Mrena – Milica Mićić Dimovska

Uostalom, postoje i gore stvari od smrti (…) samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom“, piše Olga Tokarčuk u sjajnoj zbirci „Bizarne priče”. Baš to predvidljivo ponavljanje, ono na koje gotovo nemamo nikakvog uticaja, a koje nas steže i odnosi sa sobom naša je tema. Da budemo u potpunosti precizni, reč je o novovekovnoj politici na ovim prostorima. Iako je na ovom mestu već pisano o njoj, koliko o skoro opštoj opčinjenosti vođama, ništa manje i o našem odnosu prema njima, neke stvari nije naodmet ponoviti, pogotovo one koje se neprestano ponavljaju. Nesreća političkog života u kojoj živimo nije tu od juče. Naprotiv. Za njenog novovekovnog začetnika sasvim sigurno možemo uzeti Nikolu Pašića. Suštinski, ako bismo dublje analizirali njegov lik, Pašić je prototip balkanskog političara. Pre svega, Pašić je bio političar bez skrupula i bilo kakvih ideja. Samo takav čovek je mogao da napravi ideološki salto mortale od socijalističkog anarhiste do najtvrđeg konzervativca, a da mu to bude nešto sasvim normalno. Pašić je i čovek bez zanimanja, političar koji se nikada nije bavio ničim sem politikom. Isto tako i tipična politička secikesa koja je preko politike uspela da se enormno obogati. Rodolf Arčibald Rajs o Pašićevom bogaćenju piše: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji…” Nebrojane korupcionaške afere, što njegove, što njegovog sina, što njegovih bliskih saradnika i partijskih saradnika i dan-danas predstavljaju vrhunce bezočnosti. Pašić je bio i kukavica, to najbolje pokazuje njegov beg iz zemlje posle Timočke bune, koju je on najvećim delom uzrokovao, ostavivši na cedilu partijske drugove osuđene na smrt. Pašić je bio i spletkaroš koji je svom nekadašnjem najbližem partijskom saradniku i prijatelju Peri Todoroviću zagorčavao život silnim podmetačinama i lažima, uključujući tu i medijski fabrikovanu gej aferu. Pašić je bio i čovek koji je doneo zlu krv među tadašnjim stanovništvom. Gotovo da nije bilo izbornih kampanja koje se nisu završavale krvavo. Pašić je bio i čovek bez vizije, suštinski prilično priprost, krajnje pogrešnih odluka koje su tadašnju državu mnogo koštale. A opet, taj i takav Pašić proglašen je za jednog od najvećih državnika. I ne samo to, njegov način vladavine gotovo je uzor svim političarima. Vratite se samo nekoliko redova unazad i umesto Pašića upišite ime bilo kog novovekovnog političara. Nikakve tu razlike neće biti. Kao što nema ni razlike u slepilu naroda koji takve podržava, baš kao u Domanovićevoj pripoveci “Vođa”, posvećenoj baš Pašiću. O tom slepilu piše i Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena”.
Pripovedajući o poslednjim godinama Miloševićeve vladavine, Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena” sastavlja portrete mnoštva Novosađana. Od intelektualaca i umetnika, nekadašnjih komunista sada ogromnih vernika i zapenušanih nacionalista, preko pobunjenih studenata, uništene srednje klase, podržavaoca ali i oponenata tadašnje politike, pa sve do nekadašnjih partizanskih boraca, autorka predstavlja mnoštvo ljudskih sudbina, čiji se životi međusobno prepliću i menjaju tokom ovih nesrećnih godina.
Milica Mićić Dimovska je napisala izuzetan roman. Njegova sveobuhvatnost, gotovo neverovatan broj likova, oni se broje na desetine, i to iz različitih društvenih sfera, ali i veština sa kojom je uspela da toliko različitih ljudskih sudbina opiše i od toga napravi roman koji u svakom smislu funkcioniše zaslužuje istinsko divljenje. U isto vreme, autorka je sastavila roman koji pleni sjajnim promišljanjima, pokušajima da se odgonetne koren silnih nesporazuma, ali i nesreća. Jedna od njih je i mržnja prema svemu što se razlikuje: „Tamo nije bila nacija na okupu, već grad koji ga je svojom trajnošću iritirao, taj poredak zgrada koji je postojao i mnogo ranije (…) ta svedočanstva prisustva onih koje je smatrao tuđincima, neprijateljima…”
Milica Mićić Dimovska predstavlja jedno od najvećih imena srpske proze druge polovine dvadesetog veka. Završila je studije književnosti posle kojih radi kao novinar i urednik u nekoliko novosadskih medija. Kruna njene profesionalne karijere je rad u Matici srpskoj u kojoj uređuje čuvenu ediciju „Prva knjiga“. Debituje 1972. godine sa zbirkom „Priče o ženi“. Objavila je još četiri zbirki pripovedaka, kao i nekoliko romana. Slavu joj donosi roman „Poslednji zanosi MMS“ za koji je dobila niz značajnih književnih nagrada. Preminula je 2013. godine.
„Jovan oseti da zavidi prijatelju na lakoći i jednostavnosti njegove bestidnosti. Ja bih se baktao svojom savešću do iznemoglosti, pomislio je“, ovako Milica Mićić Dimovska predstavlja unutrašnji svet jednog svog junaka. Upravo ta lakoća i jednostavnost bestidnosti jedna je od dominantnih tema ovog romana. Opisujući užase i silne nesreće devedesetih Milica Mićić Dimovska to čini oštro, gotovo bez milosti prema svojim junacima. Koliko je to opisivanje slepila koje je zahvatilo najveći deo društva, još više je to prikaz bestidnosti intelektualne i političke elite, pogotovo one koja se tokom devedesetih preobukla u nacionalne odore. Naravno, to autorki nije oprošteno. Posle gotovo staljinističke kampanje i užasnih napada, ona je proterana iz Matice srpske u kojoj je radila decenijama. Takođe, njeno delo je namerno prećutano i danas gotovo zaboravljeno, a to nikako ne bi smeo da bude slučaj. To nam najbolje pokazuje ovaj roman, jedno od najboljih dela srpske književnosti koje govori o ludilu devedesetih godinama. I, na nesreću, ludilu koje na ovim prostorima nikada neće nestati da se vratimo na početak. Sjajno to pokazuje Milica Mićić Dimovska u ovom romanu: „Jedva se probijao kroz masu, grubu i svađalačku, pa ipak nije bio ljut. On se divio masi i u isto vreme se stideo te mase, stideo se njene snalažljivosti, ne zato što ju je omalovažavao već zato što je bio ubeđen da je ta snalažljivost jadna, slepačka, zadovoljna ako nešto ućari, ako podmiti carinika, inspektora, zakine mušteriji; pa ipak, ipak, da nije tako, šta bismo? Ako je sve tako smišljeno, od nekoga na samom vrhu piramide, i već uigrano, kakve promene se mogu desiti? Nikakve. Masi je dato njeno, opoziciji njeno, intelektualcima njihovo, svakome pomalo tek da se zabašuri ono glavno, ono srljanje u propast…“

Naslov: Mrena
Autor: Milica Mićić Dimovska (1947-2013)
Izdavač: Solaris, Novi Sad, 2015
Strana: 394

Pročitajte i prikaz romana „Poslednji zanosi MMS“ Milice Mićić Dimovske

Bizarne priče – Olga Tokarčuk

Ima li književnost pravo na ideje? Naravno da ima, jedini je mogući odgovor. Suštinski, književnost ima pravo na sve, i ta sloboda je jedna od njenih najvećih draži. Ipak, ideje u književnosti, pogotovo društvena i politička angažovanost nisu na dobrom glasu. Koliko je to pre svega posledica nepojmljivih gadosti koje su umetnici ubacivali u svoja dela, to još više proizilazi iz našeg pogleda na te stavove. Ma koliko se trudili da glumimo širokogrudost, stavovi i ideje koji su dijametralno suprotni našim gotovo sigurno će pokvariti uživanje u čitanju dela koja mogu biti istinski vredna. Ovo posebno važi za naše doba u kom je ustoličena svojevrsna „balkanizacija“ (kako ju je nazvao Barak Obama) interneta, ali ne samo njega. Zatvoreni u svojim svetovima, najviše medijskim i ideološkim, svako drugačije mišljenje ne samo da a priori odbacujemo, već ga i posmatramo kao izdajničko, neprijateljsko ili ugrožavajuće. Ali da se vratimo na početak. Otklon prema angažovanosti u književnosti pre svega proizilazi iz same zloupotrebe takve angažovanosti. Primera je mnogo, ali daćemo samo par ilustrativnih. Otrovni Selinov antisemitizam, najočitiji u gadnoj paškvili „Bagatele za jedan pokolj“, prešao je ne samo granicu dobrog ukusa, već i postao oruđe za dehumanizaciju čitavog jednog naroda, i to naroda koji je u tom trenutku već bio u koncentracionim logorima. Ne razlikuje se ni primer Stanislava Krakova. Neverovatna predratna književna karijera i nesumnjiv dar sjedinjeni su sa služenjem Krakova nacistima tokom Drugog svetskog rata. Još gore, užasnim antisemitizmom koji je Krakov sipao sa talasa Radio Beograda dok su Jevreji ubijani na beogradskim ulicama u dušegupkama. Naravno, ovakva „delatnost“ pisaca nije ograničena samo na podršku fašizmu. Setimo se samo Maksima Gorkog koji posle obilaska Gulaga piše panegirike mudrom sovjetskom rukovodstvu, iako je lično video nepojmljivo stradanje i užasne smrti. Ili našeg Oskara Daviča koji piše pesmu posvećene OZNI (u kojoj su čuveni stihovi „Ozna / Sve dozna!“) znajući za razmere užasa Golog otoka. Naravno, angažovanost ima i drugu stranu. To nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Olge Tokarčuk.
Na samom početku zbirke „Bizarne priče“ u „Putniku“ se suočavamo sa pripovešću koja govori o dečjem strahu. „Zelena deca…“ nas vraćaju u daleku prošlost i pripovedaju o susretu francuskog lekara sa čudnovatom poljskom decom. „Zimnica“, „Šavovi“, „Poseta“, „Istinita priča“ i „Srce“ nas uvode u vrevu savremenog sveta, govoreći o užasnim usamljenostima, nesrećama, bolestima i susretu sa nepromenjivim. Priče „Transfugijum“, „Gora svih svetih“ i „Narodni mesecoslov“, koje zatvaraju zbirku, nas vode u budućnost. Kakva je budućnost nauke i genetskog inženjeringa, ali i kako će svet izgledati posle ekološke katastrofe, Olga Tokarčuk pokušava da odgonetne u ovim pričama.
„Sve to mi se činilo kao život dat na silu, protivno volji tih bića; kao osuđenost na život, kao da su život samo propast i kazna. (…) Svetost koju sam tamo tražila nisam našla. Nisam našla ništa što bi opravdalo sav taj bol. Svet koji sam videla bio je mehanički, biološki, kao mravinjak organizovan po ustaljenim pravilima – glupim i bespomoćnim“, govori jedna junakinja iz ove zbirke suočena su užasom sveta. To je i je jedna od dominantnih tema Olge Tokarčuk. Kroz preispitivanje prošlosti, ništa manje i sadašnjosti, ona nas suočava sa užasima našega sveta, koji su izvedeni kroz nenadmašno pripovedanje. Tu su i vizije budućnosti, veoma bliske stvaralaštvu Margaret Atvud. Ono što je posebno bitno, Olga Tokaručuk stvara sjajne psihološke portrete svojih junaka, i to na način koji retko kom piscu polazi od ruke. Takvo je, recimo, pisanje o dečjim strahovima: „Uostalom, postoje i gore stvari od smrti, od vampirskog sisanja krvi, od vukodlačkog kasapljenja. Deca to najbolje znaju: samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” snimljen je višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostrukа je dobitnica najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„(…) obodi sveta [nas] osuđuju na svoju zagonetku i ostajemo spram njih bespomoćni, za sva vremena“, ispisuje Olga Tokarčuk u ovoj knjizi. Upravo to ispitivanje oboda sveta, koliko zagonetnih događaja, ništa manje i naših duboko skrivenih htenja u središtu je pažnje autorke. Gotovo je svejedno da li je to pisanje o prošlosti i sadašnjosti ili pripovedanje o izmaštanoj budućnosti, autorka pokazuje istu „nameru“. Ona je preispitivanje ustaljenih normi, našeg odnosa ne samo prema bližnjima, već i prema svetu u kom živimo. Duboko je to humanistička vizija sveta, okrenuta brizi za prirodu, možda je najbolje reći pokušaju traženja novog odnosa prema prirodnim resursima nasuprot današnjem obrascu ponašanja koji našu civilizaciju odvodi u propast. Te stavove, koliko ideološke ništa manje i društveno-političke, Olga Tokarčuk ne krije u ovoj zbirci. Naprotiv. Ona ih predočava kroz izvrsno pripovedanje, stvarajući sjajno delo u kom su sjedinjeni istinski književni talent i plemenite ideje. Ne i manje bitno, ovo delo nas suočava sa skrivenim svetovima drugih ljudi, njihovim htenjima i najdubljim osećanjima, ono što jedino dobra književnost može da nam pruži: „Ne možeš videti nešto što te ne sadrži u sebi. Sami smo sebe zarobili. Paradoks. Zanimljiva saznajna perspektiva, ali i fatalna greška evolucije: čovek uvek vidi samo sebe.“

Naslov: Bizarne priče
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 176

Pročitajte i prikaze romana „Knjige Jakovljeve” i
Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ Olge Tokarčuk

Priče lopova poštenjačine – Sanja Savić Milosavljević

„Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Кako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi“, ispisuje Erazmo Roterdamski u čuvenom delu „Pohvala ludosti“ nabrajajući vrednosti koje nam donosi ludost. U vremenu vladavine neoliberalnog kapitalizma i gotovo jednoglasnog ustoličenja pragmatizma kao osnovnog životnog svetonozara, nikako ga ne treba mešati sa razumom, ove Erazmove reči deluju, eto malo oksimorona, kao potpuna ludost. Da budemo još precizniji, ludost je u današnjem vremenu najčešće okarakterisana kao teški defekt. I tu odmah moramo da napravimo ogradu, ovde se ne govori o mentalnim bolestima, već o svojevrsnom pristupu životu, i ne samo njemu. Iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, što već samo po sebi podrazumeva kritičko preispitivanje i skoro uvek odbacivanje vladajućeg poretka, predstavlja poslovični kamen spoticanja. Ipak, da to iskliznuće ne postoji, naš život bi bio ne samo krajne dosadan, otprilike kao distopijska vizija sveta u Orvelovim i Hakslijevim delima, već bi napredak bio gotovo sigurno sprečen. Tako je, recimo, Erazmo Roterdamski izvršio presudni uticaj u svom vremenu, dobrim delom omogućivši razvoj renesanse i kasnije reformacije. Slična stvar je i sa literaturom. „Ludost“, namerno je stavljamo pod znacima navoda, predstavlja jednu od najvećih draži književnosti. Ona umetnicima omogućava da predstave sivilo stvarnosti, a stvarnost je gotovo uvek takva, kroz potpuno novu prizmu. Ona im, isto tako, daje priliku da užase našega sveta izvrgnu ruglu i da ih predstave u njihovoj pogubnosti (setimo se samo Jaroslava Hašeka). Ne i manje bitno, „ludost“ daje priliku umetnicima da stvore dela u kojima se istinski uživa. Znajući sve to Sanja Savić Milosavljević stvara sjajnu zbirku „Priče lopova poštenjačine“.
U „Pričama lopova poštenjačine“ sabrano je preko četrdeset pripovesti Sanje Savić Milosavljević. Pripovedajući o istorijskim događajima i narodnim legendama, stvarajući oniričke vizije stvarnosti, ništa manje i harmsovske literarne igrarije, autorka u ovoj knjizi pokazuje nenadmašni literarni talenat. Sve to prate sjajne ilustracije same autorke koje nadograđuju priče i još više doprinose uživanju u knjizi.
Od već pomenutih harmsovskih igrarija, preko kafkijanskih prikaza državne administracije, obrade narodnih predanja i legendi, montipajtonskog izokretanja stvarnosti pa sve do svojevrsnih literarnih „redimejdova“, sve se to može pronaći u ovoj knjizi. I začudo, sve to izuzetno funkcioniše zajedno zahvaljujući literarnom talentu autorke. Sanja Savić Milosavljević je uspela da napravi brojne literarne eksperimente, a da u to u isto vreme ne pokvari uživanje u čitanju što retko kom piscu polazi od ruke. I da u isto vreme ispiše sjajna zapažanja koja još više doprinose kvalitetu knjige: „Kada kralj osjeti da mu se pokoravaju, počinje da naređuje. Kad počne da naređuje, prestaje da saznaje. Postaje sve slabiji i sve manji i što više odbija da to prizna, ta slabost mu ne dozvoljava da kaže ono što želi da uradi.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“ i „Brda“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Кako riječi mogu da imaju težinu ako postoji svijest da sve može da nestane istog trenutka?“, govori jedan od junaka ove zbirke. Upravo to suočenje sa nepostojanošću ljudskog života je jedna od dominantnih tema Sanje Savić Milosavljević. Koliko tome doprinose situacije u koje likovi u pričama „upadaju“, to je ništa manje i posledica autorkine odluke da stvarnost predstavi kroz potpuno izokrenutu percepciju, neretko čudnovatu, u pojedinim slučajevima i potpuno apsurdnu. Tako se životu, sa svim njegovim nedaćama i užasima, pristupa na jedan krajnje specifičan način. Nećemo pogrešiti ako kažemo na erazmovski način, kroz svojevrsnu pohvalu ludosti, koja slavi život, ali i sve naše čudnovatosti, i to preko nenadmašnog pripovedanje. Taj čudnovati spoj Sanja Savić Milosavljević izuzetno predstavlja u ovoj knjizi. Baš kao što čini i jedan njen lik: „Pjesnik je bio usamljen. Mislili su da je to zbog toga što često piše, jer ljudske ruke su dovoljno široke da spoje raj i pakao“.

Naslov: Priče lopova poštenjačine
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2021
Strana: 192

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“ i zbirke priče „Brda“ Sanje Savić Milosavljević

U zimu – Karl Uve Knausgor

Baš kao i obično, početak leta na ovim prostorima označava i početak međunacionalnih prepucavanja, ponajviše oko prirode ratova tokom devedesetih. Pod tim se pre svega misli na kvalifikacije velikih zločina, ali i pitanje odgovornosti za njih. Gotovo da ne prođe dan, a da on ne započne opsežnim raspravama ovog tipa, da se ne priča tek o dnevnopolitičkim sporenjima, koja su izgleda postala biblijski „hleb nasušni“ dobrog dela žitelja Balkana. I sve bi to bilo u redu da ove rasprave vode nečemu, pre svega pokušaju da se vampiri prošlosti konačno upokoje, da parafraziramo naziv čuvenog Pekićevog romana, samo što to na nesreću nije slučaj. Još gore, prilikom ovakvih raspravi, gubi se svest ne samo o njihovoj izlišnosti, već i o granici dobrog ukusa. Užasne uvrede, večito ad hominem u svakoj raspravi, brojanje krvnih zrnaca, optužbe za izdajstvo i plaćeništvo, sve je to samo manji deo ovakvih rasprava, koliko na internetu, još više u javnoj sferi. Rasprave političara, novinski stupci i televizijski program su se pretvorili, nećemo pogrešiti ako kažemo, u pravu mentalnu i moralnu kloaku, iz koje, na nesreću, spasa nema. Suština svega se, što je i poenta čitave priče, iscrpljuje u uniženju samoga života. On postaje večito ponavljanje izanđalih i bezbroj puta ispričanih priča, i to na najbestidnije načine, dok stvarni život tone u sve veći kal. Nema tu mesta za napredak, nema prostora čak ni za istinsko preispitivanje prošlosti o kojoj se toliko govori, stvarnost postaje večito vraćanje istog, da sada citiramo Ničea. Baš kao i uvek, društvena i politička stvarnost neminovno utiču na literaturu. Iako ovo pre svega spada u domen ličnog utiska, teme ratova devedesetih, ideoloških borbi i političkih rasprava, od Drugog svetskog pa sve do današnjice, predstavljaju dominantu temu literature na ovim prostorima. Naravno, to je sasvim razumljivo, život na prostorima na kojima se u samo nekoliko pređašnjih decenija dogodilo toliko potresa predstavlja ne samo izuzetnu temu za literaturu, već i svojevrsno moralno pitanje. Pisati o splinu životu na mestu gde je skoro juče zaklan komšija nije baš sjajan moralan izbor. Baš zbog toga nam se neretko literarne teme, i ne samo one, savremenih svetskih pisaca čine toliko daleke i neretko kao potpune efemerne. Kolika je to greška najbolje nam pokazuje Karl Uve Knausgor.
Nastavljajući tačno tamo gde je stao u delu „U jesen“, Karl Uve Knausgor u knjizi „U zimu“ predstavlja svojoj još uvek nerođenoj kćerki, to će do kraja knjige promeniti, svet koji će je okruživati, i to kroz govor o stvarima, pojavama, osećanjima i ljudima koje će tek upoznati.
Žanrovski odrediti ovo delo, kakav je i slučaj sa knjigama koje čine tetralogiju o godišnjim dobima („U jesen“, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“, sve ih je objavila „Booka“ u sjajnom prevodu Radoša Kosanovića) predstavlja težak zadatak. Ipak, ako ga se poduhvatimo, možemo reći da je ono kombinacija memoarskih zapisa sa romanesknim potencijalom i čudnovatih eseja. U njima Knausgor obrađuje stvari koje nas okružuju (tu su vozovi, četkice za zube, štapići za uši, šahtovi, prozori…), ali i naše postupke i osećanja (seksualni nagon, razgovore, navike…), baš kao i bliske ljude. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, svako poglavlje u ovoj knjizi je napisano izuzetnim stilom i uz sjajna promišljanja, kakva su, recimo, o savremenim tehnologijama: „Naučio sam da očekivanje odgovora seže toliko duboko da je verovatno u samoj osnovi čoveka, da je to glavna osobina našeg bića. I shvatio sam da je novi virtuelni svet s kojim naša deca odrastaju toliko zarazan upravo zbog toga što zadovoljava potrebu za odgovorom i reakcijom, i zato što to čini neposredno. Na taj način virtuelno zadire u srž društvenog života, i svima nam pruža blagodeti društva a da ne moramo platiti cenu društva (…)“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“ i tetralogiju o godišnjim dobima. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„(…) deca će nagonski reagovati na užase rata i patnje siromaštva, zahtevaće pravdu i jednakost, u naivnosti rane mladosti, koja je poslednja faza dečje duše, kada se ona prvi put otvara spoljašnjem svetu, u borbi koju nikada ne može dobiti, pošto je po prirodi bespomoćna, te u njima može preživeti samo kao nešto drugo, snažnije i žilavije kod onih koji se snađu, tanko i staklasto kod onih koje život odluči da zdrobi“, ispisuje Knausgor u ovome delu, predočavajući nam izuzetno sukob između mladalačkog entuzijazma, kakav će skoro sigurno imati njegova kćerka, i kasnijeg života. Upravo taj život, sa svim njegovim banalnostima ali i najvećim ushićenjima, predstavlja Knausgovor u ovom delu. Munuciozno fokusiran na detalj, na traženje velikih stvari u svakodnevnim predmetima i ljudskim postupcima, Knausgor sastavlja sjajnu priču o našim životima, svakodnevnici koju olako shvatamo kao datost i neinspirativnu stvar. I da se vratimo na početak. Čitanje Knausgora u našem vremenu, pogotovo na ovim prostorima koji su opterećeni jalovim raspravama i krajnje zatrovani efemernim politikanstvom, predstavlja pravi dar. Pred nama je istinski život i priča o onome šta život zaista čini životom: „(…) naše duše ipak liče na dinosauruse, velike su kao kuće, kreću se teško i sporo, ali ako se uplaše i naljute, mogu biti opasne po život, ne libe se da povrede ili ubiju. Ovom slikom hoću da kažem da spolja sve može delovati nesporno, dok se unutra dešavaju sasvim drugačije stvari, sasvim drugačijeg formata. Dok je spolja reč samo reč, koja padne na zemlju i nestane, unutra može prerasti u nešto ogromno, što će ostati dugi niz godina.“

Naslov: U zimu
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 252

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“,
kao i knjige „U jesen“ Karla Uvea Knausgora

Iz štampe je izašla nova knjiga Mladena Milosavljevića

Pripovedajući kroz stihove o detinjstvu, koliko o njegovim teškoćama, ništa manje i o njegovim lepotama, Mladen Milosavljević realnost našega sveta sukobljava sa onostranim, i to preko priče koju deda govori svom unuku. Večito pitanje dečje sukobljenosti sa nepravdama ovoga sveta Mladen Milosavljević u „Olalijama“ predstavlja kroz upravo taj prelom. Rezultat je izuzetna knjiga stihova, napisana razigranim jezikom prilagođenim deci. Sve to prate izuzetne ilustracije Miodraga Bunijevca koje vas još više uvlače u magični svet „Olalija“. Istinska preporuka

Knjigu možete naručiti na sajtu izdavača  https://bedem.rs/knjige/olalije/

Po svom liku – Žerom Ferari

Iako ovogodišnja odluka Pulicerovog žirija verovatno neće izazvati toliko kontroverzi, kakve je, recimo, donela dodela Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ona svakako predstavlja svojevrsnu prekretnicu. U čemu je stvar? Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade je osamnaestogodišnja tinejdžerka Darnela Frejžer, i to za snimak ubistva Džordža Flojda od strane američke policije, koji je docnije izazvao burne proteste. Pre nego što se neko upita u čemu je ovde problem, stvar je u sledećem. Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade nije fotograf, nije čak ni novinski izveštač, jednostavno, ona je bila samo prava osoba na pravom mestu i u pravo vreme. I ne treba nikako smetnuti s uma, osoba koja je smogla hrabrosti, i pored pretnji policajaca koji su zlostavljali i ubili Džordža Flojda, da snimi i objavi ovaj mučni snimak na internetu. Odluka da se njen snimak nagradi otvorila je debatu da li je odluka Pulicerovog žirija ispravna. Pre svega je to pitanje da li ispravno nagrađivati snimke amatera i da li je to uniženje profesije, pogotovo u vremenu u kom svako ko ima foto-aparat za sebe misli da je foto-reporter? S druge strane, ova fotografija je skrenula pažnju na promenu svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno dovoljan je ovaj Riplijev podatak. U današnjici se za samo par minuta napravi više fotografija nego u celom devetnaestom veku. Koliko je tome doprineo napredak tehnologije, pre svega njena dostupnost, ništa manje je to posledica svojevrsne renesanse fotografije koju je doneo internet, pre svega pojave društvenih mreža. Na njima se tokom svakog dana objavi doslovno milijarde fotografija, pomoću kojih brojni ljudi dele svoju intimu, uspomene sa proslava, letovanja, iz svakodnevnog života, ništa manje i pokušaje stvaranja umetničkih fotografija. Kako se misli, fotografi su svi, da parafraziramo čuvene Miljkovićeve stihove, što, da se vratimo na početak, izaziva neminovni odijum profesionalnih fotografa. Ono što je još bitnije, barem za ovu priču, predstavlja pitanje da li je tolika količina snimljenih fotografija dovela do njene eferemerizacije. Odgovor je da to nikako nije tačno. To nam je pokazala Darnela Frejžer, ali ne samo ona. Snimak samospaljivanja tunižanskog mladića Muhameda Buzizija doveo je do arapskog proleća. Fotografije zlostavljanja zatvorenika u Abu Graibu dovele su do opsežnih preispitivanja američke politike i uopšte pitanja torture u današnjici. Duboko potresna fotografija utopljenog trogodišnjeg dečaka Ajlana Kurdija nas je suočila sa nezamislivom patnjom izbeglica. Razume se, ovo je samo manji deo čuvenih fotografija koje su promenile svet u kom živimo. O njima pripoveda i Žerom Ferari u romanu „Po svom liku“.
Glavna junakinja ovog romana je mrtva, to saznajemo na prvim stranicama knjige. Oko njenog odra u korzikanskom naselju u kom je rođena i odrasla okupljaju se ljudi da je isprate. Žerom Ferari u ovom romanu predstavlja sahranu, ali i život mrtve junakinje Antonije, i to od odrastanja u gotovo uobičajenoj korzikanskoj porodici, školovanja, zaljubljivanja i ljubavnih avantura, docnijeg zapošljavanja Antonije kao foto-reportera u lokalnim novinama, ali i njen odlazak na jugoslovensko ratište tokom devedesetih koje će joj promeniti život.
Baš kao i u svojim prethodnim romanima, Žerom Ferari nam dalje sjajni uvid u intimni svet svojih junaka, ispisan izuzetnim stilom, naizgled krajnje jednostavnim, ali ako se malo dublje pogleda, zapravo izbrušenim do savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Melita Logo-Milutinović kroz izvrstan prevod roman. Odstranjujući gotovo sve suvišno i minuciozno se udubljujući u život svoje junakinje, ali i istražujući istoriju fotografije koja je direktno povezana sa junakinjinom sudbinom, Žerom Ferari stvara istinsko vredno delo, roman koji nas na izuzetan način način sukobljava sa gotovo neminovnim porazom: „(…) grli nećaka svom snagom, oslepljuje ga svojim grudima da bi ga na trenutak držao van domašaja večne smrti i gorkog dana, u smešnom zaklonu svojih ruku, i ostaju zajedno nepomični, zaboravljajući na cveće, suton i vodu što miruje, a na grobove se polako spušta još jedna vrela noć (…)“
Žerom Ferari, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je na Korzici. Završava studije filozofije na Sorboni, posle kojih postaje predavač u nekoliko škola. Debituje 2001. godine sa knjigom novela „Varijacije smrti“. Proslavio ga je roman „Beseda o padu Rima“ za koji je dobio najveće francusko književno priznanje Gonkurovu nagradu. Na srpskom je pored „Besede o padu Rima“ i ovog dela objavljen i njegov roman „Princip“ u izdanju „Čarobne knjige“ o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga.
„Nijedan fotos, nijedan članak, nije dosada izazvao nikakav šok, sem možda beskorisnog i prolaznog šoka od užasa ili sažaljenja. Ljudi ne žele takvo nešto da vide, a ako vide, više vole da zaborave. Nisu oni zli, samoživi niti ravnodušni. Ili barem ne u potpunosti. Ali nisu u stanju da gledaju takve stvari znajući da ih ne mogu baš nimalo promeniti. Nemamo pravo da očekujemo to od njih. Jedino što je u njihovoj moći jeste da skrenu pogled. Zgroze se. A potom skrenu pogled“, reči su jednog junaka ovog romana. I zaista, kada se pogleda istorija naše civilizacije, pogotovo skorašnja, čuvene fotografije o kojima smo govorili, i jesu i nisu promenile svet. Uzmimo samo kao primer fotografiju utopljenog dečaka koju smo pomenuli. Istinski šok u susretu sa ovom fotografijom na nesreću nije promenio veći deo evropskog javnog mnjenja. I dalje se skoro isključivo govori o izbeglicama kao ubicama, silovateljima, lopovima, teroristima, slobodno nastavite ovaj beskonačni spisak, dok se njihova nepojmljiva patnja, kakva je sigurno slika utopljenog dečaka, namerno stavlja u zapećak. Suočena sa tom ravnodušnošću sveta, ništa manje i sa nepromenjivim užasom koji je odlučila da ovekoveči tokom građanskog rata u Jugoslaviji, glavna junakinja ovog izuzetnog romana doživljava poraz. San da postane veliki foto-reporter, koji je gajila čitavog svog života, prekinut je posle tog shvatanja. Fotografija može da ovekoveči užas, može i da nas toliko kosne toliko da promeni naš život, ali ona nikada ne može da izmeni svet. On ostaje nepromenjivo mesto užasne patnje, što Žerom Ferari nenadmašno predstavlja u ovom romanu. Fotografija ima samo moć da to ovekoveči i da nas večito podseća na zla i nesreće koja smo sposobni da učinimo: „Njoj ne pripada polje večnih lepota. Ona seče tok vremena kao neumoljiva Mojra, i jedina ima moć da to čini.“

Naslov: Po svom liku
Autor: Žerom Ferari (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 204

Pročitajte i prikaz romana „Beseda o padu Rima“ Žeroma Ferarija

Plamen – Leonard Koen

Čini se da je nedavna smrt Đorđa Balaševića kao retko koji događaj uspela da ujedini ljude sa područja bivše Jugoslavije. Koliko je to, pre svega, bila posledica Balaševićevog društvenog angažmana ili je bolje reći pokušaja da se ljudi sa područja bivše Jugoslavije nakon užasnog građanskog rata ujedine oko sličnosti nasuprot razlikama, dobrim delom je to proizilazilo i iz njegovog istinskog talenta. Razume se, njegovo stvaralaštvo, kada bi se gledalo sa čisto književne strane, ima mnogo mana, pre svega je to sladunjavost i patetika u brojnim pesmama, besomučno rabljenje izanđalih fraza i stereotipnih konstrukcija, ali, ipak, u budućnosti Balašević će sasvim sigurno ostati upamćen kao najznačajniji jugoslоvenski kantautor svih vremena i znameniti pesnik. Još bitnije, barem za ovu priču, umetnik čije je stvaralaštvo uspelo da prevaziđe okvire svih žanrovskih određenja. Da bi se to razumelo treba da se vratimo u ne tako daleku prošlost i prisetimo se buke i besa koji su pratili dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost Bobu Dilanu. Argumentacija protivnika odluke Nobelovog komiteta uglavnom se svodila na tvrdnju da Dilan nije književnik, već muzičar. Naravno, niko razuman nije sporio da su njegove pesme izuzetne, dobar deo i istinska remek-dela, ali nepremostivi kamen spoticanja, barem za oponente ove odluke, predstavljala je forma. Najveći deo Dilanovih stihova su muzičke numere, prvobitno otpevane i tek kasnije „prebačene“ na papir. Naravno, sve ovo je prilično apsurdno zamešateljstvo, prvenstveno zato je dobar deo književnosti, pogotovo onaj kanonski, uzmimo samo za primer Homera i naše narodne pesme, prvo „otpevan“, pa tek onda zapisan, i, što je još bitnije, i u jednoj i u drugoj formi Dilanovo stvaralaštvo predstavlja istinski vrednu stvar. U čemu je onda problem? Pre svega u shvatanju književnosti. Izlazak pisca, mada je u ovom slučaju pre svega reč o pesnicima, iz čisto književne sfere i njihov izlet u druge umetničke oblike za dobar deo ljudi, pre svega književnih teoretičara, predstavlja neoprostivi greh. Još gora situacija je kada se neko ko se proslavio u nekom drugom obliku umetnosti „usudi“ da uđe u svet književnosti. Ne treba zaboraviti, što predstavlja najveći kamen spoticanja, i nemogućnost da se neka poznata ličnost primi u književni svet, pogotovo među pesnike, pošto su pesnici, jelte, uboga, neshvaćena i nepopularna bića. Tako se Dilanu, uostalom i Balaševiću, pristupa isključivo kao prema muzičarima. Slična stvar je i sa velikim Leonardom Koenom. Kolika je to greška govori najbolje nam pokazuje njegovo književno stvaralaštvo.
Zbirka pesama „Plamen“, originalno objavljena 2018, predstavlja književno stvaraštvo Leonarda Koena koje je ostalo neobjavljeno za njegovog života. Tako se u prvom delu knjige daje izbor pesama koje je Koen pisao u prethodnih nekoliko decenija, a koje nisu pronašle mesto u njegovim ranijim zbirkama. Drugi deo zauzimaju pesme koje su svoju „premijeru“ doživele kao muzičke numere na poslednjih nekoliko Koenovih albuma. Treći i završni deo predstavlja izbor stihova iz njegovih beležnica. Gotovo svaku pesmu iz ove zbirke prate originalni Koenovi crteži.
Prvo o prevodu. Iako je Vladimir Kopicl, izvrsni pesnik i prevodilac, pronašao sjajan način da prenese Koenove misli, ništa manje i ritam njegovih pesama na srpski jezik, što uvek predstavlja težak zadatak, pogotovo kad je reč o poeziji, nemoguće je ne pomenuti brojne nepreciznosti u prevodu, nekada i nepreciznosti koje drastično menjaju smisao Koenovih stihova. Naravno, autorska sloboda u prevodu je neupitna, ali ona može prilično da zasmeta, pogotovo ako je reč o dobro poznatim pesmama, kakve su svakako Koenove. Ipak, i pored ovih manjkavosti, barem za autora ovih redaka, Vladimir Kopicl je uspeo da dostojno prenese Koenovu poeziju na srpski jezik. Pohvale zaslužuje i izdavačka kuća „Geopoetika“ koja je u sjajnoj opremi nakon nekoliko decenija pauze našoj javnosti ponovo predstavila Koenov poetski opus.
Leonard Koen, jedan od najistaknutijih umetnika savremenog doba, rođen je u Montrealu. Debituje 1956. sa zbirkom „Hajde da uporedimo mitologije“ nakon koje sledi niz nagrađivanih zbirki pesama i dva romana „Omiljena igra“ i „Divni gubitnici“ (objavila je ih „Geopoetika“ u izvrsnim prevodima Vuka Šećerovića). Uporedo sa pesničkom karijerom, Koen postaje planetarno popularni muzičar. Njegovi albumi se prodaju u milionskim tiražima, a sam Koen postaje jedan od najcenjenijih umetnika na razmeđi dvadesetog i dvadesetog i prvog veka. Preminuo je 2016.
„Tako malo da se kaže / Tako nužno / da se to kaže“, piše Koen u pesmi „Moja karijera“. Rafinirana Koenova ironija koliko je okrenuta prema svetu, ništa manje je uperena i prema njemu samome. Preispitujući, mada je možda bolje reći: istražujući pojmove i shvatanja o ljubavi, ideologiji, veri, seksualnosti i umetnosti, uopšte: životu samom, Leonard Koen u pesmama sabranim u ovoj zbirci stvara izuzetne stihove prožete romantikom, istinskom žudnjom za lepotom, ali i shvatanjem da gotovo sve doživljava svoj poraz, što se naposletku pretvara u nenadmašnu ironiju. Baš takvi su stihove iz pesme: „Napola savršeni svet“: „Na tom temeljnom tlu / Gde ljubav je silovita, slobodna, / Na tren / I napola savršen svet otkriven uz nju“ ili stihovi iz beležnica: „(…) ima nekog smrada lepote / iznad lešine istine“. Naravno, to je samo jedan segment ove zbirke. Koen je nenadmašni poetski majstor, tvorac čudnovatih stihova prepunih obrta i istinskog humora: „sve će se / vratiti / u pogrešnom svetlu/ sasvim / pogrešno shvaćeno / i na mene će gledati / kao na čoveka / kakav sam sam najvećim delom / svog života / nastojao da ne budem“. Pred nama se u ovoj zbirci nalazi izuzetni stvaralac, nećemo pogrešiti ako kažemo jedan od najznačajnijih pesnika našeg doba. I da se polako vratimo na početak. Koen će za najveći broj ljudi ostati upamćen kao vrsni kantautor i muzičar, istinska umetnička veličina, verovatno i jedan od poslednjih velikih mudraca i gurua, razume se, u najpozitivnijem smislu ovih reči. Ipak, nekako će u zapećku ostati činjenica da je on pre svega bio pesnik i književni stvaralac koji je za sobom ostavio izuzetan literarni opus u kom su nenadmašno spojene lepota i čežnja, ali i svest o neumitnom porazu sjedinjena sa ironijom. Sam Koen to najbolje izražava u svojevrsnom uputstvu za poetsko stvaralaštvo: „(…) nikad ne treba jadikovati tek tako. Da ako bi neko da izrazi veliki neizbežni poraz koji nas sve čeka, onda to mora da se čini unutar strogih granica dostojanstva i lepote.“ Baš to nam je Koen podario u ovoj izuzetnoj zbirci.

Naslov: Divni gubitnici
Autor: Leonard Koen (1934-2016)
Preveo: Vladimir Kopicl
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2021
Strana: 310

Pročitajte i prikaz Koenovog romana „Divni gubitnici“

Treće proleće – Dragoslav Mihailović

Iako to možda svima neće delovati tako, jedna od najužasnijih, gotovo košmarnih slika će vas dočekati ako slučajno budete nabasali u beogradsku Njegoševu ulicu. U nekadašnjem stanu narodne heroine Nade Purić u ovoj ulici smeštena je izvršiteljska kancelarija. Za one zaboravne, Nada Purić je bila jedna od najistaknutijih predratnih aktivistkinja komunističke partije i žena koja je pretrpela najužasnija mučenja od strane Nemaca 1941. Nadu su šibali gumenim žilama po grudima, licu i stomaku, gvozdenim obručem su joj stezali čelo, uopšte: bestijalno je zlostavljali, toliko da je doslovno umrla pod nogama krvnika iz specijalne policije. Ipak, ona nije poklekla. Nekom ironijom sudbine, u stanu u kom je ona živela i u kom je gotovo natčovečanskim snagama mesecima održavala mesto za rasturanje antifašističkog materijala sada su, nećemo štedeti reči, izvršiteljske krvopije koje iz svojih domova isteruju samohrane majke, penzionere, ljude obolele od najtežih bolesti… Kako smo došli do ovoga? Naravno, stan Nade Purić je samo primer, ali sjajna ilustracija prelaska puta od borbe za bolji i pravedniji svet do bestijalnog sveta u kom nijedna vrednost sem sticanja bogatstva, i to na najbestidnije načine, ne postoji. Još preciznije, kako je moguće da u samo par decenija ideološka paradigma bude toliko promenjena? Jedan od odgovora, svakako ne i jedini, predstavlja odsustvo ideologije. Ona je u poslednjim godinama, ako ne i decenijama, gotovo nestala. Na političkoj sceni, i ne samo kod nas, ustoličen je svojevrsni „catch all“ sistem. Iliti još jednostavnije, nekadašnja ideološka podela na levicu i desnicu, liberale i konzervativce je nestala. Današnji političari i partije u svojim programima kombinuju potpuno nespojive stvari, koje su, uzgred, samo mrtva slova na papiru. Tako će se neprestano govoriti o socijalnoj pravdi i boljem životu za sve, a u isto vreme ustoličavati krvopijski kapitalistički sistem koji je čista negacija ovih ideja. S druge strane, ideologija je došla na loš glas zbog njenih predstavnika, i to pre svega mislimo na komunizam. Pravedno društvo svakako nisu doneli logori u Sovjetskom savezu, Goli otok ili progoni Crvenih Kmera. Naprotiv, sve to je, nekada i nepopravljivo, urušilo veru u mogućnost izgradnje boljeg sveta. Kao što su to učinili i brojni oportunisti koji su se skrivali pod ideološkim odorama, gotovo po pravilu ogađujući je svima. Priču o njima je sjajno doneo Dragoslav Mihailović u romanu „Treće proleće“.
U središtu romana „Treće proleće“ nalazi se lik ćuprijskog islednika OZNE Svete Petronijevića. Prateći prve godine po završetku Drugog svetskog rata, Dragoslav Mihailović predstavlja lik mladog idealiste koji se sukobljava sa gotovo nepopravljivom nepravdom. Da sve bude još gore, Sveta Petronijević dobija tuberkulozu i odlazi na lečenje. Iz bolnice nakon nekoliko godina izlazi umorni i sredovečni Sveta Petronijević, nekadašnji idealista, sada oportunista, pogotovo kada zaplovi u advokatske vode u Beogradu. Sve će to promeniti slučaj mladog pobunjenika, kog Sveta brani na sudu, ništa manje i pojava mladićeve sestre.
Iako su u ovom romanu prisutne gotovo sve dominantne teme u stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića – pre svega je to priča o OZNI, isledničkim iskustvima, Ćupriji, ali i suočenje sa učmalošću socijalističke stvarnosti – „Treće proleće“ predstavlja svojevrsni iskorak u njegovom književnom opusu. Pre svega je to pitanje naracije. Prvo lice je ustupilo mesto sveznajućem pripovedaču, baš kao što je i promenjen milje u kom se radnja odigrava. Ako izuzmemo roman „Kad su cvetale tikve“, ovo delo Dragoslava Mihailovića je „najbeogradskije“. U tim tematskim i narativnim promena Mihailović se odlučno snalazi stvarajući odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa. Možemo bez preterivanja reći da je književni opus Dragoslava Mihailovića krunisan ovim romanom.
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, rođen je u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootočke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
„Šta je ovo, u čudu se pitao gledajući oko sebe. Je li ovo ono što se zove život? Je li moguće da ovi ljudi nisu nikad imali nešto drugo i da je im je ovo što vidim najviše što su ikad dosegli?“, pita se glavni junak gledajući svet koji ga okružuje. Mladački entuzijazam i idealizam sukobljava se sa prljavštinom stvarnosti. Naravno, u tom idealizmu ima preterivanja, ali je on čist. Na nesreću, taj idealizam život slama, pretvarajući glavnog junaka u oportunistu. Taj put Dragoslav Mihailović oslikava nenadmašno. Gotovo je neverovatno da neko ko je užasno nastradao od OZNE, a to je svakako bio Dragoslav Mihailović, može da njene predstavnike predstavi na tako istinoljubivi način i, još bitnije, bez traga pizme i pokušaja izmirenja starih dugova. Izuzetan je to prikaz života socijalističke Jugoslavije, ali ne samo to. „Treće proleće“ je nenadmašna slika propasti idealizma, i to kroz prikaz idealista koji su sve svoje ideale pogazili, utirući tako put današnjici, vremenu u kom herojska mesta zauzimaju banditi, da se vratimo na početak. Sjajno je to ispripovedana priča o propasti sa kojom umire i ono najplemetnije što nosimo u sebi: „A kad jednog dana, moj Sveto, crknemo, hoće li iko pomisliti da smo umrli neshvaćeni? Da smo i mi (…) u sebi nosili nešto možda važno za sve ljude, nešto što je vredelo da se sazna i što, eto, neshvaćeno i nerastumačeno, odlazi za hranu crvima? I ni od koga nikad neće biti pročitano i otkriveno.“

Naslov: Treće proleće
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 284

Pročitajte i prikaze romana „Gori Morava“ ,
kao i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ i „Jalova jesen“ Dragoslava Mihailovića

Tortura – Donatela di Čezare

Prirodu smrtne kazne, ali ne samo nje, možda je najbolje reći ubeđenja da sila, čitaj: tortura, donosi društveni boljitak, najbolje ilustruje sledeći slučaj. Zbog ogromnog broja krađa u viktorijanskoj Engleskoj, ona se kažnjavala smrću, i to bez obzira na to koliko je krađa bila velika. Još monstruoznije, smrtna kazna se dodeljivala svim uzrastima, pa su tako na vešalima završavala i deca. Logično bi bilo da je ovako drakonsko kažnjavanje krađe dovela do njenog smanjenja, verovatno i potpunog nestanka, ali to nije bio slučaj. One su se nastavljale, kao da se ništa nije promenilo. I tu dolazimo do čuvene priče. Tokom jednog vešanja osuđenih zbog krađe, dobar deo publike koji je posmatrao ovaj „spektakl“ bio je odžeparen. Deluje bizarno, ali je istinito. Čak ni prizor ovešanih kažnjenika zbog krađe nije sprečio druge lopove da kradu. U čemu je stvar? Na prvom mestu, to je uverenje, o kom je u psihologiji naširoko raspravljano, da mi nećemo biti uhvaćeni, ako počinimo neko kažnjivo delo. Strah od kazne za veći deo prestupnika, kako se uobičajilo da misli, nije korektiv. Naprotiv. To pogotovo važi za seksualne delikte, posebno pedofiliju. Ovde je situacija još drastičnija, svaki čin seksualnog nasilja, pogotovo prema deci, plod je psihopatološke potrebe za zadovoljenjem najgorih nagona u kojima je svaka racionalnost i empatičnost isključena. Samim tim, strah od kazne je skoro nepostojeći. Ali da se vratimo na stvar. I pored gotovo univerzalnog odbacivanja torture, pre svega zakonskog, koje je izraženo u obavezujućoj konvenciji Ujedinjenih nacija koja zabranjuje bilo kakvo nehumano postupanje i mučenje, tortura tvrdoglavo opstaje i u današnjici. Najizrazitija je u autokratskim državama, ništa manje i u islamskim teokratijama. Primera radi, homoseksualnost se kažnjava smrću i dalje u osam država. O fizičkim kažnjavanjima, zlostavljanjima i mučenjima gotovo je uzaludno traćiti reči. Tortura je, nažalost, prisutna i u razvijenim državama. Najsramnije su svakako Sjedinjene Američke Države, koje su godinama na najgnusnije načine zlostavljale brojne ljude u zatvorima Abu Graib i Gvantanamo. Kako se čini, uostalom kako i organizacije za zaštitu ljudskih prava govore, situacija je iz godine u godinu sve gora. Da sve bude luđe, dobar deo ljudi ne vidi ništa loše u torturi, pogotovo ako se ona sprovodi nad teškim prestupnicima. Štaviše, pogotovo kod nas, gotovo je sveprisutan žal za čvrstom rukom i pendrekom, koji će, jelte, doneti rešenje svih problema. Kolika je to zabluda najbolje pokazuje Donatela di Čezare u sjajnoj studiji „Tortura“.
Istražujući pojam torture i njene primene u istoriji naše civilizacija, ponajviše u današnjici, Donatela di Čezare sastavlja knjigu koju ovu problematiku predstavlja iz više uglova. Na prvom mestu, to je faktografsko predstavljanje torture, ali i odnos koji literatura i umetnost imaju prema njoj. Na ovo se nadovezuje etičko i filozofsko problematizovanje same torture. Ponajviše je to pitanje da li postoji opravdanje za torturu i da li je ona, ipak, dozvoljena u specifičnim situacijama.
„Tek kad se oslobodi lažnih okova Istine, kad se sruši njen alibi ispitivanja, tortura se ispoljava kao ono što je oduvek bila i jeste: nasilje koje sprovode moćnici. Torturu stoga ne treba posmatrati kroz zakon istine, već kroz zakon moći“, piše Donatela di Čezare. Upravo ovo sukobljavanje sa istinskom prirodom torture, ništa drugo do njenom monstruoznošću, autorka izvodi odlično. Moralno preispitujući torturu, pogotovo argumente koji njeni podržavaoci iskazuju, Donatela di Čezare nas sukobljava sa velikim zabludama, pogotovo onom da zlo u bilo kom obliku može da donese dobro. Najbolje to obrazlaže Hana Arent, koju autorka citira: „Na političkom planu slabost ovog argumenta uvek je bila očigledna: oni koji biraju manje zlo prebrzo zaboravljaju da u svakom slučaju biraju zlo.“
Donatela di Čezare, istaknuta italijanska filozofkinja, rođena je u Rimu. Završava studije na Hajdelbergu, nakon kojih sledi blistava akademska karijera. Redovni je profesor na Univerzitetu Sapienca. Do sada je objavila brojne studije koje su prevedene na mnoštvo svetskih jezika. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz istaknutih priznanja. „Tortura“ je njeno prvo delo prevedeno na srpski jezik.
„Čudovišna a ipak stvarna, sprečava srećan kraj. Poglavlje o njenom ukidanju ne može da bude i poslednje. Smenjuju se odlaganja, izuzeci, odstupanja, koji zahtevaju razjašnjenja i objašnjenja“, ispisuje Donatela di Čezare u ovoj studiji. Upravo je to jedna od najvećih vrednosti knjige. Iako je tortura zakonski zabranjena, toliko da gotovo svi volimo da verujemo da ona više ne postoji, Donatela di Čezare tu zabludu razara kroz neverovatni prikaz bestijalnosti koje su politički sistemi u stanju da prirede drugim ljudima, i to ne u prošlosti, već u današnjici, dobrim delom i u razvijenim demokratskim društvima. Možemo slobodno reći da Donatela di Čezare na svetlost dana iznosi ono što mnogi žele da sakriju. Još bitnije, autorka kroz filozofsko i etičko preispitivanje same torture – uzgred, nenadmašno izvedeno – pobija svako opravdanje za nju. Tortura ne razrešava velike pretnje i opasnosti (dokaz za to su zarobljenici koji su pod mukama priznavali i najgore laži samo da bi mučenje prestalo), ali ni ne donosi boljitak i sigurnost jednom društvu. Naprotiv. Tortura samo ustoličava nasilje kao modus operandi jednog društva, postepeno nas navikavajući na zlo sve dok od nas ne napravi zveri. Sjajno to pokazuje Donatela di Čezare u ovoj izuzetnoj studiji: „Tortura i ostali veliki destruktivni poduhvati kao što su genocid i istrebljenje tesno su povezani. Tortura igra odlučujuću ulogu u ekonomiji zla. Na prevaru priprema na zlo, prećutno navikava na svirepost.“

Naslov: Tortura
Autor: Donatela di Čezare (1956-)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2020
Strana: 173

Mavrov izveštaj – Lejla Lalami

„Politički jezik – a to se odnosi na skoro sve političke partije, od konzervativaca do anarhista – osmišljen je tako da laži zvuče istinito a ubistva postaju vredna poštovanja, kako bi se i najobičnijem povetarcu dao privid postojanosti“, piše Džordž Orvel u čuvenom eseju „Politika i engleski jezik“. Iako ove Orvelove reči u današnjici verovatno zvuče kao otkrivanje poslovične tople vode – zamislite samo, političaru lažu – one su ipak, kako se čini, danas aktuelnije više nego ikada. Politika novoga doba – pre svega pojava populističkih političara, na čelu sa arhiklovnom Trampom i njegovim mnogobrojnim epigonima – granicu između istine i laži je učinila poroznom, u ponekim slučajevima i nepostojećom. Tako je, recimo, Tramp tokom svog predsedničkog mandata dnevno izgovarao ili tvitovao u proseku preko pet laži. Najluđe od svega, baš kao i u slučaju gotovo svih populista, te laži su bile providne, pogotovo u vremenu interneta, ali to nije predstavljalo problem za njegove pristalice. Naravno, ovde je Tramp naveden samo kao primer, gotovo nimalo se ne razlikuju ostali političari, pogotovo na ovim prostorima. I pre nego što se opet vratimo na priču o otkrivanju tople vode – zamislite samo, političari lažu – prelazimo na stvar. Život u svetu u kom je granica između laži i istine gotovo nestala predstavlja veliku opasnost. Nema boljeg svedoka tome od istorije. Gotovo svakom velikom zločinu koji se odigrao u istoriji naše civilizacije prethodile su laži neophodne da bi se ti zločini izvršili. Većina zločinaca, pogotovo direktnih izvršilaca, nisu bili psihopate. Suštinski, to su bili obični, najčešće porodični ljudi koji su po obavljenim zločinima, i to uglavnom nekažnjeno, nastavljali svoj život kao potpuno normalni ljudi. Tako su, recimo, komandanti nemačke vojske major Paul Kenig i kapetan Fric Filder tokom streljanja nedužnih ljudi u Kragujevcu 1941. bili predratni gimnazijski profesori. Još luđe, Kenig je bio i protestantski sveštenik. Kako je to moguće? Kako su, zaboga, dobri i porodični ljudi, profesori koji su u predratnom periodu radili sa decom mogli tako lako da streljaju drugu decu? Odgovor je, ma koliko to zvučalo monstruozno, da ta deca za njih nisu bili ljudi. Za njih su to bile niže vrste, zveri, razbojnici, neprijatelji. Suštinski, nešto što nema potrebe žaliti, i, još bitnije, nešto što treba ukloniti da bi svet bio bolje mesto. Priču o svetu u kom se veruje u takve užasavajuće laži donosi Lejla Lalami u romanu „Mavrov izveštaj“.
Početak je šesnaestog veka. Posle pokoravanja Inka, španska imperija šalje još jednu osvajačku misiju, samo sada na teritoriju Severne Amerike. Na čelu ekspedicije nalazi se plemić Dorantes koji pod svojom komandom drži mnoštvo ljudi, ali i ličnog roba Estebanika, glavnog junaka ovog romana. Prateći njegov život od rodnog Magreba, preko okolnosti pod kojima je zapao u ropstvo, naposletku i predstavljajući njegovo učešće u misiji po neistraženim predelima Amerike, Lejla Lalami tka uzbudljivu priču.
Ako bismo tražili najpribližniju žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi svakako bio pikarski roman. Prateći avanture glavnog junaka i njegovih gospodara, autorka tka zanimljivu, lako čitljivu i uzbudljivu priču, nalik starim dobrim avanturističkim romanima. Ono što je izuzetno bitno, stil pripovedanja je prilagođen vremenu i samom junaku, koji je i narator, što doprinosi verodostojnosti romana. Na sreću, autorka ne staje na tome. Iza gotovo konvencionalne avanturističke priče krije se nešto savim novo i drugačije. To je vizura iz koje se posmatra stvarnost. Priča o osvajanjima i slavnim avanturama ispripovedana je iz ugla potlačenog čoveka, roba koji kroz pripovedanje o svom životu dolazi do bitnih spoznaja. Jedna od njih je i ova: „Nekako sam ubedio sebe i u to da moje iskupljenje može doći samo od neke sile van mene – da će me drugi izbaviti ako im budem koristan. Kako je to strašno uverenje. Moram prekinuti da igram ulogu u sopstvenoj bedi.“
Lejla Lalami je rođena u Maroku. Završava studije lingvistike u Velikoj Britaniji, nakon kojih se seli u Sjedinjene Američke Države, gde pohađa doktorske studije. Trenutno predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Kaliforniji. Debituje 2005. sa romanom „Nada i ostale druge opasne potrage“, posle kog sledi niz romana, knjiga eseja i priča. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz prestižnih američkih i internacionalnih književnih priznanja, a slavu joj donosi roman „Mavrov izveštaj“.
„Sad znam da su ti osvajači, kao i mnogi drugi pre njih, a bez svake sumnje i poput ostalih posle njih, držali govore ne da bi izrekli istinu nego da bi je stvorili“, piše Lejla Lalami u ovom romanu. Upravo to stvaranje istine preko laži, o kom smo pričali na početku ovog teksta, posle koje je dozvoljeno učiniti baš sve, porobljavati druge ljude, zlostavljati ih, ubijati i tretirati ih kao životinje u srži je ovoga romana. Estebanko, glavni junak „Mavrovog izveštaja“, za svoje gospodare je ništa drugo do životinja. Svi njegovi talenti, pamet i obrazovanje ništavni su za njegove gospodare. On je za njih samo rob i ništa više. Uostalom, takav odnos oni gaje i prema američkim domorodcima čije su zemlje krenuli da porobe. Ipak, dovoljno je da stvar pođe po zlu, kakva to saznaćete kad budete čitali ovaj roman, i da se uloge preokrenu. Ljudskost, koja je bila oduzeta pomoću silnih laži, ponovo dolazi. Što je i suština ovog romana. Baš kao i pokušaj da se dobro poznate priče ispripovedaju iz ugla koji je ili namerno prećutkivan ili tragično zapostavljen u književnosti. U tom naumu Lejla Lalami uspeva u potpunosti stvarajući ovaj izuzetni roman: „Možda nema istinite priče, samo izmišljenih pripovesti, nejasnih odraza onoga što smo videli i što smo čuli, što smo osetili i što smo mislili. Kad bi se naša iskustva sabrala u svoj njihovoj slavi i veličanstvu, možda bi nas dovela do zaslepljujuće svetlosti istine.“

Naslov: Mavrov izveštaj
Autor: Lejla Lalami (1933-2018)
Prevela: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 411

Kapucinska grobnica – Jozef Rot

Pogled na istoriju nije nimalo jednostavna stvar, pogotovo na onu političku. Ovo je još teže ako se teži naučnoj objektivnosti. Najpre treba razdvojiti sećanje od istorijskog fakta, ponajviše zato što je sećanje ništa drugo do neobjektivnost, proizašla iz naših iskustva – koja su, iako se to često previđa, samo naša i nikako ne moraju da budu i tuđa – podjednako iz naših predubeđenja, ideoloških sklonosti, zabluda, neretko i krajnje pogrešne percepcije stvarnosti. Primera radi, sećanja na socijalističku Jugoslaviju će biti dijametralno suprotna kod ljudi koje su doživeli različite stvari. Preživeli zatočenici Golog otoka će socijalističku Jugoslaviju posmatrati kao monstruozni sistem koji je na najgnusnije načine ubijao i mučio mnoštvo ljudi. I biće u tome u potpunosti u pravu. Oni, pak, drugi koji su u socijalističkoj Jugoslaviji živeli lep život, pogotovo kada se on uporedi sa vremenom koje je došlo posle, Jugoslaviju će posmatrati kao obećanu zemlju. I biće u tome u potpunosti u pravu. Suštinski, i jedna i druga vizija je istinita, i upravo u tome je i problem. Kako spojiti potpuno nespojive stvari predstavlja težak zadatak za istoriju, koji, uzgred, retko kom polazi od ruke. Pre svega je to pitanje šta nam je bitnije? U ovom konkretnom slučaju: da li je bitnija patnja i stradanje jednih ili zadovoljstvo i blagostanje drugih? Slična stvar je i sa još jednim pogledom na istoriju, ovog puta pogledom na istoriju drugih država. Proces nastanka nacionalnih država u devetnaestom veku korenito menja pogled na istoriju kao nauku, ustoličavajući svojevrsni „nacionalni“ pogled na prošlost. Još jednostavnije rečeno, istorija više nije pogled na razvoj ljudskog roda, već priča o prošlosti jedne nacije ili teritorije po kojoj se ravna pogled na sve druge. U takvoj viziji stvarnosti, istorija neke druge nacije ili države se posmatra isključivo prema odnosu, još češće sentimentima koji gajimo prema njoj. Naravno, ovo je legitimna stvar, ali predstavlja veliku grešku zato što se stvarnost posmatra iz veoma ograničenog ugla. Takva je, recimo, stvar sa našim pogledom na Austro-ugarsku monarhiju. Jedino što se pamti je naša sukobljenost sa ovom imperijom u Velikom ratu i mnoštvo počinjenih zločina (o kojima govori izuzetna istorijska studija „Dželatov smešak“). Naravno, sve je to istina, i sve to, naravno, treba da se pamti, ali Austro-ugarska nije bila samo to. Ona je u isto vreme bila krajnje kompleksna, multikonfesionalna i multinacionalna tvorevina, opterećena brojnim sukobima i borbama, ali i država koji je na mnogim poljima donela napredak, pre svega kulturni. Priču o toj kompleksnoj državi sjajno donosi Jozef Rot u romanu „Kapucinska grobnica“.
U središtu ovog romana nalazi se lik Franje Ferdinanda Trote – da, ime je dobio po čuvenom nadvojvodi – bečkog bonvivana i naslednika bogate porodice Trota. Opisujući poslednje predratne dane, pre svega lutanja mladog junaka po predelima Austro-ugarske monarhije, Jozef Rot nas iznenada suočava sa izbijanjem Velikog rata. Trota odlazi u vojsku na istočni front, gde brzo biva zarobljen od Rusa. Povratak u Beč nakon rata za Trotu je užasan poraz. On mora da se suoči ne samo sa materijalnom propašću, već i nestankom svega što je činilo njegov svet.
Napisan kao svojevrsni nastavak čuvenog „Radeckog marša“, u kom su opisane sudbine druge grane porodice Trota, ovaj roman pre svega pleni raskošnom predstavom Austro-ugarske monarhije. Pred nama se ukazuju slike političkih previranja, međunacionalnih preplitanja ali i sukobljavanja, ništa manje kulturnih i društvenih prilika. Još bitnije, taj pogled na društvene okolnosti je sjedinjen sa sjajnom psihologizacijom glavnog junaka romana, krajnje razočaranog i uništenog čoveka: „Ta odavno sam, od povratka iz rata, video sebe kao čoveka koji je bespravno živ! Odavno sam se navikao da sve događaje koje su novine nazivale ‘istorijskim’ posmatram pravedničkim pogledom nekoga ko više ne pripada ovom svetu! Već odavno mi je smrt odobrila neograničen dopust! I mogla je, smrt, svakog sekunda da taj moj dopust prekine. Zar su me se još ticale stvari ovoga sveta?“
Jozef Rot, jedan od najznačajnih austrijskih i uopšte evropskih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u siromašnoj jevrejskoj porodici u Galiciji. U toku studija zatiče ga izbijanje Velikog rata. Boravak na ratištu i kasnije raspad Austro-ugarske će ostaviti trajno obeležje na njegovo stvaralaštvo. Početkom dvadesetih seli se u Berlin, gde otpočinje njegova bogata novinarska i književna karijera. Autor je niza romana (među kojima su najveću slavu zadobili „Radecki marš“, „Hotel Savoj“, „Jov“…), zbirki priča i knjiga eseja. Usled uspona nacizma seli se u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1939. Veći deo Rotovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
Da se polako vratimo na početak. Gotovo sigurno, prva asocijacija na ovim prostorima, pogotovo u Srbiji, na Austro-ugarsku monarhiju je ratno neprijateljstvo u Velikom ratu. Ova država se posmatra kao duboko nepravedna, diskriminatorska prema slovenskim narodima i, naposletku, država čiji je pad bio pravedan. Previđa se samo da to za dobar deo ljudi nimalo nije tačno. Ili je možda bolje reći da je to samo jedan deo slike. Drugi deo slike je, i pored ovih mana koje se ne zaobilaze u romanu, predstava Austro-ugarske kao voljene zemlje. I to pre svega zemlje sa ogromnim naučnim i kulturnim razvojem (setimo se samo Frojda, Mana, Bloha, Muzila, Adlera, Rilkea, Malera, Klimta…), svojevrsnim liberalizmom i nikako ne treba zaboraviti kakvom-takvom međunacionalnom tolerancijom. Nema boljeg svedoka tome od ovog izuzetnog romana. Priča je o drugačijoj Austo-ugarskoj, zemlji zbog koje junak ovog izuzetnog romana istinski pati: „Tek mnogo kasnije, dugo nakon velikog rata koji zovemo ‘svetskim’, po mom mišljenju ispravno, i to ne zbog toga što ga je vodio čitav svet, nego zato što smo svi zbog njega izgubili jedan svet, svoj svet, tek mnogo kasnije, dakle, ja ću uvideti da čak i predeli, oranice, nacije, rase, kolibe i kafei najrazličitijih vrsta i najrazličitijeg porekla nužno podležu savršeno prirodnom zakonu jednog snažnog duha koji je kadar da približi udaljeno, da u srodno pretvori ono što je tuđe i da ujedini ono što prividno teži da se rasturi. Govorim o neshvaćenom, ali i zloupotrebljenom duhu stare monarhije (…)“

Naslov: Kapucinska grobnica
Autor: Jozef Rot (1894-1939)
Prevela: Drinka Gojković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 152

Jebo sad hiljadu dinara – Boris Dežulović

Ona sad već izlizana izreka o istoriji učiteljici života, uzgred sjajno „obrađena” u romanu „Hronosova žetva” Mojce Kumerdej o kom smo nedavno pisali na ovom mestu, svoju neistinitost najbolje pokazuje na našim prostorima. Iskustvo života na pepelu ne tako davnog građanskog rata, koji političari i ostala bagra na zadovoljstvo puka malo po malo raspiruju, izgleda da nas ničemu nije naučilo. Nakon trideset godina i dalje se pričaju iste priče, i dalje su svima puna usta svog mnogostradalnog naroda, i dalje se razglaba o dobijenim i izgubljenim teritorijama i granicama. Koliko je to apsurdno pokazaće nam samo nekoliko brojki. Tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini procene govore da je oko 100.000 ljudi izgubilo živote. U posleratnom periodu iz Bosne i Hercegovine se iselilo, i to po konzervativnim procenama, preko milion i po ljudi, mada neki govore i o znatno većoj brojci. Suštinski, gotovo polovina ljudi koji su rođeni u Bosni više ne živi u njoj. Slična stvar je u i ostalim zemljama bivše Jugoslavije, izuzimajući Sloveniju. Od 2000. Srbiju je napustilo preko 700.000 stanovnika. Procene su da se svake godine odseli oko 50.000 stanovnika, mada je ta brojka u poslednjim godinama, sem ove „koronarne” i to samo zbog zatvorenih granica, znatno veća. Ili da budemo još plastičniji, svake godine se iz Srbije iseli celokupno stanovništvo jednog grada, primera radi Kikinde. Ništa bolje stanje nije ni u Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori. Zašto svi ti ljudi odlaze? Pre svega je to posledica užasnog siromaštva. Primera radi, a ilustracija nikako ne može biti bolja, kupovna moć pre pet decenija je u Jugoslaviji, i to sa istom platom, bila za 67 posto veća. Ekonomski standard i kupovna moć u današnjoj Srbiji je dva i po manja od proseka Evropske Unije. Još gore, svaka nada da će biti bolje je nastala. Ljudi koji odlaze kao najveći razlog za to navode nemogućnost da na ovim prostorima zamisle bolju budućnost. Kada se uzme u obzir i pad nataliteta – u Srbiji je tokom prošle godine više od 50.000 stanovnika umro nego rođeno, a situacija je slična i u svim postjugoslovenskim državama – ove brojke postaju još gore. Za nekoliko decenija na ovim prostorima stanovništvo će biti prepolovljeno, a da te brojke nisu preterivanje govori oblasti u kojima gotovo više niko ne živi. Da se uverite u to, prošetajte se istočnom Srbijom ili Slavonijom, Likom i Kordunom. I da se, naposletku, vratimo na početak. O čemu se u zemljama sa ovakvim siromaštvom i iseljavanjem stanovništva govori i šta je najveća briga? Ako mislite da je to pokušaj da je to pokušaj da se ovo popravi, grdno ćete se prevariti. Raspravlja se o ispravnosti ratova, ratnim „herojima”, raspiruje se mržnja, mašta se o ponovnim sukobima i osvetama, vojnim rokovima, naoružanjima… Suštinski, za tri decenije se ništa nije promenilo, sem što postali još siromašniji. I što nas uskoro na ovim prostorima neće ni biti. O ludilu takvog sveta sjajan roman je napisao Boris Dežulović.
Godina je 1993. U blizini bosanskog gradića Gračanica sukobljene su hrvatske i bošnjačke snage. Kako to obično biva, i jedna i druga strana dolazi na „genijalnu” ideju. Vojnici jedne strane će se kamuflirati u uniforme druge vojske i tako izvesti proboj na neprijateljsku teritoriju. Tako se na prvoj liniji fronta susreću dva neprijateljska odreda, oba prerušena, tvoreći pravu komediju, mada je u ovom slučaju bolje reći tragikomediju zabune ko je tu ko zapravo.
Smeštajući radnju romana „Jebo hiljadu dinara” u samo jedan dan, Boris Dežulović čini sjajnu stvar. Tenzičnost proboja kroz neprijateljsku teritoriju, koji pratimo iz minuta i minut, prate brojne reminiscencije. Tako pred sobom imamo sliku vojnika u ratnim uslovima, ali i njihove predratne živote. Taj spoj Boris Dežulović predstavlja kroz nenadmašnu ironiju, neretko i kroz potpuni cinizam (primera radi, to je genijalna rečenica: „Laže kô televizor”). Apsurdnost građanskog rata u Jugoslaviji je u ovom romanu zadobila sjajno predstavljanje. Možemo slobodno reći da je postjugoslovenska književnost dobila svoju „Kvaku 22”.
Boris Dežulović, jedan od najznačajnijih novinara i pisaca na ovim prostorima, rođen je u Splitu. Novinarstvom počinje da se krajem osamdesetih. Jedan je od osnivača čuvenog „Feral Tribjuna”. Debituje 2003. sa romanom „Chistkind”, nakon koga sledi nekoliko knjiga priča i eseja, kao i zbirki kolumni. Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja, a dela su mu prevedena na nekoliko jezika.
„A jel znaš zašto ih je minirao? – Čuj, zašto? To je isto da pitaš zašto je minirana pravoslavna crkva? Zašto, zašto… zašto se sunce vrti oko Zemlje?“, ovako Dežulović predstavlja „logiku” uništenja verskih objekata, ali ne samo njih. Ono što nije naše, sasvim je prirodno, baš kakvo je okretanje sunca oko Zemlje, uništiti. Problem nastupa kada se ne zna ko su „naši”, i to kroz komediju zabune predstavljenu u ovom romanu. Još luđe, vojnici koji se ubijaju, zaista su isti, ili kako se to voli da kaže: „naši“. Rasli su u istom gradu, zaljubljivali su se u iste devojke, igrali fudbal u istim klubovima… Celi njihov život je bio isti. A sada se ubijaju, ne znajući zašto to čine, i to sa svešću, kakva je, recimo, kod glavnog junaka, o apsurdnosti čitavog tog zamešateljstva. Posledica te delatnosti je samo propast, ali junaci ovog romana tvrdoglavo istrajavaju u njoj. Baš kakav je i slučaj, da se vratimo na početak priče, i sa ovim prostorima. Silni porazi, ekonomska, kulturna i populaciona, jednom rečju potpuna civilizacijska katastrofa na prostoru bivše Jugoslavije izgleda da nas ničemu nije naučila. Nalik Dežulovićevim likovima, mi i dalje bauljamo, tražeći „naše” i satirući sve ostale. Taj groteskni i bez preterivanja potpuno užasavajući svet Boris Dežulović je nenadmašno predstavio u ovom romanu.

Naslov: Jebo sad hiljadu dinara
Autor: Boris Dežulović (1964-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 232

Hronosova žetva – Mojca Kumerdej

„Ko veruje da se čovečanstvo uči od istorije, strašno je naivan. Jedino čemu se čovečanstvo zaista nauči jeste idiotsko ponavljanje izlizane rečenice o istoriji kao učiteljici života, što su samo mokri snovi dobričina. Kao da zaista ljudi žele da uče i kao da bi većini razmišljanje i učenje prouzrokovali veću prijatnost od niskih surovih strasti. Nije to isto kao kod životinja. Čovek zna šta je to što drugome pričinjava bol, ali to ipak radi. Istorija je serija ponavljanja nasilja i nimalo drugačije neće biti u budućnosti, samo će načini i oblici uništavanja biti brži i masovniji“, ispisuje Mojca Kumerdej i možda na najbolji način opisuje odnos istorije i sadašnjosti. Naravno, ovde je reč o neizmenjivosti ljudske prirode ili je još bolje reći: neizmenjivom obrascu ponašanja koji se ponavlja kroz vekove. Uzećemo jedan primer, ubistva. U dalekoj prošlosti ona su se izvršavala hladnim oružjem, i to uglavnom noževima, mačevima, topuzima… U međuvremenu su oružja usavršena, pa su se ljudi ubijali vatrenim oružjem. U sadašnjosti je to usavršeno do krajnosti, pa se danas ljudi ubijaju bespilotnim letelicama i dronovima. Tako, recimo, američki vojnik sedi za kompjuterom u Arizoni i pomoću džojstika ubija nekoga u Avganistanu. Rezultat je za žrtve u svim vremenima, ipak, isti. Smrt je došla. Uzgred, ovo fizičko udaljavanje od same egzekucije najviše doprinosi „popularnosti“ smrtne kazne. Oni koji podržavaju ovaj varvarski čin, prljavi posao prepuštaju drugima. Kada bi, recimo, svako ko podržava smrtnu kaznu bio prinuđen da je i izvršava, popularnost ovog ogavnog čina bi sasvim sigurno bila znatno manja. Ali da se mi vratimo na našu temu. Tehnološki napredak, samim tim i bolji kvalitet života koji nam donosi protok vremena je neupitan. Tako se, da uzmemo najbazičniju stvar, ljudski vek u odnosu na ne tako davnu prošlost višestruko povećao. Mnoštvo bolesti je ukroćeno ili je barem moguće živeti uz njih. Pokušajte samo da zamislite kako su naši preci živeli bez analgetika ili, recimo, astmatičari bez pumpica. Takođe, komoditet svakodnevnog života je nemerljiv. Današnji čovek, i to pripadnik srednje klase, gotovo sigurno bolje živi od bilo kog srednjovekovnog plemića. Naravno, ovde se ne govori o moći koju poseduje, već o kvalitetu života. Suštinski, istorija je gotovo sve promenila. Sem možda obrasca našeg ponašanja. Ljudi i dalje veruju u nesuvislosti, i dalje ubijaju i mrze ljude koji se razlikuju od njih, i dalje žive po užasno zastarelim i davno preživelim pravilima života koji se pravdaju nekakvom tradicijom. Suštinski, kada bismo uporedili najdublja razmišljanja i obrasce ponašanja čoveka iz srednjeg veka sa današnjim čovekom, tu gotovo ne bi bilo nikakve razlike. Sjajno nam to pokazuje Mojca Kumerdej u romanu „Hronosova žetva“.
Kraj je šesnaestog veka na teritoriji današnje Slovenije. Učenje Martina Lutera je došlo i u ove krajeve. Oštri otpor prema crkvenoj aristokratiji, opismenjavanje velikog dela stanovništva na narodnom jeziku i pokušaj izgradnje humanijeg društva želja je dela stanovništva. Tome će se suprotstaviti vladajuća klika u sprezi sa crkvenim vlastima pokrećući kontrareformaciju. Taj burni istorijski period Mojca Kumerdej predstavlja u ovom romanu i to kroz portrete običnog naroda, crkvene i državne vrhuške, ali i onih koji su pokušali da donesu preko potrebne promene.
Ako bismo tražili glavnog junaka ovog romana, to bi bilo vreme, još tačnije nekoliko izuzetno bitnih godina u istoriji Slovenije. Baš kao u slučaju velikih romana-epohe, kakvi su recimo „Rat i mir“, „Život i sudbina“ ili „Na Drini ćuprija“, namera autorke je da kroz predstavu mnoštva ljudskih sudbina predstavi jedno vreme u celosti. U toj nameri Mojca Kumerdej uspeva u potpunosti stvarajući roman koji je ne samo sjajni prikaz jednog istorijskog perioda, već i duha vremena koje se nikada ne menja: „Sve misli čvrsto pletemo u glavi i ne progovaramo ni reč, zato što nas je strah. Bojimo se Tvorca, a još se više bojimo da Tvorca nema i da su sve priče o Bogu izmišljotine kojima nas guše gospodari, a pre svega gušimo sami sebe. Strah nas je svega (…) strah nas je jednog od drugog, strah nas je od sebe samih…“
Mojca Kumerdej, istaknuta savremena slovenačka spisateljica, umetnička kritičarka i filozofkinja, rođena je u Ljubljani. Nakon završenih studija radi u redakciji dnevnih novina „Delo“ za koje piše kritičke tekstove o savremenoj umetnosti. Debitovala je 2001. sa romanom „Krst nad Triglavom“. Slede zbirke priča „Fragma“ i „Tamna materija“. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz priznanja, među kojima je i Prešernova nagrada za ovaj roman. Na srpskom je objavljena i njena knjiga „Tamna materija“ (Geopoetika, 2015), takođe u sjajnom prevodu Ane Ristović.
„(…) ali, za kraj ću još jednom ponoviti – nema Boga! Postoje samo hladni zakoni prirode. I krivica i bol. Postoje i užici, možda mnogo užitaka, nešto malo ima čak i ljubavi, a pred kraj su uglavnom bolesti i na samom kraju je smrt. A nakon smrti ništa“, govori jedan od junaka ovog romana, inače inkvizitor katoličke crkve, poslat da uništi reformatorske težnje dela stanovništva. Suština njegove delatnosti, skrivena iza pompezne religiozne priče, ništa je drugo do borba za moć. Baš kakav je i slučaj sa vlastelom. I tu polako dolazimo do priče sa početka teksta. Gde je narod? Narod je zabavljen progonom veštica, sujeverjima, budalaštinama i nesuvislostima. Borba protiv drugačijeg je uvek bitnija od borbe protiv onih koji nas tlače i uništavaju naše živote. Portretišući kraj šesnaestog veka, krajnje burni period slovenačke istorije, Mojca Kumerdej je ispisala priču o nepromenjivosti ljudskog karaktera, ali i o gotovo neverovatnoj moći manipulacije, koja, takođe, izgleda nikada neće nestati. Upoređujući unutrašnje težnje i duboka shvatanja likova iz ovog romana sa težnjama i shvatanjima većine današnjih ljudi gotovo se neće primetiti nikakva razlika. Postoji li, ipak, nada da će se to nekako promeniti, neminovno je pitanje nakon čitanja ovog istinski vrednog književnog dela. Mojca Kumerdej ne veruje u to: „Ah, naravno, nada umire poslednja, kao što trabunjaju osrednji (…) Ne, nada umire pretposlednja, jer nakon nade, naime, umire još i onaj koji se nada. Prizor, kada umire nada, u čiji leš u tom trenutku zuri onaj koji je već bivši koji se nada, jedan je od najtragičnijih koje je sposobno da proizvede čovečanstvo.“

Naslov: Hronosova žetva
Autor: Mojca Kumerdej (1964-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2018
Strana: 397

Zaslepljenost – Elijas Kaneti

Pored mnoštva izgubljenih života i gotovo nezamislive promene svakodnevnice, pojava koronavirusa nam je donela i suočenje sa nizom nimalo prijatnih stvari. Pre svega je to slika urušavanja zdravstvenih sistema, koji su usled neoliberalne ekonomske politike dovedeni na sami rub opstanka. Uostalom, to važi i za kulturne i obrazovne ustanove, ništa manje i za ekološka pitanja, suštinski za sve ono što ne donosi instant profit. U isto vreme, pandemija je pokazala da traćenje dragocenih resursa na besomučno naoružavanje i slične budalaštine ne samo da ničemu ne doprinosi, već i donosi neminovni slom. Pandemija je donela još jedno nimalo prijatno suočenje, i to sa ljudskom glupošću. Mnoštvo teorija zavera, koje su decenijama bujale, sada izgleda doživljavaju svoj vrhunac. Od onih, sada već opštepoznatih, teorija o zemlji koja je ravna ploča, reptilima koji vladaju svetom na čelu sa engleskom kraljicom, takođe reptilom, judeomasonskoj zaveri, pa sve do bojazni od HAARP sistema i 5G mobilne mreže, teorije zavera su postale naša svakodnevnica. Samo s jednom velikom razlikom. Ovakve sulude teorije su ranije bile u potpunom zapećku. Svakako su postojali oni koji su verovali u njih, ali ti ljudi su za većinu predstavljali predmet sprdnje ili žaljenja. Pojava koronavirusa je ovo preokrenula. Ono što je do juče bilo ludost, danas je postalo mudrost za ogroman broj ljudi. Po jednoj anketi, čak trideset posto stanovnika Srbije ni u kom slučaju ne bi primilo vakcinu, a još skoro toliko prema vakcinama gaji ogromnu sumnju. I ne samo to. Preko trideset i pet posto stanovnika Srbije misli da je koronavirus potpuna izmišljotina. U čemu je stvar? Pored bojazni da vakcine nisu dovoljno ispitane ili straha da izazivaju teške nuspojave, što delom može da se pripiše besomučnoj medijskoj harangi, dobar deo ljudi veruje da su vakcine otrovi, plan Bila Gejtsa i ostalih vladara iz senke da unište čovečanstvo, i ko zna šta još sve ne. Naravno, sve je ovo ludost, i to ludost koja se dokazima lako može opovrgnuti, ali dokazi za ove ljude nisu bitni. Oni „veruju“ u te priče, i tu pokušaj razumnog pobijanja vere ne pomaže. I tako dolazi do naše teme. Kako se čini, ljudska vera da naš rod krasi razum i mogućnost umnog rasuđivanja je izgleda duboko pogrešna. Ima li boljeg dokaza za to od suludih teorija koje smo nabrojali? Ali nisu samo one u pitanju. Dobar deo naših mišljenja i postupaka neretko proizilazi iz potpune iracionalnosti. Sjajan roman o tome je napisao Elijas Kaneti.
U središtu romana „Zaslepljenost“ nalazi se lik sredovečnog sinologa Petera Kina, čoveka koji je svoj život posvetio isključivo nauci i knjigama. Bolesna posvećenost ličnoj biblioteci odvešće ovoga junaka do potpune propasti. U želji da zaštiti knjige, Kin sklapa brak sa priprostom služavkom Terezom, uveren da će mu ona pružiti podršku u ovoj svetoj misiji. Poraz posle sklapanja tog braka je užasan. Tereza je isključivo fokusirana na materijalne stvari što dovodi do oštrog bračnog sukoba i docnijeg Kinovog proterivanja iz stana. Suočen sa stvarnim svetom, Kin tone u potpuno ludilo, izazvano najvećim delom krajnje pogrešnom percepcijom stvarnosti.
Nauka i istina bili su za njega identični pojmovi. Čovek se približava istini na taj način što se sklanja od ljudi. Svakidašnjica je površan splet laži. Koliko prolaznika, toliko lažova“, ovako Elijas Kaneti opisuje unutrašnji svet svog junaka. Taj prikaz je izveden nenadmašno. Elijas Kaneti je majstor psihologizacije, pisac koji je u stanju da i najgrotesknija izokretanja stvarnosti predstavi na način koji će u nama izazvati i smeh i užas. Upravo ta predstava nepatvorenog ludila ovaj roman čini istinskim remek-delom. Elijas Kaneti uspeva da najužasnija iskrivljenja stvarnosti, skoro brojgelovske literarne slike, drži pod potpunom kontrolom i da čitaoca vodi kroz taj užasavajući svet. Za nas je posebno bitno što je taj čudni svet zadobio odličnog interpretatora u liku Branimira Živojinovića, koji je roman sjajno preveo na srpski jezik.
Elijas Kaneti, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u jevrejsko-španskoj trgovačkoj porodici u Bugarskoj. Kao mladić se seli u Beč, gde će studirati hemiju. Usled bujanja nacizma seli se u Veliku Britaniju. Kasnije će živeti u Švajcarskoj. Napisao je niz romana i zbirki priča, drama, studija i knjiga eseja. Internacionalnu slavu mu donose roman „Zaslepljenost“ i studija „Masa i moć“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 1981. Najveći deo književnog i publicističkog opusa Elijasa Kanetija je preveden na srpski jezik.
Vladajući princip u kosmosu jeste slepilo. Ono omogućava naporedno postojanje stvari koje bi bile nemoguće kad bi videle jedna drugu. Ono dozvoljava da se vreme prekine onde gde mu nismo dorasli“, piše Kaneti u ovom romanu o svojevrsnoj zaslepljenosti, suštinskoj i skoro nepopravljivoj ljudskoj potrebi za selektivnim posmatranjem stvarnosti. Predstavljajući nam portrete nekoliko takvih likova – od glavnog junaka koji se „izgubio“ u svetu nauke i knjiga, njegove žene koja je pomahnitala za novcem, bizarnog kućepazitelja željnog moći, sitnog prevaranta koji žudi za nekakvom vrstom životne potvrde – Elijas Kaneti gradi čudni svet, izobličen do krajnosti. Čitajući ovaj roman neminovno ćemo doći do zaključka da takav svet nije moguć, da on jednostavno ne postoji. Ipak, da li je to baš tako? I da li su junaci „Zaslepljenosti“ baš toliki ludaci? Setimo se onih teoretičara zavere sa početka teksta. Prisetimo se i da mnogi gaje poverenje prema političkim, religijskim i ostalim usrećiteljima. Suštinski, pokušajmo da zamislimo sva naša nesuvisla uverenja i uporedimo ih sa uverenjima junaka ovog istinskog remek-delo. Nema tu neke velike razlike. Setimo se, naposletku, i ludila dvadesetog veka, ponajviše nacizma, koje je Kaneti izuzetno predstavio u ovom romanu: „’Čovečanstvo’ je već odavno postojalo pre no što je ponovo pronađeno, i razvodnjeno, u vidu mase. Ona, kao ogromna, divlja, nabrekla od sokova i vrela životinja, ključa u svima nama, veoma duboko (…) Mi o njoj ništa ne znamo; još živimo kao tobožnje individue. Ponekad masa navali na nas, kao gromovita oluja, kao jedan jedini bučni okean u kojem svaka kaplja živi i želi jedno isto. Ona još ima običaj da se uskoro raspadne, i mi smo onda opet mi, siromašni, usamljeni đavoli.“

Naslov: Zaslepljenost
Autor: Elijas Kaneti (1905-1994)
Preveo: Branimir Živojinović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 531

Baba Anujka – Šimon A. Đarmati

Jedna od najnezahvalnijih naučnih grana, ako se ona uopšte može nazvati naučnom granom, sasvim sigurno je futurologija. Za razliku od naučne fantastike, koja je plod fikcije, futurologija je pokušaj da se na osnovu sadašnjih trendova odredi kako će izgledati budućnost. Problem je jedino u tome što je to, izgleda, krajnje zaludna rabota. Setimo se samo čuvene Fukujamine teorije o kraju istorije koja se pokazala kao velika greška, da ne upotrebimo neke grublje reči. O predviđanjima društvenih i političkih teoretičara tek ne treba trošiti reči. Niko od naučnih autoriteta nije predvideo pad Sovjetskog Saveza, pogotovo ne tako brz pad. Baš kao što niko nije ni predvideo tako krvavi raspad Jugoslavije, naravno, izuzev onih koji su to jedva čekali. U čemu leži stvar? Verovatno u dve činjenice. Budućnost se gleda iz današnjeg ugla. Važeća ideološka i druga shvatanja, ništa manje i trenutna stvarnost, neminovno se reflektuju na predviđanje budućnosti. Primera radi, tokom druge polovine dvadesetоg veka Sovjetski Savez je predstavljao konstantu, i samim tim niko nije mogao da zamisli da on može nestati. Ista stvar je i sa trenutnim ubeđenjima. Uzmimo samo kao primer manje poznatu priču Ive Andrića „Dedin dnevnik“ iz 1948, uzgred jedini Andrićev izlet u naučnu fantastiku, u koјој on predviđa kraj dvadesetog veka u kom je Jugoslavija i dalje komunistička zemlja. Naravno, svi znamo da od toga nije bilo ništa. Druga, gotovo neminovna greška futurologije je vera u progres, što je i naša tema. Svi mi, ili barem većina ljudi, voli da zamišlja budućnost u kojoj će sve biti znatno bolje, i ne samo to. Budućnost se zamišlja kao vreme u kom će biti ispravljene gluposti iz sadašnjosti. Nažalost, to najčešće nije slučaj. Neke stvari mogu postati još gore. Uzmimo sam kao primer vakcinaciju. Tokom epidemije variole vere 1972. za manje od mesec dana vakcinisano je gotovo celokupno stanovništvo Jugoslavije. Danas to nije slučaj, i to pre svega zahvaljujući ogromnom delu stanovništva koji u vakcinama vide otrov, čipove, antihristove žigove i slične nebuloze. Ili da uzmemo još jedan primer. Da li je iko u prošlosti mogao da zamisli da će u dvadeset i prvom veku i dalje ponosno defilovati nadrilekari, medijumi, vračare i ostala somnabulna menažerija? Sasvim sigurno ne. Priču o jednoj takvi pojavi iz prošlosti, koju nažalost nismo ostavili za sobom, donosi Šimon A. Đarmati.
Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, Banat, ali i gotovo celu predratnu kraljevinu Jugoslaviju, potresao je zločin neviđenih razmera. Preko pedeset muškaraca – koliko je zvanično utvrđeno, mada neki pretpostavljaju da je broj trostruko veći – biva otrovano, i to od strane čuvene babe Anujke, nadrilekarke iz sela Vladimirovac kod Vršca. Istražujući te slučajeve, kasnije suđenje, ali i biografiju ove trovačice, Simon A. Đarmati sastavlja knjigu „Baba Anujka“.
Prvo o manama knjige. To je pre svega nedostatak valjane sistematizacije podataka, što prilično otežava njeno čitanje. Prelazeći s teme na temu, Šimon A. Đarmati ne uspeva da napravi koherentne celine, svejedno da li su one tematske ili vremenske. Koliko je to greška autora, još više je to posledica nedostatka valjanog uredničkog rada. S druge strane stoji stil autora, prepun klišeiziranih i prilično zastarelih jezičkih konstrukcija. Ono što se mora zameriti je i diskutabilan odnos prema ženama, najviše izražen kada se pomenu veštice, gde autor, i to bez ironijske distance, govori da su one bile krive za nepočinstva koja su im bila pripisivana. Ipak, i pored ovih mana, Šimon A. Đarmati je napisao zanimljivu knjigu, koja pre svega pleni ogromnim brojem prikupljenih podataka i istorijskih izvora. Život babe Anujke, baš kao i život njenih žrtava je istražen do tančina, a tok suđenja i kasnijih događaja je potkrepljen brojnim svedočenjima savremenika, novinskim člancima i sudskim spisima, koji predstavljaju dragocene izvore o jednom sada već davnom istorijskom periodu.
Šimon A. Đarmati, profesor u penziji i publicista, rođen je u Zrenjaninu. Nakon završenih studija na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu radi u prosveti. Autor je niza udžbenika, knjiga za decu, istorijskih monografija i studija, od kojih izdvajamo knjige „U srcu Banata“, „Otrovni Šekspir“, „Vračare, nadrilekari, vampiri i zli dusi u Srbiji“…
„Baba Anujka je bila tako prepredena da to više nije bilo obično lukavstvo. Govorila je pet jezika (…) Ona je dobro znala istoriju, geografiju, nešto iz farmacije, medicine i literature. Ona je bolje no iko poznavala narodne običaje, kretanja življa i političko stanje Vojvodine (…)“, ovako autor predstavlja portret nadrilekarke i trovačice babe Anujke. Slika koju obično gajimo o ovakvim ljudima dijametralno je suprotna. Za nas su to, kako volimo da mislimo, sujeverni i neobrazovani pojedinci, zaluđenici, gotovo psihijatrijski slučajevi. Baba Anujka nam pokazuje da to nije slučaj. U pitanju su duboko inteligentne ličnosti, koje su iskoristile lakovernost svetine da steknu bogatstvo i moć, ostavljajući za sobom samo pomor. I tu dolazimo do sadašnjosti. Ako mislite da su pojave poput babe Anujke stvar prošlosti grdno ćete se prevariti. Takvi trovači su svud oko nas. To su vidovnjaci, raznorazni šamani i nadrilekari koji prodaju šećerne vodice za lečenje najtežih bolesti, zastupnici teorija o vakcinama kao najvećem zlu, redovni gosti televizijskih emisija, zvezde opskurnih internet-stranica i tabloidne štampe. I svi oni, baš kao i njihova prethodnica, svojim delovanjem, svesno ili nesvesno, odvode mnoštvo ljudi u smrt. Može se slobodno reći da je baba Anujka, banatska trovačica i nadrilekara, zadobila dostojne naslednike.

Naslov: Baba Anujka
Autor: Šimon A. Đarmati (1952-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 212

Dan skakavaca – Natanijel Vest

Kao jednu od posledica slave nakon objavljenog romana „Ime ruže“, Umberto Eko navodi pisma brojnih čitalaca, koji su ga optuživali da je „ukrao“ njihove životne priče, iako ih Eko, naravno, nikada nije ni upoznao. I ne samo to, brojni čitaoci su opsedali knjižaru u kojoj je Eko „pronašao“ rukopis romana. Iako ovo pre svega govori o kvalitetu romana, najpre njegovoj ubedljivosti, neprepoznavanje granice između izmišljenog i stvarnog sveta predstavlja veoma zanimljivu temu. Ako izuzmemo redak mentalni poremećaj – da, on zaista postoji – u kom se granice između umetničke fikcije i realnosti ne razaznaju, ovakvo ophođenje prema fikciji se pripisuje najčešće neobrazovanim ljudima. Nema boljeg primera za to od groteskne peticije tokom devedesetih na ovim prostorima da se oslobodi voljena glumica telenovela, uzgred „zarobljena“ u seriji. Ipak, da li je to baš tako? I da li je samo „plebs“ žrtva ovakvih deluzija. Rekli bismo da to nikako nije slučaj. Dobar deo stvarnosti u kojoj živimo plod je čiste fikcije. Možemo slobodno reći nekakve vrste društvenog dogovora. Pre svega su to religije, ukoliko ih posmatramo sa racionalne tačke gledišta. Uostalom, religije su fikcije i za same vernike. Jedan hrišćanin će, uzmimo ovo samo kao primer, posmatrati hinduizam kao potpunu izmišljotinu. Isto važi i u obratnom slučaju. Jedino će uverenje u koje verujemo za nas biti „stvarno“. Slična stvar je, uzećemo i ovo kao još jedan primer, i sa državama. Iako one ne postoje kao fizički entiteti – državne granice, zakoni, ustrojstvo i simboli su plod fikcije i vrlo lako mogu biti promenjeni ili jednostavno izbrisani, tome su najbolji svedok ovi prostori na kojima je za manje od jednog veka stvoreno desetine različitih država na istoj teritoriji – ove reči će kod mnogih izazvati bes. Država je za njih svetinja za koju će, ukoliko to zatreba, položiti i svoj život. Ne razlikuje se ni pojam nacije. Ona je takođe fikcija, i to relativno skoro nastala, koja proizilazi jedino iz našeg uverenja. Isto se odnosi i na naše ideološke poglede, ali i na stvari koje za nas imaju materijalnu vrednost. Uzmimo samo kao primer zlato. Da mu ljudi nisu pridali toliku važnost, zlato bi bilo samo jedno od mnoštvo metala. Identična stvar je i sa novcem. Ukoliko ljudi prestanu da „veruju“ u njega, novac postaje običan papir. Da se uverite u to, samo se setite starih novčanica koje više nemaju nikakvu vrednost. Isto važi i za našu temu, novovekovno gubljenje granice između fikcije, koju nam pruža „industrija snova“, i realnosti. Sjajan roman o tome je napisao Natanijel Vest.
Tod Haket, glavni junak romana „Dan skakavaca“, radi kao scenski dizajner u Los Anđelosu tokom tridesetih godina. Njegova želja da postane veliki slikar nije nestala. Naprotiv. On pomno planira slikanje ogromnog platna „Los Anđelos u plamenu“. Vreme do ostvarenja tog sna on prekraćuje druženjem sa čudnom skupinom ljudi. Tod je zaljubljen u lepoticu Fej Griner, kojoj je jedini san da postane slavna glumica. Oko nje obleću još dvojica muškaraca, depresivni provincijalac Homer Simpson i sitni prevarant Ejb Kusič. Prateći njihove živote isprepletane sa životom industrije snova, Natanijel Vest ispisuje izuzetan roman.
Iako po svojoj formi roman „Dan skakavaca“ predstavlja skup labavo povezanih celina, sjedinjenih pre svega prisustvom glavnog junaka, njegova snaga leži pre svega u silovitosti prikaza nekoliko ljudskih sudbina, ništa manje i sveta popularne kulture koji se preliva u stvarnost. Taj prelom Natanijel Vest izuzetno vešto oslikava, neretko ga i groteskno izobličavajući, pogotovo na poslednjim stranicama romana. Sukob je to između mučne realnosti i fantazmogoričnog sveta Holivuda, koji predstavlja antipod toj stvarnosti. Kad se te dve stvarnosti susretnu, poraz je neminovan.
Natanijel Vest, istaknuti američki književni stvaralac prve polovine dvadesetog veka, rođen je u emigrantskoj jevrejskoj porodici. Nakon završenih studija, seli se u Pariz, ali brzo biva prinuđen da se vrati u Ameriku. Posao u očevom preduzeću ga ne ispunjava, pa postaje noćni upravnik u jednom hotelu. Objavio je četiri romana, nekoliko priča i napisao preko deset filmskih scenarija. Poginuo je u automobilskoj nesreći 1940. Za života nije doživeo veliku slavu, baš kao ni zadobio materijalnu korist od pisanja. Njegova dela posthumno zadobijaju popularnost, a roman „Dan skakavaca“ mnogi smatraju za jedno od najvećih dela američke književnosti. Po njegovim delima snimljeno je nekoliko filmova, a ona su poslužila i kao inspiracija brojnim umetnicima (inspirisan ovim romanom Bob Dilan snima pesmu „Day of the Locusts“, a Homer Simpson, lik iz animirane serije „Simpsonovi“, dobija ime po junaku ovog romana). Na srpskom je, zasada, objavljen samo ovaj roman Natanijela Vesta.
„Namera da zadive bila je isuviše nametljiva i prosta. Nije lako smejati se potrebi za lepotom i romantikom, ma koliko to izgledalo loše, čak i užasno. Ali je lako uzdisati. Ništa tužnije od istinski apsurdnih stvari“, ispisuje Natanijel Vest u ovom romanu. Njegovi junaci su umorni i ozlojeđeni ljudi, propalih karijera, bez bilo kakve budućnosti. Sem jedne. Industrije snova. Holivud tim ljudima pruža lepotu, glamur, mogućnost da se postane zvezda ili da se barem uživa u njihovom društvu. Suštinski: neki znatno bolji i lepši život. Problem je jedino u tome što je sve to, naravno, laž. Ništa drugo do jeftina simulacija stvarnosti u koju junaci, nažalost, veruju, da se vratimo na početak priče. Ispisujući pripovest o susretu između izmaštanog sveta i realnosti – začetku sveta mas medija i sveprisutne manipulacije, najbolje opisane u Bodrijarovoj studiji „Simulakrumi i simulacija“, koju bi, uzgred, neko posle trideset godina mogao ponovo da izda u srpskom prevodu – Natanijel Vest stvara izuzetan roman, priču o neminovnom krahu koji taj susret donosi: „Njihova dosada postaje užasavajuća. Shvataju da su prevareni i gore od prezira. Svakodnevno tokom svog života čitali su novine i gledali filmove. I jedno i drugo su ih hranili linčovanjima, ubistvima, seksualnim zločinima, eksplozijama, saobraćajnim nesrećama, ljubavnim gnezdima, požarima, čudima, revolucijama, ratovima. Zbog ovakvog režima ishrane postali su prefinjeni. (…) Nije bilo ničeg dovoljno nasilnog da ponovo zategne njihova oklembešena tela i umove. Bili su prevareni i izdani. Robovali su i štedeli ni za šta.“

Naslov: Dan skakavaca
Autor: Natalijel Vest (1903-1940)
Preveo: Nikola Matić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 203

Bez zaklona – Barbara Kingsolver

„Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju“, misao je Davila, Andrićevog junaka iz romana „Travnička hronika“. Sukob Davila sa znatno mlađim saradnikom Defoseom, iz kog izvire ova misao, pre svega je posledica međugeneracijskog nerazumevanja, još više promene životne paradigme. Ono što određuje Davilov život za Defosea je nebitna stvar, gotovo tričarija. Upravo ta tačka preloma jedna je od konstanti koje prate ljudsku civilizaciju od početaka. Još tačnije, to je sukob između pravila starog i novog života, u kom, gotovo po pravilu, gubi strana koja se grčevito drži starog načina života. Problem je jedino u tome što se do te pobede dolazi posle mnogo borbi, neretko i krvi. Zašto je to tako sjajno nam pokazuje Hilari Mantel u romanu „Smrt – poslednje utočište“, obrazlažući u čemu je stvar: „Ali traži nemoguće – traži da priznaju da je sistem u kojem celog života rade pogrešan, loše utemeljen i nemoralan.“ Odbacivanje pređašnjeg načina života, iz čega gotovo po pravilu proizilazi priznanje da takav način života nije bio ispravan, krajnje je teška stvar. Nije preterano reći da je to težak životni poraz. Još teže je nekako nastaviti život posle tog priznanja. Sve ono u šta ste verovali, ono što vam je davalo sigurnost i omogućavalo vam da živite, nestalo je u trenutku. Jedino šta vam preostaje je grčevito držanje za prošlost, pokušaj da se stari život vrati i nekako održi. I ne samo to. Stari način života postaje svetinja, skoro izgubljena Arkadija. Nema boljeg primera za to romana „Prohujalo s vihorom“. Uređeni svet, balske haljine i zabave, uopšte život kakav se samo može poželeti, za svim tim žali glavna junakinja romana. Što su u pozadini tog ljupkog sveta sa karnerima i šeširčićima stajali milioni robova, tlačeni, zlostavljani i ubijani za Skarlet O’Haru uopšte nije bitna stvar. Možda je primer ove književne junakinje paradigmatičan. Tvrdoglavo opstajanje u prošlosti, čak i sa znanjem koliko je ta prošlost bila loša, neretko predstavlja stavove dobrog dela ljudi. Uzmimo samo kao primer protivljenje registraciji partnerstva LGBT osoba, koje proizilazi iz nekakve želje za očuvanjem „tradicije“ i starog načina života. Što u pozadini tog očuvanja stoji tlačenje i uskraćivanje prava brojnim ljudima manje je bitna stvar. Mnogo važnije je sačuvati nekakav stari način života. Još jednu, sjajno ispripovedanu priču o sukobu između starog i novog načina života donosi Barbara Kingsolver u romanu „Bez zaklona“.
Godina je 1871. U gradić Vajnlend u Nju Džeriju doselio se Tačer Grinvud, mladi nastavnik prirodnih nauka. Prvobitna želja za prosvećenjem đaka, ništa manje i ostalih stanovnika, brzo će se sukobiti sa oštrim protivljenjem. Darvinova teorija o evoluciji, koju Tačer pokušava da prenese učenicima, izaziva sukob neviđenih razmera. Na istom tom mestu u sadašnjosti živi Vila Noks, novinarka koja je izgubila posao. Užasni ekonomski slom prati nešto mnogo gore, to je saznanje da je život koji je živela do sada ne samo nestao, već i da taj život gotovo nije imao nikakvog smisla.
Barbara Kingsolver je napisala izuzetan roman. Prateći dva vremenska toka, kraj jednog i početak drugog veka, ona predstavlja dve ljudske sudbine koje se kroz svojevrsni sinhronicitet susreću sa istim dilemama i mukama. Pripovedanje o tim sudbinama prati odlična psihologizacija junaka romana, ali i prikaz društvenih i kulturnih prilika u dva veka. Suštinski, priča je to o velikim prelomima, trenucima u kojima se ljudski život nepovratno menja. Neretko i doživljava poraz: „Samo kažem kako su oni znali da mogu otići nekuda drugde i stvoriti bolji život. To je važilo oduvek, od Odiseja, pobogu. Od mojih predaka kmetova koji su jeli kamenje s ravnice Šruzberi. Jedino u šta možeš verovati jeste da će tvoja deca imati više, a ne manje. A sada…“
Barbara Kingsolver je rođena u Kentakiju. Detinjstvo provodi u Kongu, gde joj je otac službovao kao lekar, što će kasnije postati jedna od njenih dominantnih književnih tema. Završila je studije biologije i radila kao naučni istraživač. Počinje da piše krajem osamdesetih. Međunarodnu slavu joj donosi roman „Biblija otrovne masline“ koji je doživeo milionske tiraže, ali i zadobio sjajne kritike. Do sada je napisala devet romana (na srpskom su objavljeni „Biblija otrovne masline“, „Lakuna“, „Bujno leto“ i „Bez zaklona“), nekoliko knjiga eseja i naučno-popularnih studija, kao i jednu zbirku poezije. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća američka i internacionalna književna priznanja.
„Valjda nam je to u prirodi. Kada se poboje da će izgubiti ono što poznaju, ljudi će stati uz svakog ugnjetača koji obeća da će ponovo uspostaviti stari poredak“, piše Barbara Kingsolver u ovom romanu. Suočeni sa smakom sveta koji poznaju, svejedno da li je nestanak uverenja o povlašćenom položaju u okviru prirodnog poretka stvari ili o ispravnosti političkih i životnih svetonazora, ljudi koji okružuju junake ovog romana predaju se lakim rešenjem, toj slatkoj draži za starim dobrim životom. Junaci romana, pak, nemaju tu privilegiju. Svesni poraza starog sveta oni nekako moraju da nastave dalje, čak i po cenu potpunog poraza. Najbolje to sama autorka iskazuje: „Oni će se zbijati u svojoj izmišljenoj sigurnosti, ali njihovo nebo će se srušiti. Njegovo će biti otvoreni marš kroz propast“. Izuzetno portretišući dva ljudska života, ništa manje i dva istorijska perioda, Barbara Kingsolver ispisuje sjajan roman, priču o trenucima velikih životnih preokreta, ali i svojevrsnog raskida sa starim načinom života u kom se ostaje bez gotovo svega što smo poznavali, možda je najbolje reći bez zaklona, onako kako ga autorka naziva: „Nijedno stvorenje ne može se lako prinuditi da živi bez zaklona. Bez zaklona, stojimo na svetlosti dana. Bez zaklona, imamo osećaj da ćemo verovatno umreti.“

Naslov: Bez zaklona
Autor: Barbara Kingsolver (1955-)
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 482

Pročitajte i prikaz romana „Bujno leto“ Barbare Kingsolver

Borislav Pekić: život buntovnika – Srđan Cvetković

Jedan od najsigurnijih recepata za potpunu katastrofu je učešće intelektualaca i umetnika u političkom životu. I to pre svega za same umetnike. Primera je toliko da ih je nemoguće sve nabrojati, ali počećemo od Ovidija, jednog od najčuvenijih antičkih književnika, koji zbog političkih razloga biva poslat u progonstvo u kom će i umreti. Njegovu životnu nesreću nastavljaju brojni intelektualci i umetnici. To je posebno vidljivo na našim prostorima. Vuk Karadžić, verovatno najznačajnija ličnost na srpskoj kulturnoj sceni u devetnaestom veku, biva izložen šikaniranjima, progonima, čak i izgnanstvu od strane kneza Miloša Obrenovića, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali. Ništa bolje nije ni prošao Dimitrije Davidović, tvorac čuvenog Sretenjskog ustava. Zbog kritika režima tokom obrenovićevskog perioda na robiji završavaju Branislav Nušić, Svetozar Marković, Pera Todorović i Vasa Pelagić. U međuratnom periodu na robiji završavaju brojni intelektualci i umetnici, ponajviše komunisti. Samo je Moše Pijade u zatvoru proveo četrnaest godina. Situacija se ne menja nakon završetka rata, naprotiv, ona postaje još gora. Pojedini umetnici i intelektualci bivaju ubijeni bez suđenja, dok mnoštvo drugih završava na dugogodišnjim robijama. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da je najveći deo optuženih zaista bio kriv, pogotovo oni koji su bili deo kolabracionističkih snaga, ali nedostatak suđenja ili montirana suđenja svakako predstavljaju veliku civilizacijsku mrlju. Na nesreću, ni tu se priča ne završava. Kasniji progoni intelektualaca i umetnika – uključujući tu robijanja, napade, cenzure i brojne zabrane – nastavljaju se do današnjice. Pored nezamislive ljudske patnje, ovi progoni donose i mnoštvo uništenih dela, pre svega kao posledicu uništenih života. Najgore od svega, čini se da umetnici i intelektualci nisu postigli gotovo ništa. Politika se nije promenila usled njihovog angažmana, samo su oni stradali. Čak i u slučajevima kada umetnici prođu „nekažnjeno“ zbog svog političkog delovanja, stigma bavljenja praktičnom politikom ostaje zauvek na njihovim delom (setimo se samo sudbina Dobrice Ćosića, Oskara Daviča ili Marka Ristića). Ipak, i pored svega toga, brojni umetnici i intelektualci ne odustaju od politike, snoseći za to velike posledice, koliko lične ništa manje i karijerne. Nema boljeg primera za to od života Borislava Pekića.
Prateći život Borislava Pekića, Srđan Cvetković nam u ovoj biografskoj knjizi predstavlja njegovo odrastanje u Crnoj Gori, kasniji prelazak u Srbiju i okupacijske dane. Iscrpno su predstavljene posleratne godine, Pekićevo političko sazrevanje, osnivanje političke organizacije, kasnije hapšenje i robijanje. Svoje mesto u ovoj knjizi pronalazi i docniji Pekićev boravak na slobodi, književna karijera, baš kao i povratak u politiku tokom devedesetih.
Ono što se najpre mora reći, Cvetkovićeva knjiga je prvenstvo prikaz Pekićevog političkog angažmana. Njegova književna karijera nije zaobiđena, ali ona nije u fokusu autorovog istraživanja. Prateći razvoj Pekića kao ličnosti, Srđan Cvetković nam daje prikaz nimalo prijatnog posleratnog vremena. I tu odmah moramo da napravimo ogradu. Čini se da je u slučaju ove knjige autor pronašao pravu meru, za razliku od njegovih pređašnjih radova. Manihejsko viđenje sveta po kom je Cvetković poznat – u kom su komunisti potpuno zlo, a svi drugi nevini stradalnici – na sreću biva izbegnuto. Tako je dobijen objektivni pogled na prošlost, samim tim i na jednu biografiju. Ono što se mora zameriti je disproporcija u predstavljanju Pekićeve političke aktivnosti. Dok se posleratnom periodu posvećuje preko četrdeset stranica knjige, Pekićevoj političkoj delatnosti tokom devedesetih se pristupa ovlašno, i to samo na nekoliko stranica.
Srđan Cvetković je rođen u selu Topli Do kod Pirota. Završio je doktorske studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Polje njegovog istraživanja su najvećim delom posleratne represalije. Objavio je niz istorijskih studija (među kojima je i trotomna knjiga „Između srpa i čekića“) i članaka u periodici. Po mnogima predstavlja najznačajnije ime revizionističke struje među savremenim srpskim istoričarima. Radi kao naučni istraživač u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.
„Kapitalizam eksploatiše radnika u ime gramzivosti eksploatatora, komunizam eksploatiše radnika u ime poboljšanja radničke egzistencije“, deo je programa SDOJ-a, političke organizacije čiji je osnivač bio Borislav Pekić. Neprihvatanje komunističke diktature, baš kao ni nacionalističke politike ogrezle u brojnim zločinima (pre svega Draže Mihailovića, Ljotića i Nedića), politički je kredo mladog Pekića zbog kog će robijati pet godina u najtežim uslovima. Od tog kreda neće odustati ni kasnije, čak ni kada bude poražen od strane ratnog huškača i zločinca na nesrećnim izborima u Rakovici 1991. godine. Borba je to za demokratiju i slobodu mišljenja pre svega. Možda je to najbolje sam Pekić opisao: „Sloboda se, konsekventno, ne može uskraćivati ni u ime nacionalnih interesa, jer je upravo ta sloboda vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su i ostali ništavni.“ U toj borbi Pekić je izgubio mnogo, najpre su to izgubljene godine na robiji, ali i izgubljeno zdravlje zbog kog je kasnije prerano napustio ovaj svet, da ne pričamo tek o velikim delima koja je još mogao da napiše. Kako se čini, ideje za koje se Pekić borio su poražene, pogotovo ako pogledamo današnjicu. U čemu je onda čitava stvar, da se vratimo na početak? Zar Pekićev život nije najbolji primer pogubnosti politike na život umetnika? Odgovor na to pitanje je možda dao najbolje sam Pekić: „Nema demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, i koje ne može biti još uspelija. Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobiju za sekund, ni za dan, ni za godinu.“ Borba za slobodu ne prestaje nikada, čak i kada se nam tom putu dožive stradanja i porazi, bio je politički Pekićev kredo koji nam je ostavio kao amanet. Priču o toj borbi donosi Srđan Cvetković u ovoj knjizi.

Naslov: Borislav Pekić: život buntovnika
Autor: Srđan Cvetković (1972-)
Izdavač: Catena mundi, Beograd, 2020
Strana: 148

Šesta godina „Čitaonice“

„Čitaonica“, online mesto za dobre knjige, napunila je šest godina. Do sada smo na ovoj stranici objavili preko 300 prikaza romana, zbirki priči i pripovedaka, istorijskih studija i publicističkih dela.
Osnovna ideja prilikom pravljenja sajta, čega se i danas držimo, bila je da se usled hroničnog nedostatka književne kritike u štampanim medijima napravi internet-stranica na kojoj bi bili predstavljeni aktuelni, ali i ranije objavljeni naslovi koji to po svom kvalitetu zavređuju. Da smo barem delom uspeli u tome govori posećenost stranice (preko 150.000 jedinstvenih posetilaca, izvor: wordpress statistika). Ostanite uz nas i u narednom periodu jer vam spremamo mnoštvo prikaza dobrih knjiga.
Povodom šestog rođendana „Čitaonice“ donosimo listu pet najčitanijih prikaza na našem sajtu u toku prošle godine:

1. Veliki pad – Peter Handke
2. Autobiografija o drugima – Borislav Mihailović Mihiz
3. Aleksandrijski kvartet – Lorens Darel
4. Arhipelag Gulag – Aleksandar Solženjicin
5. Jezava – Mladen Milosavljević

Pozdravljamo vas do sledećeg čitanja

Iščekujući varvare – Dž. M. Kuci

„Bez varvara sada šta će biti s nama? / Ti ljudi, na kraju, behu neko rešenje“, završni su stihovi čuvene Kavafijeve pesme „Iščekivanje varvara“. I zaista, „varvari“ su se bezbroj puta u istoriji naše civilizacije pokazali kao rešenje. Uzmimo samo kao primer propale države. Na temeljima propasti velikih imperija rađaju se nove države i kulture, neretko znatno bolje od pređašnjih. Naravno, izuzeci postoje. Nema boljeg primera za to od Irana i Avganistana u kojima su koliko-toliko liberalni društveni sistemi, pogotovo avganistanski, smenjeni znatno gorim i rigidnijim. Neko će to reći i za propast Vizantije, samo što to već predstavlja drugo pitanje, jer je jedan teokratski režim smenjen drugim teokratskim režimom. Ali da se vratimo na stvar, na varvare koji dolaze i rešavaju stvar. Kako se neretko veruje, varvari su ti koji donose propast, što najčešće ne odgovara istini. Gotovo svaka država, uništena od strane „varvara“, u svojim poslednjim danima je predstavljala krajnje dekadentnu tvorevinu koja se urušavala iznutra. Sjajno to opisuje istoričar Edvard Gibon, u sada već klasičnom delu „Opadanje i propast rimskog carstva“, koji uzrok za pad Rimskog carstva, kasnije i Vizantije, vidi pre svega u unutrašnjoj propasti samih carstava. Varvari su tu samo dovršili posao. Na kraju, oba carstva su decenijama uspevala da se izbore sa varvarima, što preko vojne nadmoći, ništa manje i kroz asimilaciju. Nema boljeg primera za to od srednjovekovlja na našim prostorima. Ako čitamo vizantijske izvore, za nas su najbitniji spisi čuvenog vizantijskog istoričara Nikifora Grigora, Vizantinci slovenska plemena posmatraju kao potpune varvare, koje carevina ukroćuje, prvenstveno preko pripadnosti istoj veri, ne zaboravimo da je pokrštavanje došlo pre svega kao posledica vojnog poraza, ali i kroz vladarske rodbinske veze. Suština je, da ne odlazimo predaleko, da veličina jedne države dolazi pre svega iz njenog trenutnog stanja. Ako je dovoljna moćna i privlačna, ona će ne samo opstati, već i uspeti da anulira svaku opasnost. Ukoliko to nije slučaj, propast brzo dolazi. Uzećemo kao primer još jedno veliko carstvo, Britansku imperiju. Trenutak u kom britanska uprava na teritoriji sadašnjih Sjedinjenih Američkih Država pokazuje svoju trulež sjedinjenu sa poniženjem ljudi dovodi do ustanka i propasti imperije. Slično je stvar bila i sa predrevolucionarnom Francuskom, Sovjetskim Savezom, naposletku i sa Jugoslavijom. Dugo skupljana trulež, nepravde i progoni su u jednom trenutku došli na naplatu i odveli te države u propast. Okriviti samo „varvave“ koji su ih srušili u konačnici velika je greška. Sjajno to pokazuje Dž. M. Kuci u romanu „Iščekujući varvare“.
Načelnik velikog Carstva živi spokojno. Udaljen od prestonice, on upravlja rubnom pokrajinom. Sitne seksualne avanture, uglavnom dokono provedeni dani bez nekih većih uzbuđenja, tako načelnik provodi vreme. Sve će to promeniti dolazak pridošlica iz prestonice na čelu sa Džoelom, obaveštajnim oficirom, koji su krenuli u poteru za varvarima. I zaista, varvari brzo dolaze. Svedočeći ogromnoj nepravdi prema bezazlenim nomadima načelnik diže svoj glas i iz korena menja svoj život.
Ispisan kao ispovest glavnog junaka iz prvog lica, roman „Iščekujući varvare“ pleni pre svega neverovatnom stilskom i pripovednom umešnošću pisca. Naizgled obična, usudili bismo se reći sasvim jednostavna priča brzo prerasta u nešto sasvim drugo. Dž. M. Kuci je izuzetni psihološki portretista, što sjajno vidimo u putu koji glavni junak prolazi od potpune inertnosti do gotovo herojskog otpora nepravdi. Na drugoj strani stoji sjajno pripovedanje o političkoj situaciji, trenucima raspada jednog carstva, ponajviše nemogućnosti da se ta propast prihvati: „Do smrti ništa nećemo naučiti. Negde duboko u svima nama kao da postoji nešto nepoučljivo i kao kamen tvrdo. Uprkos histerijama na ulicama, niko istinski ne veruje da je svet nepomućenih izvesnosti u kom smo se rodili pred samim zatiranjem.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, rođen je u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom još Piteru Keriju, Hilari Mantel i Margaret Atvud) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Nek barem bude rečeno, ako ikad dođe do toga da se kaže, ako u nekoj dalekoj budućnosti bude ikog zainteresovanog za to kako smo živeli, da je u ovoj najdaljoj, najisturenijoj predstraži Carevine svetlosti postojao jedan čovek koji u dnu duše nije bio varvarin“, piše Kucijev junak. Varvari su svi, ponajviše oni koji se bore protiv tih varvara, Načelnik shvata. Napredak, civilizacija, pravda, sve te velike i svetle reči koje je načelnikovo Carstvo proklamovalo su samo opsena. Suočen sa tim saznanjem, on pokazuje otpor, u isto vreme odbijajući čak i pomisao da je njegov čin herojstvo: „(…) iz teskobe takve slobode ko ne bi pozdravio oslobođenje u pritvoru? U mojoj pobuni nema ničeg herojskog – to nijednog trenutka ne smem da zaboravim“. Samo što je pobuna jednog čoveka nedovoljna. Dekadentnost carstva i silne nepravde učinjene u njegovo ime dolaze na naplatu. Varvari su tu. Dž. M. Kuci je u ovom istinskom remek-delu ispisao izuzetno snažnu i sjajno ispripovedanu priču o propasti svih „carstava“, još više o uzrocima te propasti. Svetu u kom: „Bol je istina; sve drugo je podložno sumnji.“

Naslov: Iščekujući varvare
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Jelena Stakić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 248

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana: „Zemlje sumraka“, „Isusovo školovanje“ i „Isusova smrt“, zbirke priča „Staklena klanica“, kao i knjige prepiske „Ovde i sada“

Solun: grad duhova – Mark Mazover

Ostvarivanje prava na određenu teritoriju, i ne samo na nju, neretko dolazi usled pozivanja na vremenski kontinuitet. Baš kao u slučaju pravnih propisa, prisutan je svojevrsni održaj. Osoba, u ovom slučaju narod, kojа provede određeno vreme na određenoj teritoriji stiče pravo na nju. Još preciznije, ta teritorija, ili država, postaje „vlasništvo“ tog naroda. Razume se, ovo i nema baš mnogo veze sa realnošću, pogotovo kada se u obzir uzme istorija naše civilizacije. Osvajanje, sledstveno tome i kasnije upravljanje nekom teritorijom, gotovo uvek je posledica nadmoći, svejedno da li je ta nadmoć u ljudstvu, oružju ili uticaju. Primera je mnogo, ali navešćemo samo dva ilustrativna. Početkom dvadesetog veka Trst predstavlja neverovatnu mešavinu različitih nacija i kultura. Italijani, po popisu iz 1910. godine, čine oko pedeset posto stanovništva Trsta, dok ostale nacije zauzimaju drugu polovinu. Za samo nekoliko decenija ova brojka se toliko preokrenula da sada Italijani čine preko devedeset posto stanovništva Trsta. U čemu je stvar? U međuvremenu je izvršen grubi reinženjering stanovništva. Pod posebnim udarom su Slovenci koji čine skoro četvrtinu stanovništva Trsta, i to od strane fašista koji ne prezaju od masovnih progona i ubijanja. Priču dovršavaju nacisti, u saradnji sa fašistima, koji gotovo istrebljuju Jevreje. I eto rezultata, italijanski čistog Trsta. Nama mnogo bliži primer je Vojvodina. Po prvom popisu posle Prvog svetskog rata, iz 1921. godine, Srbi čine oko 35 posto stanovništva Vojvodine, dok su najveće manjine Mađari i Nemci. Po poslednjem popisu iz 2012. Srbi čine 65 stanovništva Vojvodine. Kako se odigrala ova promena? Gotovo svi Nemci su posle rata proterani iz zemlje, a broj Mađara je prepolovljen. Delom je to bila posledica masovne podrške nemačke i mađarske zajednice nacističkom režimu, sjajno opisane u studiji „Divizija Princ Eugen“, ali to svakako ne predstavlja opravdanje. Suština je, i da se konačno vratimo na početak, da ostvarivanje „prava“ na određenu teritoriju gotovo uvek dolazi nasilno. Još jednostavnije, onaj ko u određenom trenutku ima nadmoć taj i pobeđuje. Šta je tu onda uloga priče o kontinuitetu? Ona je, reći ćemo i pored opasnosti da ovo zvuči isuviše grubo, puko pokriće za tu nadmoć. Kad nadmoć donese pobedu, istorija jedne teritorije, može to bi i zemlja i grad, postaje istorija samo jedne zajednice. Druge zajednice su višak, nekad i pretnja našem „kontinuitetu“, koje na svaki način treba ukloniti. Koliko fizički, ništa manje i iz sećanja. Priču o jednoj takvoj istoriji donosi nam Mark Mazover.
Prateći istoriju Soluna od njegovog osvajanja od strane Osmanlija 1430. pa sve do druge polovine dvadesetog veka, Mark Mazover predstavlja nimalo jednostavnu povest pet vekova ovog grada. Kroz priču o stanovnicima Soluna – hrišćanima, muslimanima i Jevrejima – on predstavlja njihov zajednički život, ispunjen međusobnim razumevanjem, ali i ubilačkim antagonizmima koji će rezultirati potpuno novom slikom grada u današnjici. Kako je jedan multietnički grad, u pravom smislu te reči, postao nacionalno monolitan, Mazover je sjajno odgonetnuo u ovoj knjizi.
Pred nama se, i to bez bilo kakvog preterivanja, nalazi istinsko remek-delo. „Solun: grad duhova“ pleni pre svega neverovatnom količinom podataka koji se nalaze pred nama. Pomno proučavajući razvoj grada u različitim periodima, Mazover predstavlja njegovu istoriju, i to iz svih uglova. Pred nama su priče o različitim upravama, ratovima, državama, vojskama, ali i pripovesti o svakodnevnom životu. Kako su izgledale škole, gde su Solunjani izlazili, kako su se oblačili i zabavljali, šta su sve radili, kako su se borili za svoja prava, u šta su verovali, sve to Mazover odgoneta u ovoj studiji. Na drugoj strani stoji Mazoverovo stilski savršeno pripovedanje koje se, pogotovo u istorijskoj literaturi, retko sreće.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, rođen je u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski je prevedena njegova studija „Balkan: kratka istorija“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma („Hitlerovo carstvo“). Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
„Da li je osećaj kontinuiteta grada, drugim rečima, koji me je od početka toliko snažno privlačio Solunu, obmana? Možda postoji jedna druga istorija grada koja čeka da bude napisana, u kojoj će priča o kontinuitetu morati da bude ispričana prilično drugačije, ne samo kao priča o mekim prelazima i prilagođavanjima, već i kao priča o nasilnim završecima i novim počecima“, piše Mazover u uvodu ove knjige. I, ma koliko to delovalo čudno, ta druga, po Mazoveru neispisana priča, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Opisujući nenadmašno gotovo svaki segment petovekovnog života grada, on u isto vreme predstavlja šta se u toku tih vekova promenilo. A promenilo se sve. Nekadašnji narodi koji su Solun naseljavali su nestali. Da bi ovo bilo jasnije, Turci koji su činili trećinu stanovnika Soluna su proterani nakon Velikog rata, a ogromna jevrejska populacija, koja je na početku dvadesetog veka činila većinu stanovnika grada, doslovno je istrebljena u holokaustu. Nestao je čak i Solun kog Mazover opisuje tokom opsežnih posleratnih rekonstrukcija. Suštinski, jedan grad sa ogromnom istorijom je postao nešto drugo. O nekoj davnoj i gotovo zaboravljenoj prošlosti, nekom prošlom Solunu, Mazover je napisao istinsko remek-delo. I u isto vreme, da se vratimo na početak, dao sjajnu sliku istoriju u kojoj se prošlost nije samo priča o onima koji trenutno „drže“ jednu teritoriju, već i o onima koji su je nekada naseljavali i tu izgrađivali svoj život: „Istorija nacionalista satkana je od lažnih kontinuiteta i prigodnih ćutanja, fikcija neophodnih da se ispriča priča o susretu izabranog naroda sa zemljom koju im je sudbina namenila. To je jedna neobična i neuverljiva verzija prošlosti, naročito za grad poput Soluna, u kome većina njegovih stanovnika ne može da uđe u trag svojoj povezanosti s mestom više od tri ili četiri pokolenja unazad.“

Naslov: Solun: grad duhova
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Nevena Mrđenović
Izdavač: Dosije studio, Beograd, 2018
Strana: 528

Pročitajte i prikaz studije Marka Mazovera „Hitlerovo carstvo“

Gošća – Takaši Hiraide

Jedan od najvećih pokazatelja psihopatije i sociopatije, i to najčešće u najranijem detinjstvu, predstavlja naš odnos prema životinjama. Naravno, izuzetaka ima, ali dete koje zlostavlja životinje najverovatnije će izrasti u sociopatu ili psihopatu. Pre nego što nego grakne i pomene Hitlera, moguća je i obratna situacija. Pojedini ljudi mogu pokazati istinske emocije prema životinjama, a da u isto vreme budu potpuni monstrumi u odnosu prema drugim ljudima. Ali da se mi vratimo na stvar. Odnos jednog društva prema životinjama nam može sjajno pokazati kako to društvo zapravo izgleda. Primera je mnogo, ali izdvojićemo samo nekoliko ilustrativnih. Prilikom nemačkog napada na Poljsku 1939. godine, poljska odbrana je u svom sastavu imala i konjičku jedinicu. I sve bi to bilo u redu da baš ta konjička jedinica nije poslata na nemačke tenkove. Rezultat je lako zamisliti. Konji, naravno, nisu imali nikakvu šansu protiv tenkova. Uostalom, ni vojnici koji su jahali na tim konjima. Drugi primer, još čuveniji, vezuje se za život nemačkog filozofa Fridriha Ničea. Po priči, Niče je doživeo teški nervni napad, koji je rezultirao kasnijim boravkom u duševnoj bolnici, posle užasne slike zlostavljanja jednog konja. Sudbina tog nesrećnog konja je zadobila izuzetan prikaz u filmu „Torinski konj“ Bele Tara, nastalom po scenariju Lasla Krasnohorkaija. Ili da uzmemo još jedan primer, naš odnos u današnjici prema životinjama. Skoro pola miliona životinja se tokom svake godine usmrti prilikom testiranja kozmetičkih proizvoda. Dobro ste pročitali, skoro pola miliona. Broj ubijenih životinja zarad pribavljanja njihovog krzna je desetostruko veći. Ovi brojevi su još monstruozniji kada se uzme u obzir da su sve te životinje ubijene samo iz hira. Nošenje bundi, kao i nanošenje kozmetičkih sredstava nimalo ne predstavlja egzistencijalnu potrebu. Šta je suština ove priče? Kroz ova tri primera možemo videti naš odnos ne samo prema životinjama već i prema drugim ljudima. Kao što su ljudi surovi prema životinjama, isto tako su surovi i prema drugim ljudima. Zarad nekakve junačke slave podjednako će biti žrtvovane i životinje i ljudi. Isto tako, zarad profita stradaće i ljudi i životinje. Naravno, i na sreću, naš odnos sa životinjama se ne iscrpljuje u ovim ludostima i bestijalnostima. Kroz celu istoriju naše civilizacije, životinje su nam bile ne samo verni pratioci, već i stvorenja koja su nam menjala život. Nema boljeg svedoka tome od literature. Jednu takvu priču donosi i Takaši Hiraide u romanu „Gošća“.
Kraj je osamdesetih u Tokiju. Pisac romana i njegova supruga su iznajmili kuću u predgrađu. Finansijski problemi, snalaženje na novom poslu i u novom domu, sve će to promeniti dolazak gošće, komšijske mačke Ćibi. Prvobitni piščev otklon brzo prerasta u zaintrigiranost, docnije u potpunu opčinjenost mačkom koja postaje stalna gošća ovog bračnog para. Prateći protok vremena, razvoj tog odnosa, sjedinjen sa svim peripetijama i gotovo neminovnom tragedijom, Takaši Hiraide ispisuje sjajan roman.
Ispisan kao autobiografski roman, „Gošća“ nam predstavlja intimni svet samoga pisca, ali i društvene prilike u Japanu krajem osamdesetih. To prelamanje privatnog i javnog Takaši Hiraide u ovom romanu izvodi izuzetno. Prateći umetničku scenu Japana, Takaši Hiraide je njen istaknuti predstavnik, mi vidimo sjajno predstavljeni nama samo naizgled daleki prostor. Slična stvar je i sa društvenim prikazom stvarnosti. Ekonomski razvoj koji smenjuje neminovna stagnacija donosi velike promene u životu junaka. Naravno, ovo je samo jedan segment romana, onaj mnogo bitniji je pripovedanje o čudesnoj gošći koja uspeva da sivilo života, posledicu prelamanja društvenih sa nedaćama iz našeg privatnog života, pretvori u nešto sasvim drugo.
Takaši Hiraide, istaknuti japanski pesnik i prozaista, rođen je u gradu Mođi. Nakon studija se zapošljava u izdavaštvu. Objavio je nekoliko zbirki pesama, knjiga eseja i putopisa. Za svoje stvaralaštvo je zadobio istaknuta japanska i internacionalna priznanja. „Gošća“ je njegovo prvo delo prevedeno na srpski jezik.
„Voleo bih da znam sve o tom danu, prolaznom poput kapljice rose, ali njega je tama minulog vremena već progutala“, piše Takaši Hiraide u ovom romanu. Ispisujući pripovest o pokušajima da se ta tama minulih vremena nekako „osvetli“, on u „Gošći“ pripoveda o jednom čudesnom stvorenju koje mu je promenilo život. Reč je, naravno, o mački. Naizgled sasvim obična životinja, Ćibi ipak postaje nešto sasvim drugo. Svojim uticajem na život vlasnika, ona ga pretvara u nešto sasvim drugo, baš kao i u slučaju romana „Ulični mačak Bob“ o kom smo nedavno pisali. Još bitnije, ovaj roman nam sjajno predstavlja koliki uticaj životinje imaju na nas, kako nas menjaju i neretko od nas prave bolje ljude. U ovom romanu je predstavljen život jedne takve čudesne životinje: „Ćibi se ponašala potpuno isto kao uvek. Izraz na njenom licu govorio je da je njeno zanimanje usredsređeno na astronomiju i na biljni i životinjski svet. Za svet ljudi njoj je sasvim svejedno. Samo su njene šiljate uši sve vreme osluškivale taj glas koji je tekao ka njoj, prodirući kroz meni nevidljivu pukotinu.“

Naslov: Gošća
Autor: Takaši Hiraide (1950-)
Preveo: Nataša Tomić
Izdavač: Booka, Beograd, 2018
Strana: 138

Car – Rišard Kapušćinjski

Jednu od najznačajnijih prekretnica filozofske, psihološke i sociološke misli predstavlja suđenje nacističkom zločincu Ajhmanu u Jerusalimu 1961. Još tačnije, Ajhmanovo suđenje je dovelo do niza teorija i pretpostavki kako obični, naizgled sasvim normalni ljudi postaju zločinci. Postavljajući teoriju o banalnosti zla, Hana Arent u knjizi „Ajhman u Jerusalimu“ govori da je on delovao kao birokrata, izvršavajući naređenja, i to bez bilo kakvog preispitivanja. Naređenja su naređenja, u njih se ne može sumnjati, bile su Ajhmanove reči. Da njegov stav nije samo pojedinačni izuzetak pokazao je čuveni eksperiment američkog psihologa Stenlija Migrama nekoliko meseci nakon početka suđenja Ajhmanu. Sasvim obični ljudi su izabrani da budu „učitelji“. U slučaju da učenici pogreše, u pitanju su bili profesionalni glumci, „učiteljima“ je bilo naređeno da ih kažnjavaju elektrošokovima. Ovo istraživanje je pokazalo da je čak šezdeset posto „učitelja“ kažnjavalo učenike strujnim udarima, i to jačine do 450 volti koji su izazivali teške povrede „učenika“. Kasnija ispitivanja u nekoliko različitih zemalja potvrdila su Migramov eksperiment. Čak šezdeset posto ljudi bi posle naređenja, bitno je da ono dolazi od nekog višeg autoriteta, nanelo bol drugim ljudima, pritom ne videvši ništa loše u tome. Naravno, ovo istraživanje, baš kao i teorija Hane Arent, ne umanjuju krivicu zločinaca, oni su u svakom trenutku mogli da se usprotive zlu, tome i služi ljudski razum, već pokazuje kako autokratski režimi od svojih podanika prave zločince. Najjednostavnije rečeno, ponovićemo ovo opet, čak i najveća bestijalnost kod najvećeg broja ljudi neće izazvati moralnu reakciju, samim tim i otpor, ukoliko je ona naređena od strane višeg autoriteta. Koristeći ovu povodljivost najvećeg dela stanovništva, autokratska vlast uspeva da pod potpunom kontrolom drži ogroman broj ljudi nekada i decenijama. Ključni segment ovakvog društva, suštinski: ono što ovakvo društvo održava, predstavlja odnos stanovništva prema vlasti. To je pre svega odnos pokornosti i poslušnosti. Odakle ta poslušnost izvire nije teško odgonetnuti. U prvo vreme je to božansko poslanje vladara, izvedeno kroz spregu religijske i političke vlasti. Kasnije to smenjuje kult ličnosti. Vladar je najplemenitiji, najmudriji, najvredniji, slobodno nastavite ovaj beskonačni niz superlativa, samim tim bolji znatno bolji od nas. Zahvaljujući tome, ličnost vladara, sledstveno tome i njegove odluke, predstavljaju neprikosnovene stvari. I da se vratimo na početak, kada takav vladar od nas nešto zatraži, pa, naravno, da ćemo to ispuniti. O onome šta taj vladar naređuje, kako održava svoju vlast i kakav je odnos podanika prema njemu Rišard Kapušćinski je napisao izuzetnu knjigu.
Godina je 1975. Posle višedecenijske vladavine, etiopski car Hajle Selasije je zbačen sa vlasti. U Adis Abebu dolazi Rišard Kapušćinski sa željom da ispiše priču o tom padu, ali i o decenijama vladavine Hajla Selasija. Da bi uspeo u tome, on prikuplja desetine svedočenja bliskih Selasijevih saradnika, prenoseći ih docnije u knjizi „Car“. Pred nama se odvija nezamisliva priča o jednom usponu, godinama krajnje čudne vladavine, ali i kasnijeg pada.
Žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Možda je najbolje reći da je „Car“ svojevrsna mešavine novinske reportaže i eseja. Baš kao i slučaju stvaralaštva beloruske nobelovke Svetlane Aleksijevič, pred nama su brojne ispovesti donete u svom izvornom obliku, sjedinjene sa autorovim komentarima i klasifikacijom. Izborom da o ličnosti Hajla Selasija govore oni koji su ga najbolje poznavali, Rišard Kapušćinski čini sjajnu stvar. Najpre, pred nama su svedočenja iz prve ruke, ali i prikaz šta pokornost jednom tiraninu stvara od njegovih podanika: „To je izgledalo neverovatno svim uglednicima, jer smo mi imali poslušan, pokoran, pobožan narod, nimalo sklon pobunama, a tu – kažem – bez ikakvog razloga – pobuna! U našem običaju pokornost je najvažnija stvar (…)“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, rođen je u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
„Reći ću otvoreno, plemeniti gospodar je više voleo loše ministre. Više ih je voleo zato što je naš gospodar voleo da predstavlja pozitivni kontrast. A kako bi mogao da predstavlja pozitivan kontrast ako je okružen dobrim ministrima? Narod bi izgubio orijentaciju, ne bi znao od koga da traži pomoć, na čiju dobrotu i mudrost da računa“, govori jedan od dvorjana Hajla Selasija, označavajući tako jedan od načina izgradnje kulta ličnosti. Hajle Selasije ga je sproveo do krajnjih granica. Suštinski, on je napravio bolesno društvo koje je isključivo zavisilo od njegove volje. U ime te volje brojni podanici činili su bizarne, neretko i čudovišne stvari koje su se protivile ne samo moralu, već i zdravom razumu. Najgore od svega, što sjajno vidimo u ovoj knjizi, oni čak i po padu Hajla Selasija ne vide ništa loše u tome. Oni su činili ono što im je naređeno, kao u slučaju Ajhmana, a lik cara, tiranina, ostaje neupitan čak i kada se razotkriju sva njegova nepočinstva. U ovoj sjajnoj knjizi Rišarda Kašušćinskog se pokornost zlu, podjednako i samo zlo, predstavlja na izuzetan način. Isto tako i jedini način da se tom zlu suprotstavi, što predstavlja najveći strah svakog tiranina i autokrate: „Da, počeo je da misli, a moram da ti objasnim, prijatelju, da je mišljenje u ono vreme bilo bolna nedoličnost, čak mučna defektnost, i svetli i visoki gospodar, u svojoj neprestanoj brizi za dobro i ugodnost podanika, nikad nije zanemarivao staranja da ih čuva od te nedoličnosti i defektnosti.“

Naslov: Car
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 162

Pročitajte i prikaz knjige „Ebanovina” Rišarda Kapušćinskog

Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima – Radoslav Petković

Možda je najbolje ovu priču početi sa stihovima Leonarda Koena iz pesme „Čekajući čudo“ („Waiting for the Miracle“): „Kad se prospeš po putu / I ležiš na kiši / I pitaju te kako si / Naravno da ćeš reći da se ne možeš požaliti / Ako te pak pritisnu / Onda se moraš praviti lud / Samo ćeš kazati da si tu jer čekaš / Čudo, da se desi čudo“. Da li će ono doći to je već neko drugo pitanje, ali nećemo pogrešiti ako kažemo da je čekanje na čudo najsličnije čekanju Godoa u Beketovoj drami. Što je sudbina našeg doba. Neslućeni razvoj tehnologije, podjednako i promena ne samo intelektualne već i ideološke paradigme, doneli su potpuni novi odnos prema čudima, mada je bolje reći: čudesnom. Za razliku od pređašnjih vremena, čini se, čuda su izgubila svoj značaj. Uzmimo samo kao primer naš odnos prema bolestima, pogotovo onim zaraznim. Današnja Slovenija, i ne samo ona, ali uzećemo Sloveniju kao nama najbliži primer, prepuna je spomenika i kapelica, najznačajniji se nalazi na mariborskom glavnom trgu, koji se nazivaju kužna znamenja. Nakon velike epidemije kuge krajem sedamnaestog veka, oni koji su preostali su se na ovaj način zahvaljivali bogu i svetiteljima što su preživeli, u isto vreme tražeći zaštitu od više sile da se ovakav pomor više ne ponovi. Suštinski, verovalo se da bolest, pogotovo zarazna, dolazi, ali i prestaje, po božjoj volji. Jedino što može da nas spase je čudo. Sličnu stvar možemo videti i u Manconijevom romanu „Verenici“. Kao jedan od načina da se spreči velika epidemija kuge u Milanu izabrana je crkvena litija sa molitvama protiv bolesti. Naravno, ovo ne samo da nije sprečilo kugu nego je i pospešilo njeno širenje. Ipak, vera u čuda ni tad nije nestala. Gotovo svaki segment života je bio skopčan sa verom u čudesno, toliko da je razlika između realnog i čudesnog gotovo nestajala. Razvoj nauke i tehnologije je sve ovo promenio. Ono što se pre smatralo za čudo, postalo je nešto sasvim obično i normalno. Još bitnije, objašnjivo. Čak se i vera promenila. Retki su vernici koji veruju u biblijska čuda, i to pod uslovom da zaista znaju šta piše u Bibliji. Primera radi, koliko zapravo hrišćanskih vernika veruje da se tokom čina evharistije vino i hleb pretvaraju u krv i telo Hristovo? Verovatno manji deo. Što nas vraća na početak i na Koenove stihove. Da li je uopšte moguće verovati u čudesno? I da li i danas neko čeka da se čudo desi kao u Koenovoj pesmi? Sve su to pitanja koja pokreću dve izuzetne zbirke priča Radoslava Petkovića.
„Prizori iz petstogodišnjeg rata“, priča koja otvara prvu zbirku „Izveštaj o kugi“, nam pripovedaju o ratu koja bukti u Evropi od pada Carigrada. „Izveštaj o kugi“, nas suočava sa sudbinom čoveka koji nepogrešivo pogađa širenje kuge. „Graditelj vešala“ pripoveda o zanatskoj propasti čoveka posle jednog čuda. „Petar Vlatković. Život i delo“ i „Kratka istorija besmrtnika“ nas upoznaju sa dve čudnovate biografije. Kakva je i sudbina junaka priče „Moje igralište za golf“. „Dečak sa reke“ je fantazmogorična pripovest o susretu stvarnog i nemogućeg. Prvu zbirku zatvara naučno-fantastična igrarija „Dok plima traje“.
Druga zbirka „Čovek koji je živeo u snovima“ otpočinje sa pričom „Pavle u Rimu“ pripovesti o životu čuvenog apostola. Pad Rima je zadobio sjajno predstavljanje u priči „Prelaz preko Stiksa“. U pričama „Objava“, „Teološki dijalog u savremenom okruženju“, „Smanjivanje“, „Grad, svitanje“, „Hrist nad Zemunom“ i „Čovek koji je živeo u snovima“ stvarnost se suočava sa čudesnim i menja je. Završna priča „Umesto zaključka“ nas vraća u prošlost i pripoveda o tri mudraca koja su posetila Hrista.
Odluka da se dve zbirke Petkovićevih priča objedine u jednoj knjizi sjajna je zamisao. Pored sličnih tema kojima se bave, njih povezuje i, upotrebićemo možda neadekvatan izraz, sličan svetonazorski pristup temama. Ništa manje, narativni. Tako možemo ove priče podeliti na nekoliko segmenata. S jedne strane stoje istorijske pripovesti, na onoj drugoj su odjeci stvarnosti koji se mešaju sa fantastičnim uplivima, a na onoj trećoj su postmoderne igrarije sa formom. U svakom od ovih tematskih, ništa manje i narativnih segmenata Radoslav Petković briljira. Nenadmašna erudicija je sjedinjena sa izvrsnim pripovedanjem u kom ćete istinski uživati.
Radoslav Petković, jedan od najznačajnijih srpskih književnika današnjice, rođen je u Beogradu gde završava studije književnosti. Debituje sa romanom „Put u Dvigrad“ 1979. godine. Slede romani „Zapisi iz godine jagoda“, „Sudbina i komentari“, „Senke na zidu“ i „Savršeno sećanje na smrt“ . Napisao je i nekoliko knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća srpska književna priznanja, a njegov roman „Sudbina i komentari“ se smatra za najnagrađivaniji srpski roman svih vremena. Pored književnog rada, plodan je prevodilac sa engleskog jezika.
„Jer, kakva je korist od predviđanja onoga što ne možemo ni sprečiti ni umanjiti; kakva je korist što smo tačnije od drugih izračunali meru nesreće u svetu koju svako, i bez ikakve računice, oseća na svojim ramenima“, piše Radoslav Petković u priči „Izveštaj o kugi“. Pripovedajući o realnosti ovoga sveta, užasima ne samo sadašnjeg sveta već i sveta koji je nekada postojao, Radoslav Petković neprestano sukobljava našu ukorenjenost u racionalnom, mada je bolje reći iskustvenom, u susretu sa nemogućim i neobjašnjivim. Mada je možda još bolje reći: čudesnim. U gotovo svakoj priči iz ove knjige junaci su nesrećnici, ljudi satrveni životom, kojima čak ni čudo ne može da pomogne. Naprotiv, to čudo ih čini još nesrećnijom, a njihove živote još više odvlači u poraz. Razum je nedovoljan, stvarnost je nezadovoljavajuća, čuda, čak i ako se dese, ništa ne donose. Čak ni bog više ne igra nikakvu ulogu. Najbolje to izražava jedan junak: „Biti ravnodušan prema Njemu koliko je i On prema nama.“ Taj bezizlazni svet (najbolje izražen u misli: „I razmišljao sam da su naši životi, možda, nestvarni, da je prava istina o njima zauvek od nas skrivena, i potom mi se iznenada, sasvim neopravdano, kao brod belih jedara u odavno zaboravljenoj luci, javila pomisao da nas samo patnja opravdava (…)“) Radoslav Petković nenadmašno predstavlja u pričama iz ove dve zbirke, i to kroz sjajne literarne igre ispisane blistavim stilom.

Naslov: Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima
Autor: Radoslav Petković (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 232

Pročitajte i prikaze romana „Savršeno sećanje na smrt“
i studije „Srednjovekovni putovođa“ Radoslava Petkovića

Trenutak slobode – Jens Bjernebue

Logorsko iskustvo dvadesetog veka, poslednjeg i najgnusnijeg stadijuma ljudske bestijalnosti, u potpunosti je promenilo ne samo svet u kom živimo, već i sliku koju o sebi gaji čovek. Suštinski, možda je ta promena slike ljudskog roda o sopstvenoj vrsti i veća od promene samoga sveta. Posle neopisivih užasa dva svetska rata ljudska vrsta ne samo da nije prestala da ratuje, naprotiv, ratni sukobi su se nastavili, a oružja su, pogotovo ona nuklearna, postala sve ubojitija i brojnija. Jedino što je nastalo je, iako će ovo možda zvučati neadekvatno, predstava o plemenitosti naše vrste. Posle Aušvica govoriti o plemenitosti ljudskog roda predstavlja glupost prve vrste. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je zavladala nekakva vrsta antropološkog pesimizma. Nema boljeg dokaza za to od novovekovne filozofske misli i literature. Ipak, taj antropološki pesimizam nije samo rezervisan za dvadeseti vek. Naprotiv. Jedan od najznačajnijih antičkih filozofa, po mnogima prvi mislilac koji je uspeo da sastavi celoviti filozofski sistem, poznat je po svojoj krajnje pesimističnoj slici sveta i ljudskog roda, toliko da je nazvan mračni. Reč je, razume se, o Heraklitu. Taj antropološki pesimizam svoje utočište pronalazi i u hrišćanskoj misli. Za najveći deo hrišćanskih mislilaca i teologa čovek je biće opoganjeno grehom, skoro zver, kog jedino bog i njegovi ovozemaljski „predstavnici“ mogu da izvuku iz kala grehovne prirode. Slično mišljenje o ljudskom rodu dele i kasniji filozofi. Doduše, sa velikom razlikom. Boga nema ili je bog nebitan, spas čoveku iz užasa sopstvene prirode jedino može doneti sam čovek. I to preko prosvećenja i razuma. Ponekad i preko čvrste ruke vladaoca, ako pitamo Makijevelija i njegove naslednike. Samo što tu već dolazi problem, barem za Šopenhauera. Ljudska volja, koju je sjajno opisao u „Svetu kao volji i predstavi“, nažalost preteže nad razumom i gotovo uvek je pobeđuje. Upravo je ova Šopenhauerova misao inspirisala brojne mislioce. I ne samo njih. Dobar deo književnika u svojim delima predstavlja nepopravljivu ljudsku prirodu koja dovodi do bestijalnosti. To možemo videti u delima Dostojevskog, Mana, u Frojdovim studijama, Kamijevim i Sartrovim delima. Logorsko iskustvo je ovo još više produbilo, da se vratimo na početak, donoseći nam još mračnije prikaze ljudske prirode. Jedno od takvih dela je i roman Jensa Bjernebuea.
Naizgled prijatni život bezimenog sudskog poslužitelja u alpskom gradiću Hajligenbergu biće preokrenut kada se on suoči sa kompromitujućim fotografijama na kojima najistaknutiji građani Hajligenberga orgijaju sa maloletnicima. I ne samo to, ove fotografije sudskom poslužitelju vraćaju sećanje na prošle dane. Ispisujući silne doživljaje iz pređašnjeg života, on sastavlja svojevrsnu „Istoriju bestijalnosti“ (koja se nastavlja u romanima „Barutana“ i „Tišina“), zbir uspomena na silne užase koje je doživeo, i to od rodne Norveške, preko lutanja u nacističkoj i posleratnoj Nemačkoj, Italiji i Americi, pa sve do dolaska u ovaj alpski gradić.
Samo na prvi pogled uobičajena priča o skoro kafkijanskoj sudbini bezimenog sudskog poslužitelja brzo prerasta u poprilično kompleksan književni eksperiment. Ipak, „Trenutak istine“ je ponajviše hronika hajligenburškog života glavnog junaka sjedinjena sa esejističkim pasažima, najčešće mračnim, koje možemo uporediti sa Bernhardovim i Selinovim stvaralaštvom. Životna rezigniranost, gotovo mržnja prema svetu i još više ljudima koji u tom svetu obitavaju, zadobila je kolosalne razmere: „Znam sve i radije bih samo spavao i u piću tražio izlaz i utehu. To nam je najbolja mogućnost da pobegnemo iz ovog nužnika od planete“. Najbitnije od svega, ta životna rezigniranost nije poza, ona direktno proizilazi iz životnog iskustva, junakovih reminiscencija na pređašnje događaje. Opisujući silne bestijalnosti, Jens Bjernebue stvara sliku čudovišne ljudske prirode, pokušavajući da odgonetne odakle ona proizilazi: „Moć, koja je jedini princip postojanja, znači samo jedno: priliku da se drugima nanese bol“.
Jens Bjernerbue, jedan od najznačajnijih norveških književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Kristijansandu. Odrastao je u bogatoj porodici nemačkog porekla. U najranijoj mladosti je pokazao prve znake labilnosti i depresije. Sa dvanaest godina je pokušao da se obesi. Jedno vreme radi kao nastavnik, kasnije se potpuno posvećuje pisanju. Napisao je trinaest romana, nekoliko drama, knjiga eseja i zbirki pesama. U svom društvenom i političkom angažmanu bio je blizak radikalnoj levici i anarhizmu, što je dovodilo do čestih rasprava i sporova. Jedini je norveški pisac kom je knjiga bila zabranjena sudskom presudom. Proslavila ga je trotomna „Istorija bestijalnost“ („Trenutak istine“, „Barutana“ i „Tišina“). Srpsko izdanje ove trilogije objavila je „Dereta“. Jens Bjernerbue je izvršio samoubistvo 1976. godine.
„Mi ne učimo ništa, osim da treba sebi da osiguramo ugodan život: to je samo po sebi jedna tako bajkovita laž da je sigurno patološka“, piše Jens Bjernebue u ovom romanu. Njegovo mišljenje o ljudskom rodu krajnje je negativno. Ljudi su najčešće imbecili, vođeni najgorim strastima, patološkom voljom koja pobeđuje razum. Gotovo je to šopenhauerovska vizija sveta, „obogaćena“ iskustvom dvadesetog veka i svim ludilima koje je ovaj vek doživeo: „(…) uz svaku istinu visi nekakav vonj smrti, nešto od besramnosti smrti“. Mračna je to, opora, potpuno užasavajuća predstava našeg sveta. Jens Bjernebue je još više pojačava silinom svog pripovedanja i sveprisutnim cinizmom, kakav je recimo prikaz leševa vojnika iz Verdenske bitke koji su poslužili kao prirodno đubrivo. Ili pričom o načinu kako da se preživi totalitarno ludilo: „Preživeo je sve režime i sad radi poslednju ruku korekture trećeg toma svojih sabranih samokritika“. Postoji li izlaz iz tog sveta? Kako to ludilo zaustaviti? Možda najpre tako što ćemo taj svet videti onakvim kakav on zaista. Tu sliku nam daje Jens Bjernebue u ovom izuzetnom romanu: „Sve ove ruševine, sve to sivilo, sva ta praznina, sva ta beda… Da, takvi smo mi: to je naš svet. Tako izgleda ispod celofana. To je naša kultura. Toliko smo bedni. (…) Rat nas je ostavio takvima. Gotovo da nismo napredovali ni korak. Ako se laži sklone, stojimo na mestu. To može da zvuči čudno, ali činilo se da mi je ta istina o svetu dala osećaj slobode prvi put nakon mnogo godina. Samo istina će vas osloboditi.“

Naslov: Trenutak slobode
Autor: Jens Bjernebue (1920-1976)
Prevela: Ranka Krsmanović Isailović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 235

M. Sin veka – Antonio Skurati

Afera oko prvog srpskog igranog filma o Jasenovcu, ako je to uopšte moguće nazvati aferom i ako bilo šta drugo u našem javnom životu postoji sem afera, donela je dva zanimljiva pitanja. Prvo je preispitivanje istorijskog nasleđa, pre svega jugoslovenskog. Dobar deo javnosti tvrdi da je Jasenovac, samim tim i pitanje ustaških zločina, bio potpuno zanemaren u vreme Jugoslavije. Problem sa ovom tvrdnjom predstavljaju činjenice. Upravo je jugoslovenska vlast oformila komisiju za ispitivanje zločina 1944. godine i kasnije omogućila rad brojnih istraživača koji su dokumentovali ustaški teror. Pomenimo samo imena Antuna Miletića i Viktora Novaka. Da ne pričamo da je upravo ta jugoslovenska vlast podigla jasenovački memorijal i napravila sjajnu muzejsku postavku, razorenu u ratovima devedesetih. U čemu je onda problem? Pre svega u shvatanju istorije, što nam je sjajno pokazala pojava prvog filma o Jasenovcu. Za dobar deo ljudi istorija je neodvojiva od pop kulture i dnevne politike. Ili da budemo još precizniji, za dobar deo ljudi istorija kao nauka nije dovoljna, ili ih uopšte ne zanima, ko će zaboga čitati silne knjižurine (Miletićeva trotomna knjiga o Jasenovcu – verovatno najbolje delo ikada napisano o ovom užasnom logoru, objavljena u to strašno vreme Jugoslavije u tiražu od 10.000 primeraka i kod jednog od najvećih jugoslovenskih izdavača, eto koliko je Jasenovac bio izbegavan kao tema – ima skoro dve hiljade stranica, a Novakova hiljadu i dvesta), pa zato istoriju, i ne samo nju, „izučavaju“ čitajući romane i novinske članke ili gledajući televizijske emisije i filmove. Najgore, slušajući političare. Ako mislite da je ovo preterivanje, pitajte bilo kog poznanika šta zna o Kosovskoj bici i dobićete recitovanje scenarija Šotrinog filma. Još gore, većina će misliti da je to zaista istorijska istina. Tako se i danas veruje da je Vuk Branković bio izdajnik, što nikako ne odgovara istorijskim izvorima. Ali da mi konačno pređemo na stvar. Umetnost je izmišljotina. Čak i onda kada se oslanja na istorijske izvore, umetnost je izmišljotina. Ponekad to izmišljanje dolazi iz dobrih razloga, pre svega su to pitanja forme teksta, dramaturgije i unutrašnjih previranja junaka koji su uvek domišljavanje. Izmišljanje je nekad zla namera autora, setimo se samo Protokola sionskih mudraca koji su doneli silne nesreće, a nekada ono dolazi iz namere umetnika da se nešto pokaže ili dokaže, uglavnom pod diktatom države ili ideologije, pa se to pretvara u propagandu. Naravno, postoje i izuzeci, dela koja se nalaze na tankoj liniji između dokumentarnog štiva i umetničkog dela. Jedno od njih je i izuzetni roman „M. Sin veka“.
Godina je 1919. Veteran Velikog rata, neuspešni učitelj, vagabund hapšen zbog skitnje i besposličenja, čovek na ivici siromaštva, socijalistički agitator izbačen iz sopstvene partije, uopšte: propalica bez budućnosti, sve je to Benito Musolini. Spas iz očaja takvog života on pokušava da pronađe kroz stvaranje nove političke organizacije – fašističkog pokreta. Samo što izgleda da ne uspeva u tome. Simpatizera je malo, a pokret i on postaju predmet podsmeha gotovo cele nacije. I bilo bi tako da se Italija ne nalazi u potpunom političkom i društvenom rasulu. Uspešno se snalazeći u tom haosu, Musolini napreduje i malo po malo postaje duče, onako kako ga istorija pamti. Taj period uspona, od 1919. do 1924. godine, Antonio Skurati sjajno predstavlja u ovom romanu.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovo delo, ta odrednica bi svakako bila dokumentarni roman. Svaki detalj iz knjige proizilazi iz istorijske građe, štaviše gotovo svako poglavlje prate originalna istorijska dokumenta. Čak i kada se ulazi u unutrašnji svet junaka, ponajviše Musolinija, te misli su plod pomnog istorijskog istraživanja. Koliko je to težak zadatak govori činjenica da je u ovom romanu na preko sedam stotina strana dat pregled pet godina jednog života i jednog pokreta. Hiljade su to i hiljade dokumenata, stranica arhivske građe i istorijskih izvora koje je Skurati pretvorio u romanesknu građu i uspeo da nenadmašno predstavi uspon jednog krajnje čudnog čoveka i njegovog još čudnijeg pokreta: „Da, naravno… oni su nešto novo… nešto nikad viđeno… antipartija. Eto… fašisti su antipartija! Bave se antipolitikom. Odlično. Potraga za identitetom treba tu da se zaustavi. Važno je da budu nešto što im omogućava da izbegnu prepreke koje podrazumeva doslednost, balast načela.“
Antonio Skurati, jedan od najznačajnijih savremenih italijanskih književnih stvaralaca, rođen je u Napolju. Nakon završenih studija postaje profesor uporedne književnosti i kreativnog pisanja. Debituje sa romanom „Prigušeni zvuk bitke“ (2002), posle kog sledi niz uspešnih dela koja su zadobila brojna priznanja. Roman „M. Sin veka“ mu donosi najznačajnije italijansko književno priznanje, nagradu Strega, a sama knjiga postaje svojevrsni izdavački fenomen tako što dve pune godine biva najprodavanije izdanje u Italiji. U međuvremenu je knjiga prevedena na četrdeset jezika. Pre par meseci je izašao nastavak romana pod naslovom „M. Čovek proviđenja“, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu, koji nastavlja priču o Musoliniju do 1932. godine. Skurati planira da napiše još dve knjige o Musoliniju sa kojima će kompletirati priču o njegovoj političkoj karijeri. Na srpskom je izašao i prevod njegovog romana „Dečak koji je sanjao kraj sveta“ (Clio, 2012).
„Da, većina Italijana, užasnutih zločinom, želela bi pad fašizma, kako bi očistili svoje domove od aveti, ali onda, u vreme večere, prevagnu svakodnevne potrebe. Čestitost nije među njima. Zemlja je otupela, njeno osećanje za pravdu je slabo, zamagljeno. Bunt se svodi na bolesno zanimanje s kojim se prati rubrika posvećena skandalima“, piše Skurati u ovom romanu i možda na najbolji način opisuje kako je Musolini uspeo da postane to što je postao. Naravno, delom to proizilazi iz njegovog političkog talenta, ili je bolje reći prepredenosti da se opstane u mulju: „Pregovarati, obmanjivati, pretiti. Pregovarati sa svima, sve izneveriti“, ali je to samo jedan deo priče. Drugi je društveni haos u kom se takve bitange sjajno snalaze, sjedinjen sa ravnodušnošću većine. Čime to rezultira svi mi dobro znamo. Prateći u isto vreme društvene prilike i jednu političku biografiju, Skurati u ovom romanu predstavlja sliku uzavrele Italije, uspona sile koja će preokrenuti vek. Tu sam Musolini kao ličnost nije bitan, na kraju Skurati se isključivo fokusira na njegovo političko delovanje. U isto vreme, on u ovoj knjizi donosi neverovatni književni eksperiment, roman koji se neverovatno približio istorijskom dokumentu, toliko da ih samo mala linija deli, što je retko kom piscu pošlo od ruke. Još bitnije, ovaj roman je na izuzetan način predstavio začetak užasa jednog veka kroz priču o jednom od njegovih najistaknutijih sinova: „Tolika galama, toliko mrtvih ni zbog čega. Stalni, užasni rovovski rat. Nepotrebno krvoproliće. Eto šta je ovaj suludi vek.“

Naslov: M. Sin veka
Autor: Antonio Skurati (1969-)
Prevela: Gordana Breberina
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 736

Slučaj Arnolfini – Žan-Filip Postel

Jedna od najvećih draži umetnosti – suštinski: ono što je izdvaja od drugih ljudskih delatnosti, pre svega zanatskog umeća – ništa je drugo nego svojevrsna mističnost. Sam nastanak jednog umetničnog dela je kroz vreme zadobio gotovo magičnu dimenziju. Za to je dovoljno pomenuti reč inspiracija. Ukoliko je etimološki razložimo (in + spiro), njeno doslovno značenje je ubacivanje duha, čitajte: nadahnuća, u samog umetnika. Tako se u najvećem broju religija verski spisi posmatraju kao plod božjeg nadahnuća. I to doslovno. Pisci – bili to starozavetni proroci, evanđelisti ili prorok Muhamed – su samo puki objekti koji bogu služe za prenošenje poruka. Slično mišljenje, i to kod dobrog dela ljudi, važi i za umetnike. Oni su objekti koji usled nadahnuća ili ispiracije donose na svet nešto što je mnogo više od njih. Samim tim, čin umetničkog stvaranja postaje neka vrsta mističnog čina. Odakle ovo mišljenje proizilazi nije teško odgonetnuti. Umetnički talenat, pogotovo onaj koji volimo da označavamo kao genijalnost, izmiče našem razumu. Zašto je, banalizovaćemo ovo pitanje, Leonardo da Vinči tako slikao ili zašto je Marija Kalas tako pevala? I zašto, zaboga, mi ne možemo tako da slikamo i pevamo? Najjednostavniji odgovor je zato što su rođeni sa tim talentom. I tu već slede pitanja: ko im taj talenat daje, da li su ga oni nasledili, od čega on zavisi? Odgovori na ta pitanja ne postoje. Čak je i Frojd tu zastao, govoreći da je psihoanaliza nemoćna da odgonetne koren umetničkog stvaranja. Suštinski, nećemo pogrešiti ako kažemo da je talent datost. Ono šta ćemo uraditi sa njim je već druga stvar. Možda je to najbolje izrazio Stiven King u knjizi „O pisanju“ govoreći da je od lošeg pisca nemoguće stvoriti osrednjeg. Od osrednjeg je nemoguće, isto tako, stvoriti dobrog pisca. Jedino što je moguće je da se od dobrog stvori odličan pisac. I to je verovatno i suština čitave priče. Ako uzmemo da je dar, ili nadahnuće, svojevrsna mističnost, proces nastanka jednog umetničkog dela – razume se, dobrog – proizilazi iz velikog rada. Pre nego što je naslikao dela kojima se i danas divimo, Leonardo da Vinči je proveo silno vreme u skiciranju predmeta, izučavanju ljudske anatomije, a slikanje jednog dela mu je nekada uzimalo i godine rada. Isto važi i za Nižinskog, verovatno najčuvenijeg baletskog igrača svih vremena. Razume se, tu nije kraj. Dobar umetnik, pogotovo onaj koji poznaje tajne zanata, u svojim delima će ostaviti svojevrsni mistični trag, iako to možda neadekvatno zvuči, koji će kasnije generacije nagoniti na razmišljanje i domišljavanje, neretko i na sumnju. Nekada to može biti otvorenost kraja kao kod Dostojevskog. Može to biti specifični baletski izraz u slučaju Nižinskog. Ili tajni trag na slikama, setimo se samo Leonarda, koji će vekovima izazivati pažnju. O jednom takvom tragu Žan-Filip Postel je napisao sjajnu knjigu.
Van Ajkova slika „Portet Arnolfinijevih“, nastala davne 1434. godine, smatra se za jedno od najistaknutijih umetničkih dela svih vremena. Veština likovnog izraza, Van Ajkova inovativnost i osećaj za detalj, sve to privlači pažnju vekovima. Podjednako i zagonetnost same kompozicije, ponajviše ogledala na slici u kom se vide naslikani likovi. Upravo ti likovi, još tačnije izostanak jednog lika, privlače pažnju Žan-Filipa Postela koji kreće u izučavanje slike detalj po detalj. To izučavanje će ga odvesti do neočekivanih otkrića.
„Gledati, gledati ponovo, gledati stalno, samo tako i možemo videti“, reči su Žan-Martena Šarka, oca moderne neurologije, koje autor uzima za moto knjige. To je i možda i najbolji način da se ona opiše. Pažljivo posmatrajući Van Ajkovu sliku, autor pronalazi zagonetan detalj koji je vekovima promicao pažnji brojnim istraživačima. Polazeći od tog detalja kao osnovne premise, Žan-Filip Postel kreće u ponovno ispitivanje slike, vodeći čitaoce kroz priču o njenom nastanku, vekovima tumačenja, ali i kroz ekspertizu detalja predstavljenih na njoj. Gotovo je to detektivska potraga koja rezultira neočekivanim zaključcima. Ono što se mora zameriti odlazi na račun srpskog izdavača. Odluka da se reprodukcije Van Ajkovih slika štampaju crno-belom tehnikom, pogotovo reprodukcije detalja slika bitnih za sam sadržaj knjige su bezobrazluk teške vrste. A ni to nije najgore. Pojedine reprodukcije su prenete u lošoj rezoluciji, pa to još više kvari kompletan utisak.
Žan-Filip Postel je radio kao lekar u Parizu do 2014. godine. Debituje 2016. sa knjigom „Slučaj Arnolfini“ koja je zadobila veliku čitanost u Francuskoj, a u međuvremenu je prevedena na nekoliko jezika.
„Slika je svima poznata; seća je se svako ko ju je bar jednom u životu video. Odmah pobuđuje divljenje zbog načina izrade i zbog nečeg bezvremenskog u sebi: zbog nekog daha, ritma. O slici se mnogo pisalo. Ali šta god da su o njoj rekli, nešto tajanstveno opstaje: dok je posmatramo, nalazimo se u istoj situaciji kao i čitalac detektivskog romana kome fali poslednje poglavlje“, piše Žan-Filip Postel u ovoj knjizi. Toj detektivskoj potrazi za poslednjim poglavljem on posvećuje opsežno istraživanje predstavljeno u ovoj knjizi. Žan-Filip Postel je pomno proučio mnogobrojne izvore, Van Ajkovu biografiju i sve to umešno predstavio kroz svojevrsnu detektivsku priču. Naravno, ona nije suština. U biti ove knjige je divljenje Van Ajkovom delu, ali i našoj zapitanosti i čudnovatosti kada se susretnemo sa njegovim delom. Šta nas to zapravo privlači umetnosti? Zašto joj se toliko divimo, da se vratimo na početak, pokušava da odgonetne Žan-Filip Postel, stvarajući ovu knjigu i u isto vreme nudeći moguće rešenje. Koje je samo moguće, što je i srž umetnosti. U umetnosti nikada ne postoji konačni odgovori: „Sve na to navodi, ali ništa to ne dokazuje. Pošto smo razotkrili mnoge zamke, dolazimo do krajnje tačke na kojoj možemo samo da slici priznamo njenu mističnost.“

Naslov: Slučaj Arnolfini
Autor: Žan-Filip Postel (1951-)
Prevela: Jelena Mijatović
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 140

Izbrisana – Miha Macini

„Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu“, čuvene su reči koje se pripisuju Isusu. Naravno, ove reči se odnose na pitanje vere, ali, i u isto vreme, one mogu da važe u svim segmentima našeg života. Pogotovo u našim moralnim izborima. Istorija nam je pokazala da velike nepravde, sledstveno tome i velika zla i zločini, proizilaze gotovo u istoj meri iz volje zločinaca da zlo učine i dozvole da se to zlo učini od strane većine. Za to je dovoljan samo jedan primer. Danska je, baš kao i veći deo zemalja u tadašnjoj Evropi, okupirana od strane nacista 1940. godine. I tu prestaje svaka sličnost. Za razliku od najvećeg dela evropskih vladara, danski kralj Kristijan X odlučuje da ostane u zemlji i tako podeli sudbinu svog naroda. I ne samo to. Kristijan X i njegova administracija odlučuju da se suprotstave svakom pokušaju istrebljenja Jevreja. Posle naredbe Nemaca da Jevreji moraju da nose žute trake, on nacistima preti da će početi da nosi žutu traku kao znak solidarnosti sa Jevrejima. Čime je ovo rezultiralo? Nemci su povukli naredbu. Isti slučaj je bio i sa pokušajem Nemaca da 1943. deportuju dansku jevrejsku populaciju u koncentracione logore. Dojava jednog nemačkog oficira o predstojećoj raciji dovela je do gerilske akcije danske vlade i građana u kojoj je za nekoliko noći u neutralnu Švedsku prebačeno preko 95 posto jevrejske populacije. Rezultat: gotovo svi Jevreji su spaseni. Probajte samo da zamislite da se ovo odigralo u svim evropskim zemljama. Ili još bolje zamislite kako bi svet izgledao da je svaki put prisutan ovakav otpor zlu. Naravno, za to je potrebna velika hrabrost. Put suprotstavljanja zlu i nepravdi je mukotrpan, zahteva velika odricanja, donosi i opasnosti. Sklanjanje pogleda od zla nas gotovo ništa ne košta. Čak ćemo naći i moralno opravdanje za to, najčešće očekivanje da će neko umesto nas rešiti čitavu stvar ili uzdanje da zlo i nije baš toliko zlo. To neprihvatanje stvarnosti nastavlja se i nakon što zlo nestane. Neprijatni događaji iz prošlosti, pogotovo oni koji su učinjeni u naše ime, namerno se izbegavaju. Treba ih zaboraviti, a ako je to već nemoguće onda pronaći opravdanja. Znate ih već. A šta su oni nama činili, a koliko su oni odgovarali za svoje zločine… Najbolje je to izrazio Miljenko Jergović u jednom eseju: „Strašno je, zapravo, u kojoj smo mjeri identificirani s ubojicama. Toliko da smo spremni sami sebe ucijeniti zločinima koje su počinili. Toliko smo identificirani da su nam ubojice često važnije od onih koje volimo. Razloga za to je naravno više, ali jedan od većih tiče se našeg odnosa prema isprici i praštanju.” Izvinjenje je suština, ništa manje i priznanje da smo pogrešili, da smo ćutali, da ništa nismo učinili da sprečimo zlo. A mogli smo. Baš zbog toga su i toliko bitna dela koja progovaraju o prošlosti koju pokušavamo da namerno zaboravimo. Jedno od njih je i roman Mihe Macinija.
Početak je devedesetih godina u Sloveniji. Posle odvajanja od Jugoslavije, nova slovenačka vlast je donela zakon po kom svi stanovnici Sloveniji koji su rođeni van njene teritorije moraju podneti zahtev za državljanstvo. Oni koji se nisu prijavili bivaju izbrisani. Jednostavno, oni za državu više ne postoje. Oni nemaju prava na lična dokumenta, nemaju prava da se leče, obrazuju, zaposle, otvore bankovni račun… Jedna od izbrisanih je i Zala, mlada vaspitačica u ljubljanskom vrtiću. Da sve bude još gore, ona saznaje da je izbrisana u trenutku u kom se porađa. Zala više ne postoji za državu, baš kao što za državu ne postoji ni njeno tek rođeno dete. Zaline muke posle tog saznanja su predstavljene u ovom romanu.
Odmah na početku, „Izbrisana“ je, ako je gledamo isključivo sa književne tačke gledišta, osrednja knjiga. Opisi stvarnosti koju glavnu junakinju okružuju, ništa manje i njena unutrašnja previranja, najčešća su opšta mesta, bez neke veće književne vrednosti. To već nije slučaj sa dijalozima, koji sasvim sigurno zauzimaju preko dve trećine romana. Miha Macini je dijaloški majstor. U razgovorima koje glavna junakinja vodi sa porodicom, prijateljima i državnom administracijom istinski ćete uživati. To je najbolje pokazala filmska adaptacija romana, koja je, što se retko dešava, znatno bolja od knjige.
Miha Macini, istaknuti slovenački književni stvaralac, filmski reditelj i scenarista, rođen je u gradu Jesenice. Pohađao je studije scenaristike na Univerzitetu u Šefildu. Debitovao je kao književni stvaralac sredinom osamdesetih i do sada objavio trideset romana, koji su prevedeni na brojne jezike (na srpskom su objavljeni njegovi romani „Zvezde zovu“, „Hanin telohranitelj“ i „Detinjstvo“). Autor je brojnih filmskih scenarija, a režirao je tri filma, među kojima je i „Izbrisana“. Za svoje književno i filmsko stvaralaštvo Miha Macini je zadobio niz istaknutih slovenačkih i internacionalnih priznanja.
„Znate, mi nismo ništa krivi, mi smo samo ljudi, moramo da uradimo ono šta nam kaže računar“, odgovor je koji junakinja ovog romana najčešće dobija na pokušaje „povratka“ u normalni život. Baš kao i u Ajhmanovom slučaju koji je samo radio svoj posao, peripetije i nedaće junakinje romana dolaze od ljudi koji samo rade svoj posao. Većina njih, što sjajno Macini predstavlja u romanu, itekako znaju koliko je „brisanje“ nepravda, ali ih to prosto ne zanima. Uostalom, to skoro nikoga ne zanima. U takvom svetu glavna junakinja ovog romana mora da se izbori ne samo za sebe, već i za svoje dete. Miha Macini je predstavio užasavajući, gotovo kafkijanski svet, ali i hrabro progovorio o temi koja u slovenačkoj javnosti i dalje predstavlja veliki tabu. Najbitnije od svega, razotkrio je, da se vratimo na početak, one koji stoje iza velikih zala, obične ljude koji ćute na nesreće drugih omogućavajući zlu da se razmaše: „Koliko puta sam zamišljala ljude koji su nam to uradili! Ljude koji pritiskom na dugme brišu tuđe živote. Koliko nas ima, znaju samo oni! A onda još prave i budale od nas. Htela sam da vidim ta lica. Ko su ti ljudi? Htela sam da vidim lice države. Kakvo je njeno lice? Sad ga vidim. Država oličena u liku mladog žutokljunca na čijem licu vidim paperje koje jedva da se isplati brijati. Vidim bubuljice na obrazima. Vidim da ste se zbog njih isekli. Vidim da vam izlazi herpes. Sve to vidim i pitam se: Da li je to lice vlasti? Lice koje pritiska dugmad?“

Naslov: Izbrisana
Autor: Miha Macini (1961-)
Prevela: Dragana Bojanić Tijardović
Izdavač: Orion art, Beograd, 2015
Strana: 223

Kuća nesagorivih reči – Dejan Ristić

„Kad bi ljudi umeli da sačuvaju svoje znanje o svetu, kad bi mogli da ga uklešu u stenu, u kristale, u dijamant, i da ga na taj način prenose svojim naslednicima, možda bi svet izgledao sasvim drugačije. Šta možemo s tako krhkom građom kao što je papir? Kakva nam je korist od pisanja knjiga!“, piše Olga Tokarčuk u „Knjigama Jakovljevim“ i na najbolji način predstavlja nepostojanost ljudske želje za očuvanjem znanja u susretu sa skoro neumitnim uništenjem koje, takođe, dolazi od ljudske ruke. Ako pažljivo pratimo istoriju naše civilizacije, čuvanje i uništavanje knjiga gotovo uvek idu ruku pod ruku. Tako prvi kineski car Ćin Ši Huang 213. godine pre nove ere pored cenzure svakog mišljenja koje se protivilo njegovoj vladavini naređuje i uništavanje svih knjiga, izuzev retkih izuzetaka. Kako mu to izgleda nije bilo dovoljno, on naređuje i pogubljenje 460 mudraca, koji su, po predanju, živi sahranjeni. Putem prvog kineskog cara polaze sve civilizacije. I to gotovo bez izuzetaka. Rimski imperatori uništavaju bogate biblioteke, tako, recimo, car Jovijan uvređen pogrdnim grafitima koji su ga dočekali na antiohijskim ulicama naređuje spaljivanje čuvene antiohijske biblioteke. Ne razlikuje se ni hrišćanstvo. Teofil Aleksandrijski naređuje uništenje biblioteke Serapeuma u Aleksandriji. Krstaši uništavaju čuvenu carigradsku biblioteku 1204. godine. Henri XIII razara manastirske biblioteke posle raskida sa Rimom. Konkvistadori uništavaju brojne majanske spise posle osvajanja Južne Amerike. Isti slučaj je i sa islamom. Tokom osmanskih osvajanja uništene su brojne biblioteke, uključujući tu i čuvenu biblioteku filozofa i naučnika Avicene. Ako mislite da je moderno doba donelo promenu grdno ćete se prevariti. Za to je dovoljno prisetiti se potpunog uništenja Kongresne biblioteke u Vašingtonu od strane britanskih vojnih snaga. Vojnici Unije su tokom Američkog građanskog rata uništili biblioteku u Alabami. Britanci tokom kolonijalnih osvajanja spaljuju burmansku kraljevsku biblioteku. Prvi svetski rat donosi potpuno uništenje belgijske biblioteke u Luvenu od strane nemačkih okupacionih snaga. Biblioteke nisu pošteđene ni u Španskom građanskog ratu. O spaljivanju knjiga u nacističkoj Nemačku izlišno je govoriti. Samo što ni to izgleda nije opametilo ljudski rod. U libanskom građanskom ratu potpuno je uništena bogata bejrutska biblioteka. Crveni Kmeri uništavaju biblioteku u Kambodži. Trupe Indire Gandi pale biblioteku Sika. Tokom građanskog rata u Bosni vojne snage bosanskih Srba uništavaju sarajevsku biblioteku. Ova užasna istorija nepojmljivog varvarstva, pomenuta samo u kratkim crtama, nezamisliva je bez priče o šestoaprilskom stradanju beogradske Narodne biblioteke. Tu priču je izuzetno ispisao Dejan Ristić.
Prateći istoriju Narodne biblioteke Srbije od osnivanja 1838. pa sve do njenog uništenja 1941. godine, Dejan Ristić stvara četiri poglavlja ove knjige. U prvom delu, „Arheologija sećanja“, dat je opširni istorijat nastanka biblioteke, prikupljanja knjiga, prvih zakonskih propisa i priča o selidbama biblioteke. „Zgrada na šancu“, drugi deo, prati konačno dobijanje zgrade za biblioteku na Kosančićevom vencu. „Razdoblje otežanog rada i razvoja“ nam predstavlja međuratne godine i pokušaje nekoliko upravnika da unaprede položaj biblioteke, dok nas poslednji deo „Metite u podrume, zbrinite kako znate“ vodi do tragičnog šestog aprila, opisa uništenja biblioteke od strane nacista.
Trud Dejana Ristića da u potpunosti osvetli istoriju Narodne biblioteke u ovoj knjizi zaslužuje istinsko divljenje. Iscrpno korišćenje arhivske građe – pre svega državnih naredbi, propisa, službenih prepiski, memoarskih zapisa, novinskih članaka, ali i brojnih svedočenja savremenika – vidljivo je na svakoj stranici ove knjige. Što je za čitaoce najbitnije, iscrpna građa je zadobila sjajnu sistematizaciju i predstavljanje. Dejan Ristić nam je u knjizi „Kuća nesagorivih reči“ dao i niz sjajnih svedočenja o našoj kulturnoj istoriji. Takvo je, recimo, odbijanje upravnika biblioteke Jovana N. Tomića da knjige iz biblioteke pozajmi kralju Petru pod obrazloženjem: „Vaše veličanstvo, Zakon predviđa i propisuje da se takve stvari [knjige] mogu dati samo akademijama i bibliotekama pod državnim nadzorom u zemlji i na strani, a pošto Vaše veličanstvo nije ni akademija ni biblioteka, ni u zemlji ni na strani, [knjige] ne može dobiti.“
Dejan Ristić, srpski istoričar, arhivista i prevodilac, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija istorije posvećuje se naučnom radu. Autor je brojnih naučnih radova i knjiga o ratnim memorijalima, istoriji srpske diplomatije, holokaustu i kulturnoj istoriji. Objavio je i dve naučno-popularne knjige koje se bave mitovima i zabludama srpske istorije. Obavljao je dužnost upravnike Narodne biblioteke Srbije. Autor je i brojnih muzejskih postavki i izložbi.
O krivici za uništenje Narodne biblioteke čini se da je izlišno govoriti. Nju snosi nacistička vrhuška, odgovorna za varvarsko bombardovanje Beograda 1941. godine. Nažalost, odgovornost za to dobrim delom snosi i tadašnja državna administracija. Prateći istoriju Narodne biblioteke, Dejan Ristić nam donosi primere nepojmljive bahatosti, užasne ignorantnosti države prema svom kulturnom blagu. Evo samo par činjenica. Posle Prvog svetskog rata biblioteka nema gde se smesti, Kapetan Mišino zdanje u kom je biblioteka bila pre rata gotovo je uništeno. Iako je biblioteka trebala da dobije zgradu Starog dvora na korišćenje, u nju se useljava „kavana i restoran za narodne poslanike“. Ovde se oduvek znalo šta je bitnije. Ali ni tu nije kraj. Desetine molbi nekoliko upravnika Narodne biblioteke u međuratnom periodu da se izgradi namenska zgrada za biblioteku, koja će moći da podnese eventualne katastrofe – probajte samo da zamislite da je takva zgrada podignuta i da je blago Narodne biblioteke tako spaseno – listom su odbačene. Nije ni čudo. Tadašnji ministar prosvete, poznat po nadimku Boža kundak, imao je pametnija posla. Obračune sa političkim neistomišljenicima. Da se ne priča tek o apsolutnoj nebrizi za kulturno blago pred samu šestoaprilsku tragediju. „Metite u podrume, zbrinite kako znate“, naredba je ministra prosvete kako da se sačuva neprocenjivo kulturno blago. O tome da je tri dana biblioteka gorela – da, tri dana – a da niko, čak ni osoblje biblioteke, nije pokušao da bilo šta učini, izlišno je govoriti. Sve ovo je doprinelo da zgrada biblioteke i preko 350.000 publikacija, dragocenih i potpuno nenadoknadivih, zauvek nestanu. Narodna biblioteka se tako upisala u neslavni spisak uništenih biblioteka. Koliko zbog nepojmljivog varvarstva nacističkih zločinaca ništa manje i zbog ignorantskog odnosa onih koji su se o tom blagu „brinuli“. Priču o toj užasnoj tragediji, podjednako i o onome što joj je prethodilo, silnom radu usamljenih pregalaca, istinskih velikana koji su biblioteku podigli i decenijama je čuvali, što nikako ne sme da se zaboravi, donosi nam Dejan Ristić u ovoj izuzetnoj knjizi.

Naslov: Kuća nesagorivih reči
Autor: Dejan Ristić (1972-)
Izdavač: Vizantija, Beograd, 2019
Strana: 231

U jesen – Karl Uve Knausgor

Iako je o čuvenoj Tolstojevoj pripovetki „Smrt Ivana Iljiča“ već pisano na ovom mestu, nije na odmet da je se prisetimo. Uzgred, ukoliko je niste čitali, obavezno tu grešku ispravite. I preskočite narednih nekoliko rečenica da vam uživanje u čitanju ne bude pokvareno. Ivan Iljič, naslovni junak Tolstojeve pripovetke, ništa je drugo nego mediokritet. Ivan Iljič se kroz život provlačio, prilagođavajući se društvenim i političkim okolnostima. Suštinski, nikakve sreće, ali ni velike nesreće nije bilo u njegovom životu. Potpuna je to praznina, može se slobodno reći. Samo što on prekasno dolazi do tog saznanja. Ivan Iljič je na samrtničkoj postelji, kasno je bilo kakvu promenu. Mala digresija, završetak Frenzenovih „Korekcija“ donosi sličan gorko-slatki kraj jednog ljudskog života. Ali da se vratimo na stvar. Šta je osnovna potka Tolstojeve pripovetke? Ili još preciznije, kako da izbegnemo sudbinu Ivana Iljiča? Najjednostavniji odgovor je da živimo. I tu već nastupa problem. Moderna civilizacija, i ne samo ona, suštinu života najčešće vidi u slavi i velikom bogatstvu. Onih čuvenih „petnaest minuta slave“ Endija Vorhola postali su recept za uspeh. Ipak, najveći broj ljudi nije predodređen za slavu. Najjednostavnije rečeno, pisaca je bilo i ima ih koliko god hoćete, ali jedan je Tolstoj. Možda je to jedan od najvećih problema današnjice, koliko na ličnom planu – zamislite sve te ljudske živote i slomove kada se uspeh ne dosegne – ali ništa manje i na opštem. Zamislite i silne imbecile na „visokim“ mestima bez ikakvih zasluga – sem, razume se, žudnje za moći – koji čitavo društvo odvode u propast. Naravno, to ne znači da ne treba težiti ostvarivanju snova, ali nekakvi limiti se moraju znati. Drugi recept za život, takođe sveprisutan i ništa manje opasan, donose nam religije i ideologije. Zarad boljitka u budućnosti – budućem životu u slučaju religija i života u budućnosti u slučaju ideologija – od nas se očekuju odricanja. Da ne bismo goreli u paklu ili završili u koncentracionom logoru, uzećemo samo ovaj dobro poznati primer, potrebno je da se odreknemo seksualnosti koja se protivi nečijim moralnim „merilima“. Zamislite samo koliko je to užasan život. To odricanje od života, najčešće i što je najgore dobrovoljno slepilo, prisutno je na svakom ćošku. Može to biti „pozitivno razmišljanje“ koje propovedaju moderni gurui, može to biti i ulazak u kolotečinu malograđanskog života („u se, na se i poda se“, kako govori poznata izreka). Ali na kraju, ipak, dolazi otrežnjenje. Nekada prekasno, kao u slučaju Ivana Iljiča. Nekada na vreme, kakav je slučaj sa Knausgorom.
Piščeva supruga je trudna. Za nekoliko meseci na svet će doći još jedno ljudsko biće. Ova knjiga eseja (prvi deo tetralogije koju čine knjige „U jesen, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“) očevo je pismo nerođenoj kćerki. Karl Uve Knausgor joj piše o porodici u kojoj će se roditi, vremenu u kom će živeti, ali i o silnim stvarima koje će je okruživati. Ništa drugo nego o životu koja će ona živeti.
Posle šestotomne „Moje borbe“, Karl Uve Knausgor donosi još jedno literarno iznenađenje. Ako je „Moja borba“ pomerila granice poimanja privatnosti, ništa manje i tema kojima se literatura bavi (za one koje nisu čitali „Moju borbu“, Knausgor u njoj na nekoliko hiljada stranica opisuje jedan sasvim obični, neretko dosadni život), ova knjiga eseja, kao i knjige koje dolaze posle nje, opisuje stvari koje nas okružuju. I to sasvim obične, nećemo pogrešiti ako kažemo stvari koje ni ne primećujemo. Klozetske šolje, plastične kese, limenke, vaške, ptice selice, žvake… Na prvi pogled bizarni leksikon stvari, predmeta i pojava koje nas okružuju ubrzo prerasta u nešto sasvim drugo. Pišući o svim tim stvarima i pojavama, Karl Uve Knausgor u stvari ispisuje ne samo priču o tome kako te stvari menjaju naš život, nego priču o životu samom: „Ali trava će biti zelena, nebo će biti plavo, i zraci sunca što se pomaljaju na istoku preplavljivaće krajolik koji će sijati svim svojim bojama, jer svet se ne menja, menjaju se samo naše predstave o njemu.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„Ne razoružava nas bespomoćnost, rekao bih, ne zadire nam to pravo u srce, već nevinost. Jer čovek zna koliko će bola svet naneti, zna koliko će složen i težak život biti, i zna da će dete razviti čitave nizove odbrambenih mehanizama, strategija izbegavanja i metoda samoodržanja, u složenoj međuigri s društvenim okruženjem, koju celovit život podrazumeva, u dobru i u zlu“, piše Karl Uve Knausgor spremajući se za dolazak nove bebe, još jednog ljudskog bića na ovaj svet. Njegovog deteta. Ispisujući povest o svom životu, ili je bolje reći predstavu o svom životu i stvarima koje taj život čine životom, Karl Uve Knausgor ga sukobljava sa životom koji će tek doći. I to životom u kom će stvari opisane u ovoj knjizi poprimiti neko sasvim drugo značenje i smisao. Baš kao i u „Mojoj borbi“, Knausgor se opisu tog sveta predaje neštedimice, neretko i nemilosrdno prema samome sebi. Što je za nas najbitnije, svi ti „opisi“ sveta ispisani su izuzetno, gotovo bez pandana u savremenoj literaturu. Opisujući stvari koje čine jedan život, Knausgor ispisuje povest o životu samom. Preko sitnica dolazi se do suštine, da se vratimo na početak. I onih večnih pitanja o našem životu. Karl Uve Knausgor se sa tim pitanjima suočio u ovom izuzetnom delu: „To sam naučio radeći u bašti, nema potrebe za oprez ili strah, život je tako bujan, naprosto nadire u kaskadama, slep i zelen, i to je ponekad zastrašujuće, jer i mi živimo, ali u nekakvim kontrolisanim uslovima, zbog čega se plašimo tog slepog, divljeg i haotičnog života što se proteže ka suncu (…)“

Naslov: U jesen
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 206

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“

Zamalek – Dejan Tiago-Stanković

Osnov moderne zapadne civilizacije – može se reći i cele naše civilizacije – leži u nekoliko reči: „Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima.“ Naravno, ove reči iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina se odnose na političke slobode, ali sloboda se ne iscrpljuje samo u njima. Kako volimo da mislimo, sloboda je ta koja nas čini ljudskim bićima. Da li smo zaista slobodni, to je već neko drugo pitanje. Mi ćemo ovde na stranu ostaviti rasprave o političkim i ekonomskim slobodama i preći na drugo polje. Našu suštinu. Ukoliko smo vernici, naša sloboda je ograničena, i to najviše božjom voljom. U islamu je odricanje od slobode osnova vere. Pokornost Alahu i njegovom poslaniku, sledstveno tome i verskim propisima, predstavljaju srž ove religije. U hrišćanstvu je situacija slična. Iako osnovu Isusove misli čine reči o slobode, ona je itekako ograničena. Najbolje je to izraženo u rečima koje se pripisuju apostolu Pavlu: „Sve mi je slobodno, ali sve mi ne koristi.“ Najjednostavnije, po hrišćanskom učenju, bog nam daje slobodu da svojevoljno odaberemo kako ćemo živeti. Ipak, ako odaberemo pogrešan put, sleduje nam kazna. Situacija je još drastičnija u hinduizmu i budizmu. Tu sloboda, onako kako je zapadna civilizacija shvata, ni ne može da postoji. Naš život dobrim delom zavisi od koncepta karme, svojevrsnog moralnog kauzaliteta. Ono što smo činili u prošlim životima, u slučaju hinduizma, odrediće naš sadašnji život. Ono što činimo u sadašnjem životu, kako govori budističko učenje, određuje naše buduće živote. Taj životni determinizam nije prisutan samo u religioznim učenjima, on je vidljiv i u nauci. Tako genetika proučava procese nasleđivanja i varijacija između organizama bliskih srodnika. Isti je slučaj i sa psihologijom. Uslovi u kojima smo odrasli i razvili se, uticaj okoline, podjednako i naše genetsko nasleđe određuju nas kao ličnosti. Samim tim, naša sloboda biva ograničena ovim faktorima. Slična stvar je u još jednoj naučnoj disciplini, etnografiji, koja proučava obrasce ponašanja određenih naroda ili etničkih grupa. Naši životi će biti dijametralno suprotni, samim tim i naše shvatanje slobode, po ovoj naučnoj disciplini, uzgred poprilično diskutabilnoj, sve u zavisnosti od toga gde smo imali sreću, ili nesreću, da se rodimo. Svim ovim pitanjima, koje smo samo pomenuli, bavi se i književnost. Da li smo zaista slobodni i dokle doseže naša sloboda jedno je od najvećih zanimanja literature. Njega se poduhvatio i Dejan Tiago-Stanković.
Početak je sedamdesetih. U Kairo dolazi mlada Arna. Sasvim slučajno poznanstvo sa Kostom, čuvenim egiptologom i vlasnikom antikvarnice u kairskom kvartu Zamalek, promeniće njenu sudbinu. Arna se zapošljava u Kostinoj antikvarnici vezujući tako svoj život za ovog, najblaže rečeno, čudnovatog čoveka i još čudnovatiju zemlju. Prateći njene kasnije godine, Dejan Tiago-Stanković ispisuje ne samo priču o životu jedne žene već i o decenijama istorije Egipta.
Ulazak u svet romana „Zamalek“ nalikuje čitanju čudnovatog bedekera. Kratka poglavlja, nekada ona ne prelaze ni jednu stranu, upoznaju nas sa Kairom, egipatskim mentalitetom, verskim običajima i životnim svetonazorima. Tako, malo po malo, ulazimo u svet koji je sve samo ne nalik našem: „Taher je tvrdio da bi prašina koja danonoćno pada po Kairu zatrpala grad da nema mravinjaka ljudi koji hodajući ulicama tu prašinu neprekidno razgrću, premeštaju je na đonovima, a kljusad na kopitama, dok je automobili sklanjaju s puteva gumama i tako održavaju prohodnost. Da nije kairskih ljudi i beštija, pustinja bi, česticu po česticu, polagano progutala grad.“ Ova, možemo slobodno reći, sjajna putopisna i mentalitetska zapažanja prati odlična priča koja, kako stranica za stranicom prolazi, sve više postaje bitna. Putopis se pretvara u triler, pripovest o ubistvu koji će roman odvesti u sasvim drugom pravcu. Ono što je posebno bitno, Dejan Tiago-Stanković uspeva da ovu izuzetno kompleksnu priču, ispripovedanu na stilski besprekoran način, čvrsto drži u rukama sve do poslednje stranice.
Dejan Tiago-Stanković je rođen u Beogradu. Po završenim studijama odlazi u Veliku Britaniju, kasnije u Portugal. Na srpski jezik je preveo nekoliko dela sa portugalskog, a na portugalski dela Dragoslava Mihailovića i Ive Andriće. Debitovao je sa zbirkom priča „Odakle sam bila, više nisam“ (2012). Sledi roman „Estoril“ za koji je dobio nagradu „Branko Ćopić“. Njegova dela su prevedena na više svetskih jezika.
„Bila je iritantna baš zato što je potajno želela da sve prevaspita, s tim što, makar u Kairu, baš nikom nije bilo ni do kakvog prevaspitavanja, ni do kakve promene, njima je samo da im ne bude gore. Ona je želela da oni preispitaju pravila ponašanja, kao da nije bila svesna da čitavo egipatsko društvo opstaje takvo kakvo je i već toliko dugo baš zato što su građani naučeni da od malih nogu čitaju istu Knjigu i da nijednu reč iz nje ne dovode u pitanje. U stvari, najbolje bi bilo da niko nikad ništa ne dovede u pitanje. Nema tu mesta kritičkoj misli, niti je ikada bilo“, ovako Dejan Tiago-Stanković opisuje sukob između jedne svoje junakinje, uzgred Šveđanke, i egipatske civilizacije. Suštinski, sukob je to između dva shvatanja sveta. Egipatski svet, barem onaj koji je opisan u „Zamaleku“, fatalistički je prostor, determinisan strogo određenim moralnim i civilizacijskim pravilima. Sloboda je tu samo puka fantazija. Uostalom, sloboda, iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, rezultira samo tragedijom, najviše vidljivom u sudbini, ili kismetu, ostarelog antikvara Koste. Taj susret dva sveta, zapadnakinje Arne i istoka, u ovom romanu je izuzetno opisan. Arna se tom svetu prilagođava, ali nikada ne postaje njegov deo. U isto vreme, ona ga opisuje u svoj svojoj grozoti, ništa manje i u lepoti. Priča je to granicama slobode, da se vratimo na početak, određenosti naših života, ali i o našoj borbi, najčešće uzaludnoj, da te živote izmenimo. Tu večitu priču blistavo je ispisao Dejan Tiago-Stanković u ovom romanu.

Naslov: Zamalek
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 350

Pročitajte i prikaz romana „Estoril“

Veliki eksperiment – Džefri Judžinidis

Možda je najbolje početi od jednog čuvenog početka, prve rečenice Dikensove „Priče o dva grada“: „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve, imali smo ništa, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“ Naravno, ova rečenica opisuje vreme Francuske revolucije, ali je ona aktuelna u svakom vremenu. Pogotovo ovom našem. „Koronarna“ godina je pored mnoštva nedaća, pre svega izgubljenih života, donela i – upotrebićemo ovde još jedan citat, sada Šekspirov – „zimu našeg nezadovoljstva“. Ogromna frustracija svim i svačim, sjedinjena sa strahom, rezultirala je opštom kuknjavom. Možda je najbolje reći da je sadašnji svet postao antipod Lajbnicovom „najboljem svetu od svih mogućih svetova“. Uostalom, to nije odlika samo ove „koronarne“ godine već uopšte našeg vremena. Da li je ovo zaista najgore moguće vreme? Svakako da nije. Čak je i trenutna epidemija znatno manja u odnosu na pređašnje. Primera radi, španski grip je usmrtio preko dvadeset miliona ljudi. Pegavi tifus je tokom nekoliko meseci 1914. i 1915. godine odneo oko 150.000 ljudi samo u Srbiji. Bubonska kuga, čuvena crna smrt, u četrnaestom veku je ubila 60 posto stanovništa. Naravno, to ne znači da je sadašnja epidemija nebitna, ali svakako nije najgora. Uostalom, za nju postoji lek, što ranije nije bio slučaj. Za manje od godinu dana, dosad nezabeleženom brzinom, pojavila se učinkovita vakcina. I tu polako dolazimo do naše teme. Naš svet je, verovali ili ne, u poslednjim godinama postao znatno bolje mesto za život. Ogroman broj ljudi, pogotovo u Indiji i Kini, konačno dobija priliku za kakav-takav pristojan život. Zahvaljujući vakcinama, koliko i boljoj lekarskoj nezi, mnoštvo bolesti je ukroćeno. Iz godine u godinu drastično se povećava životni vek. Stvari koje su nekada predstavljale najveći luksuz sada su nešto sasvim obično. O neslućenom razvoju tehnologije i koristima koje smo dobili tek ne treba trošiti reči. U čemu je onda problem? Zašto smo nezadovoljni? Podjednako, zašto mislimo da je ovo vreme užasno iako sve govori da je ono sve samo ne takvo. Odgovor verovatno leži u našim ličnim iskustvima. Ako živimo u krajnjem siromaštvu, ništa nam neće značiti ako su drugi bogati. Tu su, naravno, i naša lična nezadovoljstva iz kojih gotovo po pravilu proizilazi nezadovoljstvo celim svetom. O njima je Džefri Judžinidis napisao izuzetnu zbirku priča.
Prijateljstvo dve žene, različitih godina, Džefri Judžinidis predstavlja u priči „Kukumavke“. Propast koju donosi starost, ali i borba protiv nje zadobila je sjajan prikaz. U „Avionskoj pošti“ mladić na proputovanju svetom pokušava da pronađe smisao svog život. I to dok boluje od dizenterije. „Štrcaljka“ nas uvodi u svet sredovečne žene koja je odlučila da sakupi spermu različitih muškaraca i napravi svojevrsnu lutriju začeća. U „Ranoj muzici“ se susrećemo sa zaljubljenikom u baroknu muziku i događajima koji su usledili nakon kupovine izuzetno retkog instrumenta. U „Tajmšeru“ se upoznajemo sa finansijskom, dok je tema priče „Ko je negativac“ emotivna propast jedne porodice. „Proročka vulva“ nas odvodi u čudni erotski život jednog plemena. „Ćudljive bašte“ pripovedaju o gubitku voljene osobe. Zbirku zatvaraju dve priče o prevari. „Veliki eksperiment“ je pripovest o finansijskoj, dok je „Neposredna prijava“ priča o bračnoj prevari.
Napisane u velikom vremenskom razmaku, od sredine devedesetih do današnjice, priče sabrane u ovoj zbirci najbolje prikazuju pripovedački razvoj, ali i promenu tema kojima se Judžinidis bavi. Tu su i svojevrsni nastavci priča započetih u romanima „Midlseks“ i „Bračni zaplet“. Ipak, ono što je svim pričama zajedničko, Judžinidis je, baš kao i u svojim romanima, duboko ukorenjen u savremeni život. Opisujući promene u životima svojih junaka, on u isto vreme opisuje i promene koje vreme donosi. Nekada one nimalo nisu prijatne: „Običan svet je shvatio suštinu. Važna je samo pobeda, moć, mišićavost, ako je neophodno, i dvoličnost. (…) Zemlja je poput vlastite ličnosti. Što više saznaješ o njoj, više je razloga za stid.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, rođen je u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ (Dereta, 2018) mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
„Njegova situacija nije se mnogo razlikovala od situacije ma koga drugog. Jedino što je on malo ranije dospeo do krajnje tačke“, ovako Judžinidis opisuje trenutak sloma svog junaka. Takav je slučaj sa gotovo svim junacima ove zbirke. Unutrašnja emotivna previranja, koliko posledica finansijske krize ništa manje i niza okolnosti (bračnih prevara, starenja, krize identiteta, potonuća naučnih i poslovnih karijera…), u ovim pričama zadobijaju izuzetno predstavljanje. Judžinidis je virtuozno opisao naša najdublja previranja, naš strah u susretu sa nepoznatim, ali i dao sjajnu sliku međuljudskih odnosa. Gotovo je to savršena hronika ne samo života junaka ove zbirke, već i čitavog jednog vremena. Priča je o to o našim nezadovoljstvima, da se vratimo na početak, suočenju sa njima, ali i pripovest o tome gde nas ona vode. Ništa manje i o posledicama koje ta nezadovoljstva neminovno ostavljaju.

Naslov: Veliki eksperiment
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 276

Pročitajte i prikaz Judžinidisovog romana „Midlseks”

Američka pastorala – Filip Rot

„Budite, dakle, savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski“, biblijske su reči koje se pripisuju Isusu. Da bi se one razumele u potpunosti, potrebno je znati sledeću stvar. Čovek po svojoj prirodi prema hrišćanskom učenju postaje grehovno biće posle praroditeljskog greha. Povratak izvornom naumu koji je bog imao sa nama, tom arkadijskom životu Adama i Eve, ništa je drugo nego put ka savršenstvu. Ili kako bi to teologija označila – oboženju, putu da čovek postane kao bog. Ne bog, uostalom to je bila i Adamova i Evina „greška“, već nalik bogu. Taj put pre svega podrazumeva život sa što manje greha. Suštinski, borba protiv greha je put dosezanja savršenstva i docnijeg večnog života. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što je ovo shvatanje postalo temelj docnijih opšteprihvaćenih pravila za svakodnevni život. Naravno, razlike postoje. Najpre, umesto boga i obećanja večnog života, nova viša sila je postala društvena zajednica. Da biste bili njen punopravni član i dosegli potpuno savršenstvo, samim tim i blaženstvo, doduše u ovom životu, potrebno je sledovati određenom načinu ponašanja. Primera radi, da biste bili potpuno prihvaćeni kao član jedne zajednice potrebno je da odustanete od nagona. Ako vas neko uvredi, da uzmemo najbanalniji primer, vi mu nećete uzvrati istom ili većom merom. Takođe, ukoliko poželite neku stvar, nećete je uzeti bez dozvole ili plaćanja. Sa ovim bi se većina složila, pogotovo kad se zna kakva je alternativa ovakvom načinu ponašanja, nije pogrešno reći i morala. Na kraju, tu je i zakon koji ustrojava naše postupke. Problem već nastupa sa onim nepisanim pravilima, koja se neretko posmatraju kao opštevažeća. Uzećemo jedan od najpoznatijih. Po shvatanju većine, ishodište jednog „normalnog“ života je bračni život i stvaranje poroda. Ukoliko to shvatanje odbacite, danas, i to na sreću, nećete trpeti zakonske konsekvence. Dobro, izuzev poreskih, ako živite u Nemačkoj. Ali to, ipak, ne znači da nećete trpeti pritisak društva, pre svega osude. Isto to važi i za prihvatanje različitosti, pre svega seksualnih, ali ništa manje rasnih i verskih. Podjednako je to vidljivo i u društvenom i ekonomskom segmentu našeg života. Nema boljeg primera za to od čuvenog „američkog sna“ i načina života koji proizilazi iz njega, možda je najbolje reći: recepta za savršenstvo, kako se uobičajilo da misli. Njegovo naličje nam nenadmašno predstavlja veliki Filip Rot.
Svid Levov, glavni junak ovog romana, živi savršeni život. Gradski lepotan u mladosti, proslavljeni sportista, kasnije uspešan biznismen, oženjen sa lepoticom, nekadašnjom misicom, otac talentovane devojčice Meri – sve je to Svid Levov. On je uzor gotovo svim ljudima i sasvim sigurno ispunjenje američkog sna. Samo što se sve to menja u trenu. Njegova kćerka izrasta u političkog fanatika, naposletku teroristu koji će u znak protivljenja ratu u Vijetnamu postaviti bombu u varoškoj pošti. Američki san je u trenu postao najgori košmar.
Filip Rot je napisao izuzetan roman, koliko hroniku jednog porodičnog uspona i pada, ništa manje i priču o decenijama američke istorije. Možda je to i najveća draž ovog romana, nenadmašno preplitanje političkog i intimnog života, izvedeno na virtuozan način. Ono što posebno pleni je način na koji je Filip Rot uspeo da ispripoveda ovu sjajnu priču. Na početku je to govor iz prvog lica piščevog alter ega Zakermana (pripovedača i junaka u još nekoliko Rotovih romana), koji kasnije prerasta u govor sveznajućeg pripovedača. Tako se pravi sjajna dihotomija: prikaz jednog ljudskog života iz ugla drugih i prikaz kako on zaista izgleda. Suštinski, prikaz je to grešaka naše percepcije ili kako bi to sam Rot rekao: „Pogrešno ih shvataš i pre nego što ih upoznaš, dok još razmatraš upoznavanje s njima; pogrešno ih shvataš dok si s njima; a onda odlaziš kući da nekome ispričaš o tom susretu, i sve ponovo pogrešno shvataš. A pošto se to isto dešava i drugima s tobom, čitava stvar je zbunjujuća iluzija bez ikakve percepcije, zadivljujuća farsa pogrešne procene.“
Filip Rot, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Nju Džerziju. Već sa prvim romanom „Zbogom, Kolumbo“ (1960) zadobio je književnu slavu. Sledi niz romana (izdvojićemo dela „Portnojev sindrom“, „Profesor žudnje“, „Udala sam se za komunistu“, „Zavera protiv Amerike“…) i nekoliko knjiga memoarske proze. Za svoje stvaralaštvo Filip Rot je zadobio najistaknutija američka i internacionalna priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada za roman „Američka pastorala“. Najveći deo Rotov književnog opusa je preveden na srpski jezik, i to u izdanjima „Narodne knjige“, „Paideje“ i „Lagune“. Filip Rot je preminuo 2018. godine.
Nije pogrešno reći da je jedan od bitnijih segmenata ovog romana priča o životnom konformizmu, ali, i isto vreme, okarakterisati glavnog junaka romana kao konformistu bi bila velika greška. Svid Levov jeste čovek koji pripada višoj klasi, jeste i čovek koji „ushićen“ svojim životnim usponom namerno previđa bedu drugih, ali on nikako nije glupak. Najtačnije, on je čovek na sredomeđi. Osećanje ispunjenosti, koje dobrim delom proizilazi iz divljenja drugih, neprestano se suočava sa pogledom na živote poniženih i uvređenih. U ovom slučaju onih koji nikako ne mogu da dosegnu „američki san“. Odlazak njegove kćerke na stranputicu ne samo da će ga taj san iz korena urušiti, to će Svida Levova naterati da promisli da li je taj san zapravo san. To je užasno suočenje, stravično u svojoj razornosti. Da se vratimo na početak, to je urušavanje sna o savršenosti, čitavog ustrojstva našeg života, opšteprihvaćenog načina života, samog života – najbolje je reći. Sa svim tim junak ovog izuzetnog Rotovog romana mora da se suoči: „Mora da su bili van sebe od sreće, oduševljeni što su uništili njegovu mezimicu i razorili njegov privilegovani život, da bi ga na kraju doveli do istine koju je podelio sa svakim vijetnamskim muškarcem, ženom, detetom i bebom, sa svakim crncem u Americi, sa svakim čovekom kog su sjebali kapitalisti i njihova nezasita pohlepa, u celom svetu. (…) Dobro došao u naš klub, kapitalistički gade! Dobro došao u klub ljudi koje je sjebala Amerika.“

Naslov: Američka pastorala
Autor: Filip Rot (1933-2018)
Prevela: Jovana Živanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 491

O pisanju – Stiven King

„Poeziju će pisati svi“, čuveni su stihovi Branka Miljkovića. Kako se čini, oni su ostvareni u današnjici. Svi pišu, i to ne samo poeziju. Nema boljeg dokaza za ovu tvrdnju od broja objavljenih književnih dela. Primera radi, u nekadašnjoj Jugoslaviji, zemlji sa tri puta više stanovnika od sadašnje Srbije, godišnje je objavljivano oko dvadeset romana. To se najbolje vidi po delima koja su konkurisala za NIN-ovu nagradu. Danas je ta brojka deset puta veća, i to u zemlji koja je triput manja (čak i u ovoj „pandemijskoj“ godini izašlo je preko dvesta romana). U čemu je stvar? Pojava novih tehnologija, baš kao i osnivanje brojnih izdavačkih kuća, tu je i samizdat, omogućili su jednostavnu i jeftinu „proizvodnju“ knjiga. Bez mnogo truda i sa relativno malim novcem svako može da izda svoje delo. Sve je to rezultiralo poplavom šunda i potpuno bezvrednih dela. Ili je možda obratna situacija u pitanju. Možda nam je ova hiperprodukcija pored mora budalaština donela isto toliko i dobrih dela, pogotovo onih prevedenih, mada se to odnosi i na domaću književnost. Naravno, niko se ne bi bunio da u današnjim izdavačkim kućama sede urednici sa strogim kriterijumima kakvi su bili u prošlosti. Ali, u isto vreme, niko ne bi želeo – ako je iole pri čistoj svesti, razume se – da dobar deo knjiga bude zabranjen ili cenzurisan zbog političkih razloga, kakav je u prošlosti često bio slučaj. Isto tako, mnoštvo dobrih književnih dela sada ima zaista ima priliku za objavljivanje usled većeg broja izdavačkih kuća, što ranije nije bio slučaj. Naravno, tu je i druga strana medalje, hiperinflacija šunda. Samo što i tu postoji vrlo jednostavan lek. Probirljivost. Umesto trošenja vremena na lamentiranje o smaku svih vrednosti, u ovom slučaju kukumavčenja u šta se pretvorila književna scena, možda ne bi bilo loše nešto učiniti da se to stanje popravi. Zamislite samo kako bi svet izgledao, ne samo u ovom slučaju, kada bi umesto neprestanog lamentiranja o smaku svih vrednosti uradili nešto da promenimo svet na koji se žalimo. Razume se, za to je potreban trud, a dozlaboga dosadno lamentiranje o opštoj propasti ne zahteva baš ništa sem pravedničkog uživljavanja u ulogu žrtve koje opravdava životnu inertnost. Ali da se vratimo na stvar i na naš trud da promenimo svet. Ponekad to može biti i biti malena stvar. U ovom slučaju je to trud da se pročita jedna knjiga.
Pisana sada već davne 2000. godine, knjiga „O pisanju“ predstavlja svojevrsnu mešavinu autobiografske proze i saveta za pisanje. Tako u prvom delu knjige, nazvanom CV, Stiven King predstavlja svoj život. Kingovo odrastanje u krajnjoj oskudici, kasnija životna borba, nezadovoljstva, prvi književni uspesi, ali i iskušenja (među kojima su teška zavisnost od alkohola i stravična saobraćajna nesreća) zadobili su izuzetno predstavljanje. U drugom i trećem delu knjige, „Kutija za alat“ i „O pisanju“ Stiven King se posvećuje savetima za pisanje.
Pre nego što neko grakne, a takvih će sigurno biti, zašto bi uopšte čitali saveta o pisanju koje je napisao pisac šund literature, treba reći sledeću stvar. Stiven King je jedan od najtalentovanih pripovedača današnjice. Izbor žanrova u kojima piše, podjednako i hiperprodukcija njegovih dela, mogu biti diskutabilni, ali to ne menja činjenicu o njegovom talentu. Uostalom, da se uverite u to dovoljno je da pročitate njegove novele sabrane u knjigu „Godišnja doba“ (Booka, 2015). Na kraju, za to je i dovoljna ova knjiga. Suvereno nas vodeći kroz svoj život, Stiven King ispisuje sjajnu priču o književnom usponu. U isto vreme, odajući „tajne zanata“, King daje izuzetne savete onima koji žele da se poduhvate pisanja govoreći šta je to ono zapravo: „Pisanje nije život, ali smatram da ponekad može biti put za povratak u njega.“
Stiven King sasvim sigurno predstavlja najveće ime savremene žanrovske literature. Rođen je u američkoj saveznoj državi Mejn, gde i danas živi. Po završenim studijama predaje u nekoliko škola, ali ga taj posao ne ispunjava. S vremena na vreme objavljuje kratke priče, koje mu postaju glavna preokupacija. Objavljivanje prvog romana „Keri“ (1974) proslavlja Kinga i označava početak izuzetne književne karijere. Sledi preko šezdeset dela, prodatih u neverovatnom tiražu od preko 350 miliona primeraka. Za svoj rad dobio je desetine priznanja, od kojih je najveće Nacionalna književna nagrada (2003). Po njegovim romanima i pričama snimljeni su brojni filmovi, dovoljno je pomenuti „Isijavanje“, „Zelenu milju“, „Bekstvo iz Šošenka“, „Mizeri“… Veći deo Kingovih dela preveden je na srpski jezik (kod izdavača „Alnari“, „Vulkan“ i „Booka“).
„Ne postoji nikakvo Stovarište ideja, Skladište priča ili Ostrvo zakopanih bestselera. Dobre ideje za priču doslovce stižu niotkuda. Doplove do vas iz vedra neba. Dve prethodno nepovezane ideje spoje se i stvore nešto novo pod kapom nebeskom. Od vas se ne očekuje da ih pronađete, već da ih prepoznate kad se pojave“, ispisuje King u ovom delu. Suštinski, King ne veruje u velike priče i ljudske sudbine, pogotovo one naše, koje moraju biti ispričane. Zašto bi, zaboga, nekoga zanimale vaše životne dogodovštine i intimna osećanja, sem ako niste Knausgor, razume se? To je samo jedna Kingova lekcija. Tu su i lekcije o stilu, upotrebi prideva i priloga, metaforama, prvim i drugim „rukama“ pisanja, saveti kako da predstavite svoje delo i da pronađete izdavača… Tu je i verovatno najbitnija stvar, priča o tome šta zaista predstavlja pisanje. I tu se polako vraćamo na početak, na priču o literarnoj hiperinflaciji. Ova knjiga predstavlja sjajan vodič za sve one koji žele da se okušaju u pisanju. Na prvom mestu, to je postavljanje pitanje da li ste vi uopšte za to. Ukoliko je odgovor potvrdan, ova knjiga će vam pomoći u tome. A čak i ako ni ne pomišljate na ovu avanturu, knjiga „O pisanju“ će vam pomoći da prepoznate zaista vredno književno delo. Kad tu „lekciju“ naučimo, otrcano kukumavčenje na propast svih vrednosti i more šunda biće potpuno deplasirano. U tom moru moći ćemo da pronađemo ono što zaista vredi, i tad će „smeće“ postati potpuno nebitno. Pomoć u tome nam može pružiti ova sjajna Kingova knjiga.

Naslov: O pisanju
Autor: Stiven King (1947-)
Preveo: Vladan Stojanović
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2018
Strana: 280

Pročitajte i prikaz Kingovog romana „Dalas ’63“

Podzemna železnica – Kolson Vajthed

Jedna od najbolje urađenih muzejskih postavki, verovatno u isto vreme i najpotresnijih, sasvim sigurno je Dvorana imena u jerusalimskom Jad Vašemu. Odgovor na pitanje zašto je to tako leži pre svega u njenom sadržaju. Nisu to ni vizuelni efekti, nije to ni čudesno izgrađena zgrada ili raritet izloženih predmeta. Naprotiv. Postavka Dvorane imena je krajnje jednostavna. To su četiri i po miliona imena. I to imena ljudi nastradalih u holokaustu. Tu su i njihove fotografije, kao i kratka svedočenja o njihovom stradanju i životu. I ništa više, a opet sve. Pred vama su četiri i po miliona zauvek nestalih života. Istih kao vaših. Ogromna, gotovo nezamisliva tragedija. I to ona koju nikako ne možete pojmiti sve dok se lično ne susretnete sa njom, a Dvorana imena vam pruža tu priliku. Istorija kao nauka to iskustvo ne daje. Šest miliona ljudi ubijenih u holokaustu je užasna brojka, ali ništa drugo sem brojke. Isti slučaj i sa svim ljudima koji su nastradali u užasnim tragedijama. Najbolje je to izraženo u misli koja se pripisuje Staljinu: „Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika“. Najgore od svega, tu nije kraj. To pretvaranje žrtava u statistiku prati mnogo strašnija stvar. U pitanju je naše znanje o stradanju. Ako su žrtve samo statistika smrti, dželati i ubice su itekako poznati. Primera radi, ogroman broj ljudi zna ko je bio Hitler. I ne samo to. O Hitlerovom životu će ti ljudi znati baš svaku pojedinost, uključujući tu i najveće gluposti. Isto tako, većina zna i ko su bili Himler, Gering, Himler i ostala nacistička gamad. Zato, i u isto vreme, ogromna većina neće znati baš nijedno ime žrtve holokausta. Ne razlikuju se tu ni ostale žrtve. Koliko je to samo bestidno. Ništa manje, kolika je to samo pobeda zlikovaca. Iako će svako normalno ljudsko biće osuditi zla koja su oni počinili, jedino će njihova imena ostati upamćena, a imena njihovih žrtava će zauvek ostati zaboravljena. Ništa je to drugo do druga smrt. Baš zbog toga su muzejske postavke kao što su Dvorana imena toliko bitne, baš kao i svi drugi pokušaji da se žrtve ne zaborave. Govoriti i pisati o zločincima je, razume se, neminovnost, ali ta neminovnost nikako ne mora da dovede do toga da žrtve odu u potpuni zapećak istorije. Izuzetan doprinos tome daje literatura. Sjajan primer za to je roman Kolsona Vajtheda.
Sredina je devetnaestog veka u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednje su godine pred izbijanje Američkog građanskog rata i potpunog ukidanja ropstva. Razume se, o svemu tome još uvek niko ne misli. Pogotovo to ne čini Kori, robinja na plantaži pamuka u Džordžiji. Njen sadašnji život je samo beskrajni strah, besomučni rad i silna zlostavljanja. Uostalom, takav će joj život biti sve dok je u bliskoj budućnosti takav život ne satre. Sve to menja dolazak mladog roba Cezara na plantažu. Željan slobode, on predlaže Kori beg. I on se zaista i odigrava. Ali tu tek dolaze nevolje. Treba izbeći silne zamke, ubilačku belačku mržnju, ali i pobeći od Ridžveja, zloglasnog goniča robova koji se Kori i Cezaru nalazi za petama.
Odmah na početku, Kolson Vajthed je napisao remek-delo bez premca. Kombinujući istorijske zapise, rekonstrukcija vremena ropstva je urađena izuzetno, sa nenadmašnom imaginacijom i silinom pripovedanja, ovaj roman predstavlja delo kakvom je teško pronaći pandan. Ono što je posebno bitno, Kolson Vajthed predstavlja ropstvo u svoj svojoj surovosti, suprotstavljajući se sada već uvreženim pokušajima sentimentalnog predstavljanja juga Amerika, čiji je začetnik roman „Prohujalo sa vihorom“. Pred nama je nezamislivo zlo, užasavajuće u svojoj razornosti i snazi (Vajthed ga predstavlja rečima: „Kad toliko ostariš, isto ti je imao devedeset osam ili sto osam. Svet nema šta više da ti pokaže osim najnovijeg otelovljenja okrutnosti.“) kojem jedino može da se sukobi želja za izbavljenjem, slobodom, nekim boljim životom. Tu želju Vajthed predstavlja kroz nenadmašni lik Kori, žene kojoj je oduzeta ljudskost: „Svi su ljudi jednaki stvoreni sem ako ne odlučimo da nisi čovek“. Kora je na putu da tu ljudskost povrati.
Kolson Vajthed, jedan do najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, rođen je u Njujorku. Posle završenih studija na Harvardu posvećuje se novinarskom radu. Objavio je sedam romana i dve knjige publicistike, koje su zadobile jednodušne pohvale kritike i veliku čitanost. Za roman „Podzemna železnica“ dobio je dva najznačajnija američka književna priznanja Nacionalnu književnu i Pulicerovu nagradu. Još jednu Pulicerovu nagradu dobio je za roman „Momci iz Nikla“ (Laguna, 2020), što je pošlo za rukom samo trojici pisaca. Predavao je na nizu prestižnih univerziteta, a trenutno je kolumnista „Njujork tajmsa“.
„Evo šta je pravi Veliki duh, božanska nit što povezuje sva ljudska nastojanja – ako možeš da zadržiš nešto, tvoje je. Tvoje vlasništvo, bilo rob bilo kontinent“, piše Kolson Vajthed u ovoj knjizi opisujući srž ropstva. Kako je to ostvareno? Suštinski, kako je bilo moguće da skoro četiri stotine godina jedni ljudi druge ljude ponižavaju, bičuju, spaljuju, siluju, užasavajuće zlostavljaju? Jednostavno, žrtve za dželate nisu bili ljudi. To su bili crnci. Oni ne samo da nisu bili ljudi, oni su čak izgubili i svaku individualnost. Oni su bili isključivo brojevi. I to preko četiri miliona brojeva. Iz te statističke anonimnosti Kolson Vajthed izvlači njihovu ljudskost, pričajući užasavajuću povest o neverovatnim tlačenjima koje su milioni trpeli. U isto vreme to je izuzetno napisana priča o povratku ljudskosti, žudnji za slobodom koja od nas stvara ljude. I to samo ako odbijemo da budemo zveri: „Svet je možda zao, ali ljudi to ne moraju da budu, mogu da odbiju.“

Naslov: Podzemna železnica
Autor: Kolson Vajthed (1969-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 310

Dželatov smešak – Anton Holcer

Reći da je ovaj svet satkan od protivrečnosti, neretko dovedenih do oksimorona, ništa je drugo nego otkrivanje poslovične rupe na saksiji. Ipak, o ratu se ne može govoriti a da se ne priča o baš toj protivrečnosti. Ako izuzmemo patološke slučajeve, manijake koje u ratu vide nešto svetlo, veliko i herojsko, većina rat posmatra kao najveće zlo koje čoveka može da zadesi. Ipak, ovo načelno protivljenje u istinskom susretu sa ratom nestaje. Setimo se samo ne tako davne naše prošlosti i slikе hiljade ludaka koji početkom devedesetih sa cvećem i veseljem ispraćaju tenkove u rat. Suštinski, slika je to razdraganog praćenja stotina mladića u skoro sigurnu smrt. U isto vreme, antiratni protesti su privukli znatno manje ljudi, i ne samo to, ljudi koji su se protivili ratu okarakterisani su kao najgori izdajnici i zlikovci. Da sve bude još bestidnije, oni koji su tokom devedesetih podržavali ratove, i to na svim zaraćenim stranama, sada kukaju za Jugoslavijom pitajući se „ko nas to zavadi“. I eto to protivrečnosti na dobro poznatom primera. Naravno, ona nije jedina, na kraju ta bestidna opijenost ratom nije rezervisana samo za široke narodne mase. Na početku Prvog svetskog rata evropska kulturna elita listom podražava rat. Na vest o izbijanju rata Sigmund Frojd ne krije oduševljenje. Ne razlikuju se ni Štefan Cvajg i Tomas Man. Razume se, uskoro će uslediti gorko kajanje. Ništa manje i posledice. Upravo ova tri velika intelektualca će strašno propatiti od nacističke zveri, rođene iz militarističkog nacionalizma koji su podržavali. I eto opet te protivrečnosti. Ali ni tu joj nije kraj. Dobar deo ratnika u istoriji naše civilizacije su hrišćani, nekad su čak i okarakterisani kao nekakvi branitelji hrišćanstva. Štaviše, gotovo sve religije aktivno potpomažu militarizam. I sve bi to bilo u redu da osnovu Hristove misle ne čini protivljenje nasilju. Dovoljno je samo prisetiti se Isusovih reči: „Ali ja vam kažem da se ne opirete zlu; a onome ko vas ošamari po desnom obrazu, okrenite mu i drugi takođe. Volite svoje neprijatelje, blagoslovite one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze (…)“ I eto ponovo protivrečnosti dovedene do oksimorona. Pozivajući se na Isusa i verujući u njegovo božansko poslanje polazi se u rat, u isto vreme gazeći sve što je Isus propovedao. Suludo, zar ne? Kao što je i suluda ideja da se ratom zadobija pravda. Ili još luđe mir. Sjajno je to izrazio Borislav Pekić u jednom svom eseju: „Ratovati zarad mira je jednako jebati se zarad nevinosti“. Ali da ostavimo na stranu sve ove protivrečnosti i da se posvetimo priči o tome šta je zaista rat. Najbolje nam to pokazuje knjiga „Dželatov smešak“.
Istražujući istoriju ratne fotografije, Anton Holcer pronalazi mnoštvo do sada nepoznatih snimaka egzekucija tokom Prvog svetskog rata. Gde su ove fotografije bile sve vreme? Zašto niko ništa nije znao o njima? Kada su one snimljene? I najbitnije, ko su egzekutori i žrtve na njima? Polazeći od ovih pitanja, Anton Holcer piše jedinstvenu studiju, koliko priču o istoriji ratnih fotografija, još više o onome šta se krije iza tog užasa.
„Nacistički ubilački pohod bacio je u zasenak strahote Prvog svetskog raza, ali se pritom oslanjao na staru praksu i postojeće iskustvo. Civili su masovno deportovani u logore, kao od 1914. do 1918, ali su oni pretvoreni u logore smrti. (…) Nasilje je izvedeno po uputstvima koja je odredio birokratski sistem uništenja. Rat do istrebljenja koji su vodili nacisti bio je po svemu drugačiji i daleko strašniji od rata protiv civila u Prvom svetskom ratu. Ali, bez iskustva iz epohe 1914-1918. on bi bio nezamisliv“, piše Anton Holcer u ovoj studiji. I zaista, bestijalno nacističko zlo kao da je u zasenak bacilo pređašnja zla. Što je samo po sebi velika greška, ali i ogroman previd, zato što se ova dva užasa nalaze u neraskidivoj vezi. Štaviše, nacističko zlo ne bi bilo moguće bez prethodnih zala, uostalom kao i sva docnija zla. Anton Holcer to nenadmašno pokazuje u ovoj studiji kroz iscrpnu analizu uzroka koji su doveli do prilike da se to zlo ispolji, ali i kroz prikaz njegovog ostvarenja.
Anton Holcer, jedan od najistaknutijih savremenih istoričara fotografije, rođen je u Južnom Tirolu u Italiji. Studirao je političke i filozofske studije na nekoliko univerziteta, a u Beču je odbranio doktorsku disertaciju. Predaje na univerzitetima u Beču, Lincu i Lozani. Autor je brojnih studija, eseja i članaka o istoriji fotografije, posebno onih ratnih. Ovo je njegova prva knjiga prevedena na srpski jezik.
„Rat protiv civilnog stanovništva nije bio ni spontana, ni prolazna pojava, već ružno naličje ratne strategije. Kao i rat na liniji fronta, on je bio planiran. Zločini nad civilima bili su rezultat naređenja viših komandi, ali i direktnih pretpostavljenih“, piše Holcer u ovoj studiji. Kroz ove reči, ali i kroz čitavu knjigu, podiže se najveća optužnica protiv rata. Još preciznije, to je priča o stradanju nevinih u ratu. Holcer na slučaju Prvog svetskog rata, ne razlikuju se ni ostali ratovi, odbacuje tezu o ubistvima nevinih i civila kao sporadičnoj stvari, možda je najbolje reći iskliznuću iz herojskog poretka rata. Naprotiv. Po Holceru je nasilje ne samo pratilac rata, već i njegov sastavni deo. Nema boljeg dokaza za to stravičnih fotografija sakupljenih u ovoj knjizi, ali i Holcerove priče o tome kako su one nastale. Posle njih svaka priča o ratu kao nečem plemenitom, herojskom i velikom je izlišna. Rat je samo zlo. Ukoliko ne verujete u to, otvorite ovu knjigu i pogledajte fotografije nasmešenih vojnika kako vešaju decu, starce i žene. I tu se svaka priča završava.

Naslov: Dželatov smešak
Autor: Anton Holcer (1964-)
Preveo: Miloš Kazimirović
Izdavači: Prometej i RTS, Novi Sad, 2015
Strana: 368

Boje požara – Pjer Lemetr

„Gnev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina, zlosrećni, štono Ahejce u hiljade uvali jada“, ispeva Homer na samom početku Ilijade. Ahilejev gnev, proizašao iz žudnje za osvetom postaće trajna okosnica ne samo Homerovog epa, već i jedne civilizacije. Na početku još jedne civilizacije stoji gnev, koji će rezultati smrtnom osvetom. Ljubomoran zato što se bogu više dopala žrtva njegovog brata, kako se govori u biblijskoj knjizi Postanja, Kain ubija svog brata Avelja. I tu nije kraj. Po istoričarima i arheolozima dobar deo prvobitnih zajednica je nestao usled ovakvih istrebljenja. U antičkom svetu osveta je sasvim normalna, čak i poželjna stvar. Ne razlikuje se to ni kod drevnih Jevreja. Štaviše, u biblijskoj knjizi Brojeva daje se eksplicitna dozvola za osvetu: „Osvetnik neka pogubi krvnika; kad ga udese, neka ga pogubi.“ Taj princip važi vekovima, dovodeći do brojnih ubistava i užasnih tragedija, od kojih je svakako najmonstruoznija krvna osveta. Naravno, postoji i druga strana. Dobar deo civilizacija, i to na svojim počecima, upreže sve sile ne bi li nekako „ukrotila“ osvetu. Osnovni princip je, koji važi i sada, da zajednica „oštećenoj“ strani oduzima pravo na ličnu osvetu, tako što to pravo uzima za sebe. Osveta tako poprima sasvim drugi oblik. Ona je pravda u ime višeg principa. Suštinski, osveta je obezličena, najbolji primer za to su odore i perike sudskog personala u anglosaksonskom pravu kojima je cilj da se svaka individualnost sudija izbriše. Ne sude oni, sudi viši princip, pravda. Razume se, to obezličenje pravde dovodi do mnoštva pitanja, ponajviše moralnih, pogotovo kada pravda dovodi do smrti. Primera radi, odluka države da ubije ubicu ili zlostavljača dece sasvim je legitimna po pojedinim zakonima. Ali ako tog ubicu ubije blizak srodnik žrtve on će biti osuđen na najtežu kaznu. Zašto je država u moralnom preimućstvu? I kako jedna veštačka tvorevina – a država je, ma koliko verovali u nju, uvek veštačka tvorevina – može sebi da uzme pravo da odlučuje o životu i smrti? Pogotovo kada znamo koliko „državna“ pravda može da bude selektivna i pogrešna. Ali da ostavimo na stranu sve ovo i da se vratimo na literaturu. U njoj je osveta jedna od dominantnih tema. Tako je ona okosnica dobrog dela Šekspirovih drama, uključujući tu i „Hamleta“. Osveta je i pokretač mnoštva sudbina Dikensovih junaka. Život, ali i sve težnje čuvenog grofa Monte Krista Aleksandra Dime određene su željom za osvetom. Ta želja će glavnog junaka romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića odvesti u potpunu propast. Osveta postaje tema još jednog velikog dela, romana „Boje požara“.
„Boje požara“ predstavljaju svojevrsni nastavak romana „Doviđenja tamo gore“. Sudbina porodice Perikur i dalje je u fokusu, samo sa jednom velikom razlikom. Umesto razočaranog vojnika Eduara, glavna junakinja ove knjige je njegova sestra Madlena. Smrt brata, ubrzo i oca, suočiće se sa užasnom nesrećom u kojoj njen sin ostaje nepokretan. Ni tu nije kraj nevoljama. Zahvaljujući urotama bliskih poznanika Madlena ostaje i bez bogatstva. Preostaje joj samo želja za osvetom onima koji su joj upropastili život.
Baš kao i u knjizi „Doviđenja tamo gore“, Pjer Lemetr pokazuje nenadmašni književni talenat. Izuzetno ispričana priča, Lemetrovi uzori pripovedanja su majstori kao što je Dima, nalikuje na one starinske avanturističke romane koji vam ne dopuštaju da ostavite knjigu do poslednje stranice. Na tu izuzetnu naraciju nadovezuju se dve bitne stvari. Prva je prikaz društvenog raspada, koji će uskoro uskoro rezultirati izbijanjem Drugog svetskog rata, a ona druga je neverovatno portretisanje junaka. Duboka je to himna istinskoj ljudskosti, onom najboljem što se nalazi u nama. Što je za nas izuzetno bitno, Lemetr je pronašao sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
Pjer Lemetr je, bez preterivanja, uspeo da napiše savršen roman. U čitanju „Boje požara“ istinski ćete uživati, i ne samo to. Nedaće u koje upadaju junaci romana u vama će izazvati pravu buru emocija, želju za preokretom, možda je najbolje reći – osvetom. Upravo je osveta glavna potka ovog romana. Život u duboko nepravednom svetu, tamo gde se politika, sudstvo, uopšte društvena mašinerija koju volimo da zovemo država pretvorila u travestiju i potpunu lakrdiju (evo samo jednog primera, govora o medijskoj „istinitosti“: „- Vi svesno objavljujete lažne informacije… – Ne lažne, otišli ste predaleko! Ne, mi predstavljamo stvarnost u određenom svetlu, to je sve“), jedini način da se dobije kakva-takva pravda je osveta. Baš tim putem polazi glavna junakinja romana. Uljuljkanost u bogatstvu, ništa manje i u uverenju o pravednosti sistema u kom se živi, biće promenjena iz korena. Put je to istinskog sazrevanja jednog ljudskog bića, i to kroz nimalo prijatnu osvetu koju će junakinja ostvariti. Naravno, baš kao i uvek, ta osveta će sve promeniti. Ponajviše glavnu junakinju ovog, bez preterivanja, remek-dela: „Nije joj preostalo ništa drugo nego da primeti na kakvom će polju ruševina od sada morati da živi.“

Naslov: Boje požara
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 397

Pročitajte i prikaz Lemetrovog romana „Doviđenja tamo gore“

Reči od mramora – Robert Hodel

U svakom ljudskom životu postoje trenuci koji određuju naše postojanje. Nekad je to minorna, skoro neprimetna stvar. Odluka naših roditelja da se presele u neku drugu zemlju, uzmimo ovo kao primer, odrediće naše postojanje. Iako ovo već zalazi u one nezahvalne priče „šta bi bilo kad bi bilo“, pokušajte da zamislite kako bi vaš život izgledao da se to odigralo. Ovo pitanje je posebno zanimljivo za literaturu. Mi ćemo ovde izdvojiti roman „Noć bez svitanja“ Dženi Erpenbek u kom se daje pet varijanti jednog ljudskog života. Slična stvar je i sa još jednim književnim žanrom, kontrafaktualnom istorijom. Ovaj žanr pokušava da predstavi kako bi izgledali naši životi da su se veliki istorijski događaji drugačiji odigrali. Na ovom mestu smo pisali o dva takva dela, „To je ovde nemoguće“ i „Dalas ’63“. Ali vreme je da se vratimo na početak i da ostavimo na stranu priče o tome šta bi bilo kad bi bilo i da pokušamo da progovorimo o stvarnim događajima koji određuju ljudske živote, i to na primeru literature. Možda je najbolje početi od Dikensa i od njegove životne priče. Finansijski problemi u porodici upoznaju Dikensa sa svetom užasnog siromaštva, toliko da je kao dvanaestogodišnjak primoran da svakodnevno radi po deset sati u fabrici cipela. Ovo iskustvo će odrediti kasnije Dikensovo stvaralaštvo, pogotovo izbor romanesknih tema. Ili da uzmemo još poznatiji slučaj. Kako bi izgledao život Dostojevskog, još više njegova dela, da nije doživeo sudbinu političkog osuđenika? Sasvim sigurno potpuno drugačije. Nama bliža, mučna istorija dvadesetog veka i ludilo totalitarizma preokrenuće mnoštvo ljudskih sudbina. Upravo to iskustvo koja menja ljudski život postaje dominantna tema brojnih književnika. Jedan od najpoznatijih primera je stvaralaštvo Imre Kertesa, koji je dečak odveden u Aušvic. Svako njegovo delo određeno je ovim iskustvom, a ovde ćemo izdvojiti Kertesovu knjigu „Jedan događaj“ (Prosveta, 2006) koju je napisao sa Peterom Esterhazijom. Banalni, sasvim obični prelazak državne granice postaće pakao za Kertesa kada se taj događaj suoči sa sećanjem na holokaust. To određenje života traumatičnim događajem prisutno je i kod Borisa Pahora, Danila Kiša, Borislava Pekića, da nabrojimo samo neke pisce. Isti slučaj je i sa Dragoslavom Mihailovićem. Sjajnu knjigu o tome donosi Robert Hodel.
Kako joj i podnaslov govori, knjiga „Reči od mramora“ se fokusira na život i delo Dragoslava Mihailovića, i to tako što se ove dve ravni – privatni život i literatura – neprestano prepliću. Pripovedajući o Mihailovićem životu, Hodel polazi od njegovog ćuprijskog odrastanja, smrti roditelja, školovanja, hapšenja, isleđivanja i odlaska na Goli otok. Mučno iskustvo golootočkog stradanja odrediće kasniji piščev život, ali i njegove dominantne književne teme. Pripovedajući o njima, i to kroz govor o svakom Mihailovićevom delu ponaosob, Hodel ispisuje priču o velikom piscu i njegovoj sudbini.
Vešto kombinujući Mihailovićeva sećanja, gotovo polovinu knjige predstavljaju razgovori koje je autor vodio sa njim, sa književno-teorijskim studijima i istorijskim izvorima, Hodel pravi odličnu sintezu jednog života. Ubedljiv je to i iscrpan prikaz Mihailovićevog životnog puta, ali i sjajan prikaz jednog veličanstvenog književnog opusa. Posebni poslasticu predstavlja dodatak knjizi u kom brojni pisci daju svoje uspomene na život i delo Dragoslava Mihailovića. Među njima su Danilo Kiš, Mihiz, Ivan V. Lalić… Posebno je dirljiv zapis Miljenka Jergovića koji progovora o iskustvu Golog otoka na izuzetan način: „(…) zarobljenici Golog otoka nisu bili zatočeni u ime Partije i njezinih čelnika, niti ih je zatočila neka zla politika i tajna policija. Oni su, generalno govoreći, bili zatočenici cjelokupne zajednice, koja ih je, slijedeći odluku suda svjesno odbacila i prezrela. Svaki pokušaj rehabilitacije logoraša s Golog otoka, čemu je i posvećena sva sila Mihailovićevih golootočkih knjiga, nužno podrazumijeva da zajednica prihvati pretežak teret na vlastitoj savjesti. Prezir koji su trpjeli logoraši trebao bi biti zamijenjen prezirom koji će trpjeti zajednica jer ih je prezirala.“
Robert Hodel, istaknuti nemački slavista i prevodilac, rođen je u Švajcarskoj. Nakon studija na nekoliko univerziteta postaje profesor slavistike u Hamburgu. Na nemački je preveo dela brojnih srpskih književnika. Autor je niza naučnih radova, studija i monografija. Inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i brojnih drugih naučnih ustanova.
„(…) to ne znači da sam se kao pisac specijalno orijentisao nego sam šarolikost tih sredina koristio kao jednu od mogućnosti kazivanja tragičnog bogatstva ovog života“, govori Dragoslav Mihailović u ovoj knjizi o svom književnom delu. Mihailovićev fokus na sudbine odbačenih, duboko izmučenih, neretko prokaženih ljudi, ono je što Hodela intrigira i što postaje središte ove studije. Odakle je to proizašlo nije teško odgonetnuti. Iskustvo Golog otoka, ništa manje kasnije golootočke stigme, odredilo je ne samo život pisca, već i njegovo delo. Najbitnije od svega, to stradanje je rezultiralo duboko humanističkom, nećemo pogrešiti ako kažemo – empatijskom vizijom sveta u čijem su središtu sudbine ljudi koji pate, stradaju ili žive u užasnim životnim okolnostima. Najbolje to sam Robert Hodel, autor ove izvanredne knjige, određuje: „U ovom empatijskom posmatranju individualnog karaktera, pri kome se vrednost pojedinačnog života nikada ne dovodi u pitanje u ime neke apstraktne, političke ili religiozno motivisane ideje, skriva se i autorov neizrečen pogled na svet. Mihailović predstavlja nominalizam, obeležen dubokom, humanističkom tradicijom.“

Naslov: Reči od mramora
Autor: Robert Hodel (1959-)
Prevela: Mina Đurić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 350

Pročitajte i prikaze Mihailovićevih dela „Uhvati zvezdu padalicu“,
„Gori Morava“ i „Jalova jesen“

To je ovde nemoguće – Sinkler Luis

Ako ne računamo patološke slučajeve, možemo slobodno reći mentalne mazohiste, svako ljudsko biće, ili barem ono sa iole razvijenom samosvešću, posmatra slobodu kao jednu od najvećih vrednosti. Čak i tirani, kojima je najveći san potpuno ukidanje slobode, slobodu zadržavaju za sebe i sebi blisku kliku. Primera je mnogo, ali navešćemo jedan od najilustrativnijih. Tokom perioda nacizma dobar deo umetničkih dela bio je prokažen kao „degenerisan“, toliko da je njihovo izlaganje i posedovanje bilo strogo zabranjeno. U isto vreme, Gering, verovatni drugi čovek Trećeg Rajha, posedovao je ogromnu kolekciju, uglavnom otetu, dela upravo tih „degenerisanih“ umetnika. Da se ne priča tek o dvostrukim aršinima, pre svega moralnim. Oni koji propovedaju moralni puritanizam, najčešće su potpuna suprotnost takvom načinu života. Niko to nije bolje izrazio od Andrića u priči „Pismo iz 1920“: „Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijancima se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole, i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji.“ S druge strane, i ako potpuno apstrahujemo zloupotrebu slobode, stoji njeno shvatanje kod većine ljudi. Da bi se to razumelo, treba poći od početka. Pristajanjem na život u društvenoj zajednici, a svi živimo u nekakvoj zajednici, čovek se odriče dela svoje slobode. Pre svega je to odustajanje od nagona, ponajviše onih ubilačkih. Ništa manje je to poštovanje tuđe slobode. I tu dolazi ona čuvena rečenica, bezbroj puta izgovorena, da granica moje slobode doseže do trenutka u kom moja sloboda ugrožava tuđu slobodu. Postoje, naravno, i druga odricanja od slobode. Na prvom mestu, to su religijska. Zarad obećane nagrade u budućem životu, ili jednostavno zato što religiozne postulate smatraju za ispravne, dobar deo ljudi će se odreći svoje slobode. Najčešće je reč o seksualnosti. I tu leži najveća moć crkve. Uzmite najprirodniju stvar na svetu, a to je svakako naša seksualnost, učinite je grešnom, u isto vreme zadržavajući moć da vi jedino možete da „oprostite“ taj greh, i zadobili ste potpunu kontrolu nad ljudima. Isti slučaj je i sa državom i nacijom. U ime nekakvih svetlih ideala, odbrane nacionalne samosvojnosti ili napretka, koji se uvek pokažu kao dimna zavesa za lopovluk i bestijalnost, država se trudi da nam oduzme slobodu. Da sve bude još luđe, većina pristaje na to. Razume se, na kraju plaćajući veliku cenu za takav izbor. Sjajno to pokazuje Sinkler Luis u romanu „To je ovde nemoguće“.
Godina je 1936. Na izborima u Sjedinjenim Američkim Državama još jednu pobedu je zadobio Ruzvelt. Sinkler Luis pokušava da odgonetne kako bi izgledala istorija Amerika da se to nije desilo. Suštinski, kako bi svet izgledao da je umesto Ruzvelta za predsednika izabran populista, blizak fašizmu, što je zaista bila realna opasnost? Sve to Sinkler Luis predstavlja kroz prikaz uspona populističkog političara Vindripa, ali i kroz pripovedanje o životu novinskog urednika Doremusa Džesapa iz malenog grada Fort Bjuli u Vermontu, koji je odlučio da se suprotstavi ludilu koje polako obuzima Ameriku.
Roman „To je ovde nemoguće“ možemo slobodno označiti kao začetnika političkog distopijskog žanra. Priča o velikoj izbornoj katastrofi koja rezultira društvenim krahom – koja je ispirisala brojne književnike (pomenimo samo Orvela, Hakslija, Filipa K. Dika, Filipa Rota, Margaret Atvud…) – svoju „premijeru“ doživljava u ovoj knjizi. U ovom slučaju je to još specifičnije, Sinkler Luis knjigu piše 1935. godine kao moguću opomenu šta će odigrati u bliskoj budućnosti. A ta opomena je izvedena na dve ravni. Prva je filozofsko-društvena rasprava, koju Sinkler Luis predstavlja kroz dijaloge ili misli junaka romana, a druga je prikaz događaja ispripovedanih na sjajan način. I to događaja u vremenu u kom su sva pravila pređašnjeg sveta pogažena.
Sinkler Luis, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u malenom gradu Sok Senter u Minesoti. Posle završenih studija na Jejlu postaje novinski izveštač. Slavu zadobija posle objave romana „Glavna ulica“. Sledi niz uspešnih romana („Kraljevska krv“, „Bebit“, „Martin Arousmit“…), zbirki priča i drama. Njegova slobodoumnost, odbrana demokratskih načela i političkih sloboda, otvoreni ateizam i antifašizam doneli su mu podjednako i divljenje i napade. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija američka priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada koju je odbio da primi. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1930. Najveći deo Sinklerovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
„Koji pojmljiv razlog bi neko mogao da nađe da bi težio pravednosti u svetu koji toliko mrzi pravednost? Zašto raditi bilo šta sem jesti i čitati i voditi ljubav i obezbediti san koji neće ometati naoružani policajci?“, piše Sinkler Luis u ovom romanu. I zaista, čemu borba za slobodu? Zašto je ona bitna? Šta će nam pravda? Zar nije pametnije da se posvetimo samo svom životu i sopstvenoj koristi? Uostalom, ta borba će nam samo doneti nevolje. Sve su to reči koje svakodnevno čujemo. Te reči su i bile opravdanje Sinklerovih junaka zašto ih nije zanimalo ukidanje sloboda posle izbora autoritarnog vođe. Jedini je problem što je ukidanje sloboda kasnije dovelo do progona upravo tih ravnodušnih ljudi, do užasnog društva u kom je izbrisana svaka razlika između laži i istine i instalacije klike u kojoj je bašibozuk za sebe prigrabio sva ključna mesta u državi, razume se i privilegije. A sve to dolazi onda kada ljudima nije bitna sloboda i kada ne žele da se bore za nju. Strašeći se takvog sveta, Sinkler Luis je napisao izuzetan roman, opomenu na to koliko je zaista bitna sloboda. U isto vreme, on nam je i dao najbolji recept za njeno očuvanje: „Što više mislim o istoriji, sve sam uvereniji da je sve vredno u svetu ostvareno slobodnim, ljubopitljivim, kritičkim duhom, i da je očuvanje tog duha važnije nego bilo koji društveni sistem.“

Naslov: To je ovde nemoguće
Autor: Sinkler Luis (1885-1951)
Preveo: Miloš Đurić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 438

Smrt – poslednje utočište – Hilari Mantel

Iako je o nostalgiji na ovom mestu već pisano, nije naodmet da joj posvetimo ponovo par reči. Psihologija je označava kao morbidnu tugu za prošlošću, misaonim procesom kojim se prošlost idealizuje naspram sadašnjeg vremena. Ona se najčešće javlja kod ljudi koji su izgubili sigurnost u životu i kod starijih osoba. Naravno, nostalgija nije patološko stanje, barem u većini slučajeva, ali je duboko štetna. Ona nas uljuljkuje u svetlim sećanjima na prošlost, istovremeno nas odvajajući potpuno od sadašnjosti. U isto vreme ona sukobljava norme sadašnjeg vremena sa normama pređašnjih vremena što neminovno dovodi do kolizije mišljenja, posledično i do potpunog međugeneracijskog nerazumevanja (one večite priče: a u moje vreme…). Pored sasvim razumljive nostalgije koja se iscrpljuje u sećanjima na ono što smo zaista preživeli, ponekad je prisutna i nostalgija za nedoživljenim. Iako ovo verovatno zvuči kao oksimoron, itekako je prisutno, pogotovo u poslednjem vremenu. Idealizacija međuratnog perioda dovela je do brojnih filmova, televizijskih serija i knjiga u kojima se ove godine prestavljaju kao vreme poslovičnog „meda i mleka“. Uopšte, istorija pre Drugog svetskog rata predstavljena je kao jedini temelj savremene Srbije, toliko da su bitange kao što je Pašić postale najsvetlije ličnosti naše istorije. Da sve bude još luđe, ovaj nostalgični povratak u prošlost nije ograničen samo na onu blisku, naprotiv, kako se čini, on odlazi u najdublju, neretko potpuno izmaštanu prošlost. Tako neki ludaci govore o Srbima narodu najstarijem, „vinčanskoj Srbiji“ i sličnim budalaštinama. Još češći su oni koji nekakvo „utočište“ pronalaze u srednjem veku. Tako monarhija, i to uvek samodržavna, postaje idealan oblik vladavine. I tu polako dolazimo do naše teme. Iskvarenosti sećanja. Još tačnije, onog večitog pitanja: šta nam je to bitno i čega se to zapravo sećamo? Ako neke od ovih zamlata upitate šta za njih predstavlja srednji vek, to će biti slika dvoraca, balova, viteških turnira, uopšte raskoši. Iz vida će se izgubiti samo jedna stvar. To je bila stvarnost za jedan posto stanovništa, možda čak ni za toliko, ostatak, onih devedeset i devet posto ljudi, grcao je u najgoroj, sada gotovo nezamislivoj bedi. A tako bi i danas bilo da nije bilo velike Francuske revolucije. O njoj je Hilari Mantel napisala izuzetan roman.
Junaci ovoga romana su verovatno tri najznačajnije ličnosti Francuske revolucije Maksimilijan Robespjer, Žorž Danton i Kamij Dimulen. Prateći njihove živote od najranijeg detinjstva, Hilari Mantel nam u isto vreme predstavlja i predrevolucionarnu istoriju Francuske. Godine odrastanja ova tri čoveka i njihovog uspona donose promene. Pred Francuskom je veliki preokret, a u njemu će njih trojica zauzeti ključna mesta. Samo što posle pobede dolazi poraz. I revolucije i njihovog prijateljstva. Velike ideje smenio je teror.
Hilari Mantel je napisala veličanstveni roman, verovatno jedno od najboljih dela o Francuskoj revoluciji. Ono što je posebno bitno, u ovom romanu nema idealizacije, tek ne ideološke pristrasnosti i sentimentalne ganutljivosti. Pogubnost carističkog apsolutizma je predstavljena u potpunosti, ali i užas postrevolucionarne stvarnosti u kojoj idealisti postaju krvožedne zveri. Da bi uspela u tome, Hilari Mantel je sprovela opsežno istraživanje istorijskih izvora, koje je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. I tu možda dolazi najveća mana romana. Mnoštvo podataka, imena, rodbinskih srodstava, političkih struja i njenih predvodnika na pojedinim mestima u romanu će izazvati potpunu konfuziju kod čitaoca. Čak i onim ljudima koji odlično poznaju ovaj istorijski period biće potrebno konsultovanje dodatne literature ne bi li se sve to nekako shvatilo. Ipak, Hilari Mantel konce ne ispušta iz ruku kada govori o svojim glavnim junacima. To su, slobodno možemo reći, vođe Francuske revolucije, ali i sama revolucija. Ona u kojoj: „Mladi pale vatru; stari prvi put prestaju da žale za prošlošću. Sad crvene zbog nje.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje katoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ (Mladinska knjiga, 2010) prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja sa romanom „Leševe na videlo“ (Čarobna knjiga, 2012). Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija, Pitera Kerija i Margaret Atvud kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Završni deo trilogije o Tomasu Kromvelu je izašao početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“ (Sezam book, 2015).
„Ideja da istoriju stvaraju veliki ljudi besmislena je sa stanovišta naroda. Pravi heroji su oni koji su se odupirali tiranima (…)“, piše Hilari Mantel. Priča o suprotstavljanju tiraniji je srž ovog romana. I to podjednako i carističkom i revolucionarnom teroru. Hilari Mantel nam je kroz ovaj roman predstavila neophodnu revoluciju, zahvaljujući kojoj danas nemamo vlasteline i popove nad našim glavama. Revolucija je to koja je donela obrazovanje za najšire stanovništvo, slobodu izbora, ljudska prava, koliko-toliko ekonomsko blagostanje za dobar deo stanovništva. Najbolje je reći: revoluciju koja je večiti ideal, nažalost neretko neostvarljiv u potpunosti. Uostalom, to sama Hilari Mantel najbolje iskazuje: „Nikad to nećete sprovesti u praksi. Ne – ali i nada je vrlina.“ U isto vreme, ta revolucija je donela i teror, koji Hilari Mantel nenadmašno predstavlja u ovom romanu, i to kroz priču o neslavnom kraju njenih vođa. Da li je zbog toga revolucija bila pogrešna? Nikako ne. Ono što nam je ona donela minorno je u odnosu na njene greške i krah. I da se vratimo na početak, na priču o nostalgiji. Onima koji sanjare o despotizmu, podjednako i onima koji liju krokodilske suze nad tiranima, najtoplije preporučujemo da pročitaju ovaj sjajni roman. U njemu će videti kako je svet o kome maštaju zapravo izgledao, još više kako bi današnji svet izgledao da nije bilo velike Francuske revolucije i promena koja je ona donela.

Naslov: Smrt – poslednje utočište
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Prevela: Slobodanka Glišić
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 832

Pročitajte i prikaz romana „Leševe na videlo“ Hilari Mantel

Jezava – Mladen Milosavljević

Ukoliko bismo tražili jednu od stvari koje najviše određuju moderni roman, mada to važi i za roman kao književnu vrstu, to bi sasvim sigurno bila težnja za sveobuhvatnošću. Upravo je sveobuhvatnost ono što roman deli od drugih književnih vrsta, pre svega pripovetke i novele. Neretko je ta razlika izražena u broju strana, što dovodi do potpune konfuzije. Primera radi, i dan-danas se vode bitke oko dela „Starac i more“ i njegovog određenja. Da li je to roman ili novela? Isti slučaj je i sa Andrićevom „Prokletom avlijom“. Ta papazjanija je dovela do diskvalifikovanja „Proklete avlije“ iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, mada mnogi govore da je to bila čisto politička odluka ne bi li prvi dobitnik ove nagrade bio Dobrica Ćosić. Konfuzija postaje još veća sa dolaskom anglosaksonske odrednice „kratka priča“. Dok je jedni poistovećuju sa pripovetkom, drugi tvrde da je to zasebna književna forma. Ukoliko na stranu ostavimo rasprave oko obima i veličine, roman kao žanr, ponovićemo opet, određuje sveobuhvatnost. To je najčešće potpuni prikaz jednog života, neretko od rođenja do smrti, sjedinjen sa doživljajima koji glavni junak romana preživljava. Ponekad je ambicija pisca znatno veća, pa se kroz roman pokušava opisati ne samo jedna ljudska sudbina, ili više njih, nego čitava jedna epoha. Najpoznatiji primer je Tolstojev „Rat i mir“. On se i može posmatrati kao svojevrsna prekretnica, ponajviše zato što je pomerio granice žanra. Tolstojevim putem kasnije polaze brojni pisci stvarajući romane koji u sebi pokušavaju da obuhvate istorijske epohe. Jedan od najboljih načina za to je pripovedanje o porodičnoj istoriji. Kao začetnika ovoga žanra možemo odrediti Tomasa Mana i njegovo delo „Budenbrokovi“. Kod nas je najpoznatiji primer ovakvog pripovedanja o porodici Pekićevo „Zlatno runo“, a ovaj žanr je u poslednjim godinama proslavio Edvard Raderfurt. Baš takav slušaj je i sa Jergovićevim „Rodom“. Drugi način za prikaz duha epohe je priča o određenim vremenskim periodima, tu svakako treba izdvojiti remek-delo Vasilija Grosmana „Život i sudbina“. Ponekad to može i određeno mesto koje u sebi sjedinjuje sudbine različitih ljudi. Kod Andrića je to čuveni višegradski most u romanu „Na Drini ćuprija“. Isto tako, sudbine junaka Magrisovog romana „Dunav“ određuje naslovna reka. Putem ovim velikih pisaca polazi Mladen Milosavljević stvarajući roman „Jezava“.
Kroz dvanaest poglavlja romana „Jezava“ Mladen Milosavljević nam predstavlja dvanaest ljudskih sudbina, isto toliko i istorijskih perioda. Polazeći od sadašnjosti, Mladen Milosavljević nas vodi kroz tri veka istorije na ovim prostorima, i to kroz pripovedanje o članovima porodica Hristić i Pudarević. Pored ove rodbinske veze, junake romana povezuje i život pored reke Jezave, koja će odrediti njihove sudbine.
Najpribližnija žanrovska odrednica „Jezave“ je mozaični roman. Svako poglavlje, može se reći i istorijski fragment, donosi sudbinu jednog junaka. Takođe, u svakom poglavlju, ako bismo roman gledali obrnutim redosledom, pređašnja sudbina određuje sudbinu koja će doći posle nje. Tako se kroz čitav roman stvara svojevrsni kauzalitet koji zlokobno određuje ljudsko postojanje. Toj nesreći posebno doprinose nimalo svetli istorijski događaji. Mladen Milosavljević ih u ovom romanu predstavlja izuzetno. To pogotovo važi za poglavlja u kojima se opisuje period kratkotrajne kraljevine Srbije pod austrijskom vlašću i osmanske uprave nad ovim prostorima. Ono što je posebno bitno, sjajnu rekonstrukciju pređašnjih vremena prati odlično pripovedanje. Spisateljsko majstorstvo Mladen Milosavljević pokazuje u poglavljima u kojima sami junaci govore svoje životne sudbine. Evo samo jednog primera, govora jedne junakinje romana: „Čovek može da bude opako il’ blago, ali je posve slabašno živinče.“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov prvi roman „Kal Juga“ (2018) začetak je planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„Sva ta istorija ispunjena najrazličitijim sudbinama najednom je stajala preda mnom preteća i razjapljena, cvileći, vapeći i zavijajući iz bezbrojnih i bezimenih grla, odavno zaboravljenih i zametenih“, piše jedan od junaka „Jezave“. Možda je ova rečenica najbolji način da se opiše suština ovog romana. Pred nama je istorija ovih prostora, nimalo ulepšana, opisana u svoj svojoj pogubnosti, pogotovo za pojedinačne ljudske sudbine. Životi su to koji prolaze u beskrajnim ratovima, podjednako i u međusobnim trvenjima i ubilačkim sukobima, najčešće, i što je najgore, bez ikakvog razumnog povoda i obrazloženja. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog romana: „Taki ti je čovek, sebičan i zadrt i dok je živ i kad umre“. Tu istoriju propadanja Mladen Milosavljević predstavlja nenadmašno, prvenstveno kroz sjajne istorijske rekonstrukcije, ništa manje i kroz odlično pripovedanje. Izabravši da u svom romanu predstavi tri veka istorije na ovim prostorima, Mladen Milosavljević je samome sebi zadao težak zadatak, koji retko kom piscu polazi od ruke. Na sreću, u slučaju „Jezave“ je pred nama potpuni književni trijumf. „Jezava“ je roman u čijem ćete čitanju istinski uživati, roman iz kog ćete mnogo stvari naučiti i, što je i najbitnije, – „Jezava“ je roman koji po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje.

Naslov: Jezava
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 368

Pročitajte i prikaz romana „Kal Juga“ Mladena Milosavljevića

Gogoljev disko – Pavo Matsin

Početkom dvadesetog veka činilo se da je stari svet otišao u Krležinu „ropotarnicu povijesti”. Pod tim se pre svega misli na dotadašnji koncept nacionalnih država. Iako su se ne tako davno raspale dve velike multunacionalne države, Sovjetski Savez i Jugoslavija, duh vremena je doneo novu globalnu sliku. Kapital je urušio koncepte nacionalnih država, toliko da je izgleda konačno stvorena radnička Internacionala o kojoj su sanjali Marks i Engels. Mada je možda bolje reći da je njihov san pervertirano pretvoren u svoju suprotnost. Radnici su konačno ujedinjeni, ali u svojoj bedi i krajnje nezavidnoj ekonomskoj situaciji. Još više, oni su ujedinjeni pod palicama malog broja gazdi. Na drugom planu, globalizacija je donela nove kulturne, ništa manje i društvene modele. Primat je u potpunosti preuzela Amerika. Pod tim se pre svega misli na popularnu kulturu. Nezahvalno je praviti ovakvu vrstu procene, ali sasvim sigurno preko devedeset posto filmova u bioskopima, isto to važi i za igrane serije, dolazi iz Amerike. To samo po sebi predstavlja problem, naprosto disproporcija je ogromna, ali još gore je što većinu takvog sadržaja možemo, bez ikakve greške, odrediti kao potpuni treš. Pre nego što ovo postane bezbroj puta viđeno jadikovanje i staračko lamentiranje o slomu svih vrednosti, treba reći da je treš u svakoj varijanti treš. Recimo, američki blokbasteri, uzmimo samo kao primer Ramba, nimalo se po svojoj patriotskoj sentimentalnosti i kiču ne razlikuju od naših filmova sa istim ideološkim svetonazorima. Ali da se vratimo na stvar. Kada se činilo da je globalizacija u potpunosti pobedila i da je zaista došao Fukujamin „kraj istorije”, desio se svojevrsni zaokret. Jačanje zemalja koje su do tada bile u drugom planu i promena politika, pre svega pojava novih populističkih političara, doveli su do obnavljanja ideja o jakim nacionalnim državama. Ovo je gotovo zacementirala ovogodišnja epidemija koronavirusa, koja je države potpuno zatvorila u sebe. To pogotovo važi za male i neuređene države kao što je naša. Nekakav san o samodovoljnosti, koliko političkoj ništa manje društvenoj i kulturnoj, postao je želja gotovo svih. Ono što se dešava drugima, uopšte kako svet funkcioniše van okvira naših granica, pretvorio se u potpunu irelevantnu stvar. Sem u onim slučajevima kada se u drugim državama dešava neka loša stvar, što nam služi kao idealan način da opravdamo sopstvene brljotine. Možda je baš zbog toga dobro okrenuti se literaturi koji izlazi izvan naših uobičajenih interesovanja, upoznati nešto sasvim drugačije, a opet nama toliko blisko. Idealan način za to je čitanje romana „Gogoljev disko”.
Roman „Gogoljev disko” je smešten u blisku budućnost. Nekadašnja Estonija je posle razornog rata postala deo velike Ruske carevine. Opisujući život pod okupacijom, Pavo Matsin nam predstavlja život estonskog provincijskog grada Viljandi, i to kroz sudbine njegovih žitelja. Pred nama su gradski džeparoš Konstantin Opjatovič, ali i niz njegovih poznanika, među kojima su službenica u lokalnom muzeju, vlasnici antikvarnica i noćnih klubova, ljubitelji sada zabranjenih Bitlsa… Njihovu životnu kolotečinu prekinuće uskrsnuće Gogolja, čija će pojava u Viljandi preokrenuti sve.
Možda je najbolje reći da se roman „Gogoljev disko” nalazi na potpunog književnog eksperimenta. Mešavina priče o istoriji, politici, mistici, alhemiji i popularnoj kulturi sjedinjuje se sa distopijskom slikom budućnosti. Dodajte tome i niz krajnje apsurdnih situacija, Harms bi im se sigurno radovao, i dobićete pravu sliku ovog romana. Samo zahvaljujući autorovoj književnoj umešnosti ovaj galimatijas se pretvara u zanimljiv roman koji vas čvrsto vezuje za sebe. Pavo Matsin je uspeo da od krajnje čudne priče, ispričane na ništa manje krajnje čudan način, napravi delo kakvo sigurno nikad do sada niste mogli ni da zamislite. Da ga valjano razumemo na srpskom jeziku pobrinula se Marija Cindori Šinković kroz izvrstan prevod romana.
Pavo Matsin, jedan od najistaknutijih savremenih estonskih književnih stvaralaca, rođen je u Talinu. Završava studije književnosti i teologije. Debitovao je sa romanom „Doktor Švarc. Dvanaest ključeva za alhemiju” (2011). Njegovo pisanje odlikuje igra sa formom i brojni književni eksperimenti. Proslavio ga je roman „Gogoljev disko” za koji je dobio niz estonskih priznanja i prestižnu Evropsku nagradu za književnost.
Susret sa stvaralaštvom Pava Matsina za skoro svakog čitaoca će predstavljati pravo iznenađenje. To će najpre biti osećaj potpune konfuzije, ali kako sve dublje budete ulazili u tekst, to će biti pravo zadovoljstvo. Još bitnije, iako potpuno naizgled udaljen od naše stvarnosti, „Gogoljev disko” je svet u kom mi živimo, pogotovo u ovim danima. Svet je to u kom su nad nama nalaze korumpirani gadovi, u kom se svaka informacija pretvara u čudovišnu mitologemu, u kom je mogućnost manipulacije sveprisutna i svet u kom naši životi gotovo ništa ne znače. Ironišući nad takvim svetom, Pavo Matsin ga pretvara u grotesku. I da se vratimo na početak. Ta konfuzija izobličenog sveta gotovo je identična svuda. Možemo slobodno reći, globalizacija ipak nije propala. Ceo ovaj svet se pretvorio u jedno krajnje čudno i konfuzno globalno selo. Pavo Matsin je od te konfuzije uspeo da izatka odličan roman.

Naslov: Gogoljev disko
Autor: Pavo Matsin (1970-)
Prevela: Marija Cindori Šinković
Izdavač: Arete, Beograd, 2020
Strana: 134

Brda – Sanja Savić Milosavljević

Ako bismo tražili sveprisutnu reč – onu koja se uvek izgovara, a u isto vreme gotovo ništa ne znači – onda bi sasvim sigurno ta reč bila narod. Otkako naša civilizacija postoji, političarima, umetnicima i intelektualcima, uopšte: barabama svih fela, puna su usta naroda. Svi oni su tu, razume se, za narod. Njihova dela, mada je bolje reći brljotine i podlosti, učinjene su u ime i za dobro tog naroda. Da sve bude još bestidnije, kada se pominje narod, pod tim narodom se uglavnom misli na siromašne i ugrožene ljude. Njima se obećavaju kule i gradovi, i to u budućnosti, koja, što svi mi dobro znamo, nikada neće doći. Ali da ostavimo politiku na stranu i da pređemo na literaturu, koja je naša tema. Prvobitnoj književnosti narod uopšte nije bitan. Da budemo u potpunosti precizni, narod je samo dekor, nekad čak ni to, koji služi da se još više istaknu vrline velikih junaka. Ukoliko bismo, recimo, gledali istoriju naše srednjovekovne literature, narod za nju gotovo ne postoji. To su uglavnom priče, danas bismo rekli – plaćeni tekstovi, o velikašima, napisane tako da veličaju njihove podvige. Baš zbog toga i dan-danas gotovo ništa ne znamo o svakodnevnom životu u srednjem veku. Ni naredni vekovi se ne razlikuju. Literatura, uopšte bilo kakvo znanje, rezervisano je za više slojeve. Sve to menja Vuk Karadžić. Oslanjajući se na duh prosvetiteljstva, on kreće u misiju koja će preokrenuti istoriju srpske kulture. Narod, možemo slobodno reći, napokon prestaje da bude samo puki dekor. Naravno, taj put nije bio nimalo lak, on je doneo i dosta grešaka, uključujući tu i neke Vukove, ali literatura se promenila. Ta promena je posebno vidljiva na prelazu devetnaestog i dvadesetog veka. Brojni književnici za svoju temu uzimaju život običnog naroda. Pomenućemo samo stvaralaštvo Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Sime Matavulja… Razume se, bilo je i onih koji su literaturu drugačije shvatali. Svi ti silni „izmi“ svoju publiku pronalaze u intelektualnim krugovima, praveći svojevrsni zaokret. I tu dolazi do raskoraka koji je i danas prisutan. S jedne strane stoje pisci koji svoje uporište pronalaze u stilskim i narativnim eksperimentima, gotovo po pravilu namenjenim uskim intelektualnim krugovima. Na onoj drugoj strani su pisci čije je iskustvo istinski ukorenjeno u život naroda i što je još bitnije – napisano tako da svi mogu da ga razumeju. Najizrazitiji predstavnik ovakve „vrste“ pisanja kod nas je Ivo Andrić. Isto to možemo reći i za stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića. Njihovim putem polazi i Sanja Savić Milosavljević. To nam najbolje pokazuje njena nova zbirka priča.
Trinaest priča sabranih u zbirku „Brda“ povezuju dve stvari. To je na prvom mestu geografsko određenje. Junaci Sanje Savić Milosavljević su ljudi koji su poreklom ili žive u istočnoj Bosni. Ona druga odrednica je njihova socijalna i društvena uloga. Prodavačice u buticima, studentkinje, pijanci, sitni kriminalci, žene u lošim brakovima, osobenjaci i jurodivci – sve su to junaci ovih priča. Ispisujući pripovesti o njihovim životima, Sanja Savić Milosavljević nas upoznaje sa sudbinama ljudi koji uvek ostaju po strani, potpuno neprimetni i zaboravljeni od svih. Zbirka „Brda“ to ispravlja.
Priče u zbirci „Brda“ na najbolji način pokazuju pripovedački talenat Sanje Savić Milosavljević. Ispisane stilom koji naginje svakodnevnom govoru, prepune kolokvijalnih izraza, neretko i žargona, ove priče nas odmah uvlače u svoj svet. Posebno majstorstvo autorka pokazuje u vrsnim dijalozima, koliko duhovitim, ništa manje i bolno oporim. Prateći živote svojih junaka, Sanja Savić Milosavljević kao i da sam stil prilagođava junacima. Najbitnije od svega, ovu samo prividnu pripovednu jednostavnost autorka čvrsto drži pod kontrolom. Dovoljan je samo jedan tren, gotovo čehovljevski, da ogoli ono što se dugo krije i da junake dovede do epifanijske spoznaje o prirodi njihovih života. Baš takav je i slučaj sa jednom junakinjom iz ove zbirke: „Završiće tu srednju nekako, naći će nekog čovjeka, dobiti dijete i biti dobra majka. (…) Ko zna, možda nekad negdje i otputuje. Gledaće svoja posla i izdržati život.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Moraće jače da stegne zube. Izdržaće. U tome će biti i kraj“, sudbina je junakinje priče „Oslonac“. To je možda i najbolja odrednica života svih junaka ove zbirke. Životi su to koji se trpe, bez mnogo radosti, zanosa, gotovo bez mogućnosti da se promene. Ti životi su posledica loših izbora, ništa manje i društvenih okolnosti na koje ne može da se utiče. Da li su zbog toga ti životi manje vredni? Nikako ne. To nam sjajno pokazuje Sanja Savić Milosavljević u ovoj zbirci. Opisujući živote omeđene i ništa manje određene tim okolnostima, sudbine istinskih patnika, običnog sveta – kako volimo pogrešno da ga zovemo neretko ga tako nipodaštavajući, ona nam predstavlja život koji se nastavlja, možda je najbolje reći: život koji se živi uprkos tim okolnostima. I to živote u kojima se istinski veseli, tuguje, mrzi, pati ili voli. Sve je to Sanja Savić Milosavljević uspela da nenadmašno predstavi u ovoj knjizi, zbirci pravih književnih bisera.

Naslov: Brda
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 191

Pročitajte i prikaz romana „Tuđa kost“ Sanje Savić Milosavljević

Ulični mačak Bob – Džejms Boven

Alave su, samožive, neretko krajnje dosadne, o njihovoj ludosti tek ne treba trošiti reči, a ipak, i možda baš zbog svega toga, gotovo svi ljudi ih vole. I ne samo to, dobar deo ljudi ne može da zamisli život bez njih. Reč je, razume se, o mačkama. Odmah vas upozoravamo na početku, ukoliko ne volite mačke, zaobiđite ovaj tekst. I obratite se nekom stručnom licu da reši taj užasan problem. Šalu na stranu, u čemu leži naša, uključujući tu i autora ovih redova, fascinacija mačkama? Možda se odgovor nalazi u njihovoj slobodi. Za razliku od ljudi, podjednako i od ostalih kućnih ljubimaca (užasnih li samo reči), mačke su slobodna bića. Razume se, one se vezuju za ljude, ali ako im se nešto ne dopadne, one odlaze dalje. Čak i kada smatramo da su potpuno vezane za nas, mačke znaju da „pokažu“ svoje kandže. Probajte, mada se to svakako ne preporučuje, da učinite nešto protiv volje svoje mačke. Ta sloboda, onu koju nijedno ljudsko biće nikada neće dosegnuti, sjedinjena je sa njihovim načinom života. Možda je to najbolje opisao Klaudio Magris u „Mikrokosmosima“: „Mačka ne radi ništa, jednostavno postoji, kao kralj. Sedi, sklupčana, ispružena. Dosledna vlastitom ubeđenju, ne očekuje ništa i ne zavisi ni od koga, dovoljna je sama sebi. Njeno vreme je savršeno, širi se i skuplja kao njena zenica, koncentrično i centripetalno, ne zapada ni u kakvo mučno kapanje. Njen horizontalni položaj poseduje metafizičko dostojanstvo koje je većina zaboravila. Mi ležemo da bismo se odmorili, da bismo spavali, da bismo vodili ljubav, uvek da bismo nešto radili i da bismo odmah ustali pošto to i uradimo; mačka leži da bi ležala, kao što se i mi samo pružamo pored mora da bismo bili tu, ispruženi i prepušteni. Ona je bog trenutka, ravnodušan, nedostižan.“ Taj spoj, verovatno jedinstven kod svih bića, zadobio je istaknuto mesto u istoriji literature. Od Aristotela i Plutarha, koji ih uzgred hvali zbog čistoće, pa sve do današnjice mačke su literarni junaci. Čuveni su Kerolov Češirski mačak, Behemot Sergeja Bulgakova, Pluto Edgara Alana Poa, mačak Toša Branka Ćopića, mačke Doris Lesing u sjajnoj knjizi „A sada, mačke“… Njima se pridružuje i ulični mačak Bob.
Početak je dvehiljaditih. Život autora ove knjige odavno je na dnu. Nada da će po preseljenju u London iz Australije doživeti životni uspeh je izjalovljena. Kako se čini, pred Džejmsom Bovenom se nalaze samo još veći padovi. Na kraju, ništa ne može da bude gore od njegovog sadašnjeg stanja. On je narkoman koji se nalazi na odvikavanju, bez stalnog posla, naseljen u socijalnom stanu. Sve se to menja kada Džejms pred svojim stanom zatekne mačka. I to ne bilo kakvog. Ovo je mačak koji je odlučio da se useli kod njega. Prateći zajednički život sa Bobom, Džejms Boven ispisuje sjajnu pripovest o jednom čudnovatom prijateljstvu.
Odmah da budemo načisto, roman „Ulični mačak Bob“ je dalek od bilo kakve veće književne vrednosti. Stilski prosečan, na pojedinim mestima čak i ispodprosečan, na granici sentimentalne ganutljivosti i prosipanja opštih mesta kao velike mudrosti, sve to možemo reći o ovom romanu. A sve to nam, ipak, ne smeta u njegovom čitanju. „Ulični mačak Bob“ je jedan od retkih romana, možemo ga uporediti sa stvaralaštvom Lorenca Maronea, u kojima stilske manjkavosti bivaju anulirane sjajnim pričama. A ova je baš takva. I naravno, tu je mačak Bob u čije se osobine, ili je bolje reći – osobenosti, odmah zaljubljujemo. Pogotovo kada shvatimo šta je Bob doneo autoru ovog romana: „Bila je to jedna od najvećih promena koje je Bob doneo sa sobom. Zahvaljujući njemu ponovo sam otkrio dobru stranu ljudske prirode. Ponovo sam počeo da imam poverenja – i vere – u ljude.“
Džejms Boven, engleski pisac i muzičar, rođen je u Velikoj Britaniji. Po razvodu roditelja, seli se sa majkom u Australiju. Kao tinejdžer se vraća u Englesku. Angažman u pank bendu brzo će se biti prekinut. Boven se okreće drogi, posle čega sledi dugotrajni životni pad. Poznanstvo sa mačkom Bobom doneće mu prvobitni uspeh uličnog muzičara. To iskustvo je pretočeno u knjigu „Ulični mačak Bob“. Ona je doživela izuzetan prijem kod publike, a samo u Velikoj Britaniji je prodato preko milion primeraka. U međuvremenu je snimljen film po motivima ovog romana, a knjiga je prevedena na trideset jezika. Boven je napisao još nekoliko knjiga o Bobu.
„Ljudi postaju blagonakloni prema meni zbog toga što me vide s mačkom. To me je humanizovalo. Pogotovo što sam bio toliko dehumanizovan. Na neki način, to mi je vraćalo identitet. Bio sam ne-osoba, a sada sam ponovo postajao osoba“, piše Boven u ovoj knjizi. Ako bismo tražili srž ove knjige, ona bi se sasvim sigurno mogla da pronađe u ovim rečenicama. To je put podizanja jednog ljudskog bića. Životna zasićenost, ogromna praznina, ponor narkomanije – sve je to jedan mačak uspeo da promeni. I da od jedne ruine, a to je Boven bio, ponovo napravi čoveka. S druge strane, naravno, stoji Bob. Njegova odanost Bovenu, čista ljubav, razume se i ekscentričnost, pa mačka je zaboga, Boba čine književnim junakom kakav se retko sreće. U godini u kojoj je Bob napustio ovaj svet, ova knjiga je još bitnija. Ona svedoči o neraskidivoj vezi između mačaka i ljudi i na sjajan način prikazuje šta nas to fascnira kod ovih alavih, samoživih, luckastih i – ne zaboravimo ono najbitnije – divnih bića.

Naslov: Ulični mačak Bob
Autor: Džejms Boven (1979-)
Preveo: Nikola Živanović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 194

Umrla bih za tebe – F. Skot Ficdžerald

Znači li vam šta ime Feliks For? Imate li bilo kakvu asocijaciju kada se ono pomene? Verovatno ne. E sad, pokušajte da zamislite da je taj čovek pre nešto od više stotinu godina bio jedan od najmoćnijih ljudi sveta. Da budemo u potpunosti precizni, Feliks For je bio predsednik Francuske. Da pređemo na drugo pitanje. Znači li vam šta ime Emil Zola? Znači, svakako, i to ne samo onima koji su čitali njegova dela. Sad pokušajte da zamislite da je u prošlosti Feliks For progonio Zolu, izdejstvovao da on bude osuđen na godinu dana robije, i tako ga oterao naposletku u progonstvo. U tom vremenu, Feliks For je bio svemoguć, a Zola niko i ništa. Danas se to preokrenulo. Feliksa Fora niko ne pamti, a Zola je i dalje jedan od najčitanijih francuskih pisaca. Upravo ovaj primer, a ima ih koliko god hoćete, pokazuje jednu od najvećih moći umetnosti. To je večnost. Ona uspeva da ispravi nepravde, da posthumno proslavi umetnike (setimo se samo švajcarskog pisca Roberta Valzera), ali i da donese svojevrsnu pravdu kakva je ona bila u slučaju Zole. Naravno, večnost nije bezgrešna. Svedok tome su potpuno zaboravljeni umetnici ili oni bačeni u zapećak, iako to nikako ne bi smeo da bude slučaj ako bi se gledao značaj njihovog rada. Večnost donosi i drugi problem. Kako umetnika više nema, njihovo delo je prepušteno drugima. Uzmimo samo za primer Ničea. Ničeova sestra Elizabeta je uspela da njegovo stvaralaštvo poveže sa nacizmom, toliko da ta etiketa Ničea kao naciste i danas važi kod mnogih. Ili da uzmemo nama bliži primer, Ivu Andrića. Nacionalističke vrhuške država nastale na pepelu Jugoslavije uz podršku brojnih intelektualaca njegovo delo čerupaju ili potpuno odbacuju brojeći njegova krvna zrnca i nacionalnu pripadnost, iako se on do kraja života borio za integralno jugoslovenstvo. Te „opasnosti” večnosti odnose se i na njihova neobjavljena dela, što je i naša tema. Naslednici pisaca neretko prenebregavaju njihove želje objavljujući rukopise koji su ostali nakon njihove smrti. Najpoznatiji primer je, svakako, Kafkin. Ne razlikuje se ni Ničeov. Ničeova sestra Elizabeta nije se obazirala na njegovu želju objavljujući „Volju za moć”. I tu se postavlja veliko moralno pitanje: šta je bitnije? Autorova želja ili korist koju smo svi mi dobili? Naravno, postoje i drugačije situacije, pogotovo onda kada se posthumno objavljuju dela koja ispravljaju svojevrsne nepravde. Nema boljeg primera za to od „Zavere budala“ Džona Kenedija Tula. Baš takav slučaj je i sa Ficdžeraldovim pričama.
Pomno istražujući literarnu zaostavštinu F. Skota Ficdžeralda, En Margaret Danijel je pronašla njegovih osamnaest potpuno nepoznatih priča. One najčešće nisu bile po volji urednika časopisa i listova u kojima je Ficdžerald sarađivao, tako da su ostale neobjavljene. Usled prerane Ficdžeraldove smrti, ništa manje i haosa kakav je bio gotovo ceo njegov život, te priče su ostale rasute na raznim stranama. Sve njih En Margaret Danijel skuplja i prvi put objavljuje u ovoj zbirci.
Zbirka „Umrla bih za tebe” predstavlja pravu literarnu poslasticu. Pred nama se nalazi osamnaest priča, neretko potpuno suprotstavljenih pogleda, još češće ispripovedanih na potpuno različiti način. Neke od njih (to su „Umrla bih za tebe“, „Kod zubara“, „Šta uraditi povodom toga”…) sasvim sigurno predstavljaju vrhunce Ficdžeraldovog opusa. Dobar deo njih, ipak, predstavlja samo krokije, nedovršene Ficdžeraldove ideje ili zamisli za filmska scenarije. Odluka En Margaret Danijel da u zbirci objavi sve što Ficdžerald nije za života publikovao dovela je do te neujednačenosti. Ipak, ona ne predstavlja toliko veliki problem. U pojedinim pričama ove zbirke istinski ćete uživati, a čitajući one nedovršene imaćete priliku da zavirite u „majstorsku radionicu” Ficdžeralda, onu koja bi sigurno dovela do novih remek-dela da nije bilo njegove prerane smrti.
Frensis Skot Ficdžerald, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Minesoti. U toku studija je regrutovan i neko vreme službuje u vojsci. Poratni period Ficdžerald provodi uglavnom u Francuskoj. Prekretnica su tridesete. Bolest njegove supruge Zelde, ništa manje njegovo pogoršano zdravstveno stanje, teraju ga na konstantni rad što će dovesti do prerane smrti. Umro je od srčanog udara u četrdeset i četvrtoj godini. Njegove priče i romani („Lepi i prokleti“, „Veliki Getsbi“, „Blaga je noć“ i „Poslednji tajkun“) i danas se štampaju u milionskim tiražima i u isto vreme se smatraju za vrhunce literature dvadesetog veka.
Stilska umešnost, osećaj za detalj i priču, raskošni opisi posleratne Amerike (čuvenog doba džeza), sve ono po čemu je Ficdžerald poznat, možemo videti i u ovim pričama. Ali to nije njihova suština. One uglavnom nastaju u tridesetim, vremenu velike ekonomske krize, i to neminovno utiče na njihov sadržaj. Ficdžerald se u njima okreće mračnoj strani američkog sna. To su sudbine istrošenih, neretko umornih ljudi, osuđenih da nose terete svojih nimalo svetlih sudbina. Uostalom, takva je bila i Ficdžeraldova sudbina. Upravo je to i odbilo njegove urednike, koji su od Ficdžeralda tražili svetle i lepršave priče. U zbirci koja se nalazi pred nama se nalazi znatno mračniji, pesimističniji, ali i zreliji Ficdžerald. Ipak, u njima je Ficdžerald kakvog volimo. To je razigrani i krajnje duhoviti pisac, maestralnog stila, kom su opsesija ljudske sudbine. Neretko njihova efemernost, ali i ono što se duboko krije iza spoljne slike. Himna je to ljudskosti, i svetlom i mračnom koje se krije u nama, još više sjajan prikaz naših života: „Svi sebe možemo da zamislimo kako vitlamo mačevima ili negujemo bolesne, ali to dosadi. Najveća snaga (…) ogledala bi se u tome da sebe vidimo kao ljudska bića koja i dalje jedu i vole i ispoljavaju svoje sitne taštine i gluposti usred bilo kakve katastrofe.” Objavom ove zbirke ispravljena je velika nepravda, da se vratimo na početak, ali nam je isto tako data prilika da uronimo u do sada potpuno nepoznati svet istinskog književnog velikana.

Naslov: Umrla bih za tebe
Autor: Frensis Skot Ficdžerald (1896-1940)
Priredila: En Margaret Danijel
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 499

Goli život – Danilo Kiš i Aleksandar Mandić

Jedna od najvećih grešaka, verovatno i najtragičnijih, koje možemo učiniti u pogledu na istorijske događaje, uopšte na samu istoriju, je anahronizam. Još preciznije, mi nikako nećemo moći da shvatimo istorijske događaje ukoliko ih posmatramo očima današnjice. Još gore, tako ćemo počiniti svojevrsni istorijski falsifikat. Primera radi, pogled na istoriju srednjeg veka u kom će se tražiti nekakva državnost ili još gore nacionalna samosvest biće užasna greška. Ponajviše zato što ćemo devetnaestovekovne koncepte nacionalne države, podjednako i same nacije, preneti u vreme u kom ti koncepti uopšte nisu postojali. Isti slučaj važi i u obratnom slučaju. Posmatrati sadašnjost kroz vizuru prošlosti, takođe, dovodi do propasti. Ponajviše zato što se kontekst određenog vremena, životnih shvatanja, podjednako i morala nikako ne može preneti u sadašnjost. Čak i u slučaju da je prošlo vreme bilo bolje – ima, naravno, i takvih – to vreme nikako ne može biti reper za sadašnjost. Naprosto, ono je prošlo i nikako se ne može vratiti. Razume se, to ne znači da ne treba tražiti ono što je bilo dobro u tom vremenu, ali želeti da se prošlo vreme vrati je želja unapred osuđena na propast. I vrlo opasna. Nema boljeg primera za to od bivših komunističkih zemalja. Nostalgično sećanje na prošlost i na vođe koje su vladale u tom vremenu dovodi do traženja takvih vođa u sadašnjosti. Šta se dešava kada se takav vođa pronađe svima nama je dobro poznato. Ali da se vratimo na stvar. Pored anahronizma, druga velika greška u pogledu na istorijske događaje je ideološka pristrasnost. Ništa manje i svojevrsna selektivnost, koja je i naša tema. To je pre svega pitanje, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali, čega se to mi zapravo sećamo? I šta nam je zaista bitno? Primera radi, mada je ovaj primer prilično ekstreman, ukoliko bismo zaboravili Hitlerovu diktatoru, holokaust i rat – razume se, to je nemoguće, ali pretpostavimo ovakvu stvar – Hitler bi bio posmatran kao veliki reformator koji je podigao Nemačku iz pepela, isto tako i kao lider koji je Nemcima doneo ekonomski prosperitet. Slična, mada ne i identična stvar, je i naš pogled na Tita. I to sa velikom razlikom. Prva je da je Tito bio antifašista, čovek koji vodio jednu od najhrabrijih vojski u Drugom svetskom ratu. On je bio i lider koju je iz pepela podigao jednu zemlju i omogućio dobar život najvećom delu stanovnika Jugoslavije. Ali u isto vreme, Tito je bio tvorac Golog otoka, jednog od najmonstuoznijih logora u evropskoj istoriji. I tu dolazi ono pitanje: šta nam je bitnije? I čega to treba da se sećamo? Danilo Kiš i Aleksandar Mandić nisu imali tu dilemu.
Sada već davne 1989. godine Danilo Kiš i Aleksandar Mandić odlaze u Izrael sa idejom da urade intervjue sa dve preživele zatočenice Golog otoka, Evom Nahir (njena životna priča je pretočena u izuzetni Grosmanov roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“ o kom je na ovom mestu pisano) i Ženi Lebl. To je rezultiralo dokumentarnim filmom „Goli život“, a sada, trideset godina kasnije, i knjigom u kojoj su doneseni ti intervjui. Polazeći od detinjstva ove dve žene, Danilo Kiš nas kroz razgovore sa njima vodi kroz mučni dvadeseti vek. Iskustvo holokausta, posleratne stvarnosti, hapšenja, isleđivanja i naposletku iskustvo golootočkog stradanja zadobilo je izuzetan prikaz u „Golom životu“.
Poslednje delo Danila Kiša, nekoliko meseci posle snimanja filma on je preminuo u Parizu, nastavlja put kojim je on krenuo objavom prevratničke „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Ako su prvu fazu njegove umetničke karijere odredile teme holokausta, ponajviše u „porodičnom ciklusu“, druga faza je suočavanje sa „našim“ zlom. Kako je to Kiš sjajno elaborirao u svojim esejističkim zapisima, mi ih ovde parafraziramo, to je suočenje sa istim zlom, možda čak i gorim zato što je to zlo imalo „dobre“ namere. I još podlijim, zato što se zarad nekakvog višeg cilja, pogotovo kod levičara, namerno prećutkuje. Tu omertu Kiš i Mandić prekidaju suočavajući nas sa istinskim zlom. Pristup je dokumentaristički, svaka činjenica je svetinja, a pokušaj da se ispričaju dve životne priče sveobuhvatan i iscrpan.
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu, odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš objavljuje polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz, gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Aleksandar Mandić, istaknuti srpski režiser i scenarista, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija režije predaje na Fakultetu dramskih umetnosti. Režirao je desetine dokumentarnih televizijskih emisija, filmova, muzičkih i kulturnih programa. Za dobar deo tih filmova i emisija sam je pisao scenarije. Dobitnik je niza priznanja za svoj filmski rad. U knjizi „Mera za meru“ sabrani su njegovi novinski i publicistički tekstovi.
„Kiš: Znači ta anegdota je bila provokacija i sad si ti verovatno šokirana tim saznanjem da te je čovek koji ti se udvarao, prijavio. To je bila provera tvoje budućnosti. Po tom scenariju, po logici stvari je trebalo, kao što kažeš, ti njega da prijaviš. Ženi Lebl: Da. Ako ga nisam prijavila, znači da sam banda. Kiš: I ti sad konačno spoznaješ greh? Ženi Lebl: Moj greh. Kiš: I da si zbog toga uhapšena? Ženi Lebl: Da“, govori jedna junakinja ove knjige. I polako dolazimo do suštine. U čemu je bila tolika strahota Golog otoka? Sasvim sigurno u mučenjima logoraša. Ništa manje i u stotinama užasnih smrti. Ipak, najveća strahota je bila potpuna dehumanizacija ljudi. Holokaust je bio industrija smrti, Gulag mučilište i ropski rad miliona, dok je Goli otok bio mesto na kom je pokušano ubijanje ljudskosti. Najbolje to svedoče ispovesti ove dve hrabre žene. Da li su u tome dželati uspeli? Na sreću, nisu. Baš kao i holokaustu, na Golom otoku su se pokazale dve strane naše prirode. Sjajno to Eva Nahir elaborira: „(…) ja mislim da se samo u groznim situacijama, u logorima i u opasnostima pokaže ono što je podsvesno u čoveku: ljudi dobri su postali još bolji, a gori su postali još gori – životinje.“ Sećanje na to zlo, ali i dobro, Danilo Kiš i Aleksandar Mandić su sa mnogo hrabrosti, pogotovo u onom vremenu, istinoljubivosti, ali i poštovanja prema žrtvama doneli u ovoj izuzetnoj knjizi. Na nama ostaje da sve to pamtimo, i da se vratimo na početak – da odaberemo da li nam je to uopšte bitno. I to sa svešću da će taj izbor odrediti našu ljudskost.

Naslov: Goli život
Autori: Danilo Kiš (1935-1989) i Aleksandar Mandić (1945-)
Izdavač: Yes-Pro, Beograd, 2020
Strana: 139

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Rekvijem za snove – Hjubert Selbi

Ma koliko to možda zvučalo čudno, ono što čoveka izdvaja od svih ostalih bića je podjednako i naš razum i naša nerazumnost. Ako uzmemo da je ono što određuje ponašanje svih životinjskih vrsta instinktivnost, ljudska vrsta je u preimućstvu zato što svoje instikte ne samo da može da izmeni, već i da ih u potpunosti anulira. Tako se jedan unapred određeni, mada je bolje reći stečeni obrazac koriguje. Isti slučaj je i sa našim razumom. Odstupanje od zdravog razuma je donelo silne dobrobiti u istoriji naše civilizacije. Najpre, ta „nerazumnost“ je dovela do umetnosti. Ništa manje i do napretka. Da je, recimo, Mihajlo Pupin, uzećemo najbanalniji primer, sledio „razum“ ili ono što se činilo razumnim u njegovom okruženju, on bi bio još jedan vojvođanski čuvar krava, a ne veliki pronalazač. Ista stvar je i sa herojstvom. Da se u potpunosti držimo razuma, heroji ne bi postojali. Naravno, to je samo jedna strana. Na onoj drugoj leži nerazumnost koja donosi zlo. Da uzmemo samo jedan primer. Nerazumnost je dovela do silnih istrebljenja i ratova, i to kao posledicu nerazumnih shvatanja da je jedna rasa, vera ili nacija bolja od druge. Kako god bilo, čovek od svojih prapočetaka ima potrebu za iskorakom iz stvarnosti, ništa manje i za iskorakom iz sopstvene racionalnosti. Najveća je svakako vera u boga. Jedini problem je u tome šta je ta vera najčešće dovodila do silnih ratova, pustošenja i progona. Ništa manje i do korišćenja vere kao sredstva za zatupljivanje najširih masa. To zatupljivanje, pokušaj bega od svakodnevnice, ništa manje i od razuma je i naša tema. Još tačnije, to je upotreba droga. Njene tragove pronalazimo u svim starim civilizacijama. Negde je ona bila upotrebljavana kao deo religioznih obreda (kakav je bio slučaj kod starih Grka ili indijanskih plemena). Neretko je ona bilo oružje. Tako su najopakiji Vikinzi bili oni koji su pre borbi uzimali psihoaktivne supstance. Isti slučaj je i sa čuvenim asasinima koji su pre odlazaka na zadatke uzimali hašiš. Droga je bila i medicinsko sredstvo. Najpoznatiji su primeri Frojda koji je eksperimentisao sa kokainom, ali i Virdžinije Vulf koja je marihuanu koristila kao sredstvo da ublaži migrene. Isti slučaj je i sa Bulgakovom koji je svoje zavisničko iskustvo predočio u zbirci „Beleške mladog lekara“. Ipak, droga je najčešće bila, a i danas je, svojevrsni eskapizam od stvarnosti. To je, razume se, ostavilo veliki trag u književnosti. Od čuvenog dela „Ispovesti jednog uživaoca opijuma“ Tomasa de Kvinsija pa sve do „Paranoje u Las Vegasu“ Hantera Tompsona, literatura pripoveda o tim pokušajima bega. Najčešće potpuno nesrećnim. Nema boljeg dokaza za od romana „Rekvijem za snove“.
U njujorškoj kvartu Bruklin živi mladi Hari Goldfarb. Nenaviknut na bilo kakav posao, izgubljen za svaku budućnost, Hari se okreće drogi. U tome mu se pridružuju najbolji prijatelj Tajron i devojka Marion. Iznenadna poslovna ideja o preprodaji čistog heroina ovoј družini će doneti nadu, silne životne preokrete i snove, ali i težak pad. Isti slučaj je i Harijevom majkom Sarom. Usamljenoj udovici, kojoj su od života preostali samo besomučno gledanje televizije i sporadične trač partije sa komšilukom, stiže poziv za učešće u televizijskoj emisiji. Još jedna je to nada koja će se pretvoriti u poraz.
Ono što sasvim sigurno predstavlja najveću književnu vrednost ovog romana je u njegova u isto vreme i čudnovata i izuzetna forma. Za Selbija je život jedinstvena celina, pa takva mora biti i forma. Tako u ovom romanu ne postoji granica između događaja koji se zbivaju junacima, njihovih misli i dijaloga. Nećemo pogrešiti ako je kažemo da je to vrtlog, najčešće kilometarskih pasusa, koji vas uvlači u sebe ne puštajući vas napolje sve do poslednje stranice romana. Selbi je napisao malo je reći sjajan roman, knjigu koja nas potpuno obuzima, ali i knjigu koja će promeniti svakog od nas.
Hjubert Selbi, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, rođen je u Bruklinu. Napustio je školu sa petnaest godina i postao mornar. Ali to nije dugo trajalo. Dijagnostikovana mu je tuberkuloza, koja je ostavila trajne posledice. Izdržava se radeći kao fizički radnik do objave prvog romana „Poslednje skretanje za Bruklin“ (Laguna, 2012). Ovaj roman je izazvao pravu senzaciju. Dok jedni Selbija smatraju za potpunog genija, drugi ovo delo posmatraju kao krajnju opscenost i uvredu javnog morala, toliko da je njegova štampa zabranjena u nekoliko zemalja. Sledi niz romana, zbirki priči i filmskih scenarija. Sa Darenom Aronofskim je napisao scenario za film „Rekvijem za snove“, adaptaciju svog najpoznatijeg romana. Preminuo je 2004. godine.
„(…) lepota je samo na površini kože, ali zato ružnoća pušta koren do kostiju (…)“, piše Selbi u ovom romanu. Tu ružnoću, koja je bila kamen spoticanja za Selbijeve oponente, on opisuje bez milosti. Selbi ne ulepšava stvarnost, naprotiv, on je predstavlja u svoj svojoj ružnoći i užasu. Spas iz tog užasa junaci ovog romana pronalaze u njenom odbacivanju. Svejedno da li je to droga ili zavisnost od gledanja televizije, Selbijevi junaci traže što lakši izlaz iz potpunog životnog bezizlaza. Snovi su to, kao što je uostalom i čuveni „američki san“ kog Selbi pokušava da raskrinka, koji nas odvlače od stvarnosti. Taj otklon, ipak, uvek ispostavi cenu na kraju odvodeći nas u potpunu propast. Još goru i još težu zato što je raj preko snova gotovo bio dosegnut. Ti snovi, u slučaju ovog veličanstvenog romana – droga, u „Rekvijemu za snove“ su zadobili izuzetno predstavljanje: „(…) i svi su se osećali dobro, čoveče, stvarno dobro, kao da su ih na sudu oslobodili optužnice za ubistvo, kao da su se popeli na Mont Everest ili se umorili od skokova s padobranom ili lebdenja u vazduhu, kao da su ptice, da, kao da se podižu uvis i lebde na vazdušnim strujama kao velike jebene ptice, čoveče… da… kao da ih je neko iznenada pustio napolje, kao da su odjednom slobodni… slobodni…“

Naslov: Rekvijem za snove
Autor: Hjubert Selbi (1928-2004)
Preveo: Đorđe Tomić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 300

Bajakovo-Batrovci – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

U vremenu propadanja, a to je svako vreme bez izuzetka, pred onima koji gube, a podjednako gube i pobednici i gubitnici, predstoji nekoliko puteva. Onaj najbolji, u isto vreme i najređi, predstavlja pokušaj preispitivanja. Ništa je to drugo nego trud da se pokuša iznaći odgovor na pitanje gde smo to pogrešili, i još bitnije – trud da se te greške izbegnu u budućnosti. Drugi izbor, znatno lakši i samim tim sveprisutan, predstavlja uljuljkivanje u ulogu žrtve. I ne samo to, taj izbor nam pruža i savršeni moralni alibi za svaku vrstu životne manjkavosti. On može zadobiti i monstruozne razmere, kakav je bio slučaj u gotovo svim ratovima i velikim istrebljenjima. Navešćemo samo dva primera. Nacistička propaganda je mržnju prema Jevrejima bazirala na dve stvari. Prva je bila rasna, Jevreji, dobrim delom i ostali narodi, su za naciste predstavljali nižu vrstu, daleku od veličanstvenosti arijevske krvi. U isto vreme, ti stameni arijevci, primeri najveće snage i mudrosti, bili su žrtve Jevreja. Po nacističkoj propagandi, Jevreji su decenijama upravljali arijevcima zagorčavajući im život. Neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da viša vrsta, toliko stamena i mudra, bude žrtva niže, potpuno degenerične rase, kako su nacisti tvrdili? Odgovor je da je da je to nemoguće, ali u tu nemoguću stvar su verovali milioni. Slična stvar se odigrala i na našim prostorima. Iskustvo jugoslovenske države, pogotovo one druge, kod dobrog dela ljudi doneo je sveopštu kuknjavu i uživljavanje u ulogu žrtve. Tako, recimo, pojedini Hrvati tvrde da im je Jugoslavija donela potpuni nacionalni pomor i da su oni najveće žrtve grozne Jugoslavije iza koje su, razume se, stajali Srbi. Začudo, isto to i pojedini Srbi tvrde, govoreći da je Jugoslavija, takođe, Srbiji donela potpuni ponor, ali da su iza toga stajali Hrvati. Da stvar bude još bizarnija, isto to tvrde i ostali narodi. Svi su, jelte, bili žrtve te paklene države, i za sve su bili krivi drugi. Tako su svi narodi u isto vreme bili i žrtve i dželati. Kako je to moguće verovatno ni Šerloku Holmsu ne bi pošlo za rukom da odgonetne. Suština svega jeste da uživljavanje u ulogu žrtve ništa ne donosi. To je ili plod manipulacije ili odlazak na stranputicu linije manjeg otpora. Tom putu se odlučno suprotstavljaju Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Nastavljajući tačno tamo gde su stali u knjigama „Tušta i tma“ i „Drugi krug“, Jergović i Basara u knjigi „Bajakovo-Batrovci“ pripovedaju priče o večitim srpsko-hrvatskim odnosima, velikim piscima (tu su Andrić, Kiš, Pekić, Mirko Kovač…), knjigama koje pišu (u ovom slučaju knjigama koje ne mogu da napišu), ali i o stvarnosti koja se nalazi oko njih. Iako je dnevna politika uvek tu negde, i jedan i drugi se ne libe da „udare“ na glavešine naših nazovi država, ono što je mnogo bitnije je pokušaj da se pronikne kako je došlo do propasti. Najpreciznije rečeno, kako smo došli do takvih glavešina.
Iako sličnih stavova, toliko da oni najčešće rezultiraju potpunim slaganjem, ova knjiga prepiske Jergovića i Basare, baš kao i pređašnje, nimalo ne pati od monotonije. To je pre svega posledica stilske raznolikosti i jednog i drugog autora. Ništa manje i njihove, nazovimo je, poetske različitosti. Basarin očaj, on je u dobrom delu knjige sveprisutan, pretvara se u gorku ironiju, neretko i u cinizam. Sa Jergovićem je situacija drugačija. On taj životni splin pokušava da pretvori u literaturu, ništa manje i da pokuša da ga razume (kakav je i njegov pokušaj da „razume“ Hitlera, poprilično sličan pokušaju Knausgora u šestom tomu „Moje borbe“). Ono što se mora zameriti su Jergovićeve reči o Pekiću, gde on krajnje pojednostavljuje njegov književni rad i pretvara ga u nekakvog apologetu propale građanske klase, iako je možda baš Pekić bio taj koji je na najbolji način opisao zašto je ta klasa propala (za to dovoljno pročitati „Zlatno runo“ i „Godine koje su pojeli skakavci“). Što se tiče Basare, pojedini delovi prepiske pretvaraju se u teološke traktate, poprilično suvoparne i dosadne. Ipak, i pored ovih manjkavosti, „Bajakovo-Batrovci“ predstavljaju sjajno napisanu knjigu u čijem se čitanju istinski uživa.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
„Umjesto kulture sjećanja, mi imamo kulturu ropotarnica. I u njima stari namještaj, dokumente mrtvih carstava i još mrtvijih porodica, ustaške ili četničke uniforme, insignije kolektivnog srama ili slave, koje ne bacamo, živeći u nekom ludom uvjerenju da bi vrijeme moglo poteći unatrag i da bi nam opet mogli zatrebati. Teško se oslobađamo prošlosti, jer je ni ne umjemo nadživjeti“, piše Jergović u ovoj knjizi. Neumrla prošlost, pogotovo ona jugoslovenska, u srži je interesovanja i Jergovića i Basare. Najbitnije, oni odbacuju sveprisutnu priču o žrtvama. Štaviše, čini se da je obojica pokušavaju da demontiraju, i to ne samo u ovoj knjizi. Umesto priče o onome šta su oni nama radili, u fokusu je ono šta smo mi radili i šta to danas radimo. I još bitnije, kako da iz toga izvučemo pouku. A ako se to ikada desi, možda će se i vreme koje Basara opisuje promeniti: „(…) svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje, a nepodnošljivost naše epohe – od koje je, naravno, u prošlosti bilo mnogo tragičnijih – sastoji se u tome što su moderne države pale u ruke beznačajnih, nesposobnih suklata i propalica, u najboljem slučaju mediokriteta, koji se kao đavo krsta (iako bezrazložno) plaše mogućnosti da bi primat ponovo mogli preuzeti sposobni i razumni ljudi (…)“

Naslov: Bajakovo-Batrovci
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 365

Pročitajte i prikaze knjige prepiske „Drugi krug“,
romana Miljenka Jergovića „Buick rivera” i „Rod, knjige eseja „Autobus za Vavilon“,
kao i romana „Anđeo atentata” Svetislava Basare