvar, partizanska borba posmatra se kao zanos lunatika koje se poveli krajnje pokvareni ljudi donoseći samo propast. Koliko to zapravo nije istina najbolje nam pokazuje Slobodan Šnajder u romanu „Anđeo nestajanja“.

U središtu novog Šnajderovog romana nalazi se sudbina jedne zagrebačke dvospratnice na Ilici. Prateći njenu istoriju na početku romana, Šnajder nas vodi do centralnog lika, devojke Anđe Berilo. Opisujući njen predratni život služavke, ali i prve ljubavne zanose koji se poklapaju sa izbijanjem Drugog svetskog rata, Slobodan Šnajder nas suočava sa užasima ustaške vlasti. Tako pred nama defiluju nacističke i ustaške jedinice koje u smrt odvode brojne ljude, ali se pojavljuju i njihovi protivnici. Pre svega partizanski ilegalci. Upravo sa jednim ilegalcem Anđa otpočinje ljubavnu vezu koja će brzo biti prekinuta. Ona odlazi u šumu, iz koje će se vratiti u Zagreb na kraju rata. Samo što to više nije isti grad. Ali ni Anđa nije ista.

Napisan na krajnje specifičan način, onako kako smo to od Šnajdera i navikli, roman „Anđeo nestajanja“ donosi svojevrsnu polifoniju pripovedačkih glasova, ali i niz ništa manje originalnih narativnih tehnika. Tako su hroničari nekoliko decenija zagrebačke istorije jedna kuća, duh mrtvog deteta, ali i pripovedač iz trećeg lica. Da sve bude još zanimljivije, tu je i obilje arhivskih dokumenata, korespodencije, čak i tvitova. U rukama nekog manje veštog pisca ovo bi se pretvorilo u pravu katastrofu, ali u slučaju Slobodana Šnajdera to nimalo nije slučaj. Vešto gradeći polifonu priču, on u isto vreme tka izuzetnu pripovest o sudbini jedne žene, ali i o životu jednoga grada. Ništa manje i o zlim vremenima i još gorim vođama: „Općenito, važni ljudi rijetko se daju viđati. Jedino na markama. Ali za to moraju prije osvojiti poštu.“

Slobodan Šnajder, jedan od najistaknutijih savremenih hrvatskih književnih stvaralaca, rođen je u Zagrebu. Nakon studija filozofije i anglistike posvećuje se novinarskom i književnom radu. Do sada je objavio nekoliko knjiga proze i eseja. Njegove drame su izvođene na brojnim scenama. Proslavila ga je predstava „Hrvatski Faust“ koja je pored brojnih pohvala doživela i ništa manje napade zbog predstavljanja nimalo prijatne slike zagrebačkog života tokom Drugog svetskog rata. Za roman „Doba mjedi“ dobio je niz regionalnih priznanja, a ova knjiga je prevedena na više od deset evropskih jezika.

„Toliko toga stane u jedan život! Nešto se mora i zaboraviti, da bi se u život dalje moglo trpati. Revolucija, prava, ima samo jedan valjani razlog a taj je sloboda. Jedino taj razlog može opravdati nasilje koje smatram nužnim“, ovako Anđa Berilo piše u pismu Titu. Da sve bude još zanimljivije, i u neku ruku tragičnije, sama Anđa Berilo je žrtva postrevolucionarnog nasilja. Patnja na Golom otoku, bez ijednog jedinog razumnog razloga, čak i prilični otklon nove nomenklature od Anđe, i to samo zato što se nije prilagodila novom svetu, krajnje je slikovita predstava izdaje revolucionarnih detalja. I tu verovatno dolazimo do jedne od srži ovog romana. Opisujući sudbinu jedne partizanke, Slobodan Šnajder zapravo opisuje one koji su izneli narodnooslobodilačku borbu. Bili su to obični ljudi, idealisti, oni koji su mnogo toga žrtvovali i još više propatili. Opisujući jednu istinsku heroinu, ali i manje poznatu prošlost Zagreba koja se neretko skriva, Šnajder ispisuje izuzetno književno delo. Priču o borbu za slobodu, ali i o porazu te slobode, koji je itekako vidljiv u današnjici: „A razgovor neslobodnih ljudi ima samo jednu važnu temu: slobodu.“

Naslov: Anđeo nestajanja
Autor: Slobodan Šnajder (1948-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 445

Pročitajte i prikaz Šnajderovog romana „Doba mjedi“

Džordž Sonders – Linkoln u bardu

Објављено 19. октобра 2023. од стране admin

Nedavni štrajk holivudskih scenarista za veća primanja, ali i za pravno regulisanje korišćenja veštačke inteligencije još jednom je u žižu javnosti vratio pitanje ove tehnologije. Podjednaki doprinos obnovi zanimanja za ovu temu dali su i američki pisci – među kojima su Džonatan Frenzen, Margaret Atvud i brojni drugi – koji su tužili kompaniju OpenAI za zloupotrebu njihovog intelektualnog rada. Šta se dogodilo? Jednostavno, ova kompanija je bespravno iskoristila brojne knjige koje je bez dozvole ubacila u svoju bazu, poboljšavajući tako „performanse“ veštačke inteligencije, uostalom kako je učinila i sa silnim podacima koji se nalaze na internetu. Zapravo, i tu polako dolazimo do poente gledano iz jednog ugla, poslednja „inkarnacija“ veštačke inteligencije ništa je drugo do krajnje usavršeni tehnički sistem za plagiranje. Bez dubljeg istraživanja i mogućnosti provere podataka – o tome će se uveriti svako ko pokuša da malo dublje zagrebe po OpenAi-u – ali i bez nekog velikog talenta za pisanje i konverzaciju, veštačka inteligencija ne samo da ne predstavlja veliku opasnost za umetnost i nauku, već i svojevrsni promašaj. Kao jedini rezultat, uz ogradu da pričamo o sadašnjoj opštedostupnoj veštačkoj inteligenciji, dobijaju se ne nešto preterano smislene i loše napisane interpretacije podataka dostupnih na internetu. Naravno, sve ovo važi ukoliko govorimo o vrhunskim umetničkim i naučnim radovima. Za pisanje školskih radova, konvencionalni grafički dizajn ili marketinške kampanja, današnja veštačka inteligencija je gotovo savršena. To nam je sjajno pokazalo i nedavno otpuštanje britanskih tabloidnih novinara koji su zamenjeni veštačkom inteligencijom. Sve to svakako izaziva veliko pitanje koje će sve profesije i koliki broj ljudi ostati bez radnih mesta, verovatno su to brojke od nekoliko desetina hiljada, ali gledano sa čisto umetničke i naučne strane AI je zasada samo glupavi plagijator. I tu polako dolazimo do naše teme. Iako je u poslednjim godinama javnosti najpoznatija borba protiv naučnih plagijatora, ona je predmet rasprava u književnosti već dugo. Kolika je zapravo sloboda književnika prilikom prikupljanja podataka, a još više njihova upotreba? To pitanje predstavlja veliki kamen spoticanja, ali neretko je i sredstvo da se nečije stvaralaštvo napadne. Dovoljno je da se prisetimo afere oko „Grobnice za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša. Sasvim sigurno je najdalje u ispitivanju ove granice otišao Džordž Sonders.

U jeku najvećih borbi u Američkom građanskom ratu oboleo je Vili, sin američkog predsednika Abrahama Linkolna. Prateći njegove poslednje dane na ovom svetu, ali i njegov prelazak u svojevrsni međusvet, bardo, gde obitavaju duše umrlih koje još uvek nisu pronašle svoj mir, Džordž Sanders predstavlja jednu od najmonumentalnijih slika Američkog građanskog rata i sveta koji se nalazi u previranju.

„Čoveka udara ko grom saznanje da se tako grub prekid dogodio u svetu koji je prethodno delovao dobronameran. Velika ljubav izrodila se iz ništavila; sada je njen izvor poništen, a ta ljubav, koja čezne i pati, postaje najstrašnija muka koja se može zamisliti“, ovako Sanders opisuje uticaj smrti, pogotovo smrti deteta. Tu grozomornu Linkolnovu tugu on nam daje ne kroz uranjanje u njegovu nutrinu, već kroz svedočenje nekoliko desetina naratora, ali i kroz obilje arhivskih izvora. Tako se kroz ovu izuzetnu knjigu prepliću desetine novinskih citata, odlomaka iz memoarskih knjiga, ali i svedočenja izmišljenih ljudi. Zapravo, što je i najveća draž ove knjige, dobar deo novinskih isečaka i memoarskih zapisa je, takođe, Sondersova imaginacija, izvedena toliko vešto da je gotovo nemoguće razlitičiti šta je stvarno, a šta izmišljeno.

Džordž Sonders predstavlja jedno od najvećih imena savremene američke književnosti. Posle završenih studija radi kao pisac tehničke dokumentacije u jednoj firmi. Kako je sam rekao, upravo ovo iskustvo izvitoperenog jezika ga je nateralo da pokuša da pronađe nove jezičke forme. Debituje 1996. godine sa zbirkom priča „CivilWarLand in Bad Decline“. Književnu slavu i mnoštvo priznanja mu donosi zbirka priča „Deseti decembar“. Dobitnik je Bukerove nagrade za roman „Linkoln u bardu“. Predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Sirakuza.

„A ipak: imao sam svoje trenutke. Svoje slobodne, neprekinute, privatne trenutke. Mada, neobično je: uspomene na te trenutke me najviše more. To jeste, misao – da su drugima čitavi životi bili sačinjeni od takvih trenutaka“, ovako Sonders predstavlja žaljenje jednog roba. I tu polako dolazimo do suštine ove izuzetne knjige. Iako samo naizgled u središtu ima sudbinu Abrahama Linkolna, ona je zapravo priča o prelomnom trenutku američke istorije, i to ugla svih njenih društvenih slojeva – od američkog predsednika, preko sveštenika, belih suprematista, abolicionista, pa sve do robova i potlačenih grupa (žene, LGBT populacija). Sonders je stvorio izuzetnu galeriju likova, i to primenjujući krajnje nekonvencionalnu književnu tehniku koja briše granicu između fikcije i dokumentarnosti. Rezultat je istinsko remek-delo, jedan od najboljih romana našeg doba, i to roman koji pokušava da razgrne koprene tuge: „Njegove misli skretale su u tugu; ka činjenici da je svet pun tuge; da svako živi pod teretom svoje tuge; da svi pate; da koji god put čovek izabrao u životu; valja se podsetiti da svi patimo (niko nije zadovoljan; svi su se ogrešili, svi su ignorisani, previđeni, neshvaćeni) i stoga svako mora činiti šta može da uveseli one s kojima dolazi u dodir (…)“

Naslov: Linkoln u bardu
Autor: Džordž Sonders (1958)
Prevela: Lucy Stevens
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2019
Strana: 356

Pročitajte i prikaz Sondersove knjige „Deseti decembar“

Emanuel Karer – Carstvo

Објављено 22. септембра 2023. од стране admin

„Ipak, ljudi veruju. Mnogo ljudi u to veruje. Kada odlaze u crkvu, recituju Credo, čija je svaka rečenica uvreda za zdrav razum, a recituju ga na francuskom, jeziku za koji se pretpostavlja da ga razumeju. Moj otac, koji me je nedeljom vodio na misu dok sam bio mali, žalio je što više misu nisu na latinskom, ne samo zato što je bio staromodan nego i zato, sećam se njegovih reči, ’što na latinskom ne bismo bilo svesni koliko je to glupo’“, ispisuje Emanuel Karer u ovoj knjizi. Jedna od odlika savremenog sveta – pokušaja da se održi svojevrsni status kvo sekularnog društva, pogotovo u evropskim zemljama – prihvatanje je nekakvog ubeđenja o nepovredivosti religioznih shvatanja. Tako se zarad očuvanja mira u kući religijska osećanja prihvataju kao datost, a rasprave o njima, da se ne priča tek o oponiranju, posmatraju ne samo kao prekršaj pravila dobrog vaspitanja već i kao svojevrsni zločin. Tako su, da uzmemo samo ovaj primer, liberalni sekularisti zajedno sa krajnje religioznim ljudima, uključujući tu sve konfesije, gotovo likovali, ili barem opravdavali, što se zapravo svodi na isto, prošlogodišnji, na sreću, neuspešni atentat na Salmana Ruždija u Americi. Šta je to Ruždi pisao, da li je on zapravo bogohulnik ili pre kritičar izvitoperenja religijske misli kod islamskih poglavara, sasvim je nebitna stvar. On je bogohulnik. Ista stvar – mada znatno drugačija – bila je u slučaju ubilačkog napada na redakciju „Šarlija ebdoa“. Religija ne sme da se dira, gotovo je opšti poklič. Čak i kada ta religija određuje ili radi monstruozne stvari, kao što to, recimo, čini islam zlostavljanjem i ubijanjem LGBT populacije. Rimokatolička crkva se ne sme kritikovati čak i kada svojim delovanjem izaziva neverovatnu patnju i brojne smrti. Tako, recimo, čak i sadašnji koliko-toliko liberalni papa Franja gleda sa potpunim neodobravanjem na upotrebu kondoma, i to prilikom posete Africi, gde i danas stotine hiljade ljudi umiru od side. Religijska doktrina je bitnija od života miliona. A ljudi u nju i dalje veruju, da se vratimo na početak. Ipak, mnogo je zanimljivije pitanje je šta je to u šta zapravo veruju oni koji veruju? Da li, primera radi, danas 90 i više posto deklarisanih vernika u Srbiji zaista zna u šta to veruje. Recimo, da li zaista veruju u to da se prilikom evharistije vino i hleb pretvaraju u krv i telo Hristovo. Da li, uzmimo i ovaj primer, učestvuju u evharistiji bez koje za crkvu uopšte nisu vernici? Ili da postavimo još jedan primer, gotovo osnovu nacionalnog identiteta, da li znaju koja je razlika između pravoslavne i rimokatoličke crkve, sem što su Hrvati katolici, pa je to dovoljno? Znači li im šta reč filiokve ili će vas mrko pogledati kad to izgovorite misleći da im psujete majku na sanskritu? Pitanja je mnogo, zapravo previše. O svima njima sjajno piše Emanuel Karer.

Sastavljena iz četiri dela, knjiga „Carstvo“ Emanuela Karera zapravo se može podeliti na dve tematske celine. U prvoj Karer pripoveda o svom hrišćanskom životu, trenucima u kojima je religija predstavljala ne samo njegovo uverenje već i spas od životnih okolnosti. Ipak, ona je nestala. U ostatku knjige, tj. u sledeća tri poglavlja, Karer traga za korenima svojih ubeđenja pripovedajući o tome u šta je zapravo verovao. Na tom putovanju on će ispitati prve decenije hrišćanstva, pogotovo priče o jevanđelistima i prvobitnoj misiji crkve.

„Nikada nećemo saznati ko je zaista bio Isus, ni šta je zaista rekao, ali zna se ko je bio i šta je govorio Pavle. Da bismo razumeli obrte njegovih rečenica, ne treba da ukazujemo poverenje posrednicima koji su ih prekrili debelim slojevima legende i teologije“, ispisuje Karer i baš to u ovoj knjizi i radi. Razgrćući koprene kasnijih crkvenih predanja, teoloških naslaga i učenja, on traga za onim iskonskim u hrišćanskom učenju, ili je bolje reći za ljudima i godinama u kojima hrišćanstvo nastaje. Intelektualno pošten, u isto vreme emotivan, pogotovo kada piše o sopstvenim verovanjima, on tako preduzima dva istraživanja. Jedno istorije i literature, a drugo sopstvenih iskustava. Rezultat tih istraživanja je ova sjajna knjiga.

Emauel Karer spada u red najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca. Nakon studija političkih nauka radi kao novinar i filmskih kritičar. Slavu mu donosi knjiga „Protivnik“ (još uvek neprevedena na srpski). Dobitnik je niza francuskih književnih priznanja. Pored „Carstva“ na srpskom su mu objavljene knjige „Joga“ i „Limunov“.

„(…) ne verujem da je Isus vaskrsao. Ne verujem da se jedan čovek vratio iz mrtvih. Samo me činjenica da se u to može verovati, i da sam ja lično verovao, intrigira, fascinira, uznemirava, zapanjuje – ne znam koji glagol najbolje odgovara. Pišem ovu knjigu ne da bih sebi pokazao kako ja nešto bolje znam zato što više ne verujem, nego što ljudi koji veruju znaju i što sam ja znao kada sam verovao. Pišem ovu knjigu da ne bih preterao u svom pravcu“, misao je Emanuela Karera u ovoj knjizi. Odbacujući ono u šta je verovao, on u ovoj knjizi racionalno sagledava svoja nekadašnja uverenja. I dalje blagonaklono posmatrajući hrišćanstvo, pogotovo one koji u njemu traže utehu, on istražuje prve godine ove religije, trenutke pisanja jevanđelja i ostalih novozavetnih knjiga, razmatrajući koliko su one plod vremena, okolnosti i ličnih shvatanja. I još više, koliko sve to veze ima sa današnjicom u kojoj se vera pretvorila u puki folklor koji gotovo nema nikakve veze sa svojim osnovama. Predočavajući sve to, Karer je napisao pre svega intelektualno ali ništa manje i ljudsku poštenu knjigu, onu koja pokušava da sagleda ono što se neretko ne može sagledati u potpunosti. A takva je gotovo uvek vera.

Naslov: Carstvo
Autor: Emanuel Karer (1957-)
Prevela: Svetlana Stojanović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2016
Strana: 438

Nebojša Jovanović – Beogradski Jevreji

Објављено 15. септембра 2023. од стране admin

„(…) i ako se na nekoga ipak naljutio, onda se narogušio na samog sebe, na svoju nemoć da se oslobodi, rekao je, lepljivih pipaka istorije, da doista pobegne od njihovog vonja, jer istorija se, rekao je, uvek pokazuje kao smrad, koji postaje nepodnošljiv na mestima gde su naslage istorije toliko brojne da nikakvo iskopavanje, ni stvarno ni duhovno, rekao je, ne može da ga izbriše“, pisao je nedavno preminuli David Albahari u romanu „Svetski putnik“. Taj, možemo slobodno reći, pekićevski neupokojeni zov istorije posebno je bitan za Jevreje. Ne postoji narod koji je u svojoj istoriji doživeo toliko stradanja i istrebljenja, pogotovo u toku Holokausta, u kom je za samo nekoliko godina ubijeno 67% tadašnje evropske jevrejske populacije. Koliko je to zastrašujuće najbolje će nam pokazati brojevi. Od predratnih 8.861.800 evropskih Jevreja na najgnusniji način pobijeno je 5.933.900 njih. Tih šest miliona ljudi, još malo pa cela populacija današnje Srbije, netragom je nestala za samo nekoliko godina. I to samo zbog ludila nacističkih umobolnika. Sjajno to izražava Vasilij Grosman: „Jevreji nisu bili ni sveci, ni zločinci, oni su bili ljudi.“ Čak i da se uzme kao tačna činjenica da su Jevreji kontrolisali celokupno predratno finansijsko tržište – što je notorna neistina o kojoj sjajno piše Erik Vijar u knjizi „Dnevni red“ predočavajući ko je zapravo držao nemačko ekonomsko tržište – opet je umobolno umoriti milione sunarodnika tih finansijskih upravljača. Da ironija bude još veća, najveći deo bogatih Jevreja je izbegao Holokaust, tako što se, upravo zahvaljujući svom bogatstvu, sklonio na vreme. Isti slučaj je bio, recimo, i sa Frojdom, koji je, uzgred da pomenemo, učinio užasavajući glupost, da ne upotrebimo neku težu reč, ostavljajući svoje rođene sestre na milost i nemilost nacistima (sve su stradale u koncetracionim logorima), a odvodeći u London kompletnu poslugu, kojoj nije pretila nikakva opasnost jer je bila nejevrejskog porekla. Ali da se vratimo na stvar. Užasavajući zločin nad Jevrejima, nažalost, i dan-danas biva dovođen u sumnju, a antisemitizam sve više cveta. Samo je na teritoriji Nemačke tokom prošle godine zabeleženo preko 2.700 antisemitskih izgreda, od kojih je najmanje polovina učinjena od strana narastujuće ekstremne desnice ili neonacista. Nažalost, ni kod nas antisemitizam nije iskorenjen. Nedavno crtanje kukastih krstova na spomeniku knezu Mihaila i jevrejskom groblju u Beogradu samo je jedan deo priče. U masovnim medijima svoje antisemitske stavove slobodno iznose svakakvi čudaci, najblaže da se izrazimo. Jedan od njih – Dejan Lučić da budemo načisto – nesmetano širi antisemitizam, i to kao autor izdavačke kuće, eto već potpunog ludila, u kojoj je izašla ova knjiga, ali i niza knjiga o stradanju Jevreja, među kojima su i knjige Đorđa Lebovića. Zbog toga je toliko bitno pisanje o Holokaustu, ali i životu Jevreja pre njega, baš kako to čini Nebojša Jovanović.

Sistematizujući istoriju beogradskih Jevreja, Nebojša Jovanović nas vraća u 15. vek, kada španska kraljica proteruje Jevreje. Dobar deo njih se u docnijim seobama naseljava i u Beogradu gradeći sefardsku zajednicu. Kasnije se im pridružuju Aškenazi, Jevreji doseljeni sa nemačkog govornog područja. Prateći vekove istorije ove dve zajednice, Nebojša Jovanović predočava njihov život, ali ništa manje i odnos prema okruženju i državama u kojima žive. U drugom delu knjige pred nama su portreti najznačajnijih beogradskih Jevreja kroz istoriju.

Najveća mana ove knjige, ako se to uopšte može nazvati manom, odluka je autora da ona prati istoriju beogradske jevrejske zajednice samo do kraja devetnaestog veka, zaobilazeći potpuno istoriju dvadesetog veka i današnjicu, sa izuzetkom predstavljanja sudbina znamenitih Jevreja u drugom delu knjige. Ovakva odluka stvara nepotpuni pregled, pogotovo kada se uzme u obzir koliko su docniji događaji bitni. Ipak, ako ovo ostavimo sa strane, pred nama je odlično napisana knjiga koja daje jasan, pregledan, zanimljiv i naučno utemeljen pregled bogate istorije jevrejske zajednice u Beogradu.

Nebojša Jovanović je rođen u Loznici. Nakon završenih studija istorije radi kao kustos u muzejima, a sada je urednik u jednoj izdavačkoj kući. Autor je niza istorijskih studija i monografija, među kojima se ističu knjige „Dvor kneza Aleksandra Karađorđevića“ i „Dvor gospodara Jovana Obrenovića“. Objavio je i roman „Idemo na Zagreb“ koji je doživeo veliki uspeh u Hrvatskoj.

„Smatrali su ih ’stranom silom’ koja se meša u unutrašnje stvari Srbije i u čije se ruke odliva srpski kapital. Ne mnogo iza toga, kada se i radikali budu učvrstili kao izrazita buržoaska stranka i kada preuzmu vlast u zemlji, prisustvo Jevreja u njihovim redovima ne da im neće zasmetati nego će ove ponaosob smatrati ’srećnim dobicima’“, ovako Nebojša Jovanović opisuje odnos beogradske čaršije prema jevrejskoj zajednici. Iako je postojao blagi otklon (on će se jedino pretvoriti u ekstremizam u Ljotićevom slučaju, o čemu je odlično pisano u knjizi „Mit o neprijatelju“), on vremenom gotovo potpuno iščezava, najviše usled sve većeg zbližavanja jevrejske i srpske zajednice. Autor knjige to odlično elaborira: „Mostove preko predrasuda pravili su najčešće sami Jevreji, želeći da se komotnije osećaju i da potvrde svoju stopljenost sa sredinom u kojoj žive. Tendencija ka uklanjaju razlika između Jevreja i Srba, koja se najvidljivije ispoljavala kroz različitost imena i religije, održavali su i Srbi, sve redovnije smatrajući Jevreje za ’svoje Mojsijevce’, ’Srbe Mojsijevce’, odnosno sve češće i zvanično kao ’Srbe Mojsijeve vere’.“ Nažalost, to zajedništvo, skoro potpuno jedinstveno u evropskoj istoriji, doživeće svoj krah gotovo potpunim uništenjem jevrejske zajednice u Drugom svetskom ratu. Pripovedajući o tom zajedništvu, ali i Jevrejima koji su neverovatno doprineli društvenom, kulturnim i ekonomskom razvoju Beograda, Nebojša Jovanović stvara odličnu knjigu.

Naslov: Beogradski Jevreji
Autor: Nebojša Jovanović (1963-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2023
Strana: 150

Robert Perišić – Područje bez signala

Објављено 9. септембра 2023. од стране admin

„Svi znaju da su šanse male / Svi se kreću držeći fige / Svi znaju da je rat gotov / Svi znaju da su dobri momci izgubili / Svi znaju da je borba bila nameštena / Siromašni ostaju siromašni, bogati postaju bogatiji / Tako to ide / Svi to znaju“, ispeva Leonard Koen u čuvenoj pesmi „Svi znaju“. Ipak, da li je to baš tako? I da li je, pogotovo na našim prostorima, i ne samo na njima, i dalje lako prodati rog za sveću, ili da se izrazimo modernije: „prodati“ spin. Setimo se rata u Ukrajini, koji i dalje nažalost traje, skopčanog sa opravdavanjima ruskog državnog vrha da je to drevna ruska teritorija i da Ukrajinci zapravo i ne postoje nego da su to samo odrođeni Rusi. Ili je možda dovoljno da se prisetimo dva događaja od pre nekoliko dana. Izvesna Slavica Stojan, članica Matice hrvatske, u novinskom tekstu je Srbe uporedila sa bubašvabama i citiramo: „predatorima koji vrebaju sa granice i koje treba ukloniti gaženjem, otrovima i bacačima plamena.“ Povod za ovaj izliv žuči dotične gospođe bio je spor oko dubrovačke književnosti, još tačnije i jednostavnije: oko pitanja da li je to srpska ili hrvatska književnost. Odgovor je, naravno, lak: ni srpska ni hrvatska, to je jednostavno dubrovačka književnost, svojevrsni amalgam različitih jezičkih i kulturnih uticaja nastao u specifičnom društvenom i političkom okruženju. Da je to baš tako najbolje će nam pokazati to što dubrovačka književnost nije zadobila naslednike ni u srpskom ni u hrvatskom kulturnom korpusu. I ne manje bitno, zapravo i najbitnije za ovu priču, nacionalna ideja, samim tim i podela na nacionalne književnosti nastaje znatno kasnije, pa je trpanje nekoga u koš nečega što tad nije postojalo potpuno suludo. Ista stvar je i sa tarapanom koja je nastupila nakon podizanja spomeniku kralju Tvrtku u Sarajevu. I tu je, naravno, jedino pitanje čiji je Tvrtko? Da li je on Bošnjak, Srbin ili Hrvat? Odgovor je, takođe, krajnje jednostavan. Ako se nacionalnost gleda iz današnjeg ugla, on nije pripadao nijednoj strani. Naprosto, nacionalna podeljenost u tom trenutku baš ništa nije značila, jer je nastala vekovima kasnije. Ono što je bitnije, dok se gotovo svakoga dana vode „bitke“ oko starostavnih vladara, pisaca (još kad bi te pisce neko čitao), Tesle i prirode ratova od postanka sveta do današnjice mi živimo u potpunoj propasti. Zemlje bivše Jugoslavije, sa izuzetkom Slovenije, za nepunih desetak godina izgubile su preko milion stanovnika, uglavnom mladih ljudi koji su pobegli koliko zbog materijalnih uslova ništa manje i zbog sveta u kom se živi. Posle prošlogodišnjeg popisa postalo je jasno da na teritoriji bivše Jugoslavije živi 3 miliona ljudi manje u odnosu na 1991. Gde su ti ljudi nestali i kako naš život u senci besmislenih nacionalnih prepucavanja zapravo izgleda najbolji odgovor dao je Robert Perišić.

Gradić N, u dubokoj hrvatskoj provinciji, izgleda kao i svaki tranzicioni grad na našim prostorima. Mladi su pobegli iz njega, socijalističke fabrike su odavno ugašene, a jedino što postoji su potpuno osiromašeni ljudi na granici starosti bez ikakve nade za budućnost. Ipak, sve se to menja nakon dolaska poslovnog dvojca u grad. Oni ne samo da žele da ponovo pokrenu proizvodnju u bivšoj fabrici turbina, već i da potpuno zadrže stari sistem proizvodnje, uključujući tu i radničko samoupravljavanje. Ipak, iza svega toga se nešto krije, što se vrlo brzo otkriva.

Napisan u furioznom ritmu, bez ijedne jedine suvišne rečenice, ovaj roman nalik filmskim kadrovima predstavlja sudbine brojnih ljudi. Od tranzicionih gubitnika (pre svega radnika, ali i njihovih porodica, pre svega dece) pa do tranzicionih dobitnika (tu je čitava menažerija: političari, novopečeni biznismeni, strani mirotvorci, podobni umetnici, obogaćeni ratni zločinci…) Robert Perišić nam predstavlja upečatljivu galeriju tranzicionog društva. Nenadmašno opisujući njihove sudbine ali i prostor u kom oni obitavaju (ovako ga autor predstavlja: „Osjećaj udaljenosti od svega, a ipak zatvorenost. Sva ta priroda, a ništa od nje. Biti zabačen, to je ta riječ. Biti negdje, a biti zatvoren.“), on tka izuzetan roman, redak u današnjoj književnosti koji obraća pažnju na radničke sudbine: „Kad se radnici ne bore za se, onda ih naguraju jedne protiv drugih.“

Robert Perišić, jedan od najistaknutijih savremenih hrvatskih književnih stvaralaca, rođen je u Splitu. Nakon završenih studija književnosti radi kao književni kritičar i novinar u „Feral tribjunu“ i „Globusu“. Autor je osam knjiga, među kojima se posebno ističe roman „Naš čovjek na terenu“ za koji je dobio nekoliko priznanja. Prevođen je na brojne jezike, a izuzetnu recepciju su njegova dela doživela u Sjedinjenim Američkim Državama. Po motivima romana „Područje bez signala“ prošle godine je snimljena istoimena igrana serija u regionalnoj koprodukciji.

„Ne, pomisli, nije stvar u pravom siromaštvu, nego o običnom, prosječnom siromaštvu onih koji gledaju televiziju, čitaju novine, prate što rade i gdje letuju poznati, postajući siromašni od svega toga što žele. Oni su siromašniji od siromaha; ti siromasi televizije i novinskih revija, oni su najsiromašniji, njihovo je siromaštvo u slikama, u luksuzu jahti i skupih automobila, u markama odjeće i sanjarijama turističkih odredišta, njihovo je siromaštvo temeljito, bez ponosa i bunta (…)“, ovako Robert Perišić opisuje „siromaštvo“ posttranzicionog sveta. Zarobljenost u snovima banalnog potrošačkog društva i zasićenost kičem – koliko estradnim ništa manje i nacionalnim – svet je u kom žive junaci njegove knjige. Ta letargičnost, jedina reakcija junaka na propast koja ih okružuju, ipak će biti probuđena nadom. Jedino je problem što iza te nade mnogo toga stoji. Razgrćući koprene mnogih zabluda, Robert Perišić nam u ovom izuzetnom romanu, verovatno najboljem na našim prostorima koji govori o tranzicionoj stvarnosti, ispisuje himnu poraženima, ali i mogući put za kakvu-takvu popravku: „ako itko pita, reci da je bilo smislenije i da sam bio bolji nego što jesam. a i bio sam malo bolji nego što jesam, zar ne?“

Naslov: Područje bez signala
Autor: Robert Perišić (1969-)
Izdavač: Sandorf, Zagreb, 2016
Strana: 424

Ana Berns – Mlekadžija

Објављено 2. септембра 2023. од стране admin

Iako smo već na ovom mestu preneli rečenice Daše Drndić iz romana „Sonneschein“, nije ih naodmet ponoviti, i to kao idealan način da se započne priča o nemim posmatračima: „Šezdeset godina ti slijepi promatrači busaju se u prsa vičući nevini smo jer nismo znali, a s dolaskom novih ratova i novih nevolja, naviru novi promatrači, rađaju se armije mladih i snažnih bystandera s povezima preko očiju, koji se hrane na svojoj promatračkoj nevinosti, na svojoj neuništivoj podobnosti, ti podobničari, ti omogućivači zla.“ Ovaj fenomen nesuprotstavljanja zlu zadobio je svojevrsno psihološko objašnjenje, nazvano difuzija odgovornosti. Naime, 1964. u Njujorku je napadnuta devojka Kiti Đenoveze. Mučki napad muškarca koji je trajao preko pola sata i rezultirao smrtnim ishodom devojke čule su brojne komšije. Još tačnije, 38 komšija. Za sve to vreme niko od njih nije pozvao policiju ili učinio nešto da pomogne devojci. Ovde moramo, ipak, da napravimo ogradu i da kažemo da po pojedinim izvorima najveći broj komšija uopšte nije primetio da se nešto čudno dešava. Kako god bilo, ovaj događaj je izazvao brojne rasprave, ali i doveo do niza psiholoških eksperimenata koji su pokazali gotovo identičan rezultat. Još bitnije, američki psiholozi Džon M. Darli i Bib Latane su došli do empirijskih dokaza da će se difuzija odgovornosti gotovo po pravilu odigrati kada je prisutan veći broj učesnika. Naprosto, većina će čekati da neko drugi preuzme odgovornost ili će pak misliti, što je podjednako prisutno, da je već neko drugi priskočio u pomoć. Od onih manje altruističkih povoda za ovo pomanjkanje humanosti, najveći je svakako osećaj anonimnosti. U velikoj grupi smo ubeđeni da su naši postupci neprimetni, a tu je i hijerarhizovani sistem vrednosti. Najprostije rečeno, mi ništa nećemo učiniti čekajući nekakvog vođu da umesto nas odradi posao i spase stvar. Ovo odsustvo empatije rezultira opštom društvenom inertnošću koja dovodi do pojave ludaka koji preuzimaju vlast. Ne zaboravimo, nikada u istoriji naše civilizacije nijedna većina nije direktno podržavala klanja, genocide i koncetracione logore. Ali upravo zahvaljujući njihovom ćutanju – svojevrsnoj difuziji odgovornosti – klanja, genocidi i koncentracioni logori su bili mogući. Najbolje nam to pokazuje slučaj Danske u Drugom svetskom ratu. Nakon naredbe nemačkih okupatora da Jevreji moraju da nose Davidove zvezde na rukavima, već sutradan se ogroman broj Danaca, među kojima je bio i danski kralj, pojavio na ulicama sa Davidovim zvezdama. Naredba je povučena. Još bitnije, nakon dojave da se sprema deportacija Jevreja u koncetracione logore, Danci su izbavili preko 90% jevrejske populacije tako što su ih prokrijumčarili u susednu neutralnu Švedsku. Zamislite samo da su Nemci uradili u svojoj zemlji! Ipak, nekada otpor nije moguć. Pogotovo onda kada i sa jedne i sa druge strane stoje gotovo podjednaka zlo. Sjajno o tome piše Ana Berns.

Srednja sestra iz mnogočlane irske porodice nalazi se u nimalo prijatnoj situaciji. Kao da nije dovoljno što je stvarnost koja je okružuje daleko od normalne – u tom trenutku besne sukobi između britanske vlasti i severnoirskih pobunjenika – na to se nadovezuje i podjednako čudan ljubavni život. Možda-momak, mladi automehaničar sa kojim se već godinu dana zabavlja, polako joj izmiče, a da sve bude još gore junakinju kreće da progoni Mlekadžija, čuveni irski disident kog goni britanska policija. Ispisujući priču o njenom životu i pokušajima da se u opštem ludilo nekako preživi, Ana Berns sastavlja izuzetan roman.

„Zato mi se plakalo iako nikada ne plačem. Onda mi je došlo da psujem, što je bio moj način da zaustavim plač. I onda sam shvatila da mogu pokušati da se iskupim. Možda je sada bio trenutak da kažem ’izvini’ – a da u stvari ne kažem ’izvini’, jer reč ’izvini’, kao i reč ’stid’, ovde niko nije znao da izgovori“, piše Ana Berns. Pokušaj da se opiše ovakav svet krajnje je težak. Treba, najpre, sa sebe skinuti odgovornost pripadnosti kolektivu i ogoliti do srži međuljudske odnose. Ana Berns to radi snažno, bez milosti, stvarajući krajnje gorak roman ali i oslobađajući. Istovremeno, njene snažne rečenice i sjajna stilska rešenja, među kojima je i svojevrsno upotrebljavanje nepouzdanog pripovedača (naratorka post festum ispisuje svoju životnu priču) čine ovaj roman toliko zanimljivim. Da sve to osetimo i na našem jeziku pobrinula se profesorka Gorana Raičević kroz savršen prevod romana.

Ana Berns, jedna od najistaknutijih evropskih književnica današnjice, rođena je u Belfastu u siromašnoj radničkoj porodici. Užase krvavih britansko-irskih sukoba osetila je na sopstvenoj koži. Studira u Londonu, docnije se izdržavajući uz velike probleme povremenim poslovima. Autorka je romana „Bez kostiju“ i „Male konstrukcije“. Slavu joj donosi roman „Mlekadžija“. Za njega je dobila Bukerovu nagradu i niz značajnih priznanja.

„U to vreme, na tom mestu, kada bi nastupili politički problemi, što je značilo bombe i oružje i smrt i ranjavanje, obični ljudi govorili bi: ’to je bila njihova strana’ ili: ’to je bila naša strana’, ili: to je uradila ’njihova vera’ ili ’naša vera’, ili: ’to su bili oni’, ili ’to smo bili mi’, ili su počinioci bili ’otpadnici’ ili ’država’. Tu i tamo, učinjen je napor da se kaže ’branilac’ ili ’otpadnik’, mada samo u slučaju kada je trebalo upreti prst u one druge, jer nas nije mnogo brinulo kada smo to radili samo mi“, ispisuje Ana Berns o svetu u kom živi njena junakinja. I s jedne i s druge strane stoji zlo u svojoj užasavajućoj snazi koja ruši sve pred sobom. Najgore je što se na neku stranu mora stati. Zapravo, u ovoj situacija nema mogućnosti otpora. Ili si sa jednima ili drugima. Junakinja, na sopstvenu nesreću, ne bira ni jedne ni druge, pokušavajući da u opštem ludilu sačuva ne samo svoj život već i malo zdravog razuma. Odbijajući pripadnost zaraćenim stranama ona čini najveći otpor kom nema premca, i to otpor koji će je itekako koštati: „’Nije stvar u tome da budeš srećna’, rekao je, što je bila, i još uvek je, jedna od najtužnijih rečenica koje sam ikada čula.“

Naslov: Mlekadžija
Autor: Ana Berns (1962-)
Prevela: Gorana Raičević
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 361

Robert K. Mesi – Katarina Velika

Објављено 26. августа 2023. од стране admin

Ukoliko zaista želi da se priča o muško-ženskoj ravnopravnosti, onda se najpre mora govoriti o položajima moći. Uzmimo kao primer naše prostore. U deset najbogatijih ljudi na Balkanu nema nijedne žene. Da to nije izuzetak, pokazaće nam trenutna lista najbogatijih ljudi na celoj planeti. Među njima se, takođe, ne nalazi nijedna jedina žena. Ako ostavimo biznis po strani, situacija ništa nije bolja ni u političkom životu. Pogledajmo samo tri najznačajnije države današnjice. Žena nikada nije bila na čelu Sjedinjenih Američkih Država. Isto se odnosi i na savremenu Kinu, a poslednja vladarka Rusije, o kojoj će tek biti reči, živela je u 17. veku. U današnjoj Evropi samo su u desetak zemalja žene na najvišim pozicijama, i to ako ne računamo one koje su postavljene kao svojevrsni paravan za mnogo moćnije muškarce. Ukoliko vam ni ovo nije dovoljno, pomenućemo umetnost i nauku. U istoriji Nobelove nagrade, ona je u 90% slučajeva dodeljena muškarcima. Najdrastičniji primer je Nobelova nagrada za fiziku, gde je za više od 120 godina dodeljena samo triput ženama. Što se tiče literature, situacija je malo bolja, najviše zbog nekoliko poslednjih godina, ali i tu je disproporcija ogromna. Još drastičnija je u slučaju naše najznačajnije književne nagrada. NIN-ovu nagradu je dobilo samo sedam žena. Sasvim sigurno je situacija najgora među članstvom Srpske akademije nauka i umetnosti. Od 160 akademika, samo njih 15 su žene. Staćemo ovde, zato što bi ovaj spisak lako mogao da preraste u ekovski „beskrajan“, ali ćemo ga uporediti sa brojkom koja će pokazati dubinu ove neverovatne nepravednosti. Na svetskom nivou, broj žena i muškaraca je skoro izjednačen. Još tačnije, po podacima Ujedinjenih nacija, udeo žena u ukupnom broju stanovništva iznosi 49,6%. Kako je onda moguće da polovina populacije zauzima tako minoran broj mesta u strukturama moći? Ili da odemo još dalje i postavimo pitanje: da li su žene toliko nesposobne ili je problem u našoj civilizaciji? Da, ipak, postoji neki problem pokazaće nam velike umetnice i naučnice koje su bile onemogućivane, prećutkivane čak i surovo uklanjane. Dovoljno je da se setimo Ksenije Anastastijević ili Mileve Marić Ajnštajn. Isto se odnosi i na politiku. Nijedan veliki genocid, dobrim delom i rat, nije se odigrao kada su vladale žene. Naprotiv. Žene gotovo po pravilu donose ogromni boljitak našoj civilizaciji. Setimo se samo britanskih kraljica Elizabete I i Viktorije. Baš takva je bila i ruska carica Katarina Velika o kojoj je Robert K. Mesi napisao izuzetnu knjigu.

Prateći život Katarine Velike, Robert K. Mesi nas upoznaje sa mladom pruskom knjeginjom Sofijom od Anhalt-Cerbsta koja dolazi u Rusiju, i to u sklopu bračne pogodbe. Nimalo prijatan brak sa prestolonaslednikom Pavlom, zapravo decenija potpunog mentalnog i fizičkog mučenja, biće smenjena trijumfalnim dolaskom na presto nakon muževljevog svrgavanja. Sada već carica Katarina kreće u opsežan projekat modernizacije Rusije. Promene zakona, proširivanje granica, buran spoljnopolitički život, neslućeni razvoj umetnosti, medicine i nauke – sve su to njene zasluge. Prateći njen državnički put ali i lični život, Robert K. Mesi ispisuje izuzetni prikaz sudbine jedne velike žene.

„Katarina je bila Petru jednaka – jedina jednaka – po vizionarstvu, snazi volje i ostvarenjima, za sve te vekove kad su Rusijom vladali carevi i carice“, piše autor u ovoj knjizi. Ispisujući životni Katarinin put on sprovodi nenadmašno istraživanje, sintetizujući proučavanje brojnih istorijskih izvora, što rezultira knjigom krcatom brojnim podacima i informacijama. Još bitnije, autor je sjajan pripovedač koji uspeva da od jedne istorijske studije napravi zanimljivu priču koja se čita sa istinskim uživanjem. Sve to prati i odličan prevod Dubravke Srećković Divković. Jedina zamerka se mora uputiti na račun izdavača. Odštampati knjigu od skoro 800 stranica u ovoliko lošom povezu i opremi krajnje je glupavo, a pogotovo „propustiti“ da se u tekstu brojevima označe napomene koje se nalaze na kraju knjige. Uzgred, Lagunina praksa u poslednje vreme da u okviru studija ne štampa bibliografije i napomene krajnje je skandalozna i potpuno nepojmljiva.

Robert K. Mesi spada u red najznačajnijih savremenih američkih istoričara. Studirao je na Jejlu i na Oksfordu. Objavio je niz istorijskih studija, među kojima se posebno ističu one o ruskim carevima Petru i Nikolaju II. Za knjigu „Petar Veliki: Njegov život i svet“ (srpsko izdanje: Laguna, 2016) dobio je Pulicerovu nagradu. Preminuo je 2019. godine.

„’Rusija je evropska zemlja’, objavljuje ona, s namerom da tom tvrdnjom eliminiše ruski osećaj geografske i kulturne izolacije, kao i prezir Evropljana koji veruju da je Rusija neka daleka, primitivna mrtvaja“, ovako Robert K. Mesi opisuje jedno od najvećih dostignuća Katarine Velike. Naslanjajući se na delo cara Petra Velikog, ona ga još produbljuje, vezujući rusku i evropsku kulturu, suštinski spajajući ove dve civilizacije. Ostvarujući velike stvari, ona trajno menja Rusiju odvodeći je u savremeni svet. Iako ne bez grešaka – najveća je svakako zadržavanje ropstva u Rusiji (o životu kmetova u to vreme autor knjige govori: „Cena kmeta, čak i ako je majstor svog zanata, često je bila manja od čistokrvnog lovačkog psa. (…) Kmetovi su ponekad menjali vlasnika i bez ikakve cene. Mogli su biti trampljeni za konja ili psa; čitava porodica mogla se prokartati za jednu noć.“) – Katarina je ostvarila veličanstveni projekat modernizacije najveće zemlje sveta. Vraćeno joj je tako što je odmah po Katarininoj smrti njen sin promenio zakone i onemogućio da ikada više Rusijom vlada jedna žena. Koliko je to zapravo greška i koliko bi žene mogle pružiti samo ako im pruži šansa sjajno nam pokazuje Katarinina sudbina prikazana u ovoj izuzetnoj knjizi: „Ona je bila jedna veličanstvena figura u epohi monarhije; jedina žena na nekom evropskom prestolu koja bi se mogla sravniti s njome bila je Elizabeta I Engleska. U istoriji Rusije, ona i Petar Veliki uzdižu se po sposobnostima i postignućima visoko iznad četrnaest careva i carica dinastije Romanova, koja je trajala trista godina.“

Naslov: Katarina Velika
Autor: Robert K. Mesi (1929-)
Prevela: Dubravka Srećković Divković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2013
Strana: 765

Georgi Gospodinov – Vremensko sklonište

Објављено 17. августа 2023. од стране admin

„Tako plovimo dalje, kao čamci protiv matice, bez prestanka nošeni u prošlost“, čuvene su rečenice iz još čuvenijeg Ficdžerldovog „Velikog Getsbija“, izuzetno bitne za evropski kontinent, a pogotovo za naše prostore. Delom je to podmuklo dejstvo istorije, da parafraziramo Danilo Kiša, prividno nestalo početkom dvehiljaditih, u trenucima kada se činilo da je Fukujamina teorija o kraju istorije zaista istinita. Zapravo, evo male digresije, Fukujama je bio u potpunosti u pravu što se tiče pobede neoliberalizma, koji je zavladao na celoj kugli zemaljskoj, sem u retkim državama kao što je Kuba. Čak i nominalno komunističke zemlje, kao što su, recimo, Kina ili Vijetnam, primenjuju potpuno kapitalistički ekonomski sistem u čemu prednjači Kina koja je radnička prava vratila u dikenskovsku fazu kapitalizma. Zvuči li to poznato? Ipak, Fukujama je pogrešio u jednoj stvari. Uspon neoliberalizma nije doneo mir. Naprotiv. Došlo je do gotovo tipičnog imperijalističkog sukoba u kom se privilegije jedne strane – za to je najbolji primer današnja Rusija i krvavi rat u Ukrajini – brane bez obzira na posledice koje ta „odbrana“ može doneti. Tako jedan hegemon, opet govorimo o Rusiji, nemilosrdno uništava čitavu jednu zemlju i milione njenih stanovnika – uključujući i desetine hiljada svojih građana – kako bi zadržala status supersile i onemogućila geopolitičko približavanje neprijatelja. U takvim trusnim vremenima pozivanje na zbijanje nacionalnih redova idealna je taktika. Uostalom, ona je već toliko puta primenjivana. U toku najopasnijih trenutaka u Drugom svetskom ratu, sovjetska vlast na čelu sa Staljinom odbacuje internacionalizam potpirujući ruski nacionalizam kako bi se čvršće zbili redovi, pa umesto obraćanja drugovi, Staljin govore počinje sa braćo, navodeći primere iz ruske nacionalne istorije ne bi li tako podigao borbeni moral. U tom trenutku se čak popravljaju odnosi sa crkvom, a Moskovskoj patrijaršiji se priznaje zvanični status u celom Sovjetskom Savezu. Naravno, situacija se docnije promenila, ali ovo je dokaz koliko se lako nacija i crkva mogu iskoristiti ukoliko to zatreba. Uostalom, eto nas opet u sadašnjosti, ta simbioza nacije i crkve ono je što održava gotovo sve autokratske režime u današnjici, pa recimo, ruska crkva direktno podržava agresiju na Ukrajini i pogibije ko zna koliko Ukrajinaca koje, uzgred, posmatra kao svoje vernika. Deluje potpuno sumanuto, ali takva je logika nacionalizma. Jedno od njegovih najvećih oružja, da se napokon vratimo na početak, predstavlja poigravanje sa prošlošću, gotovo je svejedno da li će se u prošlosti pronaći „svetli“ nacionalni momenti ili pak trenuci „poraza“ koji treba osvetiti. O tom poigravanju sa prošlošću Georgi Gospodinov je napisao odličan roman.

Glavni junak romana „Vremensko sklonište“ prijatelj je čudnovatog čoveka Gaustina koji kuje velike planove. Jedan od njih je svojevrsno vraćanje u prošlost, i to za obolele od Alchajmerove bolesti. I on zaista uspeva u tome otvarajući klinike u kojima su spratovi bolnice svojevrsne vremenske kapsule u kojima se bolesnici mogu vratiti u prošle decenije, one koje pamte. Problem nastupa kada se to dopadne i onima koji nisu „bolesni“. Čitavi narodi žele da se vrate u decenije za koje smatraju da su bile najbolje, što dovodi do niza referenduma i povrataka u prošlost širom Evrope. Ali taj povratak neretko ne donosi dobru stvar.

„Mene su u ono vreme mnogo tukli, jer mnogo toga znam, ali da treba, opet bih se vratio. Jer socijalizam je moj kakav god da je, a i ja znam caku pa me može prevariti jednom, ali ću i ja njega dva puta, i nekako ćemo se nagoditi“, ovako rezonuje jedan junak Gospodinova. Pripovedajući dobrim delom o Bugarskoj, neuspeloj tranziciji koja se unedogled produžava (zvuči baš poznato ponovo), on u isto vreme tka priču o neuspesima čitavog jednog kontinenta, i to kroz krajnju duhovitost, ali potpuno jetku, neretko na granici cinizma. Tome posebno doprinosi čudnovata forma romana u kojoj se različite priče, pripovedanja, ali i vremenski tokovi sastavljaju. Gospodinov je napisao izuzetno snažan i nekonvencionalan roman koji je sasvim zasluženo dobio Međunarodnu Bukerovu nagradu. I to roman koji pokušava da nas upozori na more gluposti u kojima živimo: „Ako ovu državu išta može spasiti od sveg tog kiča koji prosipaju preko nje, pomislio sam, onda će to biti lenjost i kukavičluk. Ono što je ubija, to će je i oživeti. U kukavičkim i lenjim državama ni kič ni zlo se ne mogu dugo zadržati jer i to traži negu u održavanje.“

Georgi Gospodinov je rođen u bugarskom gradu Jambol. Nakon završenih studija filologije radi kao urednik jednog časopisa. Književno debituje početkom devedesetih. Do sada je napisao preko petnaest romana, knjiga priča, poezije i eseja. Njegova dela su prevedena na preko 25 svetskih jezika, a za njih je zadobio niz istaknutih književnih priznanja, među kojima je i Međunarodna Bukerova nagrada. Geopoetika je na srpskom objavila šest njegovih dela.

„Jedino je rakija poštena, majku mu. Ne laže te kao televizor, ne baca ti prašinu u oči, ne brblja bespotrebno, nego udara u nos, lepo ti opeče grlo, silazi i zagreva iznutra sve što je odavno sagorelo“, ovakvo je shvatanje jednog Gospodinovog lika, ali i dobar način da se započne priča o srži knjige. Gospodinov je napisao jedak roman, priču o ponovnom bujanju nacionalizma na evropskom kontinentu, i to preko sentimenata o starim, dobrim vremena koja najčešće nimalo nisu dobra, a neretko se ispostave da nisu ni stara. Sam Gospodinov to sjajno elaborira: „Nije prošlost samo ono što ti se dogodilo. Ponekad je i ono što si samo zamišljao.“ Mešavina svojevrsnog nacionalnog kiča, ubeđenost u ispravnost nekakvog samosvojnog načina života koji ne mora da se obazire na svet oko sebe ali i vreme u kom se živi – osnovni su pokretači ovakvog života, onog iza kog stoji interes vladajuće ekonomske i političke klase. Priču o tom mehanizmu opsenarstva ali i o njegovim posledicama Gospodinov je sjajno doneo u ovom romanu, baš kao i priču o prošlosti koja nikada ne postaje stvarno prošlost: „Da li se prošlost razgrađuje ili poput najlon kesa ostaje praktično nepromenjena dok polako i duboko truje sve uokolo? Zar nigde ne bi trebalo da postoje i fabrike za reciklažu prošlosti? Može li se uopšte napraviti od prošlosti išta drugačije osim prošlosti? Može li se ona obrnutim hodom reciklirati u nekakvu budućnost, makar i obrađenu?“

Naslov: Vremensko sklonište
Autor: Georgi Gospodinov (1968-)
Prevela: Jasmina Jovanović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2023
Strana: 274

Nađi me – Andre Asiman

Објављено 11. августа 2023. од стране admin

Jedna od najluđih vesti koje su pratili svojevoljno višedecenijsko Selindžerovo bekstvo od javnosti bila je epopeja oko nastavka čuvenog romana „Lovac u žitu“. Naime, izvesni Amerikanac koji živi u Švedskoj objavio je knjigu „60 Years Later: Coming Through the Rye“ pod pseudonimom JD California. Glavni junak je čuveni Selindžerov Holden Kolfild, samo što to više nije sedamnaestogodišnji mladić nego starac od 76 godina. Posle duge i iscrpljujuće sudske borbe, Selidžerovi pravni zastupnici uspeli su da zabrane distribuciju ovog dela, i to najpre zbog krajnje nepoštenog iskorištavanja Selindžerove umetničke delatnosti. Mala, ali možda nekom bitna digresija. Selindžerov sin je najavio da porodica sprema mnoštvo njegovih rukopisa za objavljivanje, izgleda da je Selindžer zapravo pisao tokom svih decenija skrivanja, što će sasvim sigurno biti jedan od najvećih književnih događaja idućih godina. Ali da se vratimo na stvar. Pored Selidžerovog sasvim opravdanog besa, JD Callifornia nije prošao ništa bolje ni kod publike, barem one koja je uspela da dođe do primerka knjige. Stilski loš, zapravo loš kao krajnje glupa imitacija Selindžerovog stila, ovaj roman je još više naljutio čitaoce predstavom Holdena Kolfinda. Niko ne želi da gleda svog junaka kao ostarelog, krajnje bezvoljnog čoveka sa problemima sa bešikom. Iako ovo zvuči krajnje banalno, itekako je istinito. Najbolji primer za to su poznate glumice koje su odučile da se u povuku iz javnosti u srednjim godinama – najpoznatija je Greta Garbo koja se „penzionisala“ u 36 godini života – najviše iz želje da kod publike ostanu upamćene kao lepotice, a ne stare žene sa svim stvarima koje starenje neminovno donosi. To je i jedan od glavnih razloga zašto nastavci knjiga, ali i filmova i serija, tako loše prolaze. Naprosto, ljudi ne žele da vide kako su „propali“ njihovi junaci. S druge strane, nastavci gotovo nikada ne uspevaju da dosegnu kvalitet predloška. Dobrim delom je to nemogućnost da se „ista“ priča ispriča podjednako kvalitetno, ali dobrim delom je to i veštačko kalemljenje i održavanje nečega samo zarad novca. Najbolji primer za to je serija „Sluškinjina priča“, nastala po romanu Margaret Atvud, koja se samo zarad novca unedogled besmisleno produžava. Ipak, nekada ovo „pravilo“ o nastavcima ne važi. Sjajno će nam to pokazati roman „Nađi me“ Andrea Asima.

Celu jednu deceniju nakon događaja opisanih u romanu „Zovi me svojim imenom“ vraćamo se u svet dobro poznatih junaka. Tako se u prvom i najdužem delu romana susrećemo sa Eliovim ocem, sada već čovekom na granici starosti. Ipak, izgleda da to ništa ne znači njegovoj znatno mlađoj saputnici u vozu od Firence do Rima. U drugoj delu pred nama je skoro sredovečni Elio koji u Parizu upoznaje advokata na jednom koncertu. Ništa manje očekivani susret takođe prerasta u ljubavnu vezu. U trećem i završnom delu romana Elio i Oliver se sreću nakon 20 godina.

Odmah na početku, što je možda i najbitnije reći, ukoliko niste čitali roman „Zovi me svojim imenom“, čitanje ove knjige biće potpuno besmisleno. Da biste shvatili koren ponašanja junaka, ali i brojne događaje, potrebno je znati one iz prethodne knjige. Još bitnije, ukoliko tražite svet koji se nalazi u romanu „Zovi me svojim imenom“, ovde ga nećete pronaći, koliko god to bilo paradoksalno, ali o tome malo kasnije. Zadržavajući svoje već dobro poznato pripovedanja, krcato brojnim introspekcijama junaka, ali i ubedljivim opisima sveta koji ih okružuje, prevashodno su to lepote i znamenitosti Italije, Andre Asiman nam pruža uzbudljivo pripovedanje u kom se istinski uživa, ali i pripovedanje obeleženo svojevrsnom setom koja je tematski lajtmotiv knjige: „Možda nas (…) muzika i ne menja toliko, niti nas ikakva velika umetnička dela menjaju, muzika nas samo podseća na to ko smo, uprkos svemu što tvrdimo ili poričemo, ko smo oduvek znali da jesmo i suđeno nam je da to i ostanemo. Podseća nas na miljokaze koje smo zakopali i sakrili, a onda izgubili, na ljude i stvari do koji nam je stalo uprkos lažima, uprkos godinama. Muzika nije ništa više nego naša kajanja upakovana u kadencu koja udiše pokret prividu zadovoljstva i nade. Muzika je najpouzdaniji podsetnik da smo ovde na kratko vreme i da smo zanemareni, prevareni ili, što je još gore, da nismo odživeli svoj život. Muzika je neodživljeni život.“

Andre Asiman, istaknuti američki pisac i esejista, rođen je u jevrejskoj sefardskoj porodici u Aleksandriji. Pod pritiskom egipatske vlasti njegova porodica se zbog porekla seli u Italiju, docnije u Sjedinjene Američke Države. Ove događaje je Asiman opisao u višestruko nagrađivanoj memoarskoj knjizi „Iz Egipta“. Završava studije književnosti na Harvardu, koje kasnije predaje na nekoliko univerziteta. Napisao je četiri romana, dve zbirke priča i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze. Slavu mu donosi roman „Zovi me svojim imenom“, koji je i ekranizovan. Na srpskom su u izdanju „Štrika“ objavljene njegove knjige „Zovi me svojim imenom“, „Iz Egipta“ i „Nađi me“.

„Sudbina, ako postoji (…) ima čudan običaj da nas mami obrascima, koji možda i nisu obrasci, nego nagoveštaj onog rudimentarnog smisla koji je još delatan. (…) sve me to podseća da su naši životi arheološke iskopine, uvek dublje za nekoliko slojeva nego što smo mislili“, ispisuje Andre Asiman u ovoj knjizi, što je možda i najbolji način da započnemo priču o njenoj srži. Ako je roman „Zovi me svojim imenom“ bio priča o mladalačkom ushitu, svojevrsni LGBT bildungsroman, onda je knjiga „Zovi me“ priča o onome šta dolazi posle tog ushićenja, ali i pripovest o ostacima prošlostima koji nas neprestano prate. Zapravo, ako ćemo tražiti osnovnu srž ovog romana, to bi bila čežnja za nedoživljenim, ali i kajanje za onim što se ono moglo doživeti a nije. Sjajno to sam Asiman zaključuje: „Sve je bilo paravan, a sam život odvraćanje pažnje. Ono što je važno bilo je neodživljeno.“ Ta promena perspektive, da se vratimo na početak, put od mladalačke ushićenosti do melanholične sredovečnosti, ono je što je mnogo ljubitelja prethodne knjige odbilo od ove. Ipak, a ovo se možda mnogima neće dopasti, knjiga „Nađi me“ je znatno realističnija, možda čak i životno istinitija od prethodne. Iako sigurno znatno bolnija: „Toliko vremena, toliko godina, svi životi koje smo dotakli i ostavili za sobom kao da su sasvim lako mogli i da se ne dese, iako jesu – vreme (…) vreme je uvek cena koju plaćamo za neodživljeni život.“

Naslov: Nađi me
Autor: Andre Asiman (1951-)
Prevela: Tatjana Bižić
Izdavač: Štrik, Beograd, 2019
Strana: 241

Pročitajte i prikaz romana „Zovi me svojim imenom“

Jugoslavija: poglavlje 1980–1991

Објављено 5. августа 2023. од стране admin

Iako se Dobrici Ćosiću dosta toga može zameriti na književnom planu, da se ne priča tek o političkom ili ideološkom, njegovo stvaralaštvo je jedan od najvećih prikazа ideoloških sukoba na našim prostorima u prethodnih vek i po. Polazeći od porodičnog sukoba Katića oko politike u „Korenima“, Ćosić u brojnim „Vremenima“ koja slede predstavlja mahnitost ideologije koja je nemilice gazila porodične odnose i prijateljstva. O nesreći neznanaca koji su se našli na nišanu suprotstavljene nacije i ideološke strane, gotovo je izlišno govoriti. Kada se malo bolje pogleda istorija pređašnjih decenija, zapravo ćemo videti neprestano bujanje fanatizma. Uostalom, o tome podjednako govori i Ćosićeva biografija, možda čak i slikovitije nego njegovo stvaralaštvo. Od predratnog dobrog poznanika Nikolaja Velimirovića i skoro člana bogomoljačkog pokreta, on se transformisao u fanatičnog „boljševika“. Ali ni tu nije stao. Od ogromne ljubavi prema Josipu Brozu Titu vremenom se, pogotovo nakon Titove smrti, pretvorio u njegovog bespoštednog protivnika. Od integralnog Jugoslovena transformisao se u ekstremnog srpskog nacionalistu. Isto tako, od „začetnika“ tzv. kosovskog pitanja krajem osamdesetih, došao je do zastupnika teorije – date u poslednjem intervjuu pred smrt – da se od Kosova u potpunosti mora odustati. Naravno, koliko je ovo priča o jednom čoveku – ocu nacije, kako su ga neki bez trunke ironije zvali – još više je to priča o fanatizmima čitave jedne generacije koji su prelazili iz ekstrema u ekstrem, sve dok se to nije pretvorilo u užasne pokolje i etnička čišćenja – pre svega Srebrenice i Oluje, kojih se sećamo ovih letnjih meseci. O tom fanatizmu sjajno piše Borislav Pekić u svojim dnevnicima: „Žrtve verskih, rasnih ili političkih kultova nisu toliko žrtve samih konfesija, rasnih ekskluziviteta ili ideologija koliko naše fanatične vere u njihove apsolutne vrednosti.“ Još bitnije, što je i naša tema, Pekić govori o korenima fanatizma: „(…) u svakom se fanatizmu može pronaći poneka razumna ali izopačena ideja, i u svakom razumnom poduhvatu fanatizam koji čeka svoj trenutak.“ Suštinski, ako želimo da shvatimo fanatizam, pre svega moramo da znamo njegov koren, neretko potpuno racionalne razloge. Baš takav je slučaj i sa devedesetim godinama na našim prostorima. Ako želimo da ih shvatimo, onda pre svega moramo da razumemo vreme koje im je prethodilo. Sjajnu priliku za to nam daje knjiga „Jugoslavija: poglavlje 1980-1991“.

Na skoro hiljadu stranica velikog formata ove knjige sabrane su studije vodećih postjugoslovenskih istoričara u kojima se predstavlja poslednja dekada Jugoslavije iz različitih uglova. Tako se na samome početku susrećemo sa celovitom sintezom jugoslovenske ideje iz pera Latinke Perović na skoro stotinu stranu. Na nju se nadovezuje niz istoričara koji pišu o jugoslovenskim osamdesetih, i to govoreći o državnom, sudskom i političkom uređenju, ekonomskim, društvenim i socijalnim prilikama, spoljnoj politici i diplomatiji, kulturnim prilikama, razvoju pop-kulture, ali i cenzuri. Pažnja je obraćena i na položaj verskih zajednica u ovom periodu, baš kao i na stavove intelektualaca u svim bivšim jugoslovenskim republikama.

„Osamdesete su u Jugoslaviji započele snažnom eksplozijom. Ne onakvom kakvih će kasnije mnogo donijeti devedesete – eksplozijom granata i drugih vojnih projektila po hrvatskim, bosansko-hercegovačkim i kosovskim gradovima i selima. Ona prva prava eksplozija bila je političke prirode, ali je upravo ona bila je uvod u sve tragedije devedesetih, i dvadeset godina kasnije, u prve nesigurne početničke korake prema liberalnoj demokraciji. Ta politička eksplozija bila je Titova smrt u svibnju 1980.“, stoji u ovoj knjizi. Suštinski, gotovo svi autori u ovoj knjizi kreću od te premise kao polaznog događaja koji će odrediti docnije. Tom istraživanju oni pristupaju sa mnoštvom podataka koje sintetizuju na relativno malom prostoru, tako da autori u ovoj knjizi pružaju upoznavanje sa novim činjenicama, ali i potpunu sliku života cele jedne dekade. Iako u knjizi postoje mesta koja mogu izazvati neslaganja, ona ipak u celini predstavlja prilično objektivan pogled na jedno nimalo jednostavno vreme.

„Jugoslavenska su se društva raspadala kako se već raspadaju velike zajednice, različitih nacionalnosti, religija, različitog stupnja razvitka, ekonomski iscrpljena društva oko kojih se obruč koji im je pomogao da ostanu skupa, onaj Hladnog rata, popustio“, ovako raspad Jugoslavije predstavlja Tvrtko Jakovina. Gotovo svi autori u knjizi, a ima ih preko dvadeset, pronalaze slabe tačke Jugoslavije koje su dovele po raspada. Od ekonomskih nedaća, obeleženih brojnim nestašicama ali i nelikvidnostima ekonomskog sistema, preko nefunkcionalnog političkog sistema sa krajnje nesposobnim ili u drugu ruku krajnje pokvarenim i štetočinskim političarima, pa sve do izostanka želje za jugoslovenskim zajedništvom, autori ove knjige predstavljaju državu koja se nalazi pred pucanjem. U isto vreme, u toj se državi koliko-toliko stabilno živi, a ovaj period obeležava kulturni procvat. Zapravo, slobodno se može reći da su osamdesete predstavljale svojevrsno iščekivanje budućnosti. Jedni su tu budućnost videli u demokratizaciji i otvorenom društvu, drugi u nacionalnim državama sa kraja devetnaestog veka, treći su pak gledali samo svoju korist, koliko političke elite ništa manje i novopečeni kapitalisti, dok su četvrti, verovatno najtragičniji u celoj priči, živeli potpuno van vremena i prostora misleći da se stari svet, pod parolom „I posle Tita – Tito“, može okamenjen sačuvati. Iz tih direktno suprotstavljenih stavova – čije posledice i danas živimo – nastali su fanatizmi, da se vratimo na početak, koji su jednu državu ali i milione njenih žitelja odveli do nepojmljivih ratnih stradanja. Svega toga ne bi bilo da su na rukovodećim mestima, da se poslužimo ovim strostavnim izrazom, nalazili drugačiji ljudi. Sjajno to formuliše Latinka Perović: „Sve je, međutim, mnogo složenije. Najnovija istraživanja pokazuju da je do kolebanja, a zatim i do odstupanja od reforme, došlo u jugoslovenskom partijskom vrhu. Uspešna privredna reforma imala bi radikalne posledice i na politički sistem. Iz ideoloških, ali i pragmatičnih razloga SKJ nije bio spreman da to prihvati.“ Tu sliku događaja iz poslednje dekade Jugoslavije koja je dovela do poraza i silnih užasa u ovom knjizi dobijamo u potpunosti, koliko kao podsetnik na pređašnja vremena, ništa manje i kao opomenu da ne dozvolimo da se takvo zlo ponovi.

Naslov: Jugoslavija: poglavlje 1980–1991
Uređivački odbor: Latinka Perović i drugi
Izdavač: Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd, 2021
Strana: 960

Andrej Makin – Stari kalendar jedne ljubavi

Објављено 21. јула 2023. од стране admin

Za razliku od istorije koja bi morala da se isključivo drži fakta – iako to, naravno, najčešće nije slučaj – književnost, ali i esejistika, kao najbliža „sestra“ književnosti, nema na grbači taj neretko ograničavajući faktor. Tako je nastao svojevrsni hibridni književno-istorijski žanr, kontrafaktualna istorija. Na ovome mestu smo pisali o jednoj takvoj knjizi, Kingovom romanu „Dalas ’63“, u kojoj se „ispituje“ kako bi izgledao svet ukoliko bi Kenedi preživeo atentat. Nimalo dobro, ako poverujete Kingu. Podjednako zanimljiv je roman Stivena Fraja „Stvaranje istorije“ u kom junaci pokušavaju da spreče rođenje Hitlera kako bi se izbeglo ludilo nacizma. Ipak, ni to nije baš toliko jednostavno. Kontafaktualna istorija je posebno zanimljiva kada se uzme u obzir prošlost naših prostora. Niz određujućih događaja tako pruža mogućnost razmatranja drugačijeg razvoja situacija. Evo samo nekoliko primera: drugačiji ishod Kosovske bitke, Gavrilo Princip koji ne uspeva da ubije Franca Ferdinanda, puč 27. marta koji ne uspeva, mirni raspad Jugoslavije početkom devedesetih… Sasvim sigurno bi drugačiji ishod svih ovih događaja u potpunosti preokrenuo istoriju naših prostora. Najpre ne bi bilo toliko žrtava. Ipak, jedan istorijski događaj – o kom se gotovo nikada ne raspravlja, mada je bolje reći: događaj koji se namerno prećutkuje – predstavlja svojevrsnu prekretnicu koja je dalekosežno odredila istoriju ovih prostora. U pitanju je rezolucija Informbiroa 1948. godine. Zahvaljujući Titovom odricanju od Staljina, Jugoslavija započinje nagli razvoj početkom pedesetih, koliko ekonomski ništa manje i društveni. Takođe, ono što se često previđa, upravo zahvaljujući pomoći zapadnih zemalja, pre svega Amerike, jugoslovenski režim uspeva da preživi prve godine nakon rata. Užasna suša kakva nije viđena decenijama ali i nagli prekid odnosa sa Sovjetskim Savezom doveli su do masovne gladi koja je najvećim delom rešena preko američke humanitarne pomoći, pre svega preko Unre. I dalje je ostalo sećanje na čuvena Trumanova jaja. Čak i kada se pogledaju docnije decenije Jugoslavije lep život i razvoj su dobijani pre svega preko zapadnih kredita, ali i otvaranja zapadnih tržišta. Svega toga ne bi bilo da nije bilo rezolucije Informbiroa, ali i – eto konačno kontrafaktualne istorije – da je Staljin uspeo da sruši Tita i postavi marionetski režim, kakav je bio slučaj u svim zemljama istočnog bloka. Jugoslavija bi tako živela kao Rumunija ili Mađarska. Što bi, opet, verovatno dovelo do potpuno drugačijeg ishoda početkom devedesetih. Otpor prema sovjetskoj čizmi bi ove prostore odveo naše prostore politički na Zapad, pa bi današnja Srbija verovatno već bila davno u Evropskoj uniji, a krvavi rat tokom devedesetih bi možda bio izbegnut, najpre zato što bi umesto međunacionalnih antagonizama mržnja bila uperena protiv sovjetskog „okupatora“. Naravno, ništa od svega ovoga nije bilo, pa tako današnja Srbija predstavlja zemlju ni na nebu ni za zemlji, koja bi htela u Evropu, ali i da ostane u savezu sa Rusijom, i to u trenu kada Evropa ratuje sa Rusijom. Sličan život imaju i junaci nove knjige Andreja Makina.

Valdas Batajev, pripadnik privilegovane ruske predrevolucionarne klase, prve mladalačke godine provodi u porodičnom letnjikovcu na Krimu. Bežeći od splina takvog života, on upoznaje mladu švercerku duvana, pripadnicu potlačene klase. Začetak romanse se preklapa sa izbijanjem revolucije. Valdas se bori na strani belih i završava u emigraciji. Na večitoj sredomeđi između novoga života i sećanja na stari život, on pokušava da nekako nastavi da živi.

„(…) Valdas bi razmišljao kako se prošlost, čak i najmučnija, već taloži i otkriva izraz blagosti, volju da se više ne izaziva čudovište pritajeno u osnovi njihovih uspomena“, ovako Makin opisuje duševno stanje svog junaka. Municiono proučavajući njegovu psihu, zadirući i do poslednjih kutaka njegovih skrivenih htenja, on u isto vreme vrlo vešto predstavlja političku i društvenu sliku vremena, sublimirajući gotovo ceo jedan vek na 150 stranica. Kao i uvek u Makinovom slučaju, to prenošenje je izvedeno stilski besprekorno, baš kakav je i prevod Anđe Petrović. Ipak, mora se reći da već godinama Makin kao da piše jednu te istu knjigu, sa vrlo sličnim temama, tako da to može izazvati svojevrsni zamor usled dugotrajne tematske jednoličnosti.

Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Autor je niza knjiga koje su zadobile brojna književna priznanja i veliku čitanost. Član je Francuske akademije nauka i umetnosti. Zahvaljujući izdavačkim kućama „Paideia“ i „Laguna“ svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.

„Izreći smisao naših života teže je nego oduševljeno veličati njegovu složenost. Naše pamćenje, kao kakav brodski dnevnik, sadrži hiljade veza koje nas sjedinjuju sa drugima, vrtlog strasti, lavirinte misli. A to čini da zaboravljamo cilj putovanja“, ispisuje Andrej Makin u ovoj knjizi. Taj pokušaj traganja za smislom još je teži za junaka romana, najpre zbog njegove neprestane raspolućenosti. Otklon od sopstvene klase, ali i nemogućnost da se u potpunosti prihvati ona druga, čak i da se prevaziđe gađanje spram društvenog „taloga“, njegova je sudbina koja postaje još teža odlaskom u emigraciju. Tu ga čeka pokušaj da pomiri sadašnji život sa sećanje na prošli, na godine provedene po starom kalendaru (Lenjin po dolasku na vlast menja računanje vremena, prelazeći sa julijanskog na gregorijanski kalendar). Ta raspolućenost junaka, i ne samo njegova već cele jedne skupine ljudi, rezultira čudnim svetom u kom se mašta o kontrafaktualnom razvoju stvarnosti, onom u kom se sve drugačije odigralo, da se vratimo na početak. Iako od tog starog sveta ništa nije ostalo sem krhotina i sadašnjosti sa kojom mora da se živi koju Makin u ovom romanu nenadmašno predstavlja.

Naslov: Stari kalendar jedne ljubavi
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2023
Strana: 157

Pročitajte i prikaze Makinovih romana
„Žena koja je čekala“, „Arhipelag za drugi život“ i „Prijatelj Jermenin“

Karl-Markus Gaus – Avanturističko putovanje kroz moje sobe

Објављено 15. јула 2023. од стране admin

„Po mom mišljenju, najveća nagrada i luksuz putovanja je biti u mogućnosti iskusiti svakodnevne stvari kao da se dešavaju prvi put, biti u poziciji u kojoj gotovo ništa nije toliko poznato da bi se uzelo zdravo za gotovo“, ispisuje Bil Brajson, verovatno najpoznatiji putopisac današnjice. Upravo to odsecanje od svakodnevnice, koliko intimne ništa manje i stvarnosti koja nas okružuju, jedna je od najvećih draži putovanja, pogotovo tokom ovih meseca kada je sezona godišnjih odmora. Ipak, šta je to zapravo putovanje danas mnogo je teže odgonetnuti. Zbog toga je možda najbolje vratiti se u dalju prošlost i setiti se knjige „Srednjovekovni putovođa“ Radivoja Radića i Radoslava Petkovića u kojoj se daje slika putovanja u prošlosti, ali i opasnosti koje su putnike čekale. Sjajno to izražava Radoslav Petković: „Znao je da je put pun napora i opasnosti. Znao je da će putovati po hladnoći i vlazi ili po vrelom suncu i žezi. Znao je da ga, usput, mogu opljačkati, a možda i ubiti, razbojnici – a da ga, ako putuje morem, osim oluja i brodoloma, mogu dočekati i pirati pa će se njegovo putovanje završiti na nekoj severnoafričkoj pijaci robova.“ Suštinski, ako bismo krajnje pojednostavili stvar, nekadašnja putovanja su pre svega predstavljala pragmatičnu stvar, proizašlu najpre iz potrebe za sticanjem materijalnih dobara iz koje je docnije, neretko kao nusprodukt, dolazilo do razmena iskustava, znanja i kulturnih mešanja koja su izgradila današnji svet. U današnjem svetu, eto direktne suprotnosti, putovanja su, ako ne računamo poslovni svet i nevoljnike proterane iz svojih domova, gotovo po pravilu stvar zadovoljstva. Koliko je tome doprineo porast životnog standarda ali i komoditet putovanja, još više je ta promena paradigme iznuđena „pravilima“ potrošačkog društva. Njenu esenciju smo sjajno mogli videti u dve sezone odlične igrane serije „Beli lotos“. Privilegovani svet bogataša smešten u simulakrumu bogatstva zvanom rizort u direktnoj je suprotnosti sa svetom potlačenog osoblja. Mešanje ta dva sveta – o čemu ova serija izuzetno govori – jedino može da dovede do tragedije. Kada smo već kod turističkog simulakruma, on je najočitiji u današnjoj Veneciji. Grad bez stanovnika – po poslednjem popisu u Veneciji živi oko 50.000 ljudi, i to uglavnom staraca, a nakon Drugog svetskog rata je bilo oko 200.000 stanovnika Venecije – postao je svojevrsna maketa stvarnog sveta, cilj pohode horde (oko 30 miliona turista godišnje) koja jurca da „napravi“ selfi kod Mosta uzdaha. Da putovanje, samim tim i turizam, mogu sasvim drugačije izgledati, čak i u današnjici, sjajno nam pokazuje Karl-Markus Gaus.

Polazeći od sopstvene kuće, još tačnije od brojnih soba, Karl-Markus Gaus, po ugledu na čuveni putopis Gvazijea de Mestra, kreće na svojevrsno putovanje. Nož za pisma, ramovi umetničkih slika, brojne knjige, nekada i šolje za čaj kupljene kao suveniri u brojnim zemljama – sve su to predmeti koji izazivaju sećanja na predele, ništa manje i ljude koje je Gaus posetio. Pripovedajući o njima, autor nas vode na beskrajno zanimljivo putovanje kroz brojne evropske predele i epohe.

„U mladosti sam, komično arogantno i komično ne poznajući svet, mislio da je multikulturalno društvo urbana budućnost slobodnih ljudi koji će, vođeni radoznalošću da upoznaju svet, krenuti iz raznih krajeva i ujediniti se u avanturi neprestanog obnavljanja kulture. Uopšte nisam uviđao da su moji baka i deka – za koje se nikako ne bi moglo reći da su stvoreni da krenu u urbanu avanturu i da su bili vođeni željom da doprinesu novoj svetskoj kulturi – bili ljudi koji su živeli u regionu koji bi mogao poslužiti kao primer kulturne, jezičke i etničke raznolikosti“, piše Gaus u ovom knjizi, pripovedajući o poreklu svoje porodice. Njegovi baba i dana, vojvođanske podunavske Švabe, nevoljni iseljenici nakon Drugog svetskog rata, tako postaju ne samo junaci ove knjige, već i možda najbolji prikaz Gausovog sveta u kom se različite kulture međusobno prepliću stvarajući jedinstveni mozaik evropskog iskustva. Taj preplet je zadobio sjajnog tumača, pre svega vrsnog eruditu, ali i, ne manje bitno, odličnog pripovedača koji ovu knjigu pretvara u pravo zadovoljstvo za čitaoce. Da osetimo sve te nijanse i na našem jeziku pobrinula se Emina Peruničić kroz izvrstan prevod knjige.

Karl-Markus Gaus spada u red najznačajnijih savremenih austrijskih i uopšte evropskih književnih stvaralaca. Napisao je niz knjiga eseja, putopisa i autobiografske proze koje su prevedene na sve veće evropske jezike. Dobio je niz internacionalnih priznanja, a od 2006. član je Nemačke akademije za jezik i poeziju. Na srpskom su pored „Avanturističkog putovanja po mojim sobama“ objavljena i njegova dela „Evropski alfabet“ (Zepter Book, 2006) i „U muzeju odbačene budućnosti“ (Akademska knjiga, 2022).

„I mi danas isto tako iščekujemo varvare, veliki udar koji će sve ono što mrzimo i zbog čega patimo razbiti na komade koji će potom gvozdenom metlom biti počišćeni u đubre. Posle toga, počećemo da tugujemo za svim onim što je taj udar, koji smo priželjkivali i osnaživali, razbio u paramparčad, tako da više nikada neće moći ponovo da se sastavi“, ovako Gaus oslikava današnje stanje Evrope. Ušančenost u nacionalne rovove, mržnja dovedena gotovo do granice istrebljenja, dovoljno je prisetiti se užasnog rata u Ukrajini koji i dalje traje, sve su to odlike savremenog sveta. U isto vreme, eto malo paradoksa, nikada se u istoriji naše civilizacije nije više putovalo, samim tim i dolazilo do razmene iskustava. Kao da je, eto još jednog, sada većeg paradoksa, preplet civilizacija doveo ne do trpeljivijeg sveta u kom će razlike potreti, već, naprotiv, sveta u kojima se te razlike uvećavaju sve dok ne buknu i pretvore se u rat do istrebljenja. Mogući odgovor zašto je to tako nalazi se u opštoj nezainteresovanosti današnjeg sveta, u kom je i putovanje izgubilo svoju osnovnu funkciju upoznavanja sa drugačijim iskustvima i svetovima. Tu grešku ispravlja Karl-Markus Gaus darujući nam ovu sjajnu knjigu, neverovatni vodič kroz evropsku raznolikost, ali i priču o onome šta nas spaja. U isto vreme, to je i priča o jednostavnosti svakodnevnog života, jednoj kući, ali i životu koji sam po sebi može biti sjajna avantura: „Njemu je već tada bilo jasno ono što je meni s godinama postalo skoro pa religija – da se ispunjen život ne sastoji u iščekivanju nekih vanrednih događaja ili grandioznih avantura. Sjaj života ili se krije u našoj svakodnevici, u onome kako ga živimo od trenutka kada ustanemo do odlaska na počinak, ili ga uopšte nema.“

Naslov: Avanturističko putovanje kroz moje sobe
Autor: Karl-Markus Gaus (1954-)
Prevela: Emina Peruničić
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 221

Milka Kolundžić – Kamenite priče

Објављено 8. јула 2023. од стране admin

„Živio je u tuđini, pa je manje bilo onih koji će ga do kraja razumjeti. Ali to mu je pružalo onu dragocjenu distancu u pogledu na sebe, na svijet i na sve svoje, koja ga je učinila ne samo svjetskim piscem, nego i slobodnim čovjekom. Sloboda je u progonstvu“, ispisuje Miljenko Jergović u prikazu knjige „Ko je bio Ivo Andrić“. Ta Andrićeva nedokučivost jedna je od najvećih odlika ne samo njegove ličnosti već i njegove proze. Dobrim delom je to, usudićemo se da kažemo, i njena „egzotičnost“. Pišući o osmanskom vremenu, bosanskim efendijama, fratrima i trgovcima, on je doneo u srpsku književnost, ništa manje i u beogradsku čaršiju kao njen tadašnji ali i sadašnji centar, dašak nečeg nepoznatog i misterioznog. Uostalom, kakvo je i shvatanje Istoka u gotovo celoj Evropi, o čemu je sjajno pisao Edvard Said u knjizi „Orijentalizam“. Naravno, postojala je i suprotna strana, oličena u onima koji su Andriću zamerali potenciranje osmanske prošlosti, ali i uopšte pisanje o kojekakvim bosanskim gudurama i tamošnjim ljudima. S druge strane, Andriću se upravo u tim krajevima danas, ali i u prošlosti, zamera što tamošnje ljude nije predstavio „romantičnije“, a osmansko carstvo u znatno boljem svetlu. Dokle to može da ide pokazala je sramna knjiga „Andrićevstvo“ jednog islamskog fundamentaliste koji je, ni manje ni više, sastavio književno-teorijsku pokudu Andrićevog dela na osnovu Kurana. Ludilo, ali i svet prepun gada, da prigodno parafraziramo Andrića, odlika su naših prostora oduvek. Ali da se vratimo na stvar. Andrić na velika vrata u našu književnost vraća predele udaljene od društvenih i političkih centara. Naravno, on je imao prethodnike, i to velike. Dovoljno je pomenuti imena Petra Kočića, Sime Matavulja i Bore Stankovića. Ipak, kako se čini, Andrićevo stvaralaštvo je definitivno otvorio vrata ulasku u književni kanon brojnim piscima koji su svoju temu uzeli svoje „zavičaje“. Jedan od njih, verovatno i najveći, nedavno je preminuli Dragoslav Mihailović. O izboru da piše na dijalektu, ali i o junacima iz svog rodnog kraja, on u knjizi „Majstorsko pismo“ govori: „Slično će biti i sa književnim junacima, koji, razume se, isto tako predstavljaju komadić celine jedne prozne vizije. Njihov izraz uvek mora biti najdublje ličan i to će odrediti piščev ’pristup’ k njima. Zato se autor prema svakom svom književnom junaku odnosi potpuno različito i ta različitost pristupa se ne može svesti, kako se često čini, na nedozvoljeno priprosto deljenje na junake intelektualce i junake primitivce.“ Takav izbor čini i Milka Kolundžić u sjajnoj knjizi „Kamenite priče“.

Sastavljena iz niza kratkih priča, knjiga Milke Kolundžić pripoveda o Dalmaciji, i to najvećim delom o Ravnim Kotarima u vremenskom periodu od Drugog svetskog rata do današnjice. Upravo su dva rata, već pomenuti Drugi svetski ali i građanski koji je pratio raspad Jugoslavije, tačke posle kojih se život junaka ove knjige nepovratno menja. Govoreći o njihovim ratnim stradanjima, ali još više o njihovom svakodnevnom životu kao pokušaju da se ratno ludilo nekako anulira, Milka Kolundžić ispisuje izuzetne pripovesti.

„Daleko od toga da je bila od one bespomoćne ženske čeljadi kojom se upravljalo dok gledaju preda se. Bila je okretna, grlena, nelijepa ali oku ugodna“, ovako Milka Kolundžić opisuje jednu svoju junakinju. U samo nekoliko rečenica, nekada i samo jednoj, mi vidimo celovite ljudske sudbine. Ta jezička ekonomičnost, zapravo jedini bitni preduslov za dobru kratku priču, odlika je ove knjige i njena najveća draž. Još više kada je sjedinjena sa sjajnim stilskim rešenjima, prožetim dijalektskim govorom koji Dalmaciju ponovo vraća u našu literaturu. Milka Kolundžić je sjajni pripovedač, jedan od onih retkih književnih čarobnjaka koji su u stanju da na malom prostoru iskažu ono za šta bi većini pisaca neretko bili potrebni tomovi i tomovi: „One su bespogovorno gledale preda se. I tako su ostajale domaćice i nezaposlene. Bez mogućnosti da u svom teškome radnome vijeku, koji se izjednačavao sa životnim, ostvare bilo kakva priznanja.“

Milka Koludžić je rođena u Benkovcu. Živela je u Srbiji i Bosni i Hercegovini, a danas živi u Crnoj Gori. Za sada je objavila knjigu „Kamenite priče“, a za svoje stvaralaštvo je zadobila niz priznanja. Književne prikaze i kritike objavljuje na sajtu https://citamcitaj.wordpress.com/

„U ono doba oduvalo je i sve naše biblioteke. Lakše bi mi bilo samo da znam da se negdje – čitaju“, piše Milka Kolundžić u jednoj od priča iz ove knjige, govoreći o junakinji kojoj je u ratnom vihoru „nestala“ biblioteka. Sudbina dobrih, mada je bolje reći izuzetnih „običnih“ ljudi, sa koloritnim, neretko patničkim sudbinama, Milka Kolundžić je donela kroz predstavu njihovog načina govora, ali i života. Opisujući njihova stradanja, koliko i pokušaje nastavka života koji će grubo biti prekinuti novim ratom i novim stradanjima, Milka Kulundžić ispisuje veličanstvenu knjigu o zauvek nestalim, ali ne i zaboravljenim ljudima. I to u vremenu u kom se i tragovi njihovih života pokušavaju zauvek da unište: „Rastaču kuće kamen po kamen, odvoze ih i prodaju na crno. I naši i njevi. Bajame i uno sve popilali u drva i odvukli. Ničeg nema, kao da ga nije ni bilo.“ Ova izuzetna knjiga to sprečava, ali i čitaocima daje nenadmašne pripovesti, ispisane izuzetnim jezikom u kom se istinski uživa i koji nas bogato nagrađuje.

Naslov: Kamenite priče
Autor: Milka Kolundžić (1979-)
Izdavač: Imprimatur, Banja Luka, 2019
Strana: 109

Ijan Makgvajer – Severne vode

Објављено 1. јула 2023. од стране admin

Užasne tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i mladenovačkim selima su pored gotovo nepojmljive tronutonosti na ovim prostorima, donele i preispitivanje odakle je to užasno zlo došlo. Dok je za neke to posledica direktnog podržavanjа nekakavih „zapadnih“ vrednosti, o čemu smo već pisali na ovom mestu, drugi su uzrok promena videli u društvu užasno zatrovanom nasiljem, što svakako nije daleko od istine, ali nije manjkalo ni onih koji su ove masakre videli kao posledicu života u postraumatskom društvu nakon ratova devedesetih. Odgovor svakako nije jednoznačan, uostalom kao ni rešenje, ali ono što je zapanjilo ljude na ovim prostorima, i ne samo na njima, predstavljao je užasan intenzitet nasilja. Nezamislivo je da jedan trinaestogodišnjak pobije desetak svojih vršnjaka, baš kao i da degenerik iz okoline Mladenovca toliko svirepo poubija ljude koje čestito nije ni poznavao. Pored čuđenja zbog uzrasta izvršioca užasnih zločina, delom je ta neverica došla i kao posledica ubeđenja da je nasilje stvar prošlosti. Naravno, ono je sveprisutno, dovoljno je prelistati samo jedan broj dnevnih novina ili otvoriti bilo koji novinski sajt, ali naše ubeđenje је da je nasilje nešto što je daleko od nas. Nesreće se uvek dešavaju drugima, a divljaci su uvek oni drugi, nikako mi. U isto vreme, zaslepljeni smo tehnološkim napretkom, smatrajući da bolji uslovi života, napredak telekomunikacija, drastični porast životnog veka, iskorenjivanje brojnih bolesti – da ne nabrajamo dalje sve blagodeti moderne civilizacije – u isto vreme donose i promenu paradigme života. Na nesreću, to najčešće nije slučaj. Obrasci ponašanja ostaju gotovo isti, samo se ponašanje menja. To nam najbolje pokazuju klasična umetnička dela koja opstaju vekovima. Uzmimo samo Šekspira. Zašto bi se i dalje u tolikoj meri izvodile drame nekakvog pisca od pre pet vekova? Zato što su dileme, osećaji, ljubavi i mržnje – suštinski unutrašnji svetovi Šekspirovih junaka – identični našim. Uzećemo još jedan primer, mnogo bliži temi koju smo započeli. Kao jedno od najubojitih oružja u poslednjih nekoliko godina „istakao“ se dron. Kao jedna od njegovih „prednosti“ naglašena je nemogućnost da posada letelice bude oborena, ali i znatno smanjena mogućnost „proklizavanja“ ljudskog faktora. Ipak, pokazalo se, i to na primeru američke vojske, da su operatori dronova nakon samog nekoliko meseci pokazivali iste simptome postraumatskog stresa kao vojnici na frontu. Iako su od svojih žrtava udaljeni hiljadama kilometara, iako su žrtve za njih samo sićušne prilike na ekranu koje se „uklanjaju“ džojstikom, otprilike kao u video-igrama, svesnost da su to stvarni ljude koji su ubijeni operatere dronove je dovodila do potpunih slomova. Nasilje je uvek nasilje, ma koliko ono „moderno“ bilo. O baš takvom davnom i užasnom, ali nikako nestalom nasilju, Ijan Makgvajer je napisao izuzetan roman.

Na „Dobrovoljac“, brod već „uklet“ zbog pređašnjih pehova kapetana, ukrcavaju se dva muškarca sredinom devetnaestog veka. Jedan je Henri Draks, harpundžija gargantuovskih razmera, ništa manje gargantuovskog htenja za zločinima nepojmljivih razmera. Drugi muškarac je Patrik Samner, nekadašnji vojnik lekar, sada čovek kom plovidba ovim brodom predstavlja poslednju slamku spasa. Ali plovidba nimalo dobro ne počinje. Jedan dečak na brodu je ubijen, a Samner za to okrvljuje Draksa. Sledi „duel“ ova dva muškarca na ledenom Severu.

Napisan u najboljem duhu avanturističkih dela (pre svega su vidljivi uticaji Džeka Londona i Hermana Melvila), ovaj roman ih nadograđuje pre svega u realističkoj predstavi stvarnosti, toliko mračnoj da čak i da najdublji ponori Melvilovih junaka deluju kao dečja igra. Koliko tome doprinosi intenzitet nasilja Makgvajerovih junaka, ono postaje još upečatljivije kroz krajnje specifično pripovedanje, neretko obojeno potpunim cinizmom: „Reči su samo zvuci u određenom redosledu, i on može da ih koristi kako želi. Svinje rokću, patke kvaču, a ljudi lažu: tako to obično ide.“

Ijan Makvajer je istaknuti engleski pisac. Završio je studije književnosti, nakon kojih je objavio niz književno-teorijskih radova. Debituje sa knjigom „Neverovatna tela“. Slavu mu donosi roman „Severne vode“. On je ušao u širi izbor za Bukerovu nagradu, osvojio Nagradu Kraljevskog književnog društva i mnoštvo drugih priznanja. Knjiga je pretočena u istoimenu igranu seriju koja je doživela izuzetan prijem.

„I šta slobodan uopšte znači? Takve reči su tanke kao papir, mrve se i cepaju pod najmanjim pritiskom. Računaju se samo postupci, misli on po desetohiljaditi put, samo događaji. Sve su ostalo isparenja, magla. Otpija još jednom i oblizuje usne. Ozbiljna je greška razmišljati previše, podseća on sebe, ozbiljna greška. Život neće biti rastumačen, niti nagovoren na potčinjenost; on se mora proživeti, preživeti, kako god čoveku to pošlo za rukom“, ispisuje Makgvajer u ovom romanu. Nesputanost njegovih junaka, prvenstveno Henrija Draksa – ili je bolje reći njihovo potpuno odbacivanje svih moralnih normi i predavanje u potpunosti nagonima – rezultira slikom potpuno izopačenog sveta u kom je nasilje ne samo sveprisutno već i njegovo krajnje ishodište. Taj užasavajući svet, opisan na način koji izaziva istinsko divljenje – kakvo, uzgled, izgleda i njegovo prenošenje na naš jezik u izvedbi Gorana Skrobonje – slika je sveta ogrezlog u potpunoj bestijalnosti. Sveta koji se za više od jednog veka otkako se dešava radnja ovog romana nimalo nije promenio u suštini, što nam je prošli mesec u našoj zemlji tako dobro potvrdio. Roman „Severne vode“ nam nudi suočavanje sa tom grozomornom stranom ljudske prirode, na nesreću potpuno neiskorenjivom: „Žeđ je mnogo dublja od gneva. Gnev je brz i oštar, ali žeđ je dugotrajna. Gnevu uvek dođe kraj, krvlju natopljeno finale, ali žeđ nema dna, žeđ nema granica.“

Naslov: Severne vode
Autor: Ijan Makgvajer (1964-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2023
Strana: 278

Ivan Vidak – Radio Siga

Објављено 24. јуна 2023. од стране admin

Čuvene Ničeove reči da je umetnost tu da ne bismo poludeli od istine možemo grubo parafrazirati i reći da je literatura tu da ne bismo pomislili da su u istoriji prisutni samo „velikaši“. Ili kako bi to još preciznije izrazila Hilari Mantel u romanu „Smrt – poslednje utočište“: „Ideju da istoriju stvaraju veliki ljudi besmislena je sa stanovišta naroda. Pravi heroji su oni koji su se odupirali (…)“. Pokušajmo, primera radi, da zamislimo kako će izgledati istorija našeg vremena za nekoliko decenija ili vekova. Sasvim sigurno će biti reči o Putinu, Bajdenu i ostaloj vladalačkoj menažeriji i zločincima. Govoriće se i o velikim bitkama u Ukrajini, užasnim stradanjima, pomenuće se verovatno i vojni komandati i generali. Ipak, niko neće pomenuti decu koja su poginula i koja će nažalost još ginuti u ovom suludo besmislenom rata, ako uopšte postoji drugačiji rat. Niko neće govoriti ni o vojnicima sa obe strane koji su protiv svoje volje – ko to, zaboga, želi da pogine u dvadesetim godinama – uhvaćeni i odvedeni na front gde će neretko poginuti istog dana. Njihova imena će verovatno već davno izbledeti sa nadgrobnih spomenika i kičastih spomenika na gradskim i seoskim trgovima, ako uopšte budu dobili takve spomenikе. Pojedini ratovi – kakav je sasvim sigurno ovaj u Ukrajini – toliko su sramotni da će buduće generacije želeti da se oni potpuno zaborave. O jednom takvom ratu Erik Vijar je napisao izuzetnu knjigu „Častan izlaz“. Ali da se vratimo na stvar. Dok će silne, najvećim delom potpuno nevine žrtve biti zaboravljene, „velikaši“ će se pamtiti. O njima će biti pisane silne studije, knjige i članci, biće junaci brojnih filmova i serija. Tako ćemo o zločincima znati mnogo više nego o žrtvama, što će, eto i te najstrašnije stvari, biti još jedna njihova pobeda. Uzmimo još jedan primer. O Hitleru, hteli mi to ili ne, znamo i najbesmisleniju pojedinost, dok o njegovim milionskim žrtvama gotovo ništa. Ili nama još jedan bliži primer. Znamo li ime barem jednog stradalnika uz Jasenovca ili Srebrenice? Verovatno ne, ali zato će nam puna usta biti Pavelića, Mladića i njihove duhovne sabraće po bestijalnosti. Upravo zbog toga, da se vratimo na početak, uloga literature je toliko bitna. Ona istoriju potpuno obrće, tako što skreće pogled na sudbine „običnih“ ljudi koji su netragom nestali. Baš to čini i Ivan Radak u romanu „Radio Siga“.

Kalman Gubica, stanovnik vojvođanskog sela Siga u blizini Sombora, jedan je od onih nesrećnika čiji je celi život obeležen nedaćama. Oca nikada ne upoznaje, on je mađarski revolucionar koji napušta svoju trudnu devojku, Kalmanovu majka, i odlazi u Ameriku. Ali i ona brzo umire. Kalman ostaje sam. Još gore, kako odrasta, on shvata da je nevičan bilo kom poslu, čak i da je užasno lenj. Rešenje, ipak, dolazi. Kalman postaje seoski dobošar. Na tom mestu će provesti skoro dve decenije, neretko učestvujući u velikim društvenim i političkim promena, od kojih je najveći Drugi svetski rat.

Napisan u izvrsnoj kombinaciji magijskog realizma i skoro klasične istorijske hronike, roman „Radio Siga“ leluja između ove dve neretko suprotstavljene kategorije, nikada ne pretežući ni na jednu stranu. Još bitnije, sudbina Kalmana Gubice je zadobila sjajnog pripovedača. Umešno koristeći „starinsko“ hroničarsko pripovedanje iz trećeg lica, gotovo andrićevsko, Ivan Vidak ga upotpunjuje gintergrasovskim umetanjem nadnaravnih elemenata koji nikada ne ruše sliku stvarnosti. Tako dobijamo sjajan književni tekst koji prati uspon ali i pad jednog čudnovatog čoveka: „Nikoga se više nije bojao jer postao dio vlasti. Potpuno marginalan u toj konstelaciji, ali ipak dovoljno važan da i njega štite seoski narednik i njegovih šest pandura, kao i svako drugo ’službeno’ lice. Promatrao je sva ta strašna lica koja su mu toliko dugo ulijevala strah (…) Svi su oni sada za Kalmana bili samo skup nagužvanih maski koje mu više ni na koji način nisu mogle prijetiti.“

Ivan Vidak je rođen u Somboru. Završava studije dramaturgije na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. Trenutno radi kao urednik u izdavačkoj kući „Sandorf“. Do sada je objavio knjigu priča „Ugljik na suncu“ i roman „Radio Siga“, koji su kod nas objavljeni u izdanju Književne radionice Rašić.

„Život na selu ne ostavlja puno vremena za žalovanje. Golo preživljavanje tjera ljude da prošlost bez puno oklijevanja ostavljaju iza sebe, da se čvrsto zubima drže za skute vremena koje će ih neumoljivo odvući u sutra. Ali treba se doista čvrsto držati krvnički, sve dok ne popucaju zubi i čovjeka ne napusti snaga“, ispisuje Ivan Vidak u ovom romanu. Sudbina čoveka nesrećnog dvadesetog veka, rastrzanog između – upotrebićemo Pekićev izraz – „usrećiteljskih“ ideologija i ludaka na vlasti u „Radio Sigi“ zadobija veličanstven izraz. Ivan Vidak je napisao izvrstan roman, epopeju o sudbini maloga čoveka koji je upao u užasni vrtlog istorije koji je ne samo u potpunosti promenio njegov život – i to nagore – već i potpuno ga zarobio, oduzimajući svest o njegovom postojanju. Iz tog vrtloga istorije malog čoveka jedino literatura može izbaviti, baš kao što to čini Ivan Vidak u ovom romanu o jednom užasnom vremenu: „Toliko je smrti video, toliko potrošenih sudbina, da mu se učinilo da život i nije ništa drugo doli smrt, da smrti uvijek ima baš onoliko koliko i života, i da je toliko sveprisutna i bliska da je možda pomalo neprilično i neukusno uopće žaliti zbog nje.“

Naslov: Radio Siga
Autor: Ivan Vidak (1981–)
Izdavač: Književna radionica Rašić, Beograd, 2021
Strana: 194

Kamij Lorans – Filip

Објављено 17. јуна 2023. од стране admin

Odnos prema patnji, ali i pokušaju da se nekako živi uz tu patnju, pogotovo onda kada su stradanja doživela deca, možda najbolje možemo videti u slučaju jedne knjige. Ili je možda bolje reći po reakcijama koje su usledile nakon njenog objavljivanja. U pitanju je knjiga „Limeni dečaci“ Svetlane Aleksijevič o kojoj smo pisali na ovom mestu. Sabravši na jednom mestu krajnje potresna svedočenja sovjetskih vojnika koji su se borili u Avganistanu, baš kao i svedočenja majki čija se deca nisu vratila iz tog rata, Svetlana Aleksijevič je napisala jednu od najvećih optužnica protiv ratnog ludila. Naravno, reakcija sovjetske države nije izostala, toliko da je Svetlana Aleksijevič sudski gonjena zbog „blasfemije“. Suština optužnice protiv Svetlane Aleksijevič je pronašla svoj najveći izraz u rečima jedne tužiteljke: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“ Suštinski, čak i po cenu laži, potrebno je užasavajućim smrtima i patnjama dati prizvuk nečeg većeg i lepšeg. Ili još preciznije, što je i suština čitave stvari, potrebno je tu patnju izvući iz kandži besmisla. A od patnje, da se ne priča tek o smrti dece, ne postoji ništa veće što izmiče svakom pokušaju racionalnog shvatanja. U ovim situacijama ne pomaže ni vera. Zapravo, pitanje stradanja dece, o čemu smo takođe pisali na ovom mestu povodom romana „Sonnenschein“ Daše Drndić, predstavlja stvar koja je nepremostiva prepreka čak i za duboko religiozne ljude. Amblematične su rečenice Dostojevskog u „Braći Karamazovima“: „Sva spoznaja sveta ne vredi tih suzica detenceta koje upućuje ’bogi’. Ne govorim o mukama odraslih, pojeli su jabuku i, dođavola s njima, neka ih đavo sve nosi, ali ona, ona!“ Pitanje kako dobri bog, kakvim ga barem predstavlja hrišćanstvo, ne čini ništa da spase nevine od užasnih stradanja predstavlja srž teološke grane teodiceje, koja dosad nije iznašla odgovor na njega. Ukoliko boga ostavimo sa strane, isto tako i viši cilj (kakav je već pomenut na početku), nekakvo „opravdanje“ patnje dece jedino se može pronaći, ma koliko ovo sasvim sigurno ogavno zvučalo, u svojevrsnoj opomeni da se takvo zlo nikada više ne ponovi. Ali ni to se, na nesreću, gotovo nikada se dešava. Patnja i smrt dece surovo je neodgonetljiva, o njoj se ne može raspravljati i ne može joj se pronaći uzrok. Može se samo pokušati o njoj govoriti kako to čini Kamij Lorans.

Junakinja romana, sama autorka, sprema se za rođenja svog prvog deteta. Da bi sve dobro prošlo došla je iz Alžira u Francusku, misleći da će tako dobiti bolju negu. Nailazi, ipak, na opšti nemar, krunisan potpunom nezainteresovanošću ginekologa koji će rezultirati smrću deteta na porođaju. Suočavajući se sa tim užasom, Kamij Lorans ga pretvara u roman „Filip“.

„Problem je promenio oblik; više nije u pitanju skromnost, već nemoć: možemo reći da smo nesrećni, ali ne možemo iskazati nesreću. Nema nesreće u reći nesrećan. Sve reči su presušile. Ostaju na ivica suza. Nesreća je uvek tajna“, ispisuje Kamij Lorans u ovom romanu, pokušavajući da na papir prenese ono što je označila kao tajnu. Rezultat je kondenzovano delo na pedesetak stranica u kom se stravični događaj razlaže kroz nekoliko vremenskih dimenzija, ali i pogleda, i to od autobiografskog opisa stvarnosti, liričnih jadikovki (ovo nikako ne treba shvatiti u pežorativnom smislu) za umrlim detetom, pa sve do posezanja za medicinskim udžbenicima i studijama ne bi li se užas tako shvatio. Ta pripovedačka kompleksnost skopčana je sa izuzetnom liričnošću autorske koja „Filipa“ pretvara u nenadmašno snažnu knjigu koja čitaoca istinski potresa, ali mu i daje način da se nekako suoči sa nezamislivim užasom. Da osetimo sve te nijanse na našem jeziku pobrinuo se Nikola Bjelić kroz izvrstan prevod knjige.

Kamij Lorans spada u red najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca. Nakon studija književnosti postaje predavač u školama u Francuskoj i Maroku. Objavila je preko deset romana i knjiga priča koji su zadobili najistaknutija francuska književna priznanja, a prevedeni su na brojne jezike. Na srpskom su objavljena njena dela „U tom zagrljaju“, „Ni ti ni ja“ i „Žensko“.

Napisan dobrim delom za vreme boravka u bolnici i nedugo nakon izlaske iz nje, kako je to sama autorka rekla tokom nedavnog gostovanje u Beogradu, „Filip“ je pokušaj da se nepojmljiva patnja pretvori u književni tekst. Taj bolni pokušaj (kako sama autorka ispisuje: „Tišina je potpuna, nepomičnost gotovo savršena. A onda, vrlo brzo, grudi mi puknu, stomak se probuši, i iz tog pokušaja telesnog posedovanja najednom me obasja istina: ja nisam telo, ja sam grob.“) u ovom romanu zadobio je jezgrovit, duboko emotivan i ništa manje uznemirujući prikaz. Pišući o svojoj patnji, koliko i patnji tek rođenog deteta, i to uzrokovanoj grubom ljudskom greškom, Kamij Lorans pokušava da joj pronađe smisao – ili bolje reći krivca – tako što će obelodaniti nesavesno i duboko nestručno ponašanje ginekologa koji je uzrokovao smrt deteta. Ali čak i kada se to desi, utehe nema. Smrt deteta toliko je ogroman poremećaj da ne postoji nijedan način da se on ublaži. Jedino se može pokušati govoriti o užasu, i to sa svešću da čak ni taj govor ne može mnogo toga promeniti: „Nije važan uzrast u kom dete umre: ako je prošlost kratka, sutrašnjica je bezgranična. Mi nosimo najcrnju žalost, žalost mogućeg. Svi roditelji prolivaju iste suze: imaju sećanje na budućnost.“

Naslov: Filip
Autor: Kamij Lorans (1957-)
Preveo: Nikola Bjelić
Izdavač: Vaganar, Sremska Mitrovica, 2022
Strana: 53

Pročitaj i prikaz romana „Žensko“ Kamij Lorans

Martin Previšić – Goli otok – istorija

Објављено 9. јуна 2023. од стране admin

„Sve dok Goli otok ne shvatimo kao nužan, sve dok ne priznamo da je njegovo ustrojstvo, da su postupci u njemu, da je njegova psihologija, kako kod islednika tako i kod zatvorenika, da je ceo njegov teror mravinjaka, onog mravinjaka o kome govori Berđajev i Dostojevski, samo konsekventno razvijanje jedne ideje, kolektivističke, despotske, dijalektičke ideje o društvu, sve dotle nećemo moći dati njegovu punu sliku“, govori Borislav Pekić u svojim dnevnicima. U ovim zapisima, razmišljanjima o mogućem romanu, Pekić odlazi još dalje suprotstavljajući se onima koji su: „Goli otok tumačili kao regresiju, perverziju, deformaciju doktrine, dok je on bio upravo njeno konsekventno sprovođenje.“ Ove oštre rečenice najvećim delom proizlaze iz Pekićevog antikomunizma, koji ne samo da je opravdan, već i potpuno normalan. Kako ne mrzeti sistem koji vas u devetnaestoj godini otera na užasnu petogodišnju robiju, i to ni krivog ni dužnog? Ali da se vratimo na Pekićevu misao. Da li je Goli otok zapravo samo posledica komunističke ideologije? Koliko ovaj odgovor zavisi od naših ideoloških preferencija, on u isto vreme predstavlja i svojevrsni moralni ispit. Kako on zapravo izgleda u praksi najbolje će nam pokazati još jedan veliki pisac – Danilo Kiš. Radeći kao lektor u Francuskoj početkom sedamdesetih godina, Kiš iz razgovora sa intelektualcima i svojim studentima, pogotovo onim sa levičarskim uverenjima, shvata da je za njih Gulag ne samo neshvatljiv i nemoguć, već i, što je još gore, stvar koju ne treba nikako pominjati zarad više stvari. Pod tom višom stvari podrazumeva se odbrana čistote komunizma, i to po cenu negiranja najstrašnijih zločina. Užasnut ovim saznanjem, Kiš piše „Grobnicu za Borisa Davidoviča“, što najbolje vidimo iz jednog njegovog zapisa: „Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ I tu se zapravo vraćamo na početak, na svojevrsni moralni test koji se svodi na pitanje da li je čovek zarad odbrane, citiraćemo opet Pekića, „kolektivističke, despotske, dijalektičke ideje o društvu“ u koju veruje spreman da žrtvuje svoju ljudskost. Na to pitanje je, nažalost, odgovor najvećim delom potvrdan. On nije prisutan samo u komunizmu, slična stvar je i sa kapitalizmom, ali i nacionalnim i verskim ubeđenjima. Na kraju, ta vrsta moralnog testa je ono na čemu padaju današnje generacije u svim državama bivše Jugoslavije. Taj moralni pad vidljiv je i u upornom, višedecenijskom prećutkivanju Golog otoka – sem, naravno, svedočenja žrtava, pre svega Dragoslava Mihailovića – tolikom da do sada nije napisana nijedna celovita istorijska sinteza o ovom logoru. Da se to ispravi pobrinuo se istoričar Martin Previšić.

Na samome početku knjige Martin Previšić nas upoznaje sa istorijskim i društvenim okolnostima koje su prethodile osnivanju Golog otoka. Vešto prikazujući razlike između sovjetske i jugoslovenske vlasti, on nas uvodi u genezu sukoba. Posledica tog sukoba je bila odluka o obrazovanju logora u kome će jugoslovenska vlast „prevaspitati“ Staljinove simpatizere. Podrobno opisujući ko su bili ti ljudi, kako je teklo njihovo hapšenje, isleđivanje i kažnjavanje, Martin Previšić nas u isto vreme upoznaje sa ustrojstvom Golog otoka. Govoreći o žrtvama i dželatima, svakodnevnom životu u logoru, njegovom izgledu, mučenjima, ali i docnijem životu žrtava, Previšić sastavlja izuzetnu knjigu.

Bazirajući svoju knjigu na tri ravni – prva su usmena svedočenja zatočenika, ali i jednog dželata (Jove Kapidžića), druga su arhivski dokumenti Udbe i treća memoarska sećanja i studije – Martin Previšić ispisuje izuzetno sintezu u kojoj se svedočenja savremenika međusobno dopunjavaju dokumentima, što rezultira izuzetno uravnoteženom i, ništa manje bitno, istorijskim utemeljenom pričom o užasima Golog otoka. Na to se nadovezuje sjajan autorov stil – nažalost, tako redak kod istoričara – koji ovo studiju čini još dragocenijom.

Martin Previšić spada u red najznačajnijih savremenih hrvatskih istoričara. Završio je studije istorije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i doktorirao. Trenutno radi kao vanredni profesor savremene istorije na ovom fakultetu. Učesnik je brojnih međunarodnih skupova, a održao je gostujuća predavanja na nekoliko svetskih univerziteta. Za knjigu „Goli otok – istorija“ dobio je Državnu nagradu za znanost 2019. godine, a doživela je izdanja u tri zemlje.

„Poticanjem cinkarenja i kriterija za uspon i pad u logoraškoj hijerarhiji osigurana je protočnost, koja je prouzročila stravično nepovjerenje među logorašima te dodatno osnažila i povećala funkcionalnost ovako postavljenog sustava. U takvim uvjetima Udba je jako lako provodila svoje ciljeve. To je bila poanta organizacije logora na Golom otoku“, ovako Martin Previšić označava srž Golog otoka, koja je u isto vreme i stvar koja je rezultirala najvećim užasom. U svim dotadašnjim logorima (pre svega nacističkim i Gulagu), uloge žrtava i dželata su bile strogo podeljene, a na Golom otoku je ta podela izgubljena. Zapravo, najstrašnija stvar Golog otoka je što su od žrtava napravljeni dželati. Još strašnije je što se decenijama docnije, čak i danas Goli otok namerno prećutkuje. Za desničare su žrtve Golog otoka nebitne (komunisti ubijaju komuniste), a za levičare i jugonostalgičare nešto o čemu ne treba govoriti, jer će priča o Golom otoku uništiti sećanja na lepu prošlost. Tu moralno odvratnu omertu prekida Martin Previšić stvarajući istinsko istorijsko remek-delo, sasvim sigurno jednu od najboljih studija na našim prostorima u ko zna koliko prošlih godina, i to studiju o logoru koji je pomerio granice zla. Najbolje to obrazlaže sam autor: „Logorima u dvadesetom stoljeću zajedničko je jedno: u svima su stradali ljudi. Ako se može mjeriti ljudska patnja, tragedija ili jednostavno ironija, onda bi se u slučaju golootočana mjerila činjenica da su bili gurnuti u sustav gdje su maltretirali sami sebe, svoje ratne suborce, prijatelje i drugove s kojima su koju godinu prije, bok uz bok, prolazili neke od najvećih bitaka u povijesti ovih prostora. Ako se u Partiju i rat ulazilo iz ideala, na Golom otoku su ti ideali umirali sa svakim udarcem logoraša po logorašu.“

Naslov: Goli otok – istorija
Autor: Martin Previšić (1984–)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2023
Strana: 636

Ko je bio Ivo Andrić (priredila: Žaneta Đukić Perišić)

Објављено 2. јуна 2023. од стране admin

„Nekoliko puta mi je Andrić govorio da nikada neće prežaliti što nije pisao pod pseudonimom. Govorio je: ’Bio bih mnogo slobodniji i bio bih, možda, i bolji pisac. To prokleto lično ime i prezime u mnogim stvarima me je obavezivalo i ograničavalo.’ I prilikom našeg poslednjeg susreta u stanu, za ručkom, uz čašicu lozovače, ponovo je o tome govorio i spominjao Travena, kao sudbinu pisca kome od srca zavidi“, ispisuje Zuko Džumhur u svojim sećanjima na Andrića. Ta Andrićeva neostvarena želja donela je slavu brojnim piscima. Najslavniji u prošlosti je, svakako, bio Bruno Traven, pisac čiji identitet i danas nije poznat. U današnjici je to Elena Ferante, jedna od najtiražnijih spisateljica današnjice. I pored brojnih pokušaja medija, niko nije uspeo da sazna njen pravi identitet, što je izazvalo brojne spekulacije, od onih da je to zapravo pseudonim muškarca, preko teorija da je Elena Ferante skup pisaca, pa sve do najluđih teorija, od kojih je čak jedna bila da je to pseudonim Umberta Eka. Slična situacija je i sa planetarno poznatim nemačkim piscem Patrikom Ziskindom, o kome se i danas gotovo ništa ne zna, ali i sa Milanom Kunderom koji već trideset godina nije dao nijedan intervju niti se pojavio u javnosti, o čemu je nedavno snimljen film „Milan Kundera. Od šale do beznačajnosti“. Ova „skrivenost“ pisaca pored gotovo sigurnog povećanog publiciteta – i to najviše usled nagađanja ko su ti pisci zapravo, ali i pokušaja da se prokljuve razlozi za ovo skrivanje – donosi stvar koju je pomenuo Andrić na početku. Piščevo delo ne biva mereno njegovim životom. Zamislite samo koliko bi lakše bilo da ne znamo za Selinova antisemitska ludila? Ili za Hamsunovu podršku nacistima, ludila Gabrijela D’Anuncija ili Ezre Pauda? Njihova dela bila bi tako olakšana balasta shvatanja i nepodopština svojih tvoraca. Situacija nije ništa bolja ni sa piscima čije su biografije „čiste“. Zapravo, u ovakvim slučajevima je situacija možda i teža, pogotovo u vremenima velikih političkih previranja kada se te biografije besramno „prekomponuju“ zarad trenutnih političkih okolnosti. Najbolje to možemo videti u današnjoj percepciji Ive Andrića. Od potpune mržnje u pojedinim krugovima (najbestidnija je svakako skorija knjiga „Andrićevstvo“ islamskog fundamentaliste Rusmira Mahmutćehajića), potpunog prećutkivanja u hrvatskoj javnosti, ali i pokušaja da se Andrić prisilno „sabije“ u srpski nacionalni tor i potpuno anulira njegovo istinsko jugoslovenstvo, kakav je slučaj u našoj javnosti. Upravo je zbog toga toliko dragocena knjiga „Ko je bio Ivo Andrić“ koja nam predstavlja pravu sliku života ovog velikog pisca, i to uz ugla njegovih savremenika.

Na samom početku knjige pred nama se nalaze sećanja Miće Branisavljevića, Andrićevog školskog druga, koji nam otkriva nepoznate detalje o višegradskim piščevim danima, ali i o stvarnim ljudima koji su mu poslužili kao inspiracija za stvaranje brojnih književnih likova. Andrićevo zatočeništvo u Prvom svetskom ratu u središtu je sećanja njegove predratne prijateljice Maje Nižetić Čulić, dok je njegov život u okupiranom Beogradu zadobio sjajno svedočanstvo iz pera Andrićeve bliske prijateljice Leposave Bele Pavlović. Piščevu svakodnevnicu vidimo kroz svedočenje kućne pomoćnice Milosave Puzić, rođake Milice Zajcev, ali i komšije i prijatelja Dimitrija Diška Marića. Tu su i svedočenja velikih pisaca, među kojima su Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Branko Ćopić, ali i slikara, glumaca, političara, društvenih radnika…

Zahvaljujući nenadmašnom radu i trudu Žanete Đukić Perišić – sasvim sigurno najboljoj poznavateljki Andrićevog života i književnog rada na našim prostorima o čijoj smo knjizi „Nebo nad Beogradom“ nedavno pisali na ovom mestu – pred nama se nalaze svedočenja piščevih savremenika koja su zadobila sjajnu sistematizaciju i predstavljanje. U njima možemo pronaći sasvim novi Andrićev lik, neretko potpuno nepoznat. Takav je recimo duhoviti Andrić po svedočenju Miloša Jevtića: „Andrić mi tada reče: ’Kada dobijete knjigu sa posvetom, uvek posvetu pročitajte pred autorom. Kod kuće pregledajte knjigu. Ako vam se učini da ima razloga, pročitajte je.’ I dalje ćutim. Andrić nastavlja: ’I ako vam se knjiga učini vrednom ili, barem, zanimljivom, napišite autoru pismo… Znate, ljudi vole da dobiju – Andrićevo pismo!’ ’A šta biva ako knjiga ne zaslužuje pismo?’, upadam. Andrić se osmehnu, tako mi se učinilo: ’Tada autora, ako vam je poznat, pozovite telefonom. I recite mu da se knjiga dobro drži u ruci, da se lako čita, jer je slog krupan… I na kraju recite da je naročito dobra – artija!’ ’Artija?!’, ponovim. ’Da, artija, a ne hartija!’, kaže mi Andrić.“

„Doživeo je svoj vek s maskom lojalnosti i saradnje koju ništa nije moglo uznemiriti, ali ispod koje su se u beskraj granali grižnje, strahovi i očajanja“, ispisuje Milovan Đilas u svom sećanju na Andrića. Da li je to tako sjajno će nam pokazati autori iz ove knjige. Zapravo, jedna od najvećih vrlina ove knjiga je različit pogled na Andrića koji dobrim delom prerasta u potpuno pirandelovsku sliku jednog čoveka. Dok je on za bliske prijatelje otvoren, topao i duboko human čovek, za one pak druge, pogotovo pisce i intelektualce na „drugoj“ ideološkoj strani, Andrić je prevrtljivac, neretko potpuna bitanga i nesrećnik. To najbolje možemo videti u tekstovima Predraga Palavestre i Radovana Zogovića koji su prepuni otrovne malicioznosti. Odluka Žanete Đukić Perišić da i njih uvrsti u ovu knjigu odlična je stvar, najpre zbog toga što preko ovih svedočenja zapravo vidimo kakav je odnos oduvek gajen prema Andriću kao čoveku, i to od istinskog oduševljenja do potpunog prezrenja. Ova izuzetna knjiga nam pruža, da se vratimo na početak, da Andrićev život sagledamo u svim nijansama, ali i da zadobijemo sliku o vremenu u kom je on stvarao i koje je neminovno uticalo na njegovo stvaralaštvo. Isto tako i da vidimo istinsku sliku čoveka koji je možda baš zbog takvog vremena i ljudi namerno na sebi stavljao obrazinu nepristupačnosti i proračunatosti, kako to govori Borivoje Jevtić: „On suprotstavlja sudbini, bez obzira na njen mogući karakter, (…) kategorični imperativ volje. Otuda njegova definicija straha, njegov princip ćutanja i mogućnost samosavladavanja. On na svaki način želi da je ono što se zove jak čovek – duhovno jak čovek – i čovek volje. Kao Balzak, on misli (da ponovim to još jednom): ’Uvek videti preko danog trenutka i preticati sudbinu’.“

Naslov: Ko je bio Ivo Andrić
Priredila: Žaneta Đukić Perišić
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 488

Benhamin Labatut – Kada prestanemo da razumemo svet

Објављено 27. маја 2023. од стране admin

Kao i bezbroj puta do sada, pokazalo se da je puka materijalna korist ono što najčešće stoji iza pseudonauke i šarlatanstva. To nam je slikovito predstavila nedavna dodela velike svote državnog novca za očuvanje kulturne baštine jednom iz niza šarlatana – da ne bude zabune, reč o Branimiru Nestoroviću – i to ni manje ni više nego za pravljenje nekakvog muzeja posvećenog „prorocima“ iz familije Tarabić. Najjednostavnije rečeno, država daje novac šarlatanu za otvaranje muzeja posvećenog šarlatanima, i to u zemlji u kojoj nemerljiva kulturna blaga propadaju usled potpune nebrige, a brojne institucije kulture doslovno prokišnjavaju. Ovakva institucionalna podrška šarlatanstvu – o Tarabićima i njihovim „proročanstvima“ sjajno je pisao Voja Antonić u knjizi „Kremansko neproročanstvo. Studija jedne obmane“ – još je strašnija u svetlu činjenice koliko je pseudonauka – čiji je Nestrović najočitiji primer – nanela zla i dovela do smrti, pogotovo tokom nedavne pandemije. Jedini je problem u tome što će ljubitelji Nestorovića, i ne samo njega, na ove podatke ostati potpuno ravnodušni. I ne samo to, oni će, sasvim sigurno, pohrliti u buduće „proročište“ ostavljajući brdo novca. Šarlatanstvo je, nažalost, neiskorenjivo. Uostalom, kao i populizam skopčan sa silnim teorijama zavera, suštinski pojavama koje se prelivaju jedna iz druge, međusobno se dopunjujući. Odgovor zašto je to tako nalazi se u pitanje zašto ljudi veruju u ovakve budalaštine? To je pre svega posledica dva faktora. Na prvom mestu je to izneveravanje očekivanja od strane zvaničnih institucija. Primera radi, užasan odnos lekarskog osoblja, neretko neučinkovite terapije (pogotovo teških oboljenja, pre svega raka), odvešće ljude na drugu stranu, tamo gde se nudi mnogo jednostavniji lekovi i terapije, pa će se ljudi lečiti šarenim vodicama koje će ih odvesti u neminovnu propast. I tu već dolazimo do drugog faktora. Šarlatani nudi jednostavne odgovore. U užasno komplikovanom svetu, najčešće višeznačnom i nimalo jednostavnom, šarlatanstvo nudi jednostavne odgovore. Da uzmemo opet isti primer sa bolestima. Umesto užasno komplikovane i teške hemioterarapije, koja ipak pruža nekakvu šansu za izlečenje ili barem produžetak života, nudi se šećerna vodica koja će „izlečiti“ rak. Jasno je šta će ljudi pre izabrati. Isto se odnosi i na društvena i politička pitanja. Užasno ekonomsko raslojavanje, obespravljenost građana, stravični ratovi, odvratno korumpirane i ogavne političke elite, ekološka katastrofa, tehnološki izazovi sveta u kom živimo – sve to zahteva veliki rad i borbu da se svet promeni nabolje. Umesto toga mnogo je lakše ponuditi kao odgovor reptile, soroše i gejstove kao neprijatelje koji su za sve krivi umesto da se pokušava shvatiti kompleksnost sveta u kom živimo. Baš taj pokušaj da se nekako svet razume vidimo u izuzetnom romanu „Kada prestanemo da razumemo svet“.

Ispisujući roman o najvećim matematičarima i fizičarima, Benhamin Labutat nas vraća jedan vek unazad, upoznajući nas sa sudbinom Frica Habera, naučnika koji u isto vreme otkriva proces amonijaka, izuma koji će omogućiti milijardama ljudi dostupnu hranu, ali i čoveka koji je otac hemijskog rata. Na njegovu sudbinu nadovezuje se priče o najvećim fizičarima dvadesetog veka – Šredingeru, Ajnštajnu i Hajzenbergu – koji će svojim radom dovesti do neslućenog razvoja atomske energije, ali i užasa koji je proizašao iz nje. Roman zatvaraju pripovesti o čudnovatim matematičarima Aleksandru Grotendiku i Močizuki Šiničiju, čije teorije i dalje predstavljaju svojevrsne zagonetke.

Po rečima samog autora, ova knjiga je sastavljena od „eseja (koji nije hemijski čist), dve priče koje pokušavaju da ne budu priče, kratkog romana i polubiografskog proznog komada”. Ta neverovatna žanrovska kombinacija sjedinjena je sa tekstom koji po svojoj prirodi predstavlja savršenu kombinaciju esejističkog pisanja i neverovatnog književnog talenta, onakvog kakvog imamo kod Klaudija Magrisa. Minuciozan u detaljima do poslednje tančine, u isto vreme razigran i nesputan u proznom izrazu, Benhamin Labatut je napisao izuzetnu knjigu o ljudima koji su promenili svet. Nekada i nagore: „Nisu političari ti koji će dokrajčiti planetu, rekao im je, već naučnici poput nas samih koji ’kao mesečari koračaju ka Apokalipsi’“.

Benhamin Labatut je rođen u Roterdamu. Detinjstvo provodi u Evropi i Južnoj Americi. Naseljava se u Čileu, gde i danas živi. Debituje sa knjigom priča „Antartik počinje ovde“, nakon koje objavljuje knjigu „Posle svetlosti“. Roman „Kada prestanemo da razumemo svet“ donosi mu svetsku slavu. Knjiga je zasad prevedena na dvadeset jezika, a dobila je mnoštvo priznanja, među kojima je i ulaz u najuži izbor za internacionalnu Bukerovu nagradu.

„U stanju smo da rasparčamo atome, da budemo zaslepljeni prvom svetlošću i da predvidimo kraj univerzuma uz pomoć šačice jednačina, crteža ili tajanstvenih simbola koje običan čovek ne može da razume iako ovi upravljaju njihovim životima do najsitnijih detalja. Ali to nije slučaj samo sa običnim ljudima, ni sami naučnici više ne razumeju svet oko sebe“, ispisuje Labatut u ovoj knjizi. Upravo to suočenje sa svetom koji izmiče svakom shvatanju u središtu je ove knjige, i to suočenje ljudi koji su svojim delima doneli ogromne prelome. Opisujući njihova posrtanja, odlaske u potpuna ludila, iracionalnosti, nekada i služenje čistom zlu, Labatut izuzetno predstavlja padove ali i uspone naše civilizuje, posebno prisutne u današnjici. Tu užasnu kompleksnost sveta u kom života, sveta koji nam neretko izmiče, Labatut je sažeo u knjizi koja izaziva istinsko divljenje, ali i knjizi koja nas poziva da ne tražimo lakši izlaz, već da pokušamo da tu kompleksnost nekako pojmimo. Iako to neretko nije moguće: „Sve je to bila himera u svetlosti Hajzenbergovog otkrića: ono što je bilo van našeg domašaja nije bila budućnost, kao ni prošlost. Bila je to sadašnjost. Čak ni stanje jedne bedne čestice nije bilo moguće savršeno uhvatiti. Ma koliko da smo pažljivo proučavali osnove, uvek će biti nečeg što će ostati zamagljeno, neodređeno i nesigurno, kao da nam stvarnost dopušta da vidimo kristalno čist svet samo uz pomoć jednog oka, a nikada sa oba jednovremeno.“

Naslov: Kada prestanemo da razumemo svet
Autor: Benhamin Labatut (1980-)
Prevela: Nataša Kovačević
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 216

Nik Kejv i Šon O’Hejgan – Vera, nada i krvoproliće

Објављено 20. маја 2023. од стране admin

„Kisa je dobila bebu ali joj je dete umrlo / Kisa govori seljanima beba mi je bolesna / Seljani odmahuju glavom i govore joj / Bolje zakopaj bebu u šumi brzo // Kisa je otišla u planinu i rekla Budi / Moja beba je bolesna! Buda reče, ne plači / Idi u svaku kuću i sakupi po seme slačice / Ali samo iz kuća u kojima niko nije umro // Kiša je otišla u svaku kuću u selu / Moja beba je sve bolesnija, jadna Kiša je plakala / Ali Kisa nikada nije sakupila nijedno seme / Zato što je u svakoj kući neko umro / Kisa je sela na stari seoski trg / Zagrlila je svoju bebu i plakala, plakala. / Rekla je da svi uvek gube nekoga / Onda je ušla u šumu i sahranila svoje dete // Svi gube nekoga…“, izuzetni je završetak Kejvove pesme „Holivud“ sa pretposlednjeg albuma „Ghosteen“. Kejvova priča o Kisi zapravo je parafraza čuvene budističke pripovesti o Kisi Gotami, ali i idealan način da se započne priče o odnosu umetnosti i patnje sveta u kom živimo. A tu priču je možda najbolje krenuti od dva suprotstavljena pogleda. S jedne strane je čuvena misao nemačkog filozofa Adorna da je pisanje poezije posle Aušvica varvarstvo. Suštinski: ova misao je negiranje da umetnost ne samo da ne može da ima terapeutsko dejstvo, već uopšte negiranje da se užas može transponovati u umetnički tekst. S druge strane, svedočenja brojnih preživelih stradalnika u Holokausta (pre svega Prima Levija i Viktora Frankla) govore da je umetnost, u ovom slučaju pisanje, ne samo način da se nekako sačuva sećanje na zlo već i način da se ono nekako anulira. Najdalje odlazi Frankl koji stradanje posmatra kao priliku da se o životu stekne dublji uvid. „U najmračnijim životnim trenucima čovek je kadar da preživi i sačuva deo duševne slobode koju mu niko ne može oteti. Čak i tada čovek može birati.“ Ukoliko pratimo istoriju književnosti, reči Viktora Frankla će biti potvrđene kroz brojne primere. Navešćemo samo jedan amblematičan. Odmah nakon završenog Drugog svetskog rata Šefkija Selimović, partizanski borac, streljan je za primer drugima, i to zbog navodnog prisvajanja narodne imovine. Zapravo, Šefkija je samo pozajmio krevet i orman za svoju ženu, stradalnicu koja se vraćala iz Jasenovca, ne bi ona imala gde da se smesti jer su ustaše tokom rata poharale njihov porodični dom. Monstrumi koji su Šefkiju osudili na smrt nisu ni slutili da će njihov bestijalni čin inspirisati stvaranje jednog od najvećih dela naše književnosti, „Derviša i smrti“, i to iz pera Šefkijinog brata Meše Selimovića. Sličnu moć umetnosti da barem delom ublaži bol videćemo i u delu Nika Kejva, i to kao način da se prevaziđe užasna smrt deteta koja je inspirisala stihove sa početka teksta.

Knjiga „Vera, nada i krvoproliće“ donosi razgovore Nika Kejva i novinara Šona O’Hejgana koji su za svoju temu uzeli poslednja Kejvova albuma, ali i brojne druge aspekte njegovog stvaralaštva u poslednjih nekoliko godina. Bespoštedno, nekada na granici potpune ogoljenosti govoreći o smrti svog petnaestogodišnjeg sina Artura, Kejv nam predstavlja užasavajući, potpuno utrnuli svet koji je preokrenut umetnošću. Suočavajući se sa nezamislivim bolom, Kejv kroz umetnost traži smisao, ali i iznalazi potpuni novi pogled na sam život: „Nemam vremena za osude ili neumorno prekorevanje. Nemam vremena za ceo cirkus neprestanog okrivljivanja. Drugi mogu time da se bakću. Nemam želudac za to, niti vremena. Život je prokleto kratak, po mom mišljenju, da bismo ga živeli bez divljenja.“

Iako bi za potpuno shvatanje svih tema i razgovora u ovoj knjizi bilo potrebno poznavanje stvaralaštva Nika Kejva, ona može da funkcioniše i bez tog „predznanja“. To dobijamo pre svega zahvaljujući veštini Šona O’Hejgana da razgovor usmerava i prati svog sagovornika, ali i da ga navede da pronađe dublji smisao koji se nalazi iza priče o jednom životu. Još bitnije, Šon O’Hejgan dopušta Kejvu ali i samome sebi „lutanja“ po brojnim temama koje proizlaze jedne iz druge, ne bi li se došlo do novih, nekada i potpuno iznenađujućih otkrića. Jedno od njih je i odnos mladog i starog Nika Kejva: „Sad vidim da je taj prezir prema svetu bio neka vrsta luksuza ili ćefa, čak sujete. On nije imao pojma o dragocenosti života – o njegovoj krhkosti. Nije imao predstavu koliko je teško, ali suštinski važno, voleti svet i ophoditi se prema njemu milosrdno.“

Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzičkom stvaralaštvu. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.

Šon O’Hejgan je jedan od najistaknutijih muzičkih novinara današnjice. Objavio je brojne kritike kao i niz razgovora sa najznačajnijim muzičkim stvaraocima. Za svoj rad je zadobio brojna priznanja. Trenutno piše za „Gardijan“.

„Možda potpuno grešim, ali izgleda moguće – i pored kriminalne nesposobnosti naših vlasti, narušenog zdravlja planete, podela koje svuda postoje, šokantnog nedostatka milosti i praštanja, iako se čini da toliko ljudi gaji nepopravljiv animozitet prema svetu i drugima – i dalje imam nadu. Kolektivna tuga može da donese izuzetnu promenu, neku vrstu preobraćenja duha, a s njom i veliku priliku“, govori Nik Kejv na jednom mestu. I to je možda i idealan način da se vratimo na početak. Baš kao i Frankl, Kejv je iz svoje lične tragedije, ali i tragedije celoga sveta u kojoj danas živimo, uspeo da pronađe smisao. I to upravo preko umetnosti. Suočavajući se sa nezamislivim bolom, on shvata sledeću stvar: „Počeli smo da uviđamo, na dubok način, da su ljudi dobri. Da im je stalo. Znam da to zvuči pojednostavljeno, možda čak i naivno, ali došao sam do zaključka da svet uopšte nije loš – da je ono što smatramo lošim, ili grehom, zapravo patnja. I da svet ne pokreće zlo, kako nam često govore, već ljubav, i da je, uprkos patnji sveta, ljudima uglavnom stalo.“ Upravo iz tog shvatanja nastala su dva poslednja Kejvova albuma, ali i ova sjajna knjiga, neporecivi dokaz da umetnost ne samo može doneti utehu, već i smisao ljudskom životu: „Prema mom iskustvu, umetnost ima sposobnost da nas spase, na mnogo različitih načina. Može da deluje kao tačka spasenja jer ima potencijal da vrati lepotu svetu. I to je samo po sebi način da se iskupimo, da se pomirimo sa svetom. Umetnost ima moć da uspostavi ravnotežu među našim greškama, našim gresima.“

Naslov: Vera, nada i krvoproliće
Autori: Nik Kejv (1957-) i Šon O’Hejgan
Prevela: Irena Vujičić
Izdavač: Arete, Beograd, 2023
Strana: 284

Pročitajte i prikaze romana „Smrt Zeke Manroa“ i „Magarica ugleda anđela“ Nika Kejva

Frenk Mekort – Anđelin pepeo

Објављено 13. маја 2023. од стране admin

Nedugo nakon užasnog i potpuno nepojmljivog ubistva dece u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“ krenulo se sa licitiranjem o krivcima za ovu tragediju. Zapravo, prve zvanične rečenice izgovorene o ovom užasu, i to iz usta ministra prosvete, govorile su o trulom Zapadu koji je došao na naša vrata i krenuo da nas uništava. Sve su to pratile verbalne kanonade da se to neće dopustiti i da ćemo se vratiti starim, dobrim vrednostima. Naravno, sve je ovo najbestidnija moguća manipulacija, otprilike u stilu strategije starovremskih džeparoša „dr’žte lopova“ kojoj je cilj da se žrtvi skrene pažnja sa pravog krivca. I sve bi to bilo u redu – ova taktika je bezbroj puta viđena i, nažalost, i dalje ima priličnog uspeha – da nije postala opšte mesto. Za gotovo svaku moguću tragedija – a njih, opet na nesreću, godinama već ne manjka – kriv je slom svih vrednosti za koji je, gle čuda, opet taj truli Zapad kriv. Sve to neodoljivo podseća na priču o krivici za krvavi raspad Jugoslavije, i to iz usta onih koji su ako ne direktno učestvovali u ratu, onda barem omogućili to zlo preko podrške ludacima koji su se uspeli na vlast. Ne zaboravimo, na prvim izborima u Jugoslaviji početkom devedesetih pobeđuju ratnohuškačke stranke i političari koji suvereno ostaju na vlasti narednu deceniju uz ogromnu, uvek natpolovičnu veličinu stanovništva, i to na svim zaraćenim stranama. Ali, razume se, narod za to nije kriv. Kao što, isto tako, narod nije kriv ni za užasnu plimu nasilja u kojoj živimo, a koja je sasvim sigurno najvećim delom izazvala tragediju u školi „Vladislav Ribnikar“. Za to je, ponovićemo opet, „kriv“ truli Zapad. Nikako raspojasano i užasavajuće zatrovano društvo u svakom pogledu koje se davi u potpunoj civilizacijskoj septičkoj jami. Za to je dovoljno pogledati samo nekoliko minuta televizijskog programa ili provesti par minuta čitajući komentare na društvenim mrežama. Ali, naravno, i za to je kriv truli Zapad. Mi nismo takvi zapravo, nas su zatrovali, gotovo je opšti lelek. Razume se, i to se odmah mora reći, da splačine poput rijalitija koje zaista dolaze sa Zapada nimalo nisu dobre, naprotiv, one čak ni ironično ne mogu da se nazovu vrednostima, ali problem je alternativa. Ako je Zapad sa svojim vrednostima – i to pre svega otvorenog društva i promene porodične paradigme u ovom slučaju – loš, šta se to nudi kao alternativa? Istok? Raspojasana Putinova autokratija u ludačkom pohodu na Ukrajinu? Orvelijanska kontrola stanovništva u današnjoj Kini? Ili maštarije o nekakvom divnom prošlom vremenu u kom je sve valjalo? Priče o strogom ali pravednom pater familijusu? Vraćanje u nekakvu slavnu prošlost? I to prošlost – eto najveće ironije – u kojoj su stasale generacije koje su počinile najužasnije zločine tokom devedesetih? Ili još dalju prošlost, kako neki sentimentališu zapravo ne znajući kako je ona izgledala. O baš toj davnoj i „svetloj“ prošlosti Frenk Mekort je napisao izuzetnu knjigu.

Prateći svoje odrastanje, autor knjige nas upoznaje sa porodicom Mekort koja se sredinom tridesetih iz Sjedinjenih Američkih Država vraća nazad u Irsku. Užasna ekonomska kriza koja je pogodila Ameriku prinudila ih je na ovaj potez. Ali ni u Irskoj ih ne čeka ništa bolja situacija. Nemogućnost oca da pronađe posao rezultira očajničkim potezima majke da nekako održi porodicu u životu. Da sve bude još gore, pored užasne oskudice, porodicu muči i problem očevog alkoholizma. Opisujući podrobno život porodice, ali i svoje odrastanje, Frenk Mekort ispisuje izuzetne memoare.

Vraćajući se u prve godine svog života, Frenk Mekort i samo pripovedanje prilagođava tom periodu. Još tačnije, on događaje iz tog vremena pripoveda iz ugla dečaka kom mnogo toga još uvek nije jasno, ali dečaka koji pokuša da pronikne u ustrojstvo sveta u kom se živi. Ovakva odluka autora je rezultirala jedinstvenim stilskim rešenjima koji izazivaju istinsko divljenje. Takvo je recimo dečakovo poimanje smrti: „Nadam se da mu nije hladno u tom belom kovčegu na groblju, mada znam da nije više tamo jer su anđeli došli na groblje i otvorili kovčeg, i on je daleko od vlage Šenona koja ubija, gore na nebu, u raju, sa Oliverom i Margaret, gde imaju ribe i prženog krompira u izobilju, i karamela, i gde nema tetaka da te maltretiraju, gde svi očevi donose kući novac sa berze rada, i gde ne moraš da trčiš po pabovima da ih nađeš.“

Frenk Mekort je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama. Detinjstvo, opisano u ovoj knjizi, provodi u Irskoj. Kao mladić se vraća u Ameriku, gde se školuje za učitelja. Radiće nekoliko decenija u prosveti. Debitovao je kao književni stvaralac sa delom „Anđelin pepeo“. Knjiga je doživela pohvale kritike i ogromne tiraže, a zadobila je mnoštvo priznanja među kojima je i Pulicerova nagrada. Frenk Mekort je napisao još dva memoarska dela koja opisuju njegov docniji život u Americi (nadamo se da će se i one pojaviti u srpskom prevodu).

(…) niko nije doživeo poznu starost, mada, ko bi to želeo u Limeriku, mestu kad se osvrneš, prvo primetiš kako je retka seda kosa, pošto su sve sede glave u grobu ili preko Atlantika rade na železnicama ili se šetkaju u policijskim uniformama“, ovako Frenk Mekort opisuje mesto u kom se odigrava njegov život. Užasno siromaštvo, zastrašujuće nasilje, klasna podeljenost, nacionalni naboj kao dimna zaveza za lopovluk epohalnih razmera i svet u kom religija preko svojih predstavnika otežava i ionako pretežak život (kako sam Mekort piše: „Učitelj kaže da je časno dati život za veru, tata kaže da je časno dati život za Irsku, a ja se pitam ima li ikoga na ovom svetu ko želi da živimo.“), sve su to okolnosti u kojima se odvija jedan dečji život. I to život koji je, gle čuda, doživeo svoju romantizaciju u savremenosti kroz priče o starim dobrim vremenima kada su znale neke vrednosti, u kojima je uloga crkve bila dominanta, u kom su roditelji, jelte, mogli da batinama vaspitaju svoju decu. Taj svet o kom se toliko sanja, i to u strahu od sadašnjosti koju smo gotovo nepovratno uništili, sjajno je predstavio Frenk Mekort u ovoj izuzetnoj knjizi.

Naslov: Anđelin pepeo
Autor: Frenk Mekort (1930-2009)
Preveo: Nenad Tomović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 410

Lav Danilkin – Lenjin

Објављено 7. маја 2023. од стране admin

„Slobodna konkurencija proizvođača robe – tako korisna za potrošača – više nije temelj kapitalizma. Zapravo je još Marks u analizi istorijske evolucije kapitalizma predvideo da će pre ili kasnije slobodna konkurencija dovesti do koncetracije proizvodnje, a onda i do – monopola. Lenjinova analiza pokazuje da su, koliko god to čudno delovalo, po dostizanju visokog stepena razvoja kapitalizma njegova glavna svojstva – pre svega slobodna konkurencija – počela da se pretvaraju u sopstvenu suprotnost“, ispisuje Lav Danilkin u knjizi „Lenjin“. Možda je upravo ovo najbolji način da se započne priča o istoriji jednog veka ili je možda bolje reći potpunoj regresiji, i to regresiji jedan vek unazad. Ukoliko pogledamo današnji svet on će se samo u nijansama – i to tehnološkim – razlikovati od sveta pre jednog veka. Besmisleni imperijalistički rat, kakav je bio Prvi svetski rat, ponovo se vodi na evropskom kontinentu, i to u Ukrajini. Priče o ugroženosti ruske manjine u Ukrajini, što je uziman kao osnovni povod za vojnu intervenciju (otprilike kao sarajevski atentat pre jednog veka), smenile su priče o imperijalnoj povređenosti Rusije i njenoj borbi za svet u kom će druga pravila važiti. Što će u toj igri uticaja nastradati milioni potpuno je nebitna stvar. Da ne bude zabune, sličnu „igranku“ prave i Sjedinjene Američke Države sa brojnim ratovima. Imperijalizam uvek ima isto odurno lice. Ali da se vratimo na sličnosti dva vremena. Još jedna je potpuno pokoravanje celoga sveta od strane velikog kapitala. Ako izuzmemo nekoliko zemalja, gotovo sve država sveta – razume se, sa nijansama – pod stegom su kapitalizma. Čak i zemlje sa nominalno drugačijim političkim uređenjima – kakva je, recimo, komunistička Kina – u ekonomiji primenjuju najgoru vrstu kapitalizma oličenog pre svega u robovskoj radnoj snazi i pod potpunom kontrolom države, možemo slobodno reći orvelijanskog. U isto vreme, pobune nema. Ako i ona postoji, kakav je slučaj sa Francuskom trenutno, ona brzo biva ugušena ili anulirana kozmetičkim promenama bez menjanja suštine stvari. U čemu je stvar? Najjednostavnije rečeno, kapitalizam nema alternativu koja bi mogla da ponuka ljude da promene svet u kom žive. Gotovo identična stvar je bila pre jednog veka. Imperijalizam sastavljen sa najcrnjim kapitalizmom koji je gurnuo ceo svet u suludo krvoproliće i propast suvereno je vladao vekovima. Ipak, u trenu kada se mislilo da je bilo kakva promena nemoguća, na istorijsku scenu je stupio čovek koji je u potpunosti promenio svet u kom živimo. Veličanstvenu priču o njemu je doneo Lav Danilkin.

Podeljena na skoro dvadeset delova koji prate određene godine Lenjinovog života, knjiga Lava Danilkina nas sjajno uvodi u priču o jednoj od najznačajnijih istorijskih ličnosti svih vremena. Tako se na samome početku knjige upoznajemo sa Lenjinovom porodicom, uslovima u kojima je odrastao i razvijao se. Sledi politička epopeja, obeležena brojnim selidbama po Rusiji i Evropi, sve do povratka u zemlju nedugo nakon izbijanja revolucije. Lenjin preuzima vlast i pokreće jedan od najvećih društvenih i političkih eksperimenata u istoriji naše civilizacije.

„Kako treba da izgleda ‘konačna’ Lenjinova biografija – koja će nam dozvoliti da prevaziđemo neurozu izazvanu potisnutom psihološkom traumom? Da li prosto kao objektivna ‘istorija’? Ne može: čini se ideološki angažovanom. Kao mističko otkrovenje? Nije uverljivo: izgleda previše subjektivno. Ili možda kao kompromis: proučavanje ‘materije’, ‘fizike’ Lenjina – ali na osnovu ličnog iskustva“, ispisuje Lav Danilkin u ovoj knjizi izražavajući na najbolji mogući način njenu žanrovsku fluidnost. Istražujući mnoštvo knjiga o Lenjinu, Lav Danilkin to brdo informacija i biografskih podataka sjedinjuje sa ličnim uvidima nastalim dobrim delom na putovanjima po mestima u kojima je Lenjin boravio stvarajući neverovatno zanimljiv hibrid istorijske studije, putopisne proze, ali i vrhunske književnosti. Da sve te nijanse osetimo i na našem jeziku pobrinule su se Jelena Vuković i Snežana Kondić kroz vrstan prevod knjige. Jedina zamerka se mora uputiti na račun izdavača. Pored užasno nepraktičnog formata za ovakvu knjigu (on prelazi A4 format), apsolutno je nepojmljivo štampati knjigu od skoro 700 stranica i sa ogromnim formatom u mekom povezu koji krajnje otežava čitanje.

Lav Danilkin je istaknuti ruski književnik, književni kritičar i publicista. Godina je radio kao glavni urednik ruskog „Plejboja“, a njegove književne kritike u listu „Vedomosti“ predstavljale su pravi kulturni događaj. Napisao je zbirku priča „Kluž“ kao i nekoliko biografskih knjiga, među kojima se ističe ona o Juriju Gagarinu. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija ruska književna priznanja.

„Za Lenjina je biti profesionalni revolucionar značilo prilagođavati se situaciji i definisati dozvoljeni stepen amoralnosti i surovosti u zavisnosti od konkretnih okolnosti (…)“, ovako Danilkin otvara pitanje koje i danas predstavlja predmet ogromnih sporenja. Suštinski, da li je docniji Staljinov teror, i ne samo njegov, izvitoperenje Lenjinove delatnosti i istinskog komunizma ili samo prirodni nastavak stvari koje je Lenjin započeo? Odgovor je dvojak. Lenjin – što Danilkin sjajno pokazuje u ovoj knjizi – ne preza od upotrebe nasilja, ali – eto tog večitog ali – nasilje nije samo po sebi cilj, ono je pre svega način da se visoko postavljeni ideali, u čemu Lenjin dobrim delom uspeva, ostvare. U isto vreme, mnogo veće nasilje, oličeno u protivničkoj strani, ono je protiv čega je Lenjin morao da se bori. Otprilike zamislite današnju revolucionarnu pravdu koja je u borbi protiv krupnih kapitalista i njihovih duhovnih srodnika, na primer izvršitelja u Srbiji. Tu kompleksnost revolucionarne borbe iza koje stoji istinski idealizam (za razliku od Staljina i njegovih duhovnih potomaka kojima je jedino bitno zadržavanje moći) izuzetno je predstavio Lav Danilkin stvarajući jedan od najboljih, ako ne i najbolji portret krajnje kompleksnog čoveka koji je uspeo da promeni svet onako kako je to retko kome uspelo: „Nije slučajno ekonomista Kejns opisao lenjinizam kao ‘čudnu kombinaciju dve stvari, koje Evropljani tokom nekoliko stoleća smeštaju u različite kutke svoje duše – religije i biznisa’, misticizam i idealizam + pragmatizam i materijalizam; ne sprovodite modernizaciju društva samo radi optimizacije zastarelih socijalnih i ekonomskih rešenja već i da biste otelotvorili neki ideal.“

Naslov: Lenjin
Autor: Lav Danilkin (1974-)
Prevele: Jelena Vuković i Snežana Kondić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2022
Strana: 676

Mirjana Đurđević – Mica, Beograd i odvrati Britanac

Објављено 28. априла 2023. од стране admin

Iako ovo spada u domen krajnje spekulativnog utiska, gotovo je opšta impresija – barem što se tiče književnosti koju određujemo kao „ozbiljnu“ – da je dosada zacarila. I ne samo ona. Ukoliko uporedimo tiraže nekadašnjih dobitnika velikih književnih nagrada na ovim prostorima sa tiražima današnjih dobitnika videćemo užasnu disproporciju, i to nauštrb današnjih dobitnika. Ovaj primer smo namerno uzeli najpre zbog medijske pompe, večite pratilje književnih nagrada, koja posledično utiče na tiražnost, i to za razliku od najvećeg dela književne produkcije koja usled potpuno urušene medijske scene, hiperprodukcije novih naslova ali i poslovične nezainteresovanosti izdavača ostaje najčešće potpuno neprimećena. U čemu je stvar? Najvećim delom se ukusi članova žirija i publike dijametralno razlikuju, a kako se ta disproporcija vremenom uvećava naposletku publika prestaje da veruje žirijima. Sličan primer je i, recimo, sa mišljenjem kritike u gotovo svim granama umetnosti. Šta to čitaoci najviše „zameraju“ nagrađenim delima? Pored „komplikovanosti“ i nerazumljivosti, to je najvećim delom dosada koja proizilazi iz krajnje redukovane fabule ili njenog potpunog izostanka. Čitaoci dobrim delom od književnosti traže uzbudljivu fabulu koja će im držati pažnju, ali i omogućiti priliku za eskapizam iz stvarnog sveta. Umesto toga dobijaju samo dosadu. Ali tu već nastupa problem koji je pre svega sadržan u pitanju šta je to zapravo dosadno i sa druge strane zabavno, ako ćemo ovu stvar manihejski gledati. Nekome će – da odmah uzmemo jedan od najekstremnijih primera – Džojsov „Uliks“ biti izuzetno zanimljiv, najvećim delom zbog silne intertekstualnosti, a drugima upravo zbog te intertekstualnosti užasno naporan i neretko potpuno nečitljiv. S druge strane, čitanje potpuno bezvrednih bljuvotina – poput memoara starleti ili ljubića voditeljki i inih medijskih radnika i radnica – za jedan deo publike će biti krajnje zanimljiva stvar, a za one druge smrtonosna dosadna. Isto tako, dela koja se najvećim delom oslanjaju na fabulu, pogotovo ako ona proizilazi iz žanrovskih konvencija, za jedne će biti čisto uživanje, onima pak drugima mrtvo more dosade. Suštinski, i da se napokon iskobeljamo iz ovih silnih primera, pitanje dosade u književnosti i uopšte umetnosti je krajnje subjektivno. Ipak, jedna od retkih objektivnih kategorija je pokušaj da se uzbudljiva fabula sjedinjeni sa književnim kvalitetom. Kao retko kome na našoj književnoj sceni to uspeva Mirjani Đurđević.

Mica Đurđević, uspešna predratna spisateljica, ne snalazi se najbolje u prvim godinama nakon završetka Drugog svetskog rata. Kao deo poražene građanske klase, ona je osuđena na nimalo prijatno tavorenje, a da sve bude još gore u njenu kuću na Vračaru su se uselili novi stanari. Sve će se to izmeniti kada dobije ponudu za posao podučavanja jezika atašea za štampu u britanskoj ambasadi. To je, ni manje ni više, Lorens Darel. Boreći se sa Darelovim ludostima i hirovima, spisateljica će u isto vreme ući u krajnje bizarni koloplet diplomata, udbaša, četnika i njihovih ljubavnica koji su u potrazi za izgubljenim savezničkim blagom.

Nastao kao svojevrsni nastavak knjige „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, ovaj roman predstavlja dobro poznate likove u novom svetlu, ali i novim okolnosti. Iako se ove dve knjige mogu čitati odvojeno, ipak je bolje pročitati ih obe. Ako ništa drugo, zarad dobre zabave. Baš kao i u pređašnjoj, Mirjana Đurđević nam predstavlja nekadašnji Beograd do tančina, ispisujući ne samo priču o jednom vremenu i njegovom duhu, već i o brojnim ljudima. Pred nama defiluju poznata imena (tu su pored notornog Darela i Koča Popović, Vinaver, političke glavešine), ali i pripadnici najčešće zanemarenih klasa koji su zadobili izuzetno predstavljanje.

Mirjana Đurđević spada u red najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, radila u struci i predavala na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi. Debitovala je sa romanom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu“ (2001). Sledi serijal o prljavoj inspektorki Harijet koji je za sada doživeo devet nastavaka. Pored ovog serijala, napisala je još sedam romana. Za svoje stvaralaštvo je nagrađena istaknutim srpskim i regionalnim književnim priznanjima.

„Za milom majkom zaplakala nije ni onaj dan kad je pravo iz Resavske, gde je doktor potpisao umrlicu, odjurila peške u Politiku da dâ čitulju, a kako i da zaplače kad su tek par sati ranije javili da je ubijen Aleksandar u Marseju. Šta je trebalo, da je neko sretne i pomisli da za njim plače? Ona, zakleta republikanka, koja je zbog svog ubeđenja nemalih nevolja imala. Eto ti sad tvoja republika, govori sebi ne bi li prestala da ispušta one potoke na oči, cela ti se republika u kuću naselila, eto ti…“, ovako Mirjana Đurđević opisuje slom republikanstva svoje junakinje. Možda je upravo ovaj citat i najbolji mogući način da se predstavi srž ove knjige. Pripovedajući o veoma ozbiljnim stvarima, ali na krajnje duhovit način, Mirjana Đurđević predstavlja istinsko lice jednog vreme, užasne nepravde, stradanja, ali i potpune bizarnosti. U isto vreme sve je to prikazano kroz uzbudljivu fabulu i krajnje duhovito, toliko da vrlo brzo, kakav je to uvek slučaj sa dobrom satirom, shvatamo da se smejemo sopstvenim manama i glupostima. Najbolje to sama autorka izražava u knjizi: „(…) jedini zdrav smeh je onaj na svoj račun. Svakoj sopstvenoj gluposti se smejati. Možda i četnici, ovi što su pobegli, negde na geštetneru umnožavaju Tita i Rankovića kako sede u klozetu ili šta ja znam, al to ne vodi ozdravljenju i boljitku, samo raspiruju mržnju i regrutuju svoje maloumnike kao što i državne novine raspiruju svoje.“ I da se na kraju vratimo na početak. Kao retko ko na našoj književni sceni, Mirjana Đurđević je uspela da jedno krajnje kompleksno vreme, koje i dalje predstavlja predmet brojnih sporenja, predstavi na književno vredan način, ali i da nam pruži istinsko uživanje u čitanju. Ono što je i zapravo odlika izuzetne literature.

Naslov: Mica, Beograd i odvratni Britanac
Autori: Mirjana Đurđević (1956-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 291

Pročitajte i prikaze romana „Jacuzzi u liftu“ i „Bunker patka“ Mirjane Đurđević

Kamij Lorans – Žensko

Објављено 22. априла 2023. од стране admin

„Obično se kaže da je to ženski problem, ali to nije istina. To je muški problem, problem muške samoživosti, bolesne posesivnosti, kukavičluka koji im daje za pravo da upotrebe silu (…)“, ispisuje Žoze Saramago u „Beležnicama“. I zaista, kada bi se malo dublje promislilo, odbrana ženskih prava prevashodno nije ženski „posao“ već muški, i to kao način da se isprave hiljadugodišnje nepravde. Koliko su one zapravo velike, eto malo paradoksa, najbolje će nam pokazati ne prošlost već sadašnjost. U desetinama zemalja u današnjici – prevashodno sa šerijatskim pravnim sistemom – ženama su gotovo u potpunosti ograničena sva prava. One ne mogu da se zaposle – ili ako ta opcija postoji, poslovi za žene su limitirani – ukraćeno im je ili drastično ograničeno školovanje, dobar deo žena nema prava na slobodno raspolaganje svojom imovinom, a najbestidnije su svakako zabrane slobodnog kretanja ili određivanje načina ponašanja i oblačenja. Upravo je ovo dovelo do nedavnih masovnih protesta u Iranu, kada se vlast pod pritiskom pobune delimično povukla i ublažila norme propisanog „moralnog ponašanja“. Najgore od svega, sve ovo se dobrim delo, neretko i kod nas, pravda nekakvim kulturološkim normama sa onim ogavnim objašnjenjem da je to deo tradicije. Po toj logici, otprilike, ubijanje staraca u lapotu ili spaljivanje veštica su deo nekakve tradicije koja bi mogla da opravda zločine u današnjici. Ali da se vratimo na stvar. Kakav je položaj žena u današnjim islamskim društvima, otprilike je takav bio i na našim prostorima pre samo nekoliko decenija. Sve do Drugog svetskog rata u našoj državi je važio devetnaestovekovni pravni sistem u kom žene nisu imale pravo posedovanja imovine, školovanje im je bilo otežano, a pravo glasa uskraćeno. Kakav je bio položaj žena najbolje nam ilustruje činjenica da je broj nepismenih žena pre Drugog svetskog rata nekada i prelazio 95 procenata. Ukoliko bi se tražila jedna od najvećih pozitivnih zaostavština socijalističke Jugoslavije to svakako ne bi bilo potrošačko društvo blagostanja – za kojim se neprestano sanjari – već upravo ta emancipatorska politika, pre svega u razvoju ženskih prava. U isto vreme, Švajcarska, jedna od najrazvijenijih zemalja sveta, na referendumu 1959. odbacuje ženama prava pravo glasa. Tek 1991, i to nakon masovnih protesta, švajcarski Vrhovni sud omogućuje univerzalno žensko pravo glasa. Naravno, sve su ovo suvoparni statistički podaci, ali oni itekako utiču na stvarni život. Kako je on zapravo izgledao sjajno nam pokazuje Kamij Lorans u romanu „Žensko“.

Ispisujujući priču o svom životu, Kamij Lorans nas vraća u šezdesete godine. Opisujući okolnosti svog rođenja i odrastanja, i to u koliko-toliko „normalnoj“ porodici, ona predstavlja svet u kom je rođenje ženskog deteta samo po sebi izneveravanje roditeljskih želja. To postaje još očitije tokom odrastanja junakinje kada se na to „razočarenje“ kalemi užasni odnos muškaraca – koliko seksualni, ništa manje socijalni – koji će rezultirati nizom tragedija. Prekretnica je trenutak kada junakinja dobija kćerku, dete novog vremena koje gradi potpuno novi svet.

„Pošto je žensko… Nema šta da se vidi. Ne znači da je nesrećan, nije. Nešto malo nedostaje njegovoj sreći, to je sve. Pribija se uza zidove da izbegne susret sa dr Galioom, ali naleteo je na njega na ulazu na parking. ‘I šta je?’ ‘Žensko.’ ‘Aaa! I to je lepo’, ovako Kamij Lorans ispisuje okolnosti svog rođenja. Oštrina proznog izraza, potpuno ogoljavanje ljudskih osećaja, ali i preispitavanje muško-ženskih relacija, ispisano je tako da vam u isto vreme donosi mučninu (pogotovo u delovima romana koji govore o rođenju prvog junakinjinog deteta) ali i neverovatno oslobođenje. Kako to sama autorka ispisuje: „Shvatićeš da nije reč samo o neutralnoj opasci, o konstataciji, kako bi se moglo zaključiti iz onog ‘žensko je’, već prvenstveno o odnosu prema svetu; indirektno, ako se tako može reći. ‘Žensko je’ znači pre svega ‘nije muško’.“

Kamij Lorans spada u red najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca. Nakon studija književnosti postaje predavač u školama u Francuskoj i Moroku. Objavila je preko deset romana i knjiga priča koji su zadobili najistaknutija francuska književna priznanja, a prevedeni su na brojne jezike. Na srpskom su objavljena njena dela „U tom zagrljaju“, „Ni ti ni ja“ i „Filip“.

„Kada je strah u pitanju, ravnopravni smo. Od obdaništa strahujemo da nećemo biti na visini očekivanog. Stalno smo na oprezu, moramo dizati frku, ne smemo plakati, treba impresionirati devojčice. Strahujemo da nećemo biti dovoljno hrabri, strahujemo da ćemo morati da se tučemo kako bismo dokazali ko je jači, strahujemo da nećemo biti jači. Kada odrastemo, strahujemo da nam se neće dići u pravom trenutku, strahujemo da nećemo zadovoljiti, strahujemo da ćemo biti poniženi“, ispisuje Kamij Lorans u ovom romanu i zapravo razgrće srž čitavog problema muško-ženskih odnosa. Osećanje straha je jedno od njegovih najvećih odrednica, možda i najbitnije u današnjici. Ništa je to drugo nego strah od sveta koji se menja. Tome i dozlaboga dosadno roptanje muškaraca na svet čije im gospodarenje izmiče. I pokušaja, sada već sve manje uspešnih da se žena ubedi da je inferiorna i manje vredna. Put izbavljenja iz takve zamke najbolje nam daje Kamij Lorans: „Dovoljna je jedna rečenica, samo jedna rečenicа, jedna reč, jedan pridev ostavljen po strani u nepotpunoj rečenici, nešto malo što joj nedostaje, što joj je toliko nedostajalo i što je upravo dodala, ona, Alisa ga je blago ponovo postavila na svoje mesto, kao da to nije ništa, i odjednom se svet otvori, novi smisao zatomljen u jeziku se pojavi, otisneš se i uđeš u zemlju čudesa. Tad ti ostaje samo jednu stvar da učiniš i ja sam je učinila: treba uzeti rečenicu i zadržati je, spasiti, ponavljati lozinku, prenositi je i nikada je ne zaboraviti. ‘U pravu si, mila’, kažem, ‘žena je čarobna.’“

Naslov: Žensko
Autor: Kamij Lorans (1957-)
Prevela: Svetlana Stojanović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 210

Hans Magnus Encensberger – Šaka anegdota

Објављено 15. априла 2023. од стране admin

„Šezdeset godina ti slijepi promatrači busaju se u prsa vičući nevini smo jer nismo znali, a s dolaskom novih ratova i novih nevolja, naviru novi promatrači, rađaju se armije mladih i snažnih bystandera s povezima preko očiju, koji se hrane na svojoj promatračkoj nevinosti, na svojoj neuništivoj podobnosti, ti podobničari, ti omogućivači zla“, ispisuje Daša Drndić u remek-delu „Sonnenschein“ o kom smo nedavno pisali na ovom mestu. Priču o tim „omogućivačima“ zla najbolje je sažeo Edmunt Burke u sada već opštepoznatoj rečenici: „Da bi zlo trijumfovalo, dovoljno je da dobri ljudi ne čine ništa.“ I tu dolazimo do početka priče o načinu na koje zlo vlada. Za to ćemo uzeti dva primera. Na koliko-toliko demokratskim izborima u Kraljevini Jugoslaviji 1927. godine Ante Pavelić doživljava ogromni poraz na području današnje Hrvatske. Suštinski, on ne osvaja ni 3% procenta glasova. Za desetak godina on će postati neprikosnoveni gospodar života i smrti, ali čak i u tim trenucima ogromna većina hrvatskog naroda je protiv njega. Sjajno to ilustruje Glez fon Horstenau, nemački opunomoćeni general u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, u svojim memoarima: „Niko ga nije pozdravio. Njegova revolucija uspela je da oduševi samo mali broj ljudi iz hrvatskog naroda.“ Na pitanje kako je Pavelić uspeo da vlada nije teško odgovoriti. To je na prvom mestu bilo zahvaljujući nemačkom okupatoru, ali i pasivnosti većine. Ako izuzmemo ustanike u krajevima pogođenim ustaškim terorom – o čemu sjajno piše Slavko Goldštajn u memoarskoj knjizi „1941. godina koja je vraća“ – ogromna većina je ćutke trpela zločinački režim. To je dobrim delom zamerano i Krleži koji se nije pridružio partizanima i pored nekoliko poziva. Drugi primer, veoma sličan, takođe je vezan za izbore. 1935. godine Ljotićev Zbor na izborima dobija samo 0,84% glasova birača. Isto kao i u slučaju Pavelića, Ljotić je bio opšteomražen, pogotovo nakon učešća njegovih jedinica u kragujevačkom masakru. Identična je i u situacija kada ludaci dolazi na vlast demokratskim putem – kakav je, recimo, bio slučaj sa Hitlerom – jer većina nikada ne bira ratove, nesreću, bedu i ubijanje drugih ljudi. Naprotiv. Hitler svoju vladavinu zasniva na priči o „boljitku“ nemačke nacije. Istrebljenje neželjenih naroda nije osnova programa – čak se ono i dobro krije – već samo sredstvo da se dođe do „boljitka“. Takav je slučaj i sa svim drugim diktatorima i ratnim zločincima. Ipak, istina pre ili kasnije dolazi, ali tu tek nastaje problem, prevashodno sadržan u prihvatanju krivice za podršku ili, još češće, nemo posmatranje koje omogućuje divljanje zla. Priču o tome donosi Hans Magnus Encensberger.

U memoarskoj knjizi „Šaka anegdota. Takođe Opus incertum“ Hans Magnus Encensberger opisuje svoj rani život, i to od samog rođenja pa sve do završetka studija. Odrastanje u Nirnbergu u senci velike ekonomske krize, potpunog raspada Vajmarske republike, ali i uspona nacizma koji će se završiti krvavim ratom, u središtu su ove memoarske knjige. Ipak, pored priče o društvenim i političkim prelomima, ova knjiga se bavi i autorovim ličnim životom, porodicom, ali i putem koji se tek otvara pred mladim književnikom.

Ispisana kao niz životnih epizoda (tome i naziv knjige „Šaka anegdota“) koje prate brojne fotografije – i to ne samo iz porodične arhive, već i ilustracije brojnih predmeta i predela – ova knjiga pleni pre svega neverovatnim talentom da se u samo rečenica ispripoveda ne samo jedna lična, duboko intimna priča o odrastanju, nego i pripovest o izuzetno kompleksnom vremenu. Sjajno kombinujući duhovitost, neretko ironiju, pogotovo na sopstveni račun, ali i analitički pogled na vreme, Hans Magnus Encensberger stvara priču o odrastanju u užasnim vremenima. Što je za naše čitaoce izuzetno bitno, knjiga je zadobila sjajnog interpretatora u Drinki Gojkovića koja je blistavo prevela ovo delo.

Hans Magnus Encensberger spada u red najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca. Debituje 1957. sa zbirkom pesama „Odbrana vukova“. Objavio je niz knjiga eseja, memoarskih dela, romana i knjiga poezije za koje je dobio brojna nemačka i internacionalna priznanja. Reprezentativne izbore njegove poezije na našem jeziku možemo pronaći u knjigama „Blaže pesme“ (prevod Drinke Gojković) i „Poslednji pozdrav astronautima“ (prevod Ota Horvata). Preminuo je krajem prošle godine.

„S roditeljima je M. imao sreće. Skoro uvek su ga puštali da radi šta hoće, nasuprot svekolikom spoljnom svetu koji mu je uvek propisivao neka pravila, bilo u školi, bilo na marševima, bilo u vežbaonicama. Nastavnici, funkcioneri, drugovi iz škole, domari, sveštenici, policajci – svi su oni hteli nešto što se njemu samome nimalo nije dopadalo. Jedino je kod kuće bio miran“, ovako Encensberger opisuje srećne dane detinjstva u porodici nasuprot opštoj društvenoj klimi. Uspon nacizma, gotovo jedinstvena podrška naroda ludačkom režimu, sve je to stvarnost sa kojom se jedno dete moralo suočiti. I suočilo se, ali na krajnje specifičan način. Kako sam Encensberger piše: „Svojim razočarenjima M. ima više da se zahvali nego svojoj mašti.“ Sitne, gotovo minorne sumnje u susretu sa nesuvislostima pretvaraju se u razočaranje svetom koje to dete okružuje. Te sumnje ali i razočarenja, da se vratimo na početak, kod nemih posmatrača nema. Naprotiv, ta sumnja je neoprostivi greh, nešto što jedino ne sme da postoji. Pogotovo onda kada je reč o sopstvenoj odgovornosti. Da je ipak moguće i drugačije promišljanje pokazuje nam autor ove sjajne knjige: „Tek posle nekog vremena postalo mu je jasno da je on sam bez ikakve sopstvene zasluge, zahvaljujući ničem drugom do srećnim slučajnostima, dospeo na bolju, ispravnu stranu. U zločinačko vreme on prosto nije bio dovoljno star da bude upleten u zločin.“

Naslov: Šaka anegdota
Autor: Hans Magnus Encensberger (1929-2022)
Prevela: Drinka Gojković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 239

Aleksandar Solženjicin – Priče I

Објављено 8. априла 2023. од стране admin

„Strašne li pomisli: zar će se tako i svi naši neskladni prolazni životi, sve eksplozije nesloga naših, svi vapaji streljanih i sve suze žena – zar će se sve to načisto zaboraviti? Zar će sve to takođe dati završenu večnu lepotu?“, ispisuje Aleksandar Solženjicin u jednoj od svojih „Mrvica“. Odgovor na to pitanje možda je najbolje dao Borislav Pekić, i to ispisujući jednu od najstrašnijih slika u istoriji svetske književnosti. U pitanju je njegov distopijski roman „1999“ i sudbina Arnoa, stvorenja koje predstavlja našeg dalekog potomka. Istražujući sudbinu ljudske civilizacije, Arno otkriva ostatke Gulaga sa fosilizovanim ostacima zagrljenih ljudi. Potpuna otuđenost Arnoovog sveta čini da ova slika u njegovoj svesti postane gotovo edenska predstava zajedništva, ništa drugo do raj koji je, miltonovski, potpuno izgubljen. Naravno, Arno nema predstavu užasnih muka i stradanja koje su doživeli stradalnici u Gulagu, što najvećim delom čini ovu Pekićevu sliku užasavajućom. Da li će zaista za nekoliko decenija ili vekova užasno iskustvo dvadesetog veka biti zaboravljeno ili premetnuto u potpunu suprotnost? Odgovor na to pitanje je gotovo stoprocentno potvrdan. Za to nije potrebno biti veliki prorok, dovoljno je pogledati sadašnjost. Ne tako davno iskustvo krvavih ratova ničemu nas nije naučilo, o čemu najbolje svedoči trenutni vojni sukob u Ukrajini. Kako je jedna stradalna zemlja – i to skoro podjednako od strane agresora, ali i „domaćih“ ludaka – za samo nekoliko decenija postala agresor? Pod ovim se, naravno, misli na Rusiju. I kako se u jednoj zemlji koja je doživela toliko stradanja ponovo slavi vođa koji je ta stradanja izazvao? U anketi od pre četiri godine – sada je taj broj sasvim sigurno znatno veći – Staljin je za skoro polovinu današnjih Rusa izuzetno pozitivna ličnost. I ne samo to. Prilikom izbora za najznačajniju ličnost ruske istorije na internetu, takođe pre nekoliko godina, Staljin je, glasovima publike, porazio sve takmace. Znajući za ovo, izgleda da protok vremena u trajanju od nekoliko vekova, kakav je slučaj sa Pekićevim junakom iz romana „1999“, nije potreban da sećanje na užasna stradanja nestane nego i da se pervertirano pretvori u nešto sasvim drugo. Za to je dovoljno samo nekoliko decenija, pogotovo onda kada biološkom neminovnošću nestanu i poslednji svedoci velikih stradanja, na šta su nas podsetile nedavne smrti Borisa Pahora i Dragoslava Mihailovića. Baš zbog toga je i toliko bitno sećanje ljudi koji su na svojoj koži osetili užasna stradanja. Jedan od tih svedoka je i Aleksandar Solženjicin čije je priče Akademska knjiga nedavno objavila.

U knjizi „Priče I“ donosi se izbor Solženjinovih priča, pisanih od kraja pedesetih do početka dvehiljaditih. Knjigu otvara novela „Jedan dan Ivana Denisoviča“, delo koje je Solženjina proslavilo, ali i u potpunosti promenilo istoriju Sovjetskog Saveza, otvarajući pitanje užasnih stradanja pod Staljinom. Sve ostale priče – sa izuzetkom „Događaja na stanici Kočetovka“, čija se radnja odigrava na početku Drugog svetskog rata – za svoju temu uzimaju period nakon smrti Staljina. Opisujući sovjetske predele i ljude, Solženjicin stvara upečatljive portrete gulaških stradalnika, kolhoznika, radnika, nesrećnih žena zarobljenih u dubokoj provinciji, ali i daje pronicljivu sliku mešetarenja političkih elita. Kao poseban deo knjige donose se „Mrvice“, Solženjicinove poetske minijature.

„Posao je poput štapa, ima dva kraja: kad radiš za ljude, radi pošteno, a kad za vlast radiš, zamaži oči. Inače bi odavno svi pocrkali, poznata stvar“, ispisuje Solženjicin u „Jednom danu Ivana Denisoviča“. Jezgrovitost izraza, Solženjicinova neverovatna mogućnost da u samo nekoliko slika, nekada čak i reči izrazi dubinu ljudskog ponora, ono je što zadivljuje ne samo u ovoj noveli, nego i u celoj knjizi. Pripovedajući klasično, bez tehničkih vratolomija, pogotovo ne eksperimenata, Solženjicin nas suvereno vodi kroz pakao Staljinovih logora i svet nakon njegove smrti, stvarajući u isto vreme neverovatno jake poetske slike. Jedna od njih je i slika dobrote junakinje Matrjone: „Ali grehova je imala manje nego li njena ćopava mačka. Ta je miševe davila…“

Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Kislovodsku. Nakon studija dobrovoljno se prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962, postao je prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju“, višetomni „Crveni točak“…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine. Pored „Arhipelaga Gulag“, „Odeljenja za rak“ i „Priča I“, Akademska knjiga je objavila i njegovu istorijsku studiju „Dva veka zajedno“.

„Nije bila čuvarna… Nije hrlila da kupuje stvari pa da joj one budu važnije budu od sebe same. Nije se gizdala. Nije želela odeću koja krasi nakaze i zlikovce. (…) A svi smo živeli kraj nje, a niko ne shvati da je upravo ona taj pravednik bez koga, prema poslovici, ne vredi selo. Ni grad. Ni sva zemlja naša“, ovako Solženjicin opisuje svoju junakinju Matrjonu, stvarajući jedan od najupečatljivih ženskih likova u istoriji novovekovne literature. Upravo je lik Matrjone, ali i brojnih drugih stradalnika, jedini antipod užasnom vremenu. Opisujući nepojmljiva stradanja, pokvarenost i ništa manje zlo dobrog dela ljudi (sjajno se to izražava u „Jednom danu Ivana Denisoviča“: „Ko je robijašu glavni neprijatelj? Drugi robijaš. Kad robijaši ne bi jedni druge kinjili, uprava ih i ne bi mogla držati tako podjarmljene“), on u isto vreme tka i sliku jednog drugačijeg sveta, drugačijih ljudi koji mogu biti zalog budućnosti, nešto što vreme nije uspelo da pokvari i nešto iz čega bi mogao da isklija novi, znatno drugačiji svet. Na nesreću, naš svet gotovo nikada tu šansu ne iskorištava, što je i jedan od najvećih Solženjicinovih strahova: „Šta li će biti od tih naših novorođenih i odgajenih miliona? Čemu prosvetljeni napori i pouzdana predviđanja umnih glava? Koje li dobro očekujemo od naše budućnosti? Vaistinu: okrenuće se jednoga dana i sve će nas pregaziti! I one koji su ih ovako usmerili – takođe će zgaziti.“

Naslov: Priče I
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveo: Radojica Nešović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 392

Pročitajte i prikaze dela „Arhipelag Gulag“ i „Odeljenje za rak“ Aleksandra Solženjicina

Frederik Vitu – Rečnik zaljubljenika u mačke

Објављено 1. априла 2023. од стране admin

„Od svih božijih stvorenja, samo se jedno ne može potčiniti i vezati na povodac. To stvorenje je mačka. Ako bi se čovek mogao ukrstiti sa mačkom, to bi njega unapredilo, ali bi unazadilo mačku“, čuvena je misao Marka Tvena. Sam Tven je poznat po velikoj ljubavi prema mačkama. Živeo je sa čak 19 njih, a smatrao ih je za najinteligentnija bića na našoj planeti, mnogo mudrija od ljudi. Ako mislite da je ovo preterivanje, Hemingvej će vas demantovati. U njegovoj kući na Floridi živelo je preko 60 mačaka, a jedan deo mačaka sa retkim genetskim poremećajem (umesto pet, one imaju šest prstiju na šapama) nazvan je Hemingvejove mačke, po jednom čuvenom „stanaru“ njegovog doma. Zašto ih je voleo, sam Hemingvej je najbolje sažeo: „Nijedna životinja nema više slobode od mačke… Mačka je najveći anarhista.“ Nekome ko ne voli mačke ove misli će delovati ne samo kao čudne, već i duboko pogrešne. Sjajno je to izrazio američki sociolog Den Grinberg: „Zapravo, ne postoji način da čovek govoreći o mačkama prođe kao normalna osoba.“ Ili da još više pojednostavimo stvar, ukoliko racionalno posmatramo svet, zašto bi, zaboga, neko voleo egoistična, skoro sociopatska bića sa krajnje bizarnim ponašanjem od kojih nemamo gotovo nikakve opipljive koristi? I još više, zašto bi takva bića neko hranio, pazio ih i posvećivao im toliko vremena? Možda je odgovor u tome što su ona zapravo takva. Ili možda, što je zapravo još bitnije, što sve to u potpunosti nije tačno. I tu se vraćamo na staru priču o percepciji stvarnosti. Baš kao što smo u percepciji drugih ljudi osuđeni na naša predubeđenja, zablude, dobrim delom i pojednostavljivanja, tako i u odnosu prema drugim životinjskim vrsta činimo istu grešku. Naprosto, mi posmatramo mačke, u ovom slučaju, kroz prizmu ljudskih osećanja, navika, ponašanja, ustaljenih pravila i zakona, čak i morala, što zapravo predstavlja najluđu stvar. Ovaj antropocentrizam rezultira upravo ovakvom slikom mačaka kao krajnje razuzdanih i amoralnih bića. Ali samo ako ih posmatramo po našim merilima. U svetu mačaka svega toga nema. One jednostavno žive onako kako one žele. I tu zapravo dolazimo do suštine stvari, onoga što nas toliko privlači mačkama. To je sloboda. Naša ograničenost moralnim normama, zakonima, robovanje materijalnim stvarima – sve je to za mačke potpuno irelevantno. A u isto vreme, ta nesputana i čudna bića vezuju se za nas već desetinama hiljada godina uspevajući da ostanu to što jesu. Priču o toj nimalo jednostavnoj vezi donosi Frederik Vitu u knjizi „Rečnik zaljubljenika u mačke“.

Prateći zajednički život mačaka i ljudi, Frederik Vitu sastavlja svojevrsni rečnik zaljubljenika u ova bića. Tako u ovoj knjizi saznajemo više o trenutku u kom su se ljudski i mačji putevi sastavili, kako je teklo dalje upoznavanje kroz istoriju, kakve su sve nesuglasice bile, ali i kako su ljudi prečesto bili monstrumi prema njima. Saznaćemo i koje su to umetnike (najviše slikare i pisce) mačke inspirisale, ali i kako su one neretko menjale istoriju naše civilizacije.

Napisana pitkim stilom, sa puno duhovitosti, igara rečima (da sve osetimo i na našem jeziku pobrinuo se Miodrag Marković kroz odličan prevod), ova knjiga nas sjajno uvodi u svet mačaka. Pisana iz ugla zaljubljenika, što sam autor na bezbroj mesta napominje, ona ponekad prelazi u potpunu himnu ovim čudesnim stvorenjima koja zbog svoje iskrenosti ne izaziva odbojnost. Municiozno istražujući brojne istorijske epohe i umetnička dela (što, zapravo, jedino može predstavljati i „problem“ ove knjige, jer najveći deo francuskih autora, pogotovo onih iz prošlosti, koji su pomenuti u knjizi ne samo da nije prevođen, već i naša publika ne zna ništa o njima) on stvara pitko i krajnje zanimljivo delo o mačkama, ali i ljudima: „(…) jer čovek se, u izvesnom smislu, doista civilizovao tek kada je prihvatio mačku kraj sebe, kao slobodnog pratioca, kao sadruga, a ne kao domaću ili pripitomljenu životinju, što ova nikada nije želela da bude.“

Frederik Vitu je istaknuti francuski pisac, esejista i književni kritičar. Objavio je niz romana, studija i knjiga eseja, među kojima se posebno ističe biografska knjiga „Biber, mačak Luj-Ferdinanda Selina“. „Rečnik zaljubljenika u mačke“ je njegova prva knjiga prevedena na srpski jezik. Član je Francuske akademije.

„U svakom slučaju, mačka obiluje tolikim svojstvima i tako je zagonetna, da joj se bez prevelikog straha mogu pripisati sva osećanja i raspoloženja, sve dobre ili loše osobine – njoj je do toga stalo koliko i do lanjskog snega. Toliko je nadmoćna u odnosu na nas, da nam to neće zameriti, neće nas ni udostojiti odgovora“, ispisuje Frederik Vitu u ovom delu. I to nas vraća na početak. I posle toliko hiljada godina mačke za nas predstavljaju zagonetku. Njihov unutrašnji svet, obrasci ponašanja, raspoloženja, sve nam je to u isto vreme blisko, ali i daleko. Svesni smo njihove pameti, neverovatne inteligencije (onda kada im je to potrebno, naravno), ali i lenjosti, nekada i gluposti. Baš kao što smo svesni i njihove privrženosti, ali privrženosti sa zadrškom, slobode koje na sreću nikada ne može biti poništena i ukroćena. Najbolje to izražava sam Frederik Vitu: „Mačka nikome ne polaže račune i ugađa jedino sebi. Ona ništa ne skriva. Preuzima krivicu za sva svoja zlodela – koja, uostalom, to i nisu. Svet je za nju jedna džinovska samoposluga. Poslužuje se sa rafova, ne tražeći ni savet ni dopuštenje. A i čemu? Hoćemo li joj zameriti što je inteligentnija od drugih?“

Naslov: Rečnik zaljubljenika u mačke
Autor: Frederik Vitu (1944-)
Preveo: Miodrag Marković
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2021
Strana: 522

Žaneta Đukić Perišić – Nebo nad Beogradom

Објављено 24. марта 2023. од стране admin

„Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kad se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu sa prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega onog što ne bi trebalo da bude“, ispisuje Ivo Andrić u romanu „Gospođica“. Iako štedra, ova nadoknada, ipak, neretko nije dovoljna, pogotovo u vremenu razgrađivanja, kakvo je sasvim sigurno današnje. Gotovo da ne prođe dan a da neko od starih beogradskih zdanja – značajnih ne samo po lepoti već pre svega po istorijskoj i kulturnoj vrednosti – ne nestane pod navalom ludačke novogradnje. Čak je i pogled na beogradsko nebo sa Kalemegdana – o kom je Andrić tako divno pisao – sada „pregrađeno“ užasavajućim mastodontima. Ipak, pre nego što ovaj tekst pređe u dozlaboga dosadno lamentiranje o smaku svih vrednosti, mora se reći da sadašnjost Beograda ništa nije drugačija od prošlosti koja bi se, samo naizgled paradoksalno, mogla nazvati kontinuitet u diskontinuitetu. Za to je dovoljna samo jedna činjenica. Beograd koji predstavlja jedan od najstarijih evropskih gradova – ako uzmemo u obzir praistorijsku Vinču, Beograd postoji sedam milenijuma – nema nijednu kuću stariju od tri veka. Još tačnije, najstarija sačuvana beogradska kuća podignuta je 1727. godine. Primera radi, najstarija sačuvana kuća u Ljubljani je izgrađena 1528. Naravno, istorije ova dva grada dijametralno su suprotne, pre svega u broju ratova, ali Beograd je dobrim delom više rušen u miru nego u ratovima. Gotovo da nije postojala vlast koja nije nemilice rušila ono je sagrađeno pre nje. Identična stvar je i sa stanovništvom Beograda. Nedavna smrt operske pevačice Brede Kalef – poslednjeg potomka najstarije beogradske porodice koja se naselila u Beogradu početkom 17. veka – podsetila nas je još jednom koliko je zapravo beogradska istorija krhka. I koliko je istorija Beograda, zapravo, istorija neprestanih doseljavanja i preplitanja. Kada malo bolje pogledamo, Beogradu su najveće spomenike, pod tim pre svega mislimo na literarne, podigli ljudi koji nisu rođeni u njemu. Pomenimo samo Duška Radovića i Miloša Crnjanskog. Suštinski, Beograd se kroz istoriju najviše razvijao, nasuprot večitom rušenju u isto vreme, upravo zahvaljujući ljudima koji su dolazili u njega, birajući ga za svoj dom. Jedan od njih je bio i Ivo Andrić.

Prateći Andrićev život, Žaneta Đukić Perišić nas u ovoj knjizi upoznaje sa mladim piscem koji odmah nakon Velikog rata pronalazi svoj dom u Beograd kao činovnik u Ministarstvu vera Kraljevine SHS. Kasniji uspon u diplomatskoj karijeri i odlazak u službovanje u nekoliko evropskih ambasada neće promeniti Andrićevo uporište u beogradskoj sredini. Prelomna tačka je izbijanje Drugog svetskog rata. Andrić se vraća u Beograd, gde će provesti četiri godine okupacije, ali i preko trideset docnijih godina, doživljavajući potpunu književnu slavu, krunisanu Nobelovom nagradom. Sve te Andrićeve beogradske godine u ovoj knjizi zadobiće izuzetno predstavljanje.

Ono što najviše pleni u ovoj knjizi i uopšte u stvaralaštvu Žanete Đukić Perišić je municiozni istraživački rad i dokumentarizam koji je vidljiv na svakoj stranici. Pronalazeći nove dokumente, ali i proučavajući svaki segment Andrićevog života, ona nas suvereno vodi kroz priču o ovom velikom književnom stvaraocu neretko osvetljavajući potpuno nepoznate segmente njegovog života. Još bitnije, sintetizujući podatke o njegovom životu, ona u isto vreme stvara sliku o okolnostima Andrićevog stvaralaštva, najviše odakle je ono izviralo: „Andrić je, paradoksalno, verovao i u ćutanje i u reč. Kao socijalno biće, on bira ćutnju, kao estetsko biće on se opredeljuje za reč. Ona će u umetničkom tekstu, zamaskirana i predata u vlasništvo književnih likova, govoriti ono što njen autor javno nije želeo i nije smeo.“

Žaneta Đukić Perišić je rođena u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na delu Ive Andrića. Autorka je brojnih knjiga o Andrićevom književnom stvaralaštvu, među kojima se ističe kapitalna studija „Pisac i priča“ (Akademska knjiga, 2012) za koju je dobila nagradu „Isidora Sekulić“. Bila je dugogodišnja upravnica Zadužbine Ive Andrića. Trenutno radi kao urednica u izdavačkoj kući Akademska knjiga.

„On za otvorenu borbu nije bio još od mladobosanskih dana. Ali, pisati, stvarati, prkositi okolnostima, pobediti strah, savladiti nemire, umiriti damare, pronaći smisao u istoriji i fiksirati je u reči i smislenu priču koja, pri tom, govori o ključnim pitanjima ljudske egzistencije – bio je to Andrićev ’ratni’ plan. I njegova misija!“, ovako Žaneta Đukić Perišić opisuje Andrićeve borbe za vreme okupacije, period u kom on stvara svoja tri najznačajnija dela. I eto paradoksa već pomenutog na početku. Dok se do tada neviđenom silinom Beograd uništava, Andrić u tom gotovo uništenom gradu stvara remek-dela. I opet, eto još jednom velike razlike, dok se beogradski kolenovići, kraljevska i ostala kamarila skrivaju u inostranstvu, Andrić je svojevoljno izabrao da u Beogradu ostane kada je on doživljavao najveće stradanje. I da ga sa mnoštvom drugih ponovo digne nakon rata. Taj lični izbor, privrženost zahvaljujući kojoj je Beograd i zapravo veliki grad, Žaneta Đukić Perišić je u ovoj izuzetnoj knjizi predstavila dajući nam sliku Andrićevog beogradskog života, ali i onoga šta je on video u ovom gradu: „Koliko god po Evropi stranstvovao, putujući od jedne do druge prestonice, Andriću je Beogradu vukla i iskrena i puna privrženost i nada koju je gajio svih ratnih godina: taj grad u njegovim očima simbolizovao je magično središte integrativne, nacionalne ideje koja je vodio njegovu generaciju, jednako kao i intelektualno uporište jugoslovenske duhovnosti koja je, preselivši se iz drugih južnoslovenskih kulturnih enklava, obogatila srpski kulturni prostor.“

Naslov: Nebo nad Beogradom
Autor: Žaneta Đukić Perišić (1956-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2022
Strana: 279

Prebivališta – Džumpa Lahiri

Објављено 18. марта 2023. од стране admin

„Borimo se! Sva nam je životna sreća u tome što tu živimo. Ali branili smo lažno ime svega toga. Kad vidim reku, kažem ’reka’, kad vidim stablo, kažem ’stablo’; nikada ne kažem ’Francuska’“, ispisuje Žan Žiono u delu „Francuska“, pripovesti o krvavom ratnom evropskom iskustvu dvadesetog veka, ali i idealnom načinu da se započne priča o tome šta je to zapravo što nas veže za prostore na kojima živimo, posebno značajnu u vremenu velikih migracija usled ratnih stradanja, ali ne samo njih. Iako ratne katastrofe najčešće uzrokuju seobe, najvećim delom su one izazvane ekonomskim razlozima. Čovek, jednostavno, traži mesto na kom će bolje živeti. Tako seobe – o čemu sjajno piše genetičar Dejvid Rajh u knjizi „Ko smo i odakle došli“ – određuju prvobitnog čoveka. Od malene zajednice u Africi ljudi su upravo zahvaljujući seobama uspeli da se prošire na sve kontinente i da „pokore“ naše planetu. Razlog je, pretpostavljate već, potraga za boljim uslovima života. Ukoliko pogledamo sve velike imperije (i to od Rimskog carstva pa do sadašnjih Sjedinjenih Američkih Država) migracije su bile odlučujući faktor razvoja. Takva je situacija i na našim prostorima. Malena Srbija na kraju devetnaestog veka upravo zahvaljujući seobama postaje relativno značajna država u evropskim okvirima, a Beograd od gotovo otomanske kasabe (broj stanovnika na početku dvadesetog veka nije prelazio sto hiljada) za samo stotinak godina postaje gotovo dvomilionska metropola. Suštinski, seobe su bile i ostale glavni pokretač naše civilizacije. Najbolje je to izrazio Miloš Crnjanski u „Seobama“: „Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema!“ Ipak, pored seoba, kao ključne komponente naše civilizacije, na drugoj strani se nalazi postojanost. Antropolozi i arheolozi začetak ljudskog roda smeštaju u trenutak kada se prvobitni čovek naseljava na određenom prostoru i kreće da obrađuje zemlju. Kao i uvek u istoriji naše civilizacije, dolazi trgovina, dolaze potom i ratovi kao način da oni nesposobniji dođu do svog dela kolača, polako se razvijaju i teritorije, gradi klasno društvo, naposletku države i nacije. I tako dolazimo po početnog citata. Za šta se zapravo vežemo? I šta je to, u suštini, naša domovina? Da li su to države u današnjem obliku? Njene granice? Državni simboli? Zastave? Najčešće ne. Suštinski, to su osećaji koji nas vežu za određene predele, ljude, jezik, kulture… O baš tim mestima Džumpa Lahiri je napisala sjajnu knjigu.

Bezimena naratorka, glavna junakinja romana „Prebivališta“, živi sama u italijanskom gradu, ne izdvajajući se od okruženja. Posao profesorke na fakultetu, ustaljeni dnevni rituali, susreti sa prijateljima i porodicom – sve to čini jedan sasvim običan života. Ali ispod te jednostavne rutine krije se mnogo toga. Opisujući svoj život, junakinja nas zapravo upoznaje sa dubokim osećanjima koji ga prate, i to najčešće nakon susreta sa ljudima i stvarima koji određuju njeno postojanje.

„Napolju je užasna buka: huk vetra i mora, tresak koji guta sve, a ja se pitam zašto nas takva uznemirenost tako umiruje“, ispisuje Džupma Lahiri u ovom romanu. Ta zapitanost nad običnim, gotovo svakodnevnim, osnovna je srž ali i vrednost ove knjige. Priče o velikim istorijskim događajima, političkim pitanjima, samom ustrojstvu sveta, ovde su ne samo u drugom planu, već i potpuno irelevantne. Suočavajući se sa samom sobom, i to kroz priče ispisane samo naizgled laganim i neopterećujućim stilom, Džumpa Lahiri nas zapravo suočava sa najdubljim osećanjima koje možemo dosegnuti: „Moja majka, sada već vezana za život kao komad lepljive trake požuteo u albumu isečaka koji može da popusti u svakom trenutku dok odrađuje svoju svrhu. Dovoljno je okrenuti stranu pa da se odvoji, ostavi iza sebe, na papiru, bledu mrlju kvadratnog oblika.“

Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.

Iako svakako ne jedina, o dobrom delu takvih pisaca smo govorili i na ovome mestu, Džumpa Lahiri je kao retko ko uspela da se izrazi na novom jeziku. Promenivši okruženje u kom živi, ali ne samo okruženje već i jezik na kom piše, sada je to italijanski umesto engleskog, ona pronalazi ne samo novu zemlju – da citiramo naslov jedne od njenih knjiga – ali i ono mnogo bitnije – način da izrazi svoju umetničku viziju. Upravo preko slika iz života junakinje, ona stvara slike prebivališta, predela koja naseljavamo i koja zapravo čine naš život. Ono što je zapravo naš život. Pogotovo onda kada tim životom nismo zadovoljni: „Na svakoj seansi bilo je potrebno ispričati nešto pozitivno. A nažalost, od mog detinjstva nije bilo mnogo takvih situacija. Pričala sam, dakle, o balkonu moje kuće kada sija sunce, dok doručkujem. I pripovedala sam joj o zadovoljstvu kada napolju u ruku uzmem toplo nalivpero i možda napišem nekoliko redova.“

Naslov: Prebivališta
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Prevela: Senka Jevtić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 150

Pročitajte i prikaze knjiga „Tumač bolesti“ i „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Ivan Janković – Po njima se ništa neće zvati

Објављено 10. марта 2023. од стране admin

„Iz istorijskih dela saznaje se više o istoričarima nego o istoriji“, čuvena je misao Tomasa Mana od koje je možda i najbolje početi priču o recepciji istorijskih događaja i samoj istoriji uopšte. A ona najviše zavisi od ugla iz kog se posmatra. Iako ovo verovatno liči na poslovično otkrivanje tople vode, lični stavovi, predubeđenja, ideološka pristrasnost (ili ostrašćenost, što je još češća stvar) itekako utiču na naš pogled na istorijske događaje i procese. Primera je mnogo, ali pomenućemo samo jedan, i to knjigu o kojoj je nedavno pisano na ovom mestu. U pitanju je rasprava istoričara Danijela Jone Goldhagena i Kristofera Robert koja je doneta u knjizi „Obični ljudi – dobrovoljni dželati“. Polazeći od iste premise – tj. govoreći o istom događaju, Holokaustu, koji identično posmatraju kao jedan od najgnusnijih događaja u istoriji naše civilizacije – ova dva istoričara, ipak, donose dijametralno suprotne poglede na ono što je dovelo do Holokausta. Dok je za Goldhagena to sistematski gajen antisemitizam koji je čudovišno metastazirao, za Kristofera Roberta je to iskliznuće iz prirodnog toka stvari, najvećim delom izazvano ludačkim nacističkim režimom. Koliko su ovi pogledi dijametralno suprotni pokazuje nam to što su oni rezultirali ne samo potpuno različitim pogledom na istorijske događaje, već i ličnim raspravama koje su nekada prelazile i u uvrede. Ali da se vratimo na stvar. Takav je, da uzmemo nama još bliži primer, pogled na užasne događaje tokom raspada Jugoslavije. Polazeći od premise da je naš pogled na stvarnost istinit i da su „naše“ žrtve u preimućstvu u odnosu na „druge“, samim tim što su „naše“, razvio se pervertiran pogled na stvarnost – prisutan na svim nekadašnjim zaraćenim stranama u istoj meri – u kom se na nauštrb jednih negiraju druge žrtve. Identična stvar je i sa „škakljivim“ istorijskim događajima. Tako će, recimo, desničari i nacionalisti veličati čak i najbezočnije zločince ukoliko su oni bili protivnici komunizma. Uzećemo samo jedan moralno čudovišan primer. Srpska crkva je za svetitelja, i to pod imenom sveštenomučenik Milorad Ilinobrdski, proglasila Milorada Vukojčića, sveštenika poznatog pod nadimkom Pop Maca, koji je lično voleo da ubija svoje žrtve, uglavnom partizanke, macolama. S druge strane, što je podjednako bestidno, pojedini levičari će negirati užase Golog otoka i ubijanje nevinih političkih protivnika (setimo se samo progona Danila Kiša nakon „Grobnice za Borisa Davidoviča“). Koliko naš pogled na istoriju može da rezultira različitim viđenjem stvarnosti možda nam najbolje pokazuje dominantna istorija koja u svoj fokus stavlja samo velike istorijske događaje bacajući u potpuni zapećak sve ostale. Kakva je to zapravo greška najbolje će nam pokazati knjiga Ivana Jankovića.

U knjizi „Po njima se ništa neće zvati. Sporedne i sasvim sporedne ličnosti iz srpske istorije 19. veka“ sabrani su članci Ivana Jankovića o prilično nepoznatoj istoriji naših prostora. Njeni junaci i junakinje su beogradske prostitutke, propali trgovci, neuspešni patriotski pesnici, razbojnici, raspusni sveštenici, trovačice muževa, korupcionaši, denuncijanti, monasi koji su se samokastrirali, odžadžari, baš kao i brojne druge zanimljive ličnosti čije su sudbine ostale u potpunom istorijskom mraku, što zbog njihovih života koji su izlazili izvan okvira moralnog poželjnog, baš kao i zbog njihovog ne tako velikog doprinosa onome što volimo da zovemo nacionalna istorija.

Baš kao i u svojim ranijim knjigama, Ivan Janković pokazuje neverovatnu erudiciju sjedinjenu sa iscrpnim radom. Pretražujući dostupnu arhivsku građu, on svaku od sudbina svojih junaka istražuje do poslednjih tančina dajući nam ne samo iscrpne slike njihovih života već i osnov za dalje traganje. Ta istraživačka strast – nažalost, izuzetno retka kod naših istoričara koji se više bave kabinetskim razmatranjima i ideološkim paškvilama – sjedinjena je sa izuzetnim talentom za pisanje, pa se sve te sudbine predstavljaju u formi koja donosi istinski užitak u čitanju.

Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, rođen je u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru u brojnim sudskim procesima branio je klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji. Objavio je priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ o smrtnoj kazni u Srbiji, istorija represije „Macke i packe“ i knjiga „Kata Nesiba i komentari“ o čuvenoj beogradskoj prostitutki.

„Junaci ove knjige su, kao što stoji u podnaslovu, sporedne ili sasvim sporedne ličnosti u kontekstu svog vremena. O sporednim ličnostima epizodistima – ima traga u našoj istoriografiji, pa i biografskih odrednica u rečnicima i enciklopedijama“, piše Ivan Janković na samom početku knjige. Polazeći od tih tragova, on stvara izuzetni prikaz istorije 19. veka na našim prostorima. Preko čudnovatih sudbina, dobrim delom i moralno problematičnih, on zapravo oslikava puls jednog vremena, njegovo naličje, ništa drugo do stvarnost koja je docnije ulepšana i pretvorena u „zvaničnu“ istoriju. Za razliku od većine istoričara, da se vratimo na početak priče, Ivanu Jankoviću je u fokusu istorija života, a ne ideologizovana ili nacionalno osvešćena istorija koja je zašećerena i pretvorena u poželjnu sliku. Pred nama je život koji pulsira, prepun manjkovosti i ne tako svetlih stvari, što je zapravo sam život. I jedna drugačija slika krajnje zanimljivog vremena koju nismo znali do sada. Baš kao što to i sam autor piše u ovoj knjizi: „Kratki radovi koji čine ovu knjigu nastali su, ako se tako može reći – slučajno. Tokom višegodišnjeg arhivskog rada na pojedinim temama kojima sam se bavio (smrtna kazna, represija; istorija krivičnog prava i kriminologije), nailazio sam na podatke o ljudima i događajima koji sa mojim temama nisu bili u neposrednoj vezi, ali bi mi privukli pažnju, najčešće svojom neobičnošću. Sve te podatke sam beležio, onako, bez nekog određenog cilja i namere. Kada sam nedavno pregledao tako prikupljenu gradu, učinilo mi se da ona omogućuje jedan nov uvid u svakodnevni život ’običnih’ ljudi u Srbiji 19. veka, pa sam pokušao da iz nje rekonstruišem njihove (individualne i grupne) biografije (…)“

Naslov: Po njima se ništa neće zvati
Autor: Ivan Janković (1946-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2022
Strana: 241

Pročitajte i prikaze knjiga „Macke i packe“ i „Kata Nesiba i komentari“ Ivana Jankovića

Leonardo Padura – Čovek koji je voleo pse

Објављено 4. марта 2023. од стране admin

„Hteo sam da narovoučenije bude da revolucije donose radikalno poboljšanje samo kada su mase budne i znaju da zbace svoje vođe čim ovi obave svoj posao“, ovako je Džorž Orvel objasnio srž „Životinjske farme“. Na nesreću, to se najčešće ne dešava, što je opet najvidljivije u samom Orvelom delu. Trenutak u kom nedugo po pobedi revolucije u „Životinjskoj farmi“ svinje za sebe uzimaju privilegije, u ovom slučaju jabuke i mleko, a da to njihovi saborci uopšte ne primećuju ili čak smatraju za normalnu stvar, početak je propasti. U isto vreme, otužna realnost sveta, bezbroj puta viđena do sada, najvidljivija je u postepenom pretvaranju revolucionarnih vođa u ono protiv čega su se nekada borili. Uzmimo samo kao primer represiju, i to u dve revolucije, ruskoj i našoj. Užasavajući caristički teror, ništa manje i u Kraljevini Jugoslaviji (u odličnoj knjizi Vojislave Crnjanski Spasojević „Srpske tamnice“ ovako su opisane metode predratnih islednika i zatvorske uprave: „Osim žilama, on i drugovi tučeni su pendrecima, kesicama sa peskom, ubadani iglama na osetljiva mesta, prženi strujom, pojeni ricinusom… Prste su im lomili fiokama i o njih razbijali stolice.“), nakon rata ne samo da nije ukinut – što bi bilo očekivano – nego je postao još drastičniji i bestidniji. O toj bestidnosti sjajno piše Borislav Pekić u „Godinama koje su pojeli skakavci“ govoreći o predratnim zatvorenicima, sada zatvorskim čuvarima, koji su svoja iskustva „primenili“ u novim uslovima. Tako su, recimo, poučeni svojim nekadašnjim snalaženjima uspeli da onemoguće komunikaciju među novim zatvorenicima. Kada bi se pravile brojke, iako to nikada nije moguće tačno utvrditi, broj ubijenih ili mučenih političkih protivnika u posleratnoj Jugoslaviji je višestruko veći u odnosu na predratni period. Još drastičnija stvar je bila u Sovjetskom Savezu. Užasni caristički teror smenjen je monstruoznim staljinističkim. Umesto nekoliko desetina hiljada pobijenih za vreme vladavine Romanovih, u Staljinovo vreme pobijeno je nekoliko stotina hiljada ljudi. Ta disproporcija – iako ona nikako ne opravdava prethodne režime, zlo je uvek zlo – još je užasnija kada se zna da su ti užasni zločini počinjeni u ime najplemenitijih ideala, a to su svako komunističke ideje o jednakosti svih ljudi, materijalnoj sigurnosti za sve… Gotovo identična stvar je i sa hrišćanstvom. U Isusovo ime – koji je propovedao jednakost među ljudima, ljubav i nenasilni otpor prema neprijateljima – pobijeni su i mučeni milioni ljudi na najstrašnije načine, a mnogi i danas žive potlačeno. Ljudski rod je neverovatno sposoban za izvitoperenje svake plemenite ideje i njeno pretvaranje u potpunu suprotnost. Sjajan roman o tome je napisao Leonardo Padura.

Sedamdesete su na Kubi, vreme kada je budnost postrevolucionarne vlasti na vrhuncu. Ivan Kardenas Maturelj je jedan od mnogih koji se u tom vremenu nisu snašli. Ne želeći da piše panegirike vlasti, on prestaje da stvara. Sve se to menja nakon upoznavanja sa čudnovatim starcem na plaži koji, nakon kratkotrajnog zbližavanja, počinje da mu priča pripovest o jednom od najvećih političkih atentata dvadesetog veka, ubistvu Lava Trockog. Prateći izgnanički put Trockog, ali i put njegovog ubice, Padurov junak ispisuje jednu od najčudnovatijih priča dvadesetog veka.

„Svako sam i nisam niko jer sam samo još jedan više, majušan, u borbi za jedan san. Osoba i ime nisu ništa… Vidi, postoji nešto vrlo važno što su me naučili čim sam stupio u Čeku: čovek se može zameniti, odstraniti. Pojedinac nije neponovljiva jedinica nego pojam koji se sabira i stvara masu, a ona jeste stvarna“, ovako Padura opisuje svetonazore svakog totalitarnog i autokratskog režima. Upravo ta analiza totalitarizma najveća je draž ovog romana. Opisujući podrobno ključne decenije dvadesetog veka, u rasponu od Oktobarske revolucije do pada Berlinskog zida – i to podjednako iz ugla onih koji stvaraju istoriju, njihovih izvršilaca, ali i žrtava tih istorijskih procesa – Leonardo Padura stvara istinsko remek-delo.

Leonardo Padura je jedan od najznačajnijih savremenih kubanskih književnih stvaralaca, sasvim sigurno internacionalno najpoznatiji. Završava studije književnosti u Havani, posle kojih počinje da radi kao novinar u jednom književnom magazinu. Proslavio ga je serijal od osam romana o inspektoru Kondeu. Pored ovog serijala, napisao je nekoliko romana, zbirki priča i eseja. Dobitnik je najvećih internacionalnih i kubanskih priznanja za književni rad, a njegovi romani širom sveta doživljavaju vrtoglave tiraže.

„Bila je to prava hronika o sramoćenju jednog sna i svedočenje o počinjenju jednog od najogavnijih zločina jer se nije ticao samo sudbine Trockog, na kraju krajeva takmičara u toj borbi za vlast i protagoniste raznih istorijskih užasa, nego i mnogih miliona ljudi – a da to nisu tražili, niti ih je često iko išta pitao o njihovim željama – povučenih strujom istorije i besom svojih gazda – prerušenih u dobrotvore, mesije, izabranike, decu nužnosti i neodržive dijalektike klasne borbe…“, ovako Padura izražava ne samo izvitoperenje jedne ideje, da se vratimo na početak, nego i užas koje to izvitoperenje donosi. Opisujući pad usled poraza tri revolucije, on stvara veličanstveni portret mučnog satiranja svake plemenitosti koji je doneo dvadeseti vek. Uzbudljivo je to napisana priča, sa mnoštvom istorijskih detalja, nenadmašna po svojoj pedantnoj naraciji i sjajnoj fabuli. U isto vreme, to je i upozorenje kako da se velike ideje ne potroše i izvitopere, što je nauk preko potreban našoj vrsti: „No tačno je da sam čitajući i pišući o tome kako se izopačila najveća utopija koju su ljudi ikad imali nadohvat ruke, udubljujući se u katakombe priče koja je više ličila na božju kaznu nego na delo ljudi opijenih vlašću, potrebom za kontrolom i težnjom za istorijskih značajem, naučio da je prava ljudska veličina u bezuslovnoj dobroti, u sposobnosti da je daje onima koji nemaju ništa, ali ne da im da ono što je nama višak, nego da ono malo što imamo s njima podelimo.“

Naslov: Čovek koji je voleo pse
Autor: Leonardo Padura (1955-)
Prevele: Ljiljana Popović Anđić i Dragana Bajić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 629

Pročitajte i prikaz Padurovog romana „Jesenji pejzaž“

Erik Vijar – Častan izlaz

Објављено 25. фебруара 2023. од стране admin

„Suviše sam star / Da bih učio imena novih ubica / Ovaj ovde izgleda umorno, neprivlačno / Posvećeno, profesionalno / Puno liči na mene (…) U ime stare plemenite magije / On naređuje da se porodice žive spale / A žene nabiju na kolac / On verovatno zna jednu ili dve pesme / Koje sam napisao / Svi oni / Svi batinaši krvavih ruku / I skidači skalpova / Svi oni plešu na muziku Bitlsa / Dragi, dragi prijatelji / Malo nas je ostalo / (…) Dok svedočimo jedni drugima / O stvarnoj svireposti / O staroj potpunoj svireposti / Koja iz srca proteruje / Toplu glad i skrušenu evoluciju / I od molitve čini bljuvotinu“, čuveni su stihovi Leonarda Koena o ratovima tokom devedesetih na našim prostorima u izvrsnom prepevu Vladislava Bajca. Učenje imena novih ubica zaista može biti naporna stvar, najviše zbog njihovog mnoštva. Krajnja brojka nije moguća, ali procene vojnih istoričara govore je u dosadašnjoj istoriji bilo skoro hiljadu ratova. Samo u dvadesetom veku vodilo se preko 250 ratova. U ovom trenutku ratuje se u dvadeset zemalja, najčešće na afričkom kontinentu. Najtragičnije je u Jemenu, gde ratni sukobi traju već osmu godinu. Procene govore da je skoro pola miliona ljudi dosad poginulo u ovoj zemlji. Primera radi – iako su ovakva poređenje sve samo ne umesna – u svim ratovima devedesetih koji su se vodili tokom raspada Jugoslavije broj poginulih je bio oko 140.000. U istom tom periodu besni građanski rat u Ruandi, praćen stravičnim genocidom. Broj žrtava ovog užasavajućeg zločina je prešao milion ljudi. Kada smo već kod brojki, procene demografa su da je samo tokom dvadesetog veka u ratnim sukobima ubijeno oko 200 miliona ljudi. Ovo postaje još stravičnije kada se zna da je tokom 20. veka na našoj planeti živelo oko 10 milijardi ljudi, što znači da je oko dvadeset posto ljudske populacije tokom dvadesetog veka nastradalo u ratnim sukobima. Razume se, sve te smrti nimalo nisu bile lake. Ljudski rod je zapanjujuć u smišljanju metoda mučenja i uništavanja svoje vrste. Svi ovi ratovi, pored nepojmljivog užasa, donose i svojevrsnu nemogućnost racionalnog proučavanja njihovih uzroka. Pritom se, svakako, ne misli na izanđale fraze o vekovnim neprijateljstvima (kakav je često slučaj na našim prostorima) ili još gore o nekakvim nacionalnim ili geografskim pojednostavljivanja (kakav je opet slučaj kada se govori o našim prostorima, još više o afričkom kontinentu). Izuzetnu priču o tome šta zapravo stoji iza gotovo svakog rata doneo je Erik Vijar u knjizi „Častan izlaz“.

Početkom dvadesetog veka Vijetnam je kolonija Francuske. To će se promeniti tokom Drugog svetskog rata kada ovu zemlju okupira Japan, sprovodeći strahovladu sa mnoštvom ljudskih žrtava. Protiv Japanaca se pravi široki narodni front na čelu sa Ho Ši Minom, koji po završetku rata zahteva nezavisnost Vijetnama, što Francuzi odbijaju. Kreće vojni sukob, kasnije nazvan Prvi indokineski rat, koji će trajati preko pet godina i odneti nekoliko miliona žrtava. Pripovedajući o njegovim uzrocima, najviše mešetarenjima francuske ekonomske, političke i vojne elite, i to na izuzetan način, Erik Vijar ispisuje ovu knjigu.

„Plaši se da će propustiti jednu pobedu. Tako ljudi klize ka ogromnim katastrofama“, jedna je od rečenica iz ove knjige. Upravo ovakvi sažeti zaključci (izdvojimo i ovaj: „Svakog dana čitamo jednu stranicu knjige svog života, ali to nije ona prava stranica. I svakog dana krećemo iznova.“) koji pogađaju srž i objašnjavaju mnogo više nego stranice i stranice koje bi sastavili drugi pisci dragocena su odlika pisanja Erika Vijara. To neverovatno sažimanje ogromnih istorijskih procesa na tako malo prostoru sjedinjeno je sa izuzetnim rečeničkim sklopovima, neverovatno maštovitim i punim života. Da osetimo sve te nijanse Vijarove istinske spisateljske izuzetnosti pobrinula se Melita-Logo Milutinović kroz izvrstan prevod knjige.

Erik Vijar je rođen u Lionu. Završio je studije istorije i filozofije. Debituje kao književni stvaralac krajem devedesetih. Slavu mu donosi roman „Konkvistadori“. Dobitnik je niza francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Dnevni red“. Na srpskom jeziku je, pored „Dnevnog reda“, izašla i njegova knjiga „Rat siromašnih“ koja je bila u najužem izboru za internacionalnu Bukerovu nagradu.

„Političari su stručnjaci za svakojake lukavštine, igraju uvek istu ulogu, najčešće vrlo loše, ali iskrenost ostavlja utisak, lišava ih odbrane“, ovako Erik Vijar opisuje ponašanje francuskih političara tokom ratne krize. Upravo su ove epizode, još preciznije nekoliko poglavlja u kojima se prikazuje jedna parlamentarna rasprava, neverovatno književno izvedene slike perfidne političke manipulacije, začinjene spinovanjem, toliko poznatim u današnjici. Još upečatljiviji su portreti kapitalista, zbog kojih je i rat započeo. Francuskoj svakako nisu previše značili Vijentamci, naprotiv, ali ogromne sirovine i ropska radna snaga itekako jesu. Otkrivajući srce tame – i to ne ono konradovsko smešteno u dubini džungle, već u „civilizovanom“ svetu, svega nekoliko minuta od Ajfelove kule – Vijar u ovoj knjizi sastavlja nenadmašni portret krvopija koje su zarad svojih interesa i moći izazvali stradanje i smrti miliona. Uostalom, kako to i obično biva, da se vratimo na početak. Ta slika zla u fraku u ovoj knjizi zadobija izuzetno predstavljanje, onakvo kakvo se retko viđa. Najbolje nam to pokazuje ove Vijarove ironijske reči: „(…) i na kraju, nehotice reagujući praktično, kažemo u sebi kako bi, budući da politička moć takođe dopada samo nekolicini, naposletku, da se demokratija više ne bi svodila na uvek promenljivu i ponekad nepouzdanu volju svih, verovatno bilo bolje izbaciti iz Burbonske palate one gomile magaraca, puževa i trutova što su se tamo naselili pre gotovo jednog veka i svojom nesposobnošću razrivaju čitavo društvo, i time bi se jednom zasvagda završilo s lažnom, obmanjujućom idejom da velika većina bolje zna šta joj je u interesu nego mala grupa propisno kvalifikovanih stručnjaka, koje bi na vlast dovelo njihovo iskustvo, poznavanje situacije i posvećenost opštem dobru.“

Naslov: Častan izlaz
Autor: Erik Vijar (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 168

Pročitajte i prikaze knjiga „Dnevni red“ i „Rat siromašnih“ Erika Vijara

Daša Drndić – Sonnenschein

Објављено 18. фебруара 2023. од стране admin

„Sva spoznaja sveta ne vredi tih suzica detenceta koje upućuje ’bogi’. Ne govorim o mukama odraslih, pojeli su jabuku i, dođavola s njima, neka ih đavo sve nosi, ali ona, ona!“, čuvene su rečenice koje Dostojevski ispisuje u „Braći Karamazovima“. Ovo je verovatno najbolji način da se započne priča o stradanju nevinih, posebno dece, temi koja već vekovima privlači pažnju brojnih mislilaca, neretko i umetnika, toliko da je postala predmet potpuno zasebne filozofske i teološke grane teodiceje, čiji je začetnik Lajbnic, filozof poznat po tvrdnji da je ovaj „svet najbolji svet od svih mogućih svetova“. Kako, ipak, pomiriti te direktno suprotstavljane kategorije – najbolji svet u kom stradaju nevini – postaje zadatak mnogih. Ovo je još teže za religiozne ljude, ali tu, svakako, postoje izuzeci. U dualističkim religijama svet je poprište borbe i zla, otuda i čuvena manihejska podela, pa se stradanje nevinih može pripisati „mračnoj sili“. Slična stvar je i sa starozavetnim bogom koji je daleko od pojma dobrote, kako se ona docnije shvata. Starozavetni bog je surov i osvetoljubiv, ne libi se da naredi masovne pokolje nevinih, tako, recimo, po povratku Jevreja u obećanu zemlju naređuje pokolj muškaraca, žena, dece, čak i životinja. O stradanju nevinih starozavetne knjige daju i lakonsko rešenje: „Oci njihovi jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi“. Ova monstruoznost je postala gotovo opšte mesto, pa i danas nemali broj ljudi, pogotovo na ovim prostorima, veruje u nekakva porodična prokletstva u kojima potomci „okajavaju“ grehe svojih predaka. Problem već nastupa u hrišćanstvu, pogotovo što je određenje hrišćanskog boga kao dobrog nespojivo sa stradanjem nevinih. Nekakvo rešenje je biblijska skaska o praroditeljskom grehu koji svi ljudi ispaštaju, ali i sloboda volje koju bog daje ljudima, pa bog, iako beskrajno dobar, tu slobodu ne uskraćuje čak i ako ljudi zlo čine. I tu se vraćamo na početak priče, na pitanje pred kojim je poklekao junak Dostojevskog. Ako se nekako može opravdati stradanje odraslih, kako prihvatiti stradanje i patnju dece? Odgovori su raznoliki, ali nikada potpuni i pred njim su poklekli čak i duboko religiozni ljudi, kakav je bio Dostojevski. Tim pitanjem se bavi i literatura. Izdvojićemo samo nekoliko amblematičnih primera. Mađarski nobelovac Imre Kertes stradanje nevinih u Holokaustu smatra za svojevrsni kraj sveta, govoreći u romanu „Kadiš za nerođeno dete“ da je stvaranje dece u svetu posle Aušvica zločin ravan Aušvicu. Užasavajuću sliku stradanja dece daje i nobelovka Svetlana Aleksejevič u knjigama „Poslednji svedoci“ i „Limeni dečaci“. Sa tim užasom suočava se i Daša Drndić u romanu „Sonnenschein“.

U središtu dokumentarnog romana „Sonnenschein“ Daše Drndić nalazi se sudbine jedne žene. Haya Tedeschi, devojka mešovitog porekla, dočekuje kraj Drugog svetskog rata u italijanskoj Gorici potpuno nesvesna užasa koji se odigrava u njenoj blizini. Na samo četrdesetak kilometara od nje, u bivšoj pirinčani u Trstu, otvoren je koncentracioni logor u kom su umorene na hiljade Jevreja i antifašista. Da sve bude još gore, ona stupa u seksualne odnose sa jednim nemačkim vojnikom koji je deo logorske uprave. Posledica te avanture je rađanje deteta. Kao da to nije dovoljno, beba nestaje, i to u otmici koju sprovode nacisti. Tragajući za svojim detetom decenijama, junakinja skida skramu malograđanske ravnodušnosti i otkriva nacistički svet ludila do poslednje tančine.

„Njena priča mala je priča, jedna od bezbroj priča o susretima, o sačuvanim tragovima ljudskog dodira, ona to zna, kao što zna da dok se sve priče svijeta ne slože u velebni kozmički patchwork koji će obmotati Zemlju da Zemlja može usnuti, povijest, ta utvara stvarnosti, i dalje će parati, sjeći, komadati, krasti krpice svemira i ušivati ih u vlastiti mrtvački pokrov“, ovako Daša Drndić opisuje pokušaj junakinje da iz sitnih komada istorije rekonstruiše jedno vreme. To traganje za prošlošću u ovom romanu zadobilo je obličje kakvo sasvim sigurno nije viđeno u dosadašnjoj književnosti. Vešto koristeći istorijske dokumente, saslušanja, zapisnike, fotografije, čak i spiskove umorenih ljudi tokom nacizma, Daša Drndić sastavlja monumentalni roman, bez ijedne suvišne reči, destilovanu sliku zla kakva dosad nije viđena na ovim prostorima.

Daša Drndić je rođena u Zagrebu. Sa roditeljima u mladosti prelazi u Beograd, gde će završiti studije anglistike. Radila je kao urednik dramskog programa Radio televizije Srbije. Zgađena bujanjem nacionalizma početkom devedesetih odlazi u emigraciju. Napisala je brojne romane, knjige eseja i radio drame. Za svoje stvaralaštvo zadobila je niz regionalnih i internacionalnih priznanja, a knjige su joj prevedene na brojne jezike. Preminula je 2018. godine.

„Karte razuzdanih vojskovođa prekrivaju ono što je bilo, zakopavaju prošlost. Kad se igra završi, ratnici se odmaraju. Dolaze povijesničari koji okrutne igre nezasitih mangaša pretvaraju u laž. Piše se nova prošlost koju će nove vojskovođe ucrtavati u nove karte kako igra nikada ne bi završila“, piše Daša Drndić u ovom romanu. Opisujući te okrutne igre, ona u ovom romanu stvara nenadmašnu sliku nekoliko aspekata Drugog svetskog rata. Na prvom mestu je to priča o Trstu i njegovoj okolini, čudesnom amalgamu različitih nacija i kultura koji doživljava svoj krah. U isto vreme, to je i priča o užasima nacističkih zločina, i to u ovom slučaju zločina prema deci. Opisujući nacistički program „arijanizacije“, ništa drugo nego otimanju hiljada i hiljada dece „nepodobnim“ roditeljima od kojih je trebalo napraviti idealne Nemce, Daša Drndić tka roman o jednom od najstrašnijih nacističkih zločina o kom se malo toga zna. Tolikom užasu da on nikada ne može biti pojmljen u potpunosti. Shvatajući to vrlo dobro, Daša Drndić nas suočava s njim kroz formu dokumenata, odbacujući imaginaciju i klasične romaneskne tehnike. Mučan je to put, uznemirujuć, dokumentaran do poslednjeg segmenta, toliko zastrašujući da će nas ova knjiga ko zna koliko dugo progoniti. Ne štedeći čitaoce, Daša Drndić stvara istinsko remek-delo, jednu od najsnažnije napisanih knjiga na ovim prostorima u proteklih nekoliko decenija.

Naslov: Sonnenschein
Autor: Daša Drndić (1946-2018)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2018
Strana: 416

Izabrana zenitistička dela I-VIII

Објављено 11. фебруара 2023. од стране admin

Iako naizgled nepovezani, pojedini događaji, ništa manje vremena u kojima se ti događaji odvijaju, predstavljaju svojevrsne prekretnice. Baš takav je slučaj i sa početkom dvadesetih godina prošlog veka. Nakon rata čitava jedna generacija pisaca objavljuje dela koja će docnije postati temelj moderne književnosti, i to najvećim delom pod utiskom ratnih stradanja. Jedini problem je bio kako pronaći formu koja će moći da nekako predstavi užas sveta koji je otišao dođavola. Sjajno o tome piše Radoslav Petković u knjizi eseja „Kolumbovo jaje“, upravo govoreći o literaturi koja „baštini“ ratno sećanje: „Nema užasa koji, sveden na tekst, ne može postati banalan i dosadan. Ali tako je zaista bilo, uzvikuju ozlojeđeni. U redu, to je dokument. Dokument je tek polazna tačka, od koje se kreće u moralnu ili krivičnu raspravu. Ali to se ne odnosi na književnost već na zapisano – ili, u moderno vreme, snimljeno – svedočanstvo. Gde ne postoje nikakve literarne ambicije niti onaj ko svedoči želi da bude svedok vremena; svojom nesrećom, uz izvesnu meru sreće jer je preživeo, postao je svedok određenog vremena. Ništa više, ni manje.“ Koliko je ovo zapravo kompleksna stvar, pokazaće nam književna dela koja izlaze u samo nekoliko godina. 1918. izlazi Andrićev „Ex Ponto“, dve godine docnije pesme Dušana Vasiljeva, među kojima je i kultna „Čovek peva posle rata“, ali i roman „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog. Sledeće godine Jaroslav Hašek objavljuje „Doživljaje dobrog vojnika Švejka“, a 1923. Italo Svevo „Zenovu savest“. Pet izuzetnih, potpuno prevratničkih knjiga izlazi u samo nekoliko godina, govoreći o istoj stvari i donoseći gotovo isto osećanje – a to je iskustvo užasnog čovekovog poraza – ali na dijametralno suprotne načine. Probajte samo da uporedite patos Dušana Vasiljeva sa lakrdijom Jaroslava Hašeka. Ili pokušajte da pomirite blaziranost ispraznog života Svevovog junaka sa istinskim Andrićevim emotivnim ponorom. Da sve bude još zanimljivije, u tom periodu bujaju razni „izmi“, ali i izlazi najznačajniji roman savremene književnosti – Džojsov „Uliks“ – još jedno delo koje pripoveda o svojevrsnom porazu. Najbolje je to Danilo Kiš izrazio: „Svi smo mi izašli ne iz Gogoljevog šinjela, nego iz džojsovskog košmara, iz džojsovskog veličanstvenog poraza! Moderni evropski roman zapravo i ne čini ništa drugo nego pokušava da Džojsov veličanstveni poraz pretvori u male pojedinačne pobede. Svi mi zastajemo pred džojsovskim ambisom ambigviteta i jezičkih košmara, oprezno se naginjući nad ponorom vrtoglavih mogućnosti u koji se strmoglavio naš veliki Učitelj!“ I kao da sve to nije dovoljno, upravo u ovim godinama stvaraju i zenitisti na našim prostorima, čija su dela nakon celog jednog veka ponovo pred nama.

Odmah nakon Velikog rata nastaje avangardni pokret umetnika okupljenih oko časopisa „Zenit“. Među najistaknutijim predstavnicima su Ljubomir Micić, spiritus movens pokreta, ali i Ivan Gol, Marijan Mikac, Boško Tokin, Branko Ve Poljanski… Upravo se njihova književna dela zahvaljujući Banatskom kulturnom centru ponovo nalazi pred nama u prvom kolu „Izabranih zenitističkih dela“.

U njima je najzastupljeniji Ljubomir Micić, i to najpre sa dve knjige poezije „Istočni greh“ i „Ritmi mojih slutnji“, koje nastaju na samom početku njegove umetničke karijere. Posleratni svet, pokušaj da se nakon ratne patnje iznađe bilo kakav smisao, dat je kroz lirske pesme, neretko potpuno romantičarske, sa odsevima religioznog patosa, ali ipak duboko mračne i dobrim delom već u prevratničkoj formi. „Manifest zenitizma“, još jedna Micićeva knjiga, ali sada sa koautorima, Ivanom Golom i Boškom Tokinom, potpuni je raskid sa pređašnjom tradicijom. Kako sam Micić piše: „Pucajte opasni lanci! Rušite se predgrađa velikih i kužnih zapadnoevropskih gradova! Prskajte stakla pozlaćenih dvorova – visokih tornjeva – Narodnih burzi i Banaka!“ Taj raskid ne samo sa tradicijom i formom, već i sa svetonazorima epohe najbolje ćemo videti u Micićevim knjigama „Antievropa“ i „Aeroplan bez motora“. Baš to čine i ostali autori, Marijan Mikac kroz žanrovski hibridnu knjigu „Efekt na defektu“ i Branko Ve Poljanski kroz eksperimentalni roman „77 ubica“. Sve ove knjige prate pogovori i savremena tumačenja zenitističkih dela, a posebno priznanje zaslužuje Senka Vlahović koja je kroz sjajnu grafičku opremu knjiga uspela da sačuva originalne zenitističke igrarije sa formom teksta, ali i da stvori jednu od najlepših edicija knjiga na našim prostorima u poslednjih nekoliko godina.

Na preko 700 stranica „Izabranih zenitističkih dela“ pred nama je osam knjiga, čudnovate forme, koliko grafičke ništa manje i kompozicione. „Svađajući“ se sa duhom vremena, tražeći nove puteve, i to u svetu koji je kroz užasni rat pogazio sve dotadašnje moralne norme i postulate, zenitisti tragaju koliko za novom umetničkom formom, ništa manje i za potpuno novim svetom. Divergentno suprotni pogledi, lične pizme, različiti karakteri – sve će ih to brzo razdvojiti, odvodeći njihove puteve na potpuno različite koloseke. I sam „Zenit“ će brzo nestati. Na nesreću, docnija recepcija ovih dela je usled ideoloških preloma bila nepostojeća, a i sama umetnost na ovim prostorima je otišla u potpuno drugom pravcu, pa su ona ostala samo kao čudan, nekima čak i bizarni eksperiment bez neke veće književne vrednosti. Trudom Banatskog kulturnog centra, pre svega Radovana Vlahovića, ona su opet pred nama, i to kao svedoci jednog krajnje zanimljivog vremena preloma, da se vratimo na početak, ali i kao svedočanstvo o životu grupe umetnika koji su pokušali da stvore ne samo novi pogled na umetnost i društvenu stvarnost, već i potpuno novi svet, nezadovoljni onim u kom su živeli. Najbolje nam to pokazuju reči Ljubomira Micića iz „Manifesta zenitizma“: „Ovo nije Jevanđelje, ovo je manifest. Jevanđelje će pisati oni budući, koji će doći posle nas. A oni će doći… A oni će doći… Budući Čovek biće sin sunca i Zenita.“

Naslov: Izabrana zenitistička dela I-VIII
Autori: Ljubomir Micić, Ivan Gol, Marijan Mikac, Boško Tokin, Branko Ve Poljanski
Izdavači: Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, Novo Miloševo, 2022
Strana: 713

Vojislava Crnjanski Spasojević – Srpske tamnice

Објављено 4. фебруара 2023. од стране admin

„Ko kaže da je ljudska priroda u stanju da to podnese? Ko može tome da se ruga? Čovek koji je osuđen na smrt, izmučen u iščekivanju smrti, takav čovek može da priča. O toj muci i užasu govorio je i Hrist. Ne, sa ljudima ne treba tako postupati!“, upozoravajuće su reči Dostojevskog. Ipak, one izgleda nisu previše pomogle. U današnjici preko 30 zemalja sveta i dalje primenjuje smrtnu kaznu, i to za niz prekršaja. Najbestidnije i najmonstruoznije su zemlje koje je primenjuju za „moralne prekršaje“. Tako u zemljama sa šerijatskim pravnim sistemom možete biti kamenovani, „proći“ sa odsečenom glavom ili biti bačeni sa zgrade ukoliko ste pripadnik LGBT populacije, ukoliko upražnjavate seksualne odnose van braka ili varate svog partnera (naravno, samo ako ste žena)… Smrt kamenovanjem je, recimo, do pre dve godina bila deo katarskog pravnog sistema za homoseksualni odnos, koji je ove godine bio domaćin Svetskog fudbalskog prvenstva. Kapital uvek pobeđuje svaki obzir, ali da se vratimo na stvar. Čak i u zemljama u kojima su smrtne kazne određene samo za počinioce stvarnih zločina, statistika je užasavajuća. Na prvom mestu je to broj nevino pogubljenih ljudi. Kako je nedavno istraživanje „Nacionalne geografije“ pokazalo, od 1500 ljudi koji su pogubljeni u poslednjih trideset godina u Sjedinjenim Američkim Državama, 182 osuđenika bila su potpuno nevina, što su pokazale docnije istrage. To je preko 11 posto nevino pogubljenih ljudi! Ako mislite da je to promenilo svest ljudi, grdno ćete se prevariti. Čak i u zemljama u kojima je smrtna kazna ukinuta, među kojima je i naša, iz godine u godinu raste broj ljudi koji je podržavaju. Prošlogodišnje ankete u našoj zemlji pokazale su da je za ponovno uvođenje smrtne kazne 69 posto stanovništva, a samo 31 posto protiv. U čemu je stvar? I ko to toliko žudi za krvlju? Baš kao u slučaju ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka, to je svojevrsna žudnja za starim, dobrim vremenima u kojima se, jelte, znao neki red. Ako ostavimo ova otrcana opšta mesta po strani, pre svega je to odgovor na porast užasne agresivnosti, i to najvećim delom kod populacije koja na očite nepravde, siromaštvo i kriminal ne ume nikako drugačije da odgovori nego istom merom, biblijskim „oko za oko“. Koliko je to suštinski odvratno, degradirajuće, naposletku i bez bilo kakvog rezultata – brojne analize su pokazale da drakonske zatvorske kazne i smrtne presude ne umanjuju stopu kriminaliteta, naprotiv – za to nikoga nije briga. Gotovo identičan slučaj je i sa zatvorskim kaznama, uopšte zatvorima, što je zapravo naša tema. U poslednjim godinama u celom svetu primetan je porast ljudi osuđenih na zatvorske kazne, pogotovo u Sjedinjenim Američkim Državama. Da sve bude još bestidnije, zatvore u Americi najčešće više ne vodi država već privatne korporacije koje ogroman novac zarađuju na tome. Ni kod nas situacija nije ništa bolja. Iz godine u godinu primetan je porast ljudi osuđenih na zatvorske kazne. U isto vreme, mi gotovo ne znamo ništa o životu u zatvorima. O tome kako zatvorske ustanove danas izgledaju, ali i kakve su bile u prošlosti, Vojislava Crnjanski Spasojević je napisala odličnu knjigu.

Prateći istoriju zatvorskih ustanova na našim prostorima, autorka knjige nas vraća u srednji vek, govoreći o Dušanovom zakoniku, prvom pravnom kodeksu koji na našim prostorima uređuju postajanje zatvorskih kazni. Prateći kasniji nastanak zatvorskih institucija, i to preko priče o najpoznatijim kaznionicama (među njima su Glavnjača, Sremska Mitrovica, Banjica, Staro Sajmište, Zabela, Centralni zatvor…), Vojislava Crnjanski Spasojević stvara izuzetnu sliku istorijskog razvoja zatvora kao pravne institucije, ali i pripovest o ljudima koji su u njemu robijali.

Ono što najviše pleni u ovoj knjizi je nenadmašan trud autorke da sakupi mnoštvo istorijskih podataka, što je vidljivo na svakoj stranici. Još bitnije je što su svi ti podaci zadobili sjajnog interpretatora u Vojislavi Crnjanski Spasojević. Suvereno nas vodeći kroz nekoliko vekova na ovim prostorima, ništa manje i kroz brojna društvena uređenja, ona stvara izuzetno pitku knjigu, krcatu brojnim zanimljivosti (tako se, recimo, otkrivaju posleratni nenarodni elementi: „Borislav Pekić pominje kako su na okopavanje repe u Čortanovcima, kao ’besposličari’ i ’huligani’ slati učenici koji se nisu prijavili za radne akcije, slušaoci džez ploča iz Američke čitaonice, kolporteri Grolove ’Demokratije’, ’frajeri’ i ’mondeni’, kao i ’drugi osuđeni nenarodni elementi.’“) i pričama u čijem se čitanju istinski uživa.

Vojislava Crnjanski Spasojević je novinarka, publicista i književna kritičarka. Nakon završenih studija novinarstva na Fakultetu političkih nauka radi kao novinar u brojnim redakcijama. Trenutno radi u „Večernjim novostima“, gde najčešće piše o društvenim i kulturnim temama. Književne prikaze i kritike objavljuje u periodici i na internetu.

„Osim žilama, on i drugovi tučeni su pendrecima, kesicama sa peskom, ubadani iglama na osetljiva mesta, prženi strujom, pojeni ricinusom… Prste su im lomili fiokama i o njih razbijali stolice“, ovako autorka opisuje postupanje zatvorske uprave prema predratnim komunistima u Sremskoj Mitrovici. Sve te „metode“ – što bi bilo očekivano – komunisti nakon rata ne samo da ne ukidaju nego ih čine još i strašnijim. Istražujući istoriju zatvora u našoj zemlji, Vojislava Crnjanski Spasojević ispisuje hroniku prepunu potpunih bestijalnosti, nepravdi, zločina, neretko potpunog zla. Kada bi neko napravio spiskove nepravedno osuđenih ljudi kroz istoriju naših prostora, to bi bile liste od desetine hiljada imena nepravedno tlačenih, mučenih i uništenih ljudi. Da sve bude gore, čak i oni koji su osuđeni za stvarne zločine kroz zatvorsku dehumanizaciju ne samo da nisu dobili priliku za nekakav drugačiji put, naprotiv, zatvori su od njih samo napravili još veće monstrume. Upoznajući nas sa ovom nimalo prijatnom zatvorskom istorijom na našim prostorima, i to na sjajan način, Vojislava Crnjanski Spasojević nas poziva na stvarno promišljanje o zatvoru kao pravnoj instituciji i njenom mestu u društvenom poretku, pogotovo u današnjici.

Naslov: Srpske tamnice
Autor: Vojislava Crnjanski Spasojević (1967-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2017
Strana: 319

Goran Marković – Doktor D.

Објављено 28. јануара 2023. од стране admin

Dve velike prekretnice u novovekovnoj istoriji Evrope sasvim sigurno su pojava humanizma i renesanse, ali i izbijanje Francuske revolucije. Pored brojnih promena koji su ove istorijski događaji doneli, jedna se posebno ističe. To je vraćanje fokusa na čoveka. Nasuprot nekadašnjem klerikalnom pogledu na stvarnost u kom su u fokusu bili bog i njegovi „zemaljski predstavnici“ – pre svega crkveni kler, ali i vladari i njihova klika – renesansa vraća čoveka u prvi plan. Nema boljeg primera za to od Bokačovog „Dekamerona“ i Servantesovog „Don Kihota“. Upotreba narodnog jezika sjedinjena je sa novom vizijom sveta. Još dalje je otišla Francuska revolucija koja je korenito promenila svet, ali i istoriografiju. Tako se istorija od nekadašnjeg hagiografskog pristupa životima vladara – kakvi su, recimo, svi naši srednjovekovni spisi – okrenula svakodnevnom životu. Ova istorijska škola se docnije još više razvila, pogotovo u devetnaestom veku, pod uticajem Marksa i Engelsa, donoseći čuveni istorijski materijalizam. Razvija se i narodna istorija, najpoznatija u liku Hauarda Zina, o čijoj smo „Narodnoj istoriji SAD“ pisali na ovom mestu. Najdalje odlazi „škola anala“ čiji je najizrazitiji predstavnik Fernan Brodel. Čovekov odnos prema svetu u kom živi, društvene, političke, religijske okolnosti, ali i proučavanje manjinskih grupa i zanemarenih društvenih slojeva – sve su to odlike nove istoriografije. Naravno, postojala je i druga struja. Nju je najbolje predstaviti kroz lik engleskog istoričara Tomasa Karlajla. Kako je i sam govorio, istorija je za njega bila samo priča o velikim ljudima, herojima. Oštro zanemarujući društveni kontekst i potpuno stajući na stranu vladajuće klase, on stvara čudnovata dela. Najbolje ih je opisati kao mešavinu istorijske studije sa veoma jakim uplivom autorovih shvatanja, nekada čak i falsifikatima, predstavljenu kroz romaneskno pripovedanje, nekada čak i poeziju. Neskrivena mržnja prema demokratiji i prosvetiteljstvu, pogotovo utilitarizmu, rađa viziju sveta u kom su srednjovekovni misticizam, teorije krvi i tla, ali i veličanje heroja osnova postojanja. Karlajl je dobrano uticao na kasnije bujanje nacionalnih pokreta, ali i fašizma i nacizma. Naravno, on je samo amblematičan primer mnoštva istoričara i umetnika koji su svoje stvaralaštvo podredili veličanju nacionalnih heroja. Toga, na nesreću, ne manjka ni na našim prostorima. Od raspada Jugoslavije – i to na svim zaraćenim teritorijama – brojni istoričari i umetnici, ako se oni uopšte tako mogu nazvati, pokušavaju da retuširaju biografije „kontroverznih“ ličnosti – najčešće ratnih zločinaca, političara i nacionalnih ideologa, neretko i potpuno bezvrednih nitkova – praveći od njih karlajlovske heroje. Sasvim drugačiju priču o jednom takvom heroju donosi Goran Marković u romanu „Doktor D.“.

Sredina je devedesetih. Radovan Karadžić, nekadašnji predsednik Republike Srpske, optužen je za ratne zločine. Utočište pronalazi u Miloševićevoj Srbiji, gde se nalazi pod direktnom zaštitom struktura Državne bezbednosti. Pripovedajući o prvim godinama Karadžićevog skrivanja, ali i njegovoj docnijoj transformaciji u nadrilekara, sada već čuvenog doktora Dabića, Goran Marković ispisuje ovaj roman.

Prvobitno nastao kao filmski scenario koji je Marković napisao i planirao da pretoči u film – od čega nije bilo ništa zbog odbijanja države da ga finansira – ovaj roman zadržava svojevrsnu scenarističku formu, vidljivu pre svega u poglavljima nalik filmskim kadrovima, ali i brojnim dijalozima koji su najveća vrednost knjige. Ipak, velika bi greška bila ovaj roman okarakterisati samo kao „prerađeni“ scenario. Baš kao i u svom prethodnom romanu „Beogradski trio“, Goran Marković vešto koristi postmoderne književne tehnike, pre svega pastiš. Tako su pred nama presretnuti telefonski razgovori, snimci nadzornih kamera, zapisnici sa saslušanja, transkripti… Sve te narativne segmente Goran Marković vešto uklapa tvoreći uzbudljiv roman. Ipak, ono što se mora zameriti je zbrzan kraj, gotovo antiklimaks nasuprot uzbudljivom početku.

Goran Marković spada u red najznačajnijih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio romane „Tito i ja“ i „Beogradski trio“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.

„Doktor je uložio poslednji napor da stvar nekako privede mirnom raspletu: ‘To je pesma o…’ Ali ja sam, zbog prisustva izuzetno nepatriotske osobe u mom lokalu, bio već na ivici nerava. Sa obe ruke sam se naslonio na sto i uneo joj se u lice: ‘Šta nisi razumela?!’ Ona se po prvi put stvarno uplašila: ‘Meni zvuči kao da muče neku domaću životinju.’“, ovako Goran Marković predstavlja tragikomičnu sliku Doktora D. koji u kafani sa „neinformisanom“ sagovornicom sluša novokompovanu narodnu pesmu o samome sebi, tj. pesmu o svom pravom identitetu. Tu tragikomičnost još više pojačava predstava samog Doktora D, banalnog do potpunog besmisla; ljudski, umetnički i moralno potpuno impotentnog, ali u isto vreme prefriganog, spremnog za svaku podvalu i zlo da bi zadržao bilo kakvu moć. Goran Marković u ovom romanu oštro razara herojsku sliku kakva je izgrađena o ovom čoveku u poslednjih nekoliko decenija, i to kroz ubojitu predstavu njegovog mediokritetstva i banalnosti. Najbolji svedok su tome njegove „pesme“ koje Marković ubojito karikira: „Mnogi će tražiti da odgovaram za ono / što mi je nalagao prirodni poredak stvari; / učinio sam to bez dvoumljenja i rado. / Ponešto nisam i to me još uvek proganja.“ Na nesreću, ta banalnost je u jednom trenutku odlučivala o životu i smrti hiljada i hiljada ljudi. Još gore, ta esencija banalnog zla je od strane mnogih proglašena za heroja, gotovo mitskog junaka. Tu herojsku sliku Goran Marković bez milosti satire u ovom romanu.

Naslov: Doktor D.
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 132

Pročitajte i prikaze romana „Beogradski trio“
i zbirke pripovedaka „Tri priče o samoubicama“ Gorana Markovića

Džerald Darel – Moja porodica i druge životinje

Објављено 21. јануара 2023. од стране admin

„Da, slagali su te. Đavo ne vlada materijom, đavo je bahatost duha, neosmehnuta vera, istina koja nikada ne podozreva. Đavo je turoban zato što zna kuda ide, i kuda god pošao, uvek stigne tamo odakle je došao. (…) A ja vam sada kažem da, u beskrajnom kovitlacu mogućih svetova, bog dopušta i da zamislite neki svet u kome nadobudni tumač istine nije ništa drugo do neotesana budala, koja ponavlja davno naučene reči“, čuvene su rečenice iz Ekovog „Imena ruže“. Kao što to već dobro znaju oni koji su čitali Ekov roman – oni koji to nisu neka preskoče ovu i sledeću rečenicu – zaplet romana je vezan za „izgubljeni“ drugi deo Aristotelove „Poetike“, u kom veliki antički mislilac piše o humoru. Horhe, Ekov „negativac“, skriva Aristotelovu knjigu u strahu da će ona potvrditi neophodnost humora u krajnje turobnom svetu srednjeg veka, mada bi se moglo reći da te turobnosti ne manjka u svim vremena, pogotovo u današnjici. Ta neosmehnuta vera, kako je genijalno označava Eko, jedna je od večitih pratilaca naše civilizacije. Najčešće ćemo je videti kod tirana i autokrata. Večita zabrinutost, „plemenita“ tronutost, potpuna usredsređenost na sudbinu naroda – otprilike tako izgleda poza koja se večito ponavlja. Humora gotovo da i nema, a čak i kad su prisutni njegovi „pokušaji“, to je patologija, vidljiva najčešće u dehumanizaciji protivnika. Setimo se samo nacističkog „humorističkog“ predstavljanja Jevreja, ali i zarđalih kašika na našim prostorima. Takav vid humora je, recimo, dosta koštao Žanku Stokić. U toku rata ona učestvuje u radu humorističkih trupa, ali i kao glumica u radijskim skečevima. U njima su najčešće mete biti partizani koji su predstavljani kao mentalni bolesnici, zločinci, a posebno je na udaru bio moral partizanki. Posleratna osveta glumcima, među kojima je bila i Žanka Stokić, bila je gotovo neminovnost. Razlog zašto su glumci ovakve „angažmane“ prihvatali sasvim je druga stvar, ali predstavljati ih kao nevine žrtve koje su zli komunisti na pravdi boga mučili, daleko je od istine. Ali da se vratimo na stvar. U turobnom svetu, baš kao u romanu Umberta Eka, humor je smrtni neprijatelj, pogotovo onda kada on nagriza „veru“. Ipak, dopušteni su njegovi surogati. Jeftini gegovi, napadanje slabijih, humor koji je sam sebi svrha, nešto je što se toleriše. Suštinski, humor koji u podtekstu nema nikakvu subverzivnost nekako i može da prođe. Upravo zbog toga je i humor koji ne „napada“ društvene devijacije proglašen gotovo za nižu umetničku vrstu. Da to nikako ne mora da bude slučaj pokazaće nam čuveni roman „Moja porodica i druge životinje“ Džeralda Darela.

Prilično ekscentrična engleska porodica Darel, ili barem ekscentrična za tadašnje prilike, zasićena je životom u Velikoj Britaniji. Na predlog jednog njenog člana, porodica se odlučuje za selidbu u lepše mediteranske krajeve. Novi dom pronalaze na grčkom ostrvu Krv. I tu kreće avanture Darelovih koje će najmlađi član Džerald opisati u knjizi „Moja porodica i druge životinje“.

Odmah na početku, Džerald Darel je napisao prilično nepretencioznu knjigu. Gotovo se ne obazirući na politička i kulturna zbivanja – ona, ipak, stoje u dubokom podtekstu – on se fokusira isključivo na svet svoje porodice i na silne dogodovštine u koje oni upadaju. Klasičan je to humoristički roman u kom je izvedena sjajna mizanscenska podela uloga, skoro sitkomska (jedan član porodice je „ludi“ umetnik, drugi fanatik za oružje i protivnik svakog „umnog“ rada, „članica“ porodice je i devojka zainteresovana samo za svoj fizički izgled, a najmlađi član je zaluđenik prirodnim naukama, dok sve te sudbine uokviruje majka trudeći se da koliko-toliko održi porodicu na okupu) nudi obilje sjajno izvedenih humorističkih scena i situacija u čijem se čitanju istinski uživa.

Džerald Darel, istaknuti engleski prirodnjak i pripovedač, rođen je u Indiji, gde mu je otac službovao. Nakon očeve smrti sa porodicom se seli u Veliku Britaniju, docnije na ostrvo Krf. Osnovao je fondaciju za očuvanje divljine, koja je i danas jedna od najznačajnijih svetskih ekoloških organizacija. Bio je veliki populizator prirodnih nauka. Njegove tri autobiografske knjige sabrane u „Krfskoj trilogiji“ (pored „Moje porodice i drugih životinja, čine je romani „Ptice, zveri i rođaci“ i „Rajski vrt“) zadobile su ogromnu čitanost, a pretočene su u nekoliko filmova i televizijskih serija. „Krfsku trilogiju“ na srpskom je objavila izdavačka kuća Hoplit.

„Ovo je priča o mom petogodišnjem boravku s porodicom na grčkom ostrvu Krf. U početku sam nameravao da ona bude pomalo nostalgičan opis ostrvske prirode, ali sam napravio veliku grešku uvodeći članove moje porodice na prvih nekoliko stranica knjige. Čim su se pojavili u knjizi, nastavili su po njoj da se baškare, pa i da pozivaju svakojake prijatelje da im prave društvo po poglavljima. Samo uz najveće poteškoće i sa prilično domišljatosti, uspeo sam da tu i tamo zadržim po koju stranu posvećenu isključivo životinjama“, ispisuje Darel na samom početku knjigu, „objašnjavajući“ kako su članovi njegove porodice „pobedili“ životinje. Ipak, i životinje su itekako prisutne. Opisujući bogati svet prirode Krfa, brojne životinjske vrste, i to na krajnje duhoviti način, on čini sjajnu stvar. Čak i oni koji nisu toliko zainteresovani za prirodne nauke, u ovim Darelovim skaskama istinski će uživati. S druge strane stoji predstava porodice, ispisana izuzetno duhovito, bez jeftinih gegova i primitivnog humora. I da se na kraju vratimo na početak, kao retko ko Džerald Darel je uspeo da napiše humoristički roman, istinski duhovit, nepretenciozan, duboko humanistički, i to bez povlađivanja lošem ukusu, što u literaturi predstavlja izuzetnu retkost.

Naslov: Moja porodica i druge životinje
Autor: Džerald Darel (1925-1955)
Preveo: Bojan Radić
Izdavač: Hoplit, Beograd, 2021
Strana: 307

Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning – Obični ljudi – dobrovoljni dželati

Објављено 15. јануара 2023. од стране admin

„Na čistom suncu sada su te slike nemoguće i shvatam da su naše izgubljene procesije zauvek prešle u nestvarnu atmosferu prošlosti. Postaće guste senke u podsvesti ljudske zajednice, pokretaće mnoge k slepom traženju utehe za mutan osećaj krivice; možda će ih istovremeno pokretati da se reše nejasnog prekora savesti u nerazumnoj, nagonskoj sadističkoj agresivnosti“, ispisuje Boris Pahor u „Nekropoli“, sasvim sigurno jednom od najvećih evropskih književnih dela dvadesetog veka. Pahorova smrt pre nekoliko meseci, i to u 106 godini života, podsetila nas je na žrtve nacističkih orgijanja od kojih je on bio jedan od poslednjih preživelih. Za samo nekoliko godina, možda čak i ranije, poslednji ljudi koji su preživeli Holokaust će biološkom neminovnošću nestati, ostavljajući ovaj užasavajući istorijski trenutak bez direktnih svedoka. Ipak, za više od osam decenija napisano je na hiljade memoarskih zapisa, ništa manje naučnih radova o Holokaustu. Ni umetnost ne zaostaje. Od svedočenja ljudi koji su preživeli Holokaust ili im je on odredio život, transponovanih u književnu formu (nabrojaćemo samo imena Prima Levija, Borisa Pahora, Imrea Kertesa, Danila Kiša…) pa sve do savremenih književnih stvaralaca (David Grosman, Elfride Jelenik, David Albahari…) piše se o Holokaustu. Ovaj užasni istorijski događaj tema je i brojnih filmova, među kojima su svakako najznamenitiji „Šindlerova lista“, „Pijanista“, „Obojena ptica“, „Šaulov sin“… Kako se čini, gotovo da ne prođe mesec da o Holokaustu ne izađe nova knjiga, dokumentarni film, igrana serija. Pokušaji su to najvećim delom da se opiše neopisivo, ono što Primo Levi označava ovako: „Tada smo prvi put primetili da u našem jeziku ne postoje reči kojima bi se izrazila ova uvreda, ovo razaranje čoveka. Za tren oka, gotovo proročanskom intuicijom, pred nama se otkrila stvarnost: stigli smo do dna. Niže od toga se ne može pasti (…)“. Još teže od opisivanja industrije smrti je pokušati nekako objasniti zašto su to dželati činili. Ako izuzmemo beskrajnu, sada već užasno izlizanu priču o Hitleru i njegovim najbližim saradnicima, koja malo po malo pretvara ovu bulumentu u pop zvezde, mnogo je teže objasniti kako su hiljade i hiljade Nemaca učestvovale u ovom bezumlju, čineći to neretko sa potpunim uživanjem. Da li je to zapravo bio incident, kratkotrajno iskliznuće gotovo celog jednog naroda u ludačkom sistemu koji je od ljudi napravio zveri, kako se često tvrdi? Ili je to, ipak, bila posledica neobuzdane militarizacije, rasizma i antisemitizma koji su obeležili poslednji vek evropske, posebno nemačke istorije? Izuzetnu raspravu o tome su vodili istoričari Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning.

Godine 1996. izlazi prevratnička knjiga Danijela Jone Goldhagena „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ koja je izazvala velike reakcije u Nemačkoj i celom svetu. Goldhagen u ovoj knjizi koren Holokausta vidi u sistemski gajenom antisemitizmu, gotovo nemačkom državnom projektu skoro jednog veka, koji je doveo do užasnog stradanja. Ovom zaključku su se suprotstavili brojni istoričari, među kojima je najznačajniji Kristofer Robert Brauning, i to tvrdeći da su Goldhagenovi zaključci jednodimenzionalni i dobrim delom nenaučni. Susret ova dva istoričara i njihova rasprava donosi se u knjizi „Obični ljudi – dobrovoljni dželati“.

„U devetnaestom i ranom dvadesetom veku, pre nego što su nacisti došli na vlast, virulentna forma antisemitizma postala je kulturna norma u Nemačkoj, koju je ogromna većina nemačkog naroda prihvatila. (…) Hitlerov i nacistički elimenatorski, zapravo istrebljivački antisemitizam nije bio ništa drugo do varijacija na prethodno već postojeću dominantnu kulturnu temu“, ispisuje Goldhagen u ovoj knjizi. Dokazujući tu kulturnu matricu, i to kroz mnoštvo primera otrovnog antisemitizma kroz decenije nemačkog carstva, on prelazi na konkretne primere nacističke bestijalnosti koja je mogla da proizađe samo iz „lične“ mržnje. S druge strane, Kristofer Robert to posmatra kao pojednostavljivanje, navodeći suprotne primere gde su počinioci užasnih zločina neretko bili užasnuti onim što čine, a ipak su to činili sledeći naređenja ili iz konformizma. Oba pogleda su u ovoj knjizi zadobila sjajnu elaboraciju, potkrepljenu brojnim dokazima, a da bi ona bila u potpunosti razumljiva pobrinuli su se Nada Banjanin Đuričić i Predrag Krstić kroz izvrstan prevod knjige, ali i kroz opsežan uvod koji dodatno pojašnjava kontekst sukoba mišljenja ova dva istoričara.

Danijel Jona Goldhagen spada u red najznačajnijih savremenih istoričara. Predavao je na Univerzitetu Harvard. Autor je brojnih istorijskih studija koje su zadobile veliku čitanost i mnoštvo priznanja. Najvećim delom je njegov naučni rad fokusiran na istoriju antisemitizma. Na srpskom je objavljena njegova studija „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ (Samizdat B92, 1998).

Kristofer Robert Braunig je istaknuti američki istoričar. Predavao je istoriju na Univerzitetu Severne Karoline. Autor je brojnih studija o Holokaustu. Na srpskom su objavljeni njegova knjiga „Obični ljudi – 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj“ (Fabrika knjiga, 2004) i članak „Konačno rešenje u Srbiji – Judenlager na Sajmištu – studija slučaja“.

„Goldhagenovo neprestano pozivanje na okrutnost, mislim, ne osnažuje njegovo zastupanje ekskluzivne motivacije jedinstvenog nemačkog antisemitizma. Sveprisutna okrutnost koja prati masovno ubistvo, umesto toga, ukazuje na potrebu da se pridoda šira perspektiva. Zaista, ako obični Srbi, Hrvati, Hutu, Turci, Kambodžanci i Kinezi mogu da počinje masovno ubistvo i genocid, sprovodeći ga sa užasnom okrutnošću, onda stvarno treba da sagledamo te univerzalne aspekte ljudske prirode koji transcendiraju svest i kulturu običnih Nemaca“, ispisuje Brauning. Upravo ovi primeri – među kojima su, nažalost, i naši krajevi – osnažuju njegovu misao o gotovo identičnom obrascu zla koji nikako nije svojstven samo Nemcima. Ipak, što sa druge strane stoji, nikada u istoriji nije izvršeno takvo veliko istrebljenje jednog naroda, na tako surov način i uz učešće hiljada i hiljada ljudi, kakav je bio slučaj u nacističkoj Nemačkoj. Sjajno to elaborira Goldhagen: „Treba da prestanemo da karikiramo Nemce. Oni su bili misleća bića, a ne automati. Nemci su imali stavove o tome da li je pokolj Jevreja dobra ili loša stvar. (…) Ne bi radosno mučili ma koju ciljnu grupu, baš kao što nemačko medicinsko osoblje i nije mučilo one koje su ubili u takozvanom Programu eutanazije. Stoga, njihova koncepcija žrtve bila je presudna za njihovu spremnost da delaju i za način na koji su delali.“ Suštinski, i jedan i drugi istoričar su u ovoj knjizi izneli snažne stavove, višestruko zanimljive, argumentovane i inspirativne za izučavanje ljudske prirode, pogotovo kada ona odlazi u potpuno zlo, kakav je bio slučaj sa Holokaustom.

Naslov: Obični ljudi – dobrovoljni dželati
Autori: Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning
Preveli, priredili i uvodnu studiju napisali: Nada Banjanin Đuričić i Predrag Krstić
Izdavači: Akademska knjiga i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Novi Sad, 2019
Strana: 127

Boris Dežulović – Summa atheologiae

Објављено 5. јануара 2023. од стране admin

Nedavni – na sreću, neuspešni – atentat na Salmana Ruždija u Njujorku podsetio nas na rugobu verskog fanatizma – sada već na nesreću – večitog pratioca naše civilizacije. Nakon fatve iranskog ajatolaha, Ruždijeva knjiga „izazvala“ je mnoštvo smrti. Izboden je na smrt Ruždijev japanski prevodilac, upucan norveški, a italijanski prevodilac je za dlaku izbegao smrt. Trideset i sedmoro ljudi je usmrćeno kada su verski fundamentalisti zapalili hotel u kom je boravio Ruždijev turski prevodilac, a najmanje šestoro je poginulo u nemirima u Pakistanu tokom „antiruždijevskih“ protesta. Šta je to fanaticima toliko zasmetalo? Glavna zamerka Ruždiju bila je blasfemija u „Satanskim stihovima“, najviše izražena kroz neortodoksno prikazivanje lika Muhameda. Ipak, ono što je zapravo stajalo u pozadini i što je najviše zabolelo iranske mule bio je Ruždijev odnos prema životima verskih poglavara, predstavljen najviše u ubojitoj satiri. Tako je, kao bezbroj puta do sada, podlo iskorišćena priča o povredi nekakvih verskih osećanja ne bi li se obranili partikularni interesi (čitaj: moć i novac). U isto vreme, što je još značajnije, Iran se nalazi u užasnom položaju. Iscrpljujući rat Irana sa Irakom (kasnije nazvan Prvi zalivski rat), praćen potpisivanjem nimalo prijatnog mirovnog sporazuma, odneo je, kako procene govore, milion žrtava. Iran se nalazi pred potpunim kolapsom, i eto idealne prilike kako da se skrene pažnja sa užasa. Zločesti bogohulnik koji udara na najveće svetinje. Rekosmo već, ovo nije prvi put da se ovakva „taktika“ primenjuje. Iza ideje oslobođenja hrišćanskih mesta u Palestini tokom Krstaških ratova stajala je najobičnija pljačka, ali i konsolidovanje vladarske moći. Identičan slučaj je bio i inkvizicijom. Sličan primer je prisutan i u našoj istoriji. Progon bogomula za vreme župana Stefana Nemanja popriča čudovišne razmere. Kako piše Domentijan: „I on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje.“ Bogumilski vođa je monstruozno kažnjen: „Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu“. Ako mislite da je glavni razlog za to bila povreda verskih učenja, grdno ćete se prevariti. Bogumili predstavljaju veliki problem zato što odbijaju crkveno vođstvo, u tom trenutku u potpunom jedinstvu sa državnom upravom (setimo se da je u tom trenutka crkvena i svetovna vlast u rukama jedne porodice), učešće u ratovima, a dobrim delom i plaćanje poreza. Takva „blasfemija“ nije mogla biti oproštena. Naravno, nađen je valjani razlog, povreda verskih normi, možda čak i „osećanja“. Suštinski: ista priča koja se već vekovima otužno ponavlja. O njoj sjajno piše Boris Dežulović.

U knjizi „Summa atheologiae“ sabrane su Dežulovićeve kolumne koje je objavljivao u prethodnih dvadeset godina u gotovo svim značajnijim medijskim kućama bivše Jugoslavije. Povezuje ih jedna tema, religija i njena (zlo)upotreba u našim krajevima. Najvećim delom fokusiran na katolički kler, njegove marifetluke u savremenoj Hrvatskoj i silne afere – koliko stravično seksualno zlostavljanje maloletnika još više finansijsko mešetarenje i koketiranje sa ustaškim pokretom – Dežulović na ubojit način predstavlja savremenu istoriju crkve u Hrvatskoj. Ono što je našim čitaocima najbitnije, ni srpsko pravoslavlje nije ostalo nepomenuto. Govoreći o vezama crkve i politike, suludim potezima, čudotvornim ukazanjima svetaca, krstovima od trista metara i ostalim čudima i pokorama, Dežulović izuzetno predstavlja i našu stvarnost.

Odmah na početku, Dežulović je ispisao ubojitu kritiku verske zaslepljenosti, ali i vere same. Nastupajući iz ugla ateiste, on gotovo rableovski (mada je tu svakako znatno približniji Kolakovski i njegovo viđenje religije) pretvara verska uverenja u pravi kalambur. Tako se na njegovom „tapetu“ nalazi bog, njegovi sveci, proroci, ali i – najvećim delom – njegovi ovozemaljski „predstavnici“. Raskošan stil, prepun duhovitih obrta, gega, nekada i potpunog rableovskog preterivanja direktno je izazivanje onih koje fratar Drago Bojić u pogovoru knjige označava ovako: „To je vjera, koja još vjeruje u samu sebe, u svoju vjeru u Boga, u vlastite predodžbe Boga, odnosno u ono što njezini pripadnici sami o sebi drže. To je vjera u kojoj često nema mjesta za Boga na kojeg se poziva. Intenzitet izvanjske vjere je obrnuto proporcionalan Božjoj prisutnosti: što više manifestne vjere, to manje Boga.“

Boris Dežulović, jedan od najznačajnijih novinara i pisaca na ovim prostorima, rođen je u Splitu. Novinarstvom počinje da se bavi krajem osamdesetih. Jedan je od osnivača čuvenog „Feral Tribjuna”. Debituje 2003. sa romanom „Chistkind”, nakon koga sledi nekoliko knjiga priča i eseja, kao i zbirki kolumni. Za svoje stvaralaštvo zadobio je brojna priznanja, a dela su mu prevedena na nekoliko jezika.

„Zašto bi to bilo uvredljivo za Njega, za koga su nas već u nižim razredima vjeronauka učili da je ionako Uvijek i Svugdje. (…) Treba zaista mnogo nepovjerenja u Božju svemoć da bi mu se prostor oslobađao plastičnim raspelima proizvedenim u Kini i kupljenima o Veloj Gospi na štandu u Vrpolju, za stotinjak kuna“, ispisuje Dežulović u jednoj kolumni govoreći o svojevrsnom obeležavanju prostora koje zaista nije potrebno bogu, pogotovo ne ako je svemoguć. Odgovor je jasan, to je pokazivanje ko gazduje na tom prostoru. I ko itekako iskorištava to gazdovanje. Pokazujući kroz celu knjigu šta zapravo stoji iza vere, onako kako je organizovane crkve predstavljaju, Dežulović kroz nenadmašnu satiru prikazuje ogroman trulež koja i danas upravlja svetom, podlo koristeći ljudsku lakovernost koja neretko dovodi do silnih užasa, neke od njih smo pomenuli i na početku teksta. I što je još bitnije, trulež koja nema nikakve veze sa onim što propoveda: „Crkva je pak sve ostalo: od društvene moći, bogatstva, novca, dionica i nekretnina, preko politike i fašizma do seksualnom nasilja i pedofile. Sve u Crkvi što nije vjera u izravnom je sukobu s etičkim načelima te vjere, a u Crkvi jedino vjere u stvari nema. Da je naime ima, ne bi u njoj bilo ni bogatstva, ni politike, ni fašizma.“

Naslov: Summa atheologiae
Autor: Boris Dežulović (1964-)
Izdavač: Biblos books i Ex libris, Beograd, 2022
Strana: 602

Pročitajte i prikaz Dežulovićevog romana „Jebo sad hiljadu dinara“

Mir i mir – Mirjana Novaković

Објављено 30. децембра 2022. од стране admin

Apsurdnost trenutnog političkog života na ovim prostorima najbolje će nam pokazati događaj koji se odigrao u Zagrebu pre nekoliko godina. Ogorčen zbog protesta stanara koji su se pobunili protiv zidanja crkve u jednom novozagrebačkom kvartu – uzgred, situacija je veoma slična beogradskom otporu zidanju crkve u, takođe, jednom novom naselju – katolički župnik organizuje moleban na mestu gde crkva treba da se gradi u kom moli boga da obezbedi budućoj crkvi građevinsku dozvolu, otprilike kao da je bog viši referent u zagrebačkom urbanističkom zavodu. Sjajno je ovu epizodu obradio Boris Dežulović u jednoj svojoj kolumni. Kao da ova bizarnost nije dovoljna, župnik kao glavni razlog za podizanje crkve navodi strašne patnje koje je ovaj kraj pretrpeo od strane mrskih komunista za vreme Jugoslavije. Jedini je problem u tome što je ovaj kraj pre dolaska komunista bio doslovno močvara. Nakon Drugog svetskog rata, kakav je bio i slučaj sa Novim Beogradom, ovaj kraj se u potpunosti podiže. Tako su, ako bismo poverovali ovom župniku, žitelje Novog Zagreba podli komunisti namučili tako što su im podigli stanove, ambulante, domove kulture, suštinski: tako što su im omogućili život dostojan čoveka. Ta apsurdnost je podjednako vidljiva u kuknjavama tokom poslednjih decenija za lepim životom u Kraljevini Jugoslaviji koji su opet ti podli komunisti uništili. Sve to, naravno, prati lamentiranje nad sudbinama jadnih „domaćina“ koje su zli komunisti na pravdi boga poubijali i prisvojili njihovu imovinu. Kolika je to, zapravo, sprdačina pokazaće nam materijalni položaj radnika u predratnom periodu, vidljiv najviše u objektima stanovanja. S jedne strane su bogataške vile i salonski stanovi, a sa one druge doslovno čatrlje, oličene najviše u istoriji čuvene Jatagan male. Procene govore da je preko 70% tadašnjih žitelja Beograda grcalo u siromaštvu. Ali, eto, i to prokleti komunisti uništiše, tako što su radnicima omogućili koliko-toliko normalan život. Ovo su samo dva primera, ali vrlo slikovita, kakva ideološka konfuzija vlada na ovim prostorima, izražena usled tri decenije potpunog društvenog i političkog lutanja. Prelazak iz socijalizma u kapitalizam je koliko usled promene paradigme kapitalizma u gotovo celom svetu još više usled „našeg“ shvatanja kapitalizma u kom je on zapravo vraćen u dikensovsku fazu sa, nažalost, fatalnim posledicama za dobar deo stanovništva, pretvoren u potpuno zamešateljstvo u kom retko ko može da se snađe. Priču o takvom sumanutom svetu, ali i svemu što mu je prethodilo, donosi Mirjana Novaković.

U romanu „Mir i mir“ Mirjana Novaković nam predstavlja sudbine skupine najboljih prijatelja koji se upoznaju za vreme studija osamdesetih. Prateći njihov sukob, nastao usled dojave Udbi njihovih razgovora, mi u isto vreme vidimo nenadmašnu sliku protoka vremena do današnjice. A u njoj je jedan od članova skupine, novopečeni biznismen i tajkun, ubijen. Suočavajući se sa okolnostima ove smrti, njegovi nekadašnji prijatelji moraju da se u isto vreme ponovo susretnu sa prošlošću koja je nepovratno odredila njihove života.

Iako bi ovu knjigu žanrovski najlakše bilo odrediti kao triler, to nikako ne bi odgovaralo istini. Poigravajući se sa pravilima žanra, Mirjana Novaković stvara uzbudljiv roman čijih 500 stranica čitate sa potpunim uživanjem. Tu je i krimi zaplet, ubistvo tajkuna, koji je, takođe, u najboljem duhu žanra. Ipak, ovaj roman nije samo to. On je pre svega izuzetna slika proteklih četrdeset godina na ovim prostorima, hronika neprestanih političkih, društvenih i kulturnih posrtanja, ali i priča o promeni životne paradigme koja je zadobila čudovišne razmere. Najbolja to sama autorka u ovom romanu opisuje: „(…) Marks sigurno nije razmišljao o tome kad je postavljao teoriju o klasnom sukobu, ali opravdano, jer u njegovo vreme, radnici su bili odvojeni od kupaca, a sad su svi ista klasa koja se sukobljava oko bofl venčanica čija je cena naduvana zato što ih je nosila neka starleta. I tako je revolucija propala.“

Mirjana Novaković spada u red najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca. Debitovala je sa zbirkom priča „Dunavski apokrifi“. Sledi čuveni roman „Strah i njegov sluga“ koji nas vraća u osamnaestovekovni Beograd. Njen drugi roman „Johann’s 501“ psihodelična je pripovest o savremenom Beogradu. Autorkin izlet u detektivski žanr rezultirao je delom „Tito je umro“. Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Lazar Komarčić“, a dva njena romana bila su u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Romani i priče Mirjane Novaković prevedeni su na nekoliko svetskih jezika, a po „Strahu i njegovom slugi“ igrana je pozorišna predstava.

„Dok oni dole urlaju jedni na druge, varaju jedni druge, tuku se, mrze se i sve sasipaju u lice, mi sve to isto radimo, samo se ne zna da to radimo. I ovo je naše iskustvo i vredi isto koliko i njihovo, njihova je stalna borba, naša je stalna borba da se ne vidi nikakva borba“, ovako Mirjana Novaković predstavlja međuklasne razlike u današnjoj Srbiji. Izabravši da na jednom mestu okupi gotovo sve društvene slojeve (tu su ubijeni tajkun, njegova udovica, kriminalci i politički muljatori, ali i tranzicioni gubitnici, državni službenici, novinari…), ona čini sjajnu stvar. Preko slike razvoja njihovih života, ona istovremeno prikazuje i protok vremena na ovim prostorima, grozotu oličenu u raspadu zemlje, siromaštvu i divljačkom kapitalizmu u kom danas živimo. U isto vreme, ona sjajno oslikava i poslednje godine Jugoslavije, udbaške intrige, spoj političke moći sa silnim marifetlucima koji su dobrim delom uzrokovali pad Jugoslavije. Kao niko do sada u našoj književnosti, Mirjana Novaković je uspela da predstavi posrtanja nekoliko pređašnjih decenija na način koji izaziva istinsko divljenje, i to kroz roman koji pored briljantnog stila, na koji nas je autorka već navikla, donosi i uzbudljivu priču u čijem se čitanju istinski uživa, što je kombinacija koja je kod nas retkost. Desetogodišnje čekanje na novo delo Mirjane Novaković itekako se isplatilo. Pred nama je izuzetan roman, sasvim sigurno jedan od vrhunaca njene karijere, ali i naše proze u poslednjih nekoliko godina.

Naslov: Mir i mir
Autor: Mirjana Novaković (1966-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 518

Pročitajte i prikaz knjige „Tajne priče“ Mirjane Novaković

Umberto Eko i kardinal Karlo Marija Martini – Vera ili nevera?

Објављено 24. децембра 2022. од стране admin

Iako ovo nije stvar koja je isključivo vezana za naše doba – o tome će kasnije biti više reči – čini se da se suprotstavljenost mišljenja u današnjici toliko produbila da ona jedino može da dovede do oštrih sukoba. Najjednostavnije rečeno, živimo u dobu potpunog zagušenja informacija svih vrsta, pa se one ekstremne – koje se na nesreću najviše vide i čuju – jedino i primećuju. Setimo se samo slučaja sa jednim engleskim novinama u ne tako davnoj prošlosti. Odluka vlasnika da napravi eksperiment u kom će stvarnost predstaviti iz sasvim drugog ugla (primera radi: umesto vesti koji je govorila o poginulim u avionskom udesu, ona je govorila o onima koji su ga preživeli) dovela je za samo sedam dana do ekstremnog pada tiraža, tolikog da bi samo još neki dan „eksperimenta“ doveo ove novine do potpunog bankrotstva. Identična stvar je i sa politikom. Da bi se u njoj u današnjici uspelo, potrebna je ekstremnost. Ona može biti ideološka, ali je najvećim delom sadržana u medijskom predstavljanju. Uzmimo samo kao primer Trampa, amblematičnog predstavnika našeg doba. Glumljenje klovna, budalaštine kojih bi se i verovatno i deca u vrtićima postidela, ekstremne reakcije, suštinski ponašanje koje jedino pristoji rijaliti zvezdi doveli su ga do mesta predsednika najmoćnije države sveta, na koje se, kako se čini, lako za dve godine može vratiti. Naravno, to je samo jedan deo priče, drugi je ekstremnost stavova, izražena najvećim delom na manihijesku podelu sveta na sušto dobro i potpuno zlo. Ona neretko vodi i do potpune negacije drugih ljudi. Tako je, recimo, ruski državni vrh nedavno napao Ukrajinu, i to pod paskom da Ukrajinci kao narod ne postoje, već da su to „odmetnuti“ Rusi koje, jelte, treba vratiti na „fabrička podešavanja“. Identičan slučaj je bio i na ovim prostorima tokom devedesetih – dobrim delom je takva situacija i u današnjici – kada se brojnim narodima odricalo pravo na nacionalno samopotvrđivanje. Najdalje su u ovim stavovima otišli nacisti koji su Jevrejima, dobrim delom i Romima i Slovenima, odricali ne samo pravo na nacionalnu samosvojnost već i uopšte pripadnost ljudskom rodu. Naravno, ovo su ekstremi, ali oni su prisutni i u svakodnevnom životu. Neminovno je pitanje kako živeti u svetu u kom različiti stavovi dovode do nepopravljivih, neretko i krvavih sukoba. Odgovor na to pitanje su nam dali Umberto Eko i kardinal Karlo Marija Martini.

Početkom dvehiljaditih, u organizaciji novina „Korijere dela sera“, dogovorena je prepiska između Umberta Eka i kardinala Karla Marija Martinija, u kojoj će njih dvojica „pretresti“ glavne neuralgične tačke odnosa vernika i nereligioznih ljudi. Govoreći o tim razlikama, i to prvenstveno o različitim pogledima na začetak života, kontracepciju, ulogu žene, najvećim delom na uporište moralnih načela, ova dva vrsna intelektualca stvaraju izuzetnu prepisku koja je pretvorena u knjigu koja se nalazi pred nama.

„Imate pravo što pismo počinjete podsećajući (…) da pristupimo temama oko kojih nema slaganja, na prvom mestu onim temama koje dovode do dubokog nerazumevanja koje se zatim pretvara u politički i društveni sukob. Slažem se s tim, dok god imamo hrabrosti da najpre ogolimo uobičajena neslaganja koja se nalaze u korenu dubljeg nerazumevanja, jer će nam to olakšati da se suočimo sa istinskim razlikama“, ispisuje kardinal Karlo Marija Martini. Tim škakljivim temama, razlikama koje najvećim delom proizilaze iz potpune suprotstavljenosti stavova, oni pristupaju argumentovano, sa puno duha, nikada ne odustajući od svojih mišljenja i uverenja, ali primajući tuđe stavove kao legitimne. Sve to rezultira izuzetnom knjigom u kojoj se kompleksnim temama pristupa na način koji zavređuje istinsko divljenje.

Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog imena Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo, ali ga napušta i upisuje studije srednjovekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko postaje najtiražniji književni debitant svih vremena. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija, nekoliko ilustrovanih monografija, polemičkih spisa, knjiga za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je 2016. godine.

Kardinal Karlo Marija Martini spada u red najznačajnijih rimokatoličkih teologa dvadesetog veka. Nakon dvostrukog doktoriranja na Papskom univerzitetu u Rimu počinje njegova crkvena karijera krunisana titulom milanskog kardinala. Napisao je niz teoloških knjiga. Ostao je poznat po liberalnim stavovima, među kojima su bili davanje više prava LGBT populaciji, dozvoljenoj upotrebi kontracepcije i zalaganju za ženska prava. Bio je oštri protivnik konzervativnih struja u rimokatoličkoj crkvi. Preminuo je 2012. godine.

„I šta nam je činiti? Da nastavimo zajedno uz skromnost i poniznost u onome oko čega se slažemo, nadajući se da se sučeljeni motivi i sukobi neće ponoviti? Ili da zajedno delamo pokušavajući i produbljujući logiku opšteg slaganja po pitanjima kao što su pravda, mir, ljudsko dostojanstvo, kako bismo stigli do onih neizgovorenih principa koji se nalaze iza naših svakodnevnih odluka i koji otkrivaju ili osnovno neslaganje, koje će ostati kakvo jeste, ili možda do mogućnosti pomeranja izvan skepticizma i agnosticizma ka „Tajni“ u koju svi možemo položiti svoju veru jer ona rađa priliku da se izgradi humaniji svet?“, govori kardinal Karlo Marija Martini u ovoj knjizi. Suočavajući različite stavove, i to stavove koji dobrim delom određuju njihovo postojanje (ne zaboravimo, kardinalu je vera u boga osnova života, dok je Eku fantazija), oni kreću u traganje za onim što vernike i ateiste povezuje. A to je – što se na nesreću tako često zaboravlja – svest da su i sa jedne i sa druge strane ljudi. I to najvećim delom dobri ljudi koji žele humaniji svet, ali koji ostvarenje tog boljeg i humanijeg sveta vide na različite načine. Može li se živeti sa takvim razlikama? Umberto Eko i kardinal Karlo Marija Martini nam pokazuju da je to moguće. I ne samo da je moguće, nego je to i jedini način da se nekako preživi u ludačkom svetu. Sjajno nam to pokazuju ove izuzetne rečenice Umberta Eka o Isusu: „A iz tih snevanih priča – od kojih su neke prosvetljujuće, neke užasne, neko patetično samoutešne – u punini vremena, on u datom trenutku zadobija religioznu, moralnu i poetsku snagu da zamisli uzor Hrista, sveopšte ljubavi, opraštanja neprijateljima, života koji se nudi u strašnoj žrtvi za spasenje drugih. Da sam ja putnik iz daleke galaksije i da se nađem pred vrstom koja je umela da stvori takav uzor, to bi me očaralo, divio bih se svoj toj teogenijskoj energiji, i toj slaboj i jadnoj vrsti koja je počinila tako mnogo užasa darovao bih iskupljenje samo zato što je živela u čežnji i verovanju da je sve to bilo zarad Istine.“

Naslov: Vera ili nevera?
Autor: Umberto Eko (1932-2016) i kardinal Karlo Marija Martini (1927-2012)
Prevela: Sandra Konstandinov
Izdavač: Gradac, Čačak, 2015
Strana: 53

Pročitajte i prikaz dela Umberta Eka „Nulti broj“ i „Kako sam putovao s lososom“

Borivoje Adašević – Adieu, Belgrade

Објављено 17. децембра 2022. од стране admin

„Zato što životu, moguće, pripada i ta majušna prilika zadovoljstva i nekakve jalove sreće, ali da bi se do nje dospelo, treba proći kroz kordon koji sačinjava čovečanstvo, okrutno postavljeno u drvored, sa šibom u ruci, kao u ruskim pukovnijama i u logorima našeg vremena“, piše Bora Ćosić u izuzetnoj knjizi eseja „Povest o Miškinu“. Upravo će Bora Ćosić u ovom delu pokrenuti veliku temu o (ne)pripadanosti određenom društvu, i to na primeru velikih evropskih intelektualaca, pre svega Frojda. Priča je već dobro poznata, ali je nije naodmet ponoviti. Početak Prvog svetskog rata Frojda zatiče u potpunoj egzaltaciji, tolikoj da on u svom dnevniku piše: „Osećam se možda po prvi put u ovih 30 godina kao Austrijanac i hteo bih još jednom da pokušam sa ovim malo obećavajućim carstvom…“ Ne razlikuju se ni drugi intelektualci i umetnici. Štefan Cvajg vatreno podržava izbijanje rata, a još dalje odlazi Tomas Man koji je u tim godinama fanatični pristalica carističkog režima i zastupnik teorije o superiornosti germanske rase. Otrežnjenje je brzo došlo. Suočeni sa padom imperije, suštinski: truleži koja je rezultirala prošlošću, ništa manje ratnim bestijalnostima, oni menjaju svoje stavove i postaju gorljivi antimilaristi. Tako, recimo, Frojd odmah po završetku Velikog rata objavljuje studiju „S one strane principa zadovoljstva“ u kojoj menja svoje učenje „stvarajući“ novi nagon koji je nazvao Tanatos. Nasuprot Erosu, životvornoj energiji, Tanatos je nagon agresije i uništenja, a ljudski život ništa drugo do neprestana borba između ova dva principa. Iako ovo spada u domen nedokazivih spekulacija, možda je upravo ovo iskustvo podržavanja rata Frojda inspirisalo da sastavi teoriju o Erosu i Tanatosu. Ipak, zver koju je podržavao i u čijem je rađanju učestovao na kraju će doći i po njega. Frojd poslednje godine provodi u izbeglištvu, a gotovo cela njegova porodica je ubijena u Holokaustu. Mala digresija: ono što se često previđa činjenica je da je nacizam direktno proizašao iz nemačkog nacionalizma, militarizma i rasizma, pažljivo negovanog decenijama pre pojave Hitlera. Ne bi bila greška reći da je nacizam samo poslednji stadijum smrtonosne bolesti, što sjajno pokazuje Mark Mazover u studiji „Hitlerovo carstvo“. Ali da se vratimo na stvar. Primeri Frojda, Cvajga i Mana u mučnoj istoriji dvadesetog veka nisu izuzetak. Naprotiv. Njihovi životi samo predstavljaju primer posrtanja naše vrste – i to bez obzira na stepen obrazovanja i talenat – ali u neku ruku čak i pozitivan. Oni su spoznali svoje greške za razliku od većine koja je nastavila i koja nastavlja – setimo se samo rata u Ukrajini koji i dalje traje – sa ludilom koje je Bora Ćosić sjajno predstavlja u rečenici sa početka teksta. Još jednu izuzetnu priču o okrutnom kordonu sa šibom zvanom čovečanstvo donosi Borivoje Adašević.

U knjizi „Adeieu, Belgrade“ sabrane su manje poznate priče Borivoja Adaševića, objavljene za vreme njegovog života u antologijama, književnim časopisima i na drugim mestima. Pisane u vremenskom rasponu od preko 15 godina, pred nama se u ovoj knjizi ukazuju pravi književni biseri. Obrađujući u nekoliko priča tegobne sudbine ruskih emigranata (pre svega u „Životu i smrti Fjodora Glinke“), golootočkih logoraša (kakav je slučaj u maestralnoj pripovesti „Poslednje putovanje Izadora Pala“), jevrejskih stradalnika tokom Holokausta, ali i amblematičnih predstavnika političkog i kulturnog života (kao, recimo, u veličanstvenoj priči „Adieu, Belgrade“ posvećenoj Mihizu), Borivoje Adašević ispisuje neverovatan književni prikaz mučnog dvadesetog veka i svih njegovih posrtanja.

„Gospode, velika je strast pripovedačka. Od nje je, možda, jedino veća upijajuća strast dobrog čitaoca“, ispisuje Borivoje Adašević u jednoj od priča u ovoj knjizi. Možda je tako najbolje okarakterisati i samo Adaševićevo stvaralaštvo. Neverovatna erudicija i istraživanje istorijskog fakta do poslednje tačnine sjedinjeni su sa vrsnim poznavanjem literature, pogotovo one novovekovne, ali i – što je najbitnije – neverovatnim književnim talentom. Naša literatura sasvim sigurno u poslednje vreme – pogotovo kod pisaca mlađe generacije – nije imala tako vrsnog stilistu, fokusiranog na svaku reč, njeno značenje i moć, ali i pisca za kog književnost nije bila zaludna zabava ili igrarija, već misija koja je nekada prevazilazila i sam život.

Borivoje Adašević, istaknuti srpski pripovedač i romansijer, rođen je u Požegi. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjiga priča „Ekvilibrista“, „Iz trećeg kraljevstva“ i „Iz spiskova prećutanih stvari“, kao i romane „Čovek iz kuće na bregu“ i „Krf“. Proza mu je prevođena na nekoliko svetskih jezika. Preminuo je 2019.

„Sve priče govore o određenim oblicima bega od mraka ljudskog društva, od zla… Zašto sam opsesivno vezan za ovu vrlo bolnu i veliku temu ljudske civilizacije XX veka?”, reči su kojima Borivoje Adašević najbolje obrazlaže dominante teme ove knjige, ali i svoje istrajno bavljenje nimalo jednostavnim istorijskim događajima. Ono postaje još kompleksnije kada se uzme u obzir da su to najčešće sudbine izopštenika. Sjajno ih Adašević opisuje u jednoj priči: „Koliko probdevenih noći, koliko čemernih crnih noći iza sebe sam ostavio mučen turobnim slutnjama, kinjen osećanjima drugojačijosti i neukorenjenosti u ambijent države u kojoj sam živeo, u kojoj smo živeli?! Svi ti dani, trenuci, časi ti dugi kao večnost – sve to silazilo je, ko zna odakle, preda me s novim likom, s likom pouke“. Stavljajući u središte svoje pažnje sudbine patnika, ljudi isključenih iz društvenih, političkih kulturnih tokova, stradalnika najčešće bez greha i krivica, Borivoje Adašević u ovoj knjizi ispisuje portrete ljudi koji su morali da podnesu preveliki teret istorije, neretko i da posrnu pod tim teretom. Duboko je to humanistička vizija sveta – i to sveta prepunog zla, sramote i nepravde, da citiramo Andrića – u kom na nesreću Frojdov Tanatas gotovo uvek pobeđuje Eros. Ovi istinski književni biseri pred nama su zahvaljujući Sandri Urban koja je uložila ogroman trud da ih sakupi i priredi, ali i da u izuzetnim beleškama na kraju knjige dâ ne samo podatke o njihovom prvobitnom objavljivanje, već i o procesu stvaranja, Adaševićevim inspiracijama i njegovoj umetničkoj viziji. Plod tog istrajnog rada je ova izuzetna knjiga priča koja u naš kulturni život vraća prerano otišlog pisca čije stvaralaštvo predstavlja jednu od najblistavijih tačaka naše literature u poslednjih nekoliko decenija.

Naslov: Adieu, Belgrade
Priredila: Sandra Urban
Autor: Borivoje Adašević (1974-2019)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 188

Pročitajte i prikaz knjige „Iz spiskova prećutanih stvari“ Borivoja Adaševića

Kad se vratim – Mladen Jakovljević

Објављено 10. децембра 2022. од стране admin

„Sve što je davno bilo, bolje je, a najbolje je ono što nije nikad bilo“, cinični je odgovor jednog Andrićevog junaka iz priče „Šala u Samsarinom hanu“. Mala ali možda nekom korisnom digresija, i pored gotovo opšte slike o Andriću kao krajnje mračnom piscu, u njegovom delu je itekako prisutan humor, pogotovo u pričama o franjevcima. No da mi se vratimo na stvar. Rečenica Andrićevog junaka reakcija je na izanđalu i dozlaboga dosadnu priču o starim, dobrim vremenima u kojima je sve bilo mnogo bolje, lepše, plemenitije, slobodno sami dovršite ovaj gotovo ekovski „beskrajni spisak“. Ona je prisutna od početaka naše civilizacije, a amblematična je biblijska priča o iznanstvu iz Edena, nakon kog ljudski život postaje koliko okajavanje praroroditeljskog greha još više život u večitom žaljenju zbog izgubljenog raja. Šta je taj izgubljeni raj, to već predstavlja drugo pitanje koje otvara još jedno, znatno kompleksnije. A to je pokušaj da se prošlost – suštinski: način života koji se nekada vodio – pomiri sa sadašnjim načinom života. Ovaj prelom je još teži kada se uzme u obzir da je istorija naše civilizacije gotovo po pravilu razvoj praćen velikim rezovima. Koliko oni mogu biti tehnološki, dobrim delom su to i svetonazorski. Uzećemo samo jedan primer, veru u boga. Gotova opšta religioznost na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog Saveza smenjena je dirigovanim ateizmom (setimo se samo čuvenih Jesenjinovih stihova: „I ne uči da se molim. Pusti! / Nema više vraćanja ka starom“) Ali tu odmah moramo da napravimo digresiju. Crkva se našla pod udarom komunizma pre sve svega iz političkih razloga, najpre zato što je crkveni kler predstavljao bastion najtvrdokornijih branilaca monarhije i pređašnjeg načina života. Dobrim delom je to bila situacija i na našim prostorima, ali znatno ublažena nakon razlaza sa Staljinom. Stvarnost je, ipak, pokazala da je taj ogromni prelom smenjen još većim nakon propasti komunizma. Religija je opet postala jedan od dominantnih društvenih faktora, pogotovo onda kada je u sadejstvu sa državnom klikom. Ovaj, samo jedan primer velikog preloma odgovor je i zašto je toliko teško pomiriti sadašnjost i prošlost, još više zašto se stara dobra vremena tako percipiraju. U njima se živelo u svetu u kom su vladala drugačija pravila, ona na koja su ljudi bili naviknuti. Taj prelom između starog i novog tema je i književnosti. O njemu sjajno piše Andrić u romanu „Na Drina ćuprija“ predstavljajući silne prelome koje protok vremena donosi. Isto to čini i veliki afrički prozaista Ngugi va Tiongo u romanu „Reka između“. Ovo je i tema romana „Kad se vratim“ Mladena Jakovljevića, ali na jedan potpuno novi i krajnje neočekivani način.

Glavni junak romana „Kad se vratim“ izgubio je brata Filipa pre tačno pola godine. Prateći njegov put žaljenja, Mladen Jakovljević sjajno predstavlja pustoš sa kojom junak mora da se izbori. U drugoj dimenziji romana vraćamo se u prošlost, u selo na padinama Gučeva u kom junakinja romana mora da se suoči sa iznenadnom bolešću svog sina. Da sve bude još gore, ona će morati da donose i odluku koja će promeniti ne samo sudbinu njene porodice već i budućih generacija. Sastavljajući ove dve sudbine razdvojene vremenom, Mladen Jakovljević ispisuje izuzetan roman.

„Erozija je nezaustavljiva, otpor je uzaludan i svako suprotstavljanje samo diže još jače talase. Bol mora da nađe sopstveni, kod svakoga drugačiji, lični ritam plime i oseke. A komadi odvaljeni od duše zauvek ostaju izgubljeni“, ovako Mladen Jakovljević predstavlja osećanja svog junaka nakon velikog gubitka. On uspeva da taj gubitak opiše u svoj njegovoj silini, ali nikada ne pretvarajući to u plačevne lamente ili patetiku. Smrt je u romanu „Kad se vratim“ sila koja kida i uništava junake (kako sam autor piše: „Ovo je zauvek. Nema mogućnosti. Nema opcija. Nema izbora. Ni zrnca nade za kojim je, kad je najteže, moguće posegnuti. Večna osuda na razdvojenost traži vreme da se njena trajnost pojmi.“), ali i prilika za drugačiji put. On je najviše vidljiv u fantazmagorijskim delovima romana koji predstavljaju svojevrsni način kako se izboriti sa tom uništavajućom silom. Ipak, ni ta pomoć nekad nije dovoljna. Sjajno nam to pokazuje ovaj roman.

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu. Predaje englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Debitovao je sa romanom „Vrata sumraka“, nakon kog slede romani „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Preveo je niz književnih dela sa engleskog jezika. Autor je brojnih naučnih studija i radova.

Sjedinjujući dva vremena, jednim vekom razdvojena, Mladen Jakovljević nam najpre predstavlja gotovo potpunu promenu paradigme života, vidljivu koliko u načinu na koji se živi, ništa manje i u govoru. Upravo su delovi sa sočnim, vukovskim govorom iz prošlosti Podrinja jedna od najvećih dragocenosti ovog romana. Ipak, suočenje sa smrću predstavlja stvar koja sjedinjuje sve. Kontekst je, naravno, drugačiji. Dok je u prvoj dimenziji to ludačko vreme (sjajno ga autor predstavlja: „Počelo je valjda da se podrazumeva da se niko ne oseća dobro u ovom ludilu sa etiketom kapitalizma bahato prelepljenom preko surove stvarnosti besomučnog robovlasništva.“), u drugom kontekstu je to sukob sa surovošću nekadašnjeg sveta. I da se, naposletku, vratimo na početak. Sastavljajući prošlost i sadašnjost, Mladen Jakovljević čini sjajnu stvar. On najpre tako predstavlja ogromne promene koje je vreme donelo, silne prelome i menjanja svesti. Ne romantizujući ni prošlost ni sadašnjost, on tka izuzetan roman o protoku vremena i svim promenama koje taj protok donosi. U isto vreme on ispisuje priču o arhetipskom, usudićemo se da kažemo Ničeovom večitom ponavljanju istih obrazaca ponašanja i emocija, pogotovo prilikom suočenja sa smrću, ali i priču o strahu koji dolazi nakon susreta sa njenom neminovnošću: „Strah je kadar da nam navuče maglu na-oči, da ne znamo jel u oblaku kiša za kojom vapimo, il samo zaklanja sunce. Da ne vidimo šta nam treba.“

Naslov: Kad se vratim
Autor: Mladen Jakovljević (1975-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2021
Strana: 268

Pročitajte i prikaz romana „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića

Adam Higinbotam – Ponoć u Černobilju

Објављено 3. децембра 2022. од стране admin

Iako se poslednjih godina – pogotovo u mesecima koji su iza nas – njegovo ime sve češće pominje, probajte, čisto eksperimenta radi, da odgovorite da li vam šta znači ime i prezime Stanislav Petrov? Verovatno ništa, uostalom kakav je bio slučaj do skora i sa potpisnikom ovih redova. Koliko je to nepravda najbolje će nam pokazati činjenica da bez Stanislava Petrova svi mi uopšte ne bismo bilo živi. Verujte, ovo nije preterivanje. U septembru 1983. Petov radi u nuklearnom kontrolnom centru sovjetske vojske. Tu će ga sačekati odluka života. Sovjetski satelitski sistemi registruju napad Amerikanaca nuklearnim oružjem. Procedura je jasna, Petrov to javlja nadređenima, oni odmah uzvraćaju nuklearnim oružjem i planeta, doslovno, odlazi dođavola. Tadašnji nuklearni arsenal je nezamislivo napredovao. Svaka, čak i najmanja atomska bomba, stotinu je puta razornija od onih koje su uništile Hirošimu i Nagasaki. Nije teško zamisliti šta bi se desilo usled „razmene“ hiljade takvih bombi. Naša planeta bi doslovno bila uništena, a ljudski rod istrebljen. I tu na scenu dolazi Petrov. On čeka. Nadređenima javlja da se na satelitu desio kvar. Naposletku će se to ispostaviti kao istina. Satelit je odsjaje sunčevih zraka pogrešno protumačio kao nuklearne rakete. Samo zahvaljujući pameti i zdravom razumu Stanislava Petrova naša planeta je spasena, baš kao i životi tadašnje kao i svih generacija koje su došle docnije. Ako mislite da je Petrov za ovo nagrađen, grdno ćete se prevariti. On uskoro dobija negativne ocene od nadređenih, prekomandu na niže plaćeno radno mesto, naposletku je i prevremeno penzionisan. Razume se, o njegovom podvigu ništa se ne zna godinama. Tek 1998, petnaest godina docnije, on je obelodanjen, nakon čega se saznalo za ovog istinskog heroja. Da ironija bude veća, ruski zvaničnici su 2007, kada je Petrovu dodeljivano priznanje u Ujedinjenim nacijama, pokušali da anuliraju njegov čin. Imperija nikada ne greši. Istina je, naravno, sasvim drugačija. Imperije, a pogotovo ludaci na njihovim čelima, ništa su drugo nego egzemplari potpune ludosti, i to ludosti koje su odvele milione u smrt. Evo samog jednog primera. Proleće je 1944. godine. Nakon poraza kod Staljingrada, nemačke vojne jedinice poslate na Istočni front pred potpunim su uništenjem. Pored ljudstva, najveći problem je nedostatak naoružanja i opreme. Nemački vojnici doslovno umiru od gladi. Šta radi Hitler? On koristi promenu vlasti u Mađarskoj 1944. da uništi Jevreje (dobrim delom je to zahvatilo i današnju Vojvodinu, tako da su u tom talasu stradali otac Danila Kiša i porodica Đorđa Lebovića). Suštinski, umesto da snabde svoju vojsku koja doslovno umire, on železničke trase i resurse koristi da uništi preostale Jevreje. Bestijalna je to ludost kojoj nema ravne. Nažalost, u istoriji naše planete nije jedina. O tome sjajno piše Adam Higinbotam u knjizi „Ponoć u Černobilju“.

Odmah nakon Drugog svetskog rata otpočinje trka u nuklearnom naoružanju. Deo naučnika, ipak, shvata da se nuklearna energija može upotrebiti i u mirnodopske shvati. Malo po malo, to se zaista i dešava, pogotovo u Sovjetskom Savezu, otvaranjem nuklearnih elektrana. Jedna od najvećih bila je Černobilj, elektrana smeštena blizu Pripjata u Ukrajini, koja postaje ponos Sovjetskog Saveza. Ipak, baš ta elektrana u aprilu 1986. postaje poprište najveće nuklearne katastrofe u istoriji. Kako je do te katastrofe došlo, kako su se ljudi nosili sa njom, ali i kakve je sve posledice ona ostavila, Adam Higinbotam otkriva u ovoj knjizi.

Dve su stvari koje ovu knjigu čine toliko dragocenom. Na prvom mestu je to gotovo neverovatna količina podataka, činjenica i razgovora sa učesnicima događaja u Černobilju koji su svoje mesto pronašli u knjizi. S druge strani stoji veština autora da se svi ti podaci predstave u formi koja će ne samo biti razumljiva najširem krugu čitalaca – ovo se pogotovo odnosi na znanja o nuklearnoj fizici (ovako, recimo, autor predstavlja defekt na reaktoru koji je bio uzrok katastrofe: „Bila je to apsurdna i zastrašujuća inverzija uloge bezbednosnog mehanizma, kao kad bi se papučice u autu povezale naopako, pa kad bi se stisnule kočnice, auto bi ubrzao umesto da uspori“) – već i u obliku koja podseća na sjajnu mešavinu trilera, istorijske hronike i izvrsno napisane naučnopopularne studije.

Adam Higinbotam, istaknuti novinar i publicista, rođen je u Engleskoj. Pisao je za najistaknutije medijske kuće današnjice, među kojima su „Njujork tajms“, „Njujorker“ i brojne druge. Debitovao je sa knjigom „Ponoć u Černobilju“ (2019) koja je zadobila brojne nagrade i status bestselera. Trenutno živi u Njujorku.

Opisujući černobiljsku tragediju, Adam Higinbotam nam predstavlja ne samo njen tok i način na koji se izborilo s njom, već i, što je mnogo bitnije, uzroke koji su doveli do nje. A oni su pre svega posledica ludačkih odluka pojedinaca. Još tokom sedamdesetih godina deo sovjetskih nuklearnih fizičara upozorava vlast na fatalne greške u konstrukciji reaktora koji mogu dovesti do katastrofe. Njihov izveštaj je zataškan, a ništa nije učinjeno da se reaktori poprave. Katastrofa je bila u najavi. Do nje dolazi kada se na propuste u konstrukciji nadoveže opšti javašluk – nuklearna elektrana nije bilo propisno napravljena, a njom su upravljali nestručni ljudi koji su uradili niz kardinalnih propusta. Rezultat je katastrofa neviđenih razmera. Da sve bude još luđe, sve to se još godinama docnije zataškavalo. Zašto najbolje opisuje autor: „Otkriti svetu korene katastrofe – dizajn samog reaktora, dugogodišnje sistemske neuspehe i kulturu prikrivanja i poricanja sovjetskog nuklearnog programa i nadmenost vodećih naučnika koji su nadgledali njegovu implementaciju – bilo je nezamislivo. (…) U društvu u kom je kult nauke zamenio religiju, glavni među nuklearnim naučnicima ubrajali su se u njegove najsvetije ikone – stubove sovjetske države. Dopustiti njihov pad značilo je podriti integritet čitavog sistema na kom je sagrađen SSSR. Bilo je nedopustivo proglasiti ih krivim.“ I tu se vraćamo na početak. Jedna od najvećih katastrofa u istoriji dvadesetog veka, uzgred katastrofa koja nam i dalje stoji nad glavama (setimo se ne tako davne Fukušime), došla je iz bestijalne ludosti državnih upravljača. Priču o posledicama takve ludosti Adam Higinbotam doneo je u ovoj izuzetnoj knjizi.

Naslov: Ponoć u Černobilju
Autor: Adam Higinbotam (1988-)
Prevela: Ana Ješić
Izdavač: Heliks, Smederevo, 2020
Strana: 492

Sanja Savić Milosavljević – Teferič na Slaviji

Објављено 26. новембра 2022. од стране admin

„Prizvan ili ne, bog je tu“, čuveni je epitaf na Jungovom grobu. On je, gotovo sigurno, najbolji način da se krene sa pričom o religioznosti i uopšte spiritualnosti. A tu priču je najbolje početi upravo sa Jungom i Frojdom. Pored različitih karaktera – Frojd je želeo podražavaoce za svoje učenike i saradnike, gotovo obožavaoce, što Jung po svojoj prirodi nije mogao da podnese – koren njihovog razlaza koji je obeležio psihoanalizu, i ne samo nju, ležao je u različitom shvatanju spiritualnosti. Vera u boga je za Frojda bila atavistička zaostalost ljudskog bića, neurotična i infantilna potreba koju čovek treba da prevaziđe ukoliko želi da odraste. U Jungovom slučaju je to bilo znatno kompleksnija stvar. Iako nije bio pripadnik nijedne religije, on nije odbacio spiritualnost, stvarajući veoma kompleksnu i suštinski naučno nedokazivu teoriju o kolektivnom nesvesnom. O toj razlici Frojda i Junga sjajno je pisao psiholog Majkl Palmer u studiji „Frojd i Jung o religiji“. Ali da se mi vratimo na stvar. Frojdov i Jungov sukob predstavlja jednu od paradigmatičnih pojava u istoriji naše civilizacije. Brojnost je, naravno, na Jungovoj strani. Po procenama, preko 60% stanovnika današnje planete su deklarisani vernici. Broj onih koji veruju u „neidentifikovanu“ višu silu ili su agnostici prelazi sedam posto. Suštinski, ateisti čine oko 30% populacije. Ako se izuzme Kina – u kojoj je samo 6% vernika – najveći broj ateista živi u razvijenijim zemljama sa izuzetkom Sjedinjenih Američkih Država. Tako, recimo, ateisti čine većinu u svim nordijskim zemljama (u Švedskoj je to 80% populacije), Japanu, a u pojedinim zemljama, recimo u Francuskoj, broj ateista prelazi trećinu stanovništva. Na našim prostorima situacija je dijametralno suprotna. U Srbiji broj ateista ne prelazi 2% stanovništva, u Hrvatskoj je to po poslednjem popisu 5% populacije, a u Bosni i Hercegovini taj broj ne prelazi ni jedan posto. Koliko tih vernika zapravo veruje, to je potpuno druga priča, što je i naša tema. Nedavne ankete u Rusiji su pokazale da je broj praktikujućih vernika – što pre svega podrazumeva redovno prisustvovanje crkvenim obredima i praktikovanje verskih normi – ne prelazi 5%. Kod nas je ta brojka gotovo sigurno identična, ako ne i ista. Suštinski, ako bismo pravili detaljniju analizu – što su i činili sociolozi u brojnim naučnim radovima – religija na ovim prostorima je najvećim delom povezana sa idejom o nacionalnoj pripadnosti. Ništa manje je ona sinkretistička mešavina svega i svačega. Tako će se, recimo, hrišćanski obredi mešati sa paganskim zaostacima, tzv. narodnom religijom, neretko i potpunim sujeverjem, kao što su verovanja u pomoć magova, vračara i ostale prevarantske menažerije. U dobrom delu je to i verovanje u ono što nekome odgovara, pa se religijske odredbe i verovanja upotrebljavaju kako kome odgovara. O tom zamešateljstvu delom progovara i Sanja Savić Milosavljević u svom novom romanu.

U središtu romana „Teferič na Slaviji“ nalaze se sudbine jedne žene i dva muškarca. Beograđanka Jelena, zasićena splinom neostvarenog života i loših porodičnih odnosa, upisuje studije ikonopisa, nakon čega dobija posao u jednom manastiru. Tu je čeka Danilo, mladi monah, koji svojim životom privlači mnoštvo ljudi, među kojima je i Petar, mladić sa Pala koji nekako pokušava da pronađe svoj mir. Spajajući njihove sudbine i odvodeći nas do krajnje neočekivanog raspleta, Sanja Savić Milosavljević sastavlja izuzetan roman.

Odlučivši da svakome od junaka romana da priliku da ispriča svoju priču, autorka čini odličnu stvar. Najpre, pred nama se prikazuju specifičnosti njihovih odrastanja, sjedinjeni sa sjajnim jezičkim rešenjima, od kojih je Petrovo pripovedanje najblistavije, podsećajući nas na velike pripovedače prošlosti, kakav je recimo Petar Kočić. S druge strane, što je još bitnije, sve te pripovedne niti Sanja Savić Milosavljević čvrsto drži u rukama, stvarajući uzbudljivi roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i roman koji pokreće velike teme. Jedna od njih je i pitanje sadašnjeg sveta i čovekovog mesta u njemu: „A folirala me, il’ ne forirala, i da dalje t’ ja ništa u knjige ne vjerujem. Ma ne verujem ni u ljude. Kvarni ljudi, pa kvarne i knjige.“

Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“, „Brda“ i „Priče lopova poštenjačine“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.

„Ti ljudi koji su odgojeni u bilo kakvoj vrsti discipline, pogotovo verske, mnogo lakše uspevaju da se nose sa padovima, dok mi koji smo na veru nabasali u traganju, nakon svakog posrnuća, iznova moramo sve da gradimo“, ovako na jednom mestu u romanu govori junakinja Jelena. Ako bismo tražili zajedničku nit koja povezuje sve junake romana, to je potraga za smislom koliko i utehom u svetu opterećenom opštim besmislоm, propašću svih ideologija, ali i ličnim nesnalaženjima. Tu utehu junaci „Teferiča na Slaviji“ pronalaze u religiji. Ipak, čini se da ni ona nije dovoljna. Vešto pripovedajući o radikalnim prelomima, pokušajima da se u religiji pronađe smisao, ali i da se nekako pronađe način da se stroge verske odredbe pomire sa ljudskom prirodom, pre svega ljubavlju, Sanja Savić Milosavljević stvara izuzetan roman koji se krajnje delikatno bavi religijskim životom u današnjici na našim prostorima. Najbitnije od svega, baš kao i svojim prethodnim delima, ona tom krajnje kompleksnom pitanju pristupa sa mnogo ljubavi prema svojim junacima, pogotovo onda kada pripoveda o njihovim padovima: „Krivo m što smo svi ko mutavi od njeg zapeli da napravimo sveca mjesto da ga puštimo da bude dobar čoek. Ko da je to lako na današnji vakat. A bio je najbolji od svih koje znam.“

Naslov: Teferič na Slaviji
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2022
Strana: 178

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“,
kao i zbirki priča „Brda“ i „Priče lopova poštenjačine“ Sanje Savić Milosavljević

Ogledalo naših muka – Pjer Lemetr

Објављено 19. новембра 2022. од стране admin

„Ako smo pali, bili smo padu skloni“, čuveni su stihovi Branka Miljkovića, idealni za početak naše priče o padu. I dan-danas propasti velikih država, dobrim delom i ideologija predstavljaju svojevrsnu zagonetku. Najjednostavnije rečeno, kako je moguće da u samo nekoliko meseci, nekada čak i dana, sa lica zemlje nestanu uređenja za koja smo gotovo mislili da su neuništiva. Primera je mnogo, ali navešćemo samo nekoliko njih. Sovjetski Savez, tada najveća zemlja sveta, raspao se doslovno kao kula od karata u roku od samo nekoliko meseci. Identičan slučaj je bio i sa carskom Rusijom. Ne razlikuje se mnogo ni Jugoslavija. Zemlja koja se dičila vojskom koja je bila treća po snazi u Evropi raspala se u paramparčad odvodeći desetine hiljada ljudi u smrt, a milione u užasna ratna stradanja kojа i danas itekako osećamo. Sličan, ako ne i identičan primer su ideološki sunovrati. Kako je bilo moguće da jedna Nemačka – zemlja velikih umetnika, intelektualaca i naučnika – sklizne u potpuni varvarizam nacizma? Identična stvar je i sa Italijom. Kako je moguće da žitelji zemlje koji su našoj civilizaciji podarili tako velike stvari postanu sledbenici imbecilnog pajaca kakav je bio Musolini? Odgovor je vrlo lak. Sve te tvorevine su bile trule. I tu ćemo se vratiti na sami početak, prvu veliku evropsku imperiju. U sada već klasičnom istorijskom delu „Opadanje i propast Rimskog carstva“ Edvard Gibon, jedan od najistaknutijih istoričara svih vremena, propast Rima vidi pre svega u dekadenciji koja je zahvatila carstvo. Umesto građanskih vrlina, koje su održavale zajednicu, vlastodršci su se okrenuli lagodnom životu koji ih je malo po malo odvodio u propast. Ipak, glavni uzrok pada bila је veštačka veličina carstva koja se nije mogla održati. Sam Gibon o tome kaže: „Opadanje Rima bio je prirodan i neizbežan efekat neskromne veličine. Prosperitet je pokrenuo princip raspadanja. Uzroci opadanja umnožili su se obimom osvajanja, i čim je vreme ili slučaj uklonilo veštačke potpore, golema građevina se srušila pod teretom sopstvene težine.“ Ovaj sjajni Gibonov zaključak gotovo je sigurno i najbolji način da se objasni pad svih velikih carstava. Uzmimo opet kao primer socijalističku Jugoslaviju. Koren njenog pada dobar deo naučnika i intelektualaca, pogotovo u poslednje vreme, vidi u Titovom odbijanju liberalizacije političkog života početkom sedamdesetih, oličenom u smeni tadašnjeg rukovodstva Srbije. Tada već prilično trula politička nomenklatura, na čelu sa senilnim vođom, umesto demokratizacije i ekonomskih reformi bira uljuljkivanje u „staru slavu“ praćeno čvrstom rukom. Čime je to rezultiralo svi mi dobro znamo. Još jedan takav primer je slom Francuske u Drugom svetskom ratu koji Pjer Lemetr nenadmašno opisuje u romanu „Ogledalo naših muka“.

April je 1940. godine. Gotovo cela Francuska nalazi se pod opsadom. Suštinski, svi čekaju da započne napad Nemaca. Isto to i čine junaci ovog romana. Vojnici Gabrijel i Raul nalaze na čuvenoj Mažino liniji čekajući napad. Za to vreme Dezire Migo, prevarant neverovatnih sposobnosti, koristi priliku da postane član propagandističkog državnog aparata. Kao da približavanje rata nije dovoljno, pariskoj učiteljici Lujzi doslovno se menja ceo svet u samo jednom danu. Pripovedajući o naredna tri meseca života junaka, skopčanih sa padom Francuske, Pjer Lemetr nas vodi do furioznog epiloga romana u kom se sve ove sudbine sjedinjuju.

Iako je napisan kao završni deo trilogije „Deca propasti“, roman „Ogledalo naših muka“ može se čitati kao potpuno zasebno delo. Suštinski, sem labavih poveznica u sudbinama junaka, ovu trilogiju pre svega povezuje pokušaj prikaza užasnog iskustva Velikog rata na koji se nadovezuje posleratna stvarnost koja će dovesti do novog vojnog sukoba. Baš kao i u prethodna dva romana, Pjer Lemetr i u ovom pokazuje nenadmašni literarni talenat, gotovo neverovatnu snagu da priču ponovo vrati u prvi plan, nauštrb modernoj literaturi u kojoj je eksperiment pojeo pripovedanje. U tom pokušaju Pjer Lemetr stvara veličanstveni roman koji je zadobio izuzetnog interpretatora na našem jeziku u Olji Petronić koja je blistavo prevela knjigu.

Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ potvrđuje autorovu slavu. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.

„Čekajući da padnu za otadžbinu, ljudi su se dosađivali“, ovako Lemetr prikazuje vojnike pred izbijanje rata. Kada on zapravo i počne, dosadu smenjuje propast. Municiono opisujući javašluk na sve strane, i to od vrha, Pjer Lemetr prikazuje državu koja je veštački opstajala na lažnoj predstavi o sopstvenoj veličini. Užasna korupcija, još gori društveni odnosi, socijalna nebriga, sveprisutna laž (kako govori jedan Lemetrov junak: „U vreme rata, tačna informacija je manje važna od utešne informacije. Ona prva nije naša tema. Mi imamo uzvišeniju, ambiciozniju misiju. Mi smo zaduženi za moral Francuza.“) suštinski nevoljnost građana da ulože i minimum napora za spas uređenja u kom žive – sve to rezultira propašću. Trula tvorevina, da se vratimo na početak teksta i Miljkovićeve stihove, pala je jer je padu i bila sklona. Ta slika večito istog pada u ovom izuzetnom romanu je zadobila sjajno romaneskno predstavljanje. Vešto kombinujući avanturističku priču (nalik onim Diminim ili Igovoovim) i sjajni prikaz istorijske stvarnosti, Pjer Lemetr stvara istinsko remek-delo, sasvim sigurno budući klasik francuske literature.

Naslov: Ogledalo naših muka
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2021
Strana: 397

Pročitajte i prikaze Lemetrovih romana „Doviđenja, tamo gore“ i „Boje požara“

Mladen Milosavljević – Večna kuća

Објављено 12. новембра 2022. од стране admin

Jednu od brojnih čudnovatosti ovih prostora najbolje ćemo videti na primeru Beograda. Iako se zna da je Beograd jedan od najstarijih evropskih gradova – pogotovo ako se u obzir uzme praistorijska Vinča – tragove silne istorije, preko dva milenijuma postojanja, gotovo da nećemo moći da vidimo na njegovim ulicama. Po zvaničnim podacima, najstarija beogradska kuća nalazi se u ulici Cara Dušana koja je sagrađena početkom osamnaestog veka. Od nje su starije samo Bajrakli džamija i zemunska kafana „Beli medved“. Suštinski, sem Kalemegdana, u Beogradu ne postoje javni objekti stariji od tri veka, a sam Beograd je star više od dvadeset vekova. Kako je to moguće? Koliko je to pre svega posledica silnih ratova, to još više proizilazi iz užasno ignorantskog, dobrim delom i potpuno suludog odnosa gotovo svih generacija na ovim prostorima prema prošlosti. Najjednostavnije rečeno, ona se nemilice uništavala. Tako Turci ruše srednjovekovne građevine, Austrijanci ruše turske, Turci ruše austrijanske, Srbi ruše turske, međuratni graditelji ruše ono je preostalo, posleratni graditelji ruše predratne građevine, a početkom devedesetih otpočinje potpuno vandalizovanje grada koje svoj vrhunac doživljava u današnjici. Poslednji ostaci ostataka, ma koliko ovo možda oksimoronski zvučalo, nestaju pod naletom „sumnjivih“ biznismena koji u sprezi sa vlašću trajno menjaju lice grada, u isto vreme brišući i ono malo preživele istorije na beogradskim ulicama. Ipak, ako ostavimo na stranu suludost ovakvog postupanja, ono je u neku ruku i prikaz neminovnog protoka vremena. Svaka generacija nastavlja svojim putem, i to najčešće doslovno preoravajući grobove svojih predaka. Primer kuća na početku ovog teksta nije slučajno odabran. Naprotiv. Ukoliko pratimo istoriju naše civilizacije, kuće predstavljaju jedan od začetaka naše vrste, ali i dobrim delom civilizacijski vrhunac. Ne i manje bitno, kuće su jedan od najboljih načina za spoznavanje načina života u prošlosti. Tako je, da uzmemo samo jedan primer, preko ostataka kuća u neolitu, pre svega u Vinči, moguće spoznati kako je izgledao život u praistoriji. Kuće nam mogu govoriti i o političkom životu. Uporedite samo bogataške vile između dva svetska rata sa čatrljama u kojima je živeo najveći deo stanovništva u našoj zemlji i gotovo sve će vam biti jasno o tom istorijskom periodu. Kuće nam mogu pokazati i razvoj vremena, međuljudske odnose, baš kao i tektonske društvene poremećaje. Da se uverite u to, pročitajte Pekićevo remek-delo „Hodočašće Arsenija Njegovana“ ili izuzetan roman Dženi Erpenbek „Pohođenje“. Sličnu stvar pokazuje i Mladen Milosavljević u romanu „Večna kuća“.

U selu nadomak Smederevske Palanke umro je Miodrag, domaćin kuće. U nju se useljavaju njegov sin, zajedno sa suprugom i detetom. Nerešeni porodični računi sjedinjuju se sa nizom čudnovatih događaja koji svoj izraz zadobijaju u bolesti Miodragovog unuka. Tragajući za uzrokom iznenadne bolesti deteta, ova porodica biva suočena ne samo sa tragovima nimalo prijatne prošlosti, već i sa događajima koji potpuno izmiču zdravom razumu.

Svesno se nadovezujući na svoj prethodni roman „Jezava“ – tu je najpre isto mesto u kom se radnja odigrava, ali i identičan društveni „bekgranud“ – Mladen Milosavljević nas vešto uvodi u već dobro poznati svet. U tom svetu nas čeka izuzetno ispisana hronika nekoliko pređašnjih decenija na ovim prostorima, i to kroz priču o dvojici braće blizanaca. Različiti ideološki, dobrim delom i svetonazorski izbori uzrokovaće gotovo arhetipski sukob braće koji u ovom romanu zadobija sjajan prikaz. Kroz predstavu tog sukoba, ali i pripovedanje o njegovim posledicama, Mladen Milosavljević nas vešto vodi, i to preplićući istorijske događaje, narodna predanja i svojevrsnu porodičnu hroniku na koju se nadovezuje saspenska atmosfera koja će svoj vrhunac doživeti u furioznom epilogu romana.

Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Objavio je romane „Kal Juga“ (2018) i „Jezava“ (2020).

„Gledao nas je sa neke visine kao da smo blato u koje se plaši da slučajno ne stane“, ovako Mladen Milosavljević opisuje jednog svog junaka. Na svu sreću, pripovedač nije takav. Zauzimajući neutralni hroničarski pristup, on u ovom romanu opisuje tegobnost sudbina na ovim prostorima, i to najvećim delom izazvanih pogrešnim odlukama junaka. Ovo je posebno bitno u opisima doslovno bratoubilačkog sukoba u Drugom svetskom ratu. Sličan je i upliv, nazovimo ga, fantastičnog u ovom romanu. Nadnaravno u „Večnoj kući“ nije tu samo zarad žanrovskih konvencija, već je, usudićemo se da kažemo, logična posledica realnosti. Ono predstavlja svojevrsno traženje pravde na drugačiji način, i to u svetu koji dozvoljava sve sem pravde. Na nepunih 150 stranica ovog romana, Mladen Milosavljević tako predstavlja nimalo jednostavnu istoriju ovih prostora kroz sudbinu dvojice braće blizanaca i njihovih potomaka, sjedinjenu sa brojnim žanrovskim rukavcima, uspevši da stvori roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i delo koje nas bogato nagrađuje. U središte te priče je kuća, da se vratimo na početak, mesto u kom se ne samo odigrava radnja, već i mesto koje najbolje izražava sudbine brojnih junaka ove izuzetne knjige. Suštinski: kuća, a još više postupci onih koji su je gradili i živeli u njoj, predstavlja svojevrsni usud sa kojim junaci ovog romana moraju da se suoče: „Osetio sam da nas povezuje nešto veće i jače od same zemlje. Bila je to sudbina koja je strpljivo čekala na svoje ostvarenje, meni u to vreme daleka, nepoznata i nedodirljiva.“

Naslov: Večna kuća
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2022
Strana: 139

Pročitajte i prikaze romana „Kal Juga“ i „Jezava“ Mladena Milosavljevića

Noam Čomski i Marv Voterston – Posledice kapitalizma

Објављено 5. новембра 2022. од стране admin

„Ako zadignemo odurne dronjke istorije, pronaći ćemo ovo: hijerarhiju suprotstavljenu jednakosti i red suprotstavljen slobodi“, piše Erik Vijar u delu „Dnevni red“. Upravo ova misao, ali i izuzetno bitan segment knjige „Dnevni red“ mogu biti sjajno polazište za našu priču. Opisujući uspon nacizma, Vijar nam predstavlja trust najvećih nemačkih kapitalista u tridesetim godinama dvadesetog veka. Tu su predstavnici Volksvagena, Henkela, Audija, Mercedesa, Adidasa, osnivač kompanije Dr Oetker i brojni drugi. Svi oni su ne samo zdušno podržali nacizam, nego se i duboko okoristili o njega. Ove kompanije su svoje imperije proširile prisvajajući imovinu Jevreja koji su završili u logorima. Još dalje su otišli predstavnici automobilske industrije koji su koristili robovsku snagu zatočenika iz koncetracionih logora. Najekstremniji primer je Konrad Henkel koji kao hemičar učestvuje u proizvođenju otrova kojima će logoraši biti usmrćivani u gasnim komorama. Ako mislite da su ove kompanije trpele bilo kakve zakonske posledice nakon rata grdno ćete se prevariti. Svi ovi industrijalci su se izvukli nekažnjeno, čak i uspevši da zadrže bogatstvo koje su na najmonstruozniji način stekli tokom rata. Da sve bude još bestidnije, uspeli su da i pomoću posleratnih zakonskih rešenja maksimalno smanje odštete za preživele logoraše, dobrim delom i da ih uopšte ne plate. Ovo je samo jedan, ali prilično ilustrativan prikaz prirode kapitalističkog divljanja. Ni kod nas situacija nije bila ništa drugačija. Talas rehabilitacija osvedočenih zločinaca iz Drugog svetskog rata nekako je bacio u drugi plan rehabilitacije velikih predratnih magnata. Tako je, ovo je još samo jedan primer, rehabilitovan Vlada Ilić, čovek koji je u međuratnom periodu bio poznat po eksploataciji dece u svojim fabrikama. U njima su deca od osam godina radila smene koje su trajale i više od dvanaest sati, što je dovodilo do preranih smrti ili trajno narušenog zdravlja (tu grozotu opisuje Dimitrije Tucović u potresnom članku „Mali mučenici iz leskovačkih fabrika“). Inače, ovom monstrumu je grad Beograd pre koju godinu podigao spomenik kao zaslužnom građaninu. Da li se situacija u međuvremenu promenila? Nažalost, ne drastično. Ropski rad je i dalje stvarnost miliona, ako ne i milijardi ljudi, pogotovo u Kini i Indiji. Dovoljno je prisetiti se mreža koje stoje oko fabrika u Kini koje sprečavaju samoubistva silnih radnika koji skaču sa fabričkih zgrada. O bednim zaradama milijardi radnika koje ne zadovoljavaju ni najosnovnije ljudske potrebe tek je izlišno govoriti. Ni kod nas situacija nije ništa svetlija. Bestidno izrabljivanje radnika, sprega kapitala i države, bedna primanja, užasna nehumanost (setimo se samo grozote zvane izvršitelji) sve je to stvarnost današnjeg sveta. O njemu su izuzetnu knjigu napisali Noam Čomski i Marv Voterston.

Kroz sedam poglavlja knjige „Posledice kapitalizma“, ova dva autora nas upoznaju sa istorijom kapitalizma, ali i njegovim trenutnim stanjem. Baveći se pitanjem da li kapitalizam zaista proizilazi iz zdravog razuma, još više kako se zdrav razum vešto zloupotrebljava, Čomski i Vaterston prelaze na odnos kapitalizma prema društvenim procesima. Na prvom mestu je to militarizam, ali i odnos kapitalizma prema zaštiti životne sredine. Knjigu zatvaraju predavanja o neoliberalizmu, ali i načinima otpora današnjoj stvarnosti.

„Posledice kapitalizma“ su prvobitna bila predavanja koje su Čomski i Voterston držali tokom tri godine na Univerzitetu u Arizoni. Uslovno rečeno, ona su podeljena na dva dela. Dok Marv Voterston u svojim poglavljima daje teorijsku podlogu teme koja će biti obrađena, Noam Čomski ih produbljuje brojnim praktičnim primerima, pre svega iz političke i ekonomske sfere. I u jednom i u drugom slučaju, to su izuzetno pitki zapisi, prijemčivi svim čitaocima, potkrepljeni i praktičnim primerima i uvidima u teorijsku literaturu. Što je možda i važnije, to su zapisi koji nas pozivaju da duboko preispitamo stvarnost u kojoj živimo: „Ako ne vežbamo da budemo otvorenog duha i skeptici, u čemu se, zapravo, sastoji kritičko mišljenje i učenost, nastavljamo da prihvatamo status kvo čak i kada nam to nanosi štetu. Takođe nam je umanjen kapacitet da zamislimo alternative samorazumljivom statusu kvo, tako da stižemo do toga da prihvatamo njegovu neminovnost.“

Noam Čomski, jedan od najistaknutijih intelektualaca današnjice, profesor je emeritus na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT). Ostavio je nemerljiv trag u lingvistici, a poznat je i kao autor brojnih knjiga koje se bave političkom stvarnošću, prevashodno američkim državnim sistemom.

Marv Voterston je profesor emeritus na Školi za geografiju, razvoj i životnu sredinu na Univerzitetu Arizona, gde je predavao duže od trideset godina. Istaknuti je građanski aktivista za ljudska prava. Napisao je niz knjiga.

„Alternativa o kojoj razmišljamo jeste ekonomija kojom upravljaju proizvođači, to jest sami radnici putem demokratizacije radnog mesta. Kažemo da veoma cenimo demokratiju, a ipak je ne uvodimo na mesta na kojima provodimo dobar deo života. Radno mesto vrlo je autoritarno okruženje i ono se, zapravo, ne dovodi u pitanje“, govori Marv Voterston u ovoj knjizi, pokrećući veliko pitanje o prirodi samog kapitalizma. Pripovedajući o njegovoj prošlosti i sadašnjosti, Čomski i Voterston govore o sistemu koji se otrgao od svake kontrole, delom tako što je potkupio ili pokorio državne strukture, delom praveći od sebe potpuno nezavisni entitet koji ne odgovara nikome (o tome je sjajno pisao Kvin Slobodijan u studiji „Globalisti“). Kao rezultat svega toga dobijamo potpuno divljanje kapitalista (neke primere smo opisali na početku teksta) koji u bedi ili krajnje nezavisnom položaju drže gotovo celu ljudsku populaciju. Ima li načina da se to nekako promeni? Upravo tome je posvećena ova knjiga. Ispitujući brojne probleme koje je doneo kapitalizam, Čomski i Voterston pokušavaju da daju odgovore kako da mu se suprotstavi. Na prvom mestu je to spoznavanje pravog stanja stvari da bi se uopšte moglo nešto uraditi. Tada se otvara mesto za otpor, i to najviše radnički, kako vide autori ove sjajne knjige: „Ima mnogo prostora za volju i izbor, za aktivno angažovanje. Gledajući istoriju, jednu stvar možemo očekivati sa znatnom sigurnošću: ma kakav izlaz našli iz ovog nereda, on će morati biti suštinski zasnovan na oživljenom, vitalnom radničkom pokretu.“

Naslov: Posledice kapitalizma
Autor: Noam Čomski (1928-) i Marv Voterston
Preveo: Predrag Milidrag
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 402