Žaneta Đukić Perišić – Nebo nad Beogradom

„Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kad se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu sa prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega onog što ne bi trebalo da bude“, ispisuje Ivo Andrić u romanu „Gospođica“. Iako štedra, ova nadoknada, ipak, neretko nije dovoljna, pogotovo u vremenu razgrađivanja, kakvo je sasvim sigurno današnje. Gotovo da ne prođe dan a da neko od starih beogradskih zdanja – značajnih ne samo po lepoti već pre svega po istorijskoj i kulturnoj vrednosti – ne nestane pod navalom ludačke novogradnje. Čak je i pogled na beogradsko nebo sa Kalemegdana – o kom je Andrić tako divno pisao – sada „pregrađeno“ užasavajućim mastodontima. Ipak, pre nego što ovaj tekst pređe u dozlaboga dosadno lamentiranje o smaku svih vrednosti, mora se reći da sadašnjost Beograda ništa nije drugačija od prošlosti koja bi se, samo naizgled paradoksalno, mogla nazvati kontinuitet u diskontinuitetu. Za to je dovoljna samo jedna činjenica. Beograd koji predstavlja jedan od najstarijih evropskih gradova – ako uzmemo u obzir praistorijsku Vinču, Beograd postoji sedam milenijuma – nema nijednu kuću stariju od tri veka. Još tačnije, najstarija sačuvana beogradska kuća podignuta je 1727. godine. Primera radi, najstarija sačuvana kuća u Ljubljani je izgrađena 1528. Naravno, istorije ova dva grada dijametralno su suprotne, pre svega u broju ratova, ali Beograd je dobrim delom više rušen u miru nego u ratovima. Gotovo da nije postojala vlast koja nije nemilice rušila ono je sagrađeno pre nje. Identična stvar je i sa stanovništvom Beograda. Nedavna smrt operske pevačice Brede Kalef – poslednjeg potomka najstarije beogradske porodice koja se naselila u Beogradu početkom 17. veka – podsetila nas je još jednom koliko je zapravo beogradska istorija krhka. I koliko je istorija Beograda, zapravo, istorija neprestanih doseljavanja i preplitanja. Kada malo bolje pogledamo, Beogradu su najveće spomenike, pod tim pre svega mislimo na literarne, podigli ljudi koji nisu rođeni u njemu. Pomenimo samo Duška Radovića i Miloša Crnjanskog. Suštinski, Beograd se kroz istoriju najviše razvijao, nasuprot večitom rušenju u isto vreme, upravo zahvaljujući ljudima koji su dolazili u njega, birajući ga za svoj dom. Jedan od njih je bio i Ivo Andrić.

Prateći Andrićev život, Žaneta Đukić Perišić nas u ovoj knjizi upoznaje sa mladim piscem koji odmah nakon Velikog rata pronalazi svoj dom u Beograd kao činovnik u Ministarstvu vera Kraljevine SHS. Kasniji uspon u diplomatskoj karijeri i odlazak u službovanje u nekoliko evropskih ambasada neće promeniti Andrićevo uporište u beogradskoj sredini. Prelomna tačka je izbijanje Drugog svetskog rata. Andrić se vraća u Beograd, gde će provesti četiri godine okupacije, ali i preko trideset docnijih godina, doživljavajući potpunu književnu slavu, krunisanu Nobelovom nagradom. Sve te Andrićeve beogradske godine u ovoj knjizi zadobiće izuzetno predstavljanje.

Ono što najviše pleni u ovoj knjizi i uopšte u stvaralaštvu Žanete Đukić Perišić je municiozni istraživački rad i dokumentarizam koji je vidljiv na svakoj stranici. Pronalazeći nove dokumente, ali i proučavajući svaki segment Andrićevog života, ona nas suvereno vodi kroz priču o ovom velikom književnom stvaraocu neretko osvetljavajući potpuno nepoznate segmente njegovog života. Još bitnije, sintetizujući podatke o njegovom životu, ona u isto vreme stvara sliku o okolnostima Andrićevog stvaralaštva, najviše odakle je ono izviralo: „Andrić je, paradoksalno, verovao i u ćutanje i u reč. Kao socijalno biće, on bira ćutnju, kao estetsko biće on se opredeljuje za reč. Ona će u umetničkom tekstu, zamaskirana i predata u vlasništvo književnih likova, govoriti ono što njen autor javno nije želeo i nije smeo.“

Žaneta Đukić Perišić je rođena u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na delu Ive Andrića. Autorka je brojnih knjiga o Andrićevom književnom stvaralaštvu, među kojima se ističe kapitalna studija „Pisac i priča“ (Akademska knjiga, 2012) za koju je dobila nagradu „Isidora Sekulić“. Bila je dugogodišnja upravnica Zadužbine Ive Andrića. Trenutno radi kao urednica u izdavačkoj kući Akademska knjiga.

„On za otvorenu borbu nije bio još od mladobosanskih dana. Ali, pisati, stvarati, prkositi okolnostima, pobediti strah, savladiti nemire, umiriti damare, pronaći smisao u istoriji i fiksirati je u reči i smislenu priču koja, pri tom, govori o ključnim pitanjima ljudske egzistencije – bio je to Andrićev ’ratni’ plan. I njegova misija!“, ovako Žaneta Đukić Perišić opisuje Andrićeve borbe za vreme okupacije, period u kom on stvara svoja tri najznačajnija dela. I eto paradoksa već pomenutog na početku. Dok se do tada neviđenom silinom Beograd uništava, Andrić u tom gotovo uništenom gradu stvara remek-dela. I opet, eto još jednom velike razlike, dok se beogradski kolenovići, kraljevska i ostala kamarila skrivaju u inostranstvu, Andrić je svojevoljno izabrao da u Beogradu ostane kada je on doživljavao najveće stradanje. I da ga sa mnoštvom drugih ponovo digne nakon rata. Taj lični izbor, privrženost zahvaljujući kojoj je Beograd i zapravo veliki grad, Žaneta Đukić Perišić je u ovoj izuzetnoj knjizi predstavila dajući nam sliku Andrićevog beogradskog života, ali i onoga šta je on video u ovom gradu: „Koliko god po Evropi stranstvovao, putujući od jedne do druge prestonice, Andriću je Beogradu vukla i iskrena i puna privrženost i nada koju je gajio svih ratnih godina: taj grad u njegovim očima simbolizovao je magično središte integrativne, nacionalne ideje koja je vodio njegovu generaciju, jednako kao i intelektualno uporište jugoslovenske duhovnosti koja je, preselivši se iz drugih južnoslovenskih kulturnih enklava, obogatila srpski kulturni prostor.“

Naslov: Nebo nad Beogradom
Autor: Žaneta Đukić Perišić (1956-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2022
Strana: 279

Prebivališta – Džumpa Lahiri

„Borimo se! Sva nam je životna sreća u tome što tu živimo. Ali branili smo lažno ime svega toga. Kad vidim reku, kažem ’reka’, kad vidim stablo, kažem ’stablo’; nikada ne kažem ’Francuska’“, ispisuje Žan Žiono u delu „Francuska“, pripovesti o krvavom ratnom evropskom iskustvu dvadesetog veka, ali i idealnom načinu da se započne priča o tome šta je to zapravo što nas veže za prostore na kojima živimo, posebno značajnu u vremenu velikih migracija usled ratnih stradanja, ali ne samo njih. Iako ratne katastrofe najčešće uzrokuju seobe, najvećim delom su one izazvane ekonomskim razlozima. Čovek, jednostavno, traži mesto na kom će bolje živeti. Tako seobe – o čemu sjajno piše genetičar Dejvid Rajh u knjizi „Ko smo i odakle došli“ – određuju prvobitnog čoveka. Od malene zajednice u Africi ljudi su upravo zahvaljujući seobama uspeli da se prošire na sve kontinente i da „pokore“ naše planetu. Razlog je, pretpostavljate već, potraga za boljim uslovima života. Ukoliko pogledamo sve velike imperije (i to od Rimskog carstva pa do sadašnjih Sjedinjenih Američkih Država) migracije su bile odlučujući faktor razvoja. Takva je situacija i na našim prostorima. Malena Srbija na kraju devetnaestog veka upravo zahvaljujući seobama postaje relativno značajna država u evropskim okvirima, a Beograd od gotovo otomanske kasabe (broj stanovnika na početku dvadesetog veka nije prelazio sto hiljada) za samo stotinak godina postaje gotovo dvomilionska metropola. Suštinski, seobe su bile i ostale glavni pokretač naše civilizacije. Najbolje je to izrazio Miloš Crnjanski u „Seobama“: „Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema!“ Ipak, pored seoba, kao ključne komponente naše civilizacije, na drugoj strani se nalazi postojanost. Antropolozi i arheolozi začetak ljudskog roda smeštaju u trenutak kada se prvobitni čovek naseljava na određenom prostoru i kreće da obrađuje zemlju. Kao i uvek u istoriji naše civilizacije, dolazi trgovina, dolaze potom i ratovi kao način da oni nesposobniji dođu do svog dela kolača, polako se razvijaju i teritorije, gradi klasno društvo, naposletku države i nacije. I tako dolazimo po početnog citata. Za šta se zapravo vežemo? I šta je to, u suštini, naša domovina? Da li su to države u današnjem obliku? Njene granice? Državni simboli? Zastave? Najčešće ne. Suštinski, to su osećaji koji nas vežu za određene predele, ljude, jezik, kulture… O baš tim mestima Džumpa Lahiri je napisala sjajnu knjigu.

Bezimena naratorka, glavna junakinja romana „Prebivališta“, živi sama u italijanskom gradu, ne izdvajajući se od okruženja. Posao profesorke na fakultetu, ustaljeni dnevni rituali, susreti sa prijateljima i porodicom – sve to čini jedan sasvim običan života. Ali ispod te jednostavne rutine krije se mnogo toga. Opisujući svoj život, junakinja nas zapravo upoznaje sa dubokim osećanjima koji ga prate, i to najčešće nakon susreta sa ljudima i stvarima koji određuju njeno postojanje.

„Napolju je užasna buka: huk vetra i mora, tresak koji guta sve, a ja se pitam zašto nas takva uznemirenost tako umiruje“, ispisuje Džupma Lahiri u ovom romanu. Ta zapitanost nad običnim, gotovo svakodnevnim, osnovna je srž ali i vrednost ove knjige. Priče o velikim istorijskim događajima, političkim pitanjima, samom ustrojstvu sveta, ovde su ne samo u drugom planu, već i potpuno irelevantne. Suočavajući se sa samom sobom, i to kroz priče ispisane samo naizgled laganim i neopterećujućim stilom, Džumpa Lahiri nas zapravo suočava sa najdubljim osećanjima koje možemo dosegnuti: „Moja majka, sada već vezana za život kao komad lepljive trake požuteo u albumu isečaka koji može da popusti u svakom trenutku dok odrađuje svoju svrhu. Dovoljno je okrenuti stranu pa da se odvoji, ostavi iza sebe, na papiru, bledu mrlju kvadratnog oblika.“

Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.

Iako svakako ne jedina, o dobrom delu takvih pisaca smo govorili i na ovome mestu, Džumpa Lahiri je kao retko ko uspela da se izrazi na novom jeziku. Promenivši okruženje u kom živi, ali ne samo okruženje već i jezik na kom piše, sada je to italijanski umesto engleskog, ona pronalazi ne samo novu zemlju – da citiramo naslov jedne od njenih knjiga – ali i ono mnogo bitnije – način da izrazi svoju umetničku viziju. Upravo preko slika iz života junakinje, ona stvara slike prebivališta, predela koja naseljavamo i koja zapravo čine naš život. Ono što je zapravo naš život. Pogotovo onda kada tim životom nismo zadovoljni: „Na svakoj seansi bilo je potrebno ispričati nešto pozitivno. A nažalost, od mog detinjstva nije bilo mnogo takvih situacija. Pričala sam, dakle, o balkonu moje kuće kada sija sunce, dok doručkujem. I pripovedala sam joj o zadovoljstvu kada napolju u ruku uzmem toplo nalivpero i možda napišem nekoliko redova.“

Naslov: Prebivališta
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Prevela: Senka Jevtić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 150

Pročitajte i prikaze knjiga „Tumač bolesti“ i „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Ivan Janković – Po njima se ništa neće zvati

„Iz istorijskih dela saznaje se više o istoričarima nego o istoriji“, čuvena je misao Tomasa Mana od koje je možda i najbolje početi priču o recepciji istorijskih događaja i samoj istoriji uopšte. A ona najviše zavisi od ugla iz kog se posmatra. Iako ovo verovatno liči na poslovično otkrivanje tople vode, lični stavovi, predubeđenja, ideološka pristrasnost (ili ostrašćenost, što je još češća stvar) itekako utiču na naš pogled na istorijske događaje i procese. Primera je mnogo, ali pomenućemo samo jedan, i to knjigu o kojoj je nedavno pisano na ovom mestu. U pitanju je rasprava istoričara Danijela Jone Goldhagena i Kristofera Robert koja je doneta u knjizi „Obični ljudi – dobrovoljni dželati“. Polazeći od iste premise – tj. govoreći o istom događaju, Holokaustu, koji identično posmatraju kao jedan od najgnusnijih događaja u istoriji naše civilizacije – ova dva istoričara, ipak, donose dijametralno suprotne poglede na ono što je dovelo do Holokausta. Dok je za Goldhagena to sistematski gajen antisemitizam koji je čudovišno metastazirao, za Kristofera Roberta je to iskliznuće iz prirodnog toka stvari, najvećim delom izazvano ludačkim nacističkim režimom. Koliko su ovi pogledi dijametralno suprotni pokazuje nam to što su oni rezultirali ne samo potpuno različitim pogledom na istorijske događaje, već i ličnim raspravama koje su nekada prelazile i u uvrede. Ali da se vratimo na stvar. Takav je, da uzmemo nama još bliži primer, pogled na užasne događaje tokom raspada Jugoslavije. Polazeći od premise da je naš pogled na stvarnost istinit i da su „naše“ žrtve u preimućstvu u odnosu na „druge“, samim tim što su „naše“, razvio se pervertiran pogled na stvarnost – prisutan na svim nekadašnjim zaraćenim stranama u istoj meri – u kom se na nauštrb jednih negiraju druge žrtve. Identična stvar je i sa „škakljivim“ istorijskim događajima. Tako će, recimo, desničari i nacionalisti veličati čak i najbezočnije zločince ukoliko su oni bili protivnici komunizma. Uzećemo samo jedan moralno čudovišan primer. Srpska crkva je za svetitelja, i to pod imenom sveštenomučenik Milorad Ilinobrdski, proglasila Milorada Vukojčića, sveštenika poznatog pod nadimkom Pop Maca, koji je lično voleo da ubija svoje žrtve, uglavnom partizanke, macolama. S druge strane, što je podjednako bestidno, pojedini levičari će negirati užase Golog otoka i ubijanje nevinih političkih protivnika (setimo se samo progona Danila Kiša nakon „Grobnice za Borisa Davidoviča“). Koliko naš pogled na istoriju može da rezultira različitim viđenjem stvarnosti možda nam najbolje pokazuje dominantna istorija koja u svoj fokus stavlja samo velike istorijske događaje bacajući u potpuni zapećak sve ostale. Kakva je to zapravo greška najbolje će nam pokazati knjiga Ivana Jankovića.

U knjizi „Po njima se ništa neće zvati. Sporedne i sasvim sporedne ličnosti iz srpske istorije 19. veka“ sabrani su članci Ivana Jankovića o prilično nepoznatoj istoriji naših prostora. Njeni junaci i junakinje su beogradske prostitutke, propali trgovci, neuspešni patriotski pesnici, razbojnici, raspusni sveštenici, trovačice muževa, korupcionaši, denuncijanti, monasi koji su se samokastrirali, odžadžari, baš kao i brojne druge zanimljive ličnosti čije su sudbine ostale u potpunom istorijskom mraku, što zbog njihovih života koji su izlazili izvan okvira moralnog poželjnog, baš kao i zbog njihovog ne tako velikog doprinosa onome što volimo da zovemo nacionalna istorija.

Baš kao i u svojim ranijim knjigama, Ivan Janković pokazuje neverovatnu erudiciju sjedinjenu sa iscrpnim radom. Pretražujući dostupnu arhivsku građu, on svaku od sudbina svojih junaka istražuje do poslednjih tančina dajući nam ne samo iscrpne slike njihovih života već i osnov za dalje traganje. Ta istraživačka strast – nažalost, izuzetno retka kod naših istoričara koji se više bave kabinetskim razmatranjima i ideološkim paškvilama – sjedinjena je sa izuzetnim talentom za pisanje, pa se sve te sudbine predstavljaju u formi koja donosi istinski užitak u čitanju.

Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, rođen je u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru u brojnim sudskim procesima branio je klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji. Objavio je priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ o smrtnoj kazni u Srbiji, istorija represije „Macke i packe“ i knjiga „Kata Nesiba i komentari“ o čuvenoj beogradskoj prostitutki.

 „Junaci ove knjige su, kao što stoji u podnaslovu, sporedne ili sasvim sporedne ličnosti u kontekstu svog vremena. O sporednim ličnostima epizodistima – ima traga u našoj istoriografiji, pa i biografskih odrednica u rečnicima i enciklopedijama“, piše Ivan Janković na samom početku knjige. Polazeći od tih tragova, on stvara izuzetni prikaz istorije 19. veka na našim prostorima. Preko čudnovatih sudbina, dobrim delom i moralno problematičnih, on zapravo oslikava puls jednog vremena, njegovo naličje, ništa drugo do stvarnost koja je docnije ulepšana i pretvorena u „zvaničnu“ istoriju. Za razliku od većine istoričara, da se vratimo na početak priče, Ivanu Jankoviću je u fokusu istorija života, a ne ideologizovana ili nacionalno osvešćena istorija koja je zašećerena i pretvorena u poželjnu sliku. Pred nama je život koji pulsira, prepun manjkovosti i ne tako svetlih stvari, što je zapravo sam život. I jedna drugačija slika krajnje zanimljivog vremena koju nismo znali do sada. Baš kao što to i sam autor piše u ovoj knjizi: „Kratki radovi koji čine ovu knjigu nastali su, ako se tako može reći – slučajno. Tokom višegodišnjeg arhivskog rada na pojedinim temama kojima sam se bavio (smrtna kazna, represija; istorija krivičnog prava i kriminologije), nailazio sam na podatke o ljudima i događajima koji sa mojim temama nisu bili u neposrednoj vezi, ali bi mi privukli pažnju, najčešće svojom neobičnošću. Sve te podatke sam beležio, onako, bez nekog određenog cilja i namere. Kada sam nedavno pregledao tako prikupljenu gradu, učinilo mi se da ona omogućuje jedan nov uvid u svakodnevni život ’običnih’ ljudi u Srbiji 19. veka, pa sam pokušao da iz nje rekonstruišem njihove (individualne i grupne) biografije (…)“

Naslov: Po njima se ništa neće zvati
Autor: Ivan Janković (1946-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2022
Strana: 241

Pročitajte i prikaze knjiga „Macke i packe“ i „Kata Nesiba i komentari“ Ivana Jankovića

Leonardo Padura – Čovek koji je voleo pse

„Hteo sam da narovoučenije bude da revolucije donose radikalno poboljšanje samo kada su mase budne i znaju da zbace svoje vođe čim ovi obave svoj posao“, ovako je Džorž Orvel objasnio srž „Životinjske farme“. Na nesreću, to se najčešće ne dešava, što je opet najvidljivije u samom Orvelom delu. Trenutak u kom nedugo po pobedi revolucije u „Životinjskoj farmi“ svinje za sebe uzimaju privilegije, u ovom slučaju jabuke i mleko, a da to njihovi saborci uopšte ne primećuju ili čak smatraju za normalnu stvar, početak je propasti. U isto vreme, otužna realnost sveta, bezbroj puta viđena do sada, najvidljivija je u postepenom pretvaranju revolucionarnih vođa u ono protiv čega su se nekada borili. Uzmimo samo kao primer represiju, i to u dve revolucije, ruskoj i našoj. Užasavajući caristički teror, ništa manje i u Kraljevini Jugoslaviji (u odličnoj knjizi Vojislave Crnjanski Spasojević „Srpske tamnice“ ovako su opisane metode predratnih islednika i zatvorske uprave: „Osim žilama, on i drugovi tučeni su pendrecima, kesicama sa peskom, ubadani iglama na osetljiva mesta, prženi strujom, pojeni ricinusom… Prste su im lomili fiokama i o njih razbijali stolice.“), nakon rata ne samo da nije ukinut – što bi bilo očekivano – nego je postao još drastičniji i bestidniji. O toj bestidnosti sjajno piše Borislav Pekić u „Godinama koje su pojeli skakavci“ govoreći o predratnim zatvorenicima, sada zatvorskim čuvarima, koji su svoja iskustva „primenili“ u novim uslovima. Tako su, recimo, poučeni svojim nekadašnjim snalaženjima uspeli da onemoguće komunikaciju među novim zatvorenicima. Kada bi se pravile brojke, iako to nikada nije moguće tačno utvrditi, broj ubijenih ili mučenih političkih protivnika u posleratnoj Jugoslaviji je višestruko veći u odnosu na predratni period. Još drastičnija stvar je bila u Sovjetskom Savezu. Užasni caristički teror smenjen je monstruoznim staljinističkim. Umesto nekoliko desetina hiljada pobijenih za vreme vladavine Romanovih, u Staljinovo vreme pobijeno je nekoliko stotina hiljada ljudi. Ta disproporcija – iako ona nikako ne opravdava prethodne režime, zlo je uvek zlo – još je užasnija kada se zna da su ti užasni zločini počinjeni u ime najplemenitijih ideala, a to su svako komunističke ideje o jednakosti svih ljudi, materijalnoj sigurnosti za sve… Gotovo identična stvar je i sa hrišćanstvom. U Isusovo ime – koji je propovedao jednakost među ljudima, ljubav i nenasilni otpor prema neprijateljima – pobijeni su i mučeni milioni ljudi na najstrašnije načine, a mnogi i danas žive potlačeno. Ljudski rod je neverovatno sposoban za izvitoperenje svake plemenite ideje i njeno pretvaranje u potpunu suprotnost. Sjajan roman o tome je napisao Leonardo Padura.

Sedamdesete su na Kubi, vreme kada je budnost postrevolucionarne vlasti na vrhuncu. Ivan Kardenas Maturelj je jedan od mnogih koji se u tom vremenu nisu snašli. Ne želeći da piše panegirike vlasti, on prestaje da stvara. Sve se to menja nakon upoznavanja sa čudnovatim starcem na plaži koji, nakon kratkotrajnog zbližavanja, počinje da mu priča pripovest o jednom od najvećih političkih atentata dvadesetog veka, ubistvu Lava Trockog. Prateći izgnanički put Trockog, ali i put njegovog ubice, Padurov junak ispisuje jednu od najčudnovatijih priča dvadesetog veka.

„Svako sam i nisam niko jer sam samo još jedan više, majušan, u borbi za jedan san. Osoba i ime nisu ništa… Vidi, postoji nešto vrlo važno što su me naučili čim sam stupio u Čeku: čovek se može zameniti, odstraniti. Pojedinac nije neponovljiva jedinica nego pojam koji se sabira i stvara masu, a ona jeste stvarna“, ovako Padura opisuje svetonazore svakog totalitarnog i autokratskog režima. Upravo ta analiza totalitarizma najveća je draž ovog romana. Opisujući podrobno ključne decenije dvadesetog veka, u rasponu od Oktobarske revolucije do pada Berlinskog zida – i to podjednako iz ugla onih koji stvaraju istoriju, njihovih izvršilaca, ali i žrtava tih istorijskih procesa – Leonardo Padura stvara istinsko remek-delo.

Leonardo Padura je jedan od najznačajnijih savremenih kubanskih književnih stvaralaca, sasvim sigurno internacionalno najpoznatiji. Završava studije književnosti u Havani, posle kojih  počinje da radi kao novinar u jednom književnom magazinu. Proslavio ga je serijal od osam romana o inspektoru Kondeu. Pored ovog serijala, napisao je nekoliko romana, zbirki priča i eseja. Dobitnik je najvećih internacionalnih i kubanskih priznanja za književni rad, a njegovi romani širom sveta doživljavaju vrtoglave tiraže.

„Bila je to prava hronika o sramoćenju jednog sna i svedočenje o počinjenju jednog od najogavnijih zločina jer se nije ticao samo sudbine Trockog, na kraju krajeva takmičara u toj borbi za vlast i protagoniste raznih istorijskih užasa, nego i mnogih miliona ljudi – a da to nisu tražili, niti ih je često iko išta pitao o njihovim željama – povučenih strujom istorije i besom svojih gazda – prerušenih u dobrotvore, mesije, izabranike, decu nužnosti i neodržive dijalektike klasne borbe…“, ovako Padura izražava ne samo izvitoperenje jedne ideje, da se vratimo na početak, nego i užas koje to izvitoperenje donosi. Opisujući pad usled poraza tri revolucije, on stvara veličanstveni portret mučnog satiranja svake plemenitosti koji je doneo dvadeseti vek. Uzbudljivo je to napisana priča, sa mnoštvom istorijskih detalja, nenadmašna po svojoj pedantnoj naraciji i sjajnoj fabuli. U isto vreme, to je i upozorenje kako da se velike ideje ne potroše i izvitopere, što je nauk preko potreban našoj vrsti: „No tačno je da sam čitajući i pišući o tome kako se izopačila najveća utopija koju su ljudi ikad imali nadohvat ruke, udubljujući se u katakombe priče koja je više ličila na božju kaznu nego na delo ljudi opijenih vlašću, potrebom za kontrolom i težnjom za istorijskih značajem, naučio da je prava ljudska veličina u bezuslovnoj dobroti, u sposobnosti da je daje onima koji nemaju ništa, ali ne da im da ono što je nama višak, nego da ono malo što imamo s njima podelimo.“

Naslov: Čovek koji je voleo pse
Autor: Leonardo Padura (1955-)
Prevele: Ljiljana Popović Anđić i Dragana Bajić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 629

Pročitajte i prikaz Padurovog romana „Jesenji pejzaž“

Erik Vijar – Častan izlaz

„Suviše sam star / Da bih učio imena novih ubica / Ovaj ovde izgleda umorno, neprivlačno / Posvećeno, profesionalno / Puno liči na mene (…) U ime stare plemenite magije / On naređuje da se porodice žive spale / A žene nabiju na kolac / On verovatno zna jednu ili dve pesme / Koje sam napisao / Svi oni / Svi batinaši krvavih ruku / I skidači skalpova / Svi oni plešu na muziku Bitlsa / Dragi, dragi prijatelji / Malo nas je ostalo / (…) Dok svedočimo jedni drugima / O stvarnoj svireposti / O staroj potpunoj svireposti / Koja iz srca proteruje / Toplu glad i skrušenu evoluciju / I od molitve čini bljuvotinu“, čuveni su stihovi Leonarda Koena o ratovima tokom devedesetih na našim prostorima u izvrsnom prepevu Vladislava Bajca. Učenje imena novih ubica zaista može biti naporna stvar, najviše zbog njihovog mnoštva. Krajnja brojka nije moguća, ali procene vojnih istoričara govore je u dosadašnjoj istoriji bilo skoro hiljadu ratova. Samo u dvadesetom veku vodilo se preko 250 ratova. U ovom trenutku ratuje se u dvadeset zemalja, najčešće na afričkom kontinentu. Najtragičnije je u Jemenu, gde ratni sukobi traju već osmu godinu. Procene govore da je skoro pola miliona ljudi dosad poginulo u ovoj zemlji. Primera radi – iako su ovakva poređenje sve samo ne umesna – u svim ratovima devedesetih koji su se vodili tokom raspada Jugoslavije broj poginulih je bio oko 140.000. U istom tom periodu besni građanski rat u Ruandi, praćen stravičnim genocidom. Broj žrtava ovog užasavajućeg zločina je prešao milion ljudi. Kada smo već kod brojki, procene demografa su da je samo tokom dvadesetog veka u ratnim sukobima ubijeno oko 200 miliona ljudi. Ovo postaje još stravičnije kada se zna da je tokom 20. veka na našoj planeti živelo oko 10 milijardi ljudi, što znači da je oko dvadeset posto ljudske populacije tokom dvadesetog veka nastradalo u ratnim sukobima. Razume se, sve te smrti nimalo nisu bile lake. Ljudski rod je zapanjujuć u smišljanju metoda mučenja i uništavanja svoje vrste. Svi ovi ratovi, pored nepojmljivog užasa, donose i svojevrsnu nemogućnost racionalnog proučavanja njihovih uzroka. Pritom se, svakako, ne misli na izanđale fraze o vekovnim neprijateljstvima (kakav je često slučaj na našim prostorima) ili još gore o nekakvim nacionalnim ili geografskim pojednostavljivanja (kakav je opet slučaj kada se govori o našim prostorima, još više o afričkom kontinentu). Izuzetnu priču o tome šta zapravo stoji iza gotovo svakog rata doneo je Erik Vijar u knjizi „Častan izlaz“.

Početkom dvadesetog veka Vijetnam je kolonija Francuske. To će se promeniti tokom Drugog svetskog rata kada ovu zemlju okupira Japan, sprovodeći strahovladu sa mnoštvom ljudskih žrtava. Protiv Japanaca se pravi široki narodni front na čelu sa Ho Ši Minom, koji po završetku rata zahteva nezavisnost Vijetnama, što Francuzi odbijaju. Kreće vojni sukob, kasnije nazvan Prvi indokineski rat, koji će trajati preko pet godina i odneti nekoliko miliona žrtava. Pripovedajući o njegovim uzrocima, najviše mešetarenjima francuske ekonomske, političke i vojne elite, i to na izuzetan način, Erik Vijar ispisuje ovu knjigu.

„Plaši se da će propustiti jednu pobedu. Tako ljudi klize ka ogromnim katastrofama“, jedna je od rečenica iz ove knjige. Upravo ovakvi sažeti zaključci (izdvojimo i ovaj: „Svakog dana čitamo jednu stranicu knjige svog života, ali to nije ona prava stranica. I svakog dana krećemo iznova.“) koji pogađaju srž i objašnjavaju mnogo više nego stranice i stranice koje bi sastavili drugi pisci dragocena su odlika pisanja Erika Vijara. To neverovatno sažimanje ogromnih istorijskih procesa na tako malo prostoru sjedinjeno je sa izuzetnim rečeničkim sklopovima, neverovatno maštovitim i punim života. Da osetimo sve te nijanse Vijarove istinske spisateljske izuzetnosti pobrinula se Melita-Logo Milutinović kroz izvrstan prevod knjige.

Erik Vijar je rođen u Lionu. Završio je studije istorije i filozofije. Debituje kao književni stvaralac krajem devedesetih. Slavu mu donosi roman „Konkvistadori“. Dobitnik je niza francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Dnevni red“. Na srpskom jeziku je, pored „Dnevnog reda“, izašla i njegova knjiga „Rat siromašnih“ koja je bila u najužem izboru za internacionalnu Bukerovu nagradu.

„Političari su stručnjaci za svakojake lukavštine, igraju uvek istu ulogu, najčešće vrlo loše, ali iskrenost ostavlja utisak, lišava ih odbrane“, ovako Erik Vijar opisuje ponašanje francuskih političara tokom ratne krize. Upravo su ove epizode, još preciznije nekoliko poglavlja u kojima se prikazuje jedna parlamentarna rasprava, neverovatno književno izvedene slike perfidne političke manipulacije, začinjene spinovanjem, toliko poznatim u današnjici. Još upečatljiviji su portreti kapitalista, zbog kojih je i rat započeo. Francuskoj svakako nisu previše značili Vijentamci, naprotiv, ali ogromne sirovine i ropska radna snaga itekako jesu. Otkrivajući srce tame – i to ne ono konradovsko smešteno u dubini džungle, već u „civilizovanom“ svetu, svega nekoliko minuta od Ajfelove kule – Vijar u ovoj knjizi sastavlja nenadmašni portret krvopija koje su zarad svojih interesa i moći izazvali stradanje i smrti miliona. Uostalom, kako to i obično biva, da se vratimo na početak. Ta slika zla u fraku u ovoj knjizi zadobija izuzetno predstavljanje, onakvo kakvo se retko viđa. Najbolje nam to pokazuje ove Vijarove ironijske reči: „(…) i na kraju, nehotice reagujući praktično, kažemo u sebi kako bi, budući da politička moć takođe dopada samo nekolicini, naposletku, da se demokratija više ne bi svodila na uvek promenljivu i ponekad nepouzdanu volju svih, verovatno bilo bolje izbaciti iz Burbonske palate one gomile magaraca, puževa i trutova što su se tamo naselili pre gotovo jednog veka i svojom nesposobnošću razrivaju čitavo društvo, i time bi se jednom zasvagda završilo s lažnom, obmanjujućom idejom da velika većina bolje zna šta joj je u interesu nego mala grupa propisno kvalifikovanih stručnjaka, koje bi na vlast dovelo njihovo iskustvo, poznavanje situacije i posvećenost opštem dobru.“

Naslov: Častan izlaz
Autor: Erik Vijar (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 168

Pročitajte i prikaze knjiga „Dnevni red“ i „Rat siromašnih“ Erika Vijara

Daša Drndić – Sonnenschein

„Sva spoznaja sveta ne vredi tih suzica detenceta koje upućuje ’bogi’. Ne govorim o mukama odraslih, pojeli su jabuku i, dođavola s njima, neka ih đavo sve nosi, ali ona, ona!“, čuvene su rečenice koje Dostojevski ispisuje u „Braći Karamazovima“. Ovo je verovatno najbolji način da se započne priča o stradanju nevinih, posebno dece, temi koja već vekovima privlači pažnju brojnih mislilaca, neretko i umetnika, toliko da je postala predmet potpuno zasebne filozofske i teološke grane teodiceje, čiji je začetnik Lajbnic, filozof poznat po tvrdnji da je ovaj „svet najbolji svet od svih mogućih svetova“. Kako, ipak, pomiriti te direktno suprotstavljane kategorije – najbolji svet u kom stradaju nevini – postaje zadatak mnogih. Ovo je još teže za religiozne ljude, ali tu, svakako, postoje izuzeci. U dualističkim religijama svet je poprište borbe i zla, otuda i čuvena manihejska podela, pa se stradanje nevinih može pripisati „mračnoj sili“. Slična stvar je i sa starozavetnim bogom koji je daleko od pojma dobrote, kako se ona docnije shvata. Starozavetni bog je surov i osvetoljubiv, ne libi se da naredi masovne pokolje nevinih, tako, recimo, po povratku Jevreja u obećanu zemlju naređuje pokolj muškaraca, žena, dece, čak i životinja. O stradanju nevinih starozavetne knjige daju i lakonsko rešenje: „Oci njihovi jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi“. Ova monstruoznost je postala gotovo opšte mesto, pa i danas nemali broj ljudi, pogotovo na ovim prostorima, veruje u nekakva porodična prokletstva u kojima potomci „okajavaju“ grehe svojih predaka. Problem već nastupa u hrišćanstvu, pogotovo što je određenje hrišćanskog boga kao dobrog nespojivo sa stradanjem nevinih. Nekakvo rešenje je biblijska skaska o praroditeljskom grehu koji svi ljudi ispaštaju, ali i sloboda volje koju bog daje ljudima, pa bog, iako beskrajno dobar, tu slobodu ne uskraćuje čak i ako ljudi zlo čine. I tu se vraćamo na početak priče, na pitanje pred kojim je poklekao junak Dostojevskog. Ako se nekako može opravdati stradanje odraslih, kako prihvatiti stradanje i patnju dece? Odgovori su raznoliki, ali nikada potpuni i pred njim su poklekli čak i duboko religiozni ljudi, kakav je bio Dostojevski. Tim pitanjem se bavi i literatura. Izdvojićemo samo nekoliko amblematičnih primera. Mađarski nobelovac Imre Kertes stradanje nevinih u Holokaustu smatra za svojevrsni kraj sveta, govoreći u romanu „Kadiš za nerođeno dete“ da je stvaranje dece u svetu posle Aušvica zločin ravan Aušvicu. Užasavajuću sliku stradanja dece daje i nobelovka Svetlana Aleksejevič u knjigama „Poslednji svedoci“ i „Limeni dečaci“. Sa tim užasom suočava se i Daša Drndić u romanu „Sonnenschein“.

U središtu dokumentarnog romana „Sonnenschein“ Daše Drndić nalazi se sudbine jedne žene. Haya Tedeschi, devojka mešovitog porekla, dočekuje kraj Drugog svetskog rata u italijanskoj Gorici potpuno nesvesna užasa koji se odigrava u njenoj blizini. Na samo četrdesetak kilometara od nje, u bivšoj pirinčani u Trstu, otvoren je koncentracioni logor u kom su umorene na hiljade Jevreja i antifašista. Da sve bude još gore, ona stupa u seksualne odnose sa jednim nemačkim vojnikom koji je deo logorske uprave. Posledica te avanture je rađanje deteta. Kao da to nije dovoljno, beba nestaje, i to u otmici koju sprovode nacisti. Tragajući za svojim detetom decenijama, junakinja skida skramu malograđanske ravnodušnosti i otkriva nacistički svet ludila do poslednje tančine.

„Njena priča mala je priča, jedna od bezbroj priča o susretima, o sačuvanim tragovima ljudskog dodira, ona to zna, kao što zna da dok se sve priče svijeta ne slože u velebni kozmički patchwork koji će obmotati Zemlju da Zemlja može usnuti, povijest, ta utvara stvarnosti, i dalje će parati, sjeći, komadati, krasti krpice svemira i ušivati ih u vlastiti mrtvački pokrov“, ovako Daša Drndić opisuje pokušaj junakinje da iz sitnih komada istorije rekonstruiše jedno vreme. To traganje za prošlošću u ovom romanu zadobilo je obličje kakvo sasvim sigurno nije viđeno u dosadašnjoj književnosti. Vešto koristeći istorijske dokumente, saslušanja, zapisnike, fotografije, čak i spiskove umorenih ljudi tokom nacizma, Daša Drndić sastavlja monumentalni roman, bez ijedne suvišne reči, destilovanu sliku zla kakva dosad nije viđena na ovim prostorima.

Daša Drndić je rođena u Zagrebu. Sa roditeljima u mladosti prelazi u Beograd, gde će završiti studije anglistike. Radila je kao urednik dramskog programa Radio televizije Srbije.  Zgađena bujanjem nacionalizma početkom devedesetih odlazi u emigraciju. Napisala je brojne romane, knjige eseja i radio drame. Za svoje stvaralaštvo zadobila je niz regionalnih i internacionalnih priznanja, a knjige su joj prevedene na brojne jezike. Preminula je 2018. godine.

„Karte razuzdanih vojskovođa prekrivaju ono što je bilo, zakopavaju prošlost. Kad se igra završi, ratnici se odmaraju. Dolaze povijesničari koji okrutne igre nezasitih mangaša pretvaraju u laž. Piše se nova prošlost koju će nove vojskovođe ucrtavati u nove karte kako igra nikada ne bi završila“, piše Daša Drndić u ovom romanu. Opisujući te okrutne igre, ona u ovom romanu stvara nenadmašnu sliku nekoliko aspekata Drugog svetskog rata. Na prvom mestu je to priča o Trstu i njegovoj okolini, čudesnom amalgamu različitih nacija i kultura koji doživljava svoj krah. U isto vreme, to je i priča o užasima nacističkih zločina, i to u ovom slučaju zločina prema deci. Opisujući nacistički program „arijanizacije“, ništa drugo nego otimanju hiljada i hiljada dece „nepodobnim“ roditeljima od kojih je trebalo napraviti idealne Nemce, Daša Drndić tka roman o jednom od najstrašnijih nacističkih zločina o kom se malo toga zna. Tolikom užasu da on nikada ne može biti pojmljen u potpunosti. Shvatajući to vrlo dobro, Daša Drndić nas suočava s njim kroz formu dokumenata, odbacujući imaginaciju i klasične romaneskne tehnike. Mučan je to put, uznemirujuć, dokumentaran do poslednjeg segmenta, toliko zastrašujući da će nas ova knjiga ko zna koliko dugo progoniti. Ne štedeći čitaoce, Daša Drndić stvara istinsko remek-delo, jednu od najsnažnije napisanih knjiga na ovim prostorima u proteklih nekoliko decenija.

Naslov: Sonnenschein
Autor: Daša Drndić (1946-2018)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2018
Strana: 416

Izabrana zenitistička dela I-VIII

Iako naizgled nepovezani, pojedini događaji, ništa manje vremena u kojima se ti događaji odvijaju, predstavljaju svojevrsne prekretnice. Baš takav je slučaj i sa početkom dvadesetih godina prošlog veka. Nakon rata čitava jedna generacija pisaca objavljuje dela koja će docnije postati temelj moderne književnosti, i to najvećim delom pod utiskom ratnih stradanja. Jedini problem je bio kako pronaći formu koja će moći da nekako predstavi užas sveta koji je otišao dođavola. Sjajno o tome piše Radoslav Petković u knjizi eseja „Kolumbovo jaje“, upravo govoreći o literaturi koja „baštini“ ratno sećanje: „Nema užasa koji, sveden na tekst, ne može postati banalan i dosadan. Ali tako je zaista bilo, uzvikuju ozlojeđeni. U redu, to je dokument. Dokument je tek polazna tačka, od koje se kreće u moralnu ili krivičnu raspravu. Ali to se ne odnosi na književnost već na zapisano – ili, u moderno vreme, snimljeno – svedočanstvo. Gde ne postoje nikakve literarne ambicije niti onaj ko svedoči želi da bude svedok vremena; svojom nesrećom, uz izvesnu meru sreće jer je preživeo, postao je svedok određenog vremena. Ništa više, ni manje.“ Koliko je ovo zapravo kompleksna stvar, pokazaće nam književna dela koja izlaze u samo nekoliko godina. 1918. izlazi Andrićev „Ex Ponto“, dve godine docnije pesme Dušana Vasiljeva, među kojima je i kultna „Čovek peva posle rata“, ali i roman „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog. Sledeće godine Jaroslav Hašek objavljuje „Doživljaje dobrog vojnika Švejka“, a 1923. Italo Svevo „Zenovu savest“. Pet izuzetnih, potpuno prevratničkih knjiga izlazi u samo nekoliko godina, govoreći o istoj stvari i donoseći gotovo isto osećanje – a to je iskustvo užasnog čovekovog poraza – ali na dijametralno suprotne načine. Probajte samo da uporedite patos Dušana Vasiljeva sa lakrdijom Jaroslava Hašeka. Ili pokušajte da pomirite blaziranost ispraznog života Svevovog junaka sa istinskim Andrićevim emotivnim ponorom. Da sve bude još zanimljivije, u tom periodu bujaju razni „izmi“, ali i izlazi najznačajniji roman savremene književnosti – Džojsov „Uliks“ – još jedno delo koje pripoveda o svojevrsnom porazu. Najbolje je to Danilo Kiš izrazio: „Svi smo mi izašli ne iz Gogoljevog šinjela, nego iz džojsovskog košmara, iz džojsovskog veličanstvenog poraza! Moderni evropski roman zapravo i ne čini ništa drugo nego pokušava da Džojsov veličanstveni poraz pretvori u male pojedinačne pobede. Svi mi zastajemo pred džojsovskim ambisom ambigviteta i jezičkih košmara, oprezno se naginjući nad ponorom vrtoglavih mogućnosti u koji se strmoglavio naš veliki Učitelj!“ I kao da sve to nije dovoljno, upravo u ovim godinama stvaraju i zenitisti na našim prostorima, čija su dela nakon celog jednog veka ponovo pred nama.

Odmah nakon Velikog rata nastaje avangardni pokret umetnika okupljenih oko časopisa „Zenit“. Među najistaknutijim predstavnicima su Ljubomir Micić, spiritus movens pokreta, ali i Ivan Gol, Marijan Mikac, Boško Tokin, Branko Ve Poljanski… Upravo se njihova književna dela zahvaljujući Banatskom kulturnom centru ponovo nalazi pred nama u prvom kolu „Izabranih zenitističkih dela“.

U njima je najzastupljeniji Ljubomir Micić, i to najpre sa dve knjige poezije „Istočni greh“ i „Ritmi mojih slutnji“, koje nastaju na samom početku njegove umetničke karijere. Posleratni svet, pokušaj da se nakon ratne patnje iznađe bilo kakav smisao, dat je kroz lirske pesme, neretko potpuno romantičarske, sa odsevima religioznog patosa, ali ipak duboko mračne i dobrim delom već u prevratničkoj formi. „Manifest zenitizma“, još jedna Micićeva knjiga, ali sada sa koautorima, Ivanom Golom i Boškom Tokinom, potpuni je raskid sa pređašnjom tradicijom. Kako sam Micić piše: „Pucajte opasni lanci! Rušite se predgrađa velikih i kužnih zapadnoevropskih gradova! Prskajte stakla pozlaćenih dvorova – visokih tornjeva – Narodnih burzi i Banaka!“ Taj raskid ne samo sa tradicijom i formom, već i sa svetonazorima epohe najbolje ćemo videti u Micićevim knjigama „Antievropa“ i „Aeroplan bez motora“. Baš to čine i ostali autori, Marijan Mikac kroz žanrovski hibridnu knjigu „Efekt na defektu“ i Branko Ve Poljanski kroz eksperimentalni roman „77 ubica“. Sve ove knjige prate pogovori i savremena tumačenja zenitističkih dela, a posebno priznanje zaslužuje Senka Vlahović koja je kroz sjajnu grafičku opremu knjiga uspela da sačuva originalne zenitističke igrarije sa formom teksta, ali i da stvori jednu od najlepših edicija knjiga na našim prostorima u poslednjih nekoliko godina.

Na preko 700 stranica „Izabranih zenitističkih dela“ pred nama je osam knjiga, čudnovate forme, koliko grafičke ništa manje i kompozicione. „Svađajući“ se sa duhom vremena, tražeći nove puteve, i to u svetu koji je kroz užasni rat pogazio sve dotadašnje moralne norme i postulate, zenitisti tragaju koliko za novom umetničkom formom, ništa manje i za potpuno novim svetom. Divergentno suprotni pogledi, lične pizme, različiti karakteri – sve će ih to brzo razdvojiti, odvodeći njihove puteve na potpuno različite koloseke. I sam „Zenit“ će brzo nestati. Na nesreću, docnija recepcija ovih dela je usled ideoloških preloma bila nepostojeća, a i sama umetnost na ovim prostorima je otišla u potpuno drugom pravcu, pa su ona ostala samo kao čudan, nekima čak i bizarni eksperiment bez neke veće književne vrednosti. Trudom Banatskog kulturnog centra, pre svega Radovana Vlahovića, ona su opet pred nama, i to kao svedoci jednog krajnje zanimljivog vremena preloma, da se vratimo na početak, ali i kao svedočanstvo o životu grupe umetnika koji su pokušali da stvore ne samo novi pogled na umetnost i društvenu stvarnost, već i potpuno novi svet, nezadovoljni onim u kom su živeli. Najbolje nam to pokazuju reči Ljubomira Micića iz „Manifesta zenitizma“: „Ovo nije Jevanđelje, ovo je manifest. Jevanđelje će pisati oni budući, koji će doći posle nas. A oni će doći… A oni će doći… Budući Čovek biće sin sunca i Zenita.“

Naslov: Izabrana zenitistička dela I-VIII
Autori: Ljubomir Micić, Ivan Gol, Marijan Mikac, Boško Tokin, Branko Ve Poljanski
Izdavači: Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, Novo Miloševo, 2022
Strana: 713

Vojislava Crnjanski Spasojević – Srpske tamnice

„Ko kaže da je ljudska priroda u stanju da to podnese? Ko može tome da se ruga? Čovek koji je osuđen na smrt, izmučen u iščekivanju smrti, takav čovek može da priča. O toj muci i užasu govorio je i Hrist. Ne, sa ljudima ne treba tako postupati!“, upozoravajuće su reči Dostojevskog. Ipak, one izgleda nisu previše pomogle. U današnjici preko 30 zemalja sveta i dalje primenjuje smrtnu kaznu, i to za niz prekršaja. Najbestidnije i najmonstruoznije su zemlje koje je primenjuju za „moralne prekršaje“. Tako u zemljama sa šerijatskim pravnim sistemom možete biti kamenovani, „proći“ sa odsečenom glavom ili biti bačeni sa zgrade ukoliko ste pripadnik LGBT populacije, ukoliko upražnjavate seksualne odnose van braka ili varate svog partnera (naravno, samo ako ste žena)… Smrt kamenovanjem je, recimo, do pre dve godina bila deo katarskog pravnog sistema za homoseksualni odnos, koji je ove godine bio domaćin Svetskog fudbalskog prvenstva. Kapital uvek pobeđuje svaki obzir, ali da se vratimo na stvar. Čak i u zemljama u kojima su smrtne kazne određene samo za počinioce stvarnih zločina, statistika je užasavajuća. Na prvom mestu je to broj nevino pogubljenih ljudi. Kako je nedavno istraživanje „Nacionalne geografije“ pokazalo, od 1500 ljudi koji su pogubljeni u poslednjih trideset godina u Sjedinjenim Američkim Državama, 182 osuđenika bila su potpuno nevina, što su pokazale docnije istrage. To je preko 11 posto nevino pogubljenih ljudi! Ako mislite da je to promenilo svest ljudi, grdno ćete se prevariti. Čak i u zemljama u kojima je smrtna kazna ukinuta, među kojima je i naša, iz godine u godinu raste broj ljudi koji je podržavaju. Prošlogodišnje ankete u našoj zemlji pokazale su da je za ponovno uvođenje smrtne kazne 69 posto stanovništva, a samo 31 posto protiv. U čemu je stvar? I ko to toliko žudi za krvlju? Baš kao u slučaju ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka, to je svojevrsna žudnja za starim, dobrim vremenima u kojima se, jelte, znao neki red. Ako ostavimo ova otrcana opšta mesta po strani, pre svega je to odgovor na porast užasne agresivnosti, i to najvećim delom kod populacije koja na očite nepravde, siromaštvo i kriminal ne ume nikako drugačije da odgovori nego istom merom, biblijskim „oko za oko“. Koliko je to suštinski odvratno, degradirajuće, naposletku i bez bilo kakvog rezultata – brojne analize su pokazale da drakonske zatvorske kazne i smrtne presude ne umanjuju stopu kriminaliteta, naprotiv – za to nikoga nije briga. Gotovo identičan slučaj je i sa zatvorskim kaznama, uopšte zatvorima, što je zapravo naša tema. U poslednjim godinama u celom svetu primetan je porast ljudi osuđenih na zatvorske kazne, pogotovo u Sjedinjenim Američkim Državama. Da sve bude još bestidnije, zatvore u Americi najčešće više ne vodi država već privatne korporacije koje ogroman novac zarađuju na tome. Ni kod nas situacija nije ništa bolja. Iz godine u godinu primetan je porast ljudi osuđenih na zatvorske kazne. U isto vreme, mi gotovo ne znamo ništa o životu u zatvorima. O tome kako zatvorske ustanove danas izgledaju, ali i kakve su bile u prošlosti, Vojislava Crnjanski Spasojević je napisala odličnu knjigu.

Prateći istoriju zatvorskih ustanova na našim prostorima, autorka knjige nas vraća u srednji vek, govoreći o Dušanovom zakoniku, prvom pravnom kodeksu koji na našim prostorima uređuju postajanje zatvorskih kazni. Prateći kasniji nastanak zatvorskih institucija, i to preko priče o najpoznatijim kaznionicama (među njima su Glavnjača, Sremska Mitrovica, Banjica, Staro Sajmište, Zabela, Centralni zatvor…), Vojislava Crnjanski Spasojević stvara izuzetnu sliku istorijskog razvoja zatvora kao pravne institucije, ali i pripovest o ljudima koji su u njemu robijali.

Ono što najviše pleni u ovoj knjizi je nenadmašan trud autorke da sakupi mnoštvo istorijskih podataka, što je vidljivo na svakoj stranici. Još bitnije je što su svi ti podaci zadobili sjajnog interpretatora u Vojislavi Crnjanski Spasojević. Suvereno nas vodeći kroz nekoliko vekova na ovim prostorima, ništa manje i kroz brojna društvena uređenja, ona stvara izuzetno pitku knjigu, krcatu brojnim zanimljivosti (tako se, recimo, otkrivaju posleratni nenarodni elementi: „Borislav Pekić pominje kako su na okopavanje repe u Čortanovcima, kao ’besposličari’ i ’huligani’ slati učenici koji se nisu prijavili za radne akcije, slušaoci džez ploča iz Američke čitaonice, kolporteri Grolove ’Demokratije’, ’frajeri’ i ’mondeni’, kao i ’drugi osuđeni nenarodni elementi.’“) i pričama u čijem se čitanju istinski uživa.

Vojislava Crnjanski Spasojević je novinarka, publicista i književna kritičarka. Nakon završenih studija novinarstva na Fakultetu političkih nauka radi kao novinar u brojnim redakcijama. Trenutno radi u „Večernjim novostima“, gde najčešće piše o društvenim i kulturnim temama. Književne prikaze i kritike objavljuje u periodici i na internetu.

„Osim žilama, on i drugovi tučeni su pendrecima, kesicama sa peskom, ubadani iglama na osetljiva mesta, prženi strujom, pojeni ricinusom… Prste su im lomili fiokama i o njih razbijali stolice“, ovako autorka opisuje postupanje zatvorske uprave prema predratnim komunistima u Sremskoj Mitrovici. Sve te „metode“ – što bi bilo očekivano – komunisti nakon rata ne samo da ne ukidaju nego ih čine još i strašnijim. Istražujući istoriju zatvora u našoj zemlji, Vojislava Crnjanski Spasojević ispisuje hroniku prepunu potpunih bestijalnosti, nepravdi, zločina, neretko potpunog zla. Kada bi neko napravio spiskove nepravedno osuđenih ljudi kroz istoriju naših prostora, to bi bile liste od desetine hiljada imena nepravedno tlačenih, mučenih i uništenih ljudi. Da sve bude gore, čak i oni koji su osuđeni za stvarne zločine kroz zatvorsku dehumanizaciju ne samo da nisu dobili priliku za nekakav drugačiji put, naprotiv, zatvori su od njih samo napravili još veće monstrume. Upoznajući nas sa ovom nimalo prijatnom zatvorskom istorijom na našim prostorima, i to na sjajan način, Vojislava Crnjanski Spasojević nas poziva na stvarno promišljanje o zatvoru kao pravnoj instituciji i njenom mestu u društvenom poretku, pogotovo u današnjici.

Naslov: Srpske tamnice
Autor: Vojislava Crnjanski Spasojević (1967-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2017
Strana: 319

Goran Marković – Doktor D.

Dve velike prekretnice u novovekovnoj istoriji Evrope sasvim sigurno su pojava humanizma i renesanse, ali i izbijanje Francuske revolucije. Pored brojnih promena koji su ove istorijski događaji doneli, jedna se posebno ističe. To je vraćanje fokusa na čoveka. Nasuprot nekadašnjem klerikalnom pogledu na stvarnost u kom su u fokusu bili bog i njegovi „zemaljski predstavnici“ – pre svega crkveni kler, ali i vladari i njihova klika – renesansa vraća čoveka u prvi plan. Nema boljeg primera za to od Bokačovog „Dekamerona“ i Servantesovog „Don Kihota“. Upotreba narodnog jezika sjedinjena je sa novom vizijom sveta. Još dalje je otišla Francuska revolucija koja je korenito promenila svet, ali i istoriografiju. Tako se istorija od nekadašnjeg hagiografskog pristupa životima vladara – kakvi su, recimo, svi naši srednjovekovni spisi – okrenula svakodnevnom životu. Ova istorijska škola se docnije još više razvila, pogotovo u devetnaestom veku, pod uticajem Marksa i Engelsa, donoseći čuveni istorijski materijalizam. Razvija se i narodna istorija, najpoznatija u liku Hauarda Zina, o čijoj smo „Narodnoj istoriji SAD“ pisali na ovom mestu. Najdalje odlazi „škola anala“ čiji je najizrazitiji predstavnik Fernan Brodel. Čovekov odnos prema svetu u kom živi, društvene, političke, religijske okolnosti, ali i proučavanje manjinskih grupa i zanemarenih društvenih slojeva – sve su to odlike nove istoriografije. Naravno, postojala je i druga struja. Nju je najbolje predstaviti kroz lik engleskog istoričara Tomasa Karlajla. Kako je i sam govorio, istorija je za njega bila samo priča o velikim ljudima, herojima. Oštro zanemarujući društveni kontekst i potpuno stajući na stranu vladajuće klase, on stvara čudnovata dela. Najbolje ih je opisati kao mešavinu istorijske studije sa veoma jakim uplivom autorovih shvatanja, nekada čak i falsifikatima, predstavljenu kroz romaneskno pripovedanje, nekada čak i poeziju. Neskrivena mržnja prema demokratiji i prosvetiteljstvu, pogotovo utilitarizmu, rađa viziju sveta u kom su srednjovekovni misticizam, teorije krvi i tla, ali i veličanje heroja osnova postojanja. Karlajl je dobrano uticao na kasnije bujanje nacionalnih pokreta, ali i fašizma i nacizma. Naravno, on je samo amblematičan primer mnoštva istoričara i umetnika koji su svoje stvaralaštvo podredili veličanju nacionalnih heroja. Toga, na nesreću, ne manjka ni na našim prostorima. Od raspada Jugoslavije – i to na svim zaraćenim teritorijama – brojni istoričari i umetnici, ako se oni uopšte tako mogu nazvati, pokušavaju da retuširaju biografije „kontroverznih“ ličnosti – najčešće ratnih zločinaca, političara i nacionalnih ideologa, neretko i potpuno bezvrednih nitkova – praveći od njih karlajlovske heroje. Sasvim drugačiju priču o jednom takvom heroju donosi Goran Marković u romanu „Doktor D.“.

Sredina je devedesetih. Radovan Karadžić, nekadašnji predsednik Republike Srpske, optužen je za ratne zločine. Utočište pronalazi u Miloševićevoj Srbiji, gde se nalazi pod direktnom zaštitom struktura Državne bezbednosti. Pripovedajući o prvim godinama Karadžićevog skrivanja, ali i njegovoj docnijoj transformaciji u nadrilekara, sada već čuvenog doktora Dabića, Goran Marković ispisuje ovaj roman.

Prvobitno nastao kao filmski scenario koji je Marković napisao i planirao da pretoči u film – od čega nije bilo ništa zbog odbijanja države da ga finansira – ovaj roman zadržava svojevrsnu scenarističku formu, vidljivu pre svega u poglavljima nalik filmskim kadrovima, ali i brojnim dijalozima koji su najveća vrednost knjige. Ipak, velika bi greška bila ovaj roman okarakterisati samo kao „prerađeni“ scenario. Baš kao i u svom prethodnom romanu „Beogradski trio“, Goran Marković vešto koristi postmoderne književne tehnike, pre svega pastiš. Tako su pred nama presretnuti telefonski razgovori, snimci nadzornih kamera, zapisnici sa saslušanja, transkripti… Sve te narativne segmente Goran Marković vešto uklapa tvoreći uzbudljiv roman. Ipak, ono što se mora zameriti je zbrzan kraj, gotovo antiklimaks nasuprot uzbudljivom početku.

 

Goran Marković spada u red najznačajnijih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio romane „Tito i ja“ i „Beogradski trio“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.

„Doktor je uložio poslednji napor da stvar nekako privede mirnom raspletu: ‘To je pesma o…’ Ali ja sam, zbog prisustva izuzetno nepatriotske osobe u mom lokalu, bio već na ivici nerava. Sa obe ruke sam se naslonio na sto i uneo joj se u lice: ‘Šta nisi razumela?!’ Ona se po prvi put stvarno uplašila: ‘Meni zvuči kao da muče neku domaću životinju.’“, ovako Goran Marković predstavlja tragikomičnu sliku Doktora D. koji u kafani sa „neinformisanom“ sagovornicom sluša novokompovanu narodnu pesmu o samome sebi, tj. pesmu o svom pravom identitetu. Tu tragikomičnost još više pojačava predstava samog Doktora D, banalnog do potpunog besmisla; ljudski, umetnički i moralno potpuno impotentnog, ali u isto vreme prefriganog, spremnog za svaku podvalu i zlo da bi zadržao bilo kakvu moć. Goran Marković u ovom romanu oštro razara herojsku sliku kakva je izgrađena o ovom čoveku u poslednjih nekoliko decenija, i to kroz ubojitu predstavu njegovog mediokritetstva i banalnosti. Najbolji svedok su tome njegove „pesme“ koje Marković ubojito karikira: „Mnogi će tražiti da odgovaram za ono / što mi je nalagao prirodni poredak stvari; / učinio sam to bez dvoumljenja i rado. / Ponešto nisam i to me još uvek proganja.“ Na nesreću, ta banalnost je u jednom trenutku odlučivala o životu i smrti hiljada i hiljada ljudi. Još gore, ta esencija banalnog zla je od strane mnogih proglašena za heroja, gotovo mitskog junaka. Tu herojsku sliku Goran Marković bez milosti satire u ovom romanu.

Naslov: Doktor D.
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 132

Pročitajte i prikaze romana „Beogradski trio“
i zbirke pripovedaka „Tri priče o samoubicama“ Gorana Markovića

Džerald Darel – Moja porodica i druge životinje

„Da, slagali su te. Đavo ne vlada materijom, đavo je bahatost duha, neosmehnuta vera, istina koja nikada ne podozreva. Đavo je turoban zato što zna kuda ide, i kuda god pošao, uvek stigne tamo odakle je došao. (…) A ja vam sada kažem da, u beskrajnom kovitlacu mogućih svetova, bog dopušta i da zamislite neki svet u kome nadobudni tumač istine nije ništa drugo do neotesana budala, koja ponavlja davno naučene reči“, čuvene su rečenice iz Ekovog „Imena ruže“. Kao što to već dobro znaju oni koji su čitali Ekov roman – oni koji to nisu neka preskoče ovu i sledeću rečenicu – zaplet romana je vezan za „izgubljeni“ drugi deo Aristotelove „Poetike“, u kom veliki antički mislilac piše o humoru. Horhe, Ekov „negativac“, skriva Aristotelovu knjigu u strahu da će ona potvrditi neophodnost humora u krajnje turobnom svetu srednjeg veka, mada bi se moglo reći da te turobnosti ne manjka u svim vremena, pogotovo u današnjici. Ta neosmehnuta vera, kako je genijalno označava Eko, jedna je od večitih pratilaca naše civilizacije. Najčešće ćemo je videti kod tirana i autokrata. Večita zabrinutost, „plemenita“ tronutost, potpuna usredsređenost na sudbinu naroda – otprilike tako izgleda poza koja se večito ponavlja. Humora gotovo da i nema, a čak i kad su prisutni njegovi „pokušaji“, to je patologija, vidljiva najčešće u dehumanizaciji protivnika. Setimo se samo nacističkog „humorističkog“ predstavljanja Jevreja, ali i zarđalih kašika na našim prostorima. Takav vid humora je, recimo, dosta koštao Žanku Stokić. U toku rata ona učestvuje u radu humorističkih trupa, ali i kao glumica u radijskim skečevima. U njima su najčešće mete biti partizani koji su predstavljani kao mentalni bolesnici, zločinci, a posebno je na udaru bio moral partizanki. Posleratna osveta glumcima, među kojima je bila i Žanka Stokić, bila je gotovo neminovnost. Razlog zašto su glumci ovakve „angažmane“ prihvatali sasvim je druga stvar, ali predstavljati ih kao nevine žrtve koje su zli komunisti na pravdi boga mučili, daleko je od istine. Ali da se vratimo na stvar. U turobnom svetu, baš kao u romanu Umberta Eka, humor je smrtni neprijatelj, pogotovo onda kada on nagriza „veru“. Ipak, dopušteni su njegovi surogati. Jeftini gegovi, napadanje slabijih, humor koji je sam sebi svrha, nešto je što se toleriše. Suštinski, humor koji u podtekstu nema nikakvu subverzivnost nekako i može da prođe. Upravo zbog toga je i humor koji ne „napada“ društvene devijacije proglašen gotovo za nižu umetničku vrstu. Da to nikako ne mora da bude slučaj pokazaće nam čuveni roman „Moja porodica i druge životinje“ Džeralda Darela.

Prilično ekscentrična engleska porodica Darel, ili barem ekscentrična za tadašnje prilike, zasićena je životom u Velikoj Britaniji. Na predlog jednog njenog člana, porodica se odlučuje za selidbu u lepše mediteranske krajeve. Novi dom pronalaze na grčkom ostrvu Krv. I tu kreće avanture Darelovih koje će najmlađi član Džerald opisati u knjizi „Moja porodica i druge životinje“.

Odmah na početku, Džerald Darel je napisao prilično nepretencioznu knjigu. Gotovo se ne obazirući na politička i kulturna zbivanja – ona, ipak, stoje u dubokom podtekstu – on se fokusira isključivo na svet svoje porodice i na silne dogodovštine u koje oni upadaju. Klasičan je to humoristički roman u kom je izvedena sjajna mizanscenska podela uloga, skoro sitkomska (jedan član porodice je „ludi“ umetnik, drugi fanatik za oružje i protivnik svakog „umnog“ rada, „članica“ porodice je i devojka zainteresovana samo za svoj fizički izgled, a najmlađi član je zaluđenik prirodnim naukama, dok sve te sudbine uokviruje majka trudeći se da koliko-toliko održi porodicu na okupu) nudi obilje sjajno izvedenih humorističkih scena i situacija u čijem se čitanju istinski uživa.

Džerald Darel, istaknuti engleski prirodnjak i pripovedač, rođen je u Indiji, gde mu je otac službovao. Nakon očeve smrti sa porodicom se seli u Veliku Britaniju, docnije na ostrvo Krf. Osnovao je fondaciju za očuvanje divljine, koja je i danas jedna od najznačajnijih svetskih ekoloških organizacija. Bio je veliki populizator prirodnih nauka. Njegove tri autobiografske knjige sabrane u „Krfskoj trilogiji“ (pored „Moje porodice i drugih životinja, čine je romani „Ptice, zveri i rođaci“ i „Rajski vrt“) zadobile su ogromnu čitanost, a pretočene su u nekoliko filmova i televizijskih serija. „Krfsku trilogiju“ na srpskom je objavila izdavačka kuća Hoplit.

„Ovo je priča o mom petogodišnjem boravku s porodicom na grčkom ostrvu Krf. U početku sam nameravao da ona bude pomalo nostalgičan opis ostrvske prirode, ali sam napravio veliku grešku uvodeći članove moje porodice na prvih nekoliko stranica knjige. Čim su se pojavili u knjizi, nastavili su po njoj da se baškare, pa i da pozivaju svakojake prijatelje da im prave društvo po poglavljima. Samo uz najveće poteškoće i sa prilično domišljatosti, uspeo sam da tu i tamo zadržim po koju stranu posvećenu isključivo životinjama“, ispisuje Darel na samom početku knjigu, „objašnjavajući“ kako su članovi njegove porodice „pobedili“ životinje. Ipak, i životinje su itekako prisutne. Opisujući bogati svet prirode Krfa, brojne životinjske vrste, i to na krajnje duhoviti način, on čini sjajnu stvar. Čak i oni koji nisu toliko zainteresovani za prirodne nauke, u ovim Darelovim skaskama istinski će uživati. S druge strane stoji predstava porodice, ispisana izuzetno duhovito, bez jeftinih gegova i primitivnog humora. I da se na kraju vratimo na početak, kao retko ko Džerald Darel je uspeo da napiše humoristički roman, istinski duhovit, nepretenciozan, duboko humanistički, i to bez povlađivanja lošem ukusu, što u literaturi predstavlja izuzetnu retkost.

Naslov: Moja porodica i druge životinje
Autor: Džerald Darel (1925-1955)
Preveo: Bojan Radić
Izdavač: Hoplit, Beograd, 2021
Strana: 307

Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning – Obični ljudi – dobrovoljni dželati

„Na čistom suncu sada su te slike nemoguće i shvatam da su naše izgubljene procesije zauvek prešle u nestvarnu atmosferu prošlosti. Postaće guste senke u podsvesti ljudske zajednice, pokretaće mnoge k slepom traženju utehe za mutan osećaj krivice; možda će ih istovremeno pokretati da se reše nejasnog prekora savesti u nerazumnoj, nagonskoj sadističkoj agresivnosti“, ispisuje Boris Pahor u „Nekropoli“, sasvim sigurno jednom od najvećih evropskih književnih dela dvadesetog veka. Pahorova smrt pre nekoliko meseci, i to u 106 godini života, podsetila nas je na žrtve nacističkih orgijanja od kojih je on bio jedan od poslednjih preživelih. Za samo nekoliko godina, možda čak i ranije, poslednji ljudi koji su preživeli Holokaust će biološkom neminovnošću nestati, ostavljajući ovaj užasavajući istorijski trenutak bez direktnih svedoka. Ipak, za više od osam decenija napisano je na hiljade memoarskih zapisa, ništa manje naučnih radova o Holokaustu. Ni umetnost ne zaostaje. Od svedočenja ljudi koji su preživeli Holokaust ili im je on odredio život, transponovanih u književnu formu (nabrojaćemo samo imena Prima Levija, Borisa Pahora, Imrea Kertesa, Danila Kiša…) pa sve do savremenih književnih stvaralaca (David Grosman, Elfride Jelenik, David Albahari…) piše se o Holokaustu. Ovaj užasni istorijski događaj tema je i brojnih filmova, među kojima su svakako najznamenitiji „Šindlerova lista“, „Pijanista“, „Obojena ptica“, „Šaulov sin“… Kako se čini, gotovo da ne prođe mesec da o Holokaustu ne izađe nova knjiga, dokumentarni film, igrana serija. Pokušaji su to najvećim delom da se opiše neopisivo, ono što Primo Levi označava ovako: „Tada smo prvi put primetili da u našem jeziku ne postoje reči kojima bi se izrazila ova uvreda, ovo razaranje čoveka. Za tren oka, gotovo proročanskom intuicijom, pred nama se otkrila stvarnost: stigli smo do dna. Niže od toga se ne može pasti (…)“. Još teže od opisivanja industrije smrti je pokušati nekako objasniti zašto su to dželati činili. Ako izuzmemo beskrajnu, sada već užasno izlizanu priču o Hitleru i njegovim najbližim saradnicima, koja malo po malo pretvara ovu bulumentu u pop zvezde, mnogo je teže objasniti kako su hiljade i hiljade Nemaca učestvovale u ovom bezumlju, čineći to neretko sa potpunim uživanjem. Da li je to zapravo bio incident, kratkotrajno iskliznuće gotovo celog jednog naroda u ludačkom sistemu koji je od ljudi napravio zveri, kako se često tvrdi? Ili je to, ipak, bila posledica neobuzdane militarizacije, rasizma i antisemitizma koji su obeležili poslednji vek evropske, posebno nemačke istorije? Izuzetnu raspravu o tome su vodili istoričari Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning.

Godine 1996. izlazi prevratnička knjiga Danijela Jone Goldhagena „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ koja je izazvala velike reakcije u Nemačkoj i celom svetu. Goldhagen u ovoj knjizi koren Holokausta vidi u sistemski gajenom antisemitizmu, gotovo nemačkom državnom projektu skoro jednog veka, koji je doveo do užasnog stradanja. Ovom zaključku su se suprotstavili brojni istoričari, među kojima je najznačajniji Kristofer Robert Brauning, i to tvrdeći da su Goldhagenovi zaključci jednodimenzionalni i dobrim delom nenaučni. Susret ova dva istoričara i njihova rasprava donosi se u knjizi „Obični ljudi – dobrovoljni dželati“.

„U devetnaestom i ranom dvadesetom veku, pre nego što su nacisti došli na vlast, virulentna forma antisemitizma postala je kulturna norma u Nemačkoj, koju je ogromna većina nemačkog naroda prihvatila. (…) Hitlerov i nacistički elimenatorski, zapravo istrebljivački antisemitizam nije bio ništa drugo do varijacija na prethodno već postojeću dominantnu kulturnu temu“, ispisuje Goldhagen u ovoj knjizi. Dokazujući tu kulturnu matricu, i to kroz mnoštvo primera otrovnog antisemitizma kroz decenije nemačkog carstva, on prelazi na konkretne primere nacističke bestijalnosti koja je mogla da proizađe samo iz „lične“ mržnje. S druge strane, Kristofer Robert to posmatra kao pojednostavljivanje, navodeći suprotne primere gde su počinioci užasnih zločina neretko bili užasnuti onim što čine, a ipak su to činili sledeći naređenja ili iz konformizma. Oba pogleda su u ovoj knjizi zadobila sjajnu elaboraciju, potkrepljenu brojnim dokazima, a da bi ona bila u potpunosti razumljiva pobrinuli su se Nada Banjanin Đuričić i Predrag Krstić kroz izvrstan prevod knjige, ali i kroz opsežan uvod koji dodatno pojašnjava kontekst sukoba mišljenja ova dva istoričara.

Danijel Jona Goldhagen spada u red najznačajnijih savremenih istoričara. Predavao je na Univerzitetu Harvard. Autor je brojnih istorijskih studija koje su zadobile veliku čitanost i mnoštvo priznanja. Najvećim delom je njegov naučni rad fokusiran na istoriju antisemitizma. Na srpskom je objavljena njegova studija „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ (Samizdat B92, 1998).

Kristofer Robert Braunig je istaknuti američki istoričar. Predavao je istoriju na Univerzitetu Severne Karoline. Autor je brojnih studija o Holokaustu. Na srpskom su objavljeni njegova knjiga „Obični ljudi – 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj“ (Fabrika knjiga, 2004) i članak „Konačno rešenje u Srbiji – Judenlager na Sajmištu – studija slučaja“.

„Goldhagenovo neprestano pozivanje na okrutnost, mislim, ne osnažuje njegovo zastupanje ekskluzivne motivacije jedinstvenog nemačkog antisemitizma. Sveprisutna okrutnost koja prati masovno ubistvo, umesto toga, ukazuje na potrebu da se pridoda šira perspektiva. Zaista, ako obični Srbi, Hrvati, Hutu, Turci, Kambodžanci i Kinezi mogu da počinje masovno ubistvo i genocid, sprovodeći ga sa užasnom okrutnošću, onda stvarno treba da sagledamo te univerzalne aspekte ljudske prirode koji transcendiraju svest i kulturu običnih Nemaca“, ispisuje Brauning. Upravo ovi primeri – među kojima su, nažalost, i naši krajevi – osnažuju njegovu misao o gotovo identičnom obrascu zla koji nikako nije svojstven samo Nemcima. Ipak, što sa druge strane stoji, nikada u istoriji nije izvršeno takvo veliko istrebljenje jednog naroda, na tako surov način i uz učešće hiljada i hiljada ljudi, kakav je bio slučaj u nacističkoj Nemačkoj. Sjajno to elaborira Goldhagen: „Treba da prestanemo da karikiramo Nemce. Oni su bili misleća bića, a ne automati. Nemci su imali stavove o tome da li je pokolj Jevreja dobra ili loša stvar. (…) Ne bi radosno mučili ma koju ciljnu grupu, baš kao što nemačko medicinsko osoblje i nije mučilo one koje su ubili u takozvanom Programu eutanazije. Stoga, njihova koncepcija žrtve bila je presudna za njihovu spremnost da delaju i za način na koji su delali.“ Suštinski, i jedan i drugi istoričar su u ovoj knjizi izneli snažne stavove, višestruko zanimljive, argumentovane i inspirativne za izučavanje ljudske prirode, pogotovo kada ona odlazi u potpuno zlo, kakav je bio slučaj sa Holokaustom.

Naslov: Obični ljudi – dobrovoljni dželati
Autori: Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning
Preveli, priredili i uvodnu studiju napisali: Nada Banjanin Đuričić i Predrag Krstić
Izdavači: Akademska knjiga i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Novi Sad, 2019
Strana: 127

Boris Dežulović – Summa atheologiae

Nedavni – na sreću, neuspešni – atentat na Salmana Ruždija u Njujorku podsetio nas na rugobu verskog fanatizma – sada već na nesreću – večitog pratioca naše civilizacije. Nakon fatve iranskog ajatolaha, Ruždijeva knjiga „izazvala“ je mnoštvo smrti. Izboden je na smrt Ruždijev japanski prevodilac, upucan norveški, a italijanski prevodilac je za dlaku izbegao smrt. Trideset i sedmoro ljudi je usmrćeno kada su verski fundamentalisti zapalili hotel u kom je boravio Ruždijev turski prevodilac, a najmanje šestoro je poginulo u nemirima u Pakistanu tokom „antiruždijevskih“ protesta. Šta je to fanaticima toliko zasmetalo? Glavna zamerka Ruždiju bila je blasfemija u „Satanskim stihovima“, najviše izražena kroz neortodoksno prikazivanje lika Muhameda. Ipak, ono što je zapravo stajalo u pozadini i što je najviše zabolelo iranske mule bio je Ruždijev odnos prema životima verskih poglavara, predstavljen najviše u ubojitoj satiri. Tako je, kao bezbroj puta do sada, podlo iskorišćena priča o povredi nekakvih verskih osećanja ne bi li se obranili partikularni interesi (čitaj: moć i novac). U isto vreme, što je još značajnije, Iran se nalazi u užasnom položaju. Iscrpljujući rat Irana sa Irakom (kasnije nazvan Prvi zalivski rat), praćen potpisivanjem nimalo prijatnog mirovnog sporazuma, odneo je, kako procene govore, milion žrtava. Iran se nalazi pred potpunim kolapsom, i eto idealne prilike kako da se skrene pažnja sa užasa. Zločesti bogohulnik koji udara na najveće svetinje. Rekosmo već, ovo nije prvi put da se ovakva „taktika“ primenjuje. Iza ideje oslobođenja hrišćanskih mesta u Palestini tokom Krstaških ratova stajala je najobičnija pljačka, ali i konsolidovanje vladarske moći. Identičan slučaj je bio i inkvizicijom. Sličan primer je prisutan i u našoj istoriji. Progon bogomula za vreme župana Stefana Nemanja popriča čudovišne razmere. Kako piše Domentijan: „I on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje.“ Bogumilski vođa je monstruozno kažnjen: „Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu“. Ako mislite da je glavni razlog za to bila povreda verskih učenja, grdno ćete se prevariti. Bogumili predstavljaju veliki problem zato što odbijaju crkveno vođstvo, u tom trenutku u potpunom jedinstvu sa državnom upravom (setimo se da je u tom trenutka crkvena i svetovna vlast u rukama jedne porodice), učešće u ratovima, a dobrim delom i plaćanje poreza. Takva „blasfemija“ nije mogla biti oproštena. Naravno, nađen je valjani razlog, povreda verskih normi, možda čak i „osećanja“. Suštinski: ista priča koja se već vekovima otužno ponavlja. O njoj sjajno piše Boris Dežulović.

U knjizi „Summa atheologiae“ sabrane su Dežulovićeve kolumne koje je objavljivao u prethodnih dvadeset godina u gotovo svim značajnijim medijskim kućama bivše Jugoslavije. Povezuje ih jedna tema, religija i njena (zlo)upotreba u našim krajevima. Najvećim delom fokusiran na katolički kler, njegove marifetluke u savremenoj Hrvatskoj i silne afere – koliko stravično seksualno zlostavljanje maloletnika još više finansijsko mešetarenje i koketiranje sa ustaškim pokretom – Dežulović na ubojit način predstavlja savremenu istoriju crkve u Hrvatskoj. Ono što je našim čitaocima najbitnije, ni srpsko pravoslavlje nije ostalo nepomenuto. Govoreći o vezama crkve i politike, suludim potezima, čudotvornim ukazanjima svetaca, krstovima od trista metara i ostalim čudima i pokorama, Dežulović izuzetno predstavlja i našu stvarnost.

Odmah na početku, Dežulović je ispisao ubojitu kritiku verske zaslepljenosti, ali i vere same. Nastupajući iz ugla ateiste, on gotovo rableovski (mada je tu svakako znatno približniji Kolakovski i njegovo viđenje religije) pretvara verska uverenja u pravi kalambur. Tako se na njegovom „tapetu“ nalazi bog, njegovi sveci, proroci, ali i – najvećim delom – njegovi ovozemaljski „predstavnici“. Raskošan stil, prepun duhovitih obrta, gega, nekada i potpunog rableovskog preterivanja direktno je izazivanje onih koje fratar Drago Bojić u pogovoru knjige označava ovako: „To je vjera, koja još vjeruje u samu sebe, u svoju vjeru u Boga, u vlastite predodžbe Boga, odnosno u ono što njezini pripadnici sami o sebi drže. To je vjera u kojoj često nema mjesta za Boga na kojeg se poziva. Intenzitet izvanjske vjere je obrnuto proporcionalan Božjoj prisutnosti: što više manifestne vjere, to manje Boga.“

Boris Dežulović, jedan od najznačajnijih novinara i pisaca na ovim prostorima, rođen je u Splitu. Novinarstvom počinje da se bavi krajem osamdesetih. Jedan je od osnivača čuvenog „Feral Tribjuna”. Debituje 2003. sa romanom „Chistkind”, nakon koga sledi nekoliko knjiga priča i eseja, kao i zbirki kolumni. Za svoje stvaralaštvo zadobio je brojna priznanja, a dela su mu prevedena na nekoliko jezika.

„Zašto bi to bilo uvredljivo za Njega, za koga su nas već u nižim razredima vjeronauka učili da je ionako Uvijek i Svugdje. (…) Treba zaista mnogo nepovjerenja u Božju svemoć da bi mu se prostor oslobađao plastičnim raspelima proizvedenim u Kini i kupljenima o Veloj Gospi na štandu u Vrpolju, za stotinjak kuna“, ispisuje Dežulović u jednoj kolumni govoreći o svojevrsnom obeležavanju prostora koje zaista nije potrebno bogu, pogotovo ne ako je svemoguć. Odgovor je jasan, to je pokazivanje ko gazduje na tom prostoru. I ko itekako iskorištava to gazdovanje. Pokazujući kroz celu knjigu šta zapravo stoji iza vere, onako kako je organizovane crkve predstavljaju, Dežulović kroz nenadmašnu satiru prikazuje ogroman trulež koja i danas upravlja svetom, podlo koristeći ljudsku lakovernost koja neretko dovodi do silnih užasa, neke od njih smo pomenuli i na početku teksta. I što je još bitnije, trulež koja nema nikakve veze sa onim što propoveda: „Crkva je pak sve ostalo: od društvene moći, bogatstva, novca, dionica i nekretnina, preko politike i fašizma do seksualnom nasilja i pedofile. Sve u Crkvi što nije vjera u izravnom je sukobu s etičkim načelima te vjere, a u Crkvi jedino vjere u stvari nema. Da je naime ima, ne bi u njoj bilo ni bogatstva, ni politike, ni fašizma.“

Naslov: Summa atheologiae
Autor: Boris Dežulović (1964-)
Izdavač: Biblos books i Ex libris, Beograd, 2022
Strana: 602

Pročitajte i prikaz Dežulovićevog romana „Jebo sad hiljadu dinara“

Mir i mir – Mirjana Novaković

Apsurdnost trenutnog političkog života na ovim prostorima najbolje će nam pokazati događaj koji se odigrao u Zagrebu pre nekoliko godina. Ogorčen zbog protesta stanara koji su se pobunili protiv zidanja crkve u jednom novozagrebačkom kvartu – uzgred, situacija je veoma slična beogradskom otporu zidanju crkve u, takođe, jednom novom naselju – katolički župnik organizuje moleban na mestu gde crkva treba da se gradi u kom moli boga da obezbedi budućoj crkvi građevinsku dozvolu, otprilike kao da je bog viši referent u zagrebačkom urbanističkom zavodu. Sjajno je ovu epizodu obradio Boris Dežulović u jednoj svojoj kolumni. Kao da ova bizarnost nije dovoljna, župnik kao glavni razlog za podizanje crkve navodi strašne patnje koje je ovaj kraj pretrpeo od strane mrskih komunista za vreme Jugoslavije. Jedini je problem u tome što je ovaj kraj pre dolaska komunista bio doslovno močvara. Nakon Drugog svetskog rata, kakav je bio i slučaj sa Novim Beogradom, ovaj kraj se u potpunosti podiže. Tako su, ako bismo poverovali ovom župniku, žitelje Novog Zagreba podli komunisti namučili tako što su im podigli stanove, ambulante, domove kulture, suštinski: tako što su im omogućili život dostojan čoveka. Ta apsurdnost je podjednako vidljiva u kuknjavama tokom poslednjih decenija za lepim životom u Kraljevini Jugoslaviji koji su opet ti podli komunisti uništili. Sve to, naravno, prati lamentiranje nad sudbinama jadnih „domaćina“ koje su zli komunisti na pravdi boga poubijali i prisvojili njihovu imovinu. Kolika je to, zapravo, sprdačina pokazaće nam materijalni položaj radnika u predratnom periodu, vidljiv najviše u objektima stanovanja. S jedne strane su bogataške vile i salonski stanovi, a sa one druge doslovno čatrlje, oličene najviše u istoriji čuvene Jatagan male. Procene govore da je preko 70% tadašnjih žitelja Beograda grcalo u siromaštvu. Ali, eto, i to prokleti komunisti uništiše, tako što su radnicima omogućili koliko-toliko normalan život. Ovo su samo dva primera, ali vrlo slikovita, kakva ideološka konfuzija vlada na ovim prostorima, izražena usled tri decenije potpunog društvenog i političkog lutanja. Prelazak iz socijalizma u kapitalizam je koliko usled promene paradigme kapitalizma u gotovo celom svetu još više usled „našeg“ shvatanja kapitalizma u kom je on zapravo vraćen u dikensovsku fazu sa, nažalost, fatalnim posledicama za dobar deo stanovništva, pretvoren u potpuno zamešateljstvo u kom retko ko može da se snađe. Priču o takvom sumanutom svetu, ali i svemu što mu je prethodilo, donosi Mirjana Novaković.

U romanu „Mir i mir“ Mirjana Novaković nam predstavlja sudbine skupine najboljih prijatelja koji se upoznaju za vreme studija osamdesetih. Prateći njihov sukob, nastao usled dojave Udbi njihovih razgovora, mi u isto vreme vidimo nenadmašnu sliku protoka vremena do današnjice. A u njoj je jedan od članova skupine, novopečeni biznismen i tajkun, ubijen. Suočavajući se sa okolnostima ove smrti, njegovi nekadašnji prijatelji moraju da se u isto vreme ponovo susretnu sa prošlošću koja je nepovratno odredila njihove života.

Iako bi ovu knjigu žanrovski najlakše bilo odrediti kao triler, to nikako ne bi odgovaralo istini. Poigravajući se sa pravilima žanra, Mirjana Novaković stvara uzbudljiv roman čijih 500 stranica čitate sa potpunim uživanjem. Tu je i krimi zaplet, ubistvo tajkuna, koji je, takođe, u najboljem duhu žanra. Ipak, ovaj roman nije samo to. On je pre svega izuzetna slika proteklih četrdeset godina na ovim prostorima, hronika neprestanih političkih, društvenih i kulturnih posrtanja, ali i priča o promeni životne paradigme koja je zadobila čudovišne razmere. Najbolja to sama autorka u ovom romanu opisuje: „(…) Marks sigurno nije razmišljao o tome kad je postavljao teoriju o klasnom sukobu, ali opravdano, jer u njegovo vreme, radnici su bili odvojeni od kupaca, a sad su svi ista klasa koja se sukobljava oko bofl venčanica čija je cena naduvana zato što ih je nosila neka starleta. I tako je revolucija propala.“

Mirjana Novaković spada u red najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca. Debitovala je sa zbirkom priča „Dunavski apokrifi“. Sledi čuveni roman „Strah i njegov sluga“ koji nas vraća u osamnaestovekovni Beograd. Njen drugi roman „Johann’s 501“ psihodelična je pripovest o savremenom Beogradu. Autorkin izlet u detektivski žanr rezultirao je delom „Tito je umro“. Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Lazar Komarčić“, a dva njena romana bila su u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Romani i priče Mirjane Novaković prevedeni su na nekoliko svetskih jezika, a po „Strahu i njegovom slugi“ igrana je pozorišna predstava.

„Dok oni dole urlaju jedni na druge, varaju jedni druge, tuku se, mrze se i sve sasipaju u lice, mi sve to isto radimo, samo se ne zna da to radimo. I ovo je naše iskustvo i vredi isto koliko i njihovo, njihova je stalna borba, naša je stalna borba da se ne vidi nikakva borba“, ovako Mirjana Novaković predstavlja međuklasne razlike u današnjoj Srbiji. Izabravši da na jednom mestu okupi gotovo sve društvene slojeve (tu su ubijeni tajkun, njegova udovica, kriminalci i politički muljatori, ali i tranzicioni gubitnici, državni službenici, novinari…), ona čini sjajnu stvar. Preko slike razvoja njihovih života, ona istovremeno prikazuje i protok vremena na ovim prostorima, grozotu oličenu u raspadu zemlje, siromaštvu i divljačkom kapitalizmu u kom danas živimo. U isto vreme, ona sjajno oslikava i poslednje godine Jugoslavije, udbaške intrige, spoj političke moći sa silnim marifetlucima koji su dobrim delom uzrokovali pad Jugoslavije. Kao niko do sada u našoj književnosti, Mirjana Novaković je uspela da predstavi posrtanja nekoliko pređašnjih decenija na način koji izaziva istinsko divljenje, i to kroz roman koji pored briljantnog stila, na koji nas je autorka već navikla, donosi i uzbudljivu priču u čijem se čitanju istinski uživa, što je kombinacija koja je kod nas retkost. Desetogodišnje čekanje na novo delo Mirjane Novaković itekako se isplatilo. Pred nama je izuzetan roman, sasvim sigurno jedan od vrhunaca njene karijere, ali i naše proze u poslednjih nekoliko godina.

Naslov: Mir i mir
Autor: Mirjana Novaković (1966-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 518

Pročitajte i prikaz knjige „Tajne priče“ Mirjane Novaković

Umberto Eko i kardinal Karlo Marija Martini – Vera ili nevera?

Iako ovo nije stvar koja je isključivo vezana za naše doba – o tome će kasnije biti više reči – čini se da se suprotstavljenost mišljenja u današnjici toliko produbila da ona jedino može da dovede do oštrih sukoba. Najjednostavnije rečeno, živimo u dobu potpunog zagušenja informacija svih vrsta, pa se one ekstremne – koje se na nesreću najviše vide i čuju – jedino i primećuju. Setimo se samo slučaja sa jednim engleskim novinama u ne tako davnoj prošlosti. Odluka vlasnika da napravi eksperiment u kom će stvarnost predstaviti iz sasvim drugog ugla (primera radi: umesto vesti koji je govorila o poginulim u avionskom udesu, ona je govorila o onima koji su ga preživeli) dovela je za samo sedam dana do ekstremnog pada tiraža, tolikog da bi samo još neki dan „eksperimenta“ doveo ove novine do potpunog bankrotstva. Identična stvar je i sa politikom. Da bi se u njoj u današnjici uspelo, potrebna je ekstremnost. Ona može biti ideološka, ali je najvećim delom sadržana u medijskom predstavljanju. Uzmimo samo kao primer Trampa, amblematičnog predstavnika našeg doba. Glumljenje klovna, budalaštine kojih bi se i verovatno i deca u vrtićima postidela, ekstremne reakcije, suštinski ponašanje koje jedino pristoji rijaliti zvezdi doveli su ga do mesta predsednika najmoćnije države sveta, na koje se, kako se čini, lako za dve godine može vratiti. Naravno, to je samo jedan deo priče, drugi je ekstremnost stavova, izražena najvećim delom na manihijesku podelu sveta na sušto dobro i potpuno zlo. Ona neretko vodi i do potpune negacije drugih ljudi. Tako je, recimo, ruski državni vrh nedavno napao Ukrajinu, i to pod paskom da Ukrajinci kao narod ne postoje, već da su to „odmetnuti“ Rusi koje, jelte, treba vratiti na „fabrička podešavanja“. Identičan slučaj je bio i na ovim prostorima tokom devedesetih – dobrim delom je takva situacija i u današnjici – kada se brojnim narodima odricalo pravo na nacionalno samopotvrđivanje. Najdalje su u ovim stavovima otišli nacisti koji su Jevrejima, dobrim delom i Romima i Slovenima, odricali ne samo pravo na nacionalnu samosvojnost već i uopšte pripadnost ljudskom rodu. Naravno, ovo su ekstremi, ali oni su prisutni i u svakodnevnom životu. Neminovno je pitanje kako živeti u svetu u kom različiti stavovi dovode do nepopravljivih, neretko i krvavih sukoba. Odgovor na to pitanje su nam dali Umberto Eko i kardinal Karlo Marija Martini.

Početkom dvehiljaditih, u organizaciji novina „Korijere dela sera“, dogovorena je prepiska između Umberta Eka i kardinala Karla Marija Martinija, u kojoj će njih dvojica „pretresti“ glavne neuralgične tačke odnosa vernika i nereligioznih ljudi. Govoreći o tim razlikama, i to prvenstveno o različitim pogledima na začetak života, kontracepciju, ulogu žene, najvećim delom na uporište moralnih načela, ova dva vrsna intelektualca stvaraju izuzetnu prepisku koja je pretvorena u knjigu koja se nalazi pred nama.

„Imate pravo što pismo počinjete podsećajući (…) da pristupimo temama oko kojih nema slaganja, na prvom mestu onim temama koje dovode do dubokog nerazumevanja koje se zatim pretvara u politički i društveni sukob. Slažem se s tim, dok god imamo hrabrosti da najpre ogolimo uobičajena neslaganja koja se nalaze u korenu dubljeg nerazumevanja, jer će nam to olakšati da se suočimo sa istinskim razlikama“, ispisuje kardinal Karlo Marija Martini. Tim škakljivim temama, razlikama koje najvećim delom proizilaze iz potpune suprotstavljenosti stavova, oni pristupaju argumentovano, sa puno duha, nikada ne odustajući od svojih mišljenja i uverenja, ali primajući tuđe stavove kao legitimne. Sve to rezultira izuzetnom knjigom u kojoj se kompleksnim temama pristupa na način koji zavređuje istinsko divljenje.

Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog imena Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo, ali ga napušta i upisuje studije srednjovekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko postaje najtiražniji književni debitant svih vremena. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija, nekoliko ilustrovanih monografija, polemičkih spisa, knjiga za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je 2016. godine.

Kardinal Karlo Marija Martini spada u red najznačajnijih rimokatoličkih teologa dvadesetog veka. Nakon dvostrukog doktoriranja na Papskom univerzitetu u Rimu počinje njegova crkvena karijera krunisana titulom milanskog kardinala. Napisao je niz teoloških knjiga. Ostao je poznat po liberalnim stavovima, među kojima su bili davanje više prava LGBT populaciji, dozvoljenoj upotrebi kontracepcije i zalaganju za ženska prava. Bio je oštri protivnik konzervativnih struja u rimokatoličkoj crkvi. Preminuo je 2012. godine.

„I šta nam je činiti? Da nastavimo zajedno uz skromnost i poniznost u onome oko čega se slažemo, nadajući se da se sučeljeni motivi i sukobi neće ponoviti? Ili da zajedno delamo pokušavajući i produbljujući logiku opšteg slaganja po pitanjima kao što su pravda, mir, ljudsko dostojanstvo, kako bismo stigli do onih neizgovorenih principa koji se nalaze iza naših svakodnevnih odluka i koji otkrivaju ili osnovno neslaganje, koje će ostati kakvo jeste, ili možda do mogućnosti pomeranja izvan skepticizma i agnosticizma ka „Tajni“ u koju svi možemo položiti svoju veru jer ona rađa priliku da se izgradi humaniji svet?“, govori kardinal Karlo Marija Martini u ovoj knjizi. Suočavajući različite stavove, i to stavove koji dobrim delom određuju njihovo postojanje (ne zaboravimo, kardinalu je vera u boga osnova života, dok je Eku fantazija), oni kreću u traganje za onim što vernike i ateiste povezuje. A to je – što se na nesreću tako često zaboravlja – svest da su i sa jedne i sa druge strane ljudi. I to najvećim delom dobri ljudi koji žele humaniji svet, ali koji ostvarenje tog boljeg i humanijeg sveta vide na različite načine. Može li se živeti sa takvim razlikama? Umberto Eko i kardinal Karlo Marija Martini nam pokazuju da je to moguće. I ne samo da je moguće, nego je to i jedini način da se nekako preživi u ludačkom svetu. Sjajno nam to pokazuju ove izuzetne rečenice Umberta Eka o Isusu: „A iz tih snevanih priča – od kojih su neke prosvetljujuće, neke užasne, neko patetično samoutešne – u punini vremena, on u datom trenutku zadobija religioznu, moralnu i poetsku snagu da zamisli uzor Hrista, sveopšte ljubavi, opraštanja neprijateljima, života koji se nudi u strašnoj žrtvi za spasenje drugih. Da sam ja putnik iz daleke galaksije i da se nađem pred vrstom koja je umela da stvori takav uzor, to bi me očaralo, divio bih se svoj toj teogenijskoj energiji, i toj slaboj i jadnoj vrsti koja je počinila tako mnogo užasa darovao bih iskupljenje samo zato što je živela u čežnji i verovanju da je sve to bilo zarad Istine.“

Naslov: Vera ili nevera?
Autor: Umberto Eko (1932-2016) i kardinal Karlo Marija Martini (1927-2012)
Prevela: Sandra Konstandinov
Izdavač: Gradac, Čačak, 2015
Strana: 53

Pročitajte i prikaz dela Umberta Eka „Nulti broj“ i „Kako sam putovao s lososom“

Borivoje Adašević – Adieu, Belgrade

„Zato što životu, moguće, pripada i ta majušna prilika zadovoljstva i nekakve jalove sreće, ali da bi se do nje dospelo, treba proći kroz kordon koji sačinjava čovečanstvo, okrutno postavljeno u drvored, sa šibom u ruci, kao u ruskim pukovnijama i u logorima našeg vremena“, piše Bora Ćosić u izuzetnoj knjizi eseja „Povest o Miškinu“. Upravo će Bora Ćosić u ovom delu pokrenuti veliku temu o (ne)pripadanosti određenom društvu, i to na primeru velikih evropskih intelektualaca, pre svega Frojda. Priča je već dobro poznata, ali je nije naodmet ponoviti. Početak Prvog svetskog rata Frojda zatiče u potpunoj egzaltaciji, tolikoj da on u svom dnevniku piše: „Osećam se možda po prvi put u ovih 30 godina kao Austrijanac i hteo bih još jednom da pokušam sa ovim malo obećavajućim carstvom…“ Ne razlikuju se ni drugi intelektualci i umetnici. Štefan Cvajg vatreno podržava izbijanje rata, a još dalje odlazi Tomas Man koji je u tim godinama fanatični pristalica carističkog režima i zastupnik teorije o superiornosti germanske rase. Otrežnjenje je brzo došlo. Suočeni sa padom imperije, suštinski: truleži koja je rezultirala prošlošću, ništa manje ratnim bestijalnostima, oni menjaju svoje stavove i postaju gorljivi antimilaristi. Tako, recimo, Frojd odmah po završetku Velikog rata objavljuje studiju „S one strane principa zadovoljstva“ u kojoj menja svoje učenje „stvarajući“ novi nagon koji je nazvao Tanatos. Nasuprot Erosu, životvornoj energiji, Tanatos je nagon agresije i uništenja, a ljudski život ništa drugo do neprestana borba između ova dva principa. Iako ovo spada u domen nedokazivih spekulacija, možda je upravo ovo iskustvo podržavanja rata Frojda inspirisalo da sastavi teoriju o Erosu i Tanatosu. Ipak, zver koju je podržavao i u čijem je rađanju učestovao na kraju će doći i po njega. Frojd poslednje godine provodi u izbeglištvu, a gotovo cela njegova porodica je ubijena u Holokaustu. Mala digresija: ono što se često previđa činjenica je da je nacizam direktno proizašao iz nemačkog nacionalizma, militarizma i rasizma, pažljivo negovanog decenijama pre pojave Hitlera. Ne bi bila greška reći da je nacizam samo poslednji stadijum smrtonosne bolesti, što sjajno pokazuje Mark Mazover u studiji „Hitlerovo carstvo“. Ali da se vratimo na stvar. Primeri Frojda, Cvajga i Mana u mučnoj istoriji dvadesetog veka nisu izuzetak. Naprotiv. Njihovi životi samo predstavljaju primer posrtanja naše vrste – i to bez obzira na stepen obrazovanja i talenat – ali u neku ruku čak i pozitivan. Oni su spoznali svoje greške za razliku od većine koja je nastavila i koja nastavlja – setimo se samo rata u Ukrajini koji i dalje traje – sa ludilom koje je Bora Ćosić sjajno predstavlja u rečenici sa početka teksta. Još jednu izuzetnu priču o okrutnom kordonu sa šibom zvanom čovečanstvo donosi Borivoje Adašević.

U knjizi „Adeieu, Belgrade“ sabrane su manje poznate priče Borivoja Adaševića, objavljene za vreme njegovog života u antologijama, književnim časopisima i na drugim mestima. Pisane u vremenskom rasponu od preko 15 godina, pred nama se u ovoj knjizi ukazuju pravi književni biseri. Obrađujući u nekoliko priča tegobne sudbine ruskih emigranata (pre svega u „Životu i smrti Fjodora Glinke“), golootočkih logoraša (kakav je slučaj u maestralnoj pripovesti „Poslednje putovanje Izadora Pala“), jevrejskih stradalnika tokom Holokausta, ali i amblematičnih predstavnika političkog i kulturnog života (kao, recimo, u veličanstvenoj priči „Adieu, Belgrade“ posvećenoj Mihizu), Borivoje Adašević ispisuje neverovatan književni prikaz mučnog dvadesetog veka i svih njegovih posrtanja.

„Gospode, velika je strast pripovedačka. Od nje je, možda, jedino veća upijajuća strast dobrog čitaoca“, ispisuje Borivoje Adašević u jednoj od priča u ovoj knjizi. Možda je tako najbolje okarakterisati i samo Adaševićevo stvaralaštvo. Neverovatna erudicija i istraživanje istorijskog fakta do poslednje tačnine sjedinjeni su sa vrsnim poznavanjem literature, pogotovo one novovekovne, ali i – što je najbitnije – neverovatnim književnim talentom. Naša literatura sasvim sigurno u poslednje vreme – pogotovo kod pisaca mlađe generacije – nije imala tako vrsnog stilistu, fokusiranog na svaku reč, njeno značenje i moć, ali i pisca za kog književnost nije bila zaludna zabava ili igrarija, već misija koja je nekada prevazilazila i sam život.

Borivoje Adašević, istaknuti srpski pripovedač i romansijer, rođen je u Požegi. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjiga priča „Ekvilibrista“, „Iz trećeg kraljevstva“ i „Iz spiskova prećutanih stvari“, kao i romane „Čovek iz kuće na bregu“ i „Krf“. Proza mu je prevođena na nekoliko svetskih jezika. Preminuo je 2019.

„Sve priče govore o određenim oblicima bega od mraka ljudskog društva, od zla… Zašto sam opsesivno vezan za ovu vrlo bolnu i veliku temu ljudske civilizacije XX veka?”, reči su kojima Borivoje Adašević najbolje obrazlaže dominante teme ove knjige, ali i svoje istrajno bavljenje nimalo jednostavnim istorijskim događajima. Ono postaje još kompleksnije kada se uzme u obzir da su to najčešće sudbine izopštenika. Sjajno ih Adašević opisuje u jednoj priči: „Koliko probdevenih noći, koliko čemernih crnih noći iza sebe sam ostavio mučen turobnim slutnjama, kinjen osećanjima drugojačijosti i neukorenjenosti u ambijent države u kojoj sam živeo, u kojoj smo živeli?! Svi ti dani, trenuci, časi ti dugi kao večnost – sve to silazilo je, ko zna odakle, preda me s novim likom, s likom pouke“. Stavljajući u središte svoje pažnje sudbine patnika, ljudi  isključenih iz društvenih, političkih kulturnih tokova, stradalnika najčešće bez greha i krivica, Borivoje Adašević u ovoj knjizi ispisuje portrete ljudi koji su morali da podnesu preveliki teret istorije, neretko i da posrnu pod tim teretom. Duboko je to humanistička vizija sveta – i to sveta prepunog zla, sramote i nepravde, da citiramo Andrića – u kom na nesreću Frojdov Tanatas gotovo uvek pobeđuje Eros. Ovi istinski književni biseri pred nama su zahvaljujući Sandri Urban koja je uložila ogroman trud da ih sakupi i priredi, ali i da u izuzetnim beleškama na kraju knjige dâ ne samo podatke o njihovom prvobitnom objavljivanje, već i o procesu stvaranja, Adaševićevim inspiracijama i njegovoj umetničkoj viziji. Plod tog istrajnog rada je ova izuzetna knjiga priča koja u naš kulturni život vraća prerano otišlog pisca čije stvaralaštvo predstavlja jednu od najblistavijih tačaka naše literature u poslednjih nekoliko decenija.

Naslov: Adieu, Belgrade
Priredila: Sandra Urban
Autor: Borivoje Adašević (1974-2019)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 188

Pročitajte i prikaz knjige „Iz spiskova prećutanih stvari“ Borivoja Adaševića

Kad se vratim – Mladen Jakovljević

„Sve što je davno bilo, bolje je, a najbolje je ono što nije nikad bilo“, cinični je odgovor jednog Andrićevog junaka iz priče „Šala u Samsarinom hanu“. Mala ali možda nekom korisnom digresija, i pored gotovo opšte slike o Andriću kao krajnje mračnom piscu, u njegovom delu je itekako prisutan humor, pogotovo u pričama o franjevcima. No da mi se vratimo na stvar. Rečenica Andrićevog junaka reakcija je na izanđalu i dozlaboga dosadnu priču o starim, dobrim vremenima u kojima je sve bilo mnogo bolje, lepše, plemenitije, slobodno sami dovršite ovaj gotovo ekovski „beskrajni spisak“. Ona je prisutna od početaka naše civilizacije, a amblematična je biblijska priča o iznanstvu iz Edena, nakon kog ljudski život postaje koliko okajavanje praroroditeljskog greha još više život u večitom žaljenju zbog izgubljenog raja. Šta je taj izgubljeni raj, to već predstavlja drugo pitanje koje otvara još jedno, znatno kompleksnije. A to je pokušaj da se prošlost – suštinski: način života koji se nekada vodio – pomiri sa sadašnjim načinom života. Ovaj prelom je još teži kada se uzme u obzir da je istorija naše civilizacije gotovo po pravilu razvoj praćen velikim rezovima. Koliko oni mogu biti tehnološki, dobrim delom su to i svetonazorski. Uzećemo samo jedan primer, veru u boga. Gotova opšta religioznost na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog Saveza smenjena je dirigovanim ateizmom (setimo se samo čuvenih Jesenjinovih stihova: „I ne uči da se molim. Pusti! / Nema više vraćanja ka starom“) Ali tu odmah moramo da napravimo digresiju. Crkva se našla pod udarom komunizma pre sve svega iz političkih razloga, najpre zato što je crkveni kler predstavljao bastion najtvrdokornijih branilaca monarhije i pređašnjeg načina života. Dobrim delom je to bila situacija i na našim prostorima, ali znatno ublažena nakon razlaza sa Staljinom. Stvarnost je, ipak, pokazala da je taj ogromni prelom smenjen još većim nakon propasti komunizma. Religija je opet postala jedan od dominantnih društvenih faktora, pogotovo onda kada je u sadejstvu sa državnom klikom. Ovaj, samo jedan primer velikog preloma odgovor je i zašto je toliko teško pomiriti sadašnjost i prošlost, još više zašto se stara dobra vremena tako percipiraju. U njima se živelo u svetu u kom su vladala drugačija pravila, ona na koja su ljudi bili naviknuti. Taj prelom između starog i novog tema je i književnosti. O njemu sjajno piše Andrić u romanu „Na Drina ćuprija“ predstavljajući silne prelome koje protok vremena donosi. Isto to čini i veliki afrički prozaista Ngugi va Tiongo u romanu „Reka između“. Ovo je i tema romana „Kad se vratim“ Mladena Jakovljevića, ali na jedan potpuno novi i krajnje neočekivani način.

Glavni junak romana „Kad se vratim“ izgubio je brata Filipa pre tačno pola godine. Prateći njegov put žaljenja, Mladen Jakovljević sjajno predstavlja pustoš sa kojom junak mora da se izbori. U drugoj dimenziji romana vraćamo se u prošlost, u selo na padinama Gučeva u kom junakinja romana mora da se suoči sa iznenadnom bolešću svog sina. Da sve bude još gore, ona će morati da donose i odluku koja će promeniti ne samo sudbinu njene porodice već i budućih generacija. Sastavljajući ove dve sudbine razdvojene vremenom, Mladen Jakovljević ispisuje izuzetan roman.

„Erozija je nezaustavljiva, otpor je uzaludan i svako suprotstavljanje samo diže još jače talase. Bol mora da nađe sopstveni, kod svakoga drugačiji, lični ritam plime i oseke. A komadi odvaljeni od duše zauvek ostaju izgubljeni“, ovako Mladen Jakovljević predstavlja osećanja svog junaka nakon velikog gubitka. On uspeva da taj gubitak opiše u svoj njegovoj silini, ali nikada ne pretvarajući to u plačevne lamente ili patetiku. Smrt je u romanu „Kad se vratim“ sila koja kida i uništava junake (kako sam autor piše: „Ovo je zauvek. Nema mogućnosti. Nema opcija. Nema izbora. Ni zrnca nade za kojim je, kad je najteže, moguće posegnuti. Večna osuda na razdvojenost traži vreme da se njena trajnost pojmi.“), ali i prilika za drugačiji put. On je najviše vidljiv u fantazmagorijskim delovima romana koji predstavljaju svojevrsni način kako se izboriti sa tom uništavajućom silom. Ipak, ni ta pomoć nekad nije dovoljna. Sjajno nam to pokazuje ovaj roman.

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu. Predaje englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Debitovao je sa romanom „Vrata sumraka“, nakon kog slede romani „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Preveo je niz književnih dela sa engleskog jezika. Autor je brojnih naučnih studija i radova.

Sjedinjujući dva vremena, jednim vekom razdvojena, Mladen Jakovljević nam najpre predstavlja gotovo potpunu promenu paradigme života, vidljivu koliko u načinu na koji se živi, ništa manje i u govoru. Upravo su delovi sa sočnim, vukovskim govorom iz prošlosti Podrinja jedna od najvećih dragocenosti ovog romana. Ipak, suočenje sa smrću predstavlja stvar koja sjedinjuje sve. Kontekst je, naravno, drugačiji. Dok je u prvoj dimenziji to ludačko vreme (sjajno ga autor predstavlja: „Počelo je valjda da se podrazumeva da se niko ne oseća dobro u ovom ludilu sa etiketom kapitalizma bahato prelepljenom preko surove stvarnosti besomučnog robovlasništva.“), u drugom kontekstu je to sukob sa surovošću nekadašnjeg sveta. I da se, naposletku, vratimo na početak. Sastavljajući prošlost i sadašnjost, Mladen Jakovljević čini sjajnu stvar. On najpre tako predstavlja ogromne promene koje je vreme donelo, silne prelome i menjanja svesti. Ne romantizujući ni prošlost ni sadašnjost, on tka izuzetan roman o protoku vremena i svim promenama koje taj protok donosi. U isto vreme on ispisuje priču o arhetipskom, usudićemo se da kažemo Ničeovom večitom ponavljanju istih obrazaca ponašanja i emocija, pogotovo prilikom suočenja sa smrću, ali i priču o strahu koji dolazi nakon susreta sa njenom neminovnošću: „Strah je kadar da nam navuče maglu na-oči, da ne znamo jel u oblaku kiša za kojom vapimo, il samo zaklanja sunce. Da ne vidimo šta nam treba.“

Naslov: Kad se vratim
Autor: Mladen Jakovljević (1975-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2021
Strana: 268

Pročitajte i prikaz romana „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića

Adam Higinbotam – Ponoć u Černobilju

Iako se poslednjih godina – pogotovo u mesecima koji su iza nas – njegovo ime sve češće pominje, probajte, čisto eksperimenta radi, da odgovorite da li vam šta znači ime i prezime Stanislav Petrov? Verovatno ništa, uostalom kakav je bio slučaj do skora i sa potpisnikom ovih redova. Koliko je to nepravda najbolje će nam pokazati činjenica da bez Stanislava Petrova svi mi uopšte ne bismo bilo živi. Verujte, ovo nije preterivanje. U septembru 1983. Petov radi u nuklearnom kontrolnom centru sovjetske vojske. Tu će ga sačekati odluka života. Sovjetski satelitski sistemi registruju napad Amerikanaca nuklearnim oružjem. Procedura je jasna, Petrov to javlja nadređenima, oni odmah uzvraćaju nuklearnim oružjem i planeta, doslovno, odlazi dođavola. Tadašnji nuklearni arsenal je nezamislivo napredovao. Svaka, čak i najmanja atomska bomba, stotinu je puta razornija od onih koje su uništile Hirošimu i Nagasaki. Nije teško zamisliti šta bi se desilo usled „razmene“ hiljade takvih bombi. Naša planeta bi doslovno bila uništena, a ljudski rod istrebljen. I tu na scenu dolazi Petrov. On čeka. Nadređenima javlja da se na satelitu desio kvar. Naposletku će se to ispostaviti kao istina. Satelit je odsjaje sunčevih zraka pogrešno protumačio kao nuklearne rakete. Samo zahvaljujući pameti i zdravom razumu Stanislava Petrova naša planeta je spasena, baš kao i životi tadašnje kao i svih generacija koje su došle docnije. Ako mislite da je Petrov za ovo nagrađen, grdno ćete se prevariti. On uskoro dobija negativne ocene od nadređenih, prekomandu na niže plaćeno radno mesto, naposletku je i prevremeno penzionisan. Razume se, o njegovom podvigu ništa se ne zna godinama. Tek 1998, petnaest godina docnije, on je obelodanjen, nakon čega se saznalo za ovog istinskog heroja. Da ironija bude veća, ruski zvaničnici su 2007, kada je Petrovu dodeljivano priznanje u Ujedinjenim nacijama, pokušali da anuliraju njegov čin. Imperija nikada ne greši. Istina je, naravno, sasvim drugačija. Imperije, a pogotovo ludaci na njihovim čelima, ništa su drugo nego egzemplari potpune ludosti, i to ludosti koje su odvele milione u smrt. Evo samog jednog primera. Proleće je 1944. godine. Nakon poraza kod Staljingrada, nemačke vojne jedinice poslate na Istočni front pred potpunim su uništenjem. Pored ljudstva, najveći problem je nedostatak naoružanja i opreme. Nemački vojnici doslovno umiru od gladi. Šta radi Hitler? On koristi promenu vlasti u Mađarskoj 1944. da uništi Jevreje (dobrim delom je to zahvatilo i današnju Vojvodinu, tako da su u tom talasu stradali otac Danila Kiša i porodica Đorđa Lebovića). Suštinski, umesto da snabde svoju vojsku koja doslovno umire, on železničke trase i resurse koristi da uništi preostale Jevreje. Bestijalna je to ludost kojoj nema ravne. Nažalost, u istoriji naše planete nije jedina. O tome sjajno piše Adam Higinbotam u knjizi „Ponoć u Černobilju“.

Odmah nakon Drugog svetskog rata otpočinje trka u nuklearnom naoružanju. Deo naučnika, ipak, shvata da se nuklearna energija može upotrebiti i u mirnodopske shvati. Malo po malo, to se zaista i dešava, pogotovo u Sovjetskom Savezu, otvaranjem nuklearnih elektrana. Jedna od najvećih bila je Černobilj, elektrana smeštena blizu Pripjata u Ukrajini, koja postaje ponos Sovjetskog Saveza. Ipak, baš ta elektrana u aprilu 1986. postaje poprište najveće nuklearne katastrofe u istoriji. Kako je do te katastrofe došlo, kako su se ljudi nosili sa njom, ali i kakve je sve posledice ona ostavila, Adam Higinbotam otkriva u ovoj knjizi.

Dve su stvari koje ovu knjigu čine toliko dragocenom. Na prvom mestu je to gotovo neverovatna količina podataka, činjenica i razgovora sa učesnicima događaja u Černobilju koji su svoje mesto pronašli u knjizi. S druge strani stoji veština autora da se svi ti podaci predstave u formi koja će ne samo biti razumljiva najširem krugu čitalaca – ovo se pogotovo odnosi na znanja o nuklearnoj fizici (ovako, recimo, autor predstavlja defekt na reaktoru koji je bio uzrok katastrofe: „Bila je to apsurdna i zastrašujuća inverzija uloge bezbednosnog mehanizma, kao kad bi se papučice u autu povezale naopako, pa kad bi se stisnule kočnice, auto bi ubrzao umesto da uspori“) – već i u obliku koja podseća na sjajnu mešavinu trilera, istorijske hronike i izvrsno napisane naučnopopularne studije.

Adam Higinbotam, istaknuti novinar i publicista, rođen je u Engleskoj. Pisao je za najistaknutije medijske kuće današnjice, među kojima su „Njujork tajms“, „Njujorker“ i brojne druge. Debitovao je sa knjigom „Ponoć u Černobilju“ (2019) koja je zadobila brojne nagrade i status bestselera. Trenutno živi u Njujorku.

Opisujući černobiljsku tragediju, Adam Higinbotam nam predstavlja ne samo njen tok i način na koji se izborilo s njom, već i, što je mnogo bitnije, uzroke koji su doveli do nje. A oni su pre svega posledica ludačkih odluka pojedinaca. Još tokom sedamdesetih godina deo sovjetskih nuklearnih fizičara upozorava vlast na fatalne greške u konstrukciji reaktora koji mogu dovesti do katastrofe. Njihov izveštaj je zataškan, a ništa nije učinjeno da se reaktori poprave. Katastrofa je bila u najavi. Do nje dolazi kada se na propuste u konstrukciji nadoveže opšti javašluk – nuklearna elektrana nije bilo propisno napravljena, a njom su upravljali nestručni ljudi koji su uradili niz kardinalnih propusta. Rezultat je katastrofa neviđenih razmera. Da sve bude još luđe, sve to se još godinama docnije zataškavalo. Zašto najbolje opisuje autor: „Otkriti svetu korene katastrofe – dizajn samog reaktora, dugogodišnje sistemske neuspehe i kulturu prikrivanja i poricanja sovjetskog nuklearnog programa i nadmenost vodećih naučnika koji su nadgledali njegovu implementaciju – bilo je nezamislivo. (…) U društvu u kom je kult nauke zamenio religiju, glavni među nuklearnim naučnicima ubrajali su se u njegove najsvetije ikone – stubove sovjetske države. Dopustiti njihov pad značilo je podriti integritet čitavog sistema na kom je sagrađen SSSR. Bilo je nedopustivo proglasiti ih krivim.“ I tu se vraćamo na početak. Jedna od najvećih katastrofa u istoriji dvadesetog veka, uzgred katastrofa koja nam i dalje stoji nad glavama (setimo se ne tako davne Fukušime), došla je iz bestijalne ludosti državnih upravljača. Priču o posledicama takve ludosti Adam Higinbotam doneo je u ovoj izuzetnoj knjizi.

Naslov: Ponoć u Černobilju
Autor: Adam Higinbotam (1988-)
Prevela: Ana Ješić
Izdavač: Heliks, Smederevo, 2020
Strana: 492

Sanja Savić Milosavljević – Teferič na Slaviji

„Prizvan ili ne, bog je tu“, čuveni je epitaf na Jungovom grobu. On je, gotovo sigurno, najbolji način da se krene sa pričom o religioznosti i uopšte spiritualnosti. A tu priču je najbolje početi upravo sa Jungom i Frojdom. Pored različitih karaktera – Frojd je želeo podražavaoce za svoje učenike i saradnike, gotovo obožavaoce, što Jung po svojoj prirodi nije mogao da podnese – koren njihovog razlaza koji je obeležio psihoanalizu, i ne samo nju, ležao je u različitom shvatanju spiritualnosti. Vera u boga je za Frojda bila atavistička zaostalost ljudskog bića, neurotična i infantilna potreba koju čovek treba da prevaziđe ukoliko želi da odraste. U Jungovom slučaju je to bilo znatno kompleksnija stvar. Iako nije bio pripadnik nijedne religije, on nije odbacio spiritualnost, stvarajući veoma kompleksnu i suštinski naučno nedokazivu teoriju o kolektivnom nesvesnom. O toj razlici Frojda i Junga sjajno je pisao psiholog Majkl Palmer u studiji „Frojd i Jung o religiji“. Ali da se mi vratimo na stvar. Frojdov i Jungov sukob predstavlja jednu od paradigmatičnih pojava u istoriji naše civilizacije. Brojnost je, naravno, na Jungovoj strani. Po procenama, preko 60% stanovnika današnje planete su deklarisani vernici. Broj onih koji veruju u „neidentifikovanu“ višu silu ili su agnostici prelazi sedam posto. Suštinski, ateisti čine oko 30% populacije. Ako se izuzme Kina – u kojoj je samo 6% vernika – najveći broj ateista živi u razvijenijim zemljama sa izuzetkom Sjedinjenih Američkih Država. Tako, recimo, ateisti čine većinu u svim nordijskim zemljama (u Švedskoj je to 80% populacije), Japanu, a u pojedinim zemljama, recimo u Francuskoj, broj ateista prelazi trećinu stanovništva. Na našim prostorima situacija je dijametralno suprotna. U Srbiji broj ateista ne prelazi 2% stanovništva, u Hrvatskoj je to po poslednjem popisu 5% populacije, a u Bosni i Hercegovini taj broj ne prelazi ni jedan posto. Koliko tih vernika zapravo veruje, to je potpuno druga priča, što je i naša tema. Nedavne ankete u Rusiji su pokazale da je broj praktikujućih vernika – što pre svega podrazumeva redovno prisustvovanje crkvenim obredima i praktikovanje verskih normi – ne prelazi 5%. Kod nas je ta brojka gotovo sigurno identična, ako ne i ista. Suštinski, ako bismo pravili detaljniju analizu – što su i činili sociolozi u brojnim naučnim radovima – religija na ovim prostorima je najvećim delom povezana sa idejom o nacionalnoj pripadnosti. Ništa manje je ona sinkretistička mešavina svega i svačega. Tako će se, recimo, hrišćanski obredi mešati sa paganskim zaostacima, tzv. narodnom religijom, neretko i potpunim sujeverjem, kao što su verovanja u pomoć magova, vračara i ostale prevarantske menažerije. U dobrom delu je to i verovanje u ono što nekome odgovara, pa se religijske odredbe i verovanja upotrebljavaju kako kome odgovara. O tom zamešateljstvu delom progovara i Sanja Savić Milosavljević u svom novom romanu.

U središtu romana „Teferič na Slaviji“ nalaze se sudbine jedne žene i dva muškarca. Beograđanka Jelena, zasićena splinom neostvarenog života i loših porodičnih odnosa, upisuje studije ikonopisa, nakon čega dobija posao u jednom manastiru. Tu je čeka Danilo, mladi monah, koji svojim životom privlači mnoštvo ljudi, među kojima je i Petar, mladić sa Pala koji nekako pokušava da pronađe svoj mir. Spajajući njihove sudbine i odvodeći nas do krajnje neočekivanog raspleta, Sanja Savić Milosavljević sastavlja izuzetan roman.

Odlučivši da svakome od junaka romana da priliku da ispriča svoju priču, autorka čini odličnu stvar. Najpre, pred nama se prikazuju specifičnosti njihovih odrastanja, sjedinjeni sa sjajnim jezičkim rešenjima, od kojih je Petrovo pripovedanje najblistavije, podsećajući nas na velike pripovedače prošlosti, kakav je recimo Petar Kočić. S druge strane, što je još bitnije, sve te pripovedne niti Sanja Savić Milosavljević čvrsto drži u rukama, stvarajući uzbudljivi roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i roman koji pokreće velike teme. Jedna od njih je i pitanje sadašnjeg sveta i čovekovog mesta u njemu: „A folirala me, il’ ne forirala, i da dalje t’ ja ništa u knjige ne vjerujem. Ma ne verujem ni u ljude. Kvarni ljudi, pa kvarne i knjige.“

Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“, „Brda“ i „Priče lopova poštenjačine“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.

„Ti ljudi koji su odgojeni u bilo kakvoj vrsti discipline, pogotovo verske, mnogo lakše uspevaju da se nose sa padovima, dok mi koji smo na veru nabasali u traganju, nakon svakog posrnuća, iznova moramo sve da gradimo“, ovako na jednom mestu u romanu govori junakinja Jelena. Ako bismo tražili zajedničku nit koja povezuje sve junake romana, to je potraga za smislom koliko i utehom u svetu opterećenom opštim besmislоm, propašću svih ideologija, ali i ličnim nesnalaženjima. Tu utehu junaci „Teferiča na Slaviji“ pronalaze u religiji. Ipak, čini se da ni ona nije dovoljna. Vešto pripovedajući o radikalnim prelomima, pokušajima da se u religiji pronađe smisao, ali i da se nekako pronađe način da se stroge verske odredbe pomire sa ljudskom prirodom, pre svega ljubavlju, Sanja Savić Milosavljević stvara izuzetan roman koji se krajnje delikatno bavi religijskim životom u današnjici na našim prostorima. Najbitnije od svega, baš kao i svojim prethodnim delima, ona tom krajnje kompleksnom pitanju pristupa sa mnogo ljubavi prema svojim junacima, pogotovo onda kada pripoveda o njihovim padovima: „Krivo m što smo svi ko mutavi od njeg zapeli da napravimo sveca mjesto da ga puštimo da bude dobar čoek. Ko da je to lako na današnji vakat. A bio je najbolji od svih koje znam.“

Naslov: Teferič na Slaviji
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2022
Strana: 178

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“,
kao i zbirki priča „Brda“ i „Priče lopova poštenjačine“ Sanje Savić Milosavljević

Ogledalo naših muka – Pjer Lemetr

„Ako smo pali, bili smo padu skloni“, čuveni su stihovi Branka Miljkovića, idealni za početak naše priče o padu. I dan-danas propasti velikih država, dobrim delom i ideologija predstavljaju svojevrsnu zagonetku. Najjednostavnije rečeno, kako je moguće da u samo nekoliko meseci, nekada čak i dana, sa lica zemlje nestanu uređenja za koja smo gotovo mislili da su neuništiva. Primera je mnogo, ali navešćemo samo nekoliko njih. Sovjetski Savez, tada najveća zemlja sveta, raspao se doslovno kao kula od karata u roku od samo nekoliko meseci. Identičan slučaj je bio i sa carskom Rusijom. Ne razlikuje se mnogo ni Jugoslavija. Zemlja koja se dičila vojskom koja je bila treća po snazi u Evropi raspala se u paramparčad odvodeći desetine hiljada ljudi u smrt, a milione u užasna ratna stradanja kojа i danas itekako osećamo. Sličan, ako ne i identičan primer su ideološki sunovrati. Kako je bilo moguće da jedna Nemačka – zemlja velikih umetnika, intelektualaca i naučnika – sklizne u potpuni varvarizam nacizma? Identična stvar je i sa Italijom. Kako je moguće da žitelji zemlje koji su našoj civilizaciji podarili tako velike stvari postanu sledbenici imbecilnog pajaca kakav je bio Musolini? Odgovor je vrlo lak. Sve te tvorevine su bile trule. I tu ćemo se vratiti na sami početak, prvu veliku evropsku imperiju. U sada već klasičnom istorijskom delu „Opadanje i propast Rimskog carstva“ Edvard Gibon, jedan od najistaknutijih istoričara svih vremena, propast Rima vidi pre svega u dekadenciji koja je zahvatila carstvo. Umesto građanskih vrlina, koje su održavale zajednicu, vlastodršci su se okrenuli lagodnom životu koji ih je malo po malo odvodio u propast. Ipak, glavni uzrok pada bila је veštačka veličina carstva koja se nije mogla održati. Sam Gibon o tome kaže: „Opadanje Rima bio je prirodan i neizbežan efekat neskromne veličine. Prosperitet je pokrenuo princip raspadanja. Uzroci opadanja umnožili su se obimom osvajanja, i čim je vreme ili slučaj uklonilo veštačke potpore, golema građevina se srušila pod teretom sopstvene težine.“ Ovaj sjajni Gibonov zaključak gotovo je sigurno i najbolji način da se objasni pad svih velikih carstava. Uzmimo opet kao primer socijalističku Jugoslaviju. Koren njenog pada dobar deo naučnika i intelektualaca, pogotovo u poslednje vreme, vidi u Titovom odbijanju liberalizacije političkog života početkom sedamdesetih, oličenom u smeni tadašnjeg rukovodstva Srbije. Tada već prilično trula politička nomenklatura, na čelu sa senilnim vođom, umesto demokratizacije i ekonomskih reformi bira uljuljkivanje u „staru slavu“ praćeno čvrstom rukom. Čime je to rezultiralo svi mi dobro znamo. Još jedan takav primer je slom Francuske u Drugom svetskom ratu koji Pjer Lemetr nenadmašno opisuje u romanu „Ogledalo naših muka“.

April je 1940. godine. Gotovo cela Francuska nalazi se pod opsadom. Suštinski, svi čekaju da započne napad Nemaca. Isto to i čine junaci ovog romana. Vojnici Gabrijel i Raul nalaze na čuvenoj Mažino liniji čekajući napad. Za to vreme Dezire Migo, prevarant neverovatnih sposobnosti, koristi priliku da postane član propagandističkog državnog aparata. Kao da približavanje rata nije dovoljno, pariskoj učiteljici Lujzi doslovno se menja ceo svet u samo jednom danu. Pripovedajući o naredna tri meseca života junaka, skopčanih sa padom Francuske, Pjer Lemetr nas vodi do furioznog epiloga romana u kom se sve ove sudbine sjedinjuju.

Iako je napisan kao završni deo trilogije „Deca propasti“, roman „Ogledalo naših muka“ može se čitati kao potpuno zasebno delo. Suštinski, sem labavih poveznica u sudbinama junaka, ovu trilogiju pre svega povezuje pokušaj prikaza užasnog iskustva Velikog rata na koji se nadovezuje posleratna stvarnost koja će dovesti do novog vojnog sukoba. Baš kao i u prethodna dva romana, Pjer Lemetr i u ovom pokazuje nenadmašni literarni talenat, gotovo neverovatnu snagu da priču ponovo vrati u prvi plan, nauštrb modernoj literaturi u kojoj je eksperiment pojeo pripovedanje. U tom pokušaju Pjer Lemetr stvara veličanstveni roman koji je zadobio izuzetnog interpretatora na našem jeziku u Olji Petronić koja je blistavo prevela knjigu.

Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ potvrđuje autorovu slavu. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.

„Čekajući da padnu za otadžbinu, ljudi su se dosađivali“, ovako Lemetr prikazuje vojnike pred izbijanje rata. Kada on zapravo i počne, dosadu smenjuje propast. Municiono opisujući javašluk na sve strane, i to od vrha, Pjer Lemetr prikazuje državu koja je veštački opstajala na lažnoj predstavi o sopstvenoj veličini. Užasna korupcija, još gori društveni odnosi, socijalna nebriga, sveprisutna laž (kako govori jedan Lemetrov junak: „U vreme rata, tačna informacija je manje važna od utešne informacije. Ona prva nije naša tema. Mi imamo uzvišeniju, ambiciozniju misiju. Mi smo zaduženi za moral Francuza.“) suštinski nevoljnost građana da ulože i minimum napora za spas uređenja u kom žive – sve to rezultira propašću. Trula tvorevina, da se vratimo na početak teksta i Miljkovićeve stihove, pala je jer je padu i bila sklona. Ta slika večito istog pada u ovom izuzetnom romanu je zadobila sjajno romaneskno predstavljanje. Vešto kombinujući avanturističku priču (nalik onim Diminim ili Igovoovim) i sjajni prikaz istorijske stvarnosti, Pjer Lemetr stvara istinsko remek-delo, sasvim sigurno budući klasik francuske literature.

Naslov: Ogledalo naših muka
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2021
Strana: 397

Pročitajte i prikaze Lemetrovih romana „Doviđenja, tamo gore“ i „Boje požara“

Mladen Milosavljević – Večna kuća

Jednu od brojnih čudnovatosti ovih prostora najbolje ćemo videti na primeru Beograda. Iako se zna da je Beograd jedan od najstarijih evropskih gradova – pogotovo ako se u obzir uzme praistorijska Vinča – tragove silne istorije, preko dva milenijuma postojanja, gotovo da nećemo moći da vidimo na njegovim ulicama. Po zvaničnim podacima, najstarija beogradska kuća nalazi se u ulici Cara Dušana koja je sagrađena početkom osamnaestog veka. Od nje su starije samo Bajrakli džamija i zemunska kafana „Beli medved“. Suštinski, sem Kalemegdana, u Beogradu ne postoje javni objekti stariji od tri veka, a sam Beograd je star više od dvadeset vekova. Kako je to moguće? Koliko je to pre svega posledica silnih ratova, to još više proizilazi iz užasno ignorantskog, dobrim delom i potpuno suludog odnosa gotovo svih generacija na ovim prostorima prema prošlosti. Najjednostavnije rečeno, ona se nemilice uništavala. Tako Turci ruše srednjovekovne građevine, Austrijanci ruše turske, Turci ruše austrijanske, Srbi ruše turske, međuratni graditelji ruše ono je preostalo, posleratni graditelji ruše predratne građevine, a početkom devedesetih otpočinje potpuno vandalizovanje grada koje svoj vrhunac doživljava u današnjici. Poslednji ostaci ostataka, ma koliko ovo možda oksimoronski zvučalo, nestaju pod naletom „sumnjivih“ biznismena koji u sprezi sa vlašću trajno menjaju lice grada, u isto vreme brišući i ono malo preživele istorije na beogradskim ulicama. Ipak, ako ostavimo na stranu suludost ovakvog postupanja, ono je u neku ruku i prikaz neminovnog protoka vremena. Svaka generacija nastavlja svojim putem, i to najčešće doslovno preoravajući grobove svojih predaka. Primer kuća na početku ovog teksta nije slučajno odabran. Naprotiv. Ukoliko pratimo istoriju naše civilizacije, kuće predstavljaju jedan od začetaka naše vrste, ali i dobrim delom civilizacijski vrhunac. Ne i manje bitno, kuće su jedan od najboljih načina za spoznavanje načina života u prošlosti. Tako je, da uzmemo samo jedan primer, preko ostataka kuća u neolitu, pre svega u Vinči, moguće spoznati kako je izgledao život u praistoriji. Kuće nam mogu govoriti i o političkom životu. Uporedite samo bogataške vile između dva svetska rata sa čatrljama u kojima je živeo najveći deo stanovništva u našoj zemlji i gotovo sve će vam biti jasno o tom istorijskom periodu. Kuće nam mogu pokazati i razvoj vremena, međuljudske odnose, baš kao i tektonske društvene poremećaje. Da se uverite u to, pročitajte Pekićevo remek-delo „Hodočašće Arsenija Njegovana“ ili izuzetan roman Dženi Erpenbek „Pohođenje“. Sličnu stvar pokazuje i Mladen Milosavljević u romanu „Večna kuća“.

U selu nadomak Smederevske Palanke umro je Miodrag, domaćin kuće. U nju se useljavaju njegov sin, zajedno sa suprugom i detetom. Nerešeni porodični računi sjedinjuju se sa nizom čudnovatih događaja koji svoj izraz zadobijaju u bolesti Miodragovog unuka. Tragajući za uzrokom iznenadne bolesti deteta, ova porodica biva suočena ne samo sa tragovima nimalo prijatne prošlosti, već i sa događajima koji potpuno izmiču zdravom razumu.

Svesno se nadovezujući na svoj prethodni roman „Jezava“ – tu je najpre isto mesto u kom se radnja odigrava, ali i identičan društveni „bekgranud“ – Mladen Milosavljević nas vešto uvodi u već dobro poznati svet. U tom svetu nas čeka izuzetno ispisana hronika nekoliko pređašnjih decenija na ovim prostorima, i to kroz priču o dvojici braće blizanaca. Različiti ideološki, dobrim delom i svetonazorski izbori uzrokovaće gotovo arhetipski sukob braće koji u ovom romanu zadobija sjajan prikaz. Kroz predstavu tog sukoba, ali i pripovedanje o njegovim posledicama, Mladen Milosavljević nas vešto vodi, i to preplićući istorijske događaje, narodna predanja i svojevrsnu porodičnu hroniku na koju se nadovezuje saspenska atmosfera koja će svoj vrhunac doživeti u furioznom epilogu romana.

Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Objavio je romane „Kal Juga“ (2018)  i „Jezava“ (2020).

„Gledao nas je sa neke visine kao da smo blato u koje se plaši da slučajno ne stane“, ovako Mladen Milosavljević opisuje jednog svog junaka. Na svu sreću, pripovedač nije takav. Zauzimajući neutralni hroničarski pristup, on u ovom romanu opisuje tegobnost sudbina na ovim prostorima, i to najvećim delom izazvanih pogrešnim odlukama junaka. Ovo je posebno bitno u opisima doslovno bratoubilačkog sukoba u Drugom svetskom ratu. Sličan je i upliv, nazovimo ga, fantastičnog u ovom romanu. Nadnaravno u „Večnoj kući“ nije tu samo zarad žanrovskih konvencija, već je, usudićemo se da kažemo, logična posledica realnosti. Ono predstavlja svojevrsno traženje pravde na drugačiji način, i to u svetu koji dozvoljava sve sem pravde. Na nepunih 150 stranica ovog romana, Mladen Milosavljević tako predstavlja nimalo jednostavnu istoriju ovih prostora kroz sudbinu dvojice braće blizanaca i njihovih potomaka, sjedinjenu sa brojnim žanrovskim rukavcima, uspevši da stvori roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i delo koje nas bogato nagrađuje. U središte te priče je kuća, da se vratimo na početak, mesto u kom se ne samo odigrava radnja, već i mesto koje najbolje izražava sudbine brojnih junaka ove izuzetne knjige. Suštinski: kuća, a još više postupci onih koji su je gradili i živeli u njoj, predstavlja svojevrsni usud sa kojim junaci ovog romana moraju da se suoče: „Osetio sam da nas povezuje nešto veće i jače od same zemlje. Bila je to sudbina koja je strpljivo čekala na svoje ostvarenje, meni u to vreme daleka, nepoznata i nedodirljiva.“

Naslov: Večna kuća
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2022
Strana: 139

Pročitajte i prikaze romana „Kal Juga“ i „Jezava“ Mladena Milosavljevića

Noam Čomski i Marv Voterston – Posledice kapitalizma

„Ako zadignemo odurne dronjke istorije, pronaći ćemo ovo: hijerarhiju suprotstavljenu jednakosti i red suprotstavljen slobodi“, piše Erik Vijar u delu „Dnevni red“. Upravo ova misao, ali i izuzetno bitan segment knjige „Dnevni red“ mogu biti sjajno polazište za našu priču. Opisujući uspon nacizma, Vijar nam predstavlja trust najvećih nemačkih kapitalista u tridesetim godinama dvadesetog veka. Tu su predstavnici Volksvagena, Henkela, Audija, Mercedesa, Adidasa, osnivač kompanije Dr Oetker i brojni drugi. Svi oni su ne samo zdušno podržali nacizam, nego se i duboko okoristili o njega. Ove kompanije su svoje imperije proširile prisvajajući imovinu Jevreja koji su završili u logorima. Još dalje su otišli predstavnici automobilske industrije koji su koristili robovsku snagu zatočenika iz koncetracionih logora. Najekstremniji primer je Konrad Henkel koji kao hemičar učestvuje u proizvođenju otrova kojima će logoraši biti usmrćivani u gasnim komorama. Ako mislite da su ove kompanije trpele bilo kakve zakonske posledice nakon rata grdno ćete se prevariti. Svi ovi industrijalci su se izvukli nekažnjeno, čak i uspevši da zadrže bogatstvo koje su na najmonstruozniji način stekli tokom rata. Da sve bude još bestidnije, uspeli su da i pomoću posleratnih zakonskih rešenja maksimalno smanje odštete za preživele logoraše, dobrim delom i da ih uopšte ne plate. Ovo je samo jedan, ali prilično ilustrativan prikaz prirode kapitalističkog divljanja. Ni kod nas situacija nije bila ništa drugačija. Talas rehabilitacija osvedočenih zločinaca iz Drugog svetskog rata nekako je bacio u drugi plan rehabilitacije velikih predratnih magnata. Tako je, ovo je još samo jedan primer, rehabilitovan Vlada Ilić, čovek koji je u međuratnom periodu bio poznat po eksploataciji dece u svojim fabrikama. U njima su deca od osam godina radila smene koje su trajale i više od dvanaest sati, što je dovodilo do preranih smrti ili trajno narušenog zdravlja (tu grozotu opisuje Dimitrije Tucović u potresnom članku „Mali mučenici iz leskovačkih fabrika“). Inače, ovom monstrumu je grad Beograd pre koju godinu podigao spomenik kao zaslužnom građaninu. Da li se situacija u međuvremenu promenila? Nažalost, ne drastično. Ropski rad je i dalje stvarnost miliona, ako ne i milijardi ljudi, pogotovo u Kini i Indiji. Dovoljno je prisetiti se mreža koje stoje oko fabrika u Kini koje sprečavaju samoubistva silnih radnika koji skaču sa fabričkih zgrada. O bednim zaradama milijardi radnika koje ne zadovoljavaju ni najosnovnije ljudske potrebe tek je izlišno govoriti. Ni kod nas situacija nije ništa svetlija. Bestidno izrabljivanje radnika, sprega kapitala i države, bedna primanja, užasna nehumanost (setimo se samo grozote zvane izvršitelji) sve je to stvarnost današnjeg sveta. O njemu su izuzetnu knjigu napisali Noam Čomski i Marv Voterston.

Kroz sedam poglavlja knjige „Posledice kapitalizma“, ova dva autora nas upoznaju sa istorijom kapitalizma, ali i njegovim trenutnim stanjem. Baveći se pitanjem da li kapitalizam zaista proizilazi iz zdravog razuma, još više kako se zdrav razum vešto zloupotrebljava, Čomski i Vaterston prelaze na odnos kapitalizma prema društvenim procesima. Na prvom mestu je to militarizam, ali i odnos kapitalizma prema zaštiti životne sredine. Knjigu zatvaraju predavanja o neoliberalizmu, ali i načinima otpora današnjoj stvarnosti.

„Posledice kapitalizma“ su prvobitna bila predavanja koje su Čomski i Voterston držali tokom tri godine na Univerzitetu u Arizoni. Uslovno rečeno, ona su podeljena na dva dela. Dok Marv Voterston u svojim poglavljima daje teorijsku podlogu teme koja će biti obrađena, Noam Čomski ih produbljuje brojnim praktičnim primerima, pre svega iz političke i ekonomske sfere. I u jednom i u drugom slučaju, to su izuzetno pitki zapisi, prijemčivi svim čitaocima, potkrepljeni i praktičnim primerima i uvidima u teorijsku literaturu. Što je možda i važnije, to su zapisi koji nas pozivaju da duboko preispitamo stvarnost u kojoj živimo: „Ako ne vežbamo da budemo otvorenog duha i skeptici, u čemu se, zapravo, sastoji kritičko mišljenje i učenost, nastavljamo da prihvatamo status kvo čak i kada nam to nanosi štetu. Takođe nam je umanjen kapacitet da zamislimo alternative samorazumljivom statusu kvo, tako da stižemo do toga da prihvatamo njegovu neminovnost.“

Noam Čomski, jedan od najistaknutijih intelektualaca današnjice, profesor je emeritus na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT). Ostavio je nemerljiv trag u lingvistici, a poznat je i kao autor brojnih knjiga koje se bave političkom stvarnošću, prevashodno američkim državnim sistemom.

Marv Voterston je profesor emeritus na Školi za geografiju, razvoj i životnu sredinu na Univerzitetu Arizona, gde je predavao duže od trideset godina. Istaknuti je građanski aktivista za ljudska prava. Napisao je niz knjiga.

„Alternativa o kojoj razmišljamo jeste ekonomija kojom upravljaju proizvođači, to jest sami radnici putem demokratizacije radnog mesta. Kažemo da veoma cenimo demokratiju, a ipak je ne uvodimo na mesta na kojima provodimo dobar deo života. Radno mesto vrlo je autoritarno okruženje i ono se, zapravo, ne dovodi u pitanje“, govori Marv Voterston u ovoj knjizi, pokrećući veliko pitanje o prirodi samog kapitalizma. Pripovedajući o njegovoj prošlosti i sadašnjosti, Čomski i Voterston govore o sistemu koji se otrgao od svake kontrole, delom tako što je potkupio ili pokorio državne strukture, delom praveći od sebe potpuno nezavisni entitet koji ne odgovara nikome (o tome je sjajno pisao Kvin Slobodijan u studiji „Globalisti“). Kao rezultat svega toga dobijamo potpuno divljanje kapitalista (neke primere smo opisali na početku teksta) koji u bedi ili krajnje nezavisnom položaju drže gotovo celu ljudsku populaciju. Ima li načina da se to nekako promeni? Upravo tome je posvećena ova knjiga. Ispitujući brojne probleme koje je doneo kapitalizam, Čomski i Voterston pokušavaju da daju odgovore kako da mu se suprotstavi. Na prvom mestu je to spoznavanje pravog stanja stvari da bi se uopšte moglo nešto uraditi. Tada se otvara mesto za otpor, i to najviše radnički, kako vide autori ove sjajne knjige: „Ima mnogo prostora za volju i izbor, za aktivno angažovanje. Gledajući istoriju, jednu stvar možemo očekivati sa znatnom sigurnošću: ma kakav izlaz našli iz ovog nereda, on će morati biti suštinski zasnovan na oživljenom, vitalnom radničkom pokretu.“

Naslov: Posledice kapitalizma
Autor: Noam Čomski (1928-) i Marv Voterston
Preveo: Predrag Milidrag
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 402

Namik Kabil – Isijavanje

Onima koji ne veruju da umetnost menja svet, dovoljno je pomenuti sudbine dva velika književna stvaralaca. Na prvom mestu je to svakako Aleksandar Solženjicin. Objavljivanje njegovog romana „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u potpunosti je uzburkalo Sovjetski Savez. Neugodna istina o prirodi Gulaga preko ovog romana stigla je do miliona ljudi, zauvek promenivši stvarnost, što je dovelo do Solženjicinovog progona iz Sovjetskog Saveza koji je potrajao nekoliko decenija, o čemu smo već pisali na ovom mestu. Drugi primer umetnika koji menja svet još je znakovitiji. U pitanju je sudbina čuvenog italijanskog pesnika Gabrijela D’Anuncija. Koliko su zapravo bili dalekosežni njegovi postupci pokazaće nam oštri sukob između Hrvatske i Italije pre koju godinu, i to zbog postavljanja spomenika ovom pesniku u Trstu. Šta je to D’Anuncio zgrešio? Pre više od jednog veka, on sa družinom istomišljenika – ispostaviće se krajnje koloritnom – zauzima Rijeku koja predstavlja predmet spora između tadašnje Kraljevine SHS i Italije. To mu izgleda nije bilo dovoljno, pa osniva i državu na čijem je čelu, naravno, on. Ustrojstvo ove tvorevine verovatno je najčudnovatije državno uređenje ikada. Umetnost postaje osnov života, a muzika je čak proglašena za državni temelj. Nešto više od godine dana postojanja ove države obeležio je niz ništa manjih čudnovatosti, među kojima je svakako najznamenitiji buran seksualni život. Po slobodama, među kojima su i prava LGBT populacije, ova država se sasvim sigurno dobrano približila hipi pokretu. Razume se, ova država je bila daleko od raspojasane hipi družine, prvenstveno zbog jakog militarizma, ali i borbenog  svetonazorskog duha koji će se kasnije pretvoriti u fašizam. Koliko je D’Anuncio kriv za to predmet je velikih sporova, ali nas ipak zanima sasvim druga tema. I Solženjicin i D’Anuncio nastupaju kao svedoci jedne epohe, mada je ispravnije reći reprezenti istorijskih procesa. U Solženjicinovom slučaju je to otkrivanje istine o Gulagu, a u D’Anunciovom izražavanje ogromnog nezadovoljstva gotovo cele italijanske javnosti posleratnim rezultatima (D’Anuncio je tvorac slogana o „unakaženoj pobedi“ koji je promenio istoriju ove zemlje, ali i celog evropskog kontinenta). Suštinski, ova dva književnika uspela su da „hvatanjem“ duha vremena postanu glas čitave jedne generacije i, još bitnije, umetnici koji su uspeli da u potpunosti promene stvarnost u kojoj se živi. Naravno, ova dva primera su ekstremna, ali ako dublje pogledamo istoriju, literatura je ta koja je uspevala da na najbolji način predstavi duh vremena, pogotovo posle velikih tragedija. Na sličan način to čini i Namik Kabil u romanu „Isijavanje“.

Besim, glavni junak ovog romana, vraća se u Trebinje, svoj rodni grad. Napustio ga je pre više od jedne decenije, i to usred najvećih ratnih strahota. Sada je tu u pokušaju da proda porodičnu kuću – „rođenicu“, kako je autor romana naziva – ne bi tako stekao novac za otvaranje frizerskog salona u Švedskoj. Ipak, to se pokazuje kao nimalo lak zadatak. Suočen sa promenjenim svetom, novim bogatašima, ali i sećanjima na predratni život i ratne neprilike, Besim mora ne samo da odluči šta će da uradi sa roditeljskom kućom, već i sa svojim životom.

„Kad iz zemlje progovore zatrpani snovi, prekriveni neopisivom težinom tuge i nedjela jer zatrpavaju ih oduvijek, golemo je kako se oni uopšte uspiju izmigoljiti ispod tolike težine. Ljudi se nerijetko stide onog najboljeg u sebi“, ovako Namik Kabil predstavlja svet u kom obitavaju njegovi junaci. Izvlačenje ispod te „neopisive težine tuge“ u ovom romanu je zadobilo nenadmašno literarno predstavljanje. Neprestano balansirajući između poetski uzvišenog, pojedini delovi romana mogu se gotovo čitati kao poezija u prozi, i naturalističkog prikaza nimalo prijatnih ratnih ludila, Namik Kabil stvara snažan roman, kondenzovan do krajnjih granica, ali i u isto vreme roman koja do tančina opisuje sukob čoveka sa vremenom koje je satrlo svaku moguću ljudskost.

Namik Kabil je bosanskohercegovački filmski stvaralac i književnik. Napisao je nekoliko filmskih scenarija koji su zadobili brojne nagrade. Najviše priznanja mu je doneo film „Kod amidže Indriza“. Napisao je i romane „Sam“, „Amarcord“ i „Yesterday“.

„Morao se čovjek promijeniti poslije svega, čudniji su ovi što se nisu promijenili, kaže valjda misleći i na mene. Prođeš kroz buktinju, ljudi se živi peku, topi se kamen i željezo, a ti iz pakla izađeš neokrznut i to je kao normalno. Da imamo mrvu ponosa, bili bismo smrtno povrijeđeni, ali nemamo“, ispisuje Namik Kabil u ovom romanu. Slika je to čitave jedne generacije, uništene ratom, svejedno da li direktno ili indirektno. Najbolji primer tome je Besim, glavni junak romana. Iako tokom rata, sem nevoljnog odlaska iz svog grada, nije doživeo već stradanje, rat je u potpunosti odredio njegov život. Uostalom, kao što je i na brojne druge načine odredio živote svih žitelja Trebinja. Stalno prisutan, a ipak skriven („Kao da ništa nije bilo, sve smo htjeli zaboraviti, nismo više spominjali rat, osim ako on sam ne bi isplivao, kao što rijeka sama izbaci utopljenika kojeg su danima uzaludno tražili.“), rat je tako postao okosnica života junaka ovog romana. Pripovedajući o iskustvu čitave jedne generacije, da se vratimo na početak, Namik Kabil stvara upečatljiv roman, sliku razorenog sveta koji pokušava da nekako krene dalje, ali neprestano u tome biva osujećen. Poetski snažan, izuzetno napisan, krajnje odmeren u opisu političkih ludila, bez pizme na račun „drugih“, ali i glorifikacije „svojih“, roman „Isijavanje“ sasvim sigurno je jedno od najboljih dela napisanih o ratnom ludilu devedesetih, ali i pokušaju nastavka života u sadašnjosti: „Velika je nepogoda bila, neopisiva običnom čovjeku i nikad sebi nismo došli. Poslije svega nema više ljudi i neljudi, nema starih dobrih lopova i varalica. Ostali su samo narodi, ovi i oni, planuli dabogda svi redom.“

Naslov: Isijavanje
Autor: Namik Kabil (1968-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 160

 

Dejan Tiago-Stanković – Odakle sam bila, više nisam

Priču o emigraciji, pogotovo onoj novovekovnoj, možda je najbolje sažeo Miloš Crnjanski u samo nekoliko rečenica: „Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete…“ Ipak, i u isto vreme, život Miloša Crnjanskog, još više njegova dela najbolji su dokaz da ova tvrdnja nimalo nije tačna. Ali tu odmah moramo da napravimo veliku ogradu. Crnjanski pripada nizu „nevoljnih“ emigranata koji su zbog svojih političkih stavova – u njegovom slučaju predratnih desnih „skretanja“ i sukoba sa književnom levicom koja je došla na vlast – morali da napuste zemlju, tj. da se ne vrate u nju. Da sve bude još gore, u emigraciji ga je čekao potpuni poraz. Njegove predratne veštine i znanja nikome nisu trebale, a o nekoj književnoj slavi u emigraciji tek nije bilo govora. Tako je emigracija za Crnjanskog – najvećim delom obrađena u „Romanu o Londonu“, ali i delom u „Embahadama“ – bila potpuni poraz koji je nekako, iako sa velikim zakašnjenjem, anuliran povratkom u zemlju. Tu sreću nije imao ostatak političke emigracije, pogotovo one „ratobornije“, pa su njihove sudbine još teže. Godine, docnije i decenije boravka u inostranstvu, smatrane su za privremenu stvar, tako i život koji je tamo življen. Tu istinsku tragikomičnost najbolje je uporediti sa očekivanjima građanske klase koja se mesecima, nekada i godinama nakon Drugog svetskog rata – kako je to sjajno Pekić opisao u „Godinama koje su pojeli skakavci“ – „tešila“ očekivanjima da promena samo što nije došla, i to najčešće preko uverenja da će „saveznici“ doći i rešiti celu stvar. Naravno, od „saveznika“ nije bilo ništa, pa su i u jednom i drugom slučaju godine čekanja promene poprimale potpunu godoovsku atmosferu. Kad smo već kod Pekića – takođe emigranta, ali voljnog – on emigraciju ovako određuje: „Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i ako je dobar, život gubi kada se ne živi na pravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele – out of place. A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od sviju tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena.“ Sa tim osećajem se suočava i novovekovna, kako sociolozi govore, ekonomska emigracija. Iako lišena osećaja odbačenosti (barem političkog progona), ona nekako mora da pomiri rastrzanost između starog života i potpuno novog sveta, što nije nimalo lak zadatak. O takvom životu je Dejan-Tiago Stanković napisao odličnu knjigu.

Nastao iz prvobitne knjige priče istog naziva – o čemu će docnije biti reči – roman „Odakle sam bila, više nisam“ predstavlja svet Lisabona, i to ispripovedan najčešće iz ugla samog pisca. Suštinski, sem nekoliko izleta u istoriju na početku knjige, ovaj roman je priča o samom autoru, njegovim lisabonskim zgodama, ali i pripovest o ljudima koji ga okružuju, među kojima su markantni likovi Komše, Tarzančeta, devojčice Lene, kućne pomoćnice Ljubov…

Dejan Tiago-Stanković je i u ovoj knjizi pokazao izuzetan pripovedački dar. Fokusiran na događaj, pre svega na njegovo transponovanje u književnu formu, on stvara roman u kom je priča ne samo u središtu pažnje, već i svojevrsna svetinja. Čak i kada u pričama predstavlja tegobnost života svojih junaka, Dejan Tiago-Stanković uspeva da ih kroz suptilni humor i duboko humanističku viziju sveta pretvori u pripovesti u čijem se čitanju istinski uživa. Najbolji svedok tome su molitve jedne junakinje: „ZDRAV, POŠTEN, VREDAN, DOBAR, malo promisli, pa doda da još nije pijanica i tu se nešto zeznula u slovima pa mora da popravi, ali na kraju sve ispada čitko, i nastavlja: NE TUČE ŽENU, malo promisli, pa kad je već pri olovci doda i: NIJE MNOGO RUŽAN.“ Jedini problem sa ovom knjigom je njeno žanrovsko određenje. Nastao iz prvobitne knjige priča „Odakle sam bila, više nisam“ (objavljene pre deset godine), ovaj roman ih proširuje, stvarajući potpuno novo delo, ali sa kompozicione strane manjkavo. Sem Lisabona kao mesta u kom se sve priče odigravaju i pripovedača (samog autora), gotovo da ne postoji kompoziciona nit koja ih spaja. Kako se autoru ovih redova čini, ova knjiga bi savršeno funkcionisala kao zbirka priča, ali i u formi romana ona ne gubi puno na svojoj vrednosti.

Dejan Tiago-Stanković je rođen u Beogradu. Po završenim studijama odlazi u Veliku Britaniju, kasnije u Portugal. Na srpski jezik preveo je nekoliko dela sa portugalskog, a na portugalski dela Dragoslava Mihailovića i Ive Andriće. Debitovao je sa zbirkom priča „Odakle sam bila, više nisam“ (2012). Sledi romani „Estoril“ (za koji je dobio priznanje „Branko Ćopić“ i Evropsku nagradu za književnost) i „Zamalek“. Njegova dela su prevedena na više svetskih jezika.

„Ovde je, naime, postojala Inkvizicija, trajala je skoro tri veka, a jedini zadatak joj je bio modeliranje ponašanja ljudi. Oni koji su preterano štrčali završili su na lomači, generacijama se zbog grube šale gubila glava. Koga zmija ujede, guštera se plaši, a kome je u krv uteran strah od cenzure, samocenzuriše se čak i više nego što treba, sve dok se na kraju svi ne ponašaju tako da se utope u masu, ko se ističe, mora da je lud“, ovako Dejan Tiago-Stanković opisuje život Portugalaca i njihov mentalni sklop. Suočenje sa takvim načinom života ljudi sa naših prostora, ali i iz drugih delova sveta, najčešće je daleko od lakog. Opisujući komične obrte koji se gotovo u trenu pretvaraju u tragediju, autor ovog romana sastavlja izuzetnu knjigu, usudićemo se da kažemo verovatno najbolje delo u poslednjoj deceniji koje je za svoju temu uzelo emigrantske sudbine. Suštinski, sudbine ljudi koji dolaze do saznanja da: „Nije ovo laka zemlja da se snađeš i opstaneš, kažem ja. Treba da si mnogo srećan, ili da si mnogo spretan.“ U isto vreme, ovo je odlična knjiga o jednom krajnje zanimljivom gradu koji je u Dejanu Tiagu- Stankoviću dobio dostojnog portretistu.

Naslov: Odakle sam bila, više nisam
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 326

Pročitajte i prikaze romana „Estoril“ i „Zamalek“ Dejana Tiaga-Stankovića

Emily Greble – Sarajevo 1941-1945.

Kakvo je zapravo stanje na ovim prostorima najbolje će nam pokazati skorašnja reakcija gradonačelnika Vukovara na rezultate popisa u Hrvatskoj. Vest da je broj građana srpske nacionalnosti u Vukovaru spao ispod 33 posto, što posledično vodi do gubljenja niza prava, među kojima je i zvanična upotreba ćirilice u javnim institucijama, gradonačelnik Vukovara je dočekao sa potpunom egzaltacijom. Kako se čini, ovom maloumniku – odranije poznatom ekstremnom desničaru, svetonazorski veoma bliskom ustaškom pokretu – bolja vest nije mogla da dođe. U isto vreme, ukupan broj stanovnika Vukovara spao je za deset posto. U odnosu na brojke pre građanskog rata, broj stanovnika Vukovara je gotovo za polovinu manji. Da li je to zabrinulo gradonačelnika Vukovara? Ma kakvi. Mnogo bitnije je da je „neprijatelja“ manje. Vlažni san svakog nacionaliste, pogotovo onih ekstremnih o etnički čistim teritorijama, u kojima će „izabrani narod“ moći da se razmaše, ostvaren je na celoj teritoriji bivše Jugoslavije. Posledica te ludačke politike je demografska katastrofa. Od 1991. Hrvatska i Srbija su izgubile preko milion stanovnika, najvećim delom emigranata koji su otišli iz zemlje što zbog ekonomskih neprilika, što zbog ludačkih politika sa kojima nisu uspeli da se izbore. Situacija je još dramatičnija u Bosni i Hercegovini. Od izbijanja rata ovu zemlju je napustilo 30 posto populacije. Gotovo je to biblijski egzodus, uporediv jedino sa seobom Iraca u Sjedinjene Američke Država tokom Velike gladi. Reakcija vukovarskog gradonačelnika – da ne bude nikakve zabune, on je uzet samo kao primer nacionalističkog ludila – zapravo je slika naših društava. Etnički očišćenih teritorija sa kojih se beži. Istorija je dobra pokazala da skoro po pravilu razvoj donose raznolika društva. Koliko je to pre svega posledica razmene različitih iskustva iz kojih po pravilu proizilazi napredak, još više je to svojevrsna društvena mobilnost. Uzećemo samo kao primer dva čuvena grada, o kojima smo pisali na ovom mestu. Prvi je Trst, opisan u knjigama Klaudija Magrisa. Dok je ovaj grad predstavljao neverovatnu kombinaciju različitih kultura i nacija, on je bio jedan od najvažnijih u Evropi. Kako je ostao zatvoren u isključivo nacionalnim okvirima, on je postao gotovo nebitan provincijski gradić. Identična stvar je i sa Solunom. Jedna od najvećih evropskih luka i trgovinskih središta se po etničkom čišćenju nepodobnih pretvorila u nebitan grad. Još jednu priču o takvom pokušaju prekrajanja etničke i svake druge raznolikosti donosi nam Emili Grebl.

Predstavljajući na samom početku ove studije sliku Sarajevu pred izbijanje Drugog svetskog rata, autorka nas upoznaje sa vladajućim strukturama i nacijama koje Sarajevo naseljavaju. Pravila tog sveta gotovo u trenu će biti srušena. Dolazak nemačkog okupatora koji instalira čudovišnu Nezavisnu Državu Hrvatsku, čiji će deo Sarajevo postati, donosi tektonske promene. Jevreji i Srbi su na udaru. Opisujući njihovo stradanje, ali još više odnose moći u ratnom Sarajevu, pokušaje etničkih zajednica da nekako nastave život, nekada kolaborirajući sa okupatorom, nekada mu se suprotstavljajući, autorka predstavlja četiri turbulentne godine života ovog grada.

Odmah na početku mora se reći da ova studija predstavlja jedinstveni uvid u život jednog grada. Ono što je izdvaja iz mnoštva drugih dela nastalih o Drugog svetskom ratu je drugačiji ugao gledanja. Umesto velikih priča, autorka za svoju temu uzima svakodnevni život, pre svega preko slike funkcionisanja gradske uprave. Temeljno predstavljajući svaki segment tog života, i to preko prikaza socijalne situacije, etničkih odnosa i najvećim delom pojedinačnih sudbina, Emili Grebl tka izuzetnu priču o različitom načinima suočavanja sa zlom koje je zagospodarilo gradom.

Emili Grebl je istoričarka i profesorka na Vanderbit univerzitetu u Sjedinjenim Američkim Država. Njeno polje interesovanja su istorija Istočne Evrope i Balkana. Napisala je niz knjiga i naučnih radova, među kojima se ističu knjige „Sarajevo 1914-1945“ i „Muslimani i stvaranje moderne Evrope“.

„Reakcije sarajevske muslimanske i katoličke elite na ekstremni nacionalizam i genocid su se kretale u širokom političkom, ideološkom, pa čak i moralnom spektru, ali su njihovi motivi bili dosljedni. Oni nisu prezirali fašizam niti su tražili način da zbace okupacionu vlast. Umjesto toga, nadali su se da će zadržati dovoljno slobode da očuvaju određene principe, bez obzira na to ko će postati novi carski vladar“, ovako Emili Grebl opisuje većinsko raspoloženje Sarajlija tokom rata. Može se slobodno reći da je to bilo duboko neherojsko držanje, prevashodno zbog zaštite sopstvenog života i materijalnih interesa. Ipak, bila bi velika nepravda ne reći da je većina stanovništva duboko prezirala novi režim i dobrim delom mu se protivila „suptilnijim“ metodima. I tu se vraćamo na početak. Nacističku i ustašku želju za etnički čistom teritorijom Sarajlije su dočekale sa prezirom, neprestano joj se suprotstavljajući. Brojnim intervencijama, protestima, najviše ličnim gestovima, broj ubijenih Srba u Sarajevu je tokom Drugog svetskog rata dramatično niži u odnosu na druge predele Bosne, pogotovo kada se uporedi sa brojem stradalih u Hercegovi i Bosanskoj Krajini. Čak je i broj Jevreja ubijen u gradu znatno niži. Spasavajući svoje sugrađane, Sarajlije su na sebi svojstven način pokušavale da sačuvaju duh grada, prevashodno neverovatni preplet različitih kultura i nacija, i dobrim delom uspeli u tome. Što je on, nažalost, gotovo nestao tokom raspada Jugoslavije i poslednjeg rata, druga je tema. Ali i u svetlu novije istorije, ova izuzetna knjiga Emili Grebl pokazuje put za drugačiji, usudićemo se da kažemo i bolji način život: „Ipak, druga tema koja se javlja nakon proučavanja procesa etničkog čišćenja u Sarajevu jeste opstajanost duha građanske zajednice uprkos prevalentnosti nacističke i ustaške ideologije. Na ponekad čudan način i kroz sitnice, gradski kodeks uljudnosti i komšiluka je nastavljao svoje postojanje otkrivajući institucionalni i kulturološki prkos prema ideološkim ciljevima režima.“

 
Naslov: Sarajevo 1941-1945.
Autor: Emily Greble (1978-)
Prevela: Daniela Valenta
Izdavač: University Press, Sarajevo, 2020
Strana: 318

Bernandin Evaristo – Devojka, žena, drugo

Da živimo u krajnje čudnom, nekada i potpuno suludom svetu, najbolje će nam pokazati nedavna tragedija koja se odigrala u Iranu, mada je bolje reči užasan zločin koji je iranska država počinila prema jednoj devojci. Pripadnici moralne policije – da, to zaista postoji – krvnički su prebili Mahsu Amini, devojku staru samo 22 godine. Od posledica batina devojka je upala u komu, kasnije i preminula. „Razlog“ za ovo bestijalno prebijanje i ubistvo Mahse Amini bio je što ona na ulici nije „pravilno“ nosila hidžab. Njeno ubistvo izazvalo je velike proteste na kojima će se, nadamo se, iranske žene uspeti da se izbore za svoja prava. U toku ove godine na ugroženost žena podsetio nas je i povratak talibana na vlast u Avganistanu, gde su sva prava žena u potpunosti ukinuta. Da sve bude još tragičnije, položaj žena u Iranu i Avganistanu je pre samo nekoliko decenija bio znatno drugačiji. Kada se pogledaju stare fotografije, nastale pre iranske revolucije ili dolaska talibana na vlast, videćemo devojke bez hidžaba, ali i žene koje se školuju, rade, suštinski: videćemo ljudska bića koja žive slobodno. I to je u ovoj priči zapravo najstrašnije. Dovoljno je da degenerici – ovo nimalo nije preterana kvalifikacija, naprotiv – dođu na vlast i da brojna ljudska prava, za koja se nekada i decenijama borilo, odu u potpuni zapećak. Opasnost od takvog sveta nedavno je i pokazana u našoj zemlji. Jašući na populističkom talasu, brojni političari, „društveni radnici“ i crkveni kler listom su ustali protiv gej parade, i to pod paskom zaštite nekakvih porodičnih vrednosti koje zli Zapad i tajni centri moći – razume se, u sprezi sa „domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima“ – žele da razore. Naravno, nije se stalo na gej populaciji, naprotiv, to je bila samo pokazna vežba, suštinski: tu gej osobe nisu ni bitne, one su samo upotrebljene zato što privlače najviše pažnje. Tako se odmah krenulo sa predlozima o ograničavanju abortusa, naposletku i njegovoj potpunoj zabrani. Razume se, i ovo je politički legitiman stav, ali problem leži u tome što se taj politički stav – iako on mnogo dublje zadire od promene političke paradigme – pokušava da nametne svima. Privatna odluka da se ne upražnjava abortus ili da se nosi hidžab sasvim je legitimna. Problem je kada se takvi stavovi nameću i onima koji ne veruju u to. I još strašnije je što takvo nametanje dovodi do čudovišnih zločina i terora, nalik onom sa početka teksta. Baš zbog toga je i toliko značajna borba za drugačiji svet. Kako on izgleda sjajno je pokazala Bernandin Evaristo.

Predstavljajući portrete dvanaest žena kroz isto toliko poglavlja, Bernandin Evaristo nam u isto vreme predstavlja današnjicu, ali i nekoliko decenija istorije Velike Britanije. Da bi uspela u tome, ona za junakinje odabira žene različitih doba (i to od tinejdžerke pa sve do starice koja je prešla devedesetu godinu), porekla (tu su belkinje, crnkinje, meleskinje), seksualnih, neretko i rodnih opredeljenja, ali i potpuno divergentnih političkih stavova. Upravo zahvaljujući raznolikosti svih tih sudbina, pred nama se ukazuje veličanstvena slika sudbina žena u proteklih nekoliko decenija.

Prkoseći pravopisnim pravilima (rečenice nikada ne počinju velikim slovima, tačaka na kraju rečenica nema, jedino ih odvajaju pasusi), Bernadin Evaristo odlazi još dalje. Odluka da se na ne tako velikom prostoru prestavi dvanaest junakinja, i to sa narativnim zamahom koji želi da uokviri celi ljudski život, u slučaju nekog manje talentovanog pisca bila bi potpuna katastrofa. U slučaju Bernandin Evaristo to je potpuni književni trijumf. Vešto vodeći dvanaest različitih priča, u isto vreme sjedinjujući ih sve do furioznog epiloga, ona stvara potpuno novu pripovedačku tehniku koja izaziva istinsko divljenje. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Arijana Božović kroz izvrstan prevod romana.

Bernandin Evaristo, jedna od najistaknutijih savremenih britanskih književnih autorki, rođena je u mešovitom braku Engleskinje i Nigerijca. Pohađala je studije glume. Sredinom osamdesetih osniva Teatar crnih žena, prvo pozorište takve vrste u Velikoj Britaniji. Objavila je osam romana i nekoliko knjiga eseja i priča (kod nas je zasada preveden samo ovaj roman), za koje je zadobila niz priznanja. Za roman „Devojka, žena, drugo“ dobila je Bukerovu nagradu 2019. godine.

„radikalne feministkinje tražile su strogo žensku zonu, organizovanu po modelu samoupravne kooperative / lezbejske radikalne feministkinje tražile su sopstvenu zonu što dalje od nelezbejskih radikalnih feministkinja, takođe po modelu samoupravne kooperative / crne lezbejske radikalne feministkinje tražile su to isto ali pod uslovom da se belčugama bilo kog roda zabrani pristup / anarhisti su napustili skup pošto je svaki oblik uprave predstavljao izdaju sve u šta su verovali“, ovako Evaristo opisuje „muke“ poznog feminizma. Nenadmašno duhovito, u isto vreme sa puno istinske privrženosti, ona oslikava današnji položaj žene. Ipak, taj uspon nije došao iznebuha. Opisujući decenije potlačenosti, najvećim delom rasne (kad s belim drugarima pretera u nestašluku, njega jedinog šalju u Kazneni Prostor / kad ga obuzme gnev od tolike nepravde, kažu da se ponaša destruktivno / kad izjuri iz učionice da bi se izduvao, kažu da se ponaša destruktivno), ali i ništa manje i decenije potmule mizoginije koja je uništavala generacije i generacije žena, autorka stvara izuzetno ispripovedani roman, priču o borbi u kojoj se izvojevala pobeda. I borbi koja, nažalost, stoji pred još mnogo žena u današnjici.

Naslov: Devojka, žena, drugo
Autor: Bernandin Evaristo (1959-)
Prevela: Arijana Božović
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2021
Strana: 463

Erik Vijar – Dnevni red

Jedna od velikih slabosti nauke – uslovno kazano, mada je bolje reći prezentovanja naučnih dostignuća i teorija – svakako je nemogućnost približavanja većem broju ljudi, neretko i izazivanje potpunog kontraefekta kod najšire populacije. To se sjajno videlo tokom nedavne pandemije kada se dobar deo ljudi okrenuo potpunom šarlatanstvu, i to delom zbog nemušte argumentacije naučnika, pre svega zdravstvenih radnika. Problem je najviše bio u nemogućstvu davanja potpuno tačnih informacija zbog prirode samog virusa, ali i niza kontradiktornih stavova koji su nekada odlazili i do potpunog apsurda. I tu dolazimo do čudne situacije. Nauka koja sama po sebi predstavlja svojevrsnu potragu za istinom najčešće biva odbačena zbog nemogućnosti donošenja fundamentalnih istina. Pod njima pre svega mislimo na potpuno određene, nedvosmislene stavove, koji ne ostavljaju prostor ni za najmanju sumnju. Suštinski, ono što nauka nije, a što nikako ne može ni biti. Možda je to i odgonetka zašto je toliko pseudonauka „uspešna“. Ona za razliku od nauke daje krajnje jednostavne, nedvosmislene i, najbitnije, lake odgovore. Uzmimo opet kao primer nedavnu pandemiju. Umesto pokušaja da se zarazna bolest nekako zaustavi – što zahteva dosta truda – mnogo jednostavnije je reći da virus ne postoji i cela stvar je očas rešena. Identično je i sa medicinskim tretmanima, pogotovo onih težih bolesti. Umesto teške, neretko i potpuno nesigurne terapije, mnogo je lakše poverovati u to da će neki čudesni eliksir rešiti stvar u deliću sekunde, a to neštedimice koriste prevaranti koji brojne ljude vode u sigurnu smrt. Slična stvar važi i u istoriji, što je i naša tema. Tu je najbolje uzeti za primer nedavne ratove na ovim prostorima. Pokušaj da se objektivno posmatraju nekadašnji sukobi gotovo je smenjen crno-belom slikom stvarnosti, u kojoj su „naši“ anđeli, a „neprijatelji“ bestijalni zločinci. Tom, uslovno ga nazovimo, zovu pojednostavljivanju velikih događaja iz prošlosti poklekli su nažalost i dobrim delom istoričari. S jedne strane je pojednostavljeni tribalistički ili ideološki pogled na istorijske događaje, a sa one druge strane posmatranje istorije kao apsolutno nepromenjive kategorije, niza događaja koji nikako drugačije nisu mogli da se odigraju, baš kao ni da poprime drugačiji obrt. Kolika je to zapravo zabluda sjajno nam pokazuje Erik Vijar u knjizi „Dnevni red“.

Govoreći o anšlusu Austrije, prelomnom trenutku koji je odredio sudbinu novovekovne Evrope, Erik Vijar u „Dnevnom redu“ pripoveda o nekoliko manje poznatih događaja. S jedne strane je to ponašanje austrijskih političara, pre svega tadašnjeg premijera i predsednika, ali i samog Hitlera i njegovih najbližih satrapa. Opisujući haotičnost njihovih odluka, ali i cele nemačke vojske, oslikane najviše u zaglavljivanju tenkovskih divizija u „pohodu“ na Austriju, Vijar pokazuje koliko je to zapravo bila imbecilna družina, ali ipak družina koja je zamalo uspela da pokori svet, i to zahvaljujući ništa manjoj imbecilnosti druge strane, koja je takođe zadobila izuzetno predstavljanje u ovoj knjizi.

„Pa ipak, većina ljudi provela je prepodne rmbačeći, zarobljena u onu veliku, prikladnu laž zvanu rad, u čijem se sitnim pokretima sabira jedna nemušta, dolična istina, i gde se čitava epopeja našeg bitisanja sažima u marljivoj pantomimi“, ovako Vijar opisuje dan u kom je počeo anšuls. Jezgrovite rečenice, u kojima se daje nenadmašna slika ne samo jednog trenutka već i čitave epohe, odlika je ove knjige. Neprestano balansiranje između fikcije i istorijskog fakta, ali i njegovog povezivanja sa docnijim događajima, još jedna je od draži ove knjige. Kao niko do sada, Erik Vijar je uspeo da poveže istoriju i književnost stvarajući, slobodno možemo reći, jedan potpuni novi književni žanr. Da sve to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Melita Logo-Milutinović kroz izvrstan prevod knjige.

Erik Vijar je rođen u Lionu. Završio je studije istorije i filozofije. Debituje kao književni stvaralac krajem devedesetih. Slavu mu donosi roman „Konkvistadori“. Dobitnik je niza francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Dnevni red“. Na srpskom jeziku je ove godine izašao njegov roman „Rat siromašnih“, takođe u izdanju Akademske knjige, koji je bio u najužem izboru za internacionalnu Bukerovu nagradu.

„Ako zadignemo odurne dronjke istorije, pronaći ćemo ovo: hijerarhiju suprotstavljenu jednakosti i red suprotstavljen slobodi. I tako, zavedena uskogrudom i opasnom predstavom o naciji, predstavom bez budućnosti, ta ogromna svetina, nezadovoljna zbog prethodnog poraza, diže ruku u vazduh“, ovim rečima Vijar opisuje mnoštvo Austrijanaca koji su pohrlili da pozdrave Hitlera. Preuzimanje čitave jedne države bez ispaljenog metka, zametak jedne ludačke hegemonističke politike koja će celi svet baciti u užasni ponor rata, Vijar nenadmašno secira. Ono što je najbitnije, da se vratimo na početak, istorija za Vijara nije proces koji je sam po sebi određen. Naprotiv. Pokazujući kroz celu knjigu koliko je istorija zapravo bila haotična i koliko su sitnice mogle da promene stvarnost (kako sam Vijar kaže: „Najveće katastrofe često kreću sitnim koracima.“), on stvara potpuni novi pogled na istoriju, proizašao iz istorije kao nauke, ali nadograđen ne samo potpuno novim perspektivama, već i ispripovedan na potpuno genijalan način: „Nikad ne padamo dvaput u istu provaliju. Ali uvek padamo na isti način, smešni i u isti mah preplašeni. A tako bismo voleli da više ne padamo, zato se opiremo, urlamo.“

Naslov: Dnevni red
Autor: Erik Vijar (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2018
Strana: 146

Pročitajte i prikaz romana „Rat siromašnih“ Erika Vijara

Abdulrazak Gurna – Raj

Iako je ponos krajnje diskutabilna stvar, pogotovo onaj nacionalni (kako možemo da se ponosimo nečim na šta nikako nismo da utičemo?), on predstavlja jednu od stvari koje itekako određuju svet u kom živimo. Identična stvar je i sa stidom. Suštinski, pitanje šta nam izaziva ponos a šta sram gotovo je nepogrešivi pokazatelj stanja jednog društva. To je posebno vidljivo na prostoru bivše Jugoslavije, gde su ratni zločinci, krvoloci i bitange, i to u svim državama, za najveći deo populacije heroji koji služe za ponos. O svojatanju velikih naučnika i umetnika tek je izlišno govoriti. Ovaj ponos ponekada zadobija i tragikomične obrte, pa tako u poslednje tri decenije imamo i ludake koji se ponose starostavnim poreklima svojih naroda koji sežu, po nekima, čak i do Adama i Eve. U ovim grandomanskim pričama, ništa drugo nego mitovima kojima se pokušava nekako anulirati nimalo prijatna sadašnjost, neretko se zaboravljaju stvari koje nam zaista mogu poslužiti za ponos. Jedna od njih je Sretenjski ustav iz 1835. koji po svojoj sadržini, pre svega slobodama koje se daju građanima, i danas predstavlja gotovo neprevaziđeni uzor. Jedan od ustavnih članova, zanimljiv za našu priču, glasi: „Kad rob stupi na srbsku zemlju ot onog časa postaje slobodan“. U tom trenutku institucija ropstva i dalje je pravno važeća u dobrom delu svetu. Tako će ono u Sjedinjenim Američkim Državama trajati sve do 1865. i građanskog rata. Kmetstvo u carskoj Rusiji – koje je bilo ništa do ropstvo, čak i perfidnije jer su ruski kmetovi imali manje prava u pojedinim segmentima od robova u Americi – ukinuto je tek 1861. Suštinski, Srbija je donošenjem Sretenjskog ustava bila jedna od prvih zemalja koja je odlučno ustala protiv porobljavanja drugih ljudskih bića. Naravno, situacija je u međuvremenu izmenjena. U svim zemljama sveta ropstvo je zvanično zabranjeno, iako opstaje i dalje kroz trgovinu ljudima, a sama institucija ropstva je postala velika mrlja u istoriji društava koje su ga praktikovale. Ipak, ta mrlja je, kako to obično biva, uporno sklanjana ispod poslovičnog tepiha. Tek nakon nedavnih protesta zbog ubistva Džordža Flojda uklonjena su obeležja vladara, političara i biznismena koji su direktno učestvovali u porobljavanju drugih ljudi. Deluje neverovatno, ali sve do skora spomenici Leopolda II, čoveka koji je uzrokovao smrti i bestijalne patnje miliona ljudi, „krasili“ su belgijske ulice. Još luđi je bio spomenik Robertu Miligranu, najvećem trgovcu robovima svog vremena, koji je stajao u centru Londona. Baš zbog toga je toliko važno pamćenje na nimalo svetle istorijske trenutke koji se lako zaboravljaju. Jedno od tih svedočenja je i roman Abdulrazaka Gurna, prošlogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost.

Na početku dvadesetog veka, uoči izbijanja Velikog rata, ljudi na prostoru današnje Tanzanije broje poslednje dane slobode. Nemački vojnici osvajaju deo po deo velike zemlje. Ipak, sloboda ne postoji za sve. Dvanestogodišnji Jusuf biva prodat bogatom tanzanijskom trgovcu u roblje kako bi se otplatio dug njegovog oca. Opisujući dečakovo odrastanje i godine koje je proveo u ropstvu, Abdulrazak Gurna nenadmašno predstavlja afrički kontinent, njegove običaje, svakodnevni život, ali i velike istorijske događaje koji će promeniti živote brojnih ljudi.

Ispisanim pitkim, krajnje jednostavnim stilom, bez mnogo jezičkih i „tehničkih“ igrarija, roman „Raj“ predstavlja jedno od retkih dela u današnjici, pogotovo onih vrednih, kojima je naracija svetinja. Zbog toga je i čitanje „Raja“ izuzetno prijatno iskustvo koje podseća na iščitavanje velikih avanturističkih i pikarskih romana iz prošlosti. Ipak, u toj raskošnoj slici predela, ljudi, običaja i niza istorijskih događaja, krije se nešto više. To je priča o otimanju slobode, ali i njenom povratku. Dobrim delom i pitanju da li se ona uopšte može nekome uzeti: „Kad mi ovi ljudi kažu da im pripadam, ti si moje vlasništvo, to je kao kratki pljusak ili zalazak sunca na kraju dana. Narednog jutra sunce ponovo izađe hteli oni to ili ne. Isto je i sa slobodom. Mogu da te zaključaju, da te bace u lance, da uguše tvoje sitne čežnje, ali sloboda je nešto što ne mogu da ti oduzmu. Kad završe s tobom, i dalje su daleko od toga da te poseduju koliko su bili i onog dana kada si se rodio.“

Abdulzrazak Gurna, jedan od najistaknutijih savremenih književnih stvaralaca, rođen je u Tanzaniji. Nakon zanzibarske revolucije emigrira u Veliku Britaniju. Predavao je englesku i postkolonijalnu književnost na Univerzitetu u Kentu. Napisao je niz romana, zbirki priča i knjiga eseja za koje je višestruko nagrađivan. Za svoje stvaralaštvo je prošle godine ovenčan Nobelovom nagradom za književnost. Pored romana „Raj“, Čarobna knjiga je nedavno objavila i njegove knjige „Napuštanje“ i „Život posle života“.

„Kad posmatraš ovaj predeo, ispuni te čežnja (…) Netaknuta priroda beskrajne lepote. Možeš doći u iskušenje da pomisliš da ljudi koji ovde žive ne znaju ni za bolest ni za starost. I da su im dani ispunjeni zadovoljstvom i traganjem za mudrošću“, ovako Abdulrazak Gurna opisuje predele u kojima se odvija radnja romana. Ipak, da je to daleko od istine brzo će nam pokazati stvarnost. Opisujući užasne prilike, siromaštvo, iskorištavanje slabosti drugih, autor izuzetno tka priču o porobljavanju ljudskih bića, ali i putu emancipacije i oslobađanja. Ono što je izuzetno zanimljivo, najčešće i manje poznato, to tlačenje je započeto od strane „domaćih“ zločinaca čijim putem su nastavili stranci, dodatno ga „usavršivši“ i učinivši još surovijim: „Kad donese presudu, možeš da ga moliš dok ti jezik ne utrne, Nemac će samo da stoji ispred tebe, hladan kao stena i bez griže savesti. Kad mu dojadiš, znaš da nemaš izbora sem da se pomiriš s kaznom. Eto kako oni postižu sve ono što vidimo. Ne dopuštaju da ih išta ometa“. Ta sramota koja je u današnjici gotovo zaboravljena pred nama je u ovom izuzetnom ispripovedanom romanu: „Ali nije učinio ništa sramno. Naterali su da ga živi na taj način, sve njih su naterali da žive tako, i to je ono što je sramno.“

Naslov: Raj
Autor: Abdulrazak Gurna (1948-)
Preveli: Marija Pavićević i Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2022
Strana: 256

Laslo Darvaši – Bog, domovina, porodica

Bezbroj puta ponovljena priča o propasti knjige, prošlim vremenima u kojima se mnogo više čitalo, u kom se znao neki red, postala je opšte mesto. Da to, ipak, nije baš tako pokazaće nam brojevi. Kao nikada do sada u istoriji naše civilizacije knjige se štampaju, prodaju i čitaju. Kada bi se statistički upoređivali podaci, današnja književna produkcija je višestruko veća nego u prošlosti. Primera radi, u nekadašnjoj Jugoslaviji, zemlji sa preko dvadeset miliona stanovnika, godišnje je izdavano oko pedesetak romana domaćih autora. Danas je ta brojka samo u Srbiji, višestruko manjoj zemlji, petostruko veća. O broju prevedenih naslova tek ne treba trošiti reči. Ako se nekada godišnje izdavalo par stotina naslova, sada se ta brojka meri u hiljadama. I tu već nastupa problem. Kvalitet. Ako zanemarimo ideološku cenzuru, koja je itekako bila prisutna, prilikom nekadašnjeg objavljivanja knjiga vodilo se računa i o vrednosti onoga šta se objavljuje. I ne samo tad. Otkada knjiga kao medij postoji, prisutna je „briga“ o njenoj moralnoj i estetskoj „podobnosti“. To možemo videti već na njenim počecima. Dobar deo crkvenog klera krajnje je neblagonaklono gledao na Gutembergov izum, i to pod paskom biblijske sentence o „biserima koji se ne bacaju pred svinje“. Odatle je dobrim delom i proizašao toliki otpor prema prevođenju biblijskih i liturgijskih tekstova na narodni jezik koji je obeležio nekoliko vekova istorije, dovodeći do društvenih revolucija i brojnih sukoba. Tako, recimo, rimski papa Grgur piše: „Onima koji dobro razmisle o tome, biće jasno da je Bogu bilo po volji prikriti smisao nekih delova Svetog pisma, jer kad bi njegov smisao svima bio posve jasan, prostaci bi ga mogli obezvrediti, a priprosti ljudi toliko pogrešno shvatiti da bi ih ono odvelo u zabludu.“ Bilo je potrebno pet vekova da rimokatolička crkva prihvati promene na Drugom vatikanskom koncilu 1965. i da dâ dozvolu za upotrebu narodnog jezika. Naravno, ovo je samo jedan deo priče. Koliko se crkva, dobrim delom i država, borila protiv narodnog jezika, gotovo identična je bila borba protiv „prljavštine“ u literaturi. To je, recimo, bio jedan od glavnih argumenata oponenata Vuka Karadžića, posebno vidljiv u otporu prema njegovom prevodu Novog zaveta koji i dalje traje. Literatura mora da bude lepa, parafraziraćemo naziv čuvenog performansa Marine Abramović, geslo je svih „estetskih“ cenzora, koji su aktivni i u današnjici. Tako su, da uzmemo samo ovaj primer, u pojedinim američkim bibliotekama upravo ovih dana zabranjeni strip „Maus“, ali i dela Stajnbeka, Nabokova, Tvejna, Toni Morison… I to, naravno, pod obrazloženjem da ona svojom prljavštinom truju omladinu i pošten svet. Koliko je to zapravo zabluda najbolje će nam pokazati stvaralaštvo Lasla Darvašija.

Sjedinjene u tri celine – „Bog“, „Domovina“ i „Porodica“ – trideset i tri priče iz ove knjige nam predstavljaju Mađarsku u sadašnjosti, ali i tokom nekoliko pređašnjih decenija. Najčešće smeštene u mađarsku provinciju, ni u jednom slučaju tačno geografsku određenu, one pripovedaju o životima tranzicijskih gubitnika, mentalno zaostalih osoba, napuštenih staraca, bolesnih ljudi, zavisnika…

„Naposletku se i on osmehnuo. Skoro da se i nasmejao. Jer, u redu, zaista se ništa ne dešava, ali se ipak našale“, ovako Darvaši oslikava život svojih junaka. Polazeći od svakodnevnog, gotovo običnog, on naturalistički slika scene raspadanja gotovo celog društva. Pristup je sličan književnom stvaralaštvu još jednog velikog mađarskog pisca, Lasla Krasnohorkaia (nomen je stvarno, izgleda, omen), ali Darvašija od imenjaka deli koliko stilistički pristup – pre svega izražen u kratkim, gotovo potpuno ogoljenim (pre približnijim Agoti Krištof) rečenicama koje bez mnogo „pompe“ grade priču – toliko i krajnji rasplet bez mnogo „žaljenja“. Uostalom, ono nije ni moguće u svetu u kom ne postoji gotovo nikakva mogućnost promene: „Nikome još nije bio potreban. Uvek se menja ono što je potrebno. Ono što nikom ne treba može da ostane onakvo kakvo jeste.“

Laslo Darvaši, istaknuti mađarski književnik, rođen je u gradu Tereksentmikloš. Studirao je na Univerzitetu u Segedinu. Radio je kao novinar i urednik u nekoliko mađarskih listova. Objavio je preko trideset knjiga, za koje je zadobio niz mađarskih i internacionalnih priznanja. Na srpskom je objavljena i njegova knjiga priča „Nabaviti ženu“ (Arhipelag, 2010).

„Onaj ko je preživeo ovakve ili onakve izazove dvadesetog veka mogao je samo, natmuren, da se čudi. I verovao je, i nije, da je bilo svega onog što je bilo. (…) Ali ljudima ostaje jedno povratno pitanje. Zašto baš ja? To je temeljno pitanje ovog razdoblja, odnosno 20. veka. Pored čoveka ulice su meli smetlari tragedija. Zašto baš ja? Zašto ne neko drugi?“, ovako Darvaši predstavlja sudbine gotovo svih svojih junaka. Priče su to o poraženim ljudima, osuđenim na tavorenje u egzistencijalnim neprilikama, nesnađenim u ideološkim krahovima (posebno je dirljiva priča o nekadašnjem komunističkom „udarniku“ kom u stan provaljuje mlad razbojnik), ali i u ništa manjim ličnim porazima. Darvaši sve te sudbine oslikava naturalistički, gotovo bolno u potpunoj istinitosti, nekada čak i na granici čitaočeve izdržljivosti. I tu se vraćamo na početak. Darvaši je umesto lažne lepote, estetizovanosti zdrave nacije – ili klase – kako to obično biva, izabrao drugi put. Istinu. Ili u ovom slučaju prikaz poraza, ali poraza u kom još uvek ima života: „Ali ono što je nekad bilo, ostalo je živo, kao natrulo meso. Jer ono što trune, u tome još ima života, to znamo.“ O tom životu, često ruiniranom, duboko unesrećenom, nekada i potpunom prljavom, ali ipak životu koji se nekako živi, Laslo Darvaši je napisao ovu izuzetnu knjigu priča.

Naslov: Bog, domovina, porodica
Autor: Laslo Darvaši (1962-)
Preveo: Arpad Vicko
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 288

Borivoje Adašević – Iz spiskova prećutanih stvari

Mučno iskustvo dvadesetog veka, čudovišno monstruoznog u satiranju ljudskih života, koje i dalje nastavljamo – dovoljno je prisetiti se rata u Ukrajini koji ovih dana „puni“ pola godine, ali i večitog balkanskog resantimana koji nikako da nestane – svoj najbolji izraz je zadobilo u naslovima tri kapitalne istoriografske studije. To su „Mračni kontinent“ Marka Mazovera, „Krvava prostranstva“ Timotija Snajdera (još uvek bez srpskog prevoda) i „Vreme netrpeljivih“ Andreja Mitrovića. Ukoliko bi se ova tri naslova spojila, ona bi sasvim sigurno najbolje opisala vek koji je iza nas. Krvava prostranstva na mračnom kontinentu u vremenu netrpeljivih, otprilike bi to tako zvučalo. Ali da ostavimo ovu jezičku igru na stranu i da pređemo na stvar koja nas zanima. Čini se da su pored istoričara iskustvu dvadesetog veka najviše posvetili pisci, i to dobrim delom osećajući ga na vlastitim plećima. Tako, recimo, nakon Velikog rata književna scena Evrope biva doslovno zapljusnuta brojnim delima koja su pokušavala da prikažu ratna stradanja. Retko koje je „preživelo“. Lično iskustvo nikako ne garantuje književnu vrednost. Sjajno o tome piše Radoslav Petković u knjizi eseja „Kolumbovo jaje“ obrađujući upravo ovu temu: „Nema užasa koji, sveden na tekst, ne može postati banalan i dosadan. Ali tako je zaista bilo, uzvikuju ozlojeđeni. U redu, to je dokument. Dokument je tek polazna tačka, od koje se kreće u moralnu ili krivičnu raspravu. Ali to se ne odnosi na književnost već na zapisano – ili, u moderno vreme, snimljeno – svedočanstvo. Gde ne postoje nikakve literarne ambicije niti onaj ko svedoči želi da bude svedok vremena; svojom nesrećom, uz izvesnu meru sreće jer je preživeo, postao je svedok određenog vremena. Ništa više, ni manje.“ To iskušenje ličnog iskustva još je očitije u „logorskoj“ literaturi. Od ništa manjeg mnoštva „logorskih“ dela preživelo je malo njih. Čini se jedino ona koja su uspela da logorsko iskustvo prenesu sa ličnog na univerzalni plan (među njima su svakako dela „Zar je to čovek“ Prima Levija, „Besudbinstvo“ Imrea Kertesa, „Nekropola“ Borisa Pahora i „Arhipelag Gulag“ Aleksandra Solženjicina). Piscima koji to iskustvo nisu doživeli zadatak je bio znatno teži, prvenstvo zato što je bilo potrebno nekako „pomiriti“ fikciju, svedočenja preživelih i istorijske fakte. Jedan od retkih koji je u tome u potpunosti uspeo bio je Borivoje Adašević.

U priči „Dosije 64“, koja otvara knjigu „Iz spiskova prećutanih stvari“, pred nama se nalazi sudbina jevrejske devojčice Gene Vile čija moć da predvidi buduće događaje pokreće čudesan zaplet koji će svoju kulminaciju doživeti kroz preplitanje nekoliko ljudskih života. „Odisej u Kanikuli“ pripoveda o ništa manje tegobnoj sudbini golootočkog stradalnika i decenijama posledica tog iskustva. Treća priča „Fragmenti o smrti: Simeon Gras“ govori o zločinu čiji rasplet donosi krajnje neočekivanu istinu. „Izveštaji Hane Moravec“, priča koja zatvara zbirku, svedočenje je o životu žene kroz čiju sudbinu se ludilo devedesetih i početka dvehiljaditih nenadmašno predstavljaju.

„Ne mogu ni progovoriti o tome a da mi telo ne protrese ledena drhtavica prouzrokovana strahom od banalnosti, od onoga što nikada u ozbiljna svedočanstva nije ušlo a da ne beše razlog ljudskom podsmehu. Čini mi se da je čitav naš život sačinjen od časova učenja u kojima preuzimamo nauk civilizacije i njene filozofske domete i, nakon svakog od njih, od časova kad nas vlastito iskustvo, pak, odvodi, u drugom pravcu“, Borivoje Adašević piše u ovoj knjizi. Pripovest o tom drugom pravcu, putu koji nas odvodi od svih nauka civilizacije, nalazi se u središtu svih pripovesti. Ipak, da bi se došlo do njega, bilo je prvo ispripovedati priče o nekoliko decenija skorašnje istorije. Vešto koristeći istorijske izvore, formu dokumenata (u tim literarnim igrarijama Adašević pravi svojevrsne omaže velikim piscima, pre svega Danilu Kišu i Dragoslavu Mihailoviću), baš kao i odlično poznavanje literature, Adašević stvara čudesne književne eksperimente, priče koje po svojoj formi i tehnici donose u našu literaturu nešto sasvim novo, ali u isto vreme, što je još bitnije, pripovesti u čijem se čitanju istinski uživa.

Borivoje Adašević, istaknuti srpski pripovedač i romansijer, rođen je u Požegi. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjiga priča „Ekvilibrista“, „Iz trećeg kraljevstva“ i „Iz spiska prećutanih stvari“, kao i romane „Čovek iz kuće na bregu“ i „Krf“. Proza mu je prevođena na nekoliko svetskih jezika. Preminuo je 2019.

„Otkad ljudski um pamti, biva tako da sve što je priroda stvorila i kao začudnu lepotu poklonila da po njoj razgoni svoja stada, to je čovek u svojoj strasti bio kadar razoriti i dovesti do obesmišljenja. Podrugljiv i veroloman, vazda u borbi i protiv sopstvenog odraza u ogledalu, na kraju će uništiti, po redu, sve što je stvoreno: i vodu, i zemlju, i sebe samog“, ispisuje Adašević u jednoj od priča iz ove knjige. Nesrećno ljudsko posrtanje, borba protiv sopstvenog odraza u ogleda, u središtu je četiri izuzetne priče iz ove knjige. Autor u njima uspeva da poveže gotovo celi dvadeseti vek, pre svega njegove neuralgične tačke (najvećim telom je to Holokaust, golootočko stradanje, ali i političko posrtanje celog jednog veka) i da ih sjedini sa nenadmašno ispripovedanim ljudskim sudbinama. One svoj vrhunac doživljavaju u sudbinama dve žene, opisanim u pričama „Dosije 64“ i „Izveštaji Hane Moravec“ koje po svojoj veštini pripovedanja sasvim sigurno predstavljaju vrhunce proze na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija. Koliko je to priča o usrećiteljskim ideologijama dvadesetog veka i njihovim posledicama, da citiramo Pekića, još više je to povest o nesrećnim ljudskim sudbinama, njihovim limitima ali i gotovo neobjašnjivim mogućnostima uzletima, kojima je Borivoje Adašević posvetio ovu izuzetnu knjigu priča.

Naslov: Iz spiskova prećutanih stvari
Autor: Borivoje Adašević (1974-2019)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2018
Strana: 196

Zorica Civrić Flores – Hronika izgradnje komunalne infrastrukture u Beogradu 1884-1903

Priča o starim, dobrim vrednostima, sledstveno tome i o starom, dobrom načinu života koji nekako treba vratiti postala je svojevrsna mantra – usudićemo se reći i opšte mesto – pogotovo kod pojedinaca kojima „promene“ koje vreme donosi nikako ne odgovaraju. Posebno je to primetno u promeni svojevrsne rodne i seksualne paradigme u kojoj se argumentacija o starim, dobrim (pre svega porodičnim) vrednostima predstavlja ne samo kao krunski argument, već i kao aksiom koji bi, jelte, trebao da završi svaku raspravu. Jedini je problem šta su zapravo te stare, dobre vrednosti? Još je teže odrediti šta su to zapravo stara, dobra vremena i da li su ona zapravo bila toliko dobra. Uzmimo samo kao primer bazične stvari. Prosečan životni vek sredinom devetnaestog veka iznosio je oko 40 godina. Za manje od jednog veka ta brojka je gotovo udvostručena. Boljitak su pre svega doneli lekovi i vakcine koji su drastično povećali životni vek i spasli milione ljudi od sigurne smrti. Tako su, recimo, gotovo iskorenjeni tuberkuloza, šarlah, male i velike boginje, bolesti koje su nemilosrdno kosile brojne ljude. Mala, ali potrebna digresija. Koliki je značaj ovih izuma najbolje će nam pokazati današnje vreme, i to na primeru roditelja koji su pod ludilom antivakcinalne histerije odbili da vakcinišu svoju decu, vrativši tako neke iskorenjene bolesti. Ali da se vratimo na stvar. Ukoliko bi se zaista vratilo staro, dobro vreme, živeli bismo znatno kraće, dobar deo nas bi podlegao bolestima u najranijem dobu i, što se neretko zaboravlja, živeli bismo znatno gore nego danas. Probajmo samo da zamislimo život bez električne energije, tekuće vode, u krajnje oskudnim okolnostima i u ništa manjem siromaštvu. To najbolje možemo videti upoređujući period pre i nakon Drugog svetskog rata. I pored liste nimalo dobrih stvari – mada je pravilnije reći zločinačkih – koje su urađene nakon 1945. godine (pre svega su to progon političkih neistomišljenika, krunisan gnusnim Golim otokom), nova vlast je uspela da emancipuje i opismeni najveći broj stanovnika, ali i da donose bolji život stanovništvu kroz ubrzanu industrijalizaciju i urbanizaciju. Brojke su neumoljive. Pred izbijanje Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji bila je nepismena gotovo polovina populacije, a već šezdesetih broj nepismenih se smanjio na 20%. Ti nagli skokovi najčešće su posledica istrajnog rada pregalnika koji su donosili ogromne promene, i to dobrim delom uz otpore celokupnog društva. Jedna takva velika promena dogodila se u Beogradu na razmeđi devetnaestog i dvadesetog veka. Priču o njoj, ali i o ljudima koji su je doneli, ispisuje Zorica Civrić Flores.

Prateći izgradnju beogradske komunalne infrastrukture, autorka knjige nam na njenom početku predstavlja stanje koje je vladalo krajem devetnaestog veka u gradu. Užasna prljavština, nedostatak vodovoda i kanalizacije, potpuno neuređen saobraćajni transport, sve je to rezultiralo krajnje tegobnim životom, ali i mnoštvom zaraznih bolesti. Da se to promeni trud ulažu pojedinci (pre svega tadašnji gradonačelnik Vladan Đorđević) koji pokreću pitanje izgradnje vodovoda, kanalizacije, gradskog saobraćaja i naposletku elektrifikacije. Prateći tri decenije koliko su ti radovi trajali Zorica Civrić sastavlja nenadmašnu hroniku infrastrukturnog razvoja jednog grada.

Koncipirana kao hronika planova izgradnje komunalne infrastrukture, baš kao i njihove realizacije, ova studija pre svega pleni izuzetnim istraživačkim radom autorke. Pažljivo proučavajući arhivsku građu i dokumente, Zorica Civrić Flores sastavlja knjigu sa mnoštvom podataka koji do tančina prezentuju izabranu temu, ali i u isto vreme otkrivaju mnoštvo manje ili gotovo nepoznatih podataka o Beogradu u prošlosti. Sve to prate sjajne ilustracije, koliko planovi, ništa manje novinski izveštaji i stare fotografije, koje još više pospešuju istinsko uživanje u knjizi.

Zorica Civrić Flores je istoričarka i muzejski savetnik u beogradskom Muzeju nauke i tehnike. Autorka je brojnih izložbi, monografija i naučnih radova, među kojima se posebno ističu radovi o počecima elektrifikacije i o Nikoli Tesli.

„Ne beše ni jednog jedinog stručnjaka. (…) Odbornici koji često nisu imali ni pojma ni o jednom opštinskom poslu, izigravali su Skupštinu u minijaturi. Razume se da su svi bili strasni partizani raznih političkih partija“, ovako Vladan Đorđević, gradonačelnik Beograda, opisuje stanje koje je u gradu zatekao. Pokušaj da se to promeni, ali i da se tadašnji Beograd izmeni i poboljša na bolje, gotovo je sasečen u korenu. Političke borbe praćene su nerazumevanjem i brojnim otporima, najvećim delom same države. Najbolje to ilustruje autorka ovim otkrićem: „O odnosu države prema osnovim potrebama grada govori podatak da je carina na uvoz cevi za sprovod vode plaćena za 80 odsto više nego same cevi.“ Ipak, sve te silne otpore, uključujući i silna kašnjenja, političke i finansijske marifetluke (jedan od njih autorka prenosi u knjizi: „Otvorenu ponudu za proviziju ako dobije posao nivelacije, Đorđeviću je dao inženjer Goldberg, angažovan na izgradnji železnice, što je Đorđević kao ’vrlo nemoralno’, rezolutno odbio.“), grupa izuzetnih pojedinaca je uspela da prevaziđe donoseći do tada neviđeni napredak u istoriji Beograda. Priču o njemu donosi Zorica Civrić Florens, govoreći u isto vreme koliko je ta promena zapravo bila velika, ali i kako je staro, dobro vreme, da se vratimo na početak teksta, nekada daleko od dobrog. U isto vreme koliko i velike promene ipak ne mogu da potpuno izmene vreme u kom se živi. Sjajno nam to ilustruje dnevnički zapis Pere Todorovića pomenut u ovoj knjizi: „Ali kakva mizerija – električno osvetljenje, a ulice pune blata. Palimo elektricitet da bolje vidimo đubre u koje smo zarasli.“

Naslov: Hronika izgradnje komunalne infrastrukture u Beogradu 1884-1903
Autor: Zorica Civrić Flores (1964-)
Izdavač: Muzej nauke i tehnike, Beograd, 2022
Strana: 416

Obustavljen postupak – Klaudio Magris

Nedavna sudska presuda po kojoj je jedan od najistaknutijih teoretičara zavere današnjice Aleks Džons osuđen da isplati višemilionsku odštetu porodicama žrtava jednog od masakra u američkim školama značajna je iz mnogo razloga. Na prvom mestu ona prikazuje bestidnost manipulanata, ali i njihov kukavičluk. Za one koje nisu ispratili ovu vest, Aleks Džons je u radijskom programu „utvrdio“ da je masakr u gradu Sendi Kuk u Konekitetu – u kom je automatskim oružjem ubijeno preko dvadeset učenika i profesora – zapravo izrežirana predstava u kojoj su žrtve bile „glumci“, baš kao i njihovi srodnici, a sve sa namerom tajnih centara moći – iluminata, Sorosa i ostalih dežurnih krivaca – da „poštenom američkom čoveku“ oduzmu njegovo sveto pravo na naoružanje. Da bi sve bude još gore, iako ovo već prevazilazi sve moguće granice, pobrinule su se pristalice ovog ludaka koje su porodicama žrtava godinama pretile, uverene da ih njihov guru ne laže. Tako su nesrećni roditelji pored nezamislivog bola zbog gubitka svoje dece trpeli i šikaniranje bolesnika koji su tvrdili da njihova deca uopšte nisu ubijena. Da sve bude još bestidnije, tokom nedavnog suđenja Džons je priznao da se masakr zapravo odigrao, misleći da će tako uspeti da zadobije blažu kaznu. Suštinski, ova priča, baš kao i bezbroj drugih, izmišljena je zarad profita. Aleks Džons je zahvaljujući njoj postao milioner, a kako podaci koji su u međuvremenu procureli govore, on je bio u kontaktu sa zaposlenima najveće američke logističke grupe koja zastupa „oružare“. Nije teško povezati ove stvari i shvatiti koliko je žudnja za profitom uništila svaki pomen morala. To će nam najbolje pokazati dve brojke o kojima Noam Čomski piše u svojoj novoj knjizi „Posledice kapitalizma“. Američki vojni budžet iznosi enormnih 750 milijardi dolara, dok je budžet za zdravstvo i nauku višestruko manji. Slična situacija je i kod nas. Budžet Srbije za vojne potrebe je, recimo, višestruko veći od budžeta za kulturu, a gotovo isti kao onaj za prosvetu. Države „nepogrešivo“ znaju šta je za njene građane „bitnije“. Delom iz tog razloga je i početni odgovor na koronavirus bio toliko slab, jer je novac dat za nebitne stvari. Naravno, ovo je samo u domenu spekulacija, ali zamislite koliko bi svet bio bolje mesto kada bi se umesto traćenja novca za ludačko naoružanje, koje uzgred ne donosi ništa drugo do patnju i smrt, taj novac dat za nešto što bi društvu zaista donelo neku korist. Možda je zbog toga i toliko bitna borba protiv naoružanja, ma koliko ona možda delovala unapred izgubljena. Priču o jednom od najvećih „protivnika“ oružja i zla koje ono donosi ispripovedao je Klaudio Magris.

U skladištu u kom je čuvao brojne eksponate, pripremane za muzej, izgoreo je tršćanski kolekcionar Dijego de Henrikez. Priča o njegovom smrti poprima gotovo trilerski oblik, zato što se govorka da je Henrikez posedovao imena stanovnika Trsta koji su učestvovali u uništavanju Jevreja tokom Drugom svetskog rata. Pripovedajući o toj misteriji, ali i životu čudesnog čoveka koji je celi svoj život posvetio sakupljanju oružja, planiranog da postane deo „Sveobuhvatnog Muzeja rata za dolazak mira i dezaktiviranje istorije“, Klaudio Magris ispisuje ovaj roman.

„Istina je, on nije verovao u smrt kada je živeo za svoj Muzej; želeo je da pokaže da su topovi, bombe i tenkovi bezopasne igračke, jer je smrt privid, delirijum straha, uma što veruje da može da ubije i da umre“, ovako Magris opisuje svog junaka. Kako je došao do tog shvatanja, ali i koliko ga je ono zapravo izmenilo, tema je ove izuzetne knjige. Kompoziciono rešena kao hronika jednog života, ali i brojnih priča o eksponatima muzeja koje junak prikuplja, ova knjiga predstavlja zanimljivu literarnu slagalicu, sjedinjenu sa nenadmašnom Magrisovom erudicijom, po kojoj je inače i poznat. Čvrsto držeći u rukama priču u kojoj se prepliću brojni predeli, vremena, ljudi, ali i Trst, grad koji postaje središna tačka koja na okupu drži sve pripovedne slojeve, Klaudio Magris stvara roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i roman koji nas mnogo čemu uči.

Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija predavao je modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo Klaudio Magris je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno sedam njegovih knjiga.

„Istorija je krasta od krvi, izgrebati je već je nemoguće, ali možda ispod te izrasline ima još života, voda što teče, srce koje voli i nema straha“, piše Magris u ovom romanu. Skidajući tu krastu, on nam zaista pokazuje život koji se nalazi ispod nje, i to kroz predstavu silnih zla počinjenih pomoću oružja. Utopistička ideja o muzeju rata koji bi ukazao na strahote oružanih sukoba i tako obezbedio mir san je junaka ovog romana. Za razliku od silnih bandita koji su se od rata i oružja obogatili, neke smo i pomenuli na početku teksta, Magrisov junak je dijametralno suprotan, samim tim i osuđen na prezir okoline, ali i na ništa manje nerazumevanje njegovih ideja. Opisujući taj mučan život (roman je delom zasnovan na stvarnoj biografiji Dijega de Henrikeza, čiji je san ostvaren posthumno u Trstu), Magris nam daruje roman koji na izuzetan način pokreće večitu temu mogućstva stvaranja nekog boljeg sveta, koja ipak verovatno nikada neće biti ostvarena. Najbolje to obrazlaže sam junak ovog sjajnog romana: „Kada bi mi svi dali vlastito oružje, kada bi sve oružje svega bilo u Muzeju, svet bi bio razoružan, konačno bi vladao mir. Ali bio bi nam potreban veliki Muzej, veliki poput sveta…“

Naslov: Obustavljen postupak
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 231

Pročitajte i prikaze Magrisovih knjiga „Dunav“, „Drugo more“ i „Mikrokosmosi“

Ivo Goldštajn i Slavko Goldštajn – Tito

„Jer ništa nije ni dobro ni zlo, već ga takvim čini naše uverenje“, čuvene su Šekspirove reči iz „Hamleta“ koje su postale gotovo opšte mesto, pogotovo na internetu gde se – kako to obično biva – čak i citiraju potpuno pogrešno. Ipak, one su ne samo aforistična mudrost, već i najbolji pokazatelj različitih percepcija na stvarnost. Izuzetno je o tome Luiđi Pirandelo pisao u romanu „Jedan, nijedan i sto hiljada“, ali i Drago Jančar u knjizi „Te noći sam je video“ u kojima se daju dijametralno suprotne verzije istovetnog događaja. Sličnu stvar čini i Rejmon Keno u „Stilskim vežbama“, samo na drugačiji način, tj. kroz pokazivanje moći različitih pripovedanja. Ali da se vratimo na stvar. Kako je moguće da jedan događaj ima drugačiju percepciju u očima različitih ljudi, i to toliku da razlike nisu samo u sitnim detaljima, nego i u samoj prirodi tog događaja? Kao ilustraciju ćemo navesti sećanje na užasne zločine i pogrome tokom devedesetih godina na ovim prostorima. Jedan događaj, uzmimo za primer Srebrenicu ili Oluju, kod različitih ljudi će izazvati dijametralno suprotne emocije. Za jedne će to biti potpuna kataklizma, onima drugima skoro divna stvar. Odgovor leži u stavovima koje imamo i predubeđenjima, ali najviše u pitanju – koje se na nesreću isuviše retko postavlja – šta nam je to zapravo bitno? Ako se kao najveći ideal i životni cilj postavi apstrakcija – a ona je zaista takva – o državi, pogotovo nacionalnoj, onda ljudski život spram tog ideala suštinski ništa ne znači. Odmah da se bude načisto, ovo se ne odnosi samo na nacionalizam, podjednako to važi i druge ideologije. U ime komunističke ideologije ubijeni su milioni nevinih ljudi. Rasne teorije su, takođe, u smrt odvele još više ljudi. Ni kapitalizam, pogotovo onaj neoliberalni, ne preza od žrtvovanja dobrog dela populacije zarad „višeg cilja“. Ipak, ako upitamo bilo kog fanatičnog zastupnika ovih ideologija, da se ne priča tek o verskim fanaticima i njihovim ludilima, te žrtve su nebitne. Percepcija je takva, a u njoj i najveće zlo, da se vratimo na početak i Šekspirove reči, vrlo lako može da se premetne u dobro. Možda je baš zbog toga i toliko teško objektivno predstaviti istorijske događaje i ličnosti koje u sebi nose i dobro i zlo, a da se krajnja ocena njihove delatnosti ne svede na manihejsko biranje između te dve suprotstavljene kategorije. Baš to pokušavaju Ivo i Slavko Goldštajn u knjizi „Tito“.

Prateći Titovu biografiju, autori ove knjige nas u prvim poglavljima upoznaju sa okolnostima njegovog rođenje, prvim danima, školovanjem, ali i docnijim proleterskim danima. Sve to smenjuje Titov odlazak u Prvi svetski rat, učlanjenje u komunističku partiju i postepeni uspon u partijskoj nomenklaturi. Prekretnica je Drugi svetski rat u kom Tito stiče neprikosnovenu vlast koja će se održati naredne tri i po decenije.

Ono što najviše pleni u ovoj knjizi – uostalom, i ono što je izdvaja u moru knjiga napisanih o Titu – svakako je njena sveobuhvatnost. Na više od devetsto strana ove istoriografske studije dat je potpuni pregled jednog uzbudljivog života, ali i života koji je trajno odredio sudbinu ovih prostora. Nepregledan broj istorijskih izvora i svedočenja našao je mesto u ovoj knjizi, svedočenja ne samo o Titovom životu, već i njegovim postupcima koji su odredili jedno vreme, najviše postojanje druge Jugoslavije. O ustrojstvu te države autori knjige sjajno zaključuju: „(…) ta stabilnost sljedeća gotovo četiri desetljeća će počivati i na nekoliko čimbenika drugačijeg karaktera: na stalnoj indoktrinacija koju je proizvodio autoritarni režim i na duboko usađenoj ’ravnoteži straha’ od navodno ’povampirenog’ nacionalizma, na političkoj i ekonomskoj pomoći Jugoslaviji sa Zapada zbog njenog specifičnog položaja i djelomične otvorenosti, na relativno visokom standardu, kao i na suptilnim, a po potrebi i otvoreno represivnim mjerama discipliranja i eleminiranja ’državnih neprijatelja’. Naposljetku, počivala je i na Titovoj karizmi i njegovoj političkoj vještini“.

Ivo Goldštajn, hrvatski istoričar i diplomata, rođen je u Zagrebu. Nakon studija istorije predaje na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Oblasti njegovog naučnog interesovanja su srednji vek, kao i istorija dvadesetog veka. Autor je niza studija i naučnopopularnih knjiga koje su zadobile veliku čitanost. Bio je ambasador Hrvatske u nekoliko zemalja.

Slavko Goldštajn, istaknuti novinar, publicista i izdavač, rođen je u Karlovcu u porodici jevrejskog porekla. Drugi svetski rat je najvećim delom proveo u partizanima, gde je bio jedan od najmlađih boraca. Nakon rata kraće vreme provodi u Izraelu. Bio je urednik u brojnim medijima i u izdavačkim kućama, a početkom devedesetih osniva izdavačku kuću „Novi liber“. Autor je mnoštva radova, monografija i knjiga, koje su prevedene na nekoliko jezika. Pisao je scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Preminuo je 2017. godine u Zagrebu.

„Fanatizam je teško sljepilo kod zdravih očiju, amputacija duše od kontrole koju čini razum, moral i istina“, ispisuju autori u ovoj knjizi. Priča o njemu gotovo je srž priče o Titu. Suštinski, Titov najveći uspeh je uspeh da se od sopstvenog fanatizma dobrim delom odvoji, i to tako što je napravio specifično državno uređenje, kog se zapravo i svi sećaju po dobru. Ukoliko bi se pamtio samo prvi deo njegove vladavine u kom je bio klasični diktator, to bi bila znatno drugačija stvar. Uzgred, to je i jedna od retkih stvari koje se mogu uzeti kao kritika ovoj knjizi. Dok se trivijalnosti, kao što je, recimo, Titov raspad braka sa Jovankom, opisuju na desetinama stranica, Goli otok je predstavljen samo na četiri strane, a da, recimo, obračun sa građanskom opozicijom – Pekić ni rečju nije pomenut – gotovo ni ne opisuje. Ali da se vratimo na stvar. Taj fanatizam, koji ipak do kraja nije pobeđen, sprečio je Tita da dopusti znatno raniju demokratizaciju Jugoslavije koja bi ako ne sprečila njen raspad, onda barem učinila da taj raspad bude što blaži. Opisujući Titove zablude i nepočinstva, ali i ogromne uspehe koje je on postigao, Ivo i Slavko stvaraju uravnoteženi prikaz ove nimalo jednostavne ličnosti, ispisan na izuzetan način. I najbitnije, ličnosti koja bez obzira na naša ideološka shvatanja tu pažnju istinski i zavređuje: „(…) i oni koji ga vole i hvale, i oni koji ga mrze, i oni koji ga za štošta smatraju zaslužnim, kao i oni koji mu mnogo toga stavljaju na teret, svi oni prihvaćaju činjenicu da je Tito bio velika ličnog svoga vremena, da je obilježio ne samo ne samo povijest eksjugoslavenskog prostora, nego i svjetsku povijest.“

Naslov: Tito
Autori: Ivo Goldštajn (1958-) i Slavko Goldštajn (1928-2017)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2018
Strana: 911

Pročitajte i prikaze knjiga
„1941. Godina koja se vraća“ Slavka Goldštajna
i „Jasenovac“ Ive Goldštajna

Prvo beogradsko predstavljanje knjige „Kako postajemo ono što smo postali“ 12. avgusta

U petak, 12. avgusta 2022, biće održano predstavljanje knjige „Kako postajemo ono što smo postali“ Vladimira Petrovića, autora ove stranice, u beogradskoj knjižari Štrik (Vlajkovićeva 7). Učestvuju Milena Đorđijević, urednica književno-tribinskog programa u Narodnoj biblioteci Srbije, i Vladimir Petrović, autor knjige.

Kako je najveći deo knjige posvećen istoriji ovih prostora – posebno Beograda – u poslednja dva veka, govoriće se o velikim istorijskim događajima koji su nepovratno uticali na sudbine junaka iz ove zbirke priča, ali i o mogućnostima književnog pripovedanja o prošlosti. Biće pomenute i sudbine Dimitrija Tucovića, Save Šumanovića, zatočenika iz logora Staro sajmište, kao i brojnih drugih ličnosti koje su predstavljene u knjizi.

Ulaz je slobodan, a knjiga će tokom predstavljanja moći da se kupi po sniženoj ceni.

Kvin Slobodijan – Globalisti

Jedan od najčešćih pratilaca naše civilizacije, pogotovo kada je reč o društvenim i političkim pitanjima, svakako je hipokrizija. Primera radi, a tih primera je i više nego što može da se zamisli, navešćemo samo nekoliko ilustrativnih. Čuvena anegdota govori da je Šopenhauer spavao sa pištoljem ispod jastuka u strahu da će ga pljačkaši tokom noći orobiti, što je ako ne bizarno, onda sigurno licemerno, jer je on u svojim knjigama gajio ne tako blagonaklon odnos prema materijalnim stvarima. Još tragičnija je sudbina Ničea, koji u svojim delima stvara ideal natčoveka, a sam završava u duševnoj bolnici, i to slomljen, kako govori priča – ona je sjajno prikazana u filmu „Torinski konj“ Bele Tara, nastalom po scenariju Lasla Krasnohorkaia – predstavom surovosti nad jednom životinjom. O licemerju hrišćanske crkve gotovo je iluzorno trošiti reči. Propovedajući Isusovo učenje, crkveni kler ne samo da ga ne praktikuje već ga i pretvara u potpunu suprotnost. Dovoljno je pomenuti ljubav prema bližnjem, osnovu Isusovog učenja, koja se premetnula u verske ratove, progone neistomišljenika, ali i teror nad ženama i LGBT populacijom. O siromaštvu kao još jednoj osnovi Isusove misli i njenom kasnijem izvitoperenju u okviru crkve mogli bi tomovi da se ispišu. Tek se političari ne razlikuju. Rad u korist naroda, koji leži u srži retorike svakog političara, jedna je od najneistinitijih fraza u istoriji naše civilizacije. Da sve bude još gore, pored siromaštva i poniženja za narod, političari su donosili, podjednako to čine i danas, užasne pomore, ratove, masakre… Otprilike u rangu političara nalaze se, kolokvijalno nazvano, biznismeni, pogotovo u današnjem kapitalizmu. Sem retkih izuzetaka, kojih uvek ima, kapitalizam na našim prostorima je lešinarsko iživljavanje nad najvećim delom populacije, sjedinjen sa identičnim lešinarskim iživljavanjem države – setimo se samo gnusobe zvane izvršitelji. Naravno, naša zemlja nije izuzetak. Naprotiv. Najveći deo sveta se pretvorio u prostor divljanja raspojasanih kapitalista koji u svojim rukama drže sve poluge moći, držeći veći deo populacije ako ne u potpunom siromaštvu, onda barem u krajnje zavisnom položaju. Najbestidnije od svega, to lešinarenje se vrši pod paskom slobodnog tržišta, napretka i sličnih floskula. Koliko su to zapravo samo floskule i licemerno izrugivanje sjajno nam pokazuje studija Kvina Slobodijana „Globalisti“.

Prateći istoriju neoliberalnog pokreta, Kvin Slobodijan nas na početku „Globalista“ vraća na početak dvadesetog veka. Na pepelu velikih carstava (pre svega Austrougarske) nastaju brojne nacionalne države. Deo bečkih biznismena i ekonomista krajnje je nezadovoljan gubljenjem velikog dela tržišta. Ono će postati još veće kada krene proces dekolonijalizacije porobljenih naroda. Ujedinjujući se u odbrani kapitala, deo ekonomista pravi svojevrsni pokret koji će kapital uzdići ne samo iznad nacionalnih država i njihovog ustrojstva, već i iznad svake druge moralne i civilizacijske norme.

„Neoliberalni globalisti, tvrdilo se, združili su kapitalizam slobodnog tržišta i demokratiju, te maštali o ujedinjenom svetu tržišta bez granica. Moja pripovest koriguje tako ispričan zaplet. Pokazuje da oni koji su sebe opisivali kao neoliberale nisu verovali u samoregulišuća tržišta kao autonomne entitete, nisu videli demokratiju i kapitalizam kao sinonime, niti su smatrali da su ljudi motivisani samo ekonomskom racionalnošću“, ispisuje Kvin Slobodijan u ovoj knjizi. To pobijanje uvreženih shvatanja on izvodi na izuzetan način. Opisujući istorijske i političke okolnosti, Slobodijan ih sjedinjuje sa prikazom naučnih radova brojnih ekonomista i intelektualaca koji su bili utemeljitelji neoliberalizma. Iscrpna je to analiza, minuciozna u svakom detalju, i, što je još bitnije, ispisana na pitak način koji će biti prijemčiv i onima kojima je ekonomija kao nauka svojevrsni bauk (među njima je i potpisnik ovih redova). Sve to prati  izuzetni prevod studije Predraga Milidraga sa iscrpnim napomenama koje još više olakšavaju čitanje.

Kvin Slobodijan spada u red najznačajnijih svetskih istoričara mlađe generacije. Redovni je profesor istorije na koledži Velesli, a predaje na još nekoliko univerziteta. Autor je nekoliko studija o modernoj Nemačkoj i brojnih članaka o međunarodnoj ekonomiji. Njegova knjiga „Globalisti“ je prevedena na devet jezika.

„Uprkos naizmeničnom očajavanju i čituljama koje su pisali njegovi kritičari, ali i čestitanju samima sebi i očajavanju njegovih prvosveštenika, neoliberalni globalizam ostaje jedno umovanje među drugima. Ono što sledi jeste pripovest ne o pobedi, već o neprestanoj borbi da se odredi koji principi treba da vladaju svetskom ekonomijom i, posredno, našim životima“, ispisuje Slobodijan u ovoj knjizi. Suštinski, on se najvećim delom fokusira na biografije i naučne radove utemeljitelja neoliberalizma, pokazujući ne samo koliko je ovaj ideološki pokret oslobođen svakog skrupula i kontrole u najmanju ruku opasan za društvo, već i direktno prikazujući užasnu hipokriziju neoliberalnih gurua. I tu se polako vraćamo na početak. Precizno secirajući neoliberazam, Slobodijan predstavlja ljude koji se bore za slobodno tržište i koji u isto vreme pokoravaju tržište određujući svoja pravila. Ili još bestidnije, ljude koji su protiv uticaja države, a koji istu tu državu koriste za besramno bogaćenje na muci obespravljenih. Koloritna je to galerija nitkova, gotovo drumskih razbojnika, intelektualaca koji žele da društvo ostave bez socijalne sigurnosti a u isto vreme žive kao paraziti na grbači tog društva ili još češće kao izdržavana lica (setimo se samo Ajn Rend, neoliberalne „boginje“ koja je odbacivala svaki pomen socijalne države, a sama je do smrti živela od socijalne pomoći), rasista (Slobodijan iscrpno prikazuje podršku neoliberala apartejdu), protivnika demokratije (tako, recimo, Hajek, jedan od najznamenitijih neoliberala govori da bi „predlost dao liberalnom diktatoru pred demokratskom vladom bez liberalizma“). Ako bismo tražili veće primere hipokrizije, ne bismo mogli da ih pronađemo. Sve to Slobodijan nenadmašno predstavlja u ovoj knjizi, dajući sjajnu sliku intelektualne i ekonomske grupe koja je odredila pravila sveta u kom živimo: „Kako ćemo videti, neoliberali će pomoći kampanji da se obuzdaju zahtevi za socijalnim i ekonomskim pravima i da se institucionalizuje paralelan globalni režim u kojem su investitor i korporacija, a ne građanin ili izbeglica bili paradigmatični nosioci prava.“

Naslov: Globalisti
Autor: Kvin Slobodijan (1978-)
Preveo: Predrag Milidrag
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 416

Silvi Simons – Tvoj sam čovek

Pre više od pet decenija jedna izjava dovela je do ogromnog skandala, ali i do brojnih posledica, kako će se kasnije pokazati. Džon Lenon je u jednom intervju rekao da su Bitlsi popularniji od Isusa, ali i da nije siguran ko će duže potrajati hrišćanstvo ili rokenrol. Usledile su silne pretnje, nasilni protesti, pogotovo u Americi, otkazivanje turneja benda, što je dovelo do prestanka koncertnih aktivnosti i do ubrzanog kraja Bitlsa. Još tragičnije, Lenonov ubica je na sudu rekao da je ova izjava bila jedan od razloga zašto je ubio Lenona. O kasnijim manifestacijama religiozne uvređenosti koje su rezultirale silnim tragedijama (tu su, svakako, masakr u redakciji „Šarlija Ebdoa“ i progon Salmana Ruždija), gotovo je izlišno trošiti reči, ali naša tema je drugačija. Najpre, Lenon je u jednoj stvari pogrešio. Dok rokenrol polako izumire, pretvarajući se u relikt prošlosti, verovatno će njegova percepcija za nekoliko decenija biti otprilike kao naš današnji pogled na bluz, „kultura poznatih“ kao nikada do sada u istoriji naše civilizacije nije bila toliko vidljiva. Ali tu odmah da moramo da napravimo veliku ogradu. Kultura slavnih je oduvek bila u središtu pažnje naše civilizacije – otprilike po čuvenim rečima engleskog istoričara Tomasa Karlajla: „Istorija je samo priča o velikim ljudima“ – samo se preokrenula paradigme slave, još preciznije, promenili su se oni koji se slave. Ako su to nekada bili velikaši, plemići, kraljevi, vojskovođe, crkveni kler i političari, uz koje su se „šlepali“ umetnici i naučnici, i to uglavnom tek kada posmrtno budu primljeni u panteone slave, u današnjici, računajući tu i nekoliko pređašnjih decenija, predmet slavljenja su postale osobe koje to nikada ranije ne bi bile. Primera radi, pomenućemo samo glumce. Do pre jednog veka glumcima nije bilo dozvoljeno ni sahranjivanje na crkvenim grobljima, a ovo zanimanje se smatralo za duboko pogrešno. Danas je, pak, situacija znatno drugačija. Glumci su najveće zvezde, a neretko postaju i veoma značajni arbitri javnog života. Ova promena paradigme nije vezana samo za određena zanimanja, ona je korenita pre svega u shvatanju same slave. Gotovo svako – nemoguće je ne pomenuti čuvenih Vorholovih 15 minuta slave – može da bude poznat. Koliko to omogućuje medijska slika, sada već potpuna rijalitizacija celokupnog javnog prostora, još više tome pomažu društvene mreže koje daju iluziju slave. Možda baš zbog toga i toliku pažnju privlače ljudi koji slavu zapravo i zaslužuju, kakvih je u poslednje vreme sve manje i manje. Jedan od njih je sasvim sigurno Leonard Koen, o kom je Silvi Simons napisala izuzetnu knjigu.

Prateći Koenov život od samih početaka, Silvi Simons nam predstavlja porodicu u kojoj je on rođen, ali i okruženje u kom je odrastao. Prve pesničke pokušaje smenjuje odlazak na ostrvo Hidra, gde će Koen napisati romane „Omiljena igra“ i „Divni gubitnici“. Sledi potpuni zaokret. Koen se okreće muzičkoj karijeri. Opisujući njegove prve albume i koncertne turneje, autorka u isto vreme prati Koenove unutrašnje prelome koji će naposletku rezultirati odlaskom u budistički manastir, ali i njegov docniji trijumfalni povratak na scenu, suštinski: godine u kojima će Koen postati jedna od najvećih muzičkih i umetničkih ikona poslednjih nekoliko decenija.

„Proveo je čitav život pokušavajući da dođe do suštine velikih, vanvremenih pitanja, stalno im se iznova vraćajući, zalazeći sve dublje, pokušavajući da dođe do nekakvog odgovora, ili barem do nečeg lepog, ili u najmanju ruku do dobrog štosa. Bio je to težak rad. Za Lenarda težak rad nije bio nikakav problem“, ispisuje Silvi Simons u ovoj knjizi. Priču o toj potrazi, ali i teškom radu ona donosi nenadmašno. Municiono proučavajući svaki detalj Koenove biografije, Silvi Simons sastavlja nenadmašnu sliku jednog života, ali i velike umetničke karijere. Kako se čini, ona je u ovome delu zadobila ne samo izuzetno predstavljanje, već i potpuno novi pogled na stvaralaštvo velikog umetnika koje će biti dragoceno za sve njegove poštovaoce.

Silvi Simons spada u red najistaknutijih muzičkih novinara današnjice. Odrasla je u Velikoj Britaniji, a u Sjedinjene Američke Države se seli krajem sedamdesetih. Pisala je za najznačajnije američke i internacionalne medije. Autorka je brojnih knjiga o rokenrol muzičarima koje su zadobile veliku čitanost i brojna priznanja.

„U raspravama o tajnovitosti i motivacijama Lenarda Koena, preživljavanje je nekako ostajalo po strani i zanemareno dok su se komentatori okretali primamljivijim temama – seksu, bogu i depresiji, o kojima su naširoko razglabali. Nema sumnje u to da su ovo bile pokretačke sile njegovog života i rada. Međutim, za Lenarda je najkorisniji bio njegov instinkt za preživljavanje“, govori na jednom mestu Silvi Simons. Okrenuta Koenovim unutrašnjim preživljavanjima, gorkom talogu iskustva da citiramo Kiša, ona izvrsno tka priču o izuzetnom umetniku i njegovom životu. Istinski poštujući to stvaralaštvo, ali i Koena samoga, Silvi Simons ipak ne upada u hagiografsku zamku. Ne ulepšavajući nijedan segment njegovog života, ona stvara biografiju koja plenu istinoljubivošću, ali i dubokim poštovanjem prema čoveku o kom piše. Izvrsna je to knjiga, veličanstvena po svojoj sveobuhvatnosti, ali i pristupu. U isto vreme, to je i priča o slavi, i to slavi čoveka koji je takvu vrstu pompeznosti istinski prezirao, ali je ipak dobijao u vremenu u kom ona najčešće odlazi onima koji je ne zaslužuju.

Naslov: Tvoj sam čovek
Autor: Silvi Simons
Preveo: Novica Petrović
Izdavač: Treći Trg, Beograd, 2020
Strana: 594

Pročitajte i prikaz Koenovog romana „Divni gubitnici“ i zbirke pesama „Plamen“

Kolumbovo jaje – Radoslav Petković

Pored priče, o čemu smo na ovom mestu već pisali, čini se da je esej postao najveća „žrtva“ promene svojevrsne književno-tržišne paradigme. Naprosto, esej je kao književni žanr – ako on uopšte može tako da se podvede, ali o tome će još biti reči – gotovo nestao ne samo sa naše, već i sa svetske literarne scene. Koliko je tome kumovalo pretvaranje izdavačkih kuća u mašine za pravljenje novca u današnjem dikensovskom kapitalizmu u kom je objavljivanje „nekomercijalnog“ štiva gotovo smrtni greh, još više je ovome doprinelo menjanje shvatanja romana kao književnog žanra. Jednostavno, roman je – ako ćemo ovo da banalizujemo u potpunosti, a što nije daleko od istine – postao baš sve. Suštinski, dovoljno je ispod naziva dela staviti odrednicu roman, i to je to. Najvećim delom je to posledica postmodernog shvatanja književnosti, pogotovo upotrebe dokumenta i gubljenja granice između fakta i fikcije, pitanja oko kog su se lomila koplja. Setimo se samo afere oko „Grobnice za Borisa Davidovića“ u kojoj je upravo ovo pitanje postalo argument Kišovim oponentima, iako je povod za Kišov progon bio čisto političke prirode. Da skratimo priču, granica između romana i eseja se gotovo izgubila, pa brojni romani koji se objavljuju u današnjici pre podsećaju na eseje, što je posledično dovelo do toga da pisci izaberu „probitačniji“ žanr kao odrednicu svog dela, odvodeći tako esej u potpuni zapećak. Ne treba zaboraviti ni novinsko pretvaranje eseja u kolumnu, u kom je manevarski prostor pisanja znatno ograničen prirodom štampe, pre svega manjkom prostora i potrebom političke aktuelnosti, pa se u brojnim kolumnama pisaca briše gotovo svaki pomen književnosti, uopšte umetnosti. Jedan od retkih izuzetaka na našim prostorima je novinsko pisanje Miljenka Jergovića koje zadržava i stilske i tematske vrednosti. Tu je, naravno, i pitanje odgonetanja prirode samoga eseja, koje predstavlja dodatni problem. Ako je verovati enciklopedijskim odrednicama, esej je prozni tekst u kom se izlažu lični utisci i pogledi autora na životna, moralna, naučna ili umetnička pitanja. Suštinski, esej je mešavina autobiografskog štiva i pogleda pisca koje najčešće proizilazi iz pročitanog ili doživljenog. Kao takav, čini se, esej je bio sjajna mogućnost piscima u prošlosti da naprave svojevrsni prostor za izražavanje svojih stavova ili znanja koji bi u tom obliku opterećivali „klasični“ književni tekst. Tako su u našoj literaturi, da pomenemo samo par primera, Andrić, Isidora Sekulić, Krleža, Pekić, Kiš, Tišma i brojni drugi ispisivali eseje izuzetne i po svom stilu, ali i temama koji se pokreću. Isto to čini i Radoslav Petković u današnjici.

Podeljeni u tri tematske celine, eseji u knjizi „Kolumbovo jaje“ nam predstavljaju poglede Radoslava Petkovića na stvaralaštvo tri velika evropska pisca, Itala Zveva, Prusta i Montenja. Polazeći od njihovih dela – pre svega „Zenove savesti“, „Potrage za izgubljenim vremenom“ i „Ogleda“ – autor ove knjige ih predstavlja tako što razotkriva duh vremena u kome ta dela nestaju, sastavljajući nenadmašnu istorijsku, književnu, ali društvenu sliku nekoliko vekova na evropskom kontinentu sjedinjenu sa pogledom na današnji svet.

Radoslav Petković, jedan od najznačajnijih srpskih književnika današnjice, rođen je u Beogradu gde završava studije književnosti. Debituje sa romanom „Put u Dvigrad“ 1979. godine. Slede romani „Zapisi iz godine jagoda“, „Sudbina i komentari“, „Senke na zidu“ i „Savršeno sećanje na smrt“ . Napisao je i nekoliko knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća srpska književna priznanja, a njegov roman „Sudbina i komentari“ smatra se za najnagrađivaniji srpski roman svih vremena. Pored književnog rada, plodan je prevodilac sa engleskog jezika.

„Nema užasa koji, sveden na tekst, ne može postati banalan i dosadan. Ali tako je zaista bilo, uzvikuju ozlojeđeni. U redu, to je dokument. Dokument je tek polazna tačka, od koje se kreće u moralnu ili krivičnu raspravu. Ali to se ne odnosi na književnost već na zapisano – ili, u moderno vreme, snimljeno – svedočanstvo. Gde ne postoje nikakve literarne ambicije niti onaj ko svedoči želi da bude svedok vremena; svojom nesrećom, uz izvesnu meru sreće jer je preživeo, postao je svedok određenog vremena. Ništa više, ni manje“, ispisuje Petković u ovoj knjizi pokrećući veliku temu odnosa dokumenta, svedočenja i umetničkog dela (ovu temu obrađuje i roman „Hohštapler“ Havijera Serkasa o kom smo pisali na ovom mestu), i to na primeru Prvog svetskog rata. Pripovedajući o toj samo naizgled poroznoj granici, on pokreće i još jednu veliku temu, pitanje odnosa morala i umetnosti govoreći o sudbini zloglasnog Selina, ali i još čuvenijeg Montenja. Da li je moguće otrgnuti se iz ralja ideološkog ludila (onog kog Petković opisuje rečima: „Jedini mogući identitet jeste prinudni identitet i jedini zadatak pojedinca je da ga, bez ostatka, prihvati i pokorava mu se; sloboda je spoznaja nužnosti“), pokušava da se odgonetne u ovoj knjizi. Izuzetna je to povest o nimalo prijatnim usudima istorije, ali i veličanstvena priča o velikim piscima. Radoslav Petković je napisao sjajnu knjigu eseja u čijem se čitanju istinski uživa, ali i knjigu koja nas mnogo čemu uči. Ne i manje bitno, da se vratimo na početak, „Kolumbovo jaje“ je najbolji dokaz vrednosti eseja kao književnog žanra, pogotovo onda kada oni dolaze iz pera vrsnih književnih stvaralaca i erudita, kakav je sasvim sigurno Radoslav Petković.

Naslov: Kolumbovo jaje
Autor: Radoslav Petković (1953-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2017
Strana: 174

Pročitajte i prikaze romana „Savršeno sećanje na smrt“,
zbirke priča „Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima“
i studije „Srednjovekovni putovođa“ Radoslava Petkovića

Žoze Saramago – Male uspomene

Jedna od bezbroj puta ponovljenih rečenica, toliko da je gotovo postala opšte mesto, svakako je ona čuvena Frojdova o detetu kao ocu čoveka. Upravo je Frojd u svojim radovima postavio detinjstvo kao osnovu razvoja čovekove ličnosti. Naravno, ova teorija je kasnije razrađena, pa određeni broj psihologa u današnjici govori da je detinjstvo gotovo jedini osnov čovekove ličnosti, anulirajući tako kasniji razvoj i iskustva. S druge strane, pogotovo u najširim krugovima, ovaj fokus na detinjstvo proglašen je za budalaštinu, pogotovo kada se govori o traumama doživljenim u ovom životnom dobu. Kako god bilo, shvatanje detinjstva, uopšte života deteta predstavlja jednu od stvari koje su tokom razvoja naše civilizacije doživljavale tektonske promene. Sve do skora, možemo slobodno reći do početka dvadesetog veka, negde je ta promena nastupila i znatno kasnije, na decu se gotovo nije obraćala nikakva pažnja, pogotovo u siromašnim sredinama. Ona su se rađala i odrastala prepuštena sama sebi, ali i umirala gotovo u istoj meri, najviše usled zaraznih bolesti koje su na sreću sprečene vakcinama i otkrićem brojnih lekova. I ne samo to. Dečji rad, nekada čak i u fabrikama, predstavljao je sasvim normalnu stvar. Jednu od najpotresnijih slika tog bezumlja dao je Dimitrije Tucović u članku „Mučenici iz leskovačkih fabrika“: „Deca iz tekstilnih fabrika u Leskovcu. Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina, četrnaestoro od osam, dvanaestoro od devet, osmoro od deset, sedmoro od jedanaest. Rade u fabrici po 12 sati. Njihova starost je: četvoro od osam, petoro od devet, sedmoro od deset, desetoro od jedanaest, šesnaestoro od dvanaest, petoro od trinaest, jedno od četrnaest godina. Ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Popović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih tuku, pa kad polumrtva od rada i tortura popadaju, dolaze im noću roditelji te ih nose kući.“ Koliko je istorija gnusna stvar, pokazaće nam to što su ove bitange u današnjici sudski rehabilitovane, njihovim potomcima se vraća imovina stečena na dečjoj krvi, a Iliću je čak podignut i spomenik u Beogradu. Ali da se mi vratimo na stvar. Od ovakvog postupanja prema deci u današnjici se odustalo, barem u razvijenijim zemljama. Zahvaljujući dobrim zakonskim rešenjima, ona su zaštićena od nehumanog postupanja i zlostavljanja. I roditeljski odnos prema deci je znatno promenjen, od nekadašnje nehajnosti ili strogog odnosa došlo se do pokušaja da se deci ugodi na svaki način, nekada pretvarajući taj odnos u potpunu grotesku. Možda je upravo zbog ovakve promene i toliko zanimljivo čitati kako je nekada detinjstvo izgledalo, pogotovo kada ti zapisi dolaze iz pera vrsnih književnika.

Pripovedajući o svom detinjstvu, Saramago nas na samom početku knjige „Male uspomene“ upoznaje sa dva mesta, seocetom Azinjaga, u kom je rođen, i Lisabonom, gradom u kom je proveo najveći deo svog života i u kom se razvio. Ispisujući brojne epizode iz detinjstva, i to od okolnosti svog rođenja, priče o članovima porodice, prvim čitalačkim iskustvima, školskim danima, dečačkim avanturama, dobrim delom i o teškoj oskudici u kojoj je živeo, Saramago stvara upečatljive memoarske zapise.

Iako ovo delo sasvim sigurno ne spada u vrhunce Saramagovog stvaralaštva, na kraju to nije ni autorova namera, tome svakako i namerni naslov „Male uspomene“, ono pre sve pleni izuzetnim opisima sveta iz ugla deteta. Vraćajući se nekoliko decenija unazad, Saramago ispisuje pitku priču, lišenu odlika njegovog poznatog stila, prepunu pitoresknih opisa prirode, ljudi i brojnih mesta u čijem se čitanju istinski uživa: „Tokom mog detinjstva, prvih godina dečaštva, to siromašno i zaostalo selo, opasano žuborom vode i šumorom zelenila, sa niskim kućama okruženim srebrnosivkastim maslinjacima, katkad opaljeno letnjim suncem, katkad skočanjeno ljutim mrazem ili potopljeno vodom koja ulazi u kuće, bilo je kolevka u kojoj sam dozreo, torba u koju se mali kengur povukao da bi se ovaplotio, na svoju sreću, a možda i nesreću, u tiho, povučeno, usamljeno biće, jedino koje si mogao i postati.“

Žoze Saramago, jedan od najznačajnijih portugalskih pisaca svih vremena, rođen je u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Kao dete prelazi u grad, gde se školuje u zanatskoj školi. Često menja zanimanja, pa tako posle posla automehaničara i administrativnog radnika, postaje novinar. Usled sukoba sa autoritarnom vlašću zbog svojih političkih stavova, napušta novinarstvo i okreće se književnosti. Počinje veličanstvena karijera u kojoj je objavio preko deset romana, nekoliko zbirki priča, pesama, eseja i autobiografskih spisa. Pod pritiskom katoličke crkve i konzervativne javnosti, a posle objavljivanja „Jevanđelja po Isusu Hristu“, napušta Portugal. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1998. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta pohvaljuju se njegove parabole istkane od mašte, saosećanja i ironije, kao i njegov skepticizam spram zvanične istine. Veći deo njegovih dela preveden je na srpski i objavljen u izdanju „Lagune“.

Pripovedajući o svom detinjstvu, provedenom najčešće u siromaštvu i pokušajima da se u teškoj oskudici nekako preživi, Saramago ipak uspeva da ova priča ne bude samo pripovest o teškoj materijalnoj situaciji, već raspričana skaska o svim segmentima jednog dečjeg života. Opisujući tako rana ushićenja, prve korake u shvatanju sveta, ali i razočaranja, prepreke i uspone, Saramago sklapa sjajne komadiće sećanja sjedinjene u izuzetan mozaik, memoarsku priču o tome kako je nastao jedan čovek: „Niko nije primetio da je dete već pustilo vitice i korenje, bio sam nežno seme koje je imalo vremena da oseti tlo pod svojim tanušnim i nesigurnim nogama i od njega primi, zauvek, iskonski beleg zemlje, tog pokretnog dna ogromnog vazdušnog okeana, tog blata, čas suvog, čas vlažnog, prožetog biljnim i životinjskim ostacima, otpacima svega i svačega, kamenih opiljaka, smrvljenih u prah, raznoraznih i kaleidoskopskih tvari koje su prošle kroz život i u život se vratile, baš kao se vraćaju sunca i meseci, poplave i suše, hladnoće i žege, vetrovi i zatišja, boli i radosti, bića i ništavilo.“       

Naslov: Male uspomene
Autor: Žoze Saramago (1922-2010)
Preveli: Jasmina Nešković i Jovan Tatić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 175

Pročitajte i prikaz Saramagovog romana „Zapis o pronicljivosti“

Erik Vijar – Rat siromašnih

Govoreći o dve Pekićeve novele – može se sasvim slobodno reći i dva kraća romana, „Odbrana i poslednji dani“ i „Uspenje i sunovrat“ – Mihiz je ironično, kako je on to samo umeo, kazao da je Pekić napisao dva aforizma, aludirajući na obimnost Pekićevih drugih dela, pre svega sedmotomnog „Zlatnog runa“ koje se prostire na preko 4000 strana. Kad smo već kod Pekića, gotovo su kultni pokušaji Svetlane Velmar-Janković da pokuša da smanji obim „Zlatnog runa“ što je naposletku rezultiralo još većim brojem strana koje je Pekić dodao jednom od tomova. Naravno, Pekić nije izuzetak, naprotiv, čini se da romani koji za svoju temu uzimaju istoriju, pogotovo velike istorijske epohe, „boluju“ od preopširnosti. Da bismo se uverili u to, pomenućemo samo nekoliko romana „mamutskih“ obima. Na prvom mestu su to svakako „Jadnici“ Viktora Igoa, roman krcat ne samo silnim događajima, već i mnoštvom digresija koje se prostiru na desetinama stranica o katoličkim verskim redovima, istoriji pariske kanalizacije, velikim bitkama… Odgovor zašto je to Igo činio nalazi se u materijalnoj koristi. Tadašnji romani prvobitno su objavljivani kao feljtoni u časopisima, pa su honorari bili znatno veći ukoliko je bilo više nastavaka. Razume se, greška bi bila uzeti samo materijalnu korist kao razlog za pisanje opširnih romana. Vreme u kome su se ti romani pisali bilo je znatno drugačije. Knjige su neretko predstavljale jedinu zanimaciju, pogotovo u zabačenim sredinama, pa se od pisaca očekivalo da pišu što duže knjige ne bi li zabava duže trajala. Naravno, delom to proizilazi iz same želje autora, kakva je, recimo, bila Tolstojeva kada je pisao „Rat i mir“, najbolji primer romana-epohe, verovatno i začetka ovog književnog žanra. Tako docnije nastaju brojna književna dela među kojima ćemo pomenuti samo romane „Budenbrokovi“ Tomasa Mana, „Život i sudbina“ Vasilija Grosmana, „Arhipelag Gulag“ Aleksandra Solženjicina,  „Smrt – poslednje utočište“ Hilari Mantel… Takvi romani se pišu i u današnjici i, što je još zanimljivije, oni doživljaju veliku čitanost. Izgleda da su oni svojevrsni kontrapunkt instant-komunikaciji koja se danas gaji. S druge strane, što je i naša tema, kratka dela, neko bi možda rekao i novele, koje „hvataju“ duh jednog vremena na manjem broju strana, prilično su retka stvar, neretko i na „slabijoj“ ceni. Primera radi, i dan-danas je „Na Drini ćuprija“ prepoznata kao najznačajnije Andrićevo delo, svakako i najprodavanije, iako je, ako ćemo gledati isključivo sa književne tačke gledišta, što je i sam Andrić mislio, „Prokleta avlija“ vrhunac njegovog stvaralaštva. Još jedno tako kratko, ali podjednako snažno delo dolazi iz pera Erika Vijara.

Početak je šesnaestog veka. Pre nekoliko godina na vratima dvorske crkve u Vitembergu Luter je okačio svoje teze, pokrenuvši veliku crkvenu revoluciju. Inspirisani ovim činom, po čitavoj Evropi javljaju se pobunjenici koji kreću u rat protiv postojećeg stanja. Jedan od njih je i pastor Tomas Mincer. Opisujući njegov život, ali i pobunu koju je on pokrenuo, Erik Vijar stvara „Rat siromašnih“.

Kondenzovan do krajnjih granica, koliko stilski još više u opisivanju događaja, roman, uslovno ga nazovimo tako, Erika Vijara predstavlja ne samo život jednog od najvećih pobunjenika evropske istorije, već i vreme koje je prethodilo njegovom životu. Suštinski, ako bismo tražili najpribližniju žanrovsku odrednicu ovog dela, to bi bio pokušaj sažimanja istorije u kratki književni tekst, u svojevrsnu hroniku, kako je sam Vijar naziva. „Škrt“ na opisima, Vijar stvara čudesne rečenice, lišene bilo kakve suvišnosti, a opet upečatljive u svojoj preciznosti i stilu, kakva je, recimo, ova: „I knjige su se razmnožile kao crvi u lešu“. Tu Vijarovu književnu maestralnost Melita Logo-Milutinović je izuzetno prenela na naš jezik, stvarajući prevod koji izaziva istinsko divljenje.

Erik Vijar je rođen u Lionu. Završio je studije istorije i filozofije. Debituje kao književni stvaralac krajem devedesetih. Slavu mu donosi roman „Konkvistadori“. Dobitnik je niza francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Dnevni red“ (Akademska knjiga, 2018).

„Krije se tu velika tajna: voleti siromašne znači voleti mrsko siromaštvo, više ga ne prezirati. Znači voleti čoveka. Jer, čovek je siromašan. Nepopravljivo. Mi smo beda, lutamo između želje i gađenja“, ovako Vijar opisuje srž promene koju donosi njegov junak. Društvo ogrezlo u feudalističkom iživljavanju bogatih nad siromašnim („Jer moćni ne prepuštaju ništa, ni hleb, ni slobodu“) konačno se budi iz duge letargije: „(…) pošto se više hleba i slobode može dobiti samo ako se oni otmu, obreo se tu“. Nastupa pobuna, neprikosnovena po svom značaju i uticaju. Nju Vijar nenadmašno predstavlja, sažimajući decenije istorije u tekst od sedamdesetak strana, blistav u svakom pogledu. Veličanstvena je to priča o pobuni (kako sam Vijar kaže: „Mladost nema kraja, tajna naše jednakosti je besmrtna, a samoća neizreciva. Mučeništvo je zamka za potlačene, poželjna je samo pobeda“), ona koja se večito ponavlja, ali i dokaz da se o velikim istorijskim epohama i događajima može pisati na dosad neviđeni način.

 

Naslov: Rat siromašnih
Autor: Erik Vijar (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 74

Lidi Salver – Bez plakanja

Čuvena Hegelova maksima o istoriji koja se drugi ponavlja kao farsa svoj najbolji izraz je zadobila u današnjici, pogotovo na našim prostorima. Povratak kapitalizma, zajedno sa ubilačkim nacionalizmom, tokom devedesetih godina, ali i njegovo metastaziranje u današnjici, u kojoj se on pretvorio u čudovišnu mešavinu dikensovske osornosti kapitalista i orvelijanske kontrole nad stanovništvom, koji je možda najbolje okarakterisala Šušana Zubof kao nadzorni kapitalizam, doneo je i ništa manje čudovišnu reinterpretaciju prošlosti, sada već notorno retuširanje pogleda na pređašnje događaje i ličnosti. Pored „ispravljanja“ pogleda na, najdelikatnije rečeno, kontroverzne ličnosti, najvećim delom kolaboracioniste, istorijsko sećanje je doživelo svojersni salto mortale, opet po čuvenim stihovima Ivana Gundulića: „Tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje.“ Naravno, ova istorijska regresija, nazovimo je tako, nije stvar samo naših prostora. Dovoljno je pogledati stanje današnjeg sveta. Klasični rat, sa svim njegovim posledicama, vratio se na velika vrata na evropski kontinent napadom Rusije na Ukrajinu. Borba za ljudska prava doživljava teške poraze, najvećim delom u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je višedecenijsko pravo žena da upravljaju sopstvenim telima ukinuto. O skorom izručenju Džulijana Asanža, gde ga sigurno čeka višedecenijska robija zbog obelodanjivanja silnih svinjarija koje su počinile američke državne strukture, gotovo da ne treba trošiti reči. Ipak, otpora svemu ovome – ako ne računamo ne tako brojne proteste i medijska i internet lamentiranja bez nekog većeg rezultata, u šta uključujemo i ovo – gotovo da nema. Kako se čini, ljudi su, ili barem većina ljudi, zaboravila šta uopšte znači otpor. Koliko je tome doprineo konformizam najvećeg dela populacije, neretko i nemogućnost da se usled preopterećenosti svakodnevnim materijalnim brigama razmišlja o bilo kakvoj promeni, dobrim delom to proizilazi i iz pogleda na prošlost. Veliki preokreti iz prošlosti, pre svega socijalne revolucije, u današnjici su predstavljeni kao divljaštvo ludaka, gotovo zločinačko orgijanje duševnih bolesnika i psihopata. Tako su, recimo, u današnjoj Srbiji, svetli likovi postale bitange kao što je Vlada Ilić, predratni gradonačelnik Beograda i fabrikant, čovek koji je zapošljao dvanaestogodišnju decu u svojim fabrikama, izrabljujući ih neretko do smrti, a „zločinci“ su postali ljudi koji su borili protiv ovakvih bolesnika. S druge strane je to delom i posledica nemogućstva nekadašnje pobedničke strane da prizna devijacije u svojim redovima, tvrdoglavo opstajanje u misli da je sve bilo savršeno, pa se gnusobe, kakav je, recimo, bio Goli otok, namerno prećutkuju, minimizuju ili, što je najgore, predstavljaju kao istorijska nužnost. Da pogled na istoriju ipak ne mora da bude takav, sjajno nam pokazuje Lidi Salver.

Predstavljući život za vreme Španskog građanskog rata, Lidi Salver nam daje dva pogleda na ovo vreme. S jedne strane je mlada seljanka Monsi koja mora da pronađe svoj put u turbulentnom vremenu, još težem za nju jer je ujedinjen sa mnoštvom ličnih nedaća, a na drugoj strani nalazi se francuski pisac Žorž Bernanos suočen sa bestijalnošću gotovo svih strana. Sukobljavajući ova dva pogleda, ali i međusobno ih dopunjujući, Lidi Salver stvara ovaj roman.

Ispisan blistavim stilom, sa mnoštvom originalnih kompozicionih rešenja, roman „Bez plakanja“ nenadmašno predstavlja duh jednog krajnje kompleksnog vremena, ali i unutrašnja preživljavanja junaka. Kao da joj to nije dovoljno, Lidi Salver odlazi još dalje, stvarajući specifičan jezik glavne junakinje Monsi, svojevrsni špansko-francuski, blistav u predstavljanju emigrantskog iskustva. Te zadivljujuće jezičke bravure podjednako zadivljujuće je uspela da prenese na naš jezik Melita Logo-Milutinović, stvarajući prevod koji izaziva istinsko divljenje.

Lidi Salver je rođena u francuskom gradiću Otenvil, u porodici emigranata koji su nakon građanskog rata pobegli iz Španije. Pohađala je studije književnosti, ali je na kraju završila medicinu, specijalizujući se za psihijatriju. Debitovala je kao književnica početkom sedamdesetih, a slavu joj donosi roman „U društvu duhova“. Za svoje stvaraštvo je zadobila niz francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Bez plakanja“. Pored ovog dela, na srpski su prevedeni i njeni romani „Moć muva“, „U društvu duhova“ i „Dobre duše“.

„Obojica su rođeni u selu u kojem se stvari beskonačno ponavljaju na isti način, bogati su u sjaju, siromašni u očaju; u samodovoljnom selu uskih vidika, gde je autoritet starijih nedodirljiv kao imetak (…), gde je svačija sudbina saopštena još na njegovom rođenju, i gde se ne dešava ništa što donosi i malo nade, i malo daha, i malo života“, ovako Lidi Salver opisuje sredinu u kojoj se odigrava veći deo romana, onu koju će vrlo brzo postati središte uzavrele revolucije. Opisujući potlačene, potpuno obespravljene ljude, inertne u njihovoj sudbini, sve dok ne krene veliki talas promene, Lidi Salver fascinantno oslikava trenutke pobune, istinskog zanosa i idealizma, ali i njegovog kraha. Ne libeći se da u potpunosti predstavi i zločine koji su proizašli iz revolucije, ali i još veće zločine koji su doveli do nje, Lidi Salver stvara istinsko remek-delo, priču o pobuni, svim njenim posledicama, ali i nadi koju je ona donela. Ništa manje i o načinu kako da se ludilo jednoznačnosti, pogotovo u današnjici, nekako prevaziđe: „I još gore, smatrao je da je usvajanje jedne dogme, jednog cilja, jednog sistema, i ignorisanje svega osim te dogme, tog cilja, tog sistema, najbolji put da čovek jednog dana postane zločinac.“

Naslov: Bez plakanja
Autor: Lidi Salver (1948-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2015
Strana: 212

Aleksandar Solženjicin – Odeljenje za rak

„Zašto bi ona čitala ‘Anu Karenjinu’? Nije li dosta ono što si sam doživeo? Gde da pročitamo nešto o nama, o nama? Treba li pričekati sto godina?“, pitanje je koje postavlja jedna od junakinja romana „Odeljenje za rak“. Reči „o nama“ odnose se na žrtve staljinističkih progona i logora. Odgovor je vrlo jednostavan: treba čitati Solženjicina, jednog od najvećih protivnika totalitarnog sovjetskog režima i verovatno čoveka koji ga je na najbolji mogući način opisao. Kakav je to bio režim na svojoj koži najbolje je osetio sâm Solženjicin. Godine 1945. osuđen je na devet godina robije i večito progonstvo u Sibir zbog kritike Staljinove vladavine. Zatočenik je sve do 1953, kada biva poslat u progonstvo. Konačno na kakvoj-takvoj slobodi, on počinje da piše, svestan da ništa od toga neće biti objavljeno. I zaista, za objavljivanje njegovog prvog značajnijeg dela trebalo je sačekati punih devet godina i promenu političke klime. Zahvaljujući destaljinizaciji koju sprovodi Hruščov, Solženjicinu je dozvoljeno objavljivanje knjiga i selidba u Moskvu. Kratki roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“ izaziva pravu buru u tadašnjem Sovjetskom Savezu, jer po prvi put tema jednog književnog dela postaje Gulag. Ali to ne traje dugo. Dolazak Brežnjeva na vlast početak je nove Solženjicinove golgote. Romani „U prvom krugu“ i „Odeljenje za rak“ povlače se iz štampe, a autoru su zabranjeni javni nastupi. Tu na scenu stupa čuveni sovjetski samizdat i ova dva dela polujavno cirkulišu od ruke do ruke. Još važnije, rukopisi stižu do inostranstva i tu bivaju integralno objavljeni. Kao potpuni šok ne samo za Solženjicina, već i za sovjetsku vlast – a zahvaljujući upravo ovim romanima – on dobija Nobelovu nagradu za književnost 1970. godine. Bio je to začetak ogromne književne karijere, gotovo bez premca u novijoj ruskoj literaturi. Zahvaljujući izdavačkoj kući Akademska knjiga posle nekoliko decenija ponovo imamo priliku da se upoznamo s njom.

Za razliku od romana „U prvom krugu“ ili još čuvenijeg „Arhipelaga Gulag“ koji direktno govore o logorskom iskustvu, ovaj roman je više okrenut onome šta se dešava posle zatočeništva. Samim tim se može smatrati i direktnim nastavkom Solženjicinovih ranijih dela. Potka „Odeljenja za rak“ je boravak Olega Kostoglotova, bivšeg političkog kažnjenika, na bolničkom lečenju i događaji koje su to lečenje pratili. Zbog direktnog pozivanja na sopstveno iskustvo – Solženjicin se zaista lečio od raka u bolnici u Taškentu – „Odeljenje za rak“ možemo posmatrati i kao poluautobiografski spis.  Minuciozno prodirući u ljudsku psihu, Solženjicin nam predstavlja raznoliku galeriju likova, i to od političkog komesara i potkazivača za vreme Staljinove vladavine, mladog idealističkog studenta, ambicioznih medicinskih sestara i lekara, seljaka i radnika, pa sve do prokaženih političkih zatvorenika. Sve njih povezuje odsutna borba protiv zajedničkog i podmuklog neprijatelja – raka. Ipak, kakva je država, takva je i bolnica. Prljavština, nemar, očaj i beznađe sjedinjuju se u opštu sliku propasti društvenog sistema oličenog u jednom bolničkom odeljenju.

Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Kislovodsku. Nakon studija dobrovoljno se prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov  roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962. godine, postao je prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju“, višetomni „Crveni točak“…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine. Pored „Arhipelaga Gulag“ i „Odeljenja za rak“, Akademska knjiga je objavila i njegovu istorijsku studiju „Dva veka zajedno“.

Roman „Odeljenje za rak“ kompoziciono je izuzetno složen. Ogroman broj likova, tema i sudbina u krajnjem zbiru povezuje se u odličnu celinu. Pored svog osnovnog značenja – autobiografske priče o lečenju od raka, ovaj roman se može posmatrati i kao povest o neostvarivoj i nemogućoj ljubavi između medicinske sestre i glavnog junaka. Nije zanemarljiv ni politički deo knjige koji govori o prvim danima destaljinizacije i strahu političkog komesara Pavela Rusanova da će odgovarati za svoja nedela i lažne prijave koje su odvele desetine ljudi u Gulag. Ipak, najvažnije od svega, ovo je odlična psihološka studija o tome kako se ljudi različitih karaktera bore protiv neizlečive bolesti. Solženjicinove rečenice su britke, na momente krajnje duhovite, neretko i ironične. Pripovedački talenat istinskog književnog genija propraćen je ne samo ličnim iskustvom sa rakom, već i pedantnim izučavanjem medicinske literature. Izuzetno čitak, u isto vreme nenadmašno stilski bogat, ovaj roman svojim kvalitetom prevazilazi okvire političke angažovanosti i na najbolji način nastavlja književnu tradiciju velike ruske proze sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, postavši istovremeno njen dostojni naslednik.

Naslov: Odeljenje za rak
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveli: Ivan Kušan i Jakša Kušan
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2020
Strana: 384

Pročitajte i prikaz Solženjicinovog „Arhipelaga Gulag“

 

 

Jovana Dišić – Vakuum

Promišljajući o svom romanesknom opusu, pogotovo „Imenu ruže“, Umberto Eko je napisao: „Posle izvesnog vremena rekao sam sebi da bih, pošto je srednji vek u mojoj uobrazilji deo svakodnevnice, mirne duše mogao da napišem roman čija se radnja zbiva neposredno u srednjem veku. Kao što sam u nekim intervjuima pominjao, sadašnjicu poznajem samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku imam neposredna saznanja.“ Naravno, ovo je bila Ekova ironija, način da se nekako dâ odgovor na pitanje šta ga je to privuklo pisanju o prošlosti. Ako su to u Ekovom slučaju „neposredna saznanja“, kod drugih pisaca je to svojevrsni eskapizam, pokušaj da se ne tako prijatna svakodnevnica zameni nekom boljom. Razume se, dobrim delom je to i čuvanje od žalaca sadašnjosti, što ćemo najbolje videti u slučaju Meše Selimovića. Užasnu poratnu nepravdu i ubistvo brata, Selimović je transponovao u prošlost i stvorio „Derviša i smrt“. Neki teoretičari – najpre Mihiz – istu stvar govore i za Andrića koji je užase Golog otoka pretočio u „Prokletu avliju“, ali to je ipak samo nagađanje. Naravno, pisanje o prošlosti je legitimno, pogotovo kada je uspešno, ali nas ipak zanima jedno sasvim drugo pitanje. Zašto je pisanje o sadašnjosti toliko retko? Odmah da se ogradimo, ovde ne mislimo na more dela koja za svoju polaznu tačku uzimaju živote autora, već na romane koje pokušavaju da daju prikaz ne samo intimnog života jednog čoveka, već i vremena koje ga okružuje. Odgovor smo već dali, to je najvećim delom strah od mogućih reperkusija, pogotovo u društvima koje svaku kritiku dočekaju kao direktni napad. Ne treba izgubiti iz vida ni nedostatak vremenskog otklona koji ovu stvar čini još težom. Ipak, brojni autori su u istoriji naše književnosti stvarali velika dela koja su pokušavala da se uhvate u koštac sa nimalo prijatnom svakodnevicom. Krenućemo od Andrića i Crnjanskog koji su svoja ratna iskustva ispisali u „Ex Pontu“ i „Dnevniku o Čarnojeviću“. Isto čini i Branimir Ćosić u romanu „Pokošeno polje“. Posleratnu stvarnost Branko Ćopić nenadmašno duhovito predstavlja u „Osmoj ofanzivi“. Ludilo devedesetih je gotovo sigurno najbolje prikazano u romanu „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevića. Naravno, ovo je samo mali i nepotpuni izbor dela koja opisuju duh vremena u kom se živi. Njihovim putem polazi Jovana Dišić stvarajući roman „Vakuum“.

Glavna junakinja „Vakuuma“ nalazi se na svojevrsnoj prekretnici. Ne previše zadovoljna poslom profesorke srpskog jezika u požarevačkoj gimnaziji i svojim brakom, ona dobija čudnu ponudu lokalnog moćnika da napiše knjigu koju će joj on ispripovedati, što postaje početak promena u junakinjinom životu. Malo po malo, ona polako pronalazi izlaz iz svojevrsnog vakuuma (tome i amblematični naziv dela) u koji joj se život pretvorio, i to preko umetnosti koja joj donosi izbavljenje.

Vešto gradeći kompoziciju romana, Jovana Dišić nam u ovom romanu predstavlja junakinjin život u različitim periodima. Uslovno govoreći, ovo delo bi se žanrovski moglo i odrediti kao svojevrsni bildungsroman. Na tom putu „odrastanja“, junakinja romana mora da se suoči sa sopstvenim lošim izborima, najčešće učinjenim po inerciji, ali i nimalo prijatnim društvenim okolnostima. Jedna od njih je i položaj nove generacije koja mora da se izbori za svoje mesto: „Zazvučalo mi je besmisleno to što je rekao, jer sam toliko puta čula prekore kako mi mladi uvek tražimo krivca i ne vidimo problem u sebi, kako smo razmaženi, nezahvalni, lenji. I tačno je: kritikujemo, upiremo prstom, preziremo jugonostalgičare i njihov narativ ’kako smo lepo živeli (pa sada vi morate da ispaštate)’, ali paradoksalno, osećamo i krivicu i odgovornost. Mi pripadamo onim generacijama koje su detinjstvo provele u devedesetim, a ranu mladost u onom prividnom društvenom, ekonomskom i političkom preporodu. Mi smo većinom izbegli strahote rata, ali dobro znamo njegove posledice. Mi smo jedva čekali da možemo da glasamo, a sada ne znamo za koga.“

Jovana Dišić je rođena u Požarevcu. Završila je studije srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljivala je naučne radove, kratku prozu i poeziju u periodici i antologijama. Radi u biblioteci u Kučevu, gde uređuje književni program „Bibliosalon“.

„(…) jedina šteta koju su mi napravili jeste što su me ubedili u to da mogu lako da postignem sve što želim“, govori glavna junakinja ovog romana. Iskustvo pređašnjih generacija, pogotovo grešaka koje su ostavljene kao svojevrsni amanet, u ovom romanu sukobljava se sa svetom novih generacija nemoćnih da promene ta iskustva ali i isto tako nespremnih da ih prihvate. Tu koliziju Jovana Dišić nenadmašno predstavlja, oslikavajući svet koji okružuje junakinju kroz sjajnu kombinaciju istančane emotivnosti i krajnje duhovitih epizoda, posebno vidljivih u predstavljanju današnje književne scene. Put kroz taj svet gotovo od početka je osujećen (sjajno to autorka opisuje: „Ali šta ako nemaš plan, već si deo tuđeg plana? U šahu to znači da si gubitnik. I u životu je najčešće tako. U umetnosti je to nedopustivo.“), ali i ostvariv, što nam pokazuje ovaj roman. Sjajno balansirajući između hrabro ispisane priče o današnjem svetu, sa svim njegovim manama i vrlinama, ali i odlične slike unutrašnjih previranja glavne junakinje, Jovana Dišić sastavlja izuzetan roman u čijem se čitanju istinski uživa.

Naslov: Vakum
Autor: Jovana Dišić (1987-)
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2022
Strana: 208

Sićušne priče (priredio: Dragan Babić)

Ma koliko delovale krupno, ponekad i neverovatno, brojne promene prolaze gotovo neprimetno. Primera radi, a takvih primera je nebrojeno, promene koje nam donose nove tehnologije deluju potpuno prirodno, toliko da ne možemo ni da zamislimo život bez njih. Pokušajte, samo eksperimenta radi, da zamislite svet bez interneta. Deluje nemoguće, zar ne? Isto tako, verujemo, bilo je u i pređašnjem vremenu kada se menjao način života. Ubrzo nakon elektrifikacije niko nije ni mogao da se seti kako je živeo bez električne energije. Identična stvar je i sa trendovima, skoro je svejedno da li je reč o dominantnim umetničkim, pop-kulturnim, političkim, etičkim, modnim, čak i životnim „modama“. Ipak, kako stvar „ulazi“ ali i „izlazi“ iz mode, pitanje je na koje je teško dati jednostavan odgovor, najpre zato što je to plod brojnih faktora. Na prvom mestu, to je duh vremena, pogotovo zasićenje trenutnim stanjem. Primera radi, gotovo opšte razočarenje nakon Prvog svetskog rata iskoristili su Hitler i Musolini, i to preko obećanja da će brojne nepravde biti iskorenjene. Da su se njih dvojica pojavili koju deceniju kasnije, možda čak i godinu, kada bi društvena situacija bila znatno bolja, veliko je pitanje da li bi uspeli u svojim naumima. U ove društvene trendove svakako treba ubrojati i manipulaciju. Uzećemo za primer kulturnu scenu na ovim prostorima. Za vreme socijalističke Jugoslavije negovao se elitistički pristup kulturi u vodećim medijima. Šund je bio prokažen i odbačen na potpunu marginu. Početkom devedesetih taj trend se preokreće, i šund postaje dominantan u javnom prostoru kao način za manipulaciju najširim narodnim masama, metastazirajući u današnjici, u kojoj se čitava javna scena, posebno politička, pretvorila u svojevrsni rijaliti program. Ali da se vratimo na početak i na našu temu. Jedna od velikih promena trendova odigrala se u našoj književnosti u poslednjih nekoliko decenija. Najjednostavnije rečeno, roman je „progutao“ sve druge žanrove. Da bismo to mogli da shvatimo u potpunosti, treba se vratiti u prošlost. Žanr u kom se okušavaju pisci koje kolokvijalno nazivamo realistima – da krenemo od njih – najčešće je kratka proza. Kultne su pripovetke Lazarevića, Domanovića, Glišića… Identična stvar se dešava i u kasnijim decenijama. Čak i pisci koji su poznati po drugim književnim žanrovima (uzmimo samo kao primer Boru Stankovića i Nušića) ostavljaju vrlo vredne priče. Da se ne govori tek o Andriću i Krleži, koji su najvećim delom pisali kratku prozu. Ne razlikuju se, recimo, ni Dragoslav Mihailović i Danilo Kiš. A opet, ovo nikako stvar utiska, njihovi romani se danas mnogo više čitaju, iako su – naravno, ovo je subjektivan sud –priče neretko vrhunci njihovog stvaralaštva. U današnjici je priča postala „siroče“ književnosti. Manji broj pisaca se okušava u njima, a ako pogledate trenutnu produkciju, roman je sasvim sigurno desetostruko prisutniji od priča. O prodaji, priznanjima i javnoj recepciji tek ne treba trošiti reči. Ipak, priča, barem još uvek, nije mrtva. Sjajno nam to pokazuje antologija „Sićušne priče“ koju je priredio Dragan Babić.

Na samom početku ove knjige susrećemo se sa dobro poznatom kratkom prozom Davida Albaharija. Prate je gotovo oniričke prozne vizije Ivana Antića. Vladimir Arsenijević je zastupljen sa nekoliko kratkih isečaka o svojevrsnom putovanju svetom. Mića Vujačić nam predstavlja snoliku viziju sveta koja se meša sa realnošću. Danica Vukičević donosi potpuno novi pogled na porodične odnose, što čini i Zvonka Gazivoda kroz neobične prozne izraze. Ništa manje obične nisu ni priče Zvonka Karanovića koje ovekovečuju bizarnost našeg sveta. Radmila Lazić je zastupljena sa četiri kratke priče, ispripovedane na razmeđi potpunog eksperimenta i ogoljene emotivnosti. Dragana Mokrin predstavlja duboko istimne svetove žena. Oto Oltvanji nas u svom prepoznatljivom stilu vodi u potpuno novi svet, baš kao što to čini i Srđan Tešin. Enes Halilović donosi priče inspirisane narodnim predanjima i pop kulturom. Oto Horvat predstavlja tri poetske snažne priče. Knjigu zatvara izuzetna priča „Mejson u vazduhu“ Uglješe Šajtinca.

Ako ostavimo na stranu kvalitet priča sabranih u ovoj antologiji, o čemu će još biti reči, njena najveća vrlina je predstavljanje generacijski, poetički, tematski, čak i svetonazorski drugačijih pisaca. Zahvaljujući Draganu Babiću mi pred sobom imamo celovitu sliku današnje književne scene u našoj zemlji, naravno, u jednoj vrsti isečka. Tako su pred nama prozni ekskrementi Zvonka Karanovića, ispisani izuzetno duhovito: „Moja majka nije moja majka. To je neka nepoznata osoba koja, verovatno za novac, glumi moju majku. Kako znam? Uvek me pita kako mi je na poslu. Moja prava majka dobro zna kako nikada, i pored najbolje volje, nisam uspeo da se zaposlim. Ni moja žena nije moja prava žena. Moja prava žena je stidljiva, a ova što je zamenjuje, verovatno i ona plaćena za ulogu, neprestano priča o tome ‘kako poboljšati seks u deset koraka’ i sličnim gadostima koje čita na internetu. To me čini nervoznim.“ Takva vizija sveta prisutna je i u priči Ota Oltvanija: „Ustanem žedan, u mraku natrčim na snajpersku crvenu tačku, odraz lampice za jeftinu struju sa kutije osigurača. Stan igra sa mnom pejntbol“. S druge strane nas čekaju potpuni eksperimenti, ali i poetski snažne priče, od kojih svakako treba izdvojiti priču Ota Horvata „U međuvremenu“, koja je jedna od najboljih u zbirki. Pripovedajući o svakodnevnici, prošlim ratovima, (ne)snalaženjima u današnjici, ali i o repovima prošlosti, autori iz ove zbirke pokazuju nenadmašni literarni talenat, ali i moć priče koju nijedan drugi književni žanr nema. To je mogućnost da se cela ljudska sudbina predstavi na izuzetno malom prostoru, nekada i u samo nekoliko rečenica, o čemu ova knjiga svedoči. O takvoj moći pripoveda i Enes Halilović: „Kaže mi Ivan Cankar da su samo kamenoresci ispekli zanat kratke priče. Oni mogu sve između rođenja i smrti da svedu na jednu crticu.“

Naslov: Sićušne priče
Priredio: Dragan Babić (1987-)
Izdavač: Književna radionica Rašić, Beograd, 2021
Strana: 176

Johanes Anjuru – Udaviće se u suzama svojih majki

„Takozvani ne­iz­bežni, pra­ved­ni, od­bram­be­ni, oslo­bo­di­lački – kako se već sve zovu – ratovi uvećava­ju zbor mr­tvih do za­stra­šu­jućih raz­me­ra. A uko­li­ko sve brže i udob­ni­je pu­tu­je­mo i sve bol­je i više pro­iz­vo­di­mo, sa­o­braćajne i in­du­strij­ske nesreće sve više po­sta­ju ne­o­bjav­lje­ni rat sopstve­noj budućno­sti. Ali, kad se sve žrtve pri­rod­nih i ne­pri­rod­nih ne­sreća sa­be­ru, još uvek ih je man­je od žrta­va ljud­skog fa­na­ti­zma. Tako se fa­na­ti­zam, kao ra­di­ka­lan ob­lik n­e­ra­zu­me­van­ja, nepo­zna­van­ja i ne­pri­zna­van­ja dru­gih, jav­lja isto­vre­me­no i kao moćan in­spi­ra­tor isto­ri­je i kao nje­na naj­teža prirod­na ka­ta­stro­fa“, ispisuje Pekić u „Pismima iz tuđine“. Da to nije daleko od istine, pokazaće nam samo nekoliko brojki. Španski grip, najsmrtonosnija zarazna bolest u savremenoj istoriji, odneo je, po procenama, oko pedeset miliona ljudi. Broj žrtava Drugog svetskog rata, takođe po procenama, iznosi oko sedamdeset miliona. Još slikovitije je poređenje druge dve brojke. Do danas je od posledica koronavirusa preminulo oko šest miliona ljudi, otprilike koliko je i Jevreja umoreno tokom Holokausta. Suštinski, ljudski fanatizam je tokom istorije naše civilizacije odneo više žrtava ili je u istoj ravni sa zaraznim bolestima. Naravno, razlika je ogromna. Pojava zaraznih bolesti je posledica prirodnih procesa, dok fanatizam dolazi kao posledica ljudske ludosti, dobrim delom i gluposti. Uostalom, tako se i on, barem kod većine ljudi, i shvata. Mada to možda i nije u potpunosti tačno. Vratićemo se opet Pekićevim „Pismima iz tuđine“: „(…) vla­sti­te mane ima­ju uvek lepša ime­na od tuđih, i uvek bolje raz­lo­ge od tuđih, a po­ne­kad ume­ju da se pre­tvo­re i u vr­li­ne“. Identičan primer je i sa fanatizmom. Dok se fanatizam druge strane shvata kao potpuna ludost i monstruoznost, naš postaje vrlina. Primera radi, a primera je mnogo, navešćemo samo jedan. Nacisti 1943. godine u Poljskoj otkrivaju masovne grobnice u Katinskoj šumi, mesto na kom je sovjetska tajna služba NKVD krajem 1940. pobila oko dvadeset hiljada poljskih oficira, intelektualaca i mnoštva drugih ljudi koji su se protivili sovjetskoj okupaciji Poljske. Otkriće masovnih grobnica je iskorišteno od strane nacističke propagande i predstavljeno kao divljaštvo protiv kog se zapravo Treći Rajh bori. U isto vreme, na istoj teritoriji, baš taj Treći Rajh koji se bori protiv sovjetskog divljaštva sprovodi identičnu stvar, istrebljujući Jevreje, Rome, Slovene i političke protivnike u koncetracionim logorima. Naravno, ovo je samo jedan primer, mada je možda bolje reći matrica ponašanja koja se u beskonačnost nastavlja, pogotovo u današnjici u kojoj smo osuđeni na fanatizme koji nas saleću sa svih strana. Sjajno o tome piše Johanes Anjuru u romanu „Udaviće se u suzama svojih majki“.

Mlada devojka, glavna junakinja ovog romana, članica je terorističke grupe odane Islamskoj državi. Zajedno sa dvojicom muškaraca, ona vrši teroristički napad u jednoj knjižari, sveteći se karikaturisti koji u njoj promoviše „bogohulne“ stripove. Ali nešto polazi po zlu. Napad je propao, devojka je pritvorena, i to u psihijatrijskoj ustanovi. Da sve bude još čudnije, ona tvrdi da dolazi iz budućnosti, još tačnije: buduće Švedske u kojoj država progoni muslimane smeštajući ih u koncetracione logore.

Vešto koristeći dobro poznate distopijske motive iz književnih dela (koliko su to sasvim sigurno Orvel, Haksli, Margaret Atvud i Kurt Vonegat, pogotovo njegovo delo „Klanica 5“), Johanes Anjuru ih sjajno nadograđuje preplićući ih sa nimalo prijatnom slikom današnjice. Izuzetno predstavljajući unutrašnji svet svojih junaka i tražeći koren silnih nezadovoljstva koji su ih odveli na stranputicu fanatizma, autor nas malo po uvodi u društvenu i političku ludnicu savremenog sveta. A u toj ludnici koren svih muka, kao po običaju, predstavlja pitanje pripadnosti i identiteta sa kojim junakinja ovog romana mora da se suoči: „Šveđanin si ako Šveđani misle da si Šveđanin, to smo naučili na časovima o vrednosti. Ja nisam Šveđanka zato što sam muslimanka, i tako to. Ali ko je zapravo pravi Šveđanin, onaj koji je odlučio da su drugi Šveđani?“

Johanes Anjuru, jedan od najistaknutijih savremenih švedskih književnika današnjice, rođen je u mešovitom braku. Nakon studija se posvećuje književnom radu. Objavio je nekoliko zbirki pesma i romana koji su dobili velike pohvale kritike. Za roman „Udaviće se u suzama svojih majki“ dobio je nagradu „Avgust“, najznačajnije švedsko književno priznanje.

„Rat oko toga šta je rat, a šta mir“, ispisuje Anjuru u ovom romanu najsažetije moguće karakterišući ludnicu sveta u kojoj živimo. Bespoštedno opisujući islamski fanatizam, pogotovo njegovu ekspanziju nakon nastanka čudovišne Islamske države, on u ovom romanu traga odakle on izvire, i to govoreći o stanovnicima Evrope koji su mu se priključili. U isto vreme, on isto tako bespoštedno opisuje fanatizam druge strane, podjednako opasan i užasan (setimo se samo Brejvika), pogotovo ukoliko bi on zavladao, donoseći ništa bolji svet. Na uzbudljiv i književno vredan način, suprotstavljajući dva fanatizma jedan drugom, Anjuru zapravo pokazuje da su razlike među njima samo kozmetičke. Koren im je isti, baš kao i način manifestovanja, ali i posledice. Pre svega je to uništenje ljudi koje obuzme (tome i znakovit naslov dela), ali i mnoštva drugih ljudi koji ih okružuju. Sjajno to Anjuri u ovom izuzetnom romanu iskazuje: „Više ne postoji niko ko bi mogao tvrditi da ga poznaje, da zna ko je. On ne pripada nikom. On je niko. Čudovište.“

Naslov: Udaviće se u suzama svojih majki
Autor: Johanes Anjuru (1979-)
Prevela: Milena Podolšak
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 253

Agota Krištof – Nepismena

„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima“, ispisuje Danilo Kiš u jednom svom eseju. Upravo će u njima Danilo Kiš stati u odbranu autobiografskih dela, pogotovo u trenutku kada je književnu scenu – a govorimo vremenu od pre četiri i više decenija – zapljusnuo niz autobiografskih romana. Situacija je u međuvremenu doživela ne samo nepromenjena, naprotiv, čini se da je postala višestruko gora. Da ne bude zabune, ovde ne govorimo o autofikciji, kako je u skorije vreme žanrovski određen dobar deo književnih dela, pre svega nakon pojave Karla Uvea Knausgora i njegove „Moje borbe“. Ovde je više reč o moru romanesknih, manjim delo i kratkoproznih dela koje svoje postojanje zasnivaju isključivo na biografskim motivima života autora. Naravno, to je legitimno, ali problematično je, nazovimo to uslovno, uverenje da će nečija sudbina, ma koliko u svojoj biti bila zanimljiva ili se barem autoru činila da je zanimljiva, doneti romaneskni potencijal. I tu se vraćamo na početak, na Kišov citat. Redukcionizam koji izvire iz ovakvog shvatanja literature donosi suženi pogled, suštinski irelevantan za svakoga osim za autora tog dela. Razume se, tu je, kako Kiš navodi, milost uobličenja koja i od naizgled potpuno obične sudbine može da napravi literarno remek-delo. Nema boljeg primera za to od već pomenute „Moje borbe“ Karla Uvea Knausgora. Ako bi se isključivo gledala fabula ovog dela, to bi bila krajnje dosadna priča o sredovečnom umetniku i „mukama“ uređenog skandinavskog društva, nešto potpuno irelevantno, pogotovo za ove prostore u kojima te „muke“ deluju smešno. Ipak, Knausgorov literarni genij uspeva da od te „nezanimljive“ priče napravi knjigu koja izaziva istinsko divljenje. Problem već nastupa sa onima koji taj talenat nemaju, ali tu postoje rešenje, ono koje Kiš „predlaže“ u svojim esejima govoreći o „rehabilitaciji“ autobiografije. Biografija, pogotovo autobiografija, lišena želje za romanesknim potencijom koliko i mišljenja da pojedinačna sudbina može da predstavlja umetnost sama po sebi, ali i ambicije da će ta sudbina izazvati promenu sveta, ponekad predstavlja mnogo snažniju stvar. Pogotovo onda kada je ispisana vrsnim jezikom kakav je slučaj sa autobiografijom Agote Krištof.

Predstavljajući svoj život, Agota Krištof se vraća u dane najranijeg detinjstva opisujući kako je ono izgledalo. Detinje upoznavanje sa svetom, pogotovo sa knjigama koje će joj promeniti život, smenjuje užasni životni ponor posle očevog hapšenja u staljinističkoj Mađarskoj. Opisujući docnije godine, prinudni boravak u školskom internatu za siromašne, ali i užasne prilike koje su je nagnale na beg, Agota Krištof nas vodi ka kulminaciji – životu u emigraciji.

Nastali po porudžbini jednog švajcarskog lista, delovi ove knjige kasnije su spojeni i pretvoreni u jedinstveno delo. Zadržavajući prepoznatljiv stil, fokusiran na događaj, bez prevelikog opisivanja i gotovo bez ikakve emotivne angažovanosti, Agota Kristof nas lagano uvodi u priču, od detinje lagodnosti do pripovesti o porazu života u nevoljnoj emigraciji: „I tu počinje pustinja. Društvena i kulturna pustinja. Nakon ushićenja posle revolucije i bekstva slede tišina, praznina, nostalgija za danima u kojima smo imali utisak da nečemu važnom doprinosimo, možda i nečem istorijskom, nostalgija za našom zemljom, za porodicom i prijateljima. Očekivali smo da će se nešto desiti kada stignemo ovde. Nismo znali šta da očekujemo, ali sigurno nismo ove sumorne radne dane, ove tihe večeri, taj skamenjeni život, bez promene, bez iznenađenja, bez nade. Materijalno, živimo malo bolje nego ranije. Imamo dve sobe umesto jedne. Imamo dovoljno hrane i uglja. Ali u poređenju s onim što smo izgubili, ovo je skupo plaćeno.“

Agota Krištof je rođena u Mađarskoj. Posle sovjetskog gušenja mađarske revolucije emigrira u Švajcarsku. Radiće godinama u fabrici satova. Debituje sa romanom „Velika sveska“ (1986), koji joj donosi internacionalnu slavu. Slede romani „Dokaz“ i „Treća laž“ koji upotpunjuju „Blizanačku trilogiju“ (Dereta, 2018). Napisala je još nekoliko romana, drama, kao i jednu knjigu memoarske proze. Na srpski je pored „Blizanačke trilogije“ preveden i njen roman „Juče“ (Gradac, 2011). Dobitnica je niza priznanja za književno stvaralaštvo. Preminula je 2011. godine.

 „Želja za pisanjem će doći kasnije, kad se nit detinjstva bude prekinula, kad dođu teški dani, kad stignu godine za koje ću reći: ‘Nisu mi drage’“, ispisuje Agota Krištof u ovoj knjizi, tražeći trenutak u kom je pisanje postalo ne samo njena životna preokupacija, već i način da se život nekako odživi. Suštinski, ako bismo gledali sadržaj ove knjige, ona je priča o pisanju, ali i o čitanju, ponajviše o prelazu iz jednog u drugi jezik, i to krajnje nevoljno. Napisana bez velikih ambicija, gotovo kao biografska građa – kako navodi Bojan Savić Ostojić u pogovoru knjige koju je, uzgred, sjajno preveo – ova knjiga pre svega pleni nedostatkom „ambicioznosti“. Agota Krištof ispisuje svoju životnu priču, bremenitu nimalo prijatnim događajima, ne misleći da će ona promeniti svet, kako često pisci biografskih štiva misle. Fokusirana na priču, na stvarnost koja je okružuje, gotovo telegrafski ona nam predstavlja svoj život, stvarajući u isto vreme – verovatno i ne znajući za to – sjajnu autobiografiju, delo koje nam veličanstveno predstavlja sudbinu ne samo jedne osobe, već i cele jedne generacije koja je pod teretom političkog ludila morala da pobegne iz svoje zemlje, ali i pisaca kojima je takva sudbina posebno teška: „Kakav bi mi bio život da nisam napustila svoju zemlju? Teži, siromašniji, sigurno, ali takođe društveniji, ne toliko rastrzan, možda i srećan. Ali sigurna sam u to da bih, gde god da sam se našla, pisala, na bilo kom jeziku.“

Naslov: Nepismena
Autor: Agota Krištof (1935-2011)
Preveo: Bojan Savić Ostojić
Izdavač: Nojzac, Novi Sad, 2022
Strana: 60

Pročitajte i prikaz „Blizanačke trilogije“ Agote Krištof

Jozef Škvorecki – Gorak svet

Koliko je nostalgija kompleksna, neretko i potpuno varljiva stvar, najbolje će nam pokazati sećanje na prohujale autokratske i diktatorske režime. Tako, recimo, u nedavnoj anketi preko 50 posto Rusa gleda pozitivno na Staljinovu ličnost. On se, pre svega, posmatra kao pobednik u Drugom svetskom svetu i vođa koji je uspeo da održi veliku imperiju. Čak i kada se pomenu ogromni zločini koji su počinjeni u njegovo vreme, pre svega je to Gulag, ali i užasno siromaštvo, to se posmatra kao potpuno nebitna stvar. Koliko je to pre svega posledica državne propagande u kojoj se Staljin veliča, to delom proizilazi iz nekakve fascinacije velikim vođama. Čak se i docnije godine Sovjetskog Saveza pozitivno percipiraju. Identična stvar je i, recimo, sa Rumunijom. 48 posto današnjih Rumuna posmatra Nikolaja Čaušeskog kao pozitivnu istorijsku ličnost, a njegovo vreme, iako obeleženo užasnim životom, znatno boljim u odnosu na današnjicu. Isto važi i za prostor nekadašnje Istočne Nemačke, doduše, to je u manjem procentu. U čemu je stvar? Pre svega je sećanje na nekakvu vrstu sigurnosti koja je bila prisutna u prošlosti, za razliku od nesigurnosti kojom je obeležen današnji život. Iako je život bio znatno siromašniji, posao je bio siguran, kakva-takva primanja su bila obezbeđena, a stambeno pitanje se drugačije rešavalo. Što se tiče obračuna sa političkim neistomišljenicima, to se posmatra kao potpuno nebitna stvar, nešto što se dešava drugima, neretko i kao ono što su „pobunjenici“ zaslužili. Ideal malograđanskog života u kom je konformizam ustoličen kao najveća vrednost, ali i infantilno posmatranje sveta u kom se ocu nacije ustupa pravo potpunog upravljanja najviše doprinose tome. Računajte tu i svojevrsni izbor između slobode i sigurnosti u kom će većina pre odabrati sigurnost, ma kakva ona bila, nego slobodu koja po svojoj suštini predstavlja neizvesnost. Sjajno je to izrazio Dostojevski u pismu svom bratu: „Moj jedini cilj je da budem slobodan. Sve sam žrtvovao tome. Ali često, vrlo često, razmišljam o tome šta će mi sloboda omogućiti… Šta ću činiti sam, usred nepoznate gomile?“ Iz baš te žudnje sa nekadašnjom sigurnošću najvećim delom proizilazi nostalgija za prošlošću, pogotovo u zemljama u kojima ta prošlost i nije zapravo bila toliko svetla. Kako je ona zaista izgleda sjajno nam pokazuju priče Jozefa Škvoreckog.

Podeljena u dva dela, zbirka priča „Gorak svet“ nam predstavlja život Čehoslovačke pre i posle Drugog svetskog rata. Tako se u prvom delu Škvorecki fokusira na intimne priče običnih ljudi, njihove predratne živote, ali i silne nesreće koje su došle nakon izbijanja rata. Posebno su potresne priče o Jevrejima i njihovom stradanju tokom Holokausta. U drugom delu knjige je nova stvarnost pred nama. Borba za golo preživljavanje u prvim godinama staljinističkog komunizma sjedinjena je ništa manjom borbom za slobodom.

„Pošto je slika samo obuhvat trenutka, nema u njoj ni prošlosti, ni budućnosti. Zato može da bude lepa“, ispisuje Škvorecki u jednoj od priča u ovoj zbirci. Upravo te slike, ispisane sjajnim stilom – polazeći od detinje začuđenosti u prvom delu knjige spram sveta koji se ne razume u potpunosti, ali sveta koji itekako menja sudbinu, pa sve do drugog dela knjige u kom je detinja zbunjenost smenjena zalaskom u svet u kom se nekako mora snaći – najveća su vrednost ovih priča. Ispisane čudesnom mešavinom realističkog uvida u stvarnost i lakrdijskog, gotovo švejkovskog pogleda na svet, priče iz ove zbirke uspevaju da zadrže vedrinu čak i u opisivanju najvećih tragedija. Da sve to osetimo i na srpskom jeziku pobrinuli su se Svetozar i Aleksandar Ilić kroz izvrstan prevod knjige.

Jozef Škvorecki, jedan od najistaknutijih čeških pisaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Nahod. U toku gimnazijskog školovanja je regrutovan i na frontu će provesti više od godinu dana. Nakon rata radi kao redaktor u nekoliko čehoslovačkih listova. Posle objavljivanja romana „Kukavice“ zadobija veliku slavu, ali mu ovaj roman donosi i velike neprilike sa tadašnjim režimom. Nekoliko knjiga mu je bilo cenzurisano, a par njih su i zabranjene. Zbog toga emigrira u Kanadu 1968. u kojoj će živeti do smrti. Pored bogatog pripovedačkog i romanesknog i pripovedačkog dela, Škvorecki je ostao i upamćen kao izdavač brojnih dela pisaca disidenata iz Istočne Evrope.

„Takav je već ovaj svet, hteo sam da joj kažem. Izgrađen je na ravnodušnosti. Dira nas možda samo literatura. Glupavo, štampano, sentimentalno pripovedanje može da nam natera suze na oči. Ali stvarnost, ono što se događa oko nas, sada i ovde, to nas nikada neće dirnuti“, govori jedan od junaka Jozefa Škvoreckog. Gorčina tog sveta, silne nedaće proizašle iz ratnog ludila, ali i posleratne diktature u Čehoslovačkoj, zadobijaju sjajno predstavljanje u ovoj knjizi. Pred nama je slika vremena za kojom ne samo ne da treba da se žali, već i vreme koji nikako ne sme da se ponovi. Pišući priče o njemu Škvorecki pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i duboku ljubav prema ljudima, pogotovo prema onima koji pate ili stradaju, baš kako to sam pisac u jednoj priči ispisuje: „Uvek je imao taj tihi glas, taj glas koji čujem do danas, dok su oni snažni, zdravi vojnički glasovi odavno nestali u prezrenju vremena.“

Naslov: Gorak svet
Autor: Jozef Škvorecki (1924-2012)
Preveli: Svetozar Ilić i Aleksandar Ilić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2016
Strana: 295

Razgovor o „Čitaonici“ na Radio Beogradu 2

U emisiji „Klub 2“, autorke Melihe Pravdić, predstavljeni su sajt „Čitaonica“ i knjiga „Kako postajemo ono što smo postali“ autora stranice.

Snimak razgovora možete preslušati na sajtu Radio Beograda na adresi: https://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/4805368/vladimir-petrovic.html

Slobodan Šnajder – Doba mjedi

Najveći broj zamerki upućenih na račun ovogodišnjeg dela nagrađenog NIN-ovom nagradom – i to ako zanemarimo puritanske povike na društvenim mrežama na vulgarnosti i psovke, neko ljudima napokon treba da objasni da je devetnaestovekovno shvatanje književnosti nestalo, baš kao i devetnaesti vek – odnosilo se na samu formu. Po njima je roman Milene Marković zapravo poema, a ne roman. Prilično slična, ako ne i ista povika bila je upućena na račun još jedne skorije dobitnice NIN-ove nagrade, čiji su roman pojedinci proglašavali za dramski tekst. U čemu je stvar? Prvenstveno u shvatanju samoga romana koje je rigidno. Da to nikako ne sme da bude slučaj najbolje nam pokazuje istorija romana kao književnog žanra. On od svog nastanka neprestano menja formu. Na samim počecima su to najčešće bili tekstovi u stihu, od kojih je sasvim sigurno najpoznatiji „Aleksandrina“. Ako bismo gledali po ovome, delo Milene Marković ne samo da je roman, već je i roman koji se vraća osnovama žanra. Ipak, roman se najčešće ne shvata tako. Naprotiv. Sličan slučaj je bio i sa gotovo opštom povikom na dodeljivanje Nobelove nagrade Bobu Dilanu, i to najčešće pod krinkom tvrdnje da Dilan nije pesnik već muzičar iliti još preciznije sa argumentacijom da njegove pesme nisu pesme, već muzičke numere koje, jelte, nemaju nikakve veze za poezijom. Ali da se vratimo na stvar. Roman se posmatra na osnovu uzora koji su postavili veliki pisci devetnaestog veka, pre svega Flober, Igo ili Tolstoj. Ipak, čak i u njihovom slučaju, roman se različito shvata. Ovi pisci su svoje romane koristili kao poligone za nadogradnju samoga žanra i njegovo redefinisanje. Tako, recimo, Igo u „Jadnike“ ubacuje stotine strana tekstova koji nemaju nikakve veze sa zapletom, uključujući tu i eseje o pariskoj kanalizaciji, rimokatoličkim verskim redovima, beskućnicima… O silnim Tolstojevim istorijskim i esejističkim digresijama tek ne treba trošiti reči. Sličan primer je i sa Manconijevim „Verenicima“, pogotovo poglavljem o kugi koje je i dan-danas jedan od najboljih prikaza ljudskog suočenja sa zaraznim bolestima. Suštinski, roman od svojih početaka teži izmicanju svim okvirima. To nam najbolje pokazuje dvadeseti vek u kom je roman kao žanr doživeo tektonske promene, čemu je najveći reprezent verovatno najznačajniji roman savremenog doba „Uliks“. Džojsovim putem nastavljaju brojni pisci u isto vreme nadograđujući roman kao žanr, ali i nastavljajući da slede bogatu romanesknu tradiciju. To nam pokazuje i roman „Doba mjedi“ Slobodana Šnajdera.

Predstavljajući istoriju slavonske porodice Kempf, Slobodan Šnajder nas na početku knjige odvodi u drugu polovinu osamnaestog veka, otpočinjući priču o Georgu Kempfu, praocu porodice, koji se doseljava u Slavoniju tokom kolonizacije koju sprovodi Marija Terezija. Prateći dalju istorije porodice susrećemo se sa centralnim likom romana mladim Georgom Kempfom, praunukom osnivača porodice, slavonskim Nemcem koji mora da se suoči sa užasom Drugog svetskog rata. Opisujući njegovo prisilno regrutovanje od strane nemačkog okupatora, borbe na Istočnom frontu, ali i docniji beg i povratak u socijalističku Jugoslaviju, Šnajder ispisuje veličanstveni roman.

Delom nastao na osnovu porodične priče (glavni junak romana Georg Kempf je zapravo Šnajderov otac Đuro Šnajder), roman „Doba mjedi“ tu porodičnu skasku proširuje, pretvarajući je u pripovest o jednom vremenu. Tome, uostalom, i sam naslov dela. Da bi uspeo u tome, Šnajder pravi sjajno kompoziciono rešenje, u kom se sastavljaju ne samo epohe i predeli, već i različita pripovedanja. Tako imamo pripovedača iz trećeg lica čiji se glas neprestano meša sa pripovedačem iz prvog lica, junakovim sinom, samim Šnajderom, ali i glas još uvek nerođenog deteta, mada je tačnije reći još uvek nezačetog deteta koje će kasnije postati narator. Sjajno preklapanje narativnih strategija sjedinjuje se sa autorovim talentom da nimalo jednostavne istorijske događaje i epohe (kako sam Šnajder kaže: (…) jer je to doba kad se krajnosti još više razmiču kako bi mogle udariti jedna na drugu do istrebljenja“) predstavi kroz nenadmašne literarne slike. Jedna od njih je i ova: „Sunce se u taj hip podiglo iznad tamnog ruba krošnji: kakav blistav trenutak svijeta! Koliko ljepote koja ne služi ničemu! Sve što je bilo konkretno, zadržano u svojoj boji i u svojoj meri, što je imalo čvrste siluete, sada se rastvara u suigri modrine i pozlate. (…) Sve to skupa, cijeli taj spektakl, nema nikakvog smisla i baš je zato prekrasan.“

Slobodan Šnajder, jedan od najistaknutijih savremenih hrvatskih književnih stvaralaca, rođen je u Zagrebu. Nakon studija filozofije i anglistike posvećuje se novinarskom i književnom radu. Do sada je objavio nekoliko knjiga proze i eseja. Njegove drame su izvođene na brojnim scenama. Proslavila ga je drama „Hrvatski Faust“ koja je pored brojnih pohvala doživela i ništa manje napade zbog predstavljanja nimalo prijatne slike zagrebačkog života tokom Drugog svetskog rata. Za roman „Doba mjedi“ dobio je niz regionalnih priznanja, a ova knjiga je prevedena na više od deset evropskih jezika.

„U ime ideje u Dobi mjedi počinjuju se nepojmljivi užasi. Još su gori oni koje su prisiljene činiti same žrtve. A najgori oni koje žrtve čine po svom izboru i volji“, piše Šnajder u ovom romanu. Ispisujući sudbinu svog junaka, slavonskog Nemca kog njegovi sunarodnici, s kojima on inače gotovo ništa nema, odvode u rat, Šnajder predstavlja svojevrsno ludilo međunacionalih odnosa u dvadesetom veku, još više pojačano posleratnom slikom progona Nemaca. Na tom ratničkom putu junak romana će doživeti nezamislive užase i okrutnosti, opisane na naturalistički način nalik čuvenoj „Obojenoj ptici“ Ježija Kosinskog, u nekima će i sam učestvovati, žudeći za drugačijim svetom: „Ja bih želio jedan svijet koji više napokon ne bi trebalo spašavati.“ Naravno, ne treba izgubiti iz vida da je ovo pre svega porodični roman, predstavljanje više od dva veka istorije na ovim prostorima, i to izvedeno na blistav način. Upotrebom brojnih narativnih tehnika, nekada na granici potpunog eksperimenta, ali i korišćenjem starih modela pripovedanja, pre svega je to žanr porodične hronika, Slobodan Šnajder pokazuje – da se vratimo na početak – koliko je romanu kao žanru dragoceno  održavanje tradicije, ali i njeno unapređivanje. Rezultat je ovo veličanstveno delo, sasvim sigurno jedan od najboljih romana na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija, pripovest koja na izuzetan način ispisuje priču o ludilu našeg sveta: „Ratovi su uvijek isti, sve vojske čine isto već tisućljećima… Pijana rulja skače na žene, siluje se u svakom kokošinjcu… Muškarci koji se pokušavaju boriti postaju robovi. (…) Ovde je zbjeg ključna figura egzistencije.“

Naslov: Doba mjedi
Autor: Slobodan Šnajder (1948-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2021
Strana: 376

Danilo Kiš – Iz prepiske

Jedno od najvećih, ako ne i najveće otkriće na književnoj sceni u poslednjih nekoliko godina bilo je objavljivanje romana „Idi postavi stražara“ Harper Li. Pored brojnih ljudi kojima se ovaj roman nije svideo zbog promene perspektive gledanja na stvarnost u odnosu na znatno poznatije delo Harper Li „Ubiti pticu rugalicu“ – pre svega je to skidanje oreola sveca glavnom junaku – pojava ove knjige je izazvala najviše kontroverzi usled pitanja kako je ona uopšte došla do publike. Kako su pojedini tvrdili, što se na kraju ispostavilo kao potpuna neistina, roman je objavljen tako što je „iskorištena“ autorkina staračka nemoć. Sasvim sigurno će brojne reakcije izazvati i objavljivanje Selindžerovih rukopisa koji su najavili njegovi naslednici. Ako je verovati novinskim napisima, Selindžer je nakon dobrovoljnog napuštanja književnosti – i to posle neverovatnog uspeha „Lovca u životu“ – nastavio da piše, i to sve do smrti. Šta će od svega toga na kraju biti ostaje tek da se vidi, ali burne reakcije sigurno neće izostati. I tu dolazimo do naše teme, dela koja su nakon smrti autora ugledala svetlost dana. Zašto su nam ona toliko zanimljiva, nekada postajući i tema najšire javnosti? Odgovor je lak. To je mogućnost da se još jednom sretnemo sa delima pisaca koje izuzetno cenimo. Ako ostavimo na stranu književnike kolokvijalno nazvane „piscima jedne knjige“, kratki životni vek i užasni uslovi u kojima su pisci stvarali dobrim delom su doprineli da njihova dela ne ugledaju svetlost dana. Takav je, recimo, slučaj sa velikim Bulgakovom i „Majstorom i Margaritom“ koja je prvi put objavljena čak dvadeset i pet godina nakon smrti autora, i to u cenzurisanom izdanju, a potpuna verzija romana je izašla tek 1973. Možete li samo da zamislite koliko bi literatura dvadesetog veka bila siromašnija bez ovog istinskog remek-dela? Sličan primer je sa delom Džona Kenedija Tula „Zavera budala“ koje je izašlo nakon samoubistva autora, kao posthumno izdanje koje je priredila njegova majka. Identičan primer je i sa Silvijom Plat, koja je baš kao i Džon Kenedi Tul dobila Pulicerovu nagradu za posthumno objavljeno delo. Prerani odlazak pisaca nas je u brojnim slučajevima lišio velikih knjiga. Probajmo samo da zamislimo nastavak priče o Njegovanima koji je omela prerana Pekićeva smrt. Koliko je toga još mogao da nam pruži Danilo Kiš pokazuje nam njegova posthumno objavljena knjiga priča „Lauta i ožiljci“ o kojoj smo pisali na ovom mestu. O tome svedoči i knjiga „Iz prepiske“.

Podeljena u nekoliko celina, nazvanih po piščevim delima, knjiga „Iz prepiske“ nam donosi korespodenciju Danila Kiša koju je priredila Mirjana Miočinović. U prvom delu su to zvanična pisma državnim organima. Drugi deo knjige nam donosi porodična pisma – najdragocenije je pismo Kišovog oca koje će postati osnova „Peščanika“ – ali i prepiska sa brojnim prijateljima. U četvrtom delu data je prepiska sa izdavačima, prevodiocima i teoretičarima. Na samom kraju knjige data je prepiska o sporu oko „Grobnice za Borisa Davidoviča“, ali i dokumentacija vezana za kandidovanje Kiša za Nobelovu nagradu.

            „Iz Kišovih pisama i pisama njegovih prijatelja, saradnika i savremenika sklapa se najbolja i najpotpunija piščeva biografija. Nastajala sporadično, konkretnim povodima, ta nehotična biografija odaje utisak spontanosti i odsustva naknadne pameti, životnosti i autentičnosti. U biografijama često sve biva suviše logično i predvidljivo, iz jednog događaja sledi naredni, životni put pisca prikazuje se kao jedini mogući. U ljudskim životima je, međutim, retko kada tako“, ispisuje Gojko Božović u predgovoru knjige. I zaista, čitajući Kišova pisma mi pred sobom piščev život neulepšan kasnijim hagiografskim oblikovanjem, već u svom autentičnom obliku koji nam pruža dragocenu priliku da vidimo kako je on zapravo izgledao, ali i koliko je on uticao na brojne ljude, pre svega na one koje su istinski cenili njegovo stvaralaštvo. Jedna od njih je i Ivet Biro koja u pismu komentarišući jedno Kišovo delo možda na najbolji način karakteriše opus ovog velikog pisca: „Od njene mudrosti samo joj je tuga veća (…)“

Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu odlazi na Cetinje gde će završiti gimnazijsko školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš piše polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.

„Odlične kritike i mali odziv čitalaca. Verovatno je greška u samim knjigama, u meni, s jedne strane. S druge strane, publika ne boli takve knjige kao što su moje, one su ‘teške’, one govore o ozbiljnim stvarima, u njima nema bračnog trougla, seksa, i ‘na kraju su se uzeli’ itd. Publika hoće da se zabavlja, da zaboravi, a ja je podsećam i maltretiram“, ispisuje Danilo Kiš u jednom pismu govoreći o recepciji svojih dela. Svojevrsna otvorenost, nekada i bespoštednost prema samome sebi i svom delu, jedna je od najbitnijih karakteristika ovih pisama. Ona nam u isto vreme otvaraju svojevrsna skrivena vrata, tako da možemo da vidimo kako je izgledao proces nastanka brojnih Kišovih dela. Tu je i dragoceno podsećanje na jednu od najvećih svinjarija jugoslovenske književne scene, aferu nakon objavljivanja „Grobnice za Borisa Davidoviča“, koja je sigurno doprinela Kišovoj preranoj smrti. Na samom kraju knjige nalazi se i dragoceni zapisi o delima koje je Danilo Kiš planirao da napiše. Zahvaljujući predanom radu Mirjane Miočinović pred nama se nakon tri decenije od Kišove smrti prvi put pojavljuju njegova pisma, pravi dar za sve poštovaoce njegovog književnog dela. Pored novog pogleda na Kišov život, ona je i pravi brevijar Kišovih razmišljanja o književnosti, baš kakvo je i: „Ako je ‘angažman’ gledanje istini u oči, otvaranje očiju, hrabrost da se gleda otvorenih očiju na svet, i da se prizna poraz svih iluzija, onda je ona ‘angažovana’. Literatura nije opijum za narod. (…) Jednačina se može, dakle, postaviti i ovako: ako jedna knjiga ukazuje na repeticiju, na identičnost zla, onda ona ukazuje na repeticiju i identičnost zla. Šta iz toga može, ako može, čitalac da izvuče? OPREZ I SUMNJU. Intelektualni oprez i intelektualnu sumnju. Dakle, to je takođe nekakav angažman. Kad iz jedne knjige zari opomena: ne budi ovca!“

Naslov: Iz prepiske
Autor: Danilo Kiš (1935-1989)
Priredila: Mirjana Miočinović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2021
Strana: 632

Pročitajte i prikaze Kišovih dela „Lauta i ožiljci“ i „Goli život“

Žan-Pol Dilboa – Nije svima isto na ovom svetu

Iako nam to na prvi pogled neće delovati tako, jedan od najdominantnijih književnih žanrova – uslovno ga nazovimo tako – gotovo sigurno je zatvorska književnost. Suštinski, od nastanka zatvora kao društvene ustanove on je privlačio pažnju književnika. Koliko je to pre svega posledica zatvora kao inspirativne teme, ništa manje to proizilazi iz zatvorskog iskustva kog su pisci osetili. Tako, recimo, Ovidije, jedan od najznačajnijih pesnika antičkog doba, stvara „Pesme iz progonstva“, svojevrsni začetak ovog žanra. Ovidijevo iskustvo će ponoviti Ivo Andrić stvarajući roman „Ex Ponto“. Prvi moderni roman, Servantesov „Don Kihot“, svoj nastanak dobrim delom duguje piščevom zatvorskog iskustvu. O zatvoru upečatljive književne i memoarske zapise ostavljaju Kazanova i Markiz de Sad, zatočenici čuvene venecijanske Piombe i pariske Bastilje. Zatvorsko iskustvo je Dostojevskom ne samo odredilo život, već i doprinelo stvaranju brojnih dela. Sudsku osudu zbog homoseksualnosti i boravak u zatvoru Oskar Vajld opisuje u delu „De profundis“. Sličnu sudbinu, nekoliko vekova docnije doživeće Rejnaldo Arenas. Zatvorsko iskustvo je odredilo život čuvenog Žana Ženea, a njegovo verovatno najznačajnije delo „Bogorodica od cveća“ nastalo je za vreme izdržavanja zatvorske kazne. O svom zatvorskom iskustvu pisali su i Džek London, O. Henri, Marko Polo i mnoštvo drugih pisaca. Zatvor je bio mesto u kom su prevratnici ispisivali dela koja će imati ogroman uticaj na sudbinu brojnih ljudi. Najpoznatiji primer je Hitler. On tokom boravka u zatvoru sastavlja „Moju borbu“, nebulozni spis koji će postati nacistička Biblija. Književnom radu u zatvoru se pridružuju i naši revolucionari. Gotovo su kultne priče o prevođenju „Kapitala“ u zatvoru u Sremskoj Mitrovici između dva svetska rata. Istorija mučnog dvadesetog veka donela nam je novu vrstu zatvorske književnosti, i to usled postojanja koncetracionih logora. Svedočeći o užasnim stradanjima tokom Holokausta, brojni pisci su stvorili remek-dela. Izdvojićemo samo imena Prima Levija, Imrea Kertesa, Borisa Pahora… Istinu o Gulagu doneli su nam Solženjicin i Varlam Šalomov. Zatvorsko iskustvo je na našim prostorima nenadmašni prikaz zadobilo u delima Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića. Naravno, zatvor je bio u središtu interesovanja i brojnih pisaca koji ga nisu „okusili“. Dovoljno je pomenuti „Jadnike“ Viktora Igoa i „Grofa Monte Krista“ Aleksandra Dime. Veliku zatvorsku priču je ispisao i Stiven King u noveli „Rita Hejvort i iskupljenje u Šošenku“. O zatvorskom iskustvu još jedno veliko delo donosi Žan-Pol Dilboa.

Domar Pol Hansen, glavni junak romana „Nije svima isto na ovome svetu“ nalazi se na odsluženju zatvorske kazne u Kanadi. Šta je to jedan domar zgrešio da završi na robiji? Odgovor dobijamo kroz pripovedanje junaka. Opisujući svoje odrastanje u Francuskoj, neuobičajeni brak njegovih roditelja, prelazak u Kanadu, kao i docniji rad kao domara u jednoj montrealskoj zgradi, junak ovoga romana nas polako vodi do kulminacije, ali i do priče o svom životu u zatvoru.

Ispisan pitkim, krajnje jednostavnim stilom, roman „Nije svima isto na svetu“ pre svega pleni veštinom pripovedanja autora. Dajući „priliku“ junaku da sam ispriča svoju priču, Žan-Pol Dilboa čini sjajnu stvar. Iza samo naizgled nezahtevne, gotovo uobičajene, neko bi možda rekao i mediokritetske sudbine glavnog junaka krije se ipak mnogo toga. Koliko je to pre svega ljubavna priča junakovih roditelja ((…) kakvom su pak igrom ljubavne sudbine jedan muškarac poreklom iz Skagena, istrgnut iz svog živog peska, i jedna posvećenica imućnog bioskopa uspeli 1953. da pređu 2.420 kilometara koji su ih delili i preskoče jezičku barijeru kako bi u potpunosti uživali u toj neverovatnoj podavali što su je priredili životu“), to je i priča o satiranju ljudskosti. Jedan od načina za to je i zatvorsko iskustvo: „Nemam tu vrstu mentalne slobode koja bi mi omogućila da pustim misli da slobodno lutaju. U potpunosti sam zatvoren. Zarobljen. Ovo mesto me poseduje i svakog me dana povređuje.“

            Žan-Pol Dilboa, istaknuti francuski književni stvaralac i novinar, rođen je u Tuluzu. Nakon studija sociologije radi u nekoliko medija, najčešće u sportskim redakcijama. Autor je niza romana, zbirki priča i knjiga eseja koji su zadobili brojna priznanja i veliku čitanost. Za roman „Nije svima isto na ovom svetu“ dobio je Gonkurovu nagradu.

„Zatvorenost ima neprijatan miris. Zapah kiseljenja ružnih misli, isparenja prljavih ideja koja su se povlačila svuda naokolo, opori zadasi starih žaljenja… Pri povratku iz šetnji, kad se spoljašnji vazduh zaustavlja na pragu obrtnih vrata, prelaz je svaki put brutalan, a neodređena mučnina odmah se potrudi da nas podseti da živimo i dišemo u jednom trbuhu, koji nas neprestano premeće i dugo nas vari dok nas, kad za to dođe vreme, ne izbaci, i to pre da bi se sam oslobodio nego da bi nama vratio slobodu“, ispisuje Žan-Pol Dilboa. Govoreći o zatvorskom iskustvu, i to u jednoj od najrazvijenijih zemalja današnjice, on ispisuje gotovo nepromenjivu priču o izdvojenosti od ovoga sveta, iskustvu zatočenosti koje na najbestidniji način dehumanizuje ljudsko biće. Suočavajući se s njim, junak ovog romana govori svoju priču, sjajno ispisanu pripovest o „malom“ čoveku ubačenom u grotlo sveta koji satire ljudskost na najperfidnije načine. Ispisujući priču o zatvorskog iskustvu, ali i onome što mu je prethodilo, kapitalističkom svetu prepunom nepravdi, Žan-Pol Dilboa staje na stranu slabih i poraženih. Duboko je to humanistička vizija sveta, delo koje na uzbudljiv i književno vredan način progovara o nepravdama sveta u kom živimo.

Naslov: Nije svima isto na ovom svetu
Autor: Žan-Pol Dilboa (1950-)
Prevela: Tamara Valčić Bulić
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 240

Jovan Ristić – Poplavljeni um

Iako će reakcija svakog zdravomislećeg bića u susretu sa teorijama zavere u najvećem broju slučajeva biti ili podsmeh ili istinsko čuđenje, što je sasvim prirodna stvar, mnogo teže je pokušati da se one racionalno raščlane. Zašto je to tako? Pa, najpre, krajnje je teško razumno razmatrati priču – uzećemo primer jedne skorašnje internet zvezde – da su Kinezi izvršili genocid na srpskim narodom koji je u starostavno vreme gradio Kineski zid. Još teže je razumno posmatrati teorije Jovana I. Deretića – korifeja niza pseudoistoričara, uzgred, nedavno sahranjenog u beogradskoj Aleji zaslužnih građana, i ne, ovo nije teorija zavere – o srpskom poreklu Isusa, Mojsija, Aleksandra Velikog, Kanta, Bizmarka, suštinski gotovo svih značajnijih istorijskih ličnosti. Kako ozbiljno raščlaniti teorije zavere o pedofilskoj mreži u kanalizacionom sistemu Njujorka u kom moćnici drže brojnu zatočenu decu? Da se ne priča tek o teoriji zavere da svetom vladaju reptili u ljudskom obličju od kojih je najistaknutija engleska kraljica? Ipak, i pored ovih teškoća, u svom tom ludilu ima nekog „sistema“ da parafraziramo Šekspira. Koren svake teorije zavere je sumnja. I to sumnja u strukture moći, pre svega oličene u državnoj upravi. Suštinski, što se danas nažalost često previđa, istorija razvoja naše civilizacije je ništa drugo nego istorija suprotstavljanja uvreženim načinima života i pravilima koje su postavljali trenutni vladari. Naravno, u korenu svega toga je ležala sumnja u opravdanost tih načina i pravila života. Da se uverite u to dovoljno je da pročitate spis francuskog filozofa Žozefa de Mestra „O dželatu“ koji svaku suprotstavljenost tadašnjim normama života, pod tim pre svega mislimo na monarhističko-feudalni sistem, posmatra ne samo kao teoriju zavere i potpuno neopravdanu ludost, već i kao zločin koji mora biti kažnjen. Ipak, vreme se menjalo i, na sreću, menja se i dalje. Osvojene slobode, koliko političke, ništa manje ekonomske, rodne ili seksualne, donele su i isto vreme i sumnju u državne strukture koje pokušavaju da nam te slobode oduzmu ili smanje, što svakako nije daleko od istine. Ipak, problem je, da se vratimo na početak, što se umesto zdrave sumnje i borbe protiv onih koji te slobode zaista žele da nam „otmu“ – sumnja je uvek, ma koliko to oni na položajima moći mrzeli, blagotvorna i najbolji društveni korektiv – to pretvorilo u ludosti nabrojane na početku teksta. Tako se umesto borbe za pravednije društvo, socijalnu jednakost ili slobode bori za skrivenu istoriju koju moćnici taje, protiv guštera u ljudskom obličju, 5G antena ili „gejtsova i soroša“ koji hoće da nas istrebe vakcinama. Priču o svetu u kom se to veruje donosi nam Jovan Ristić u romanu „Poplavljeni um“.

Godina je 2014. Tokom velikih poplava na jednoj Fejsbuk grupi traži se krivac za ovu pošast. On je, kako to obično biva, HAARP sistem, i to instaliran u predgrađu Beograda. U borbi protiv ovog „zla“ ujedinjuje se čudna skupina Fejsbuk revolucionara, sastavljena od propalog političara, mladog stihoklepca, grdosije koji radi kao obezbeđenje u jednoj banci i devojke koja ovaj „izlet“ shvata kao pokušaj da barem na jedan dan pobegne od porodičnih neprilika. Prateći njihov put do predgrađa Beograda, ali i susret sa HAARP-om, Jovan Ristić ispisuje ovaj roman.

Nastao iz priče „HAARP i ostale teorije zavere“ (o kojoj smo pisali na ovom mestu), roman „Poplavljeni um“ je sjajno nadograđuje, i to ne samo u fabularnom smislu, već i u psihološkoj karakterizaciji junaka. Izborom različitih socijalnih, obrazovnih, ekonomski, ali i svetonazorskih pozadina junaka, Jovan Ristić čini sjajnu stvar, jer nam na taj način prikazuje raslojenost sadašnjeg društva, i to na književno ubedljiv način. Ono što se mora zameriti je završeno poglavlje romana. Žanrovski koncipiran kao kombinacija angažovanog (u najboljem smislu te reči) i roud romana, on se u poslednjem poglavlju, gotovo iznenada i bez nekog valjanog razloga, pretvara u čudnu kombinaciju naučne fantastike i horora. Naravno, to je legitimna stvar, ali ukoliko se roman na dvesta strana ukorenjuje u realnosti i onda se naprečac, i to na završnih četrdesetak strana prebacuje u sasvim drugi žanr, pritom gubeći snagu i rasplinjujući se, to svakako predstavlja promašaj barem u ovom segmentu.

Jovan Ristić, pisac, pravnik, novinar i prevodilac, rođen je u Beogradu. Osnivač je Festivala srpske fantastike. Autor je nekoliko istoriografskih dela o filmskoj umetnosti, kao i pravnih studija. U knjizi „Godine u magli“ (Niški kulturni centar, 2010) sabrane su njegove priče i pesme.

Svesno se hvatajući u koštac sa savremenošću, njenim nimalo prijatnim političkim i socijalnim prilikama, Jovan Ristić, još dublje odlazi u društveno „srce tame“, svet zaluđenika teorijama zavere i boraca protiv „novog svetskog poretka“. Sastavljajući upečatljive portrete svojih junaka, on ne samo da predstavlja ludosti u koje oni veruju, već i prikazuje kako je došlo do verovanja u njih, ali i do kakvih posledica one mogu da dovedu. Sjajna je to analiza, još bitnije izvedena na književno vredan način. Ako izuzmemo poslednje poglavlje, Jovan Ristić je napisao roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i roman koji se, što je u našoj književnosti retka stvar, odlučno hvata sa nimalo prijatnim segmentima naše svakodnevnice, pre svega teorijama zavere, dajući nam ne samo njihov prikaz, već i potpuno nove poglede. Jedan od njih je i ovaj: „Beba nije verovala u priče kakve su pričali (…) o ciklusima kroz koje prolazi planeta, o lobiju Ala Gora i zlim Rotšildima koji hoće celu planetu da izlože ogromnim taksama kako bi se mali broj ljudi bogatio na lažnoj priči o ljudskoj krivici za klimatske promene; njoj je to ličilo na još jednu teoriju zavere, na propagandu koju šire naftni giganti, arapski šeici, republikanci, Indijci i Kinezi sa vrlo jednostavnim ciljem: da se ništa ne promeni. Da profiti od istih stvari nastave da se vrte. Kao da su resursi planeti večni.“

Naslov: Poplavljeni um
Autor: Jovan Ristić (1973-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 260