Osvajanje zavičaja – Siniša Kovačević

Omiljeni srpski sport, pored samosažaljenja spram hude sudbine, sasvim sigurno su podele. Ali pre nego što pređemo na njih, treba nešto reći i o onima koji teže ujedinjenju. Od Garašaninovog „Načertanija“, mada je ovaj spis više simbol nego pokretač promena, baš kakav je slučaj i sa sada već notornim „Memorandumom“ Srpske akademije nauke i umetnosti, teži se nekakvoj vrsti nacionalnog ujedinjenja. Koliko je to ideja o jedinstvenom nacionalnom prostoru („Svi Srbi u jednoj državi“, čuvena je krilatica), neretko je to i poziv na zbijanje nacionalnih redova u kojem će se sve razlike izbrisati. Otprilike kao u onoj monstruoznoj Frankovoj tvorevini „Dolina mrtvih“ u kojoj su u ime nekakvog nacionalnog jedinstva zajedno sabrane kosti sukobljenih strana. Tako su dželati i žrtve izjednačeni. Slično izgleda i srpska ideja o jedinstvu. Razume se, to ujedinjenje nema nikakve veze se slobodom, tek ne sa zdravim razumom. Cilj je stvoriti snažnu državu, najčešće autoritarnu, koja će procvetati ako je ujedinjena pod velikim vođom. Ipak, ako se zanemari ova želja za suzbijanjem sasvim normalnih podela, postoje i one drugačije. Jedna od njih je podela na starosedeoce i dođoše. Gotovo čitav jedan vek, a verovatno to traje i duže, pričaju se iste priče. Za sve što ne valja, a ne valja mnogo toga, krivi su dođoši, oni varvari koji su došli sa strane da unište naš divni život. Suština ovih priča, baš kao i uvek, je u pojednostavljivanju. Umesto komplikovane priče o socio-ekonomskim uzrocima velikih seoba, ništa manje i traženju pravih krivaca, krivica se svaljuje na žrtve. A ta komplikovana priča, baš i krivica, vrlo lako može da se svede na jednu rečenicu. Ljudi uvek odlaze iz mesta, ili prostora – sasvim je svejedno, u ona druga u kojima će imati koliko-toliko dostojanstven život. Suština je, da skratimo priču, u osuđivanju ljudi koji su zbog svoje bede morali da se odsele umesto u osuđivanju onih koji su tim ljudima onemogućili normalan život u mestima u kojima su pre živeli. Naravno, ovo nije kraj priče. Odijum prema dođošima neretko proizilazi iz njihovog ponašanja. Naviknutost na stari način života sukobljava se pravilima novog života i ustaljenim poretkom mesta u koja se dolazi. I tu dolazi do sukoba. Upravo taj sukob je velika tema naše literature. Od Mladena Markova (nažalost, sada već poprilično zaboravljenog pisca, toliko da već deceniju nije štampano nijedno novo izdanje njegovih knjiga) pa sve do Slobodana Selenića naša literatura se hvata u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom. Baš kao što to čini i Siniša Kovačević u svom novom romanu.
U središtu romana „Osvajanje zavičaja“ nalazi se sudbina porodice Vučić. Ustaljeni život u crnogorskom selu Vučića stijena promeniće rat. Braća Vučić stupaju u partizanske redove, menjajući tako sudbinu čitave porodice. Milorad Vučić, središnji lik romana, posleratni je vođa porodice koji je dobio partijski zadatak da stanovnike sela preseli u Vojvodinu. Prvobitni otpor porodice i okoline sjedinjen je sa kasnijim odlaskom u vojvođansko selo Gutesfeld i novim mukama. Ali ni tu nije kraj. Dolazi rezolucija Informbiroa i krajnji raspad porodice.
Sada već čuvenu pozorišnu predstavu „Velika drama“ Siniša Kovačević pretvara u roman. Kakav je rezultat? Bez preterivanja, sjajan. Dramski tekst, ponajviše britki dijalozi, pretočeni su u izuzetno pripovedanje, najsličnije onim starinskim porodičnim romanima. I pored mana (to je najpre sentimentalnost, doduše ona starinska koja na sreću ne prelazi u patetiku, ali i nizanje nepotrebnih poređenja i epiteta koji opterećuju tekst tipa: „kao džak tuđeg žita na leđima siromaška“), ovaj roman pleni svojom emotivnim, ništa manje i literarnim, nabojem. Pred nama je sjajan roman koji na izuzetan način predstavlja epopeju dvadesetog veka kroz sudbinu jedne porodice.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Velika drama“…), filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…) kao i romana „Godine vrana“. Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Jedna od najvećih vrlina pisanja Siniše Kovačevića je sjajno predstavljanje likova, ništa manje i uživljavanje u njihove sudbine. Kao retko koji literata, Siniša Kovačević uspeva da samo jednom rečenicom (kakva je, recimo, rečenica jednog oca u ovoj knjizi: „Ljubav treba zabraniti zakonom“) na svetlost dana iznese grotlo dugo skupljanih emocija. Kovačevićevi likovi su predstavljeni sa nenadmašnom ljubavlju, čak i kada ti likovi zbog svojih zabluda, ništa manje i gluposti, odvode u propast i sebe i čitavu okolinu. Posebno je to slučaj sa junakinjama ovog romana, galerijom snažnih žena koje moraju da se uhvate u koštac sa ludilom svojih muževa i sinova. Nema boljeg primera za to od krika majke glavnog junaka romana: „Dosta je Vidosavi i leleka i humki, nijesam ja rađala ni Staljinu ni Titu (…)“. Koliko je ovaj roman posvećen jednoj porodici, on podjednako govori i o jednom užasnom trenutku preloma. A taj prelom je rastanak sa zavičajem i odlazak u tuđinu, tamo gde ponovo treba izgraditi život iz početka. Tu večitu temu naše literature je Siniša Kovačević predstavio na nenadmašan način stvarajući izuzetan roman.

Naslov: Osvajanje zavičaja
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2019
Strana: 263

Pročitajte i prikaz romana „Godine vrana“ Siniše Kovačevića

Leonard Koen – Cilj (prevod pesme)

Ne mogu da napustim kuću
Ni da se javim na telefon
Opet tonem na dno
Al’ nisam sam

Konačno razvrstavam
Račune duše:
Ovo je za smeće
To je plaćeno u celosti

A pad –
On je tako davno počeo
Ne mogu da zaustavim dažd
Ne mogu da zaustavim sneg

Sedim u svojoj stolici
Gledam ulicu
Komšija mi uzvraća
Osmeh poraza

S lišćem treperim
Presijavam se kao hrom
Skoro sam živ
Skoro sam kod kuće

Nema ničeg što bi moglo da se sledi
I ničeg što bi moglo da se nauči
Osim cilja
Što ostade van mog dosega

Pesma je prvobitno objavljena u zbirci „The book of Longing“ (2006),
a sada i kao muzička numera na albumu „Thanks for the Dance“

Pročitajte i prikaz Koenovog romana „Divni gubitnici“,
kao i prevode pesama „Aleksandra odlazi“, „Hiljadu poljubaca duboko“ i „Prati svoj put

Knjige Jakovljeve – Olga Tokarčuk

Ukoliko želite da bilo koju religiju, ništa manje i razna verovanja, kritički, pa čak i racionalno, posmatrate, pred vama se nalazi veliki problem. Još više, opasnost. A ona je upravo ta vera. Najpre, problem je tu ukoliko ste vernik (primera radi: da li ćete moći da objektivno razmišljate o hrišćanstvu ako ste hrišćanin?), ali ništa manje lakše nije ni posmatrati nešto u šta ne verujete. Još preciznije, vaše pisanje ili razmišljanje koje je utemeljeno na racionalnosti za vernike će neretko biti svetogrđe. I ne samo to. To pisanje će izazvati odijum, neretko i odvesti vas u opasnost. Od pretnji zbog kojih je Saramago morao da pobegne iz Portugalije posle objavljenog „Jevanđelja po Isusu Hristu“, preko progona Salmana Ruždija, pa čak i ubistava nekoliko njegovih prevodioca, zbog „Satanskih stihova“, pa sve do masakra u redakciji „Šarlija ebdoa“ zbog karikatura proroka Muhameda – mučna je sudbina umetnika koji su se „poigrali“ sa religijskim uverenjima. Većina će, naravno, reći da im to nije bilo potrebno. Da svako ima pravo na svoja verska uverenja i da u najmanju ruku nije pristojno dovoditi u pitanje tu veru, tek ne rugati joj se. Da li je to baš tako predstavlja drugo pitanje. Primera radi, a tih primera ima koliko god hoćete, da li je u redu ne dovesti u sumnju verovanje, da baš verovanje, da je transfuzija krvi „grešna“, a posledično tome i strogo zabranjena, kod Jehovinih svedoka? Šta raditi kada roditelji zabrane transfuziju krvi svome detetu zato što je to protiv njihove vere? Ili kada se u islamskim teokratijama na smrt kamenuju homoseksualci? To je sasvim u redu zato što neko veruje u to? Možemo da pređemo i na naš teren. Sasvim je u redu upropastiti nekome život, kakav je bio slučaj sa Žarkom Lauševićem, zato što je igrao u „svetogrdnoj“ predstavi? Za većinu, uvek tu većinu, je to izgleda u redu. Ali i pored toga, možda čak i nasuprot svemu tome, hrabri ljudi se hvataju u koštac sa verskim uverenjima. Koliko je to slučaj sa naučnim radovima, onima koji pokušavaju da o religiji progovore na objektivan način, ništa manje to ne čine ni umetnici. Od Borislava Pekića i njegovog čuvenog „Vremena čuda“ pa sve do Den Brauna i sada već notornog „Da Vinčijevog koda“ pisci se „igraju“ sa vatrom. Neretko je to želja za većim tiražima (Den Braun je svakako najpoznatiji primer), ali isto tako to je i pokušaj da se kroz preispitivanje verskih uverenja ispiše priča o onim velikim pitanjima. Ko smo mi zaista, kakvi smo to, zašto verujemo u ono šta verujemo i kako ta vera utiče na nas. Jedno od takvih „preispitivanja“ je i roman „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk.
Polovina je osamnaestog veka. Poslednje su decenije u kojima Poljska kao jedinstvena država postoji. U senci stalnih ratova i sukoba velikih sila odvija se život. Bogati feudalci zajedno sa klerom upravljaju zemljom i narodima koji u njoj žive. Jedan od tih naroda su i Jevreji. Povremena koškanja, neretko i progoni, ipak ne narušavaju kakav-takav suživot. Sve dok se ne pojavi Jakov Frank, samozvani mesija i čovek koji oko sebe okuplja veliku grupu Jevreja. I ne bi to bio toliki problem da je ostalo na tome. Ali, Jakov odlučuje da promeni veru i postane hrišćanin. Njegova epopeja, opisana u ovoj knjizi, postaje događaj koji će promeniti Poljsku.
„Knjige Jakovljeve“ su savršen roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, skoro kao u onim starovremenskim pikarskim romanima, sjedinjena je sa isto tako izuzetnim pripovedanjem. Skoro osamsto strana romana se čitaju sa istinskim uživanjem, ali i divljenjem prema autorkinom daru. On je vidljiv ne samo u pripovedanju, već i u kompozicionim rešenjima. Od punog naslova romana; menjanja pripovedačkih strategija, tu su pisma, dnevnici, tokovi svesti, ali i prizivanje mrtvih; pa sve do sjajnih ilustracija – Olga Tokarčuk je izatkala savršen roman. I ono što je za nas izuzetno bitno, neretko i presudno, dobila je izuzetnog interpretatora u prevodiocu. Milica Markić je savršeno uspela da na srpski prenese nenadmašni stil Olge Tokarčuk, neretko i da ga obogati. Za pohvalu je i odličan dizajn i oprema romana.
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nika“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu. Na srpskom je objavljeno sedam njenih dela u izvrsnom prevodu Milice Markić.
Bogati i zadovoljni ne žure se kod Mesije; Mesija je onaj na kog se večito čeka. Ko god je došao, lažni je Mesija. Mesija je neko ko nikad ne dolazi“, piše Olga Tokarčuk u ovoj knjizi preispitujući šta to zaista stoji u srži religijskih uverenja. A to je iščekivanje spasenja, izlaza iz užasa našeg materijalnog i egzistencijalnog položaja. Mesije, ništa manje i njihovi „zvanični“ tumači, to neštedimice koriste. Baš kao što to i čini junak ovog romana. Dovodeći u sumnju život ovog mesije, Olga Tokarčuk duboko zalazi u polje onog frojdistički „nesvesnog“. Šta nas to tera da verujemo, pa čak i kada vidimo da ono u šta verujemo i nema baš mnogo smisla, kao da se autorka romana sve vreme pita. U isto vreme, Olga Tokarčuk maestralno predstavlja jedan turbulentni istorijski period, pun preokreta, uzbuđenja, poraza, ali ništa manje i nade. Olga Točarčuk je napisala malo je reći savršen roman. Pred nama je istinsko remek-delo, roman koji pokazuje da vreme velike književnosti ne samo da nije prošlo, već da je ono pred nama. I književnosti koja se ne straši da se uhvati u koštac sa onim velikim pitanjima sa početka teksta: „Svet je, bez sumnje, sazdan od mraka. Sada smo na strani mraka. Napisano je, ipak, da čoveka koji okapava nad Mesijama, makar i neuspelim – makar samo pričao njihovu priču – drže za onog koji proučava drevne tajne svetlosti.

Naslov: Knjige Jakovljeve iliti Dugo putovanje preko sedam granica, pet jezika i tri velike religije, ne računajući one male, o čemu pripovedaju počivši, a što je autorka nadopunila metodom konjekture, iz mnogovrsnih knjiga crpene, pride potkrepljene imaginacijom, najvećim prirodnim darom čovekovim : mudrima za podsećanje, kompatriotama za rasuđivanje, laicima za učenje, melanholicima za razonodu
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavači: Paideia i Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 768

Arhipelag Gulag I-III – Aleksandar Solženjicin

Jedna od najvećih muka nauke i literature je kako pronaći balans u predstavljanju činjenica. Još tačnije, kako činjenice predstaviti na objektivan način. Pored protoka vremena, ono „jede“ mnogo toga, problem predstavlja i nemogućnost da se dođe do istinitih podataka. Ipak, ono što je najteže, možda čak i nemoguće, je uspeti prevazići sopstvene stavove, uverenja i svetonazore. Naravno, tu je i ideologija, ništa manje i dnevna politika. Najvidljivije je u to u skorašnjim reakcijama na dodeljivanje Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Ogroman broj ljudi nije u stanju da o Handkeu razmišlja kao o književniku. I tu je sasvim svejedno da li su to oni koji političku delatnost Handkea osuđuju ili podržavaju. Naprosto, lični svetonazori, bili oni politički ili etički, sprečavaju veliki broj ljudi da prosude objektivno o njegovom književnom delu, onom koje je i nagrađeno sa Nobelovom nagradom. Naravno, to ne znači da o Handkeovim političkim stavovima ne treba raspravljati, pa čak i osuditi ih. Istorija literature, podjednako i nauke, je brevijar pogrešnih, neretko i monstruoznih političkih stavova. Amblematični primer je Selinov antisemitizam izražen u gnusnoj knjizi „Bagatele za jedan pokolj“. Ili, pak, Hajdegerova podrška Hitleru i nacističkoj partiji. Evo samo dve njegove rečenice: „Sam firer jeste budućnost i sadašnjost nemačke realnosti i zakonitosti. Firer je probudio ovakvu volju u celom narodu i pretopio je u jedinstvenu odlučnost.“ Šta da se tek kaže za Sartra, Andre Žida i Simon de Bovoar? Upoznati sa masovnim zločinima i Gulagom, oni ipak odlaze u Moskvu ne bi li pružili podršku sovjetskom režimu. Ili da pređemo na naš teren. Kako opisati ćutanje Krleže o Golom otoku? Ništa manje i ogromnog dela tadašnjih književnika. Može li da se pronađe opravdanje za Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića koji su pokrenuli užasnu hajku na Danila Kiša? Suština je, da ne nastavljamo sa spiskom ovih beskrajnih nepočinstava, da moral, ništa manje i objektivnost sa početka teksta, neretko dolaze u koliziju sa talentima umetnika, naučnika i mislilaca. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je sasvim sigurno Aleksandar Solženjicin.
„Arhipelag Gulag“, kultno delo Aleksandra Solženjicina, je pokušaj da se ispiše istorija represalija u Sovjetskom Savezu od 1918. do 1956. godine. Polazeći od opštih prilika u tadašnjem Sovjetskom Savezu i istorije zatvorskih ustanova u Rusiji, Solženjicin tka priča o jednom od najmonstuoznijih zločina dvadesetog veka. Ko je sve hapšen, kako je teklo ispitivanje, kako se obavljao prevoz zatvorenika, kakav je bio život zatočenika u logorima, ko su bile sudije i dželati, kakvi su zločini izvršeni i kako je tekao život posle oslobođenja – samo je mali deo tema kojih se Solženjicin dotiče u ovoj knjizi.
Kako i sam podnaslov knjige govori, „Arhipelag Gulag“ je pokušaj književnog istraživanja. U biti je to mešavina istorijske i političke hronike sa svedočenjima samog Solženjicina i preko dvesta preživelih logoraša. „Arhipeg Gulag“ je ispisan na izuzetan način. To je sjajni i koncizno napisani vodič kroz istoriju mučnog ruskog dvadesetog veka. Isto tako, to je i briljantni književni podvig, onaj koji se najviše pokazuje kroz ispovesti autora i drugih logoraša. U „Arhipelagu Gulag“ nema samosažaljenja, nema bolećivosti i suzne tromosti („Niko nije plakao. Mržnja suši suze“, piše Solženjicin u ovom knjizi), već samo lucidnog predstavljanja užasa na nenadmašan način: „Treba u zatvor ući ne drhteći za napušteni topli život. Treba da u momentu kada prekoračiš prag kažeš sebi: moj život je završen, nešto ranije nego šta je trebalo, ali šta je tu je. Na slobodu se nikada neću vratiti. Osuđen sam na propast, sada ili nešto kasnije, to gore; što pre – to bolje. Nemam ništa više.“
Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Kislovodsku. Nakon studija se dobrovoljno prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962. godine, je postao prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju”, „Crveni točak”…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine.
Zahvaljujući izdavačkoj kući „Akademska knjiga“ pred nama se posle trideset godina ponovo nalazi „Arhipelag Gulag“, jedna od najuticajnijih knjiga dvadesetog veka. Neminovno pitanje koje se postavlja je šta nam „Arhipelag Gulag“ predstavlja danas? Da li je to samo spomenik davno pređašnjem vremenu i priča o ludilu koje je u smrt odvelo milione ljudi? Izgleda da nije. Iako Gulaga danas nema, naše slobode su baš kao i pre pola veka ugrožene. A one nam izgleda nisu ni bitne. O tadašnjoj Rusiji Solženjicin piše: „Naša otadžbina je takva: da je gurneš tri aršina prema tiraniji, treba ti samo da čelo nabereš, da se nakašlješ. A da je za nokat okreneš ka slobodi – moraš upregnuti sto volova, i za svakoga po toljagu.“ Da li se današnjica razlikuje? I to se ne odnosi samo na Rusiju. Da li je zbir naših života isto ovako gorak: „Kako da se jednom rečenicom okarakteriše sva ruska istorija? Zemlja ugašenih mogućnosti.“ Da li smo naučili lekciju koju nam je Solženjicin dao? Ponajviše onu o vrednosti slobode, ali ništa manje i lekciju o nepristajanju na tiraniju. O spremnosti da se zbog svojih stavova, ali i istine, strada kako je to Solženjicin učinio? „Arhipelag Gulag“ je priča o piscu koji svoj književni talenat nije ukaljao pogrešnim moralnim i političkim izborima. I baš zbog svega toga je „Arhipelag Gulag“ bitan i danas. On jeste priča o pređašnjem zlu, ali i upozorenje da to zlo vrlo lako može da se ponovi: „Mi smo dužni da javno osudimo svaku pomisao da jedni ljudi drugima mogu činiti nasilje. Prećutkujući porok, gušeći ga u našem telu da ne izađe napolje, mi ga sejemo, i on će u budućnosti od toga samo hiljadu puta češće izrasti. Time što porok ne kažnjavamo, pa čak ni zločince podvrgavamo moralnoj osudi, mi ne samo da štitimo njihovu ništavnu starost – mi pod nogama novih pokolenja podrivamo i same temelje pravde. Mladi se prožimaju idejom da se ovde nitkovluk nikada ne kažnjava, već da je uvek izvor blagostanja. Kako će biti tesno, kako strašno živeti u takvoj zemlji!“

Naslov: Arhipelag Gulag I-III
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveo: Vidak Rajković
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 1333

Pročitajte i prikaz Solženjicinovog romana „Odeljenje za rak“

Večito vraćanje fašizma – Rob Rimen

Ukoliko bismo želeli da pronađemo događaj koji je najviše obeležio savremeno doba, onda bi to sasvim sigurno bio holokaust. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Holokaust nam je pokazao dokle ljudsko zlo i bestijalnost mogu da odu. To zlo je još veće kada se uzme u obzir vreme u kom se holokaust odigrao. A to vreme je, baš kao i celi dvadeseti vek, puno obećavalo. Razvoj medicine, toliki da su neke do skora neizlečive bolesti postale iskorenjene, višestruko povećanje životnog veka, neslućeni razvoj tehnologije i podizanje kvaliteta života – sve nam je to doneo dvadeseti vek. A opet, i verovatno nasuprot svemu tome, u baš tom veku se dogodio jedan od najužasnijih zločina u istoriji naše civilizacije. Snovi, sada već možemo da kažemo: iluzije, da će tehnološki razvoj doneti i duhovni razvoj čovečanstvu su nestali. U praksi se potvrdilo da ljudima, i pored tehnološkog napretka, upravljaju najgori nagoni, podjednako i glupost. Ona čuvena banalnost zla o kojoj je pisala Hana Arent. Na sreću, fašizam i nacizam su poraženi. Bestijalne ubice iz Aušvica i Dahaua su kažnjene, a otpor zlu koji su oni učinili je postao jedan od temelja ne samo nove Evrope već i čitavog sveta. I, zaista, to bi bilo sjajno samo kada bi bilo istinito. Problem sa ovom optimističnom pretpostavkom, koja je u međuvremenu postala samo floskula, je u svođenju holokausta, a sledstveno tome i fašizma, na samo jedan, nesrećni rekli bismo, izuzetak u istoriji čovečanstva. A to je daleko od istine. Ukoliko posmatramo istoriju nacizma, podjednako i fašizma, primetićemo užasnu sličnost sa vremenom u kom živimo. A ona je mogućnost manipulacije najširim mogućim masama. Ili još tačnije, uspon nacizma i fašizma je omogućila ljudska glupost. U srži fašizma i nacizma se nalazi pojednostavljivanje. Ogromni istorijski, kulturni i ekonomski procesi se svode na jednostavne priče, najčešće parole. Umesto duhovnog preobražaja svake individue ponaosob na pijedestal vrline se stavlja puka pripadnost određenoj grupaciji, svejedno da li je ona nacionalna, ideološka ili partijska. Na vrhu je, naravno, vođa, onaj koji, kao u svakoj „pravoj“ porodici, budno bdi kao strogi i pravedni otac nad svima nama. Čim se pojave problemi, a problema uvek ima, eto neprijatelja. A te neprijatelje, razume se, treba uništiti. Ako mislite da se ovo samo desilo u nacističkoj Nemačkoj, pogledajte stvarnost oko sebe. Da li vidite sve ovo? I da li osećate strah zbog toga? Ako je to slučaj, knjiga Roba Rimena je sjajno štivo za vas.
U prvom delu knjige „Večito vraćanje fašizma“ nalazi se istoimeni esej. Rob Rimen pokušava da ispiše priču o mogućnosti povratka fašizma u današnji svet. Da bi uspeo u tome, on mora prvo da odredi šta je to zaista fašizam i kako se on projavljuje? Pomoć u tome mu predstavljaju dela Ničea, Kamija, Adorna i Tomasa Mana. Drugi deo knjige je esej „Povratak Evrope“. Šta nam Evropa predstavlja danas? Postoji li ona uopšte? Da li je to geografski, ekonomski ili kulturni prostor Rob Riben u ovoj knjizi pokušava da odgonetne.
Čitanje ova dva eseja Roba Rimena predstavlja pravo zadovoljstvo. Koliko to proizilazi iz autorove erudicije, još više je to posledica njegovog izuzetnog spisateljskog dara. Rob Rimen uspeva da priču o fašizmu ispripoveda na nešto manje od pedeset strana, a da pritom ispiše niz izuzetnih i, ne manje bitno, originalnih promišljanja o ovoj kako se čini uvek intesantnoj temi, pritom kloneći se opštih mesta i sentimentalne ganutljivosti. O baš tim opštim mestima i kiču Rob Rimen u ovoj knjizi piše: „Tamo gde vlada kič, ništa više nema suštinsku vrednost. Sve što jeste, sve što sme da postoji, prisutno je zato što se smatra korisnim i/ili ugodnim. Kič je zavodljiva lepota, ali lišena istine. On je poput kozmetike koja bi da zavede, ali i da sakrije – da sakrije veliku duhovnu prazninu.“
Rob Rimen je holandski pisac i teoretičar kulture. Studirao je teologiju na Univerzitetu Tilburg. Godine 1991. osniva časopis „Neksus“ koji kasnije prerasta u institut za pitanja evropskih duhovnih vrednosti. Objavio je niz visokovrednovanih knjiga eseja (izdvojimo samo „Plemstvo duha – zaboravljeni ideali“ i „Enigma povratka“) koje su prevedene na brojne svetske jezike.
Pisani 2010. godine, eseji u ovoj knjizi su postali anticipacija onoga što se danas dešava u svetu. Ekstremni desničari i nacionalisti na vlasti, ništa manje i autokratski populisti, fašistički izlivi mržnje prema neistomišljenicima, negiranje holokausta – sve je to naša današnjica. Rob Rimen za nju krivi ljudsku glupost, ali ne samo nju. Za autora je podjednako kriva i neoliberalna politička i ekonomska elita: „Ona je zatrovala društvo idejom da je novac najviša vrednost i da je najbolji onaj koji najviše ima. Propagiranjem ‘tržišne vrednosti’ kao nove religije, upravo je ova elita pokopala sve ono što predstavlja nematerijalnu vrednost – i, dakle, ne donosi novac, već predstavlja trošak (umetnost, nasleđe, briga o nejakima)“. Suština je da su sa jedne strane zapenušani populisti koji sipaju otrov mržnje prema drugima, najčešće slabijima od sebe, a sa one suprotne strane otuđena elita pogubljena u „tržišnim vrednostima“. U takvim vremenima je fašizam korov koji lako buja. Rob Rimen nas upozorava na njegovu opasnost. Baš kao što se pred Drugi svetski rat činilo da je holokaust nemoguć, a ipak se desio, takva opasnost i dalje visi nad našim glavama. Ima li leka? I može li to da se spreči? Teodor Adorno, koga Rimen citira u ovoj izuzetnoj knjizi, nam daje taj lek: „Jedina istinska protivteža fenomenu Aušvica jeste lična autonomija, sposobnost refleksije, samoopredeljenje, ne učestvovati, ne prilagođavati se, ne biti beskarakterni pojedinac, već ličnost, nezavisni duh.“

Naslov: Večito vraćanje fašizma
Autor: Rob Rimen (1962-)
Prevela: Bojana Budimir
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 113

Drugi krug – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

Ako je verovati anketama, četrdeset i pet posto stanovnika Srbije ima negativno mišljenje o Hrvatima. Slične brojke su i sa suprotne strane. Čini se da za skoro trideset godina, koliko je prošlog od raspada Jugoslavije, ništa nije promenilo. I dalje se pričaju iste priče, ko je koga klao, ko je veći monstrum i zločinac… Krivica je, baš kao i uvek, kolektivna. Svi Hrvati su loši ili, pak, svi Srbi su loši. Nikada se ne priča o zločincima, a i ako se priča o njima – onda se pokušavaju relativizovati njihovi zločini, najčešće kroz onu odurnu rečenicu: a šta su oni nama radili. Naravno, sledi rasprava o tome koliko je ko kažnjen. Kao da se krivica nekoga ko je počinio zločin anulira zato što drugi zločinac nije kažnjen za svoja nedela. Naravno, sve te priče su potkrepljene velikim i svetlim pričama o nacionalnim interesima, ljubavi prema svojoj otadžbini/domovini i, razume se, prepune hrišćanske bogobojažljivosti. Jedino šta se nikada ne govori, to je izgleda postala balkanska omerta, jesu priče o drugačijim Srbima i Hrvatima. Ako su svi Hrvati bili ustaše i zločinci, šta je onda, da uzmemo najočitiji primer, Ivan Goran Kovačić? Nekakav vanzemaljac ili ipak Hrvat, i to Hrvat koji je svojom poemom “Jama” podigao najveću optužnicu protiv ustaškog režima. Isto tako, šta mislite ko je u najvećoj ratnoj bedi prihvatio nekoliko hiljada srpske i jevrejske dece i spasao ih od sigurne smrti? Da, bila je to Diana Budisavljević, ali bile su to i hiljade hrvatskih porodica koje su prihvatile tu “neprijateljsku” decu. O tom podvigu maestralnu pesmu je napisao Goran Babić. Evo samo par stihova: “Valjalo je ići u Jasenovac, Jasku,/ u logore, u pse, u žicu, / trebalo je prisiliti,/ nekako koljače,/ da popuste, djecu da puste./ Pokrenuti, zatim, mnoge/ (preplašene) ljude,/ ljude u oskudici, ušljivu nejač, očajnu,/ krastavu i gladnu,/ u kuće da prime, potrebno je bilo./ I to ne nekolicinu,/ nego tisuće. // To valja, svakako, kažem,/ imati na umu/ o Zagrebu kad je riječ.” I ko je na kraju bitniji? Ko je veći zalog budućnosti? Ono šta treba da se pamti? Vjekoslav Luburić ili Ivan Goran Kovačić? Koljači dece ili njihovi spasioci? Isto to važi i danas. Ko je bitniji? I kome više treba verovati? Mahnitim ludacima, svejedno da li političarima ili idiotima ispred televizora koji im veruju, ili onim pak drugačijim ljudima? A takvi su sigurno Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Prepiska Miljenka Jergovića i Svetislava Basare započeta u knjizi “Tušta i tma” (Laguna, 2014) nastavlja se u “Drugom krugu”. Sve teme koje ova dvojica književnika pokreću u “Drugom krugu” je, čini se, nemoguće nabrojati. Ali, ipak, da izdvojimo neke. Tu su sada već obavezni srpsko-hrvatski odnosi, “naši” zločinci, književna dela koja njih dvojica pišu ili su već napisali, ništa manje i knjige koje čitaju. Tu su i političke – opet neizbežne – teme, priče o putovanjima, ali i o svakodnevnom životu…
Baš kao i u slučaju Dž. M. Kucija i Pola Ostera, o čijoj knjizi prepiske “Ovde i sada” smo već pisali na ovom mestu, “Drugi krug” pleni erudicijom autora, ali i širinom tema kojih su se poduhvatili. Što je još bitnije, oni se ne mire sa jednostavnim i jednostranim konstatacijama i pričama koje su danas sveprisutne. Isto tako, ova knjiga prepiske je i prikaz naše svakodnevnice na jedan sasvim novi način. Tako, recimo, Basara ovako vidi današnju medijsku scenu: “(…) garantujem ti da bi najcrnji neprijatelji Srbije poželeli upravo ovakve novine i televizije koje ionako sluđeni narod neprestano bombarduju bombardovanjem iz 1999. godine, neprestano ga ozračuju osiromašenim uranijumom, neprestano ga opominju na opasnost od uranijumskih kancera, bez prestanka mu prikazuju prizore bede, čemera i ojađenosti, i tako ga od rane zore pretvaraju u gomilu zombija nesposobnih za bilo šta drugo osim samosažaljenja i agresivnosti.”
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
“Da se ičega sjećaju, umrli bi od srama. Ili kada bi im se u jednom trenutku naglo otvorile sinapse u mozgu koje vode u prošlost, naši bi narodi umrli od srama. Naravno, ne od kolektivnog srama nego od zbira miliona individualnih sramova”, piše Jergović u ovoj knjizi o Srbima i Hrvatima. I upravo je ovakav pristup srpsko-hrvatskim odnosima možda i najveća vrednost knjige. U njoj nema kolektivne krivice, nema ni kolektivnih zločina. Pred nama su zločinci, ali i pravednici. Svako od njih ima svoje ime, isto tako je i poznato šta je on učinio za vreme svog života. Na nama je da odaberemo šta nam je bitnije. Ipak, greška bi bila ovu knjigu prepiske svesti samo na srpsko-hrvatske odnose. Ona je pre svega razigrani dijalog dvojice vrsnih pisaca, koji se čita sa istinskim uživanjem. Pred nama nisu Hrvat i Srbin, pred nama su dva čoveka koja svojim talentom i znanjem žele da uvrežene stereotipe, laži i gluposti izvrgnu ruglu, ali i da pokažu da priča o odnosu Srba i Hrvata može biti potpuno drugačija od one sa početka teksta. I u tome se u “Drugom krugu” u potpunosti uspeva.

Naslov: Drugi krug
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 277

Pročitajte i prikaze romana Miljenka Jergović “Buick rivera” i knjige eseja “Autobus za Vavilon”,
kao i romana “Anđeo atentata” Svetislava Basare

Jakovljeve ljestve – Ljudmila Ulicka

Ukoliko se želi govoriti o slobodi, a o slobodi se uvek govorilo i uvek će se govoriti, čini se da je nemoguće početi bez onih, sada već opštepoznatih Miljkovićevih stihova. Pa da ih ponovimo i mi. „Hoće li sloboda umeti da peva / Kao što su sužnji pevali o njoj“, pita se Miljković u čuvenoj pesmi „Poeziju će svi pisati“. Suština je, što verovatno nikome neće promaći, u shvatanju slobode. U trenucima kada je sloboda nedostupna, ona je najveći ideal kome se teži. Kada se sloboda zadobije, to je već sasvim neka druga stvar. Najbolje to ilustruju tri ankete. U nedavnom istraživanju javnog mnjenja preko sedamdeset posto Rusa Staljina vidi kao pozitivnu istorijsku ličnost. I nije to kraj. Čak četrdeset šest posto ispitanih (da, dobro ste pročitali) smatra da su masovni zločini izvršeni za vreme Staljinove vladavine opravdani velikim rezultatima i ciljevima. Ne razlikuje se situacija ni u Rumuniji. Za četrdeset i sedam posto današnjih Rumuna Čaušesku je bio pozitivna istorijska ličnost. U slučaju Tita ta brojka se penje još više. Preko sedamdeset i pet posto stanovnika bivše Jugoslavije Tita smatra za apsolutno pozitivnu ličnost. Otkud ovakve brojke? To je najpre posledica sadašnjeg života. U haosu trenutne političke situacije i još više nesređenih ekonomskih i društvenih prilika, ljudi se sa nostalgijom sećaju pređašnjih vremena. Kada je, da i mi ponovimo bezbroj puta izrečene reči, vladao neki red. Što je taj „red“ brojne ljude odveo do smrti sasvim je druga stvar. I za većinu nebitna. Evo samo jedan primer. Prva asocijacija na vreme Titove vladavine će biti lagodan život i sigurnost, dok će u sasvim drugom planu ostati Goli otok, posleratne represalije i docniji progoni umetnika i intelektualaca. Da se ne priča tek o skoro milion ljudi koji su zbog loše ekonomske situacije otišli u inostranstvo. I u tome je najveći problem. Ona sloboda sa početka teksta. Još tačnije, pogrešno upotrebljena sloboda koja se u današnjici proglašava za glupost, apsolutno nepotrebnu stvar. Isti slučaj je i sa demokratijom koja je proglašena za najveću ludost. Najjednostavnije rečeno, naša nemogućnost da na slobodnim izborima izaberemo pravo rukovodstvo ne znači da demokratija ne valja. Isto tako i sloboda. To samo znači da nešto duboko ne valja sa nama. A boljeg primera nema za to od one tri ankete sa početka teksta. O značaju slobode velika ruska književnica Ljudmila Ulicka je napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Jakovljeve ljestve“ se nalazi sudbina porodice Osecki tokom jednog veka. To je rekapitulacija života Nore Osecki, ali i priča o odnosu njene babe Marusje i deda Jakova. Priča počinje sredinom sedamdesetih. Nakon babine smrti, Nora dobija kovčežić u kom su pohranjena pisma njenog dede. Sa tim kovčežićem će Nora proći kroz godine raspada Sovjetskog Saveza, brojne porodične probleme, tranziciju tokom devedesetih, ali i život u savremenoj Rusiji. Sve dok Nora konačno ne zaroni u pisma i otkrije istinu o Jakovu Oseckom, stradalniku i sužnju iz Gulaga. Istorija njene porodice, ali i sveta u kom je živela, je za Noru postala nešto sasvim drugo.
Inspirisana stvarnim događajima, još više sudbinom njenog dede koji je proveo decenije u Gulagu, Ljudmila Ulicka odlučuje da napiše pripovest o njegovom životu. Kao da nije dovoljno što se poduhvatila ovako teškog zadatka, Ljudmila Ulicka odlučuje da u isto vreme ispiše i pripovest o istoriji dvadesetog veka. Dok bi kod drugih pisaca to verovatno rezultiralo potpunom propašću, Ljudmila Ulicka stvara roman koji po svom zamahu, kompleksnim prikazom nimalo jednostavnih društvenih i političkih prilika, ništa manje i sjajno ispripovedanom pričom, predstavlja istinsko remek-delo. To je priča o dobrim ljudima, istinskim idealistima, koje užasno vreme odvodi u sunovrat. U isto vreme je to i priča o zlu ideologije, onoj Kišovoj „krmači koja proždire svoj okot“. Najbolje to sama Ulicka obrazlaže: „Naš život, jedini, koji nam toliko obećava, prolazi na pozadini velikog svjetskog bezumlja.“
Ljudmila Ulicka, po mnogima najznačajnija savremena ruska književnica, je rođena u malenom uralskom gradu Davlekanovo. Po završenim studijama biologije radi u Institutu za genetiku u Moskvi. Dobija otkaz nakon što je otkriveno da distribuira tada zabranjene knjige. Prva književna dela objavljuje tek sa pedeset godina. Ipak, slava brzo dolazi. Za romane, zbirke priča i drame je dobila desetine ruskih i internacionalnih nagrada. Njeni romani („Sonječka“, „Slučaj Kukocki“, „Zeleni šator“…) i zbirke priče („Providne priče“, „Ljudi našeg cara“…) se smatraju za vrhunac ruske proze u poslednjih nekoliko decenija. U svom društvenom i političkom angažmanu je veliki protivnik sadašnje ruske vlasti. Dela su joj prevedena na gotovo sve svetske jezike, a doživela su i nekoliko uspešnih filmskih adaptacija.
„Pored svih ostalih njegovih vrlina – Tolstoj nas (…) odgaja u iskrenosti. Nema ničega težeg od iskrenosti“, piše Ulicka u ovom romanu. Upravo ta iskrenost je i najvidljivija u „Jakovljevim ljestvama“. Pred nama je teška priča, ona u kojoj ideologija pobeđuje ljudskost, u kojoj sinovi denunciraju svoje očeve, a žene ostavljaju muževe zbog politike. Ali, isto tako, i pripovest u kojoj ni višedecenijsko robijanje u Gulagu ne može da porazi istinsku ljubav, kakav je slučaj sa Jakovom Oseckim, glavnim junakom ovog dela. Ljudmila Ulicka je izatkala savršeni roman, neverovatnu pripovest o jednom veku istorije, još više o silnim nesrećama tog veka. U „Jakovljevim ljestvama” nema jeftine utehe, nema podilaženja zločincima, nema ni pravdanja i praštanja. Pred nama je život, onakav kakav on jeste. Ono Tolstojevo odgajanje u istini. Ne i manje bitno, ovaj roman je maestralna slika mučne istorije, one koja se danas romantizuje i pretvara u nešto sasvim drugo. Priča je to o vremenu u kom slobode nije bilo. I o ceni te slobode: „Najvažnije je zlo to što je čovječanstvo jadno, prljavo, nekulturno, što ništa ne razumije. I za stjecanje svjesnosti plaća obično stoljetnim patnjama i velikim krvoprolićima. Ali to vrijedi takvu cijenu.“

Naslov: Jakovljeve ljestve
Autor: Ljudmila Ulicka (1943-)
Preveo: Igor Buljan
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2019
Strana: 567

Sakupljač svetova – Ilija Trojanov

Avanturizam u današnjem svetu, ili barem onako kako se on poimao sve do skora, nije moguć. Kako se čini, gotovo da ne postoji nijedan predeo na kugli zemaljskoj koji je ostao neotkriven. Samim tim, draž otkrivanja nečeg novog, ono što je istraživače u prošlosti nagonilo da se upuštaju u silne avanture, izostaje. Šta je onda preostalo? Izgleda samo turizam. Kretanje po već zacrtanim, i ništa manje poznatim, rutama, u najboljem slučaju lično otkrivanje i poimanje opštepoznatog. U realnosti je to, ipak, najčešće samo konzumerizam. Ili još tačnije rečeno, dobro razrađena šema potrošačkog društva za uzimanje novca. Umesto istinskog uživljavanja u istoriju i kulturu mesta koja se posećuju, za šta je potrebno podasta vremena i truda, prodaje se, ono što je i srž svake marketinške kampanje, imitacija stvarnih osećaja. Takve su turističke ture ili putovanja kruzerima u kojima, recimo, upoznajete Dubrovnik za jedan dan. Poenta je da su nekadašnji pokušaji istinskog upoznavanja nepoznatih predela nestali. Ako zanemarimo finansijske razloge, glavni krivac za to je nedostatak želje za dubljim iskustvima. I baš kao što je nekadašnje istraživanje nestalo, svedoci smo i činjenice da je putopis kao književni žanr pred izumiranjem. Isti slučaj je i sa novinskom reportažom. Ona i nekako opstaje, ali više kao propagandni tekst, najčešće u službi profita turističkih agencija. Mala, ali potrebna, digresija. Istu sudbinu deli i književna kritika, koja je kod nas skoro sasvim iščezla iz dnevnih novina i magazina (čak i iz onih koje sebe vole da smatraju stubovima srpske kulture, kao što je „Politika“). Sve se svelo na propagandu, onu koju će vam uvek prodati surogat umesto prave stvari. Takva situacija nije zaobišla ni savremenu književnost. Ono što možemo podvesti kao avanturistički žanr je pred nestankom. Isto tako, knjige koje za svoju temu imaju istraživanja, i još bitnije upoznavanja, sa nama nepoznatim predelima, su takođe malobrojne. Uzmite samo kao primer našu književnu scenu. Sem par svetlih primera, naša scena se svela na priče o isključivo balkanskim temama. Ništa bolje ne stoji situacija ni u ostalim nacionalnim književnostima. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je i književno stvaralaštvo Ilije Trojanova.
U središtu romana „Sakupljač svetova“ se nalazi sudbina čuvenog devetnaestovekovnog engleskog pustolova Ričarda Frensisa Bartona. Ilija Trojanov odlučuje da priči o njemu pristupi na poprilično neuobičajeni način. To je pripovest o tri velika putovanja koja je junak učinio u svom životu. U prvom delu romana se upoznajemo sa Bartonovom službom u Indiji, baš kao i sa začetkom jedne neverovatne radoznalosti. Drugi deo nas seli na Arabijsko poluostvo. Barton je prvi belac i hrišćanin koji je uspeo da učestvuje na hodočasničkom putovanju u Meku. U trećem delu romana smo u Africi. Barton sa engleskom ekspedicijom pokušava da pronađe izvor Nila.
Ukoliko bismo hteli da u jednoj rečenici opišemo ovaj roman, ona bi sasvim sigurno izgledala ovako: „Sakupljač svetova“ je pokušaj da se kroz priču o jednom avanturisti povežu različiti svetovi. Upravo taj pokušaj je i najvidljiviji u kompoziciji romana. Priča o Bartonu se uvek pripoveda iz dve perspektive. S jedne strane stoji pripovedač koji govori iz trećeg lica, a na onoj drugoj su glasovi ljudi (Indijci, Arapi, pripadnici afričkih plemena…), koje je Barton upoznao na putovanjima. Ovakvo kompoziciono rešenje je izuzetno, ponajviše zato što se jedan ljudski život, i ne samo on, sagledava iz više, neretko sukobljenih, perspektiva. Na sjajno kompoziciono rešenje nadovezuje se uzbudljiva fabula. Baš kao u onim starim avanturističkim romanima, mi zaista uživamo u tekstu. Još bitnije, mi zajedno sa junakom ovog romana upoznajemo nepoznate predele i ljude.
Ilija Trojanov, jedan od najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca, je rođen u Bugarskoj. Iz nje odlazi kao dečak sa porodicom. Odrastao je u Keniji. Boravak u Africi će ostaviti trajni pečat na njegovo stvaralaštvo. Njegova prva dela su posvećena afričkim zemljama. Slavu mu donosi roman „Sakupljač svetova“ za koji je dobio niz nemačkih i internacionalnih književnih priznanja, a njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika.
„Primećujem da ste izabrali da kroz život koračate sopstvenim putem, umem to da cenim, samo se retko ukazuje prilika da drugima objasnite svoj put. Budale sve smeštaju u isti koš, a zatim ga lome, zato što ima pogrešan oblik“, govori jedan junak iz ovog romana o Bartonu. To ne čini Ilija Trojanov. Priča o jednom poprilično neuobičajenom životu je ispripovedana na isto tako neuobičajen način. Još tačnije, kroz davanje glasova ljudima čiji se glas skoro nikad ne čuje. U isto vreme, Ilija Trojanov savršeno opisuje prostranstva kroz koja njegov junak putuje. Koliko je to proizašlo iz dugotrajnog istraživanja Bartonovog života, to je još više rezultat neverovatne autorove istrajnosti. On je preduzeo višegodišnje putovanje, prateći puteve kojima je išao Barton. Književni je to, ali ništa manje i avanturistički podvig, tako redak u današnjem svetu. Baš zbog toga je i vredan ovaj roman. Savršena kompozicija i fabula, sjajno pripovedanje koje će vas i zabaviti i oduševiti, nenadmašna autorova erudicija i radoznalost, sve su to osobine koje krase ovaj izuzetni roman.

Naslov: Sakupljač svetova
Autor: Ilija Trojanov (1965-)
Preveo: Nebojša Barać
Izdavač: Zlatni zmaj, Beograd, 2012
Strana: 497

Pisac u najam – Zoran Živković

Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to jedno umetničko delo čini umetničkim delom, odgovor bi najpre bila njegova originalnost. Za razliku od masovnih proizvoda, umetničko delo podrazumeva originalnost u kreaciji, jedinstvenost koja ga deli od ostalih stvari. I to je bilo tako sve do dvadesetog veka. Tu paradigmu je nepovratno promenio Marsel Dišan. Sada već čuvena Dišanova „Fontana“, kasnije i „Mona Liza“ Leonarda da Vinčija sa iscrtanim brčićima, promenili su koncept autorstva. Dišan govori da je: „Umetnost ručna izrada nekog dela, a ta izrada je plod izbora. Kad uzme neki predmet koji je u opštoj upotrebi i prikaže ga kao umetničko delo, umetnik bira, dakle, stvara.“ Ili još prostije rečeno, umetničko delo za Dišana nije više samo originalna umetnička kreacija, sada je to bilo koji predmet, pa čak i čuveni pisoar, koji umetnik svojom invencijom pretvara u umetnost. Postmoderna, podjednako i pop art, ovo pitanje još više produbljuju. Za dobar deo teoretičara, ništa manje i umetnika, originalnost je nemoguća. U svakoj kreaciji u podtekstu stoje pređašnja umetnička dela, ono što umetnika nepovratno određuje. U isto vreme se fokus sa fikcije pomera ka dokumentu. Koliko je to posledica umetničkih strujanja, neretko i pomodarstva, još više je to proizašlo iz mučnog iskustva dvadesetog veka. Naprosto, fikcija je za mnoge bila nedovoljno snažna da dočara užase „logorskog univerzuma“. O tome sjajno progovara Imre Kertes u svojim delima, ništa manje i Danilo Kiš. Stvaralaštvo Kiša je i paradigmatično za priču o originalnosti umetničkog dela. Hajka na Kiša, pokrenuta posle objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“, donela je jednu od najvećih književnih raspravi dvadesetog veka o originalnosti. U njoj je Kiš pobedio. I kada se učinilo da je autorstvo sahranjeno, onako kako je sve do skora bilo posmatrano, ostao je još jedan tabu. Pisanje iz senke. Sada već ustaljeni engleski izraz „ghostwriter“ označava osobu koja autorstvo nad svojim umetničkim delom ustupa nekome drugom. Najčešće su to autobiografije poznatih ličnosti. Primera radi, nedavno se saznalo da su memoare Hilari Klinton i Donalda Trampa napisali pisci iz senke. I ko je onda tu autor? Onaj ko ih je napisao ili oni čije ime stoji na koricama? Kako se čini, oni čije je ime na koricama. Tim pitanjem se pozabavio i Zoran Živković.
Pisac, znamo ga samo po pseudonimu Feliks koji koristi u internet prepiskama, je mislio da je pred njim sasvim običan dan. Da to uopšte ne bude slučaj pobrinuo se Piščev obožavalac koji mu u imejlu predlaže sasvim čudnovatu stvar. Obožavalac predlaže da Pisac napiše delo čijeg će se autorstva odreći. Podrazumeva se za novac. Zaintrigiran ovom ponudom, ništa manje i užasnut ovakvom drskošću, Pisac ni ne sluti šta ga sve čeka u ovom danu. Misterioznom obožavaocu se pridružuju ništa manje bizarni predlozi još jednog obožavaoca, emotivni izlivi jedne čitateljke koja je umislila da je sa Piscem zasnovala ljubavni odnos, suludi predlozi Piščevog poprilično sujetnog kolege, ali i komšinice koja je zamislila da on napiše roman o njenom umirućem psu. Pred Piscem je nimalo lak zadatak da se iskobelja iz ovog ludila.
Kako smo već navikli, Zoran Živković nam i u ovom romanu ne odaje zemlju u kojoj se radnja romana dešava, isto tako i nacionalnost svojih junaka. Priča je postavljena univerzalno, tako da se ona može odigrati u bilo kojoj zemlji. Da je takav izbor ispravan govori nam sadržaj knjige. Kroz samo prividno jednostavnu naraciju pokreću se nimalo jednostavna pitanja o tome šta je suština umetničkog stvaranja. Sve je to sjedinjeno sa sjajnom Živkovićevom duhovitošću koja neretko prerasta u grotesku. Isto tako i sa nenadmašno predstavljenim portretom jednog junaka ovog romana. To je Piščev mačak Feliks. Njegova trapavost, proždrljivost, ali i neverovatna privrženost Piscu su u ovoj knjizi zadobili odlično literarno predstavljanje.
Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa romanom „Četvrti krug“, posle kojeg je objavio preko dvadeset književnih dela, od kojih su najpoznatije zbirka novela „Nemoguće priče“, kao i romani „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine, kao i niza srpskih i internacionalnih književnih priznanja. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem. Njegova sabrana dela je nedavno objavio „Zavod za udžbenike“.
Slava Zorana Živkovića u svetu, toliko da njegova dela zadobijaju sjajne recenzije u najznačajnijim svetskim magazinima i časopisima, ništa manje i nezamislivi tiraži za srpske prilike, izgleda da baš ništa ne znače našoj kulturnoj sceni. Koliko je to posledica Živkovićevog distanciranja od „nacionalnih tema“ to još više proizilazi iz sujete komesara nacionalne književnosti. Što je svakako velika šteta, najpre za našu književnost. Zoran Živković kao retko koji srpski pisac, Pekić je tu svakako bio pionir, izlazi izvan okvira „naših“ tema. Za Živkovića su standardne balkanske teme – ako istinu govorimo, gadosti – poprilično nezanimljive. Pred nama su neka druga pitanja. Šta je suština umetnosti danas? Postoji li originalnost ili je to prevaziđen koncept? Kako to izgleda pisati iz „senke“? Kakva je uloga kritike i kako funkcioniše odnos pisca i čitalaca? Živković o svim ovim pitanjima sjajno progovara u ovom romanu, pritom stvarajući književno delo koje nas svojim istančanim stilom, ništa manje i duhovitošću, odvlači u jedan sasvim novi svet. Baš kakav je taj svet i u svim Živkovićevim delima.

Naslov: Pisac u najam
Autor: Zoran Živković (1948-)
Izdavač: Paideia, Beograd, 2009
Strana: 126

Pročitajte i prikaz romana „Četvrti krug“ Zorana Živkovića

Žena u belom – Toni Morison

Jedna od onih priča, ako istinu govorimo: poprilično otrcanih fraza, koje ćete bezbroj puta čuti, i to u gotovo svakom vremenu, jeste priča o nedostatku poštovanja prema starijim od sebe. Razume se, odmah sledi nastavak kako danas ništa ne valja, kako je nekad sve bilo sjajno… Mala digresija pre nego što pređemo na stvar. Iritantnost ovih rečenica ne leži u njihovoj neistinitosti, neretko su one u potpunosti ispravne, već u podtekstu izrečenog. Ljudima koji ih izriču današnje vreme uopšte nije bitno, štaviše – oni su svesni da današnjicu nikako ne mogu da izmene. To je najčešće samo lament za pređašnjim vremenom, neretko izmaštanom Arkadijom u kojoj je sve bilo mnogo bolje. Još prostije, jeftina uteha, kao što su i ove rečenice jeftine. No, da mi pređemo na stvar. I na poštovanje starijih. Slušajući ovakve lamente, čovek bi pomislio da je u prošlosti zaista postojao raj na zemlji. Roditelji su svoju decu pravilno vaspitavali, a deca su, jelte, zauzvrat roditeljima pružali dolično poštovanje. Da li je to baš tako, to već predstavlja drugu stvar. Na prvom mestu, promenjena je paradigma vaspitanja. Umesto nekadašnje strogosti u ophođenju sa decom, sada je prisutna, po nekima, prevelika sloboda koja im se daje. Ideal pređašnjeg vremena je bio da se od deteta izgradi individua spremna za život po utvrđenim pravilima tadašnjeg vremena. Osećanja deteta i njihova sloboda izbora su bili u potpunom zapećku. Pater familijas je najbolje znao šta detetu odgovara i tu zbora, naprosto, nije bilo. Ispravnost ovakvog vaspitanja je poprilično upitna. Istorija, podjednako i literatura, nam govore o tome. Ponajviše zato je ovakvo vaspitanje dovodilo do unutarporodičnih raskola i sporova, sjedinjenih sa isto tako brojnim nesporazumima i frustracijama. I tu dolazimo do Frojda. Način na koji se suočavamo sa frustracijama u svakodnevnom životu on naziva mehanizmima odbrane. Najpogubniji je potiskivanje. Njegova suština, najkraće moguće rečeno, je u namernom potiskivanju, neretko i zaboravljanju, negativnih stvari. Razume se, to potiskivanje ne može večito da traje. Sve te potisnute stvari će doći na naplatu u budućnosti. Najčešće kroz neurozu i depresiju, ali ništa manje i kroz sukobe sa onima sa kojima imamo neraščišćene račune. Gotovo uvek su to unutarporodični odnosi. Najvidljivije je to u književnim delima. O tim sukobima maestralno govori Tomas Man u “Budenbrokovima”. Te sukobe opisuje i Krleža u “Gospodi Glembajevima”. Baš kao što to čini i Toni Morison u romanu “Žena u belom”.
Glavna junakinja romana “Žena u belom” je Nevesta. Sada već zrela žena mora da se uhvati u koštac sa samom sobom i da pronađe izlaz iz ćorskoka u koji je upala. To je na prvom mestu razrešenje odnosa sa majkom, kojoj zamera nimalo prijatno odrastanje. Isto tako, Nevesta mora da se sukobi sa odlaskom svog dečka Bukera, ali sa senima prošlosti, nepravdom koju je učinila u detinjstvu. Na tom putu samospoznaje neće se promeniti samo njen život, već i život svih ljudi koji je okružuju.
“Žena u belom” nam predstavlja stvaralaštvo čuvene spisateljice u sasvim novom ruhu. Nekadašnje fantazmagorične motive, koji su svoj najveći izraz zadobili u “Solomonovoј pesmи”, smenila je jednostavnost jezičkog izraza. Isto tako i priče. Ipak, iza te ogoljenosti se krije neverovatna kompleksnost. Toni Morison na manje od dvesta strana ovog romana uspeva da ispriča povest o jednom ljudskom životu, ali ne samo njemu. To je priča o Americi, ponajviše mestu Afroamerikanaca u njoj. Priča glavne junakinje je paradigmatična. Od odbačenosti od strane okoline i majke zbog “previše” crne boje kože, pa sve do poslovnog uspeha i bogatstva u sadašnjosti, dat je prikaz emancipatorskog puta koji su prešli Afroamerikanci u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, taj put je ostavio velike tragove, i to tragove koje određuju život.
Toni Morison spada u red najznačajnih američkih i svetskih književnih stvaralaca dvadesetog i dvadesetog i prvog veka. Objavila je preko deset romana, od kojih su najpoznatiji „Solomonova pesma“ i „Voljena“. Radila je kao urednik u izdavačkoj kući „Random House“, gde je učinila mnogo za promociju afroameričke književnosti. Predavala je na univerzitetu Prinston. Bila je politički aktivna, pogotovo na polju unapređenja ljudskih prava. Za svoj književni rad zadobila je niz priznanja, pomenimo samo Pulicerovu i Nobelovu nagradu za književnost 1993. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta se kaže da je Toni Morison svojom vizionarskom i poetskom snagom uspela da udahne život izuzetno bitnom segmentu američke stvarnosti. Na srpskom je objavljeno sedam njenih romana (pet u izdanju „Lagune“, dva u „Platoovom“). Preminula je ove godine.
„Nisam bila loša majka, morate to znati, ali moguće je da sam svom jedinčetu ponekad nanosila bol jer sam morala da ga zaštitim. Morala sam. Samo zbog boje kože. U početku nisam mogla od tog crnila da vidim ko je zapravo ona i prosto je volim. Ali volim je. Stvarno je volim”, govori Nevestina majka u ovom romanu. Toni Morison je na neverovatan način, baš kao i u svim svojim romanima, uspela da opiše kakve posledice ostavljaju društvene i političke izopačenosti na život ljudi koji su žrtve tog ludila. Ispisujući pripovest o takvom ludilu, Toni Morison podiže spomenik svim žrtvama rasne diskriminacije. Baš zbog toga je i nedavna smrt Toni Morison izazvala toliko emotivne reakcije. Toni Morison je bila svedok, ali ne samo to. Ona je stradanju mnogobrojnih ljudi podarila ne samo večno sećanje, već i utehu. U isto vreme, Toni Morison nam je u svakom svom romanu neštedimice pružala neverovatne književne darove. Izuzetan stil, protkan emotivnim i ništa manje veličanstvenim poetskim nabojem, uvek su pratila preispitivanja onih velikih i večnih pitanja. U slučaju “Žene u belom” je to odnos majke i kćerke, suštinski priča o roditeljima i deci. I o dugovima napravljenim u detinjstvu koji neminovno dolaze na naplatu u budućnosti. Najbolje to obrazlaže Nevestina majka: “To me je naučilo nečemu što sam oduvek morala da znam. Važno je kako postupaš s decom. Jer deca to možda nikad neće zaboraviti.” Grandiozna književna karijera Toni Morison, ništa manje i svetao život, krunisani su ovim izuzetnim romanom.

Naslov: Žena u belom
Autor: Toni Morison (1931-2019)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 175

Pročitajte i prikaz romana “Milosrđe” Toni Morison

Dunav – Klaudio Magris

Već decenijama se, pogotovo u poslednjim godinama, govori o propasti Evrope. Prošlo je vreme evrocentrizma, „stara dama“ je na izdisaju, sprema se novo doba… Sve su to bezbroj puta ponovljene priče, i to iz usta uglednih profesora, ništa manje političara, ali i, kako se čini, pijačnih prodavaca i kibicera sa raznoraznih internet foruma i društvenih mreža. Neko sa strane, ne mora da to bude onaj poslovični Marsovac, bi pomislio da je u Evropi nastupio pomor, neka nova burbonska kuga. Istina je, pak, znatno drugačija. Ukoliko se statistički gleda, Evropska unija je po stopi bruto društvenog proizvoda druga najveća sila na svetu, odmah posle Sjedinjenih Američkih Država. Po indeksu humanog razvoja, koji meri siromaštvo, životni vek, kvalitet obrazovanja i zdravstva, evropske države se nalaze na samom vrhu lestvice. Još preciznije, od prvih deset najrazvijenijih država sveta – sedam se nalazi u Evropi. I u čemu je onda problem? Čemu tolika, skoro apokaliptična, buka? Odgovor leži u politici. Evropa ima dugu tradiciju međunacionalnih tenzija. Njih, naravno, ima i u drugim krajevima sveta, ali su one ili eskalirale u nedavnoj prošlosti, ponajviše posle zamešateljstva kolonijalnih sila, ili su, pak, te tenzije minorne. Istorija Evrope je, kako se čini, istorija beskrajnih i, ništa manje, besmislenih sukoba. Isto tako, Evropa je i istorija mnoštva nacija, neretko minijaturnih, koje pokušavaju da izgrade svoj identitet. A ta izgradnja, da se ne lažemo, se najčešće projavljuje u sukobima sa drugim nacijama. I to je suština problema. Evropa nikako ne uspeva da se odluči između dva koncepta. Jedan je panevropski, a drugi odbrana nacionalnog identiteta. Upravo je nacionalni identitet i uzrok najvećih problema u današnjici. To je na prvom mestu pokušaj da se u vremenu globalizacije očuva nacionalni suverenitet, koji svoj najveći izraz zadobija u otporu emigraciji. Ukoliko zanemarimo dimnu zavesu, najčešće priču o emigrantima koji nam kradu poslove, ostaje strah od drugačijeg i mogućnosti promene našeg života. Taj strah je najbolje opisao Uelbek u romanu „Pokoravanje“. Na drugoj strani se nalaze stari antagonizmi i onaj večiti etnocentrizam. Da ga banalizujemo do kraja. Nemci za Srbe misle da su potpuni varvari i divljaci. Isto to Srbi misle za Hrvate. Kao što to misle i Albanci za Srbe. Ništa se ne razlikuju ni ostali narodi. Umesto da se govori o sličnostima, još više o prostoru koji nas povezuje, kao da se namerno potenciraju razlike. Tu grešku ne čini Klaudio Magris. U svom čuvenom romanu „Dunav“ on opisuje nešto što nas nerazdvojno povezuje.
Glavni junak ovoga romana je, ma koliko to delovalo čudno, jedna reka. Još preciznije, naslovni Dunav. Prateći njegov put od izvora pa sve do ušća u Crno more, Klaudio Magris stvara nenadmašnu sliku Evrope. To je na prvom mestu prikaz država, pokrajina, ništa manje i gradova kroz koje Dunav protiče. U isto vreme, ovaj roman je i priča o ljudima, kulturama, jezicima, umetnosti i literaturi koji nastaju, razvijaju se, ali i nestaju, na obalama Dunava.
Žanrovski odrediti „Dunav“ je, čini se, prava glavobolja. On je, na prvom mestu, sjajni putopis. Klaudio Magris je odlični vodič kroz skoro tri hiljade kilometara toka Dunava. Ali, „Dunav“ nije samo putopis. Ova knjiga je i zbirka vrsnih eseja, koliko o istoriji naroda čije je postajanje vezano za čuvenu reku, ništa manje prikaz političkih prilika, ali i literature koja je nastala na obalama Dunava. Da sve bude još komplikovanije, „Dunav“ je i priča o susretima sa plejadom različitih likova, koji su predstavljeni sa izuzetnim romanesknim nabojem. Čudesni hibrid – mešavina romana, putopisa i eseja – možda je tako najbolje nazvati ovo delo. I to delo ispisano od strane pronicljivog, neverovatno radoznalog i ništa manje blagonaklonog putnika: „Kretati se ipak je bolje od ičeg drugog: gledaš kroz prozor voza koji se sunovraćuje u krajolik, nudiš lice jedva primetnoj svežini koja se spušta s drveća u bulevaru, stapajući se s ljudima, i nešto protiče i prolazi kroz telo, vazduh se uvlači u odeću, tvoje ‘ja’ se širi i grči kao meduza (…).“
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno šest njegovih knjiga.
„Prava književnost, pak, nije ona koja podilazi čitaocu, potvrđujući njegove predrasude i ubeđenja, već ona koja ga podstiče i dovodi u neprijatnosti, koja ga primorava da se obračuna sa svojim svetom i svojim ubeđenjima“, piše Magris u ovom romanu. On baš to i čini. Pišući o brojim zemaljama, još većem broju gradova, ali i naroda koji žive kraj Dunava, Magris kao da kroz ceo roman pokušava da pronađe nešto što ih povezuje. A razdvaja ih mnogo toga: česti sukobi, različitost jezika, kultura, religija… Tim, samo prividno, nepremostivim razlikama Magris ne pristupa kroz povlađivanje nacionalnim sentimentima. On traži nešto što ove narode povezuje, nasuprot svim razlikama. A to je Dunav. Reka koja se na obazire na državne granice, međunacionalne sukobe, ljudske ludosti i političke perverzije. Ona nadživljava države (kao što je nadživela Jugoslaviju, Čehoslovačku i Sovjetski savez, koji su opisani u ovom romanu), ništa manje nacije i jezike. Dunav je iznad svega toga. On je sila, baš kakva je i Evropa, koja je veća od prolaznih nacija, država, jezika, kultura… I sila koja nam, bez preterivanja, omogućuje život. Na nama je da odlučimo kako ćemo ga živeti. Još tačnije, da li ćemo pokušati da ga proživimo u miru i jedinstvu sa drugima koji nas okružuju ili u večitim sukobima. Dunav nam je svakako pomoć u tome. Najbolje to obrazlaže sam Magris u ovom veličanstvenom romanu: „Dunav, pak, (…) postoji, ne nestaje, ne obećava ono što ne može da ispuni, ne napušta, protiče pouzdan i neporeciv; ne poznaje teološki rizik, ideološke perverzije, ljubavna razočaranja. Tamo je, opipljiv i istinit, i vernik koji mu posveti vlastito postojanje oseća kako ono protiče u skladnom i nerazlučivom spoju s tokom reke.“

Naslov: Dunav
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 386

Pročitajte i prikaz Magrisovog romana „Drugo more“

Veliki pad – Peter Handke

Ukoliko bismo tražili nešto što povezuje na prvi pogled potpuno nespojive društvene i političke sisteme, onda bi to sasvim sigurno bila mržnja prema sumnji. Od antičke Grčke i amblematičnog primera Sokrata, pa sve do pokušaja „odstranjivanja“ Petera Handkea u današnjici, vladajući društveni sistemi su se bespoštedno borili protiv onih koji, da malo koristimo dobro poznatu retoriku, ubacuju klipove u točkove naše „divne“ stvarnosti. Zašto je to tako? Pa, najpre, zato što se gotovo svaki društveni i politički sistem zasniva na poverenju. I to na poverenju da vladajuća kasta čini dobro. U demokratskim društvima se upravo preko tog poverenja, ili njegovog izostanka, dolazi ili silazi sa vlasti. Slično je i u tiranijama. Iako se vlast održava kroz strah, neophodno je, ipak, podanike uveriti da svet u kom žive nije nepravedan. U suprotnom, sledi revolucija. I eto najlakšeg mogućeg odgovora zašto vlastodršcima smeta sumnja. Ona urušava poverenje. Naravno, sumnja ima bezbroj svojih izraza. Najčešće je to kritičko preispitivanje stvarnosti, koliko svojih ništa manje i stavova ljudi kojih nas okružuju. Može to biti i ispitivanje ispravnosti religijskih, filozofskih i političkih svetonazora. Baš to „ispitivanje“ je bezbroj puta dovelo do velikih promena. Evo samo malo primera. Sumnja je izrodila Luterovu reformaciju. Isto tako i Francusku revoluciju. Sumnja je dovela do borbe za ljudska prava, oslobađanja robova, nagrizanja patrijarhalnog društva i promene društvene uloge žene, borbe za prava LGBT populacije… Suštinski, sumnja je početni impuls koji dovodi do kasnijeg napretka. Još preciznije: trenutak u kom se shvata da stvarnost u kojoj živimo nije dobra. To je, razume se, samo jedan deo priče, najpre zato što sa druge strane sumnje stoji njen antipod. Poverenje. Isto tako i dva kolika filozofska, još više životna stanovišta. Optimizam i pesimizam. U srži ovog prvog je poverenje, sklonost da se očekuje najbolji mogući ishod. Naravno, pesimizam je njegova suprotnost. I baš kao i sumnja, pesimizam je kroz čitavu istoriju naše civilizacije bio izložen progonu. Pesimisti su, ništa se nije promenilo ni u današnjici, smatrani za mračne, ogorčene i nezadovoljne ljude. Suštinski, promašene individue. Previđa se jedino i zaboravlja koliku su korist našoj civilizaciji oni doneli. Najpre u ispravljanju grešaka, onih kojih optimizam skoro uvek previđa verujući u svetlu sadašnjost ili budućnost. Značaj pesimizma, još više sumnje, nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Petera Handkea.
Glavni junak Handkeovog romana „Veliki pad“ je Glumac. Nekada slavni umetnik pozvan je u veliki grad u kom treba da primi nagradu, ali i da glumi u novom filmu. Prateći taj dan njegovog života – od ustajanja, nevoljnog izlaska iz kuće, lutanja po šumama i predgrađima, susreta sa beskućnicima, emigrantima i policijom, pa sve do dolaska u centar grada gde Glumac doživljava nove neugodnosti – Peter Handke slika nenadmašni portret jedne propasti. Koliko je to propast glumčevog života, još više je to propast sveta koji ga okružuje.
„Pazi šta govoriš, pa makar to važilo samo za tebe. Govoriti tek tako ne znači samo govoriti tek tako, kazivanje nije samo kazivanje, reči, čak i one neiskazane, nisu samo reči“, piše Handke u ovom romanu. To je možda i najbolja odrednica Handkeovog dramskog i romanesknog stvaralaštva. Vrsni stilista (zahvaljujući Žarku Radakoviću to možemo da osetimo i u prevodu), sjajni pripovedač sa ništa manje dobrom psihološkom pronicljivošću – sve su to karakteristike koje obeležavaju Handkeovo stvaralaštvo. Ipak, ono što je najznačajnije je neverovatna Handkeova umešnost da iz sasvim uobičajenih životnih situacija izvuče maksimum. Roman „Veliki pad“ je priča o jednom običnom, ponekad i užasavajuće dosadnom životu, koji zadobija svoj smisao, ništa manje i vrednost, samo kroz sjajno Handkeovo pripovedanje.
Peter Handke, jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca, je rođen u braku Slovenke i nemačkog radnika. Tek kasnije će saznati da je njegov pravi otac austrijski vojnik koji je službovao u Sloveniji. Usled progona koruških Slovenaca, Handkeova porodica se seli u Berlin. Odrastanje u užasnim prilikama i kasnije majčino samoubistvo će ostaviti veliki trag na njegovo stvaralaštvo. Započete studije prava napušta posle prve objavljene knjige. Kreće književna karijera u kojoj je Handke objavio desetine romana (pomenimo samo „Užas praznine“, „Strah golmana pred jedanaestercem“, „Moravska noć“…), drama, knjiga prepiski i esejistike. Istaknuti je filmski scenarista, a njegov film „Nebo nad Berlinom“ se smatra za jedan od najboljih evropskih filmova dvadesetog veka. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja.
Da se vratimo na početak. I na sumnju. Slava Petera Handkea u Srbiji, ali i omraza koja ga prati u skoro čitavom svetu posledica je baš te sumnje. Peter Handke je tokom devedesetih izabrao da posumnja u opštevažeću sliku sveta. I, moglo bi se reći, previše otišao u toj sumnji. Podrška Miloševiću, ništa manje i njegovim satrapima, bila je užasni moralni izbor. Ipak, i u isto vreme, to je bio otpor licemerju i manipulaciji zapadnih političkih elita i medija. Iz jedne krajnosti, Handke je otišao u drugu. Ali ako ostavimo na stranu politiku i sve kontroverze, ostaje Handkeovo umetničko stvaralaštvo. U ovom slučaju izuzetni roman, priča o jednom padu, suštinski – priča o jednoj promašenoj sudbini, ali i o promašenosti vremena u kom živimo. Handke, vrsni portretista, još bolji stilista, izuzetno nadareni pripovedač, u ovom romanu pokazuje koliko je velika moć umetnosti. Isto tako i koliko je značajna sumnja i koliko ona znači u svetu koji je prezire. Mala preporuka za kraj. Bilo da volite ili mrzite Handkeove političke stavove, svejedno da li ih smatrate za istinu ili užasna bulažnjenja, pokušajte da ih zaboravite čitajući ovaj sjajni roman. Ukoliko to učinite, pred vama će se ukazati vrsno umetničko delo, roman koji po svom stilu i temama koje pokreće zaslužuje istinsko divljenje.

Naslov: Veliki pad
Autor: Peter Handke (1942-)
Preveo: Žarko Radaković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 213

Izvod iz knjige rođenih – Mark Tompson

„Kovali su zaveru usred Evrope. (…) Reč je o ljudima koji pripadaju različitim plemenima, propovedaju različite vere i govore različitim jezicima. Doneli su čudnu odluku da budu razumni. Odlučili su da zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti“, piše Borhes u priči „Zaverenici“. Reč je o Švajcarskoj. Ovaj dogovor, ili zavera kako je naziva Borhes, se odigrao davne 1291. godine. I začudo, taj sporazum i danas, posle skoro osam vekova, savršeno funkcioniše. Sličan primer su Sjedinjene Američke Države. Konglomerat različitih nacija, ništa manje različitih država, se sastavio u zemlju koja je danas najmoćnija sila na svetu. Poenta je da se jedino kroz jedinstvo različitosti može doživeti napredak. Nema boljeg svedoka tome od Jugoslavije. Sve republike, izuzev možda Slovenije, nastale posle smrti Jugoslavije su ništa drugo nego bedne skupine koje sebe vole da nazivaju državama. Ograničeni suverenitet (uvek je tu neki gospodar sa strane), užasno loše ekonomske prilike, pad standarda, ništa manja kulturna i civilizacijska stagnacija – samo su mali deo slike. Jugoslavija, sa svim svojim manama, je i dalje nedostižni san. Primera radi, Srbija će morati da sačeka još najmanje deceniju da bi dostigla stepen ekonomskog blagostanja koji je imala 1989. godine. Ipak, ako se pomene ponovno pravljenje Jugoslavije, odmah će iskočiti hor bukača koji će to okarakterisati kao potpunu ludost i bezmalo zločin. Možda je to i odgonetka tako neslavnog kraja Jugoslavije. Najjednostavnije rečeno, svi bi hteli privilegije, materijalno bogatstvo najpre, ali niko ne želi obaveze. A ta obaveza, opet najjednostavnije rečeno, je poštovanje drugih. I onaj, borhesovski, pokušaj da se zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti. Da polako pređemo na stvar. Neuspeh Jugoslavije, pored mana političkih uređenja (i u jednoj i u drugoj Jugoslaviji su to bile diktature zasnovane na kultu ličnosti, a takve diktature nikako ne uspevaju da se održe posle smrti diktatora), je proizašao iz nemogućstva stvaranja jugoslovenske „nacije“. To je najpre pokušao da učini kralj Aleksandar brisanjem nacionalnih teritorija i stvaranjem banovina po ugledu na američke savezne države. Ništa uspešniji nije bio ni pokušaj da se to učini posle Drugog svetskog rata. Najbolje to pokazuje popis iz 1981. Jugoslovena po nacionalnoj pripadnosti je bilo samo pet posto. Razlaz je bio neminovan, jer niko zajedničku državu nije hteo da brani. A u tom razlazu najveće žrtve su bili ljudi koji su iskreno verovali u jedinstvo jugoslovenskih naroda. Jedan od njih je bio i Danilo Kiš.
Kao predložak ove knjige, ili još jednostavnije rečeno – polazna tačka, je uzet Kišov autobiografski tekst „Izvod iz knjige rođenih“. Svako poglavlje ove knjige je zapravo tumačenje i razrada Kišovog teksta rečenicu po rečenicu. Mark Tompson tako stvara sjajni prikaz života svog junaka od porekla majke i oca, detinjstva obeleženog ratnim stradanjima, kasnijeg studiranja i književnih početaka, slave koju Kišu donosi roman „Peščanik“, ali i hajke posle objavljene zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Nije zaobiđen ni Kišov francuski egzil i potonja smrt, kao i nestanak zemlje kojoj je pripadao. Poglavlja o Kišovom životu prate i sedam interludija u kojima je data sjajna analiza njegovih najpoznatijih dela.
Ukoliko bismo tražili najslabiju tačku srpske kulturne scene, to bi svakako bilo ono što se podvodi kao biografski žanr. Takva dela su kod nas gotovo nepostojeća. Ili su to prigodne hrestomatije, uglavnom skrojene prilikom godišnjica, ili dozlaboga dosadna posmrtna slova. Taj nedostatak nadomešćuje Mark Tompson. On istraživanju Kišovog života pristupa na izuzetan način. To je najpre proučavanje svakog segmenta Kišovog književnog dela, ništa manje i života. Impresivna je lista Tompsonovih sagovornika (od Marine Abramovič, Salmana Ruždija, pa sve do Kišovih prijatelja iz detinjstva), ali i putovanja u kojima Tompson, skoro kao detektiv, traga za svakim korakom u životu svog junaka. Rezultat je izuzetno biografsko delo koje dostojno predstavlja nenadmašno delo i život Danila Kiša.
Mark Tompson je rođen u Šefildu. Studira englesku književnost na Univerzitetu Kembridž. Početkom devedesetih postaje novinski izveštač iz Jugoslavije za nekoliko svetski poznatih medija. Autor je dve knjige o ratu u Jugoslaviji: „Kuća od papira: Kraj Jugoslavije“ i „Kovanje rata: Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“. Posebno zapažena je bila njegova istorijska studija „Beli rat: Život i smrt na italijanskom frontu 1915-1919“. Za knjigu „Izvod iz knjige rođenih“ je dobio niz istaknutih priznanja. Važi za jednog od najboljih zapadnih poznavalaca jugoslovenskog prostora.
Kiš je za Aleksandra Hemona: „uzor cele generacije mladih pisaca u bivšoj Jugoslaviji, čiji moral osvetljava mrak nacionalnih kultura“. Upravo ovaj deo rečenice o moralu koji osvetljava mrak nacionalnih kultura je i ključan. Iako o Jugoslaviji i jugoslovenskom pitanju Kiš nikada nije eksplicitno pisao, priča o jugoslovenskom iskustvu je ono što Kiša određuje. Rođen u čudnovatom braku Jevrejina i Crnogorke, sam Kiš sebe naziva „etnografska retkost“, odrastao i razvijao se u duhu zajedničkog jezika, a kasnije i doživeo književni trijumf u upravo tom jeziku, Kiš je možda najbolji primer onoga što je jugoslovenstvo moglo da pruži. Mala digresija: umesto Kiša i Andrića, mi smo izabrali raznorazne ludake tipa miloševića, tuđmana, karadžića, izetbegovića i njima slične bratije (mala slova nisu pravopisna greška). Ali, Kiš nije samo to. On je i gorljivi antinacionalista, još veći antikomunista, borac za slobodu, čovek koji je težio jedinstvu različitosti, na kraju – on sam je bio najveće jedinstvo u različitosti. Priču o takvom čoveku Mark Tompson donosi maestralno. Izuzetno je to istraživanje, krunisano sjajnom sintezom života jednog istinskog književnog genija. Najbolje to sam Tompson izražava: „Opsednut pisanjem, politikom i slobodom umetnosti u odnosu na politiku, strastveni antikomunista i antinacionalista, Danilo Kiš je bio čovek liberalnih shvatanja i jakih emocija. Bio je svojevrsna etnička anomalija, sekularni polujevrejski gnostik, biće progonjeno gubitkom, predano instinktu i žudnji, boem koga je samo njegov poziv dovodio u red. Iz sukoba sa samim sobom i s društvom kojem je pripadao, Kiš je destilovao četiri-pet moćnih knjiga, pišući i ispravljajući ih u usamljeničkom zanosu, sažimajući ih do krajnosti, i postao ‘genije konkretnog vremena, mesta i iskustva’.“

Naslov: Izvod iz knjige rođenih
Autor: Mark Tompson (1959-)
Preveo: Muharem Bazdulj
Izdavač: Clio, Beograd, 2014
Strana: 613

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Kata Nesiba i komentari – Ivan Janković

Jedna od sveprisutnih, u isto vreme i užasno otrcanih, fraza je ona o zanatu najstarijem. Razume se, reč je o prostituciji. Iako ne postoji nijedno istorijsko istraživanje koje bi potvrdilo istinitost ove fraze, to ipak ne znači da se ona ne smatra za istinu. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. Patrijarhalno društvo je ženi nametnulo podređenu ulogu. Najpre društvenu, ali ništa manje i seksualnu. U ovom slučaju, njeno postajanje se iscrpljuje u tome da zadovolji muškarca. Dodajte tome i niz stereotipa o ženama: od njihove gluposti, moralne podlosti, pa sve do podložnosti tuđem uticaju i polako dolazimo do prostitucije u kojoj žena prestaje da bude ljudsko biće. Ona je osoba bez slobodne volje, ona zanatlijka sa početka teksta, koja je puki objekat muške žudnje. Da bi dehumanizacija bila izvedena do kraja, ponajviše da klijenti ne bi osećali grižu savesti, prostitutkama je pripisan niz moralnih nepočinstava i podlosti. Identičan slučaj je bio i sa robovima kojima su uskraćivane sve odlike ljudskog bića. Naprosto, mnogo je lakše gaziti nešto što nije čovek. Koliko je to ostalo nepromenjeno govori nedavna vest da gradska uprava u Amsterdamu planira zatvaranje čuvene ulice crvenih fenjera. Razlog za to je mnoštvo turista koji se fotografišu pored izloga sa prostitutkama ne mareći nimalo za njihovu privatnost. Za njih prostitutke nisu ljudska bića, da ponovimo opet, već samo puki predmet zabave. Još jedan primer. Današnje srpsko zakonodavstvo kažnjava isključivo prostitutke, a ne njihove klijente. Oni su, jelte, nevinašca. I to je tako kroz čitavu istoriju čovečanstva. Prokažene od strane religije i društva, okarakterisane kao žene lakog morala i ništa manje kao individue koje donose moralni pomor. Na sreću, postoje i ljudi koji ovoj temi pristupaju na drugačiji način. To su najpre književnici. Danijel Defo, otac modernog romana, piše čuveno delo „Mol Flanders“ u kojem daje životni put jedne prostitutke. Isto to čini Aleksandar Dima u romanu „Dama sa kamelijama“ govoreći o životu poznate kurtizane. Još jedno veliko delo, Zolin roman „Nana“, je posvećeno sudbini jedne prostitutke. O muškoj prostituciji progovara Pazolini u romanu „Iskusni momci“. Ovo je samo mali izbor književnih dela napisanih o prostituciji. Kod nas je situacija znatno drugačija. Čak i ako su negde prisutne, prostitutke su samo prikaz moralne propasti, sa izuzetkom par dela iz „crnog talasa“ među kojima je najistaknutiji roman „Čizmaši“ Dragoslava Mihailovića. Ni srpska istoriografija se ne razlikuje. Da se to ispravi pobrinuo se Ivan Janković.
„Kata Nesiba i komentari“ nam donosi sudbinu čuvene beogradske prostitutke. U prvom delu knjige, „Blud u Beogradu“, saznajemo kako je prostitucija u Beogradu izgledala na početku devetnaestog veka, isto tako i kako se vlast odnosila prema njoj. „Kata Nesiba: život i delo“ nam donose Nesibinu sudbinu. Od prvog dolaska u Beograd 1830. godine, pa sve do njenog krajnjeg progonstva iz grada 1851, mi pratimo trnoviti put jedne beogradske prostutke. Treći deo knjige „Komentari“ donosi novootkrivene dokumente o Nesibi, ali i potpunu priču o njoj.
Jednoj poprilično kontroverznoj temi, ajde da i mi malo koristimo tabloidne floskule, Ivan Janković pristupa na neverovatan način. To je šeretsko poigravanje, najvidljivije u samom stilu. Obraćanje čitaocu, u ovom slučaju čitateljki, kao u devetnaestovekovnim romanima; lamentiranje nad moralnom propašću, razume se samo ironijski; briga za istu takvu moralnu dobrobit, ako ona uošte postoji; i mnogo duhovitosti krase ovu knjigu. To sve dopunjuju podjednako duhovite ilustracije Veljka Mihajlovića. Iza te šeretske igre stoji istorija. Poznavanje zvanične, ali i istorije privatnog života, je izuzetno. Isto tako je vidljiv i istraživački rad, ponajviše po arhivima, što rezultira sjajnom istorijskom studijom.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru u brojnim sudskim procesima je branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) i studija „Macke i packe“ (Fabrika knjiga, 2018).
Priča o Kata Nesibi je nešto mnogo više od priče o njoj samoj. To je pripovest o jednom društvu i o odnosu tog društva prema onim najnezaštićenijim društvenim kategorijama. Pišući o životu svoje junakinje, Ivan Janković, možda ponajviše zahvaljujući ironijskoj distanci, ne upada u zamku sentimentalizma. Kata Nesiba jeste žrtva društvenih okolnosti i vladajućih patrijarhalnih normi, ali daleko od toga da je ona samo žrtva. Tome svedoče brojni arhivski tragovi o njenom životu. Evo samo jednog: „Njezin bezobrazluk i bezstidije postalo je sad odveć veliko, jerbo se usudila kao obštepoznata publična bludnica činovnika jednog okriviti da je ona s njime dete začela, i ocrnjava njegovu čest pred svakim koji ju u poslu bludnočinstva posješčava ili koga ona samo vidi i sretne“. Ona je žrtva okruženja, ponajviše moralista, ali i osoba sklona prevari i ostalim nepočinstvima. Ipak, i ono najbitnije, Kata Nesiba je borac. Žena koja ne prihvata podređenu ulogu koju joj je društvo namenilo. Zbog toga je ona i toliko značajna i čuvena. Sastavljajući njen životopis, Ivan Janković nam daje sjajnu sliku srpskog društva sa početka devetnaestog veka, priču o ulozi žene u tadašnjem vremenu i ustrojstvu vlasti, ali i pripovest o jednoj neverovatno zanimljivoj ženi sa svim njenim manama i vrlinama. Kata Nesiba nije više samo čuvena beogradska prostitutka iz nekog davno prohujalog vremena, ona je ljudsko biće. To je, sasvim sigurno, i najveća vrednost ove izuzetne istorijske studije.

Naslov: Kata Nesiba i komentari
Autor: Ivan Janković (1946-)
Ilustrovao: Veljko Mihajlović
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 222

Pročitajte i prikaz istorijske studije
Ivana Jankovića „Macke i packe“

Sati – Majkl Kaningem

Ono što ljudski rod, onako kako to većina ljudi shvata, deli od ostalih životinjskih vrsta je razum. Najveći izraz te naše sposobnosti je slobodna volja, koja se najčešće posmatra kao apsolut. Ipak, ograničenja postoje. Nekada su to verske, još češće moralne, običajne i društvene norme. Istorija naše civilizacije se može posmatrati u baš tom svetlu, još tačnije – ta istorija je neprekidna borbu za slobodu. Evo samo par primera: borba je to za izlazak iz okova koje nam donose organizovana religija ili politička oligarhija, borba je to za slobodnu misao, borba za oslobođenje iz ropstva, borba za ženska prava, ništa manje i borba LGBT populacije… Suština je da čovek sebe posmatra kao slobodno biće, koje svoj maksimum jedino može ostvariti u stanju potpune slobode. I to je svakako istina. Ipak, da li je apsolutna sloboda moguća predstavlja sasvim drugo pitanje. Ako verujemo u boga, sloboda je ograničena. Ponajviše zato što nam tu slobodu božanstvo daruje, ali i naplaćuje u idućem životu. Ništa manje ne zavisimo i od našeg genetskog nasleđa. Sjajan primer je priča iz romana „Midlseks“ o kojem je na ovom mestu već pisano. Naša sloboda je ograničena i istorijskim nasleđem. Primera radi, stepen naše slobode će direktno zavisiti od toga da li smo rođeni u hipi komuni, recimo, ili u amiškoj porodici. Ne treba zaboraviti ni ograničenja slobode kojа nam donosi naš život. Iako će ovo delovati paradoksalno, upravo naši slobodni izbori sužavaju i ograničavaju naše kasnije slobodne izbore. Najjednostavniji primer: ukoliko na izborima odaberemo diktatoru na onim sledećim sasvim sigurno nećemo moći da slobodno glasamo. Isto to važi i u svakodnevnom životu. U nauci, i ne samo njoj, za to se ustalio termin: efekat leptira. On označava fizički proces u kojem i neka najminornija stvar može da u potpunosti promeni velike procese. U praksi, tako je i termin dobio ime, leptirovo mahanje krilima na Tajvanu će napraviti buru na suprotnoj strani sveta. I polako dolazimo do poente. Naša sloboda, a još više naš život, su određeni našim pređašnjim izborima i postupcima. I ne samo njima. Naš život i sloboda su ograničeni slobodnim izborima ljudi koji nas okružuju i od kojih direktno zavisimo. O tome je Majkl Kaningem napisao izuzetan roman.
Godina je 1923. Virdžinija Vulf se nalazi u „progonstvu“ u Ričmondu, i to na nagovor supruga Lenarda. Godine borbe sa depresijom su najveći uzrok tome. Jedan sasvim običan dan u kom Virdžinija započinje pisanje „Gospođe Dalovej“, prima sestru u posetu i pokušava da pobegne u London je prva vremenska dimenzija ovog romana. U drugoj se selimo u 1949. godinu. Lora Braun živi u predgrađu San Fransiska. Udata je za ratnog veterana i čeka drugo dete. Čitajući „Gospođu Dalovej“ ona se sprema na beg. Treća vremenska dimenzija nas seli u 1999. godinu. Klarisa Von priprema zabavu za svog prijatelja Ričarda povodom velike književne nagrade koju je on dobio. Jedini je problem što Ričard umire od side. Ove tri priče se kroz ceo roman prepliću i doživljavaju vrhunac u furioznom finalu.
„Želeo sam da pišem o svemu, o životu koji živimo i o životima koje smo mogli živeti. Želeo sam da pišem o svim načinima na koje smo mogli umreti“, govori jedan junak Majkla Kaningema. Upravo tu priliku, tu priču o životu koji se živi i o životima koji su se mogli živeti, nam Kaningem daruje u ovom romanu. Najbitnije od svega, ti životi su predstavljeni maestralno. Iz bilo kog ugla da posmatrate „Sate“, divljenje prema literarnom, i to bez preterivanja, geniju Majkla Kaningema je zagarantovano. Izuzetna fabula i kompozicija, veština da se nekoliko ljudskih sudbina i skoro čitav jedan vek smesti na ovoliko mali broj stranica i na tako savršeni način je gotovo neverovatna. Isto tako i lakoća pripovedanja, naizgled jednostavne, a u stvari tako kompleksne i sadržajem nabijene rečenice su nešto što se retko viđa. Priliku da istinski uživamo u ovom remek-delu nam daje sjajni prevod Zorana Paunovića.
Majkl Kaningem, jedan od najznačajnijih američkih savremenih književnih stvaralaca, je mladost proveo u Ohaju i Kaliforniji. Završio je studije engleske književnosti na Univerzitetu Stenford. Debituje sa romanom „Golden States“ 1984. godine, ali ga se docnije odriče i ne navodi u svojoj biografiji. Slede romani: „Dom na kraju sveta“, „Krv i meso“, „Sati“ „Besplatni dani“ (jedini njegov roman koji nije preveden na srpski jezik), „Dok ne padne noć“ i „Snežna kraljica“, kao i zbirka priča „Divlji labud“. Slavu mu donosi roman „Sati“ za koji je dobio Pulicerovu nagradu i niz književnih priznanja. Ovaj roman je doživeo izuzetnu filmsku adaptaciju. Ekranizovano je i njegovo delo „Dom na kraju sveta“. Profesor je kreativnog pisanja na Univerzitetu Jejl.
“Nije to neuspeh, kaže ona sebi. Nije neuspeh nalaziti se u ovim sobama, u ovoj koži, podsecati peteljke cvetova. Nije neuspeh, ali traži od sebe nešto više, traži taj napor, samo da se bude prisutan i zahvalan; da se bude srećan (grozna reč)“, piše Kaningem u ovom romanu. Svi njegovi junaci su sukobljeni sa istim osećajem. Ili još preciznije rečeno: oni su na sredomeđi između sadašnjeg užasa, otelotvorenog u zasićenosti, depresiji ili u bolesti, koji se sukobljava sa sećanjem na prohujalu lepotu, ali i sa mogućnošću bega u kom se sreća može ponovo pronaći. Oni moraju da se suoče sa samim sobom, da iskušaju i ponovo dosegnu slobodu. I oni to čine. Samo što će njihovi slobodni izbori promeniti ne samo njihove živote, već i živote drugih ljudi. Taj put koji se nekada proteže i decenijama Majkl Kaningem maestralno opisuje u ovom romanu. „Sati“, sasvim sigurno jedno od najznačajnijih književnih dela nastalih u poslednih nekoliko decenija, nam donose priču o krhkosti i još većoj nepostojanosti naših sudbina. Isto tako i o lepoti našeg života koja je nestalna, prolazna i retka, ali ipak toliko velika da samo zbog nje život i vredi. Najbolje to sam Kaningem opisuje: „Živimo svoje živote, činimo ono što činimo, a onda zaspimo – sve je to baš tako jednostavno i obično. Poneko skoči kroz prozor ili se utopi ili proguta pilule; više njih umre nesrećnim slučajem; a najveći broj nas, većinu, polagano proguta neka bolest, ili, ako nas posluži sreća, sâmo vreme. Samo nam ovo ostaje za utehu: tu i tamo poneki sat kada nam se čini da se naši životi, protivno svim izgledima i očekivanjima, uz prasak otvaraju i daruju nam sve o čemu smo ikada maštali, premda svi izuzev dece (a možda čak i ona) znaju da će za takvim satima neminovno uslediti drugi, daleko mračniji i teži. No ipak, eto, volimo grad, volimo jutro; nadamo se, iznad svega, nečemu većem.“

Naslov: Sati
Autor: Majkl Kaningem (1952-)
Preveo: Zoran Paunović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 174

Pročitajte i prikaz zbirke priče Majkla Kaningema „Divlji labud“

Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415

Značenje džokera – Vladimir Pištalo

Postistina, sada već opštepoznati izraz, toliko da je postao reč godine u izboru Oksfordskog rečnika, možda na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Za one slabije upućene, postistina opisuje vreme u kojem je iz javnog diskursa proteran razum. Suština je da su činjenice u sasvim drugom planu, a čak i ako su prisutne – te činjenice su falsifikovane ili obrađene tako da izazivaju silovite emocije. To je ponajviše prisutno u politici, ali ne manjka ni drugih oblasti u kojima se primenjuje ovakva manipulacija. Ona svakako nije nastala juče. U srži propagande leži apelovanje na emocije. Gotovo svaka reklama vam ne prodaje konkretan proizvod – uzgred: upravo je to cilj – već način života ili zadovoljstvo. Tome i ekstatični osećaji u reklamnim kampanjama posle degustacije piva, soka ili čokolade. To je dobro znao Gebels, jedan od najvećih marketinških magova svih vremena. Koren uspeha nacionalsocijalizma, i ne samo njega, je bio u manipulaciji osećanjima. Članovi nacističke partije su imali osećaj pripadnosti i zajedništva. Povezivao ih je viši cilj, uspon njihove zajednice. Sve to otelotvoruje veliki vođa, mesijanski lider, simbol jedinstvene narodne težnje. Najbolje je to izraženo u geslu nacističke partije: “Jedan vođa, jedno carstvo, jedan narod”. Naravno, to nije bilo dovoljno. Bili su potrebni neprijatelji. Najpoželjnije, oni imaginarni. I polako dolazimo do vremena postistine. U srži gotovo svakog vladajućeg režima, pogotovo u današnjici, se nalazi strah. Političari nemilice raspiruju strah, ali i mržnju protiv “neprijatelja”. Kao što su u nacističkoj Nemačkoj Jevreji bili krivi za sve što ne valja, tako su to danas migranti ili prethodnici na vlasti. I, razume se, silesija spoljnih i unutrašnjih neprijatelja koji jedva čekaju priliku da nas raskomadaju, unište, poraze, vrate u prošlo vreme… Suština je da se vlada strahom, što neminovno stvara neuralgično društvo na ivici građanskog rata. Naravno, izmaštanog. I tu nastupa problem. Takvu zver je nemoguće pobediti činjenicama. One, uostalom, odavno više nisu bitne. Čak i ako se izrekne disonantni ton, on će odmah biti okarakterisan kao “neprijateljski čin”, a onaj ko ga izgovori će biti najgore izvređan na ličnoj osnovi. Stari, dobri ad hominem. Ipak, lek postoji. To je smeh. Radost. Neretko i ironija. Najubojitije sredstvo protiv gluposti i pokvarenosti koja je na sebe navukla krinku mudrosti i brige za “višu” stvar. O toj radosti Vladimir Pištalo maestralno piše u knjizi eseja “Značenje džokera”.
Na samom početku knjige, posle eseja koji obrađuje istoriju džokera i njegovog smisla u savremenom svetu, Pištalo nam predstavlja slabo poznatu sliku Amerike. Pred nama su eseji o Čarlsu Simiću, “srpskoj” Americi, teorijama zavere, ali i sjajni portreti Abrahama Linkolna i Džona Mjuera, kao i čuvenih satiričara Marka Tvena, Henrija Luisa Menkena i Čarlija Čaplina. Drugi deo knjige je posvećen “našim” temama. Istorija onanije kroz stari medicinski priručnik, priča o regalskoj književnosti, portreti Koraksa i Saše Rakezića – Zografa, ali i pripovest o čuvenom mostarskom mostu. Sledi sjajni esej o istoriji reklame u Srbiji, baš kao i tekstovi o radosti čitanja, čudima u savremenom svetu, kućnim ljubimcima… Knjigu zatvaraju eseji, Pištalo ih naziva himne, o Hermesu i Dionisu.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi eseja su dve stvari. To je na prvom mestu krajnje razigrani stil, uvek na granici između eseja i priče, protkan sjajnim humorom i zanimljivošću koja vas nagoni da ove eseje čitate kao najuzbudljiviju beletristiku. Na to se nadovezuje autorova erudicija. Ogromni dijapazon tema u Pištalu je pronašao sjajnog istraživača, čoveka prepunog znanja i najbitnije – čoveka koji ima talenat da sve te podatke predstavi na nenadmašan način. Baš kao što to čini, recimo, pišući o teorijama zavere: “Teorija zavere je mazohistička seksualna fantazija: ruke su vam vezane i neko drugi može da vam radi šta god hoće. Ali ta vrsta fantazije pruža opravdanje za buduće sadističko uzvraćanje u realnosti.”
Vladimir Pištalo, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, je rođen u Sarajevu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorira na Univerzitetu Nju Hempšir. Debitovao je sa knjigom poetske proze „Slikovnica“ (1981). U njegova najznačajnija dela ubrajaju se novela „Korto Malteze“, zbirka „Priče iz celog sveta“, biografsko delo „Aleksandrida“, romani „Milenijum u Beogradu“, „Venecija“ i „Sunce ovog dana“. Najpoznatiji je po romanu „Tesla, portret među maskama“ koji mu je doneo NIN-ovu nagrada i niz drugih priznanja. Pištalova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Živi u Americi, gde predaje svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru.
Ne čita se zato što je ‘lepše sa kulturom’. Čitanje je borba za smisao. Čitanje omogućava da živite više nego jedan život. Umnogostručuje misli i emocije. Sa njima postajete ne samo drugi ljudi već i sve što uopšte postoji (…)“, piše Pištalo u jednom eseju i nastavlja: „Poezija pokazuje koliko moćne reči mogu biti. Politika pokazuje koliko reči mogu biti prazne. Bez poznavanja poezije pomislićete da na svetu postoji samo jezik politike.” I upravo je to i najveća vrednost ove knjige. “Značenje džokera” nas opominje na glupost politike, zasićenost svakog segmenta našeg života užasavajućim bedastoćama. Ništa manje ni na opasnost kakvu ovo more gluposti donosi. Lek je u smislu. U dubokom promišljanju, razumu i elokvenciji. Svemu onome što nam dobra literatura pruža. Ova knjiga sjajno napisanih eseja je i podsetnik na životnu radost, zdrav smisao za humor i ironiju koja na najbolji način uništava laži u vremenu postistine. Najbolje to sam Pištalo iskazuje: “Humor je samo za one koji žele da se osećaju živi. On raskrinkava pretenciozne besmislice koje prolaze kao ozbiljan posao. Njegova tajna, po Aristotelu, je iznenađenje. Kažu da je vedro srce stalna gozba i da je smeh za dušu što i sapun za telo.”

Naslov: Značenje džokera
Autor: Vladimir Pištalo (1960-)
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2019
Strana: 226

Pročitajte i prikaz Pištalovog romana “Sunce ovog dana”,
kao i studije “Kupite nešto i ovde

Ide svet – Laslo Krasnahorkai

Ukorenjenost se neretko posmatra kao plemenita stvar. A pod tim se ponajviše podrazumeva privrženost onome čemu pripadamo. Sasvim je svejedno da li je to pripadnost određenoj naciji ili ljubav prema mestu u kom živimo. Bezbroj puta citirani Šantićevi stihovi o „suncu tuđeg neba“ postali su obavezni deo ovakvog lamentiranja (mala, ali možda potrebna digresija: Šantić ove stihove piše ožalošćen odlaskom Bošnjaka u Tursku posle austrijske aneksije, danas gotovo nezamisliva ljubav prema drugom narodu na Balkanu). Suština je, da skratimo čitavu stvar, mišljenje da čovek jedino može da se u potpunosti ostvari u okruženju koje mu je blisko i nazovimo ga – prirodno. Da li je to baš tako, to je već drugo pitanje. Istorija naše civilizacije nam govori sasvim suprotnu stvar. Najpre, istorija svih naroda je priča o beskrajnim selidbama. Oduvek se tražilo, a i uvek će se (možda nam to najbolje svedoči emigrantska kriza u današnjici) tražiti mesto za bolji život. Države, a pogotovo mesta na kojima ljudi obitavaju, nisu nepromenjiva kategorija. Očas se struktura stanovništva promeni i pretvori u nešto sasvim drugo, evo još jednog, nama najbližeg primera – Kosova. Čak i ukorenjivanje na određenom mestu ne menja stvar. Da bi se jedno društvo valjano razvilo neophodna je neprestana cirkulacija stanovništva. Pogledajmo samo našu istoriju. Pismenost, umetnost i industrijski razvoj su uvek donosili ljudi koji su dolazili sa strane. Evo, samo primera radi, malo imena. Dositej Obradović, Joakim Vujić, Đorđe Vajfert, Ignjat Bajloni, Nikolaj Krasnov… Sve su to ljudi koji su došli sa „strane“ i izmenili svet u kom živimo. Poenta je, da konačno pređemo na stvar, u novim iskustvima koje nas obogaćuju i čine društvo boljim. Ukoliko to ne postoji, a evo još jednog primera – Srbije tokom devedesetih, sledi neminovna stagnacija. Ali da se vratimo na stvar. Razvoj jednom društvu, koliko god to zvučalo čudno, donose avanturisti i nepostojani ljudi. Oni istražuju nova prostranstva, donose tehnološka otkrića i razvijaju umetnost. Oni ljudi koji su zatvoreni u svom svetu to ne čine. Njima je dovoljna njihova prćija – ono sveprisutno: kakvo je takvo je, ali je moje. Ipak, i još jednom, da li je to baš tako? I da li se u toj ukorenjenosti krije nešto sasvim drugo? Da li je to pre svega posledica neznanja? Ili, pak, neuspeha promene posle koje preostaje samo prihvatanje čamotnog života? O svemu tome je Laslo Krasnahorkai napisao izuzetnu zbirku priča.
Dvadeset priča u zbirci „Ide svet“ nam donosi raznolike sudbine. Čovek koji začetak svoje tuge smešta u duboku mađarsku provinciju u kojoj je u detinjstvu video skelet ogromnog kita, prevodilac koji lutajući Šangajem iznenada otkriva smisao svog života, mladić koji odlučuje da ostavi svoj dotadašnji život u kamenolomu, turista na Gangu, psihijatrijski slučaj kojem je fiksacija život Jurija Gagarina, sveštenik koji „obesvećuje“ crkvu u kojoj je služio – samo su neke od priča iz ove izuzetne zbirke. Sve njih povezuje isto iskustvo. I ista želja. To je potreba za begom, koju najbolje izražava jedan junak iz ove zbirke: „Ostavio bih sve, sva brda i doline, sve staze i bogaze, sve kreje u bašti, ostavio sve i svja, nebo i zemlju, proleće i jesen (…)“
Literarni genij Lasla Krasnahorkaia je nešto što se retko viđa. To je na prvom mestu neverovatna jezička umešnost sjedinjena sa željom za eksperimentom. U slučaju ove zbirke su to gigantske rečenice. Konkretno: priče ili ogromni pasusi ispisani u samo jednoj rečenici. Ono što naizgled deluje nemoguće za čitanje (zamislite samo rečenicu koja se proteže na deset stranica) je u stvari prava literarna poslastica. Krasnahorkai svojim blistavim stilom, sjajnim psihološkim uvidima i ništa manje dobrim opservacijama o svetu u kom živimo, stvara zbirku koja je istinsko remek-delo.
Laslo Krasnahorkai je jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom je snimio niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su najpoznatiji). Jedinstveni stil i teme sa kojima se Krasnohorkai uhvatio u koštac mu donose pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ (Dereta) i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i ova zbirka priča u izuzetnom prevodu Marka Čudića.
„Nije došao kraj istorije i nije došao kraj ničemu; mi se više ne možemo uljuljkivati u iluziji da se sa nama bilo šta završava. Samo nastavljamo nešto i nekako ga održavamo, nešto se nastavlja i nešto se održava“, piše Krasnahorkai u ovoj zbirci i na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Vreme u kom je, da se vratimo na početak teksta, skoro ukinuta mogućnost bega. Otkriti nešto novo je nemoguće. Nemoguće je i pobeći. Pipci krajnje globalizovanog sveta će nas svugde stići. Sve je suštinski isto, svugde svetle iste neonske reklame. I svugde je isti užas. Onaj koji nosimo u sebi. Laslo Krasnahorkai ga maestralno opisuje. To je splin, zasićenost svime, ponajviše onim u šta smo se pretvorili. Junaci ove zbirke su uhvaćeni u trenu u kojem pokušavaju da pobegnu od tog užasa: „Odavde se mora otići, jer ovo nije mesto na kojem se može postojati i na kojem vredi ostajati, jer ovo je mesto iz kojeg se, zbog njegove nesnosne, nepodnošljive, hladne, sumorne, puste i smrtonosne teskobe mora pobeći (…)“ Te pokušaje bega, dok svet ide, Laslo Krasnahorkai opisuje, bez preterivanja, genijalno. „Ide svet“ je zbirka očaravajućih pripovesti, ispisanih čudesnim jezikom i stilom koji izaziva istinsko divljenje.

Naslov: Ide svet
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Marko Čudić
Izdavač: Rende, Beograd, 2019
Strana: 309

Jedno ubistvo u Patrijaršiji – Nenad Novak Stefanović

Pored ljudi, jedan grad gradom čine i zgrade, ulice, parkovi, ništa manje i kanalizacija, vodovod, parkinzi… Ipak, ono što se najčešće previđa, pokušajte primera radi samo da zapitate nekoga šta to grad čini gradom – i skoro sigurno će taj odgovor izostati. A to je kontinuitet. I tu dolazimo da paradoksa. Nešto čime se hvalimo i što nam predstavlja stvar za ponos je u isto vreme skrajnuto i prepušteno potpunoj nebrizi. I ne samo njoj. Istorijsko nasleđe je neretko predmet najbezočnijeg uništenja. Nema boljeg primera za to od Beograda. Bez namere da se, barem na ovome mestu, upuštamo u političke sporove, iako se to čini nemogućim – naprosto politika, a pod tim se pre svega misli na dnevnu politiku, je postala toliko sveprisutna da se bez nje ne može govoriti čak ni o onim temama gde ona nikako ne sme da bude prisutna. U pitanju je pravljenje potpuno novog lica grada. Ipak, pre nego što počnemo da govorimo o sadašnjosti, treba se vratiti u prošlost. Beograd je imao to prokletstvo da za svoje glavare kroz čitavu istoriju ima ljude koji misle da svet počinje od njih. Za polaznu tačku uzmimo barokni Beograd. Jedna od odredbi Beogradskog mira 1739. godine je bila rušenje svega što su Austrijanci za vreme svoje vladavine sagradili. Sem par kuća, koje su danas najstariji stambeni objekti u Beogradu, ostala je sačuvana samo Doksatova fortifikacija Beogradske tvrđave. Istorija se ubrzo ponovila. Jedan od prvih poteza srpskih vlasti posle odlaska Turaka je bilo rušenje osmanskih građevina. Preživela su samo dva turbeta, Bajrakli džamija i jedna stambena kuća. To se nastavlja sve do Drugog svetskog rata. Umesto turske kasabe teži se stvaranju drugačijeg, najbolje rečeno – modernog Beograda. Sve dok ne dođe do još jedne promene. Dolazak nove, revolucionarne vlasti 1944. godine prati još jedna promena paradigme. Umesto obnove starog gradskog jezgra počinju da se podižu betonske grdosije, tamo gde im nije mesto. Devedesete su metastaza ludila. Ono malo preživelih starih kuća se nemilice ruši ne bi li se sagradile nakaze. I polako dolazimo do današnjice. Nekakve “gondole” na Kalemegdanu, zamislite samo nakazne betonske stubove visoke četrdeset metara zabodene u nekoliko milenijuma stare iskopine, i tržnog centra podignutog na savršeno očuvanoj ulici iz perioda rimske vladavine gradom. I nije to kraj. Najveće ludilo se tek sprema. Na mestu rimskih termi u Studentskom parku, neprocenjivom kulturnom i istorijskom blagu, gradiće se podzemna garaža. Ono što se nekako i pored svih ratova i ludila sačuvalo, dokrajčiće novi vandali. Ipak, postoje i ljudi koji se o istoriji grada brinu. Ako već ne mogu da vrate srušene građevine, onda će im barem vratiti život. I to kroz književnost. Baš kao što to čini Nenad Novak Stefanović.
Druga je polovina dvadesetih godina. Mladi inspektor Krsta Pavlović, učenik Arčibalda Rajsa, posle prve i poprilično slavne istrage opisane u knjizi “Ubistvo u Kapetan Mišinoj”, dobija novi slučaj. U staroj patrijaršijskoj pekari ubijen je profesor arheologije Najdan Lukić. Potraga za profesorovim ubicama će inspektora sukobiti sa zaverenicima u krugu crkve. Ulozi su veliki. Profesor Lukić je otkrio nešto što bi moglo da u potpunosti promeni istoriju crkve. Mladi inspektor mora da se uhvati u koštac sa ovim otkrićem, ali i da pronađe profesorove ubice.
Čitati “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” je pravo uživanje. To je na prvom mestu sjajno napisana priča. Odlično vođena radnja, misterije, furiozna potraga za ubicama i zavere – sve to pronalazi mesto u ovom romanu. Ne i manje bitno, autor je sjajno predstavio nutrinu inspektora, inače nesvršenog bogoslova, sa večitom raspolućenošću između verskog idealizma i poprilično krvave stvarnosti. Na to se nadovezuju i odlični dijalozi, često protkani velikim pitanjima. Takvo je i pitanje o “nebeskoj Srbiji”. U ovom slučaju poprilično zlokobnoj: “Nebeska Srbija pobeđuje tako što daje pravo svom izaslaniku na zemlji da u njeno ime deli pravdu izdajnicima vere.“
Nenad Novak Stefanović, pisac, novinar i istraživač, je rođen u Beogradu. Bio je glavni urednik nekoliko magazina i časopisa. Trenutno radi u „Politici“ u kojoj piše o istoriji beogradskih zdanja u rubrici „Jedna kuća jedna priča“. Objavio je niz romana („Darovi mrtvih“, „Doktor sluša sving“, „Dijalog na Dunavu“, „Svetlarnik“, „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“…) i istorijskih studija („Jedan svet na Dunavu“, „Muzeopisi“…), kao i dve knjige o Beogradu („Beograd kroz ključaonicu 100 kuća“ i „Ljubavni vodič kroz istoriju Beograda“).
Baš kao i u slučaju Nesbea, o čemu smo na ovom mestu već pisali, Nenad Novak Stefanović pomera granice žanra. Trilerski zaplet je tu, isto tako i krvavo ubistvo, misterije, zavere… Za nekoga ko samo to od knjige traži – sasvim dovoljno i zadovoljavajuće. Ipak, ono što je najveća vrednost ove knjige je oživljavanje, da upotrebimo Pekićeve reči, mrtvaca istorije. Nenad Novak Stefanović je svoje ogromno znanje o istoriji Beograda utkao u ovaj roman. Čitajući “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” mi se selimo u Beograd koji grabi novim pravcem posle silnog ratnog pustošenja. Taj novoizgrađeni Beograd će kasnije nestati u novim ratovima i mirnodopskim “preuređenjima”. Nenad Novak Stefanović nam daje sjajnu sliku tog nestalog Beograda. I ne samo to. Kroz ovaj, ništa manje i kroz prethodni roman o inspektoru Krsti Pavloviću mi pratimo istoriju gradnje i razgradnje jednog grada. Suštinski, Nenad Novak Stefanović nam daje sliku kontinuiteta, ali ne kontinuiteta razvoja već propasti. Možda deluje iluzorno, ali jedino što može da nas danas spasi od novog vandalizma je svest o istoriji grada i bogatstvu istorijskog nasleđa koje se nemilice uništava. Najbolje to izražava junak ovog romana: “Vidite šta se dešava oko nas. Kolika gromadna pečurka laži raste. Ovaj narod će spasti istina, ako mu išta može pomoći da izađe iz uživanja u laži.“

Naslov: Jedno ubistvo u Patrijaršiji
Autor: Nenad Novak Stefanović (1961-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 324

Serotonin – Mišel Uelbek

Praviti ovakvu vrstu podele je nezahvalan posao. Ponajviše zato što ona do sada nije bila predmet nekog većeg proučavanja. Ali da ipak probamo. Ukoliko bismo pokušali da napravimo podelu pisaca na osnovu one sada već opštepoznate Jungove karakterizacije ličnosti, velika većina literata bi sasvim sigurno bili introverti. Da budemo odmah načisto, ovo se isključivo odnosi na javne istupe. Sam čim stvaranja je duboko introvertan čin. Gotovo da ne postoji pisac koji može da stvara okružen gomilom ljudi, ako izuzmemo one romantičarske mitove o pesnicima koji pišu pesme po kafanskim salvetama. Ovde je reč o onome šta se dešava nakon stvaranja. Pisci su ljudi, jedan od retkih istinitih stereotipa, koji su uglavnom zatvoreni u sebe i u svoj svet. Koliko je to duboka potreba (možda je najbolji primer Borislav Pekić koji je emigrirao u London ponajviše zato što je tražio prostor i vreme u kom bi mogao da na miru stvara), još više je to želja za zaštitom privatnosti. Takav je, da opet uzmemo najočitiji primer, Ivo Andrić. Namerno izgrađena slika nedostupnog čoveka bila je daleka od istine. To nam najbolje pokazuju svedočenja Andrićevih poznanika i prijatelja. Krinka nedostupnosti bila je brana od nasrtljivog sveta, onakvog kakav je na Balkanu sveprisutan. S druge strane stoje pisci koji se ne straše javnog nastupa. I ne samo to. Njih je, čini se, nemoguće zamisliti bez javnog delovanja. Najpoznatiji je svakako Tolstoj. Neverovatna književna karijera, ona koja i danas izaziva apsolutno divljenje, Tolstoju nije bila dovoljna. On je želeo da bude učitelj. I ne samo to, Tolstoj je hteo da bude prorok i vođa. Svedok tome su knjige i spisi iz njegovih poslednjih godina, ako ćemo govoriti iskreno – pamfleti i škrabotine kada se uporede sa titanskim “Ratom i mirom”. I tu nastupa problem, bezbroj puta viđen do sad. Književnost nestaje i ustupa mesto javnom radu. Najčešće su to jalove političke rasprave, one u kojima se pisci po količini sujete opasno približavaju operskim divama, i, što je još gore, ta jalovost sjedinjena sa sujetom jede njihovo stvaralaštvo. Ako ćemo tražiti primer za ovo to bi svakako bio Dobrica Ćosić. Ipak, postoji i treća grupa pisaca. Onih kod kojih se introvertnost neprestano prožima sa ekstrovertnošću, još tačnije – to su slučajevi u kojima je gotovo nemoguće razlučiti gde se završava književnost, a gde počinje stvarni život. To su ljudi koji, možda je tako najbolje reći, žive ono što su napisali. Ili to afektiraju, želeći da stvore takvu sliku. Jedan od takvih pisaca je i Mišel Uelbek.
Floren-Klod Labrus, glavni junak novog Uelbekovog romana, nalazi se na životnoj prekretnici. Njegova veza sa znatno mlađom Japankom Juzu je pred prekidom. Koliko je to posledica Juzuinog neverstva, još više je to junakov krajnji zbir očaja, depresije i nezadovoljstva sopstvenim životom. Labrus odlučuje da pobegne. Prateći njegov put od samačkih hotelskih soba, obavezno pušačkih, pa sve do daleke francuske provincije, Uelbek nam daje epsku sliku propasti. To je najpre propast junakovog života, ali ništa manje i sveta onakvog kakvog smo ga dosad poznavali, ponajviše savremene Francuske.
Već dobro poznatu narativnu strategiju, sredovečnog čoveka sukobljenog sa užasima očaja, Uelbek zadržava i u ovom romanu. Događaji i radnja su najčešće samo neophodni dekor i prilika za šlagvort. A taj šlagvort su brojni esejistički pasaži. To su na prvom mestu zapažanja, najčešće istančana samopsihologizacija, o nutrini glavnog lika romana. Ne i manje bitno, to je i priča o politici, društvu, kulturi, svemu onome što čini svet u kom živimo. U ovom slučaju to je ponajviše priča o mestu muškarca u savremenosti: “Muškarci, generalno, ne umeju da žive, oni sa životom nikada nisu zapravo na ‘ti’, nikad se ne osećaju ugodno u svojoj koži, pa se zato upuštaju u razne poduhvate, manje ili više ambiciozne, manje ili više grandiozne, kako ko već, i onda u tome, uglavnom, pretrpe neuspeh i dođu do zaključka da bi bolje uradili da su, sasvim jednostavno, živeli, ali uglavnom tada biva već prekasno za sve.”
Mišel Uelbek, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen na ostrvu Reinion blizu Madagaskara. Debituje kao pesnik i autor studije o H. P. Lavkraftu. Njegov roman-prvenac “Proširenje područja borbe” mu donosi pažnju kritike i publike. Sledi niz romana (“Elementarne čestice”, “Platforma”, “Mogućnost ostrva”, “Karta i teritorija” i “Pokoravanje”). Za njih dobija izuzetne kritike, niz priznanja (među kojima je i Gonkurova nagrada), ali i nebrojane napade. Autor je i nekoliko zbirki poezije, kao i knjiga prepiski.
Uelbekov fenomen je gotovo nemoguće objasniti. Najpre treba odgonetnuti šta je namerno izgrađena slika, a šta istina. Što je suštinski nemoguće. Sam Uelbek je to zamešateljstvo napravio. Njegovi stavovi, apsolutni otpor političkoj korektnosti (što mu je donelo prezir liberalne javnosti) sjedinjeni su sa koketiranjem sa istom tom politički korektnom elitom. Ideološke pozicije, neretko bliske desnici, se za čas promene i pretvore u svoju suprotnost. Čak i Uelbekov imidž, onaj javni nastup sa početka teksta, je u “službi radnje”. Uelbek je, baš kao i likovi iz njegovih knjiga, kapriciozan, sklon ekscesu i skandalu. I kako onda shvatiti stvaralaštvo čoveka koji je svoj lični život spojio sa literaturom koju stvara? Pa, možda je najbolje čitati tu literaturu, zaboravljajući silne skandale, čudne stavove i ekscentričnost pisca. Ukoliko to zanemarimo, pred nama se, u ovom slučaju, ukazuje sjajno napisan roman. I još bitnije, odlično opisan unutrašnji svet zbunjenog i umornog čoveka. Ideologija i politika su davno izgubile svaki smisao. Baš kao i svako, suštinski efemerno, zadovoljstvo ovoga sveta. Ostaje samo iskanje za ljubavlju, ono što jedino može da spasi čoveka u današnjici: “Spoljni svet bio je surov, nemilosrdan prema slabima, taj svet gotovo nikad ne ispuni ono što je obećao, a ljubav ostaje jedino u šta se, možda, još može verovati.”

Naslov: Serotonin
Autor: Mišel Uelbek (1958-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 304

Tuđa kost – Sanja Savić

Pored mnoštva stvari koje nam književnost pruža – tu je najpre užitak u čitanju, ali i saznajna vrednost literature i mogućnost uživljavanja u tuđe sudbine – ona nam daje još jedan dar. To je mogućnost da kroz istoriju literature pratimo i razvoj naše civilizacije. Literatura nam omogućuje da prodremo u istoriju o kojoj se gotovo ništa ne zna. Takav je slučaj sa položajem žene u našoj istoriji. Kroz celi srednji vek žena je skoro nepostojeća za literaturu. Oni retki izuzeci su priče o vladarkama. Ako to nije panegirik njihovom vrlinskom životu, ponajviše onda kad završe u manastiru (najbolji primeri su kneginja Milica i monahinja Jefimija), to je onda priča o spletkama i nepočinstvima. Tako Grigorije Camblak nesrećnu Simonidu, žrtvu Milutinovog ludila (tolikog da pojedini istoričari govore da je Milutin Simonidu napastvovao u osmoj godini života), naziva preljubnicom. Ista matrica se nastavlja i u kasnijem periodu. Jedan od najamblematičnijih likova je prokleta Jerina. Ona je zla, ohola i surova vladarka, nemilosrdna prema narodu, razume se i preljubnica. Narodna poezija nam isto tako pokazuje kakav je položaj žene u tadašnjem vremenu. Ona može da bude dobra žena, okrenuta isključivo domu i porodici (kakva je na primer majka Jevrosima), ili zla žena, preljubnica i nemoralna rospija (opet amblematični lik Anđelije, supruge Banović Strahinje). Ovo se ne menja ni u kasnijoj literaturi. Ženski likovi u romantizmu i realizmu su stereotipni i nastali po istoj matrici. To je ili poetski objekt (ona je divna, nežna i nevina, a on žudi za njom) ili moralistički primer dobra ili zla. Suština je da je žena zapostavljena i čisti dekor u muškom svetu. Na sreću, pojavljuju se prve žene književnice. Kroz stvaralaštvo Milice Stojadinović Srpkinje, Anđelije Lazarević i Milice Janković pomalja se novi lik žene. Naravno, muški svet je i dalje neprikosnoven. Najbolje nam to pokazuje odnos prema ovim književnicama, baš kao i njihov odlazak u potpuni zaborav. Ipak, pojavljuju se ubrzo i prve umetnice koje zadobijaju priznanja javnosti. Naravno, napada ne manjka. Tako se Branislav Nušić u komadu „Uljež“ ruga prvim feministkinjama, a Ksenija Atanasijević trpi užasne pritiske i napade. Ipak, povratka nije bilo. Isidora Sekulić i Desanka Maksimović u predratnom periodu to pokazuju. Kasnije im se pridružuju, da pomenemo samo neke: Svetlana Velmar-Janković, Dubravka Ugrešić, Milica Mićić Dimovska, Mirjana Novaković, Mirjana Mitrović… Stari svet je nestao i žena je napokon prestala da bude samo dekor u literaturi. Putem ovim književnica ide i Sanja Savić.
Roman „Tuđa kost“ je pripovest o tri žene. To je na prvom mestu priča o naratorki, ali i o njene dve babe. Dve vremenske ravni – prva je vreme u kom junakinjine babe odrastaju, pronalaze prve ljubavi, udaju se i dobijaju decu; a druga sadašnjost u kojem glavna junakinja mora da pronađe svoje mesto – neprestano se sastavljaju i prožimaju. Koliko je ovaj roman priča o nutrini tri junakinje, još više je to pripovest o tužnim vremenima bede, ratova i izbeglištva.
„Tuđa kost“ nam predstavlja uzavreli svet tri žene. Suočene sa emotivnim padovima, dilemama i pogrešnim odlukama, neretko i užasnim prilikama i stradanjima, one ipak istrajavaju. Njihove živote Sanja Savić prikazuje kroz odlično pripovedanje, protkano emotivnim nabojem i istinskim poetskim biserima. Takve su i ove rečenicom okovane užasom, još većim kada nam dođe u svest da ovo jedna majka izgovara svojoj kćerki: „Đe si pristala? Meni? Sebi? Da si bar muško. Kome da te nosim? Otac da te ne vidi, sestra da te ne poznaje. Majka da te ne voli, dijete da oplačeš. Ljubav da ti ne vraćaju, suze tvoje da ih ne rastope. Da ne vidiš ni sunca ni kurca ni detelinu sa četiri lista. Svekrva da te rastrga, snaja da te mrzi. Drugaricu da nemaš. Radost da ti izmiče, osmijeh da te ne gleda, podove da svojim brišeš. Voda da te opere, lice da ti nestane, i poslije, grob da te pritisne teže od života. Tuđa kost u svakoj kući da budeš. Pogleda da ne digneš, jado jedna, kud nisam skapala dok sam te rađala, bog da me vidi, pa i tebe da gleda, kad mi te je dao.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, roman „Neoštrine“ i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Uzevši u obzir činjenicu da svako od nas ima po dvije babe, čiju sreću ili nesreću treba da ponovi, zapitala sam se kako bi bilo da stvorim njihovu sreću, a potom uzmem sebi ono što mi odgovara“, piše Sanja Savić na početku ovog romana. Upravo to ponavljanje, najčešće pogrešnih izbora i nesreće, koliko lične nesreće još više one na koju nas vreme nagoni, je i potka ovog romana. „Tuđa kost“ je priča o neprilagođenosti, ali i pokušajima da se pronađe svoje mesto u svetu u kom se živi. To je još teže kada se uzme u obzir da je ovo priča o ženama. Njihov put kroz svet koji ženi nimalo nije naklonjen, oivičen brojnim nepravdama i užasima istorije, kakav je užas istorije uvek kod nas, predstavljen je maestralno. Bez patetike i, još bitnije, bez povlađivanja, ali sa mnogo ljubavi prema svojim junakinjama, Sanja Savić je ispisala roman koji nam prikazuje nimalo laku sudbinu tri žene. Baš kao što sudbina žena nikad nije bila laka na ovim prostorima. Ako ništa drugo, danas su te sudbine barem dostojno predstavljene. Najbolje nam to pokazuje Sanja Savić u ovom sjajnom romanu.

Naslov: Tuđa kost
Autor: Sanja Savić (1988-)
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 151

27. grad – Džonatan Frenzen

Ukoliko pokušamo da pronađemo začetak sveta u kom živimo, to bi to sasvim sigurno bile poslednje decenije prošlog veka. Vreme velikih previranja: slabljenja jednih, a uspona drugih država i sistema – samo je maleni deo slike. Ponajviše zato što je u tom trenutku svet postao drugačije mesto. Na prvom mestu, to je posledica pojave masovnih medija i interneta. Do tada nezamislivi protok informacija i, još bitnije, lak i besplatan protok tih informacija promenio je svet. Suština ove promene je sve veće slabljenje uticaja lokalnih i nacionalnih kultura, na koju se kasnije nadovezala i izmena ekonomske paradigme. Svet je, zaista, postao globalno selo, da citiramo Maršala Makluana. Pad Berlinskog zida i propast Sovjetskog Saveza ovu promenu su zacementirali. Novi optimizam tokom devedesetih svoj izraz zadobija u teoriji o „kraju istorije“ Fransisa Fukujame. Po Fukujami je istorija ideja zadobila svoj krajnji izraz u liberalnoj demokratiji. Mesta za napredak više nema, i mi konačno živimo u onom Lajbnicovom „najboljem svetu od svih mogućih svetova“. Naravno, to ne važi za sve. Ponajviše za prostor na kom mi živimo. Nedoraslost balkanskih, ponajviše srpskih, političkih elita i njihova nemogućnost da shvate svet u kom žive, sjedinjena za ništa manjom željom za apsolutnom moći, dovode do građanskog rata i raspada države. Još luđe, nekadašnji svet, onaj koji je nestao na gotovo celoj planeti, ovde se tvrdoglavo pokušao održati. Povratak u „svetlu“ prošlost, ovde je prošlost uvek svetla za razliku od sadašnjosti i budućnosti, nerešena politička pitanja i želja za zatvaranjem u uske nacionalne krugove sukobili su sa stvarnošću. Posledice toga i danas osećamo. Ali da se vratimo u svet. Prvobitni optimizam devedesetih je nestao na početku novog milenijuma. 11. septembar je razorio san o novom svetu. Američki intervencionizam, sjedinjen sa pretnjom terorizma, kasnije i jačanjem do tada zanemarenih zemalja, bio je samo početak. Svetska ekonomska kriza je razorila sve. I ne samo ekonomsko blagostanje, ova kriza je ogolila lepu laž. Liberalna demokratija je pokazala svoje pravo lice. A to je slika korumpiranih političkih i društvenih elita, finansijskih mešetara i prevaranata. Sve je to otvorilo put ka novoj paradigmi. Svetu u kom sigurnost više ne postoji. Maske su skinute, lepe ideje poslate na smetlište istorije, a ono što je najgore – ne zna se kako nastaviti dalje. Maestralnu sliku o takvom svetu, još tačnije o njegovom začetku, nam je dao Džonatan Frenzen.
Sredina je osamdesetih godina dvadesetog veka. Sent Luis, jedan od zanemarenih američkih gradova, doživeće veliku promenu. Za novog šefa policije postavljena je Indijka Suzan Džamu, nekadašnja šefica bombajske policije. Njen, pa najblažе rečeno, nekonvencionalan način vođenja policijom, ništa manje i želja za moći, probudiće usnuli grad. Džamuini neprijatelji su gradska aristokratija, bogati magnati koji su do sada držali vlast. Sukob starog i novog, baš kao i bespoštedna borba za uticaj i bogatstvo potrešće Sent Luis. Ponajviše Martina Probsta, jednog od najvećih protivnika nove šefice policije.
„27. grad“, debitantski roman Džonatana Frenzena, je najbolje pokazao kakvo će biti stvaralaštvo ovog velikog američkog pisca. Frenzen je fokusiran na dve ravni, jedna je okrenuta ka porodičnom životu, a ona druga ka spoljašnosti, uzavrelom svetu koji junake ovog romana menja i više nego što oni mogu da zamisle. Tu dvoznačnost, koja se neprestano sukobljava i prelama, Frenzen uspeva da prenese kroz sjajan stil i ništa manju veštinu pripovedanja. Dodajte tome i sjajne Frenzenove zaključke i opservacije o svetu u kom živimo, baš kakva je ova misao: „Čitav svet mogao bi da umre kao i svaki čovek. To je suština nuklearnog doba: otelotvorenje svih subjektivnih strahova. Svestan si da bi bilo kog časa mogao da nestaneš. Svestan si da bi svet mogao da nestane.“
Džonatan Frenzen, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je odrastao u predgrađu Sent Luisa. Po završenim studijama nemačkog jezika posvećuje se spisateljskom radu. Debitatanski roman „27. grad“ mu donosi jednodušne pohvale kritike. Slava dolazi sa romanom „Korekcije“. Ovo delo mu donosi prestižnu nagradu kritike za najbolji roman, kao i mnoštvo drugih priznanja i ogromne tiraže. Tu slavu potvrđuju i njegovi idući romani „Sloboda“ i „Pjuriti“. Frenzen je i plodan esejista. Član je Američke akademije za umetnost i književnost.
Ukoliko bismo tražili najkraću odrednicu ovog romana, to bi sasvim sigurno bila: anticipacija budućnosti. Ovaj roman je priča o eliti – razume se, izuzetno korumpiranoj i izuzetno beloj – koja se skriva iza lepih ideja i priča. Tu je i onaj zanemareni treći svet koji iska svoju priliku oličen u novoj šefici policije. Ništa manje nije prisutno ni sve ono što čini naš svet. Manipulacije mas medijima, nadziranje građana i špijunaža, uskraćivanje sloboda, rasizam, terorizam… Džonatan Frenzen je još 1988. godine predstavio kako će izgledati budućnost. Ne i manje bitno, što je verovatno i najznačajniji segment romana, on je u „27. gradu“ sjajno prikazao kakve posledice takav svet ostavlja na naše sudbine, i to kroz priču o porodici Martina Probsta. Ovaj izuzetni roman, čije je čitanje istinska poslastica, je jedan od retkih romana epohe. Naprosto, toliko je sveobuhvatan njegov domet i predstava sveta u kom se živi. U ovom slučaju sveta u kom ćemo još dugo živeti. Najbolje to sam Frenzen izražava: „Sa zrelošću koju je donelo gorko iskustvo, nova Amerika posedovala je spoznaju da izvesne bitke neće imati srećan ishod o kojem se nekada sanjalo, već biti osuđene da se nastavljaju u nedogled, metaforično osujećujući sve napore da se razreše. (…) Svi politički programi jednaki su po svojim manjkavostima, nesposobnosti da promene opšti poredak stvari.“

Naslov: 27. grad
Autor: Džonatan Frenzen (1959-)
Preveo: Miloš Mitić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 510

Pročitajte i prikaz Frenzenovog romana „Pjuriti“

Dnevnik – Vaclav Nižinski

Stereotipi su kao korov. Kad negde izniknu, gotovo nemoguće ih je ukloniti. Ne pomažu tu ni dokazi, rasprave i ubeđivanja u njihovu neistinitost. Oni opstaju bez obzira na sve. Najpre zato što dobrom delu ljudi, verovatno velikoj većini, stereotipi pružaju lak i jednostavan odgovor na skoro sva životna pitanja. Mnogo lakše je kao papagaj ponoviti hiljadu puta izrečenu frazu, nego zaista razmisliti o nekom problemu. Razmišljanje, pre svega, zahteva trud, a zašto bi se neko “mučio” bespotrebno? Jedan od takvih, korovskih i neuništivih stereotipa je veza između umetnosti i ludila. Za većinu, opet za tu većinu, umetnici su potpuni ludaci ili pak čudaci van ovoga sveta. Da bi se to potkrepilo, tu je spisak poznatih umetnika od Van Goga pa sve do Save Šumanovića, koji su zaista bolovali od psihičkih bolesti. Koliko je to tačno vrlo je diskutabilno. Treba najpre razlučiti kakvo je to “ludilo” umetnika. A ono je najčešće različitost ili prevelika sloboda. Tako će neko Leonarda da Vinčija ili Oskara Vajlda, ima i takvih na nesreću na ovom nesrećnom svetu, proglasiti za bolesnike zbog njihove homoseksualne orijentacije. Ne manjka ni optužbi za ludilo zbog nesnalažljivosti umetnika u svakodnevnom životu. Još više je to preslobodno ponašanje, uglavnom izraženo u odbijanju malograđanskih pravila života. Suština, da prekinemo ovo beskrajno nabrajanje, jeste u nerazumevanju. Ili direktnoj osudi, i to od strane onih koji bi najmanje trebali, po onoj Isusovoj paraboli o trnu i brvnu, nekoga da osuđuju. Ono, pak, drugačije ludilo jeste stvarno. Da, zaista postoje brojni umetnici, da malo otkrivamo toplu vodu, koji su bolovali od psihičkih bolesti. Ali ako to racionalno posmatramo, njihova brojnost je gotovo identična broju ljudi drugih zanimanja koji boluju od istih bolesti. Primera radi, ukoliko stvar posmatramo statistički, u današnjici je identičan broj menadžera i umetnika sa psihičkim poremećajima. I otkud onda tolika fama o odnosu između umetnosti i ludila? Ako ostavimo po strani stereotipe, jedan od mogućih odgovora je onaj da umetnici ostavljaju svoj trag. Psihički oboleli obućar, da uzmemo ovo samo kao primer, će odmah po smrti biti zaboravljen. Van Gog neće. I što je još bitnije, umetnik koji ima ovakve probleme će kroz svoje delo pokušati da se izbori sa bolešću. Još je Frojd govorio da se u korenu potrebe za umetničkim stvaranjem nalazi iskanje za sigurnošću, ništa manje i želja da se strah nekako eliminiše. Jedna od funkcija umetnosti, opet po Frojdu, je pokušaj da se pronađe put do izvora zadovoljstva. I ne samo njega, put do smisla. Čini se da to nigde nije vidljivije nego u dnevniku čuvenog Vaclava Nižinskog.
Pisan na samom kraju Prvog svetskog rata, “Dnevnik” Vaclava Nižinskog je autobiografija umetnika koji izolovan od ostatka sveta pokušava da napravi nekakvu vrstu preseka svog života, ali i da pronađe smisao u lunatičkom vrtlogu koji ga sve više uvlači u sebe. Priča o životu u carskoj Rusiji i baletskim počecima, o ljubavi i ništa manjem neprijateljstvu prema baletskom impresariju Sergeju Djagiljevu, uspešnoj karijeri, odnosu sa suprugom i kćerkom, ali i o mentalnim problemima i bolesti – sve to pronalazi svoje mesto u “Dnevniku”.
“Moja bolest je suviše suviše velika da bi se brzo izlečila. Neizlečiv sam. Duša mi je bolesna, jadan sam, sirotan, bednik. Ko bude čitao ove redove, patiće – razumeće moja osećanja”, piše Nižinski u svom “Dnevniku”. I zaista, čitanje ovih zapisa predstavlja patnju. Odmah da budemo načisto, to nije zbog lošeg stila ili banalnosti, naprotiv, misli Nižinskog u pojedinim trenucima predstavljaju prave literarne bisere, a opisani događaji okupiraju u potpunosti čitaočevo interesovanje. Patnja je zbog bolesti. Čitajući “Dnevnik” mi prisustvujemo razvoju propasti, duboke tragedije koja je progutala život jednog genija. Pred nama je istinski užas, još veći zato što je on maestralno opisan: “Srce mi je žalosno. Znam da su se ljudi navikli na tugu i ja ću se navići, ali plašim se navikavanja na tugu, jer znam da je to smrt.”
Vaclav Nižinski spada u red najznačajnih baletskih igrača i koreografa svih vremena. Rođen je u Kijevu, u porodici baletskih igrača. Proslaviće ga saradnja sa Sergejem Djagiljevim. Njegove koreografije za uloge u “Popodnevu jednog pauna” i “Posvećenju proleća” predstavljaju začetak modernog baleta. Virtuoznost u baletskom izrazu, visoki skokovi i izuzetna sposobnost uživljavanja u likove, Nižinskom će doneti slavu koja traje i danas, ali i brojne napade. U dvadeset i devetoj godini doživljava slom živaca. I to je kraj njegove karijere. Lečiće se narednih nekoliko decenija u brojnim mentalnim bolnicima, čak i kod Frojda i Junga. Nižinski umire u Londonu 1950. godine.
“Ne želim smrt osećanja, hoću da ljudu budu spremni da nekog razumeju”, gotovo da je vrisak Nižinskog. On upravo preko ovog dnevnika, i to u poslednjim danima lucidnosti, pokušava da objasni koren svoje nesreće samome sebi, ali i celom svetu. Tako on govori: “Ne dopadaju mi se ljudi koji misle da sam opasan lunatik. Ja sam ludak koji voli čovečanstvo. Moje ludilo je moja ljubav prema čovečanstvu.” Samo što je to izgleda nemoguće. Bolest je jača od svega. Iako čitanje ovog “Dnevnika” može zaličiti na voajerisanje, i to voajerisanje tuđe nesreće, naprosto toliko jako i slikovito je predstavljeno ljudsko posrtanje, ovo delo je značajno na mnogo načina. Najpre, to je prikaz jednog veličanstvenog života sa nenadmašnim usponima, ali i ništa manjim padom. Ne treba zaboraviti ni sjajni stil, istinske literarne bisere koje nam Nižinski pruža. Najbitnije, ovo je svedočenje o velikoj nesreći, i to o nesreći velikog čoveka. Suštinski, ugašenom životu genija koji je još mnogo toga mogao da pruži samo da nije bilo bolesti. Najbolje to sam Nižinski govori: “Hoću svetlost, svetlost sjajnih zvezda. Sjajna zvezda je život – a zvezda koja ne sija jeste smrt. Primetio sam da postoje mnoga ljudska bića koja nemaju sjaj. Smrt je ugašeni život. Život ljudi koji su izgubili razum je ugašeni život.”

Naslov: Dnevnik
Autor: Vaclav Nižinski (1890-1950)
Preveo: Milan Đorđević
Izdavač: Gradac, Čačak, 2006
Strana: 114

Ministarstvo boli – Dubravka Ugrešić

Pišući o psihologiji mase, Sigmund Frojd, otac psihoanalize, u članku „Grupna psihologija i analiza ega“ stvara kovanicu „narcizam malih razlika“. O njemu Frojd govori: „Upravo minorne razlike kod inače sličnih naroda čine osnovu za njihova međusobna neprijateljska osećanja.“ Ukoliko bismo tražili primer koji bi ovu Frojdovu tvrdnju potkrepio, to bi sasvim sigurno bili južnoslovenski narodi. Naravno, ne manjka ni drugih primera. Setite se samo večitog antagonizma između Rusije i Ukrajine. No, da se vratimo na nama bliži primer. Na narcizam, mada je prikladnije nazvati ga nacizam u ovom slučaju, malih razlika kod južnih Slovena. On je najvidljiviji u jeziku. Ne postoji osoba, ili barem ona koja je još uvek zdravorazumska, koja bi mogla da kaže da južnoslovenski jezici (izuzimamo tu bugarski, slovenački i makedonski) nisu jedan jezik, ako bismo ovo pitanje posmatrali isključivo racionalno. Dovoljan je samo jedan dokaz. Razumemo se. Ili još preciznije, ovi jezici imaju istu osnovu. Još tačnije, preko osamdeset posto jezičkog fonda je identično. Ta sličnost se u lingvistici naziva „policentrični standardni jezik“. Takav je, da uzmemo najpoznatiji primer, engleski jezik. Osnova je ista, ali postoje mnogobrojne verzije jezika, najčešće nacionalne. Tako se u Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama govori isti jezik sa, naravno, različitim varijantama. Ista situacija je i sa nemačkim, španskim, arapskim, francuskom… I svugde se, jedino ne izgleda kod nas, teži zajedništvu i što lakšem razumevanju. Vreme je da se vratimo na Frojdov narcizam malih razlika. Dok su o jeziku brinuli istinski velikani, težilo se jedinstvu. Dovoljno je pogledati spisak potpisnika Bečkog jezičkog dogovora, koji se smatra za trenutak nastanka srpskohrvatskog jezika. Među potpisnicima su Vuk Karadžić, Đura Daničić, Ivan Mažuranić…. Još impresivnija su imena potpisnika Novosadskog dogovora, koji je dao trajnu osnovu srpskohrvatskom. Tu su Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Veljko Petrović, Milutin Milanković, Branko Ćopić, Gustav Krklec, Aleksandar Belić, Vladan Desnica… Onaj manje impresivni spisak je izvođača radova na rušenju tog jezika. Duhovni oci (miloševići, tuđmani, izetbegovići i raznorazne barabe i podlaci) sa izvršiocima posla (sitnim lingvističkim dušama i književno-narikačkim literatima) su stvorili zasebne jezike. One koji postoje više od dve decenije. I eto ponovo Frojda. Na čemu su te sitne duše zasnovale svoje jezike? Razume se, na razlikama. Da li se kaže kruh ili hleb, zarez ili zapeta i na sličnim banalnostima. I na, naravno, mnogo krvi i patnje. O svemu tome je Dubravka Ugrešić napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Ministarstvo boli“ nalazi se lik mlade naučnice Tanje Lucić. Prinuđena da usled ratnog ludila napusti Zagreb, ona odlazi u Amsterdam. Igrom slučaja, dobija profesorsko mesto na univerzitetu. Predavaće srpskohrvatski jezik. Da bi sve bilo još čudnije, njeni učenici su isključivo ljudi iz Jugoslavije. Svesna da su oni samo tu kako bi lakše dobili holandsku boravišnu vizu, Tanja im pristupa na specifičan način. Ona želi da im olakša emigrantski život tako što će zajedno sa njima evocirati uspomene na bivšu zemlju. Naravno, njoj na pamet ne pada kakvu će to Pandorinu kutiju užasa otvoriti.
Ilegalcima se nije znao broj. Bilo nas je posvuda. I ničija priča nije bila ni dovoljno osobna, niti dovoljno potresna. Jer ni sama smrt nikoga više nije potresala. Bilo ih je previše, tih smrti“, piše Dubravka Ugrešić u ovom romanu i u isto vreme daje najbolju karakterizaciju svojih junaka. To su patnici, umorni od svoje patnje. Štaviše, zasićeni su tom patnjom. Dubravka Ugrešić je nenadmašni majstor da prodre duboko u njihovu nutrinu i da skrivene traume sukobi sa vremenom u kom se nekako pokušava nastaviti dalje. Majstorska psihologizacija je sjedinjena sa sjajnim stilom, koji leluja od ganutosti nad silnim nesrećama junaka romana, pa sve do istinske duhovitosti i ništa manje ironije. Najbolje to pokazuje rečenice iz usta jednog od junaka: „Ti naši pjesnici su ko grobari, jebomepas, stalno nekoga vraga zakopavaju i otkopavaju. Sve su to faking darkeri. Tak si je jedan najprije zacrtal teritoriju (Ovde su zasijani moji mrtvi…), a onda je krenul kopat (Zovem vas, moji mrtvi…)… Odi u pizdu materinu, mislim si. Di su samo našli toga frika, od njega bi se i Stiven King splašil. Jedva sam došel k sebi, kad ti ide drugi frik (Ogledala strave ukažite sliku bez uža oko vrata. Krv, krv, krv moja vrišti u ovoj zemlji Hrvata). Uf, jeboteee…“
Dubravka Ugrešić, jedna od najistaknutijih postjugoslovenskih književnica, je rođena u Kutini. Po završenim studijama radi na Institutu za nauku o književnosti u Zagrebu. Njen prvi roman „Štefica Cvek u raljama života“ joj donosi jednodušna priznanja kritike. Ovaj roman je kasnije adaptiran u kultni film „U raljama života“ Rajka Grlića. Prva je žena koja je dobila NIN-ovu nagradu i to za delo „Forsiranje romana-reke“. Tokom devedesetih je jedan od najistaknutijih protivnika novog hrvatskog režima. Posle orkestrirane medijske harange, brojnih pretnji i napada, Dubravka Ugrešić se seli iz Hrvatske 1993. godine. Otada živi u Amsterdamu. Predavač je na nekoliko univerziteta, a njene članke i eseji objavljuju brojni svetski mediji. Romani „Muzej bezuvjetne predaje“ i „Ministarstvo boli“ joj donose internacionalnu slavu i niz priznanja. Autor je i nekoliko knjiga za decu, kao i zbirki priča i eseja. Dela su joj prevedena na skoro sve evropske jezike.
„Moji đaci su dobro znali da se ne radi samo o metafori, nego da iza tih naših jezika zaista stoje vojske. Na tim našim jezicima zaista se klalo, ponižavalo, ubijalo, silovalo i protjerivalo. Bili su to jezici koji su zaratili držeći da su nespojivi, možda baš zato jer su bili neodvoljivi“, govori glavna junakinja „Ministarstva boli“. Što je i suština romana. To je koliko pokušaj evokacije jugoslovenskog iskustva, najbitnije od svega Dubravka Ugrešić ga ne sentimentalizuje, još više iskanje načina da se život nastavi posle ratnog ludila. Naizgled jednostavno, ali u stvarnosti nimalo lako. Dubravka Ugrešić to pokazuje kroz lelujanja svojih junaka, ništa manje i kroz njihove antagonizme, repove onoga što se odigralo u zemlji iz koje su izbegli. Ipak, jedna stvar ih povezuje i čini neodvojivim. To je isti jezik. Onaj koji je nekada svedočio o zajedništvu i pokušaju da ovaj prostor učini boljim, a koji je sada samo sredstvo da se prenese užas poraza. Najbolje to izražava jedan junak iz ovog sjajnog romana: „Dok ste govorili o povijesti književnosti, propustili ste glasno reći da je sva ta vaša književna povijest pretvorena u tonu ugljena, stvarnu i simboličnu, i to u onom času kada je srušena sarajevska nacionalna knjižnica! Knjige su bacane u kontejnere za smeće, knjige su gorjele, drugarice! I to je stvarna kulturna povijest jugonaroda. Palež.“

Naslov: Ministarstvo boli
Autor: Dubravka Ugrešić (1949-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2009
Strana: 290

Leonardo da Vinči – Volter Ajzakson

Ukoliko zanemarimo slepo obožavanje raznoraznih baraba – evo samo primera radi: kod nas se kao primer političke mudrosti i vizije uzima lik Nikole Pašića, a u isto vreme se previđaju njegova nimalo svetla moralna načela, sijaset korupcionaških afera i ništa manji broj pogrešnih odluka – ljudski rod, pored božanstava, najviše poštuje izuzetne ljude koji su svojim umetničkim delima ili naučnim otkrićima doneli trajnu korist čovečanstvu. Te ličnosti nazivamo genijima. Oni su primeri vrline i puta kojim treba da se ide, neretko i amblematični simboli određene epohe ili nacije. Njihove slike krase školske učinioce, biste parkove i ulice, a muzejske postavke i knjige slave njihov život i rad. Razume se, to se dešava nakon njihove smrti. Da bi to bilo jasnije uzmimo još jedan primer. Vuk Karadžić je, baš kao i većina naših stvaralaca, za vreme svog života doživeo ne samo strahovitu materijalnu bedu već i poniženja od raznoraznih baraba, uključujući tu i kneza Miloša, koji je po Nićiforu Ninkoviću znao čak i da Vuka kažnjava batinama. Suštinski, genijalnost i talent su poželjni samo kada su genijalci mrtvi. Za života i ne baš toliko. I ne samo to. Genijalnost se usled nerazumevanja, neretko i iz divljenja, posmatra iz potpuno pogrešnog ugla. Kako nikada nećemo moći da razumemo zakone prirode kao Ajnštajn, da pevamo kao Marija Kalas, slikamo kao Rembrant ili pišemo kao Šekspir – njihove talente ćemo posmatrati kao nadnaravne pojave. Svet je, koliko god to možda ne želeli da priznamo, okrenut ka običnom i svakodnevnom. Iska se mediokritetski život bez mnogo trzavica i muka, i samim tim se genijalnost doživljava kao nešto sasvim neuobičajeno. Ona to i jeste, ali isključivim posmatranjem genijalnosti kao nekakvog „božjeg dara“ nanosi se nepravda genijalnim ljudima. Najpre zato što se anulira njihov ogromni rad. Uzmimo za primer Andrića. Gotovo sva njegova dela plod su dugotrajnog istraživanja. Tako je, recimo, za „Travničku hroniku“ Andrić sakupljao istorijsku građu decenijama, a na pisanje „Proklete avlije“ je utrošio isto toliko vremena. Ukoliko njegova dela posmatramo isključivo kao nadahnutost i plod genijalnosti učinićemo nepravdu prema njegovom ogromnom radu. Baš takav je slučaj i sa možda najvećim genijem u istoriji naše civilizacije – Leonardom da Vinčijem. Izuzetnu priču o njegovom životu nam je doneo Volter Ajzakson.
U godini u kojoj se obeležava petsto godina od smrti Leonarda da Vinčija pred nama se pojavila jedna sasvim neuobičajena biografija ovog genija. Prateći Leonardov životni put, Volter Ajzakson predstavlja okruženje u kojem je on odrastao, razvijao se kao ličnost, doživeo brojne nepravde, ali i slavu. Najbitnije, Ajzakson tu ne staje. U ovoj knjizi su detaljno obrađene i opisane sve oblasti Leonardovog rada i interesovanja. Priča o svakoj Leonardovoj slici, silnim zapisima u slavnim beležnicima, planovima za fortifikacije i savršene gradove, ali i o Leonardovim medicinskim, matematičkim, arhitektonskim i anatomskim otkrićima – sve je to pronašlo mesto u ovoj sjajnoj knjizi.
„Upustio sam se u pisanje ove knjige zato što je Leonardo da Vinči savršeni primer za glavnu temu mojih ranijih biografija: za to kako je sposobnost uspostavljanja veza između raznih disciplina – umetnosti i prirodnih nauka, društvenih nauka i tehnologije – ključ za inovativnost, maštovitost i genijalnost”, piše Ajzakson na početku ove knjige. Da bi to uspeo da ostvari, Ajzakson je preduzeo višegodišnje istraživanje svakog segmenta Leonardovog života, baš kao i njegovih dela. Rezultat je knjiga koja pleni erudicijom, ogromnim brojem sjajno sistematizovanih podataka, ali i odličnim stilom koji uspeva da nimalo jednostavnu priču o Leonardovim mnogostrukim poljima interesovanja predstavi na pitak i podjednako zanimljiv način. Sve to prate ilustracije Leonardovih slika, crteža i beležnica, baš kao i odličan dizajn i oprema knjige za šta treba odati priznanje izdavaču.
Volter Ajzakson spada u red najznačajnih savremenih američkih istoričara i publicista. Završio je studije istorije i književnosti na univerzitetima Harvard i Oksford. Po završenim studijama postaje novinar u magazinu “Tajm” u kojem će docnije biti i urednik. Autor je niza visokovrednovanih knjiga o digitalnoj revoluciji, Bendžaminu Frenklinu, Kisindžeru, Ajnštajnu… Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja, a trenutno predaje istoriju na Univerzitetu Tulan.
Priča o Leonardovom životu je pripovest o neverovatnoj i isto tako neobuzdanoj radoznalosti. O njoj Ajzakson govori: “(…) on je znao da uvek ima još toga što bi mogao da nauči, novih tehnika kojima bi mogao da ovlada, i daljih nadahnuća koja bi mogla da ga zadese. I bio je u pravu”. Suštinski, to je priča o čoveku koji stvara samoga sebe. Dete iz vanbračne veze, bez formalnog obrazovanja i sa vrlo lošim životnim šansama uspeo je da postane nenadmašni uzor. I to, da ponovimo opet, samo zahvaljući sopstvenom trudu. Taj put samoizgrađivanja Ajzakson opisuje maestralno. Još bitnije, činjenice su svetinja, pa silne budalaštine, denbraunovskog tipa, ne dobijaju mesto u ovoj knjizi. Ne zaobilaze se ni one škakljive stvari. Leonardova homoseksualnost, koje se on uopšte nije sramio, česte promene raspoloženja, lako odustajanje od projekata (sve te Leonardove nedovršene slike), pa čak i greške ili neznanje, kakva je Leonardova nemogućnost da nauči latinski jezik – sve je to prisutno. I baš zbog toga je ova knjiga bitna. Ona nije hagiografija o jednom geniju, naprotiv, ovo je priča o čoveku sa svim njegovim vrlinama i manama, i još bitnije – priča o čoveku koji je stvorio silna dela, koja i posle pet vekova izazivaju istinsko divljenje. Najjednostavnije rečeno, ovo je sjajno napisana pripovest o čoveku koji je od sebe stvorio genija. Najbolje to izražava sam Ajzakson: “Da, on je bio genije: neobuzdano maštovit, strasno radoznao, i kreativan u mnogobrojnim disciplinama. Ali treba sa oprezom da koristimo tu reč. Ako Leonardu prišiljemo etiketu ‘genija’, na neki čudan način ga unižavamo jer se tada čini kao da ga je udario nekakav grom. (…) Zapravo, Leonardova genijalnost je bila ljudska, rezultat njegove sopstvene volje i stremljenja.”

Naslov: Leonardo da Vinči
Autor: Volter Ajzakson (1952-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 458

Odustajanje – Jelena Lengold

Ne postoji bolji način da se shvati gde živimo, još više kakvi su stavovi i shvatanja ljudi koji nas okružuju, od društvenih mreža. Skoro svaka vest, pogotovo ona koja u sebi nosi eksplozivni potencijal (a baš takve mediji najviše vole), na društvenim mrežama izbaciće na svetlost dana sijaset stvorenja sa svojim cenjenim mišljenjima i sudovima. Užasavajuća mržnja i nedostatak empatije; krajnje neznanje i nadrinauka, od antivakcinera, pa sve do „otkrivača“ skrivenih „istina“ o, recimo, Isusovom srpskom poreklu; neverovatna ostrašćenost i primitivizam; nepismenost i prostakluk; psihopatologija, kakvo je recimo bilo seirenje nad gorećim Notr Damom – sve su to društvene mreže. Pre nego što se neko zapita šta će nam to kopanje po septičkoj jami, evo odmah i odgovara. Društvene mreže nam pružaju sliku o ljudima sa kojima se nikada ne bismo privatno družili, a samim tim i priliku da saznamo mišljenja i stavove sa kojima se ne slažemo. Ne i manje bitno, društvene mreže omogućuju ljudima da bez zapreke izraze svoje mišljenje, koje bi u stvarnom svetu bilo ili prokaženo ili autocenzurisano. Suštinski, i da se vratimo na početak, društvene mreže nam pokazuju kakvo je stanje društva, i to ne presek koji je medijski ili politički izmanipulisan. Pred nama je ogledalo koje nam pokazuje ko smo i kakvi smo. Koliko ovo važi za društvena i politička pitanja, ništa manje nije povezano i sa vladajućim estetskim sudovima i svetonazorima. Sijaset „knjiških“ grupa na društvenim mrežama nam tako pokazuju kakav je profil savremenih konzumenata literature. To su uglavnom ljudi koji u knjigama traže distrakciju ili su privučeni marketinškim kampanjama, svejedno je da li su to šarene i kičaste korice (po ovom nepodnošljivom kiču šampion je „Vulkan“), nagrade (oni koji, recimo, čitaju samo romane koji su dobili NIN-ovu nagradu) ili pak medijski eksponirane ličnosti, ona sada već notorna „voditeljska književnost“ cenjenih autorki Bačić Alimpić, Suzana Mančić, Vesne Dedić… No da se vratimo na profil današnjeg čitaoca. On od književnosti traži distrakciju, nešto ne previše zahtevno i opuštajuće. U stvarnosti to izgleda ovako: žene čitaju ljubiće, a muškarci teoretičare zavera, jeftine trilere i istorijski šund. I da polako pređemo na poentu. Kada u izlozima knjižara pronađete more užasa nemojte se čuditi. To je slika onoga što ljudi traže i žele od literature. Stoga je i pojava izuzetnih dela u savremenosti pravi događaj. Baš kakav je i novi roman Jelene Lengold.
Kroz tri poglavlja romana „Odustajanje“ prati se život jedne žene. U prvom delu „Zakletva na večnu ćutnju“ ona je devojčica. Krajnje disfunkcionalna, a opet tako uobičajena, porodica njen je svet. Majčina smrt i užas koji sledi posle nje, obrazovaće devojčicu kao ličnost. A tu ličnost vidimo u drugom delu knjige „Zastrašujuća mogućnost slobode“. Ona je devojka koja pokušava da pronađe smisao u svetu koji joj izmiče. Treći deo knjige „Neizrecivo“ nas suočava sa junakinjom koja se bliži starosti.
Počevši od prologa, koji se po svojoj poetskoj snazi izdvaja kao jedna od najbolje napisanih stranica srpske literature u poslednjih ko zna koliko godina, Jelena Lengold nam u ovoj knjizi pruža izuzetno čitalačko iskustvo. Savršeno pripovedanje je sjedinjeno sa sjajnom psihologizacijom unutrašnjih htenja i dilema glavne junakinje kroz tri životna doba. I najbitnije, sve je to ispisano maestralnim stilom: „Ono što je neizrecivo, to ostaje tamo, u dubini, u pljusku ledene vode, u mraku, opkoljeno kamenjem i mahovinom, ostaje ugušeno krikom i zveketom lanca. Ne izlazi više nikad, ne pojavljuje se više među živim ljudima, ne podučava ih više ničemu. Javi se samo u snovima katkad, umotano u jeftinu koprenu simbolike, pojavi se kao odgovor na tolika buduća pitanja.“
Jelena Lengold je jedna od najistaknutijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Debitovala je 1982. godine godina sa knjigom pesama „Raspad botanike“ i do sada objavila još šest zbirki poezije. Jelena Lengold je i pripovedač, a najveća priznanja joj donose zbirke priče „Vašarski mađioničar“ i „Raščarani svet“. Pored „Odustajanja“, objavila je i roman „Baltimor“. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz priznanja (Andrićeva nagrada, Žensko pero, nagrada „Biljana Jovanović“…), a roman „Odustajanje“ je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu ove godine. Njena dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika.
„Verovali ste u iznenadni slap svetlosti. Sreća, nada, sloboda. Sve te reči od kojih se može obnevideti. Čekali ste ih. Verovali ste da ste u pravu što tako činite“, ovako Jelena Lengold opisuje unutrašnji svet svoje junakinje. To je večito čekanje na ostvarenje života, na ono za čim se žudi dok se kazaljke života sve brže okreću. Jelena Lengold nas suočava sa životom koji u sebi nosi klicu propasti, dugotrajnim propadanjem i odsustvom vitalnog, životom koji mora da se odživi. Jelena Lengold ga opisuje maestralno i to kroz pripovedanje koje nam pruža istinsko čitalačko uživanje. „Odustajanje“ nas ne uljuljkuje, ne pruža nam lažnu utehu, ne laže nas. To je književnost koja boli. Ali u isto vreme i književnost koja nas nagrađuje lepotom napisanog. Evo samo malog primera: „Baš ništa vas ne pripremi na to koliko brzo mine život. Projurite kroz svoje dane, veoma dugo uvereni da nešto važno tek dolazi. I da će onaj teret koji sa sobom nosite nestati, negde usput. Da će se rastopiti, onako kako se rastope blatnjave naslage snega na pločniku, čim stigne prvo martovsko sunce.“ U vremenu u kom je ovakva literatura retkost, a čitaoca koji znaju da to cene još manje, da se vratimo na početak teksta, stvaralaštvo Jelene Lengold je pravi dar. Baš kakav je i ovaj izuzetan roman.

Naslov: Odustajanje
Autor: Jelena Lengold (1959-)
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 148

Kako sam putovao s lososom – Umberto Eko

Najbolji odgovor na pitanje odakle izvire humor nam je sasvim sigurno dao Frojd. On u knjizi „Dosetka i njen odnos prema nesvesnom“ koren humora vidi u svojevrsnom suprotstavljanju onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Suština humora, po Frojdu, je u otporu. On je način na koji se borimo protiv zabranjenog i još više sredstvo da olakšamo sebi bezizlaznu situaciju. Naravno, ovo ne važi za svakoga. Sposobnost za humor, još više za njegovo prihvatanje, je u direktnoj korelaciji sa našim duševnim zdravljem. Tako je, recimo, jedan od prvih znakova, opet po Frojdu, mentalnih problema nedostatak smisla za humor. Koliko ovo važi za pojedinca, još više je značajno za društvene sisteme i uređenja. U društvima u kojima vedrina i duhovitost nisu prisutni nešto duboko nije u redu. Još više u onim režimima koji zabranjuju humor. Da bi se shvatilo kakva je to duhovitost od koje se država, društvo ili religija straše moramo krenuti od početka. Biblija je, podjednako kao i skoro svi religijski spisi, u potpunosti lišena humora. U religiji, čija je srž pokornost božanskom biću i njegovim zemaljskim predstavnicima, mesta humora nema. On je moguća opasnost i subverzivnost koja nagriza srž verovanja. Najbolje nam to pokazuje rasprava u čuvenom Ekovom romanu „Ime ruže“ da li se Isus tokom svog života smejao. Ipak, humora je i tad bilo. Doduše, ne na račun crkve i države, ili ne bar javno. Humor je pučka zabava koja je za crkvu smrtni greh. Jovan Zlatousti, jedan od najvećih hrišćanskih svetaca, pozorišta sa komičnim komadima naziva „staništima sotoninim, pozornicama razvrata, školama obesti, kužnim slušaonicama prestupa“. Da bi bizarnost bila potpuna, neka pozorišta danas u Srbiji slave Zlatoustog kao svog sveca patrona. No da se vratimo na temu. Gde god je u prilici, hrišćanstvo potiskuje duhovitost. Čim uticaj hrišćanstva opadne, eto humora. Renesansa donosi Bokača i njegov „Dekameron“. Humanizam nam daje Rablea. Prosvetiteljstvo Voltera i njegovo čuveno delo „Kandid“. Humor, i uopšte duhovitost, postaju sredstvo, da se vratimo na početak i na Frojdovo shvatanje humora, pomoću kojeg se ukazuje na društvene anomalije. Gotovo je nemoguće nabrojati sve velike umove koji se koriste humorom, kasnije i ironijom. Tu su Džonatan Svift, Niče, Oskar Vajld, docnije Mark Tvejn, Hašek, naš Domanović… I veliki Umberto Eko.
U knjizi „Kako sam putovao sa lososom“ sabrani su članci i kolumne koje je Eko pisao nekoliko decenija za italijanske medije. U prvom delu knjige „Istinite priče“ on kroz sveprisutnu ironiju predstavlja događaje iz prošlosti, ali i prorokuje kako će izgledati budućnost. „Uputstva za upotrebu“, drugi deo knjige, su Ekov vodič kroz svakodnevni život. Kako slediti uputstva za upotrebu, koristiti prokleti ibrik, izvaditi vozačku dozvolu u paklu italijanske administracije ili putovati američkom železnicom – samo je mali deo Ekovih krajnje duhovitih uputstava. U preostala tri dela knjige date su Ekove parodije na klasičnu filozofiju, teorijske pravce, poznata književna dela, ali i niz literarnih zagonetki, nastavni plan za komparativnu irelevantost, kao i dva autobiografska članka…
Ekov nenadmašni humor u ovoj knjizi je neraskidivo povezan sa njegovom erudicijom. Suštinski, bez ove povezanosti knjiga i ne bi mogla da funcioniše. Parodirajući velika književna dela, filozofske pravce i istorijske događaje, Eko nam pokazuje suvereno vladanje neverovatnom količinom znanja i podataka. Onaj ko se poduhvati čitanja ove knjige to znanje isto tako mora barem u najmanjoj meri da poseduje, ne bi li shvatio sa čime se to Eko poigrava. Ipak, i pre nego što neko pomisli da je ovo dosadno štivo koje se zanima Džojsovim narativnim strategijama i Marksovim materijalističkim egzistencijizmom, a zaista govori o ovim temama, treba reći da su tekstovi u ovoj knjizi brevijar istinske duhovitosti sjedinjene sa izuzetnim stilom. Evo samo jednog dela Ekovog teksta koji nas upozorava na moguća žarišta zaraze: „Visokom riziku izlažu se i umirući koji ljube raspeće; osuđeni na smrt (ako sečivo giljotine nije, a bilo bi umesno da jeste, pre upotrebe dezinfikovano); siročad i nahočad koje zla opatica primorava da ližu patos, pošto im je prethodno vezala nogu za krevet.“
Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog naziva Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo, ali ga napušta i upisuje studije srednjovekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko je do dana-današnjeg najtiražniji književni debitant svih vremena. Sledi niz ništa manje uspešnih romana, zahvaljujući kojima Eko zauzima mesto u panteonu najvećih svetskih savremenih pisaca. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija, nekoliko ilustrovanih monografija, polemičkih spisa, knjiga za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je u Milanu 2016. godine.
Obrazlažući zašto je napisao „Ime ruže“, Eko govori da „sadašnjicu poznaje samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku ima neposredna saznjanja“. Čitajući ovo delo, svaki čitalac će shvatiti da to nimalo nije istina, naravno ako poverujemo da prethodna izjava nije samo ironija. Eko je sjajni hroničar savremenosti, ali u isto vreme i čovek koji je gleda sa distance i uvek sa ironijskim otklonom. Možda bi bilo najbolje reći da je on kritičar političke i društvene gluposti, iluzije o napretku, podjednako i dosade i neznanja u nauci i umetnosti koja je na sebe navukla ruho mudrog. Razume se, ta kritika je u ovoj knjizi izražena kroz duhovitost, najboljem otporu prema smrtnoj ozbiljnosti, krinki iza koje se uvek kriju nitkovluk ili tupost. Eko u ovoj knjizi pokušava da se probije kroz more gluposti i bedastoća sa kojima nas savremeni svet zasipa, a humor je tu samo sredstvo pomoću kojeg se razvija kritičko mišljenje. Baš kao što su to pre Eka činili i Tvejn, Hašek, Oskar Vajld i mnogi drugi. Najbolje nam to pokazuje Ekovo pismo sinu iz ove knjige u komе govori zašto će ga terati da se igra rata: „Zato ću ti, dragi Stefano, pokloniti puške. I naučiću te da se igraš vrlo složenih ratova u kojima istina nije nikada samo na jednoj strani (…) Izduvaćeš se dok si mlad, neće ti sve baš biti jasno, ali ćeš postepeno sticati sopstvena uverenja. (…) Ali ako zbog ukusa avanture, kada porasteš i dalje bude monstruoznih likova iz tvojih dečjih snova – veštica, šumskih duhova, armija, bombi i mobilizacija – možda ćeš već imati formiranu kritičku svest prema bajkama i naučiti da se kritički odnosiš prema stvarnosti.“

Naslov: Kako sam putovao s lososom
Autor: Umberto Eko (1932-2016)
Prevele: Mirjana Vlahović i Vesna Rakonjac
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 239

Pročitajte i prikaz romana Umberta Eka „Nulti broj“

Đavolji nakot – Margaret Atvud

Priča o smrti knjige, još više o smrti književnosti, kako se čini, uvek je aktuelna tema. Kada je otkriven film mnogi su iskoristili tu priliku za lament o neminovnoj smrti literature. Ko bi, zaboga, gubio vreme na čitanje nekakvih knjižurina kada to vreme može da potroši na gledanje filmova? Priča se, još glasnije, nastavila sa širenjem televizije, docnije i interneta. Ipak, i možda nasuprot svemu tome, književnost i knjiga kao medij, o čemu je već pisano na ovoj stranici, ne samo da nisu nestali već su doživeli svojevrsnu renesansu. Statistički gledano, u istoriji naše civilizacije nikada se više nije štampalo knjiga, verovatno i čitalo. Ipak, i dalje se neprestano govori o smrti knjige. Zašto je to tako? Odgovor je lak. Književnost više nije u fokusu interesovanja. I to pre svega medijskog. Nekada su književnici, i uopšte umetnici, bili zvezde. Dikensove turneje, ponajviše po Americi, privlačile su ogromnu pozornost, podjednako i novac, koji se u današnjici jedino može meriti sa turnejama poznatih muzičara ili grupa. Isto tako, književnici su imali status neprikosnovenih veličina još za života. Primera radi, Dostojevskog je u posmrtnoj koloni ispratilo preko sto hiljada ljudi. Da, dobro ste pročitali, sto hiljada ljudi. Ili možda još bliži primer. Na nekadašnjoj Televiziji Beograd udarni termini su bili posvećeni umetnosti. O onome šta se da se danas prikazuje na televiziji ne treba trošiti reči. Zašto je to tako, isto je lako odgonetnuti. Svet se promenio. Umesto nekadašnjih prosvetiteljskih ideja o obrazovanju što šireg stanovništva, ustoličen je neoliberalni kapitalistički sistem. U kojem je, razume se, profit najveća svetinja. Kako Andrić u osam uveče ne donosi neku veliku gledanost, pušta se „ono što narod voli“. Suština svega je da se zarad profita, podjednako i zarad opstanka na vlasti, povlađuje sentimentima i estetskim svetonazorima najšire populacije. Tome i televizijski program ovakav kakav je, nakazna fontana na Slaviji i „gondola“ na Kalemegdanu, bestseleri Jelene Bačić Alimpić… No, da se vratimo na lamente o propasti knjige. I na onu tvrdnju da se ništa ne čita. Koja, još jednom, uopšte nije tačna. Tiraži knjiga su veći nego ikad, samo što to nije u medijskom fokusu. I još bitnije, baš kao i uvek, manjina čita, uostalom kao što je i manjina uvek konzument umetnosti. Književnost je bila, a uvek će i biti, ako ne govorimo o šundu, za one ljude koje žele da saznaju nešto više. Još tačnije, one za koje je pitanje zašto mnogo bitnije od pitanja kako. A to jedino književnost, kao i ostale grane umetnosti, mogu da nam pruže. Nema boljeg primera za to od večite popularnosti Šekspira. Zašto bi neko u današnjici čitao nekog dramskog pisca iz sedamnaestog veka? Pa upravo zbog toga što se danas, baš kao i pre pet vekova, postavljaju ista pitanja o našem životu koja je Šekspir maestralno obradio. To nam sjajno pokazuje i Margaret Atvud.
Feliksu, umetničkom direktoru jednog pozorišnog festivala, odavno ne cvetaju ruže. Posle smrti kćerke, dolazi još jedan težak udarac za njega. Feliks je, i to zahvaljujući intrigama njegovog pomoćnika, otpušten. On se povlači u osamu i posle velikog truda pronalazi posao u zatvoru. Njegov zadatak je da kroz igranje Šekspirovih drama pruži priliku zatvorenicima za rehabilitaciju. Ove godine je to „Bura“. I ne samo to. Ove godine u posetu zatvoru dolaze ljudi koji su Feliksu uništili život. Prilika za osvetu dolazi.
Izdavačka kuća „Hogart“, inače osnovana od strane Virdžinije Vulf i njenog supruga, došla je na ideju da povodom četiri stotine godina od smrti Šekspira napravi ediciju u kojoj bi najpoznatiji književnici današnjice smestili radnju Šekspirovih dela u savremenost. Jedna od njih je i Margaret Atvud. Za razliku od ostalih pisaca iz edicije (od kojih je poprilično zanimljivo Ju Nesbeovo viđenje „Magbeta“), Margaret Atvud ne prenosi doslovno zaplet Šekspirove „Bure“. Autorki su mnogo bitnije ideje i pitanja koja pred nas postavlja Šekspir, ali i šta ovaj velikan predstavlja za nas u današnjici. Rezultat je izuzetni roman koji pleni vešto izatkanom fabulom, sjajnim pozivanjem na Šekpira i ništa manjom elokvencijom.
Margaret Atvud je najznačajnija savremena kanadska književnica. Mladost provodi u Otavi, gde počinje da piše priče i pesme još u šestoj godini. U svojim delima vešto kombinuje istorijske motive sa uzbudljivim životnim pričama, a ne ustručava se ni da zađe i u polje naučne fantastike. Mnogi je povezuju sa feminističkim pokretom, kao i sa pokretom preispitivanjem pitanja kanadskog identiteta. Veliki je borac za zaštitu prirodne okoline i životinja. Dobitnica je desetina književnih nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija „Bukerova nagrada“ za roman „Slepi ubica“. Internacionalnu slavu joj donosi roman „Sluškinjina priča“, koji je nedavno zadobio izuzetnu adaptaciju u igranoj seriji istoimenog naziva. Napisala je preko petnaest romana, isto toliko zbirki pesama, nekoliko knjiga za decu, eseja, kao i filmskih scenarija. Margaret Atvud se bavi i pronalazaštvom. Patentirala je robotizovani sistem za pisanje. Na srpskom je objavljeno preko deset njenih dela.
„Mi smo građa od koje se prave / Snovi, i naš mali život nam je snom / Zaokružen“, govori Prospero, junak Šekspirove „Bure“. Baš kao i u Šekspirovom komadu, ta snolikost, koliko fantazijska, još više snolikost i nepostojanost ljudske sudbine, svoj izraz zadobija u „Đavoljem nakotu“ Margaret Atvud. Feliks, novi Prospero, posle pretrpljenih nepravdu konačno dobija priliku za osvetu. Ništa manje i moć, koja neminovno biva zloupotrebljena. Najbolje to sama Margaret Atvud izražava kroz rečenicu: „Može li čovek biti dobar samo u odsustvu moći?“ Sledeći Šekspira, Margaret Atvud sjajno izražava ambivalentnost naših postupaka i htenja, onaj čuveni stih iz „Hamleta“: „Jer ništa nije ni dobro ni zlo / Već ga takvim čini naše uverenje.“ Isto tako, u ovom romanu Margaret Atvud daje izuzetni omaž Šekspirom stvaralaštvu i to na najbolji mogući način. Ona Šekspira ne imitira tako što mu daje savremeno ruho, naprotiv, ona stvara novo književno delo. Kao što i ispisuje maestralno viđenje uloge literature u našem životu: „U tim njegovim davnim nastojanjima bilo je grozničavog očajanja, ali zar najbolja dela nisu nastala upravo iz očajanja? Zar umetnost ne predstavlja uvek izazov Smrti? Prkosno podignut srednji prst na ivici provalije?“ I da se vratimo na početak. Literatura nikada neće nestati, ne zato što su knjige nešto čemu se divimo, nešto što volimo ili nešto što nam pričinjava zadovoljstvo. Literatura neće nestati zato što jedino ona može da postavi velika pitanja o našem životu i postojanju. Pišući omaž Šekspiru, Margaret Atvud nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Đavolji nakot
Autor: Margaret Atvud (1939-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 372

Pročitajte i prikaz romana „Alijas Grejs“ Margaret Atvud

Staklena klanica i druge priče – Dž. M. Kuci

O ljudskom životu pisali su mnogi. Ipak, čini se da je u tome Šekspir bio najbolji. „Pa ceo svet je / Glumište gde ljudi svi i žene glume; / Svak se pojavi tu i ode; i odglumi / U svom životu mnoge uloge…“, ispisuje Šekspir u drami „Kako vam drago“ nastavljajući da nabraja čovekove uloge kroz život. Jedna od njih je i starost: „U papučama je lutak presamićen / S naočarima na nosu, s kesom uza se, / Bestraga široke čakšire, a glas / Nekada muški, a sad piska dečja / Pijuče i zviždi. A poslednji čin, / K’o konac te čudne istorije burne, / Drugo je detinjstvo, sušti zaborav: / Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ičeg.“ I pored razvoja nauke i promene paradigme starosti i starenja, o kojoj je na ovom mestu već pisano, ovakva slika starosti je ostala ista. Nema boljeg dokaza za to od ljudske želje, sada već sveprisutne, za večitom mladošću. Zdrava ishrana, sjedinjena sa fizičkim vežbama, postala je skoro pa nova religija. Odakle ovo izvire nije teško odgonetnuti. To je pre svega posledica duha vremena i divljačkog kapitalizma. Poslodavcima, podjednako i državi, su potrebni zdravi, pod tim se pre svega misli na fizički spremne radnike, koji će bez troškova lečenja, razume se, rintati sve do smrti. A to sve do smrti u današnjem svetu postaje doslovno, pošto se iz godine u godinu sve više pomera starosna granica za odlazak u penziju. No, da se vratimo na kult zdravog života. Najveći argument, pored života bez bolesti, je dug život. I tu nastupa paradoks. Svi žele da žive dugo, u isto vreme ne želeći da ostare. Najpre zato što je starost i dalje ostala podjednako otužna kao i u onim Šekspirovim stihovima. Pre nego što neko grakne kako to nije istina, par podataka. I pored silnih medicinskih istraživanja, lek za demenciju, najvećeg neprijatelja starosti, nije pronađen. Kvalitet života ljudi obolelih, recimo, od Alchajmerove bolesti je ostao gotovo nepromenjen. Isto tako, neki čarobni lek protiv entropije nije pronađen. Naši organi će sa protokom vremena sve više propadati, samo što će to propadanje biti znatno duže. Ova entropija će neminovno uticati i na naše moždane funkcije. Pamćenje će biti sve teže, a i ono što se pamti biće selektivno i više okrenuto ka dalekoj prošlosti. Fokusiranost na sitnice, neobaziranje na širu sliku i kontekst vremena, laka razdražljivost i gubitak kontrole u ponašanju, još jedna je manifestacija starosti. Baš kao u Šekspirovim stihovima, biće to drugo detinjstvo, sušti zaborav. O takvoj starosti maestralnu knjigu je napisao Dž. M. Kuci.
„Pas“, priča koja otvara zbirku je posvećena devojci koja u susretu sa podivljalom životinjom otkriva mnogo veću podivljalost. Ljudsku. Druga priča u zbirci, „Priča“, govori o komplikovanosti ljudskih osećaja i odnosa. Sledi niz priča o Elizabet Kostelo. U „Taštini“ Elizabet Kostelo na pragu starosti pokušava da još jednom oseti kako je to biti mlad. Ipak, starost je tu. „Kad žena ostari“ pripoveda o nemogućnosti međugeneracijskog razumevanja. „Stara žena i mačke“, „Laži“ i „Staklena klanica“ pripovedaju o starosti i neminovnom krahu Elizabet Kostelo. Tri priče koje zatvaraju zbirku nas sele na različite kontinente. U prvoj „Kuća u Španiji“ ostareli turista kupuje kuću misleći da će ona sačuvati sećanje na njegov život, „Nitferloren“ nam pripoveda o južnoafričkom starcu koji ne može da prihvati ono u šta se pretvorila njegova zemlja, dok zbirku zatvara pripovest „On i njegov čovek“ o starosti čuvenog Robinzon Krusoa.
Zgusnutost proznog izraza, kratkoća rečenica, njihova istovremena jasnost ali i ogromni podtekst koji se skriva iza njih, sve je to dobro poznata prozna tehnika Dž. M. Kucija. To se nastavlja i u ovoj zbirci priča. Kuci je nenadmašni majstor da ogromne i velike stvari, ponekad i čitave ljudske živote, smesti i opiše u samo par rečenica. I u isto vreme da u tu, samo prividnu, jednostavnost umetne i raspravu o filozofskim, društvenim, neretko i o političkim pitanjima. Tako jedan Kucijev junak promišlja u šta je pretvoren njegov svet: „To je jedina budućnost koju možete imati u Južnoj Africi, rekli su nam: da budete konobari i kurve ostatku sveta“. Svaka sličnost sa današnjom Srbijom je, naravno, sasvim slučajna. Isto tako, Kuci je majstor da velika pitanja o našem životu predstavi na nenadmašan način: „Nema ničeg lošeg u tome da čovek obavlja svoju dužnost. Dužnost pokreće svet, a ne ljubav. Ljubav je lepa, znam, lep dodatak. Iako ne i pouzdan, nažalost. Nema je uvek.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom samo još Piteru Keriju i Hilari Mantel) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Ne zgražavam se ja samo nad celokupnom istorijom nego nad sitnicama – lošim vaspitanjem, lošom gramatikom, bukom! Mene izluđuju sitnice, a ta vrsta sitnice koje me izluđuju baca me u očajanje. Tako su nebitne!“, govori Kucijeva junakinja Elizabet Kostelo o svojoj starosti. Fokusiranost na sitnice, grozničavost, neretko i potpuna džangrizavost, nešto su protiv čega ona ne može da se izbori. Ovo je još teže kada se uzme u obzir koliko je njen pređašnji život (opisan u Kucijevom ranijem romanu „Elizabet Kostelo“ i delimično u „Sporom čoveku“) bio bogatiji i drugačiji. Ona je, baš kao i skoro svi junaci iz ove zbirke, postala žrtva starosti. Bolesti, mentalnog opadanja, nerazumevanja savremenosti. Želje, te prevelike želje, iz pređašnjeg vremena su se sukobile sa nemogućnošću njihovog ostvarenja u starosti. Rezultat je krah. Kuci starost opisuje oporo, kao mučno vreme dugotrajnog propadanja i neminovne entropije koja nas guta. Ona je za njega nedostajanje vitalnog, onog što nas pokreće i čini naš život životom: „Nešto mi nedostaje, nešto u meni. Nekad sam umela da odvedem stvari korak dalje, ali nemam to više u sebi, tu sposobnost. Zupčanici usporavaju, svetla se gase. Mehanizam na koji sam se oslanjala da me odvede taj korak dalje kao da više ne funkcioniše. Ne zabrinjavaj se. To je priroda – način prirode da mi saopšti kako je vreme da se vratim kući.“ Možda je najveća ironija što ovako blistave i po idejama i stilskom izrazu skoro mladalačke priče Kuci piše na kraju sedme decenije svog života. Izgleda, ipak, da nije svaka starost ista. Književno stvaralaštvo Dž. M. Kucija nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Staklena klanica i druge priče
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 128

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana: „Zemlje sumraka“ i „Isusovo školovanje“,
kao i knjige pisama „Ovde i sada

Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića – Darko Gavrilović

Nema boljeg načina da se započne priča o istoriji kao nauci kod nas od pripovesti o jednom sukobu. Negde krajem devetnaestog veka zakrvila su dva, verovatno tada najpoznatija, istoričara. Na jednoj strani je bio Ilarion Ruvarac, a na onoj drugoj Panta Srećković. Oko čega su se ova dvojica istoričara sukobila? Najpre, šta je to istorija. Ruvarac je bio zastupnik kritičkog pogleda na istoriju, dok je Panta Srećković bio, ajde da budemo možda malo banalni, „romantik“. Panti Srećkoviću činjenice nisu bile toliko bitne, koliko samo priča. Razume se, ona u kojoj su Srbi predstavljeni u najboljem mogućem svetlu. Tako je Ruvarcu osnov za njegova dela bila građa, a Srećkoviću narodno predanje. Tokom njihovih raspravki, a trajale su one godinama i godinama, Panta Srećković je uputio jednu amblematičnu (zašto, videćete kasnije) zamerku. On je Ruvarcu zamerio što kopa po arhivama (čisto gubljenje vremena), a još više što „nepoželjne” dokumente ne uništi ili ih barem ne prepravi tako da nam oni „odgovaraju“. Iako je u bici sa Ruvarcem Panta Srećković izgubio, to ne znači da je njegovo viđenje istorije nestalo. Naprotiv. „Panta“ je u srpskoj istoriografiji uvek bilo. Tako je i dan-danas za mnoge nazovi istoričare, uglavnom su to oni ludaci sa teorijama o Srbima narodu najstarijem, Ruvarac izdajnik i začetnik nekakve „bečke istorijske škole“, dok je Panta Srećković istinska veličina. I da polako pređemo na stvar. Duel ove dvojica istoričara je pokazao razvoj i put srpske istoriografije. S jedne strane je kritički pogled na istorijske događaje, a sa one druge mit uvijen u oblandu istorije. I za jedne i druge, razume se, istorija je učiteljica života. Samo što je u onom prvom slučaju ona celovito predstavljena, što bi značilo sa svim dobrim ali i lošim događajima koji su se odigrali. Na onoj drugoj strani je predstava istorije kao pogonskog goriva za nacionalnu mitomaniju. U takvoj istoriji smo mi uvek bili na pravoj strani, uvek pravedni i uvek dobri. Što to nema nikakve veze sa stvarnošću nije problem. Mnogo bitnije je kako zvuči priča nego istina. Tako je izgrađena nacionalna mitomanija o divnom, nikad pokorenom narodu, koji može da bude samo plemeniti heroj ili još plemenitija žrtva. One negativne pojave, a opet – bilo ih je koliko god hoćete, se sklanjaju u stranu ili falsifikuju, baš onako kako je želeo Panta Srećković. Nema boljeg primera za to od predstavljanje istorije u današnjici. Nestanak socijalističke Jugoslavije je otvorio put nacionalnoj mitomaniji tokom devedesetih, koja se nastavila i u sadašnjosti. Posledica svega toga su pokušaji rehabilitacije raznoraznih zločinaca i ludaka, kakav je slučaj i sa Dimitrijem Ljotićem.
Studiju Darka Gavrilovića možemo podeliti na dva dela. U prvom on daje opšti pregled istorije antisemitizma u svetu, kao i na ovim prostorima. Koji su to uzroci za njegovo postojanje, kako se razvijao i ko ga je širio, sve je to sjajno analizirano. Na ovu opštu sliku se u drugom delu knjige nadovezuje predstavljanje antisemitizma Dimitrija Ljotića. Odakle je on izvirao, kako se manifestovao, ali i kakve je posledice Ljotićevo delovanje ostavilo, saznajemo u ovoj knjizi.
Najveća vrednost studije „Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića“ je sjajno predstavljanje istorijskih činjenica. U prvom delu studije je to odlično sistematizovanje brojnih podataka o antisemitizmu. Onaj, pak, drugi deo knjige pleni istraživačkim radom. Darko Gavrilović je obavio iscrpno istraživanje Ljotićevog života, njegovih stavova i političke delatnosti. Za autora su činjenice, baš kao i arhivska građa, svetinja. Isto tako i vremenski kontekst. Najbitnije od svega on pravi otklon od istorijske mitomanije i istoričara koji su svojim delovanje (lagarijama, da budemo načisto), po rečima samog autora: „(…) nanosili ne samo štetu stvarnim istorijskim činjenicama već su stvarali solidan osnov da se mitomanska istorija raširi do te mere da jedan deo naroda i dalje veruje da se desilo ono što se u stvari nikada nije dogodilo.“
Darko Gavrilović je profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, gde predaje nekoliko istorijskih predmeta. Gostovao je kao predavač na univerzitetima u Pragu i Lođu. Autor je brojnih istorijskih studija i monografija („Stjepan Radić i Srbi“, „Udari sudbine – politički mitovi 20. veka“, „U vrtlozima nacionalizma“, „Buđenje Evrope – od antike od kraja srednjeg veka“, „Mržnje, ratovi, demoni hrišćanskog sveta“…). Autor je i niza tekstova za dokumentarne filmove, kao i dve prozne knjige. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz priznanja.
Pišući o Hitleru, Dimitrije Ljotić govori da je on: „Kao čovek izuzetno retka pojava. Duboko misaon, i genijalan, organizator, heroj i apostol, on odista fascinira svoj narod. Nema mane ni pege na njemu.“ Ostale Ljotićeve gadosti, izlive ljubavi prema nacistima, ali i mržnje prema Jevrejima možete pronaći u ovoj knjizi. Isto tako, u ovoj studiji ćete saznati koliko je veliko bilo Ljotićevo učešće u stradanju i ubistvima nevinih ljudi. Dok su Jevreji masovno ubijani, Ljotić je kroz svoj propagandni rad te zločine pravdao i pravio „moralno pokriće“ za njih. I ne samo to. Ljotićevi odredi (Srpski dobrovoljački korpus) su pomagali nemačkom okupatoru u hapšenju i ubijanju nevinih žrtava (najsramotniji primer je Marisav Petrović i njegovo učešće u kragujevačkom masakru). Darko Gavrilović predstavlja i Ljotićeve podržavaoce i saradnike. Jedan od njih je bio i Nikolaj Velimirović. Za njega su krivci za holokaust Jevreji, koliko god to bolesno zvučalo: „Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganja koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista.“ Sve te podatke je Darko Gavrilović sjajno sistematizovao i predstavio u ovoj knjizi, ma koliko oni bili neprijatni i nepoželjni za našu javnost. Istorija jeste učiteljica života, ali ne učiteljica koja priča bajke ne bi li se učenici dobro osećali. Njena uloga je da ukaže na pojave koje nikada ne smeju da se ponove. Jedna od takvih pojava je bila i zločinačka delatnost Dimitrija Ljotića, koja je u ovoj studiji zadobila izuzetan prikaz.

Naslov: Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića
Autor: Darko Gavrilović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 242

Ptice – Tarjej Visos

Susret sa ljudima ili pojavama koji se razlikuju od onoga u šta smo uvereni da je uobičajeno ili normalno oduvek je bio težak zadatak. I ne samo to. Različitost je uvek predstavljala nešto zlokobno, ono od čega se na svaki način treba zaštiti. Upravo iz tog straha izviru verski i nacionalni ratovi, ali to je samo jedan deo priče. Mnogo češći progoni su oni u „miru“. Nema boljeg primera za to od progona LGBT populacije. Zlokobni paragraf 175 je u Nemačkoj bio na snazi preko jednog veka, još tačnije od 1871. pa sve do 1994. godine. Nekom ironijom sudbine, progoni homoseksualaca su se odvijali kroz sve režime. Oni su prisutni u Nemačkom carstvu, Vajmarskoj republici, nacističkoj Nemačkoj, ali i u obe posleratne Nemačke. Tako je u Saveznoj Republici Nemačkoj u posleratnom periodu preko 50.000 ljudi osuđeno zbog homoseksualnih odnosa. Najjeziviji podatak je onaj o osuđenim homoseksualcima u nacističkoj Nemačkoj. Za razliku od ostalih logoraša, oni su i posle rata ostali zatvoreni, jer je njihov „zločin“ i dalje bio kažnjiv. Ova jeziva istorija nam pokazuje da se čak i oni najnepomirljivi verski, nacionalni i ideološki neprijatelji mogu složiti oko nečega. To je strah, podjednako i mržnja prema drugačijem. To su na svojoj koži osetili i ljudi sa mentalnom zaostalošću. Još od antike o njima se govori kao o nižim bićima. Tome najviše pogoduje Platonovo i Aristotelovo shvatanje da je ono što čini ljudsko biće razum. Kako ga ljudi sa mentalnom zaostalošću, po tadašnjim shvatanjima, nisu imali, oni nisu ni ljudska bića. Takvo shvatanje ostaje duboko ukorenjeno sve do današnjice. Ukoliko se ne ubijaju, ljudi sa mentalnim smetnjama su izdvojeni od „normalnog“ sveta. Kroz ceo srednji vek oni su smeštani najčešće u manastire, a njihovo „postojanje“ od strane crkve je bilo karakterisano kao božja kazna zbog nemoralnog života. Ništa ne menja ni dolazak prosvetiteljstva. Umesto u manastirima, oni su smešteni u ustanovama zatvorenog tipa, najčešće egzilima. Mentalna zaostalost je predmet podsmeha, grubosti, neretko i progona. Darvinova teorija o poreklu vrsta im donosi nove muke. Kao greške evolucije, oni za eugeničare predstavljaju otpad i opasnost. Rezultat je masovna sterilizacija ljudi sa mentalnim smetnjama, ali i njihovo istrebljenje tokom holokausta. Pretpostavke su da je nekoliko stotina hiljada ljudi sa mentalnim smetnjama ubijeno tokom vladavine nacista. U posleratnom periodu se ovo menja. Ljudima sa mentalnim smetnjama se drugačije pristupa, ukida se segregacija, a uvodi se i niz medicinskih terapija i tretmana koji im omogućuju znatno bolji život. I literatura se menja. Umesto nekadašnje predstave mentalne zaostalosti u najčešće podrugljivom tonu, novovekovna literatura pristupa ovoj temi znatno drugačije i delikatnije. To nam najbolje pokazuje kultni roman Tarjeja Vesosa.
U središtu romana „Ptice“ nalazi se lik Matisa. Od rođenja drugačiji, on često doživljava pogrde, ali i ništa manju izdvojenost od „normalnih“ ljudi. Na njega, posle smrti roditelja, pazi sestra Hege. Matisov život je samo prividno jednostavan. On luta poljima, trapav je u obavljanju seoskih poslova, a njegova smetenost mu donosi nadimak Tupan. Ipak, negde duboko u Matisu nalazi se grotlo misli i emocija. I ne samo to. On ima talenat da razgovara sa pticama. Život sestre i brata će u potpunosti promeniti dolazak jednog stranca. Pred Matisom je veliki prelom.
„Dobro su mu bila poznata ta njena pitanja. Ne bi trebalo da sedi tako kako sedi, ne bi trebalo ovo, i ne bi trebalo ono, trebalo bi da bude kao drugi, a ne Tupan, kako su ga zvali, koji je bio samo za podsmeh i šalu gde god se pojavi“, ovako Tarjer Visos predstavlja unutrašnji svet svog junaka. Večiti zahtevi okoline, lekcije o ponašanju, ništa manje i zamerke i ogovaranja, njemu nimalo nisu jasni. Ali on pokušava da ih razume, koliko god to teško i nemoguće bilo. Tarjej Visos briljira u ovom segmentu romana. Isto tako i u izuzetnom predstavljanju društvenih odnosa i svakodnevnog života.
Tarjer Visos po mnogima predstavlja najznačajnije ime norveške literature dvadesetog veka. Veći deo mladosti, koja je protekla za vreme Prvog svetskog rata, Tarjej provodi u osami. To je i uticalo na njegovo kasnije stvaralaštvo u kom su zastupljeni likovi koji se sukobljavaju sa teškim psihičkim slomovima i spoznajama. Napisao je preko pedeset dela, od kojih su najpoznatiji romani „Ptice“ i „Ledeni dvorac“ (i jedna i druga knjiga su na srpskom jeziku objavljene u izdanju „Derete“). Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz internacionalnih priznanja, a njegova dela su prevedena na mnoštvo jezika.
Za razliku od Foknera i njegove predstave osobe sa metalnim smetnjama (čuveni Bendžamin iz „Buke i besa“), Tarjej Visos temi pristupa drugačije. Umesto toka svesti, potpunog lunatičkog lelujanja misli, on kroz stilski i jezički minimalizam pokušava da pronikne u svest glavnog junaka, ali ništa manje i u društvene odnose koji prate njegov život. Tarjejovi junaci su patnici. Koliko je to glavni junak, još više je njegova sestra. Iskrena ljubav i briga prema bratu ipak ne može da anulira nemogućnost razumevanja bratovljeve bolesti: „Šta raditi s nemogućim? Ponekad joj naprosto dosadi – i onda reči zabole“. To je još više pojačano sažaljivo-podsmešljivim odnosom okoline prema njenom bratu. Visos je majstor da ovu taktilnost međuljudskih odnosa predstavi na izuzetan način. Isto tako i da majstorski vivisecira nutrinu glavnog lika. Njegovu dobrotu, duboku osećajnost i pokušaje da razume svet oko sebe. Iako je to najčešće nemoguće, kako i sam autor govori: „Šta da radiš kad su svi oko tebe snažni i pametni? Nikad to nećeš saznati. Ali, šta da radiš? Nešto ipak moraš da radiš. Sve vreme.“ Ironija sudbine je što ni mi ne možemo da razumemo one koje se razlikuju od nas. A baš iz tog nerazumevanja proizlaze strahovi, podjednako i progoni, pomenuti na početku teksta. Tarjej Visos nam pruža mogućnost da to promenimo.

Naslov: Ptice
Autor: Tarjej Visos (1897-1970)
Prevela: Ratka Krsmanović Isailović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 252

Sarajevo 1914 – Vladimir Dedijer

Jedna od najvećih logičkih grešaka, pored ad hominem argumenta (ti ćeš meni nešto da pričaš, a ti si…) i pojednostavljivanja (o kojem je na ovom mestu već pisano), je anahronizam. Najvidljivi je u istoriji i književnosti, ali ga ne manjka ni u svakodnevnom životu. Sveprisutan je kod starije populacije, najčešće u onoj sada već dobro poznatoj rečenici: “A u moje vreme…” Nastavak je isto tako dobro poznat. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. To je nenaviknutost na novo vreme, koliko na tehnološki napredak još više na promenu načina života, morala, ponašanja… Ponekad on može da izvire i iz dobrih razloga, ali čak i ako su razlozi za postojanje anahronizma dobri – njegovo projavljivanje nije, najpre zato što se život u današnjici ne može ustrojavati po merilima prošlosti, otprilike po onoj biblijskoj da se novo vino ne sipa u stare mehove. Tako, recimo, lamentiranje nad omladinom koja propada (a ona, kako se čini, u svakom vremenu propada i nikako da zaista propadne) ne uzima u obzir šta je ta omladina preživela i u kakvim uslovima živi. Znatno opasniji anahronizam je onaj društveni i politički. Zaslepljenost političkih elita (kakva je, na primer, bila zaslepljenost jugoslovenskog rukovodstva tokom devedesetih da komunizam može da opstane u trenutku kada je u celoj Evropi bio poražen) donosi mnogo veće posledice. Koliko je on ideološki otpor prema savremenom svetu (kao što je protivljenje ljudskim pravima), isto tako može da bude i plod zle namere. Tako je, da uzmemo opet isti primer, umesto tehnološkog napretka tokom devedestih godina na ovim prostorima proklamovan povratak u svetlu i bolju prošlost. Pogrešnost ovakvog shvatanja je najbolje izrazio Borislav Pekić: “Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.” Pekićev savet nažalost nije poslušan. Etnička čišćenja, masovni i nepojmljivi zločini su pravdani istorijskim razlozima i pozivanjem na prošlost. Nema gnusnijeg primera za to od slike ratnih zločinaca tokom devedesetih u uniformama srpske vojske iz Prvog svetskog rata. Anahronizam, ipak, ne mora da bude samo vraćanje u prošlost. On može da bude i pokušaj da se prošlost vaga po današnjim merilima. Nigde to nije bilo vidljivije nego u obeležavanju stogodišnjice sarajevskog atentata. Brojni istoričari (kao što su Kristofer Klark ili Margaret Mekmilan) su Gavrila Principa i sarajevske atentatore proglasili za teroriste u rangu Bin Ladena. Isto tako, u našoj javnosti je stvorena slika Gavrila Principa i družine kao velikih srpskih nacionalista i još luđe pravoslavaca. Vremenski kontekst i činjenice su i u jednom i drugom slučaju zanemarene. Ideologija je, uz sveprisutni anahronizam, pobedila istinu. Baš zbog toga su i bitne studije koje “škakljivim” istorijskim temama pristupaju na drugačiji način. Takva je knjiga “Sarajevo 1914” Vladimira Dedijera.
Pristupajući temi sarajevskog atentata, Vladimir Dedijer fokus stavlja na uzroke koje su doveli do njega. Prikaz političkih prilika (kao što je stanje u anektiranoj Bosni, rastakanje Austrougarske monarhije, brojni atentati…) je sjedinjen sa sjajnom sociološkom i ekonomskom analizom (kmetstvo u Bosni, politički progoni…). Na to se nadovezuje i delatnost Franje Ferdinanda, ali i nastanak i delovanje revolucionarnih organizacija u Bosni. Nije zaobiđen ni sam atentat, sudbine atentatora, kao i posledice ubistva Franje Ferdinanda. Obrađene su i razne teorije o uticajima na atentatore (Srbija, bečka administracija, anarhisti, masoni…).
“Proučavanje sarajevskoga atentata mora se vršiti u dubinu. Valja baciti svetlost na one koje su umešani u atentat, na sklop okolnosti i činilaca u vezi s tim; treba posmatrati sarajevski atentat ne samo u kontekstu spoljnih veza Bosne i Hercegovine nego i u kontekstu problema života i društva u ove dve pokrajine”, ispisuje Vladimir Dedijer na početku ove studije. I zaista, on to kroz čitavu knjigu čini. Ogromna arhivska građa, mnoštvo istorijskih studija, memoarskih knjiga, novinskih članaka i svedočenja savremenika i učesnika u atentatu su Dedijeru omogućili da napiše studiju koja temi pristupa obzirno, argumentovano i objektivno. Na to se nadovezuje sjajan Dedijerov stil koji nam pruža istinsko čitalačko uživanje.
Vladimir Dedijer, istoričar, novinar i politički radnik, je rođen u Beogradu. Upisuje Pravni fakultet, ali ga napušta usled nemaštine. Zapošljava se u “Politici”, gde radi kao dopisnik iz nekoliko zemalja. Na početku Drugog svetskog rata odlazi u partizane. Učestvovao je u borbama u kojima je ranjavan, a u bici na Sutjesci je poginula njegova supruga Olga Dedijer. Po završenom ratu predaje istoriju na Filozofskom fakultetu i postaje urednik “Borbe”. Zbog podrške Milovanu Đilasu je osuđen na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Napušta sve političke i društvene funkcije i seli se u SAD 1955. godine. Predavao je na nekoliko univerziteta (Harvard, Jejl, Prinston, Sorbona…), i u isto vreme bio član Raselovog suda. Napisao je mnoštvo istorijskih studija i radova, među kojima se ističu: “Dnevnik 1941-1945”, “Istorija Jugoslavije”, “Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”, “Jasenovac i Vatikan”… Njegova knjiga “Sarajevo 1914” se i danas u svetskim razmerama smatra za najbolju istorijsku studiju napisanu o sarajevskom atentatu.
“Možda sva tragika herojstva i jest u tome: ne u kratkom bolu i oslobodilačkoj smrti koliko u tom što heroj, prešavši svojim delom onu kobnu liniju koja ga deli od ostalih ljudi i svagdanjeg reda stvari, ostaje sam, nema roda ni prijatelja, gubi svaku ličnu oznaku i postaje ono što naraštaji žele i onakav kakvim ga vremena čine”, piše Ivo Andrić u članku o mladobosancu Danilu Iliću. Upravo je to prokletstvo i usud svake velike istorijske ličnosti da se njihov život i htenja “čitaju” onako kako to drugi hoće. Tako dolazi i do onih zloupotreba sa početka teksta, čiji je najveći izraz u anahronizmu. Principov srpski nacionalizam (iako je on bio integralni Jugosloven), verska zloupotreba (gotovo svi mladobosanci su bili deklarisani ateisti, čak je na suđenju Vaso Čubrilović bio kažnjen sa tri dodatne godine zatvora zbog “bogohuljenja”), predstavljanje mladobosanaca kao terorista (iako su oni bili istinski borci za slobodu koji su pobunili protiv okupatorske i kolonijalne vlasti) sve je to Dedijer pobio u ovoj maestralnoj knjizi. U isto vreme je on napisao veličanstvenu priču o jednom vremenu, sudbinskim događajima, ali i o ljudima koji su promenili istoriju. I to onim ljudima koji su bili istinski idealisti. Najbolje to izražavaju reči Nedeljka Čabrinovića: “Mi zlikovci nijesmo, mi smo ljudi pošteni, plemeniti, idealisti, mi smo htjeli učiniti dobro, mi smo voljeli narod, mi smo umrli za naše ideale.” Priču o njima je doneo Vladimir Dedijer u ovoj izuzetnoj istorijskoj studiji.

Naslov: Sarajevo 1914
Autor: Vladimir Dedijer (1914-1990)
Izdavač: Knjige Obradović, Beograd, 2014
Strana: 1148

Simpatizer – Vijet Tan Nujen

Ljudi vole jednostavne stvari, najbolje je, ali i najjednostavnije, reći. Višeznačnost, iz koje neretko proizlaze neodređenost i dvosmislenost, gotovo je noćna mora. U srži religijskih učenja, društvenih uređenja, zakona, ništa manje i u našim ličnim svetonazorima se nalazi podela na dobro i zlo. Pored spoljnih uticaja, ovakav pogled na svet je i plod našeg dubokog htenja za smislom. Svi mi želimo da saznamo ispravne odgovore i onda da na osnovu tih odgovora pravilno, još češće bezbolno, odživimo naš život. I polako se vraćamo na početak teksta. Još tačnije, na naše svetonazore. Oni najčešće izviru iz olakog i jednostranog shvatanja sveta. Osnov je naša intuicija za koju mislimo da je u potpunosti objektivna i ispravna, iako je ona sve samo ne takva. Primera radi, ukoliko nam se neki čovek ne svidi, njegove postupke i reči nikako nećemo prihvatiti ili će to biti težak i mukotrpan zadatak. Sve ćemo to pravdati našem intuicijom. Ipak, ako pokušamo da zagrebemo malo dublje, a najčešće to nećemo uraditi, shvatićemo da naša intuicija izvire iz lošeg iskustva. Primera radi, obrva, ma koliko to banalno zvučalo, čoveka koji nam se nije svideo nas podseća na obrvu nekog drugog čoveka koji nam je u prošlosti učinio zlo. Suštinski, čovek kojeg ne simpatišemo može biti i sušto dobro, ali to za nas ne predstavlja ništa. Ništa bolje ne stoje ni naša društvena ili politička shvatanja. Koliko god mislili da smo u pravu oko neke stvari, ti stavovi i shvatanja su plod naučenog ili nametnutog, pogotovo u savremenom svetu. Političari, marketinški i medijski manipulanti i ostala bulumenta se obilato koriste našim emocijama, neobaveštenošću i predubeđenjima podmećući nam priče (ili kako bi se to moderno reklo – spinove), koje je maestralno opisao Kristijan Salmon u knjizi “Strategija Šeherezade” (Clio, 2011). Otuda i proizilaze mahniti ludaci i kleptomani na vlasti, teorije zavera (u kojima se fokus sa bitnih stvari, kao što je, recimo, loš zdravstveni sistem pomera na “opasnost od vakcina”), nadrilekari (lakše je verovati da će nas soda bikarbona i voćne kašice “izlečiti” od raka od komplikovanih i nesigurnih terapija), kao i intelektualni šarlatani i kič koji se potura umesto prave nauke i istinske umetnosti. Sve je ovo mnogo jednostavnije i ne zahteva nikakav trud. Ipak, da se i u današnjici može drugačije promišljati o svetu u kom živimo svedoči roman “Simpatizer”.
Kraj je Vijetnamskog rata. U severnom delu Vijetnama, koji je pod kontrolom Amerikanaca, nastupa haos. Mnoštvo političara, ništa manje i vojnika, sprema se da se pobegne iz zemlje. Jedan od njih je i kapetan. Zajedno sa svojim komandantom i njegovom porodicom on odlazi u Ameriku. Emigrantski život je ispunjen žalom zbog izgubljene domovine, ali i besom zbog vojnog poraza. Kapetan je zakleti mrzitelj komunista i iskreni ljubitelj Amerike koja je njegovoj zemlji pružila neophodnu pomoć u borbi za slobodu i demokratiju. Tako deluje, ali je daleko od istine. Kapetan je špijun koji u potaji radi za vijetnamske komuniste.
Zasnovan na onoj sada već poprilično rabljenoj žanrovskoj matrici špijunskih romana, “Simpatizer” ipak uspeva da se oslobodi okova nametnute priče i da postane redak i istinski književni biser. To prvenstveno proilazi iz virtuoznog pripovedanja Vijeta Tan Nujena. Kafkijanska priča, pogotovo na poslednjim stranicama, krcata je brojnim promišljanjima o američkoj kulturi, doživljenom ratnom sukobu, mogućnostima propagande, ali i onim krucijalnim pitanjima o našem životu i postojanju. Evo samo malog primera: “Za šta ginem, uzviknuo je i on. Umirem jer ovaj svet u kom živim nije vredan da se za njega pogine! Ako bi za nešto umro, onda imaš za šta i da živiš.” Autor uspeva da sva ta “velika pitanja” sjedini sa maestralnom naracijom i uzbudljivom fabulom koja svakog čitaoca drži u neizvesnosti do poslednje stranice romana.
Vijet Tan Nujen je rođen u Vijetnamu. Njegovi roditelji su posle pada Sajgona prebegli u Ameriku. Doktorirao je engleski jezik i etničke studije na Berkliju. Do sada je napisao nekoliko nagrađivanih priča i eseja, kao i studiju o američkom pogledu na vijetnamski rat. Njegov roman prvenac “Simpatizer” je doživeo neverovatni uspeh. Proglašen je za knjigu godine od strane nekoliko časopisa, a nagrađen je sa sedam najvećih američkih književnih priznanja. Među njima su Pulicerova nagrada za književnost i Pen/Fokner nagrada za beletristiku. Nakon “Simpatizera” je objavio zbirku priča “Izbeglice” koja je potvrdila njegovu književnu slavu.
“Problem je u tome što oni koji insistiraju na svojoj nevinosti veruju da je sve što rade pravedno. Mi koji verujemo u svoju krivicu znamo bar za kakve smo mračne stvari kadri”, ispisuje Vijet Tan Nujen u ovom romanu, govoreći o večitom pitanju pravde i krivice, dobrote i zla. Bezimeni kapetan se nalazi na sredomeđi između ova dva suprotstavljena pola. Isto tako i dve zaraćene strane. Idealna potka za špijunski roman, što on i jeste po svom tematskom određenju, ali tu žanrovsku zamku autor vešto izbegava. Bezimenom kapetanu, glavnom junaku ovog romana, podela na dobro i zlo je smešna, pogotovo kada je u pitanju politika i ideologija. Isto tako i naša ljudska potreba, ona sa početka teksta, za jednostavnim i lakim odgovorima. On vidi dobrotu, ali vidi i zlo. Isto tako i vidi kako se lako manipuliše drugima, štaviše i sam učestvuje u toj manipulaciji. Idealista, cinik, manipulator, racionalan čovek, sve je to bezimeni kapetan. Naprosto, on je čovek koji vidi obe strane: “Ja sam špijun, spavač, žbir, čovek sa dva lica. Uz to sam, što i nije iznenađujuće, čovek sa dva uma. Nisam ja neki neshvaćeni mutant iz stripa ili horor filma, mada me neki tako tretiraju. Prosto umem da sve sagledam sa obe strane.” Ništa za njega nije jednostavno i jednoznačno. I ništa nije dovoljno vredno da bi mu se poklonilo potpuno poverenje. Sjajnu priču o takvom pogledu na svet doneo nam Vijet Tan Nujem u ovom bez preterivanja remek-delu.

Naslov: Simpatizer
Autor: Vijet Tan Nujen (1971-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 437

Četvrta godina „Čitaonice“

„Čitaonica“, mesto za dobre knjige, je napunila četiri godine. Do sada smo objavili preko dve stotine prikaza romana, zbirki priči i pripovedaka, istorijskih studija i publicističkih dela.
Osnovna ideja prilikom pravljenja sajta, čega se i danas držimo, je bila da se usled hroničnog nedostatka književne kritike u štampanim medijima napravi internet-stranica na kojoj bi bili predstavljeni aktuelni, ali i ranije objavljeni, naslovi koji to po svom kvalitetu zavređuju. Da smo barem delimično uspeli u tome govori posećenost stranice (preko 60.000 jedinstvenih posetilaca, izvor: wordpress statistika). Ostanite uz nas i u narednom periodu jer vam spremamo mnošto prikaza dobrih knjiga.
Povodom četvrtog rođendana „Čitaonice“ donosimo listu pet najčitanijih prikaza na našem sajtu u toku prošle godine:

1. Aleksandrijski kvartet – Lorens Darel
2. Putovanje nakraj noći – Luj Ferdinand Selin
3. Tragedija jednog naroda – Momčilo Đorgović
4. Kal Juga – Mladen Milosavljević
5. Odeljenje za rak – Aleksandar Solženjicin

Pozdravljamo vas do sledećeg čitanja

Autobus za Vavilon – Miljenko Jergović

Baš u danima kada se obeležava sto godina od nastanka Jugoslavije, beogradska vlast je rešila da krene u „konačno rešenje jugoslovenskog pitanja“. Dve ulice na Kosančićevom vencu, Zadarska i Travnička, su preimenovane u ulice Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića. Simbolika je jasna. Umesto bivšim jugoslovenskim gradovima, sada su te ulice posvećene „srpskim velikanima“, i to onim koji su svojim, pa u najmanju ruku, krajnje diskutabilnim stavovima i delovanjem potpomogli krvavom raspadu Jugoslavije. Suštinski, sve se čini da i poslednji spomen nekadašnje države nestane i ode u zaborav. Argumentacija, ako ona uopšte i postoji, je jednostavna. Jugoslavija je, jelte, bila veštačka tvorevina koja je donela samo pomor i smrt ugroženom i mnogostradalnom srpskom/hrvatskom/slovenačkom/makedonskom/bošnjačkom narodu. Svi su u njoj bili zlostavljani i svima je bilo bolje nego njima, u prevodu, svi su žrtve drugih naroda, dok isti ti drugi narodi tvrde da su oni bili istinske žrtve. Blesavo zvuči, ali ovo ćete čuti ne samo od nacionalnih propovednika i političara nego i od običnog puka, koji će u isto vreme, da balkansko ludilo bude još veće, žaliti za dobrim životom koji su u istoj toj truloj i nikakvoj Jugoslaviji imali. Pa neka se neko normalan pokuša snaći u svemu ovome. Ipak, čak i da uzmemo da je ovo istina, naravno hipotetički govoreći, šta je jadna Jugoslavija danas, posle skoro trideset godina od smrti, kriva zapenušanim nacionalnim propovednicima? Odgovor je lak. Podseća ih na njihovu mračnu prošlost (kada su isti ti nacionalisti bili udbaški doušnici ili fanatični Titovi pioniri) i u isto vreme onemogućuje stvaranje novog nacionalnog identiteta u kom su razni miloševići, tuđmani i izetbegovići heroji i sveci. Tako je posle krvavog ratnog pira usledilo pravljenje nove nacionalne svesti. Novi jezici, zajedno sa nacionalnim jezičkim puritanizmom (oni idioti koji će se naći pozvani da vas isprave kada kažete zapeta, a ne zarez), otkrivanje i ništa manje izmišljanje stare dobre prošlosti, kulturna brakorazvodna parnica („čiji“ su Andrić, Selimović, Kovač – kao da se govori o escajgu, a ne o umetnicima)… Ipak, rezultat je i pored sveg truda izostao. Hrvati i Srbi – „jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao na pola“, da citiramo Krležu – su i posle tih „zaprežnih kola povijesti“ nastavili da se razumeju. Ma koliko se trudili, jezici su nam i dalje isti. I dalje i jedni i drugi čitamo Andrića i Krležu (ona manjina koja čita), slušamo istu muziku (uglavnom turbofolk), i dalje podjednako volimo da se mrzimo. Boljeg tumača te i takve postjugoslovenske ludačke stvarnosti nema od Miljenka Jergovića.
U ovoj knjizi je sabrano preko sto šezdeset eseja Miljenka Jergovića. Iako su teme obrađene u ovim esejima poprilično raznolike (a kreću se od književnosti, slikarstva, muzike, filma, pa sve do arhitekture i dizajna…), postoji jedna nit koja ih povezuje. To je jugoslovensko iskustvo. Pišući o životu i delima velikih jugoslovenskih umetnika (bili to u ovoj knjizi najdominantniji Andrić, Krleža i Tin Uljević ili Marija Crnobori, Rundek, Danilo Kiš…), Jergović u isto vreme ispisuje i priču o društvenoj i političkoj klimi koja ih je za života, podjednako i nakon smrti, pratila.
„Jugoslavija kao država, to duhovni i emocionalni liliputanci nikako da razumiju, odavno već nije važna, i već odavno govor o Jugoslaviji, pogotovo umjetnički govor, s državom nikakve veze nema“, piše Miljenko Jergović u ovoj knjizi. I zaista, političke rasprave o tome da li je Jugoslavija kao država trebala da postoji, zašto se raspala, ko je prvi počeo i ko je zaista kriv, u ovom esejima nećete čitati. Što ne znači da banditi svih fela i nacija nisu pomenuti. Svi ti „niži oblici života na evolucijskome prijelazu iz udbaša u ustaše“ (u srpskom slučaju, četnika), podjednako i mali obični ljudi koji ni za šta, razume se, nisu krivi („Jedan od milijuna onih, anonimnih i bezimenih, koji su svojim djelovanjem i ponašanjem omogućili da nam bude ovako dobro. I Hitlera, i Pavelića, i bratstvo&jedinstvo, i ovo danas, sve je to vlastitom mukom i zalaganjem stvorio mali čovjek“), dobili su zasluženu „pokoru“ u „Autobusu za Vavilonu“. Ali oni, opet, nisu tema. Jergovićevi junaci su ljudi kojima su ti „veliki“ i „mali“ zagorčavali život, neretko i, koliko god ovo blesavo zvučalo, nakon njihove smrti.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Jergovićeve eseje je uživanje čitati. Razigrani i uvek prepuni duha (evo samo malog primera: „Za hrvatskog pisca Jugoslavija je poput bivše žene, oštrokondže pred kojom nije smio ni zucnuti dok je bila živa, i već se dvadeset godina iživljava i junači nad njezinim grobom“), tekstovi u ovoj knjizi su sjedinjeni su autorovom nenadmašnom erudicijom i rableovskim čitalačkim apetitom. „Autobus za Vavilon“ je riznica najboljeg što je jugoslovenska, podjednako i postjugoslovenska, umetnost dala ovim prostorima. Jergović čitaocima daruje priču o njoj, podjednako i priču o njenom neuspehu kroz sudbine umetnika „koji veći dio života provede u uskom i blatnjavom krmetnjaku, u mahom uzaludnim pokušajima poučavanja svinja da budu ljudi“. Suštinski, to je priča o našem iskustvu, našoj bednoj istoriji, još bednijim političkim i nacionalnim sporovima i večitom blatu u kom živimo. I o velikim ljudima, koje bi današnje bitange ili da izbrišu iz sećanja ili da ih svedu na svoju meru. Isto tako, to je priča i o Jugoslaviji. O svemu onome što je bila i onome šta ona za nas danas predstavlja. Jergović je upoređuje sa sudbinom Tina Uljevića: „Iz Beograda su Uljevića protjerali prema policijskome nalogu (što je Pjer Križanić ovjekovječio karikaturom), iz Sarajeva je bježao pred nailaskom zime, jer nije imao novca za ogrjev, a u Zagrebu je umro kao zadnji siromah, izložen vječnom preziru i poruzi, koji traju i danas… Koje li veličanstvene jugoslavenske sudbine!“

Naslov: Autobus za Vavilon
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 665

Pročitajte i prikaz romana Miljenka Jergovića „Buick Rivera“

Te noći sam je video – Drago Jančar

Ukoliko bismo tražili događaj koji je napravio najveću prekretnicu u istoriji dvadesetog veka, to bi sigurno bio Drugi svetski rat. On je pokazao dokle ljudsko divljaštvo i zlo može da ode (najpre kroz holokaust, podjednako i kroz gotovo beskrajni niz zločina počinjenih od strane gotovo svih zaraćenih strana), ali isto tako i dobrota. Kao takva prekretnica, Drugi svetski rat je postao jedna od dominantnijih literarnih tema u dvadesetom veku, što se nastavilo i u današnjici. Nabrojati sva književna dela o Drugom svetskom ratu je skoro pa nemoguće. Za to bi bile potrebne desetine i desetine strana. Ipak, ovde ćemo pokušati da damo grubi presek književnih dela, i to jugoslovenskih, o Drugom svetskom ratu. Još za vreme rata brojni umetnici pišu o njemu. Najpoznatiji su pesnici koji su bili u partizanima. Ivan Goran Kovačić sa poemom „Jama“, Skender Kulenović sa „Stojankom majkom Knežopoljkom“ i Branko Ćopić sa pesmom „Na petrovačkoj cesti“ označavaju začetak literature o ratu i ratnim stradanjima. Posleratna literatura, pogotovo u prvim godinama, je u potpunosti okrenuta ratu. Slavi se ratno herojstvo i to kroz socrealističku literaturu. Takvi su Radovan Zogović, kasnije Mira Alečković i bezbroj drugih pesnika i pisaca (u maniru čuvene knjige „Pinki je video Tita“), koji slave režim i tadašnjeg vođu. Kurioziteta radi, takva je i jedna danas gotovo nepoznata priča Ive Andrića „Dedin dnevnik“, napisana 1948. godine, čije docnije objavljivanje u sabranim delima sam Andrić nije dozvoljavao. Prekretnicu predstavlja raskid sa Staljinom, a sledstveno tome i sa socrealizmom, koji označava Krležin govor 1952. godine u Ljubljani. Drugi svetski rat zadobija novo obličje u literaturi. Herojstvo – partizansko, razume se – ostaje dominantna tema, ali dotiču se i neugodne teme. Crni talas ratno herojstvo po prvi put dovodi u sumnju, ali i počinje da pripoveda o gubitnicima (Slobodan Selenić, Živojin Pavlović…). Isto tako se i fokus sa ratnih tema usled protoka vremena pomera na savremenost. Drugi svetski rat postaje stripovska predstava (nalik onoj u „Otpisanima“), a čak se i otvoreno počinje pripovedati o „neprijateljima“ (Svetlana Velmar-Janković, Borislav Pekić…). Raspad Jugoslavije nam donosi novu paradigmu. Nekadašnji gubitnici dobijaju svoj trenutak. Dobar deo književnika pokušava da ispiše novo viđenje istorije, u isto vreme anulirajući ono staro (Vuk Drašković, Nikola Moravčević, Milovan Danojlić…). I tako dolazimo do sadašnjosti. A u njoj imamo stotine dela o Drugom svetskom ratu sa dijametralno suprotnim pogledima, čini se još gorim nego onim ratnim. Da se o ovom ratu može pisati drugačije svedoči nam Drago Jančar.
Prve su posleratne godine. Veronika, čuvena i poprilično ekscentrična ljubljanska lepotica, je nestala. O Veronikinoj ratnoj sudbini pripovedaju njoj bliski ljudi. Prvi je Stevan, konjički oficir kraljevske vojske, sa kojim je Veronika pred rat imala ljubavnu aferu. Druga je Veronikina majka, koja pokuša da sazna kakva je sudbina njene kćerke. Priču o Veroniki govori i nemački lekar koji je vreme rata službovao u Sloveniji i družio se sa Veronikom, kao i njena sluškinja. Roman zatvara ispovest partizanskog borca.
„Svet je izokrenut na glavu. Razbijen je, kao i ovo ogledalo u kojem posmatram parčiće svog lica, iskidane komade svog života“, govori jedan od junaka ovog romana. I nije on sam, svi Jančarovi junaci su takvi. Ljudi su to koje je rat, ali isto tako i posleratna stvarnost, iskidala i pretvorila u sopstvene karikature. Njihove ispovesti Jančar donosi kroz sjajna jezička rešenja i ništa manje dobru kompoziciju. Svaka ispovest je slagalica koja se nadovezuje na prethodne delove romana tvoreći savršeni mozaik. U središtu tog mozaika je lik Veronike, andrićevske žene koje nema, lepotice koja je volela život. Nažalost, došao je rat. Onaj koji mrzi život: „Živimo u vremenu kada se poštuju samo ljudi, živi ili mrtvi, koji su bili spremni da se bore, čak i žrtvuju za zajedničke ideje. Tako razmišljaju pobednici i poraženi. Niko ne ceni ljude koji su samo hteli da žive. Koji su voleli druge ljude, prirodu, životinje, svet i sa svim tim se dobro osećali. Za današnje vreme to je premalo.“
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. godine i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika (pored romana „Te noći sam je video“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegov roman „Podsmešljiva požuda“ i zbirku priča „Džojsov učenik“).
Priča o Veroniki nije izmišljena. Čuvena ljubljanska lepotica Ksenija Gorup, poznata po svojoj ekscentričnosti, tolikoj da je imala aligatora za kućnog ljubimca, junakinja je ovog romana. Drago Jančar joj menja ime u Veronika. I ne samo to. On dobro poznatu priču pripoveda na potpuno novi način. On je prepušta različitim ljudima. Od kraljevskog oficira i četničkog borca, pripadnice poražene građanske klase, nemačkog vojnika, sluškinje, pa sve do partizanskog borca, pred nama su dijametralno suprotni pogledi ne samo na Veroniku već i na celi Drugi svetski rat. Svako ima svoju priču i svako ima svoju istinu koja se razlikuje od tuđe, kakav je i slučaj sa literarnim pogledom na Drugi svetski rat. Drago Jančar svima njima pruža priliku da ispričaju svoju „istinu“, ali i priču o Veroniki. Simbolu radosti, lepote i života koji je odneo Drugi svetski rat. Baš kao što je i u nepovrat odneo živote svih junaka ovog maestralnog romana Drage Jančara: „Zgrade izrastaju iz ruševina, život se uspravlja i ide napred, ono što se dogodilo dogodilo se, ono što su sahranile bombe i pucnjevi, sahranjeno je. Iako su na grad još pre nekoliko meseci padale bombe, to je već prošlost i svi mi, koji smo učestvovali u tom nesrećnom ratu, već sutra ćemo biti nekadašnji ljudi. Ja sam to već danas, zato što ne želim da se sećam.“

Naslov: Te noći sam je video
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 158

Pročitajte i prikaz romana „Podsmešljiva požuda“

Macke i packe – Ivan Janković

Na početku jedan riplijevski podatak. Najveće ubice ljudi nisu ljudi, nisu to čak ni velike ili opasne životinje (kao što su lavovi ili zmije otrovnice). Te najveće ubice su, sasvim riplijevski – verovali ili ne, komarci. Ove malene napasti donose mnoštvo bolesti od kojih godišnje umre preko sedamsto hiljada ljudi. Ipak, i od komaraca postoji veći neprijatelj ljudskog roda. To je država. Pre nego što pomislite da ove redove ispisuje neki Bakunjinov duhovni potomak, malo podataka. Broj žrtava u Prvom svetskom ratu iznosi 37 miliona. U Drugom svetskom ratu je stradalo preko 55 miliona ljudi. Negde između 15 i 20 miliona ljudi je ubijeno u nacističkim logorima. Kroz sovjetske gulage je prošlo 14 miliona ljudi (i najmanje milion i po umro u njima) trpeći nezamislive muke. Ovo je samo mali izvod iz ogromne liste žrtava države. Podaci za ranije ratove su nepoznati, ali su to sasvim sigurno beskrajni spiskovi. Komarac već sad deluje kao mala maca u odnosu na državu. I pre nego što neko grakne kako su ove brojke posledice ratova i totalitarnih sistema, nastavljamo sa podacima. Ipak, pre toga se treba vratiti na početak. Suštinu države. Ona je po Veberu, što je i najčešće korišćena definicija države, politička organizacija koja održava monopol legitimne upotrebe sile unutar određene teritorije. Upravo taj monopol na legitimnu upotrebu sile je i ono što državu čini državom. Državni organi mogu da vam ograniče kretanje, drže vas u zatvoru, oduzmu vam imovinu, čak i život. Odakle ovakva ovlašćenja države? Oni malo optimističniji će reći da to proizilazi iz rusoovskog “društvenog ugovora”. Najjednostavnije rečeno, on podrazumeva neku vrstu ugovornog odnosa između pojedinca i države. Država nam omogućuje zaštitu prava na život, slobodu i imovinu, a mi zauzvrat državi dajemo monopol nad legitimnom upotrebom sile. I sve bi to bilo u redu da država zaista omogućuje sva ta prava. Ali stvarnost, ipak, nije toliko šarena i lepa. U istoriji naše civilizacije, ništa se ne razlikuje ni današnjica, države su podlo gazile sva ova prava. U ime nekakve zaštite državnih interesa milioni su poginuli u ratovima, ništa manje i u unutrašnjim sukobima. Toliko o pravu na život. Ono drugo pravo na slobodu je isto tako bilo uskraćivano kroz sijaset monstruoznih zakona i diskriminaciju brojnih društvenih grupa, da ne pričamo tek o nepravednim sudskim presudama. Ni pravo na imovinu ne stoji ništa bolje. Država je gotovo uvek zaštitnik oligarhije i interesnih grupa nauštrb većine građana. I zašto onda ljudi i dalje veruju u državu? Pa, najpre, zato što im pruža osećaj, najčešće lažni, sigurnosti. Podjednako je to i sentimentalnost spram sopstvene nacionalne pripadnosti i istorijskog nasleđa koji baštini država. Ništa manje i nada da se država može, i mora, popraviti. Priču o državi, i to о onom veberovskom određenju države, donosi nas Ivan Janković.
Knjiga “Macke i packe”, kako joj i podnaslov govori, donosi oglede iz istorije represije u Srbiji. Tako u prvom delu knjigu saznajemo koje su to društvene grupe trpele najveću represiju. To su bili moralno prokaženi pojedinci i nacionalne grupe (ponajviše prostitutke i Romi). U drugom delu knjige se govori o najčešćim oblicima kažnjavanja. Od onog fizičkog (naslovnih “macki i packi”), preko zatvorskih kazni (u potpuno užasavajućim uslovima), pa sve do smrtnih presuda. U trećem delu su predstavljeni egzekutori i državni službenici koji su donosili zakone i sprovodili ih kroz portrete kriminologa Tome Živanovića i pesnika Vojislava Ilića Mlađeg.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi je autorova erudicija proizašla iz izuzetnog istraživačkog rada. “Macke i packe” su pravi brevijar istorijskih, i to onih manje poznatih, podataka. Tako, recimo, u ovoj knjizi možemo saznati kako se knez Miloš prvobitno obogatio (preko prikupljanje poreza od Roma), kako su izgledali srpski bordeli (“dućani bludničestva“), gde je bio jedan od prvih srpskih zatvora (u podrumu Miloševog dvora u Kragujevcu), ali i kolika je surovost vladala u tadašnjem društvu: “A Milutinova [Garašanina] glava je odneta u logor kneza Mihaila u Sopotu, gde je bila izložena ‘najvećem poruganiju i nečovečnoj igri’, koju je započeo knjažev ‘zlobni stric’ Jevrem, ‘šorajući nogom mrtvu glavu’ i govoreći: ‘Ti filosovska glavo, oćeš ustav da tolkuješ’.“ Još bitnije, svi ti podaci su sjajno sistematizovani i odlično prezentovani u ovoj knjizi.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru je u brojnim sudskim procesima branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je jedan priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) o smrtnoj kazni u Srbiji, kao i istorijska studija „Kata Nesiba“ (Fabrika knjiga, 2018) o čuvenoj beogradskoj prostitutki.
Da se vratimo na početak i priču o državi. Novovekovna istorija je pre svega priča o sukobu pojedinaca (ili grupa) sa državom. I to ne borba za njeno ukidanje, mada ima i takvih (već pomenuti Bakunjin, naprimer). Baš kao i demokratija, država ima mnogo mana, ali do sada nije pronađen bolji način društvenog uređenja. U čemu je onda poenta te borbe? U tome da se država učini boljom, ili barem snošljivijom. Na prvom mestu, to je ograničavanje samovolje vlastodržaca i interesnih grupa. Ništa manje, borba za socijalnu pravdu i dostojanstven život kojе države prečesto oduzimaju svojim građanima. Isto tako i zaštita prava ugroženih i manjinskih grupa koje država, ili društvo, progoni. Sve je to maestralno izneseno u ovoj knjizi kroz priču o represiji koju država sprovodi nad svojim građanima kroz progone, mučenja i zlostavljanja. Naravno, situacija u današnjici se znatno popravila. Vlast više ne progoni Rome (barem ne na papiru), macke i packe nisu u upotrebi, a smrtna kazna je ukinuta u Srbiji. Ali to ne znači da je borba za ljudska prava i slobodu (koliko god ova dva pojma delovala otrcano usled prečeste zloupotrebe) prestala. Ponajviše zato što je čak i u današnjici, pogotovo kod nas, prisutna vera u čvrstu ruku i autoritativnu vlast (sve dok ista ta vlast čvrstu ruku ne primeni na “moliocima” za njom), mržnja prema manjinskim grupama, ali i mentalitet rulje (ona koja iska čerečenje i ubijanje čim se desi neki težak zločin). Baš zbog svega toga je ova knjiga dragocena. Možemo je posmatrati, što ona i jeste, kao sjajnu istorijsku studiju, ali i kao opomenu i podsećanje na to kako lako država može da postane “ubica” kada joj to mi dopustimo.

Naslov: Macke i packe
Autor: Ivan Janković (1946-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 305

Blizanačka trilogija – Agota Krištof

Otprilike kao u vicu, najbolje određenje morala dolazi iz doslovnog shvatanja samog pojma. Moral je ono što se mora. Naravno, ovo je daleko od istine. Moral (ili moralis na latinskom) je pravilo, manir ili način ponašanja. Ono što, po mnogima, ljudsko biće čini ljudskim bićem i deli nas od ostalih životinja. Nauka nastanak morala smešta u prvobitne ljudske zajednice. Moral je bio taj koji je omogućio opstanak, tako što je pojedinačne ljudske želje i potrebe uskladio sa potrebama i željama drugih. Da bi to funkcionisalo, moral mora da bude obavezan. A mora i da ima svoje „čuvare“. Najveći je bog. Pored davanja višeg smisla našem postojanju, bog je u istoriji naše civilizacije odigrao i ulogu vrhovnog sudije i moralnog arbitra. Prekršaj određenih moralnih normi pored ovozemaljske pokore donosi i okajavanje učinjenih nepočinstva u idućem, večnom, životu. Tako se moral kroz gotovo celu istoriju naše civilizacije održava kroz strah. Prekretnicu predstavlja pojava Isusa. Starozavetni moral se ne ukida, ali biva dopunjen ljubavlju. Suština Isusovog moralnog učenja je samilost prema drugima, pogotovo prema slabijima. I, naravno, ono Isusovo, možda i najbolje ikada izrečeno, moralno pravilo: „Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima.“ Jedini problem je u tome što ta Isusova moralna poduka nikada nije bila sprovedena u praksi, ponajviše od onih koji „baštine“ Isusovu misiju. Progoni neistomišljenika, inkvizicija, mržnja prema svemu što se ne uklapa u njihove svetonazore, bila je, a i ostala, odlika skoro svih crkva. Tako dolazi do još jednog redefinisanja morala. Njega označava prosvetiteljstvo, kao i kasniji filozofski pravci. Moral više ne predstavlja nešto što dobijamo od božanstva, on je u nama. Najbolje to izražava Kant u čuvenoj misli: „Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.“ Još dalje odlazi Niče koji posle „preocenjivanja svih vrednosti“ stvara novi moral. Hrišćansko licemerje, sentimentalizam i okovanost duše, po Ničeu, treba odbaciti i stvoriti novog čoveka, ibermenša. Zloupotrebljavajući ovu Ničeovu misao, nacisti još jednom redefinišu moral. Rezultat je holokaust i svet u kom danas živimo. Može li se posle Aušvica, da parafraziramo Adorna, uopšte pričati o bilo kakvom moralu i postojanosti moralnih kodeksa? Gotovo čitava posleratna literatura se bavi ovim pitanjem, možda je to najbolje izrazio Borislav Pekić: „Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo“. Baš kao što to čini i čuvena Agota Krištof.
Početak je Drugog svetskog rata. U jednoj neimenovanoj zemlji (Mađarskoj, najverovatnije) majka iz velikog grada dovodi svoje sinove blizance na selo i ostavlja ih baki na čuvanje. U prvom delu trilogije, „Velika sveska“ mi pratimo život i preživljavanja blizanaca tokom rata. Bestijalno nasilje je sveprisutno. Takvom svetu se prilagođavaju blizanci. U drugom delu, „Dokaz“, braća su razdvojena. Lukas ostaje u zemlji, Klaus odlazi u inostranstvo. Opisujući svoj život, Lukas ispisuje priču o životu u diktaturi, ali polako počinju da se pomaljaju pukotine. Da li je istina sve što je zapisano u „Velikoj svesci“, još više da li Lukas uopšte ima svog brata blizanca? To se odgoneta u završnoj knjizi trilogije „Treća laž“ u kojoj se pred čitaocima pojavljuje izgubljeni brat Klaus.
Ono po čemu je „Blizanačka trilogija“ najpoznatija, pogotovo „Velika sveska“, je krajnje redukovani stilski izraz. Dok neki u tome vide autorkino rudimentarno poznavanje francuskog jezika, za druge je to sjajno postmoderno poigravanje. Bez velikih opisa, oni su skoro nepostojeći, priče o osećanjima, čak i bez vremenskog i geografskog određenja, Agota Krištof ispisuje roman koji je postao jedno od najznačajnijih književnih dela druge polovine dvadesetog veka. Kako je to moguće? Kroz ogoljenost stilskog izraza autorka izražava ogoljenost vremena, tog sveprisutnog ljudskog divljaštva i zla. Nema potrebe za velikim rečima, te velike reči su nepotrebni sentimentalizam i balast, kako to i sama autorka kaže: „Reči koje definišu osećanja veoma su neodređene; bolje je izbegavati njihovu upotrebu i pridržavati se opisivanja predmeta, ljudskih bića i samoga sebe, to jest vernog opisivanja činjenica.“ Isto tako, u nastavku trilogije, Agota Krištof kroz priču o nepostojanosti istorije i svakog sećanja, tka sjajnu pripovest o nestanku jednog i dolasku novog, krajnjeg nepostojanog, sveta.
Agota Krištof (iz neznanog razloga njeno ime je na koricama ovog izdanja transkribovano kao Kristof) je rođena u Mađarskoj. Posle sovjetskog gušenja mađarske revolucije emigrira u Švajcarsku. Radiće godinama u fabrici satova. Debituje sa romanom „Velika sveska“ (1986), koji joj donosi internacionalnu slavu. Slede romani „Dokaz“ i „Treća laž“ koji upotpunjuju „Blizanačku trilogiju“. Napisala je još nekoliko romana, drama, kao i jednu knjigu memoarske proze. Na srpski je pored „Blizanačke trilogije“ preveden njen roman „Juče“ (Gradac, 2011). Dobitnik je niza priznanja za književno stvaralaštvo. Preminula je 2011. godine. Po prvi put na srpskom jeziku je u ovom izdanju znamenita trilogija objavljena u jednoj knjizi, i to u sjajnom prevodu Vesne Cakeljić. Sve to prati odlični predgovor Jelene Nidžović.
Pored redefinisanja stila, još tačnije načina na koji treba pisati o užasu, ono šta nam donosi Agota Krištof u ovoj knjizi je i priča o novovekovnom pogledu na moral. Blizanci se u ovoj trilogiji, pogotovo u „Velikoj svesci“, bliže potpunoj sociopatiji kroz vežbe uzdržavanja od bola, od jela, ali i od svakog osećaja. Varvarski svet u kom žive od njih pravi varvare. Suštinski, ceo svet je pakao, kako to jedan od blizanaca kaže: „Kažem mu da je život potpuno beskoristan, to je besmisao, zabluda, beskonačna patnja, izum jednog Ne-Boga čija zloba prevazilazi sva očekivanja“. Ipak, nešto ostaje u njima. Najbolje to prikazuje maestralni dijalog između bake i blizanaca: „Kučkini sinovi! Hoćete da kažete kako ste se sažalili na mene? – Ne, Bako. Samo smo se postideli sebe.“ To nije bolećivi sentimentalizam, njega se Agota Krištof užasava; nije ni hrišćanski moral, koji se pokazao kao nekoristan i nemoguć da smanji nesreću ovoga sveta; nije čak ni strah od zakona i državnog prava, uostalom kakav zakon kada sveprisutno varvarstvo vlada? Moral blizanaca je ljudskost. Moral je ono što se mora, da se vratimo na početak teksta. Oni čine zlo, ali i čine dobro. Blizanci su samo ljudi. I to ljudi, koji čak i kroz laž žele da nesreću ljudskog posrtanja, maestralno opisanu u ovoj trilogiji, ublaže i učine lakšom: „Odgovaram joj kako pokušavam da pišem istinite priče, ali da u jednom određenom trenutku priča postaje nepodnošljiva u samoj svojoj istinitosti i onda sam primoran da je izmenim. Kažem joj kako pokušavam da ispričam svoju priču, ali ne mogu, da nemam hrabrosti, suviše je za mene bolna. Onda sve ulepšavam i opisujem stvari ne onako kako su se desile, već kako bih ja voleo da su se desile.“

Naslov: Blizanačka trilogija (Velika sveska – Dokaz – Treća laž)
Autor: Agota Krištof (1935-2011)
Prevela: Vesna Cakeljić
Izdavači: Dereta i Kontrast, Beograd, 2018
Strana: 442

Odabrane priče – Džon Čiver

Odgovor na pitanje zašto su u svakodnevnom životu, ponajviše u medijima, sveprisutne, najblaže rečeno, degutantne stvari je lak. Ljudi te degutantne stvari vole. Nema boljeg načina da se podigne novinski tiraž ili gledanost televizijskog programa od prostote, neukusa i nasilja. Ubedljivijeg dokaza za to nema od sledećeg primera. Jedan novinski izdavač u Engleskoj je hteo da promeni tu paradigmu. Umesto krvi, znoja i suza, da upotrebimo ove čuvene Čerčilove reči, on je odlučio da ponudi nadu. Primera radi, ukoliko se desi neka avionska nesreća, naslov u svim novinama je poginulo toliko i toliko ljudi. U njegovim ne. Naslov je izgledao ovako: tešku avionsku nesreću je preživelo toliko i toliko ljudi. Isto tako, umesto tabloidnih priča o nasilju on je plasirao priče o mladim talentima, požrtvovanim i humanim ljudima, uspešnim naučnicima i umetnicima. Kakav je bio rezultat? Pa, najblaže rečeno, katastrofa. Tiraž tih novina je za manje od mesec dana bio prepolovljen, a novinska kuća dovedena do bankrota. Ovo je samo mali primer, verovatno najslikovitiji, otkud toliko nasilja i prostote u javnom diskursu. Naravno, ako pričamo o slobodnom tržištu. Primera radi, stopa kriminaliteta (i to pre svega krvnih delikata) u socijalističkoj Jugoslaviji je bila skoro identična kao danas. Samo što se za razliku od današnjice nasilje nije stavljalo u prvi plan. Društvo je bilo sigurnije, ako se govori o mentalnom stanju građanstva, zato što su postojala stroga pravila šta se sme, a šta ne sme objavljivati. Da li je to dobro ili ne, sasvim je druga stvar. Naša tema je drugačija. To sveprisutno nasilje nigde nije vidljivije nego u književnosti. I pri tome se ne misli na petparačku literaturu i krimiće. Ukoliko zanemarite stil, velika pitanja koja ta dela postavljaju, kao i “misaoni” sloj, fabule, recimo, Šekspira i Dostojevskog su čista crna hronika. Ubistva, mnogo (kod Šekspira baš mnogo) krvi, užasnog nasilja… Odgovor na pitanje zašto je to tako je isto lak. U susretu sa povišenim emocijama, baš kao i sa događajima koji predstavljaju prekretnice (a takvi su nasilje, ubistva, zlo, smrt…), najlakše se, a i najbolje, piše o onim “velikim” pitanjima. Isto tako, to je i pitanje morala. Pisati, recimo, o preživljavanjima nekog malograđanina tokom Drugog svetskog rata dok u njegovoj blizini ljudi umiru u koncentracionim logorima je krajnje diskutabilna, verovatno i degutantna, stvar. Tako je kroz istoriju literature svakodnevni i obični život ostao u senci velikih događaja i preloma. A da se ne lažemo, baš taj obični i svakodnevni život i čini naš život. Neku vrstu prekretnice predstavlja delo Čehova. Susret sa običnim i svakodnevnim prerasta u veliku umetnost. Najbitnije od svega, banalnost običnog, najčešće mediokritetskog, je maestralno izbegnuta. Čehovljevim putem nastavio je veliki američki prozaista Džon Čiver.
Najčešće smešteni u izmišljeno predgrađe Šejdi Hil, junaci Čiverovih priča (dvadeset i sedam u ovom izboru) su pripadnici srednje klase. S više ili manje razlika, prevashodno u stepenu bogatstva, oni žive slične živote. Rodne uloge su strogo podeljene. Muškarci vredno rade, brinući se o napredovanjima i opstanku na poslu, dok su žene domaćice. Ambicija im je takođe podjednaka. Živeti obično, steći dovoljno novca za pristojan život i biti prihvaćen i poštovan od drugih. Ona stereotipna slika: kuća u predgrađu, travnato dvorište, belačka porodica, mir, ljubav i sreća. Ipak, da li je to baš tako? Za Čivera nije. Mali, nekad i potpuno minoran, događaj može da preokrene sve i uništi dugo građenu sliku savršenstva.
Ono što Čiverove priče čini toliko snažnim i uverljivim proizilazi iz nekoliko stvari. Na prvom mestu, to je savršeno poznavanje miljea i načina života junaka (“Svakome ko odraste u takvom okruženju – mi smo u izvesnom smislu tako odgajani – prava je muka da se otarasi navika griže savesti, samoporicanja, ćutljivosti i pokajanja”, ovako ih Čiver opisuje). Isto tako, to je sjajna psihologizacija i uvid u unutrašnja stanja junaka. I najbitnije od svega, pripovedačka virtuoznost, ona koja je u stanju da nečeg najobičnijeg napravi veličanstveno. Ne i manje bitno, istinska ljubav i humanost prema ljudima. Čiver ne osuđuje svoje junake opisujući njihove padove i banalnost. Naprotiv. On kao da želi da im pomogne. Baš kao što to želi jedan Čiverov junak: “Eh, šta učiniti s takvim čovekom? Šta tu može da se učini? Kako odvratiti njegovo oko da u masi ne traži obraz sa bubuljicom ili nemoćnu ruku; kako ga naučiti da odgovori na neizmernu veličinu ljudske rase, na oštru površinsku lepotu sveta; kako umesto njega pokazati prstom okorele istine pred kojima su strah i užas nemoćni?”
Džon Čiver, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u imućnoj porodici. Kako je ta porodica osiromašila, Čiver se izdržava tako što objavljuje priče u “Njujorkeru”. Veći deo njegovog života je obeležila borba sa alkoholizmom, podjednako i sa biseksualnošću. Napisao je preko 120 priča, koje su izdate u nekoliko zbirki. Za njihov izbor “Priče Džona Čivera” je dobio Pulicerovu nagradu. Napisao je i pet romana (na srpski je preveden samo “Ovo stvarno liči na raj”), za koje je dobio niz istaknutih priznanja.
Još za života, Čiver je nazvan “Čehovom američkog predgrađa”. Da to nije preterivanje, najbolji svedok je samo Čiverovo delo. Slika običnog, poprilično ukorenjenog, ponekad i ubistveno mediokritetskog, u ovim pričama doživljava maestralno predstavljanje. Ušuškani svet u kojem žive junacima ovih priča se čini savršenim, onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”. Čiverova veština je da u toj savršeno izgrađenoj slici života pronađe malene i gotovo neprimetne pukotine. Isto tako i da iz običnog i svakodnevnog (bila to preljuba, svađa među braćom ili iz komšijskih odnosa…) izvuče maksimum. Bez nasilja, bez velikih događaja, isto tako i bez velikih pitanja o smislu života i postojanja (njegovi junaci su uglavnom poluobrazovani ljudi i mediokriteti) Čiver tka sliku života koja ostaje duboko prizemna, i to ne u pežorativnim smislu. To su priče o običnom, banalnom i dosadnom, o našoj svakodnevnici. Kako to jedan Čiverov junak kaže: “Toliko se energije troši da sve ostane isto, da se ne doseli neko nepoželjan, i tako to, da se jedina ideja budućnosti svodi samo na više vozova i više zabava. Mislim da to nije zdravo. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju velike snove o budućnosti. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju ogromne snove.” Čiver je nenadmašni majstor da iz tog običnog, banalnog i naizgled savršenog života izatka veličanstvene pripovesti, koje su sve samo ne nalik njihovim junacima.

Naslov: Odabrane priče
Autor: Džon Čiver (1912-1982)
Preveli: Nenad Dropulić, Sava Mihailović i Nenad Župac
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 443

Kralj Petar I Karađorđević I-III – Dragoljub R. Živojinović

Hteli mi to ili ne da priznamo, a najčešće nećemo, čovek deli dosta sličnosti sa svojim životinjskim rođacima. Jedna od tih sličnosti je i potreba za vođom. Izuzetni primerak, da li baš toliko izuzetan videćemo kasnije, jedne vrste, životinjske razume se, postaje predvodnik. Nekada je to biološka potreba, kakav je slučaj, recimo, kod pčela ili mrava, a još češće je traženje vođe, kog nazivamo alfa jedinka. Ovaj status se stiče preko fizičke superiornosti nad drugim predstavnicima vrste. Benefiti su veliki. Alfa jedinke imaju više ženki (ili mužjaka) od drugih pripadnika vrste, dobijaju bolju hranu, neretko i počasti. Tako kod šimpanzi, naših veoma bliskih rođaka, čopor odaje počast predvodniku kroz poklone, davanje prvenstva prolaza ili preko sklanjanja u stranu kada “alfa” negde pođe. Verovatno je tako bilo i kod naših dalekih predaka. Onaj ko je bio najjači, taj je bio i gazda. Mala digresija, ukoliko u ovu teoriju ne verujete, setite se samo vođa navijačkih grupa, načina njihovog izbora, ponašanja, čak i životinjskih krika koje ispuštaju. Koliko god evolucija bila nepovratni proces, izuzeci uvek postoje. Ali da se vratimo na stvar. Kako je kroz evoluciju naš predak sticao različite veštine, tako se i izbor vođe, čovečjeg alfa predvodnika, menjao. On više ne mora da bude najsnažniji predstavnik vrste (mada ima i takvih, pogledajte samo predstavu alfa mužjačkog Vladimira Putina), već najmudriji i najpametniji. Pre nego što prevrnete očima, ta mudrost i pamet je pre svega veština vladanja. Tako vladar ne mora da bude ni lep, ni učen, ni snažan. Dovoljno je da ume da upravlja strukturama moći (“Kadrovi rešavaju sve”, kako bi rekao Staljin) i da narodu pruži ono što taj narod želi. A to je pre svega, da budemo malo banalni, predstava pater familijasa koji lupa rukom o astal i rešava stvar. Frojd u studiji “Budućnost jedne iluzije” govori da je vera u boga izrasla iz dečjeg osećanja bespomoćnosti. Potreba za očinskom zaštitom u detinjstvu prerasta u traganje za istim tim zaštitnikom u odraslom dobu, novim ocem, čitaj: bogom. Ista analogija može da važi i za vođu. Izabrani pojedinac postaje zaštitnik nacije ili države, svog čopora, koji bdije nad svima nama. Još bitnije, taj vođa postaje individua kojoj predajemo svu odgovornost. I polako dolazimo do suštine. Tačnije, do vođe koji uzima stvar u svoje ruke. Kako to obično biva, data moć najčešće postaje predmet zloupotrebe (“Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast apsolutno kvari”, čuvena je misao francuskog diplomate Talerana). Istorija naše civilizacije je prepuna tirana i autokrata, a njihovo nabrajanje bi uzelo stranice i stranice teksta. Onih, pak, “drugačijih” vođa je znatno manje. Pogotovo u našoj istoriji. Ipak, izuzeci postoje. Jedan od tih izuzetaka je bio i kralj Petar I Karađorđević.
Prateći životni put ovog srpskog vladara, Dragoljub R. Živojinović ga deli u tri dela. Tako u prvoj knjizi, “U izgnanstvu”, pratimo odrastanje kneževića Petra, odlazak u emigraciju posle pada kneza Aleksandra, školovanje, učestvovanje u francusko-pruskom ratu, ratovanje u ustaničkoj Hercegovini, kao i političku agitaciju za dolazak na presto. Druga knjiga, “U otadžbini”, počinje stupanjem na presto kralja Petra. Borba da se potvrdi titula, začetak demokratskog parlamentarizma, zavereničko pitanje, kao i život kralja Petra u Srbiji zadobili su izuzetan prikaz. U trećoj knjizi, “Rat i poslednje godine”, pratimo ratni put ostarelog kralja, boravak u Grčkoj i krajnji, pobednički, povratak u zemlju.
Zamah istraživačkog rada i njegovog maestralnog predstavljanja u ovoj biografskoj knjizi je fascinantan. Dragoljub R. Živojinović je na skoro 1400 stranica ove dragocene knjige uspeo da predstavi ne samo priču o jednom čoveku, već i pripovest o istorijskim prilikama skoro jednog veka kroz sjajni prikaz društvenih, političkih i kulturnih prilika. Detaljnost u pojedinostima (u ovoj knjizi možemo saznati čak i kako je izgledao kraljev sedmični meni, kao i iznos njegovih mesečnih računa) sjedinjena je sa sjajnom sintezom svakog aspekta kraljevog ličnog života i javnog delovanja. Rezultat je ova monumentalna knjiga koja život kralja Petra predstavlja na nenadmašan način.
Dragoljub R. Živojinović je završio studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu Pensilvanija. Postdoktorske studije je pohađao na Harvardu. Bio je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i profesor po pozivu na nekoliko američkih univerziteta. Oblast njegovog naučnog istraživanja je bila novovekovna istorija. Objavio je niz visokovrednovanih istorijskih studija (pomenućemo samo “Uspon Evrope 1450-1789”, “Vatikan i Prvi svetski rat”, “Nevoljni ratnici”…) koje su prevedene na brojne jezike. Njegova knjiga “Kralj Petar I Karađorđević” se smatra za jednu od najboljih srpskih istoriografskih studija. Za svoj naučni rad je zadobio mnoštvo priznanja. Preminuo je 2016. godine.
„(…) neka Zavet moj bude da ću, do veka, biti prvi zaštitnik narodnih sloboda i najrevnosniji ustavni čuvar prava…“, ovako je izgledalo prvo obraćanje kralja Petra po stupanju na presto. Izrečeni zavet je održao do kraja života. U baruštini srpske politike (tolikoj da su pojedinci 1911. godine, najverovatnije crnorukci, iskopali grob kraljevih roditelja, odsekli i odneli lobanju kneza Aleksandra) kralj Petar je uspeo da održi demokratsku i ustavnu vladavinu, gnušajući se svakog tiranstva. Sloboda štampe (na kojoj je insistirao čak i kad je lično napadan), pokušaj da se ukrote pomahnitale političke stranke i interesne grupe (ponajviše Pašić i crnorukci), privredni i kulturni razvoj (u zemlji koja je bila u užasnom stanju), sve su to njegove zasluge. Bilo je, naravno, i loših stvari. Nabrojaćemo samo neke. Plahovit karakter, loše vaspitana deca (ponajviše sinovi koji su se trvili i proganjali do smrti), nemoć (u svom dnevniku kralj Petar o odnosu prema ratnim invalidima i siročadi piše: „Napušteni od vlasti. Sramota“, ili o opštoj korumpiranosti u društvu: „Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zakona jer su ministri ili njihovi rođaci umešani – patrioti.“), staračka džangrizavost i nesnalažljivost… Ali i pored ovih mana, kralj Petar je ostao upamćen kao demokratski vladar, čovek koji nikada nije zloupotrebio vlast zarad sticanja materijalnog bogatstva i ostalih privilegija. Moglo bi se reći da je jedan od retkih, možda i jedini vladar na ovim prostorima, koji je tako vladao. Plemeniti vođa, najjednostavnije rečeno, izuzetak u velikom društvu dripaca, drumskih razbojnika, secikesa, opsenara i patoloških lažova koji se nazivaju vođama. U ovoj maestralnoj knjizi taj, bez preterivanja, uzvišeni život je dobio dostojan prikaz.

Naslov: Kralj Petar I Karađorđević I-III
Autor: Dragoljub Živojinović (1934-2016)
Izdavač: Zavod za udžbenike, Beograd, 2009
Strana: 1384

Pisac i samoubistvo – Grigorij Čhartišvili

Jedan od najvećih tabua u istoriji naše civilizacije je samoubistvo. Toliki da je u Velikoj Britaniji samoubistvo bilo delo koje se krivično kažnjava – razume se, ako samoubica preživi – sve do početka šezdesetih godina dvadesetog veka. O ranijoj istoriji ne treba trošiti reči, ali ipak treba pomenuti ovu bizarnost. U većini evropskih zakonodavstva bilo je određeno mučenje i mrcvarenje tela samoubica, ponekad i njihovo čerečenje, a potomcima je oduzimana imovina samoubica. Čak i u današnjici crkva progoni samoubice, tako što zabranjuje obred na njihovim sahranama, a tela samoubica se sahranjuju na rubovima grobalja, neretko i bez ikakvog obeležja. I ne samo to. Za crkvu je samoubistvo najveći mogući greh. Argumentacija je sledeća: svaki greh, ma koliko god bio gnusan, može se okajati, ali samoubistvo ne, pošto je nepovratan čin. Da li je to baš tako predstavlja pitanje oko kojeg se lome koplja već vekovima. Suštinski, šta je to što izaziva toliki otpor crkve i države prema ovom činu? Odgovor je, samo naizgled, jednostavan. Koliko je to metafizičko, još više je praktično pitanje moći. Najprostije, to je večita dilema ko je “gazda”? Ukoliko nas bog stvara, ustrojava naš život i određuje kada ćemo umreti, samoubistvo je nezamisliva pobuna protiv božanstva. Najjednostavnije rečeno, i za crkvu krajnje užasavajuća misao, bog prestaje da bude “gazda” ustupajući to mesto čoveku. Kako bi to rekao Kirilov, junak Dostojevskog: “Ako boga nema, onda sam ja bog.” Veoma su značajne i sledeće njegove reči: “Čovek je samo to i radio – izmišljao je boga da bi živeo, da se ne bi ubio; u tome je sva dosadašnja istorija sveta.” Slična situacija je i sa državnim i društvenim strukturama. Iako načelno, mada je i to vrlo diskutabilno, država priznaje individualnost svakog čoveka, njegova uloga se ne iscrpljuje samo u privatnom životu. On je društveno biće, da malo otkrivamo toplu vodu, koje država pomoću zakona pokušava da ustroji onako kako to ona želi. Samoubistvo i u ovom slučaju predstavlja čin pobune kroz odbijanje društvenih pravila “dobrog ponašanja”. Opet je individua “gazda” svoga života, a ne društveni sistem. U isto vreme, samoubistvo predstavlja i savršeni pokazatelj bede, siromaštva i represije koje postoje u jednom društvu. Tome i onaj, ranije pomenuti, progon samobica. Ali, opet, i možda uprkos svemu tome, ljudi se ubijaju. Odmah posle ubistava, samoubistvo je najčešći uzrok “neprirodne” smrti, veći čak i od nesrećnih slučajeva i kataklizmi. O istoriji samoubistva, sa posebnim osvrtom na samoubistva pisaca, ruski prozaista Grigorij Čhartišvili je napisao sjajnu knjigu.
Polazeći od samog začetka ljudske civilizacije, autor nas u prvim poglavljima knjige upoznaje kako se na samoubistvo gledalo u antici, srednjem veku i kako se gleda u savremenosti. Na to se nadovezuju religijski i filozofski pogledi na ovaj čin. Takođe su dati društveni, sociološki, kao i pogledi nekoliko nacija (Nemci, Rusi, Englezi, Japanci…) u susretu sa samoubistvom. Drugi deo knjige predstavlja istoriju samoubistava pisaca kroz njihove najčešće razloge (ljubav, siromaštvo, bolesti zavisnosti, psihički poremećaji, progon držav, stvaralačka kriza…). U trećem delu knjige, enciklopedija literaturacida, date su biografije 363 pisca koji su izvršili samoubistvo.
“U suštini, ovo nije knjiga o piscu-samoubici, već o čoveku-samoubici. Od običnog čoveka pisac se razlikuje time što, zbog svoje egzibicionističke profesije, izlaže dušu tuđim pogledima, te znamo šta je unutra. (…) On najbolje razume motive svojih postupaka i, svakako, ume najbolje da ih verbalizuje”, piše Grigorij Čhartišvili, što se i pokazuje kao istina. On samoubistva pisaca ne opisuje kao nekakvu posebnost literata koja proizilazi iz romantičarskog mita o krajnje rastrojenom umetniku. Tome i sjajni prvi deo knjige koji pravi presek istorije samoubistva, kasnije dopunjen u drugom delu knjige sa konkretnim primerima. Grigorij Čhartišvili je obavio iscrpno istraživanje ovog fenomena, bile su tome potrebne godine i godine pomnog proučavanja, i još bitnije, on je uspeo da svu tu silinu podataka, neretko mučnih, predstavi na izuzetan način.
Grigorije Čhartišvili, mnogo poznatiji pod pseudonimom Boris Akunjin, je jedan od najznačajnijih ruskih savremenih književnika. Završio je studije engleskog i japanskog jezika i važi za jednog od najboljih poznavalaca japanske kulture u Rusiji. Pre nego što se posvetio pisanju, preveo je niz velikih dela japanske, engleske i američke književnosti na ruski jezik. Njegov prvi roman o Erastu Fandorinu, „Azazel“, doživeo je neverovatni uspeh kod publike i kritike. U rusku literaturu je pored Erasta Fandorina uveo i dva nova detektiva: monahinju Pelagiju i Fandorinovog unuka Nikolaja, ali i započeo nekoliko edicija kriminalističkih, špijunskih, ratnih, naučno-fantastičnih i dečjih knjiga. Do sada je što pod svojim imenom, što pod nekoliko različitih pseudonima, objavio preko sedamdeset dela. Dobitnik je najvećih ruskih književnih priznanja, prevođen je na mnoštvo svetskih jezika, a nekoliko njegovih romana je imalo uspešne filmske adaptacije. Politički je aktivan i veliki borac protiv sadašnje ruske vlasti. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Informatika“, kojoj treba odati priznanje za kvalitet prevoda, odličnu opremu i dizajn knjiga, dobar deo Čhartišvilijevih (Akunjinovih) romana, baš kao i ova studija, je objavljen i na srpskom jeziku.
“Postoji samo jedan uistinu ozbiljan filozofski problem – problem samoubistva. Odrediti da li je život vredan ili nije vredan toga da se proživi – znači odgovoriti na fundamentalno filozofsko pitanje”, piše Alber Kami u eseju “Mit o Sizifu”. Na tragu ove misli Grigorij Čhartišvili istražuje šta je to u ljudskom biću što ga vodi ka nebiću, da se malo poigramo sa naslovom pesme “Prljavog kazališta”. Istražujući društvene, religijske, filozofske i teorijske pristupe samoubistvu, autor uspeva da ostane objektivan, što je izuzetno bitno kada se govori o pitanju koje izaziva silne i poprilično oprečne reakcije, ali i da predoči svoje mišljenje i stavove. Podjednako je dragoceno i upoznavanje sa piscima samoubicama, od Homera pa sve do Prima Levija, koje je u ovoj knjizi zadobilo maestralan prikaz. Rezultat je sjajna studija u kojoj se pitanje samoubistva obrađuje na jedan potpuno novi i drugačiji način. I na kraju, ima li odgovora? Zašto se ljudi ubijaju? Da li je to dobro ili loše? Dozvoljeno ili ne? Grigorij Čhartišvili nam ostavlja da sami odgovorimo na ova pitanja. A možda odgovori na ova pitanja ni ne postoje, baš kao što te odgovore nema ni autor: “Prema samoubistvu nema i ne može biti jedinstvenog odnosa. Nekad je ono malodušnost, histerija, skrnavljenje velikih tajni života i smrti. Nekad je jedini dostojan izlaz. Sugestija tu nema i ne može biti. Postoje samo primeri, samo presedani, samo mera hrabrosti i trpljenja, koja je svakome od nas data potpuno individualno.”

Naslov: Pisac i samoubistvo
Autor: Grigorij Čhartišvili (1956-)
Prevele: Mirjana Grbić i Sonja Bojić
Izdavač: Informatika, Beograd, 2006
Strana: 682

Pročitajte i prikaz romana Borisa Akunjina “Ljubavnica smrti”

Gotovo je s Edijem Belgelom – Eduar Luj

Od samog početka ljudske civilizacije prisutna je borba između dva suprotstavljena, da upotrebimo možda neadekvatan izraz, entiteta – naroda i elite. Isto tako i potpunog prezrenja koji elita gaji prema narodu. Za to nije potrebno neko veliko proučavanje, dovoljno je čak i ovlašno prelistati stare istorijske izvore i književna dela. Narod u njima najčešće nije prisutan, ili ako je, pak, prisutan on predstavlja isključivo mizanscen u komadu u kojem elita igra glavnu ulogu. Čak i ako dobije mesto u tom komadu, narod je, kako bi to Njegoš rekao, “stoka jedna grdna”. Uloga elite je da narod edukuje i opet njegoševski “dovede k poznaniju prava”. Nigde to nije vidljivije nego u biblijskoj priči o davanju božjih zapovesti Mojsiju. Ovaj biblijski događaj je značajan na mnogo načina. Na prvom mestu, on predstavlja odvajanje elite i naroda. Bog svoju volju i zapovesti ne saopštava direktno plebsu, već svom izabraniku. Taj božji izabranik je dužan da upravlja narodom, svojim stadom, što dovodi do ustoličenja shvatanja o božanskim prerogativima elite. U prvobitno vreme to božansko poslanje je shvatano doslovno. Kralj, njegova porodica i plemstvo su predstavljali božanske predstavnike na zemlji, pored crkve naravno. Narod je tako postao stado koje je dužno da sluša svoje velikaše i u isto vreme im omogućuje raskošan život. Prelomni događaj je 1215. godina u kojoj se ovakvo shvatanje sveta nagriza kroz Veliku povelju slobode. Vrhunac je bila Francuska revolucija. Iako je završila neslavno, baš kao i svaka revolucija, njen cilj je ispunjen. Plemstvo je izgubilo božanske prerogative, a narod je konačno dobio priliku da izađe iz senke istorije. To je dovelo do izgradnje demokratskih političkih sistema, masovne pismenosti, radničkih i ljudskih prava, najprostije rečeno – sveta u kom danas živimo. Kako se činilo, elita je odživela svoj rok trajanja. Ipak, to je bila zabluda. Emancipovani pojedinci, baš ti predstavnici plebsa, kroz revolucionarnu borbu, kasnije kroz obrazovanje ili bogaćenje, polako grade elitu novoga doba. Po onoj čuvenoj Hegelovoj misli, koju kasnije Marks obilato koristi, istorija se drugi put ponovila kao farsa. Zatvoreni u svojim krugovima, svejedno je da li su oni ekonomski ili kulturni, pripadnici nove elite su zaboravili na narod. On je ponovo postao mizanscen u predstavi u kojoj su uloge, čitaj klasna podela, unapred podeljene. Sve dok ne dođe do nove revolucije. Ona može biti čak i u obliku knjige, kakav je bio slučaj sa ovim romanom.
Negde na severu Francuske, u jednom siromašnom radničkom naselju, rođen je Edi Belgel. Edijeva budućnost je unapred poznata. Završiće nekoliko razreda srednje škole, zaposliće se u obližnjoj fabrici, oženiti se i rano dobiti decu, živeće na granici siromaštva, vreme provoditi pred televizorom, tući će svoju ženu i decu, suštinski – Edi će biti tipičan pripadnik današnje radničke klase. I bilo bi tako da nije jedne stvari. Edi se razlikuje od drugih. Njegov piskutav glas, prenaglašena gestikulacija, ljubav prema pop zvezdama, šljokicama i baletu, neoprostiva su “devijacija”. Onu koju porodica, zajedno sa Edijem, pokuša da ispravi. Što je još gore, ta “devijacija” dovodi do silnog zlostavljanja junaka romana od strane školskih drugova i okoline.
“Nemam nijednu srećnu uspomenu iz detinjstva. Ne kažem da nikada, tokom tih godina, nisam osetio sreću ili radost. Patnja je, jednostavno, sveprožimajuća: iskorenjuje sve što ne ulazi u njen sistem”, prve su rečenice ovog autobiografskog romana, i u isto vreme rečenice koje najbolje obrazlažu njegovu suštinu. Iako je žanrovsko određenje ovog dela bildungsroman, priču o nežnim dečjim godinama, odrastanju, prvim zaljubljivanjima i mladalačkoj lepršavosti ne očekujte. Eduar Luj ispisuje pripovest o svom detinjstvu, ali to više liši na vivisekciju jednog patologa, istraživanje nutrine onoga što je mrtvo, nego na podsećanje na nešto nežno, setno i lepo, kako se mladost i detinjstvo najčešće predstavljaju. Već dobro poznata, i bezbroj puta ispričana, priča o detinjstvu je u ovom delu zadobila potpuno novu i drugačiju perspektivu.
Eduar Luj je rođen kao Edi Belgel. Odrastao je u radničkoj porodici u malenom mestu Alenkur. Po završenoj srednjoj školi, seli se u Pariz gde studira sociologiju. U dvadesetoj godini menja zvanično svoje ime i priređuje zbornik teoretskih tekstova. Iduće godine (2014) izlazi njegov autobiografski roman “Gotovo je s Edijem Belgelom”. Ovaj roman je samo u Francuskoj prodat u 300.000 primeraka, a za sada je preveden na dvadeset jezika. Slede još dva romana “Istorija nasilja” i “Ko je ubio mog oca” koji potvrđuju njegovu literarnu slavu.
Koliko je ovaj roman izazvao kontroverzi možda se najbolje vidi u njegovoj predistoriji. “Gotovo je s Edijem Belgelom” je odbijen od strane nekoliko izdavača, i to ne zbog osnovne potke (priče o odrastanju jednog gej momka), naprotiv, problem je bio prikaz sveta u kojem junak živi. Izdavači, naprosto, nisu mogli, možda ni želeli, da prihvate razmere bede, neobrazovanja i nasilja u kakvom dobar deo stanovništva, i to u bogatoj Francuskoj, danas živi. To se nastavilo i pošto je roman objavljen. Elita je odbila da poveruje da jedan takav svet postoji. A to je najviše proizašlo iz načina pisanja Eduara Luja. On opisuje silne muke koje je preživeo zbog različitosti, ali glavnu krivicu ne svaljuje na nasilnike i okruženje, važno je reći i da ih ne anulira, već na društveni, politički i kulturni establišment koji je dopustio da ovakav svet i u današnjici postoji. Naravno, ovaj roman se može čitati kao priča, i to sjajno napisana, o odrastanju i različitosti, ali on je pre svega pripovest o zanemarenom narodu (onom koji danas u žutim prslucima pravi revoluciju na ulicama francuskih gradova) i o krivici elite koja je za sebe prigrabila privilegije i okrenula leđa narodu na čijoj muci se bogati, toliko da ni ne želi da prihvati njegovo postojanje.

Naslov: Gotovo je s Edijem Belgelom
Autor: Eduar Luj (1992-)
Prevela: Ivana Misirlić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 206

Sabrane priče I-II – Vladimir Nabokov

„Prizvan ili neprizvan, bog je uvek tu“, čuvena latinska sentenca, inače epitaf na Jungovom grobu, u današnjici bi verovatno ovako glasila: „Prizvana ili neprizvana, politika je uvek tu“. Čime se god bavili i šta god radili, čini se da je nemoguće pobeći od politike. Evo samo par primera. Sasvim uobičajena, i uzgred najnormalnija, želja za socijalnom jednakošću i pristojnim životom je političko pitanje, jer zadire u pitanje raspodele moći i otvara put ka ideološkoj raspravi o socijalizmu, kapitalizmu, neoliberalizmu… Čak i naizgled bezazlene stvari otvaraju istu ideološku Pandorinu kutiju. Uzmimo za primer religiju. Isus, onako kako je predstavljen u Bibliji, je ništa drugo nego revolucionar. Otklon od moralnog čistunstva kroz druženje sa „grešnicima“, podjednako i protivljenje okoštalim strukturama moći (izgon trgovaca iz jerusalimskog hrama kao najplastičniji primer), predstavljaju politički par ekselans čin. Sasvim je druga stvar što je Isusov lik kasnije „ukraden“ i pretvoren u svoju suprotnost od strane korumpiranih i moralno posrnulih crkvenih i društvenih struktura moći. Politika je prisutna i na mestima gde je najmanje očekujemo. Nigde to nije vidljivije nego u našim estetskim sudovima. Ljubav prema, recimo, predratnoj gradnji, hteli mi to ili ne, pokreće vrlo osetljivo političko pitanje o silnoj sirotinji koja je živela u užasavajućim uslovima dok su dobrostojeća gospoda podizala zgrade, koje i danas izazivaju naše divljenje. Isto tako, velika umetnička dela, koja posmatramo isključivo u tom svetlu, u sebi nose politički potencijal. Uzmimo kao primer „Jadnike“ Viktora Igoa. Ovaj roman se danas čita kao avanturističko štivo ili sentimentalna pripovest, iako je njegova glavna potka nepravednost zakona i društvenog ustrojstva kroz priču o nesrećnoj sudbini Žana Valžana. I polako dolazimo do naše poente. Ono što nazivamo angažovana umetnost. Njenu suštinu najbolje obrazlaže Sartr: „Književnost otkriva čitaocima njihovu vlastitu situaciju, kako bi mogli preuzeti odgovornost za nju.“ Ta angažovanost u dvadesetom veku poprima sasvim novu ulogu. Ako je angažovanost nekada bila ukazivanje na društvene anomalije, ona se sada pretvara u ideološku poziciju. Imena Orvela, Solženjicina, Vasilija Grosmana i bezbroj drugih su osvetlali obraz mučnom dvadesetom veku. Ipak, postoji i ona druga strana angažovanosti. Pretvaranje umetnosti u ideološki igrokaz. Bljutavi propagandni pamfleti su zadobili literarno obličje, pretvarajući umetnost u sluškinju politike. Otpor prema takvoj zloupotrebi umetnosti pokazao je Vladimir Nabokov.
Pre nego što je zadobio slavu romanom „Lolita“, Vladimir Nabokov je napisao niz romana na ruskom, ali i nekoliko desetina priča, uglavnom objavljivanih u periodici. U saradnji sa sinom Dmitrijem, Nabokov odlučuje da ih sakupi na jednom mestu. Rezultat je ova dvotomna knjiga u kojoj je sabrano šezdeset i sedam priča. Najvećim delom su to pripovesti o emigrantskom iskustvu, ali i priče, neretko autobiografske, o životu u predrevolucionarnoj Rusiji. Tragičnost sudbina ljudi odvojenih od svoje domovine još više je pojačana njihovim ličnim zabludama, nesrećnim ljubavima, ali glupošću. Dobro poznata priča o ruskom emigrantskom iskustvu u Nabokovu je zadobila maestralnog svedoka i hroničara.
Veliki raspon (prvu priču Nabokov piše 1921, a poslednje tokom pedesetih godina) u vremenu pisanja priča nam na najbolji način pokazuje razvoj jednog književnog genija. Ako su prve priče neretko ispunjene emigrantskim veltšmercom, ne manjka ni larpurlartističkih motiva, one kasnije nam predstavljaju zrelog pripovedača, onakvog Nabokova kakvog poznajemo. Neverovatna jezička i stilska umešnost, promene pripovedačkih strategija, podjednaka erudicija i poigravanje sa književnim tradicijama u ovoj knjizi doživljaju vrhunac. Sve to dobijamo i u srpskom izdanju zahvaljujući sjajnim prevodiocima (David Albahari, Alen Bešić, Veselin Marković, Đorđe Tomić, Arijana Božović…) i uredničkom radu Aleksandra Šurbatovića. Izdavanjem „Sabranih priča“ Vladimira Nabokova, podjednako i štampanjem vrhunskih književnih dela (Makarti, Frenzen, Judžinidis, Išiguro…), „Dereta“ je nastavila da pokazuje da se čak i u literaturi nenaklonjenom vremenu može ozbiljno i predano baviti izdavaštvom.
Vladimir Nabokov, jedan od najznačajnijih pisaca dvadesetog veka, je rođen u aristokratskoj porodici. Sa sedamnaest godina objavljuje prvu zbirku pesama. Oktobarska revolucija ga zatiče u Rusiji, i on sa porodicom odlazi u Veliku Britaniju. Nastavlja školovanje na Kembridžu, ali brzo prelazi u Berlin. Posle Hitlerovog dolaska na vlast, seli se u Pariz i na kraju u Sjedinjene Američke Države. Tamo je predavao književnost na nekoliko univerziteta. Njegovo književno stvaralaštvo se može podeliti na dve faze. Dok je boravio u Evropi Nabokov piše na ruskom, a nakon prelaska u Ameriku počinje da stvara na engleskom jeziku. Svetsku slavu mu je doneo roman „Lolita“, a od njegovih značajnijih dela treba pomenuti i „Smeh u tami“, „Poziv na pogubljenje“, „Bledu vatru“, „Prozirne stvari“… Pored bogatog pripovedačkog i pesničkog opusa, za sobom je ostavio i nekoliko knjiga eseja, dve knjige memoarske proze i mnoštvo prevoda.
„Sve iščezava. Raspada se sklad i smisao. Svet me ponovo gnjavi svojom šarolikom prazninom“, govori jedan od Nabokovljevih junaka. Otrgnuti od svoje domovine, smešteni u društva u kojima se ne snalaze, trajno oslonjeni na pređašnja iskustva, na bivši i nepovratni život, junaci ovih priča su osuđeni na propast. Nekada je to prelom, trenutak raspada u kojem ih dugo skupljani očaj odvodi do ambisa, a još češće tiho, nekada i višedecenijsko, propadanje. A to propadanje je došlo iz politike. I polako se vraćamo na početak, na priču o odnosu umetnosti i politike. Nabokov je mogao, baš kao što su to radile stotine drugih, da piše osvetničke i ostrašćene traktate o novoj sovjetskoj vlasti. On to nije učinio. Nabokov je pisao o ljudskim sudbinama, žrtvama politike, i to na najvirtuozniji mogući način. Naravno, politike ima, mada je to najčešće prezir prema blatnom smradu politike (svejedno da li je ona sovjetska, nacistička ili ruska caristička). Između ideologije i ljudskosti, Nabokov je izabrao ljudskost. A baš iz te ljudskosti, naravno i iz neverovatne spisateljske umešnosti, nastala je velika literatura. I to nasuprot politici. Najbolje to sam Nabokov obrazlaže: „(…) tvrdiću, dok me ne sustigne metak, da se umetnost, čim dođe u dodir sa politikom, neizbežno srozava na nivo svekolikog ideološkog smeća.“

Naslov: Sabrane priče I-II
Autor: Vladimir Nabokov (1899-1977)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 1058

Pročitajte i prikaz romana „Bleda vatra“

Obitelj – Zahar Prilepin

Ako se u moru, ali zaista moru, napisanih tekstova, eseja, studija i književnih dela o ustrojstvu našega sveta, sledstveno tome i o našem, ljudskom, mestu u njemu, može izvući nit koja ih povezuje, ona bi glasila ovako: naš svet je poprilično komplikovano i čudno mesto. I to je to. Svaki drugi zaključak je podložan interpretaciji, isto tako i negiranju, ma koliko god on delovao ispravno i tačno. Ali, opet, i možda baš nasuprot svemu tome, ljudi imaju potrebu za verovanjem u nešto čvrsto i određujuće, i još bitnije, nešto što će doneti smisao našem postojanju. Nema očitijeg primera za to od vere u pravdu i dobrotu. I tako polako dolazimo do starog, dobrog manihejstva. Na jednoj strani je dobro, a na onoj drugoj zlo. Naš svet je ništa drugo nego večito poprište borbe između ova dva suprotstavljena pola. Ipak, ova utakmica ne bi bila utakmica da u njoj ne postoji arbitar. Najveći je svakako bog. Gotovo sve religije, izuzev možda budizma, božansko biće posmatraju kao pravednog sudiju, koji ustrojava svet, i još bitnije, arbitra koji će nas na kraju života, po zaslugama naravno, nagraditi ili kazniti (to je možda najbolje izrečeno u nazivu naše himne, “Bože pravde”, i to u zemlji u kojoj je pravda uvek deficitarna roba). Kako je taj drugi svet i krajnja presuda daleka, ili nepostojeća, a živeti se ipak nekako mora do nje, naša vrsta je božanske prerogative preuzela na sebe tvoreći neku vrstu surogata pravde, onu koju nazivamo pravo. I eto opet manihejstva, samo sada određenog zakonskim propisima. To ipak nije bilo dovoljno. Da bi se pravu dala obaveznost oduzeta mu je ljudskost. Još tačnije, sudije i sudski aparat nisu ljudi, metaforički govoreći, već predstavnici pravde (možda je ovo najočitije u sudijskim odorama u anglosaksonskom pravu, pomoću kojih se ta “izdvojenost” sudskog personala još više ističe). I sve bi to bilo u redu da pravo zaista donosi pravdu. Ipak, naš svet je, da se vratimo na početak, poprilično komplikovano i čudno mesto. Kroz istoriju naše civilizacije pravo je kroz mnoštva primera, od nakaznosti zakonskih odredbi (Nirnberški zakoni, uskraćivanjа ljudskih prava kroz pravne odredbe, nesuvisle zakone – kakvi su, recimo, kod nas zakon o rehabilitaciji ili o izvršenju), pa sve do primene samog prava (staljinistički procesi, korumpiranost, nedostupnost pravde) pokazalo svoju, poprilično ciničnu, nepravednost. Da se to ispravi, pored boraca za ljudska prava i slobodu, dragocena je pomoć književnosti. Baš kao što to čini Zahar Prilepin u romanu “Obitelj”.
Kraj je dvadesetih godina dvadesetog veka. Na ostrvima Soloveckog arhipelaga, gde je nekada bio veliki pravoslavni manastir, nova sovjetska vlast je obrazovala logor. U njega dolazi mladi Moskovljanin Artjom. Njegovo logorsko društvo je raznoliko. Od besprizornika (beskućnika osuđenih zbog skitnje), kriminalaca, belogardejaca, poražene carske inteligencije i kapitalista, pa sve do novih osuđenika usled političkih čistki, sastavljeno je stanovništvo Solovki. Prateći logorski put Artjoma od kažnjeničkih četi, preko upoznavanja sa čudnim upravnikom Ejhmanisom, uspona u logoraškoj nomenklaturi, ljubavi sa islednicom Galinom, pa sve do krajnjeg pada, Prilepin stvara nenadmašnu sliku Soloveckog logora.
Već dobro poznati epski zamah pripovedanja, tako svojstven ruskoj prozi, pronalazi svog dostojnog naslednika u delu Zahara Prilepina. Apsolutno je neverovatna Prilepinova umešnost da na preko šesto strana ispriča povest u kojoj se ne može pronaći nijedan suvišni redak. Savršeni opisi prirode, virtuozni dijalozi, ništa manje dobra psihologizacija unutrašnjih stanja likova, podjednako sjajan prikaz društvene, političke i istorijske slike, sve je to “Obitelj”. I ono što je retko kome uspelo, izuzev možda Šalamovu i Solženjicinu, da se prikaže svet Gulaga baš onakav kakav on jeste. “(…) ovo nije laboratorija. A nije ni pakao. Ovo je cirkus u paklu”, govori jedan Prilepinov junak. Baš sa takvim svetom se on hvata u koštac, stvarajući istinsko remek-delo, roman koji će se sasvim sigurno u budućnosti posmatrati rame uz rame sa klasicima ruske literature.
Zahar Prilepin, po mnogima najznačajnije ime savremene ruske proze, je rođen u selu Iljinka u Rjazanskoj oblasti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu. Radio je niz poslova (fizički radnik, grobar, izbacivač, profesionalni vojnik…). Svojim romanom-prvencem “Patologija”, o čečenskom ratu, izaziva nepodeljene simpatije publike i kritike. Tu slavu potvrđuju njegova iduća književna dela (“Sanjka”, “Osmica”, “Greh”, “Crni majmun” i “Sedam života”). Za “Obitelj” je dobio četiri najveća ruska književna priznanja, a ova knjiga je zadobila status klasika. Pored spisateljskog rada, Prilepin je i novinar, voditelj televizijskih programa, rok pevač i sekretar ruskog udruženja književnika. Poznat je i po svojim često kontroverznim političkim stavovima. Bio je član “Nacional-boljševičke partije”, kao i ruski dobrovoljac tokom rata u Ukrajini.
“’Ovde vlast nije sovjetska nego solovecka.’ To je istina. Ovde je zajednička religija – sovjetska, ali su žrtvovanja – svoja. I na svemu tome vi stvarate novog čoveka”, govori jedan od junaka ovog romana. I upravo je to suština “Obitelji”. Predstava sveta u kom su sva pravila sveta, onakvog kakvog ga mi znamo, nepostojeća. Solovka je svet za sebe. Usamljeni, samodovoljni i užasavajući arhipelag ostrva na kojem je svaka ljudskost izbrisana. Najgore od svega, to je nešto sasvim normalno, gotovo obično: “Ovde ljudi – u-mi-ru! Svakoga dana neko umire! I to je način života Soloveckog logora. Nije tragedija, nije drama, nije Sofokle, nije Antigona – već način života. Svakidašnjica!” Svom tom užasu, bestijalnosti predstavljenoj na neverovatan način, Prilepin sukobljava ljudskost glavnog lika Artjoma. I to ne nekakvog natčoveka ili stripovskog junaka. Naprotiv. Artjom je samo čovek (da parafraziramo Dušana Vasiljeva) koji voli, mrzi, posrće, kukavica je, ali i heroj. I to na mestu gde je ljudskost prisilno oduzeta, gde ona ne postoji, iako je to bilo mesto koje je u tom trenutku oličavalo pravo i pravdu. Istinu govoreći, mesto gde je svega bilo, samo na pravde. Zahar Prilepin je opisao sav užas tog mesta, ali i izatkao veličanstvenu pripovest o otporu prema takvom užasu. Najbolje to sam Prilepin izražava: “Čovek je mračan i strašan, ali svet je human i topao.”

Naslov: Obitelj
Autor: Zahar Prilepin (1975-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 643

Beogradski trio – Goran Marković

Jedan veliki jubilej, pored stogodišnjice Jugoslavije, obeležio je sada već proteklu 2018. godinu. U pitanju je sedamdeset godina od donošenja rezolucije Informbiroa i poprilično burnog raskola Staljin-Tito. Ni jedna ni druga godišnjica nisu zvanično proslavljene, najpre zato što je usled raspada i konačnog nestanka socijalističke Jugoslavije slavljenik preminuo. Ali se ipak čini da je prva godišnjica izazvala mnogo veću pažnju od one druge, podjednako i žučne debate, o čemu je na ovom mestu već pisano. Odgovor zašto je tako nije lak. Na prvom mestu, slavljenika nema, rekli smo već. To još više proizilazi iz sadašnje političke situacije. Podsećanje na Titovo „ne“ Staljinu je za sadašnje političare, isto tako i za istoričare, vrlo opasno, ponajviše zbog zavisnosti od novog ruskog „Velikog brata“. Podjednako i zbog promene društvene i političke paradigme koja se u tim godinama dogodila. Da bi se sve ovo shvatilo, potrebno je vratiti se na početak. Još tačnije na 1948. godinu. Ustoličenje nove revolucionarne vlasti pratio je isto tako revolucionarni teror. Razume se, dobar deo, sasvim sigurno i najveći, likvidiranih je zaslužio tu kaznu. U bilo kojoj zemlji, uzmite samo kao primer Francusku, kolaboracionističke snage nisu mogle da očekuju milost. Problem je nastupio zbog streljanja i osuda nevinih, koliko mogućih političkih neprijatelja, još više onih ljudi kojima je oteta imovina. U Jugoslaviji je uspostavljen staljinistički model vladavine, koji je u prvim godinama, po nekima, bio gori čak i od Sovjetskog Saveza za vreme Staljina. Tako je, recimo, Borislav Pekić tih godina osuđen zbog, možete li samo da zamislite veću nebulozu, „fašističkih aktivnosti protivu ustavnog poretka“. Raskol sa Staljinom dovodi do promene ovakve politike. Sada se neprijatelji traže u sopstvenim redovima (otprilike kao i sa Trockim i kompanijom u Rusiji). Otpor staljinizmu se vrši na staljinistički način, najgorim mučenjem i progonom nevinih ljudi (najpotresnija svedočenja ovih događaja je ostavio Dragoslav Mihailović). Voljno ili ne, to je pitanje oko koga se i danas lome koplja, Tito posle 1948. godine menja i društveni kurs zemlje. Malo po malo, stvara se potrošačko društvo (ono što je i dalje najveći san svih jugonostalgičara), spoljna politika se sve više okreće ka zapadnim zemljama, a umesto socrealizma ustoličen je novi pogled na umetnost, najvidljiviji u arhitekturi i slikarstvu. Tako će u narednih nekoliko decenija postojati, možda je tako najbolje reći, meka diktatura. Sloboda postoji, ali je ona ograničena. I baš iz toga proizlazi najveći problem. S jedne strane imate zastupnike mišljenja o društvenim i umetničkim slobodama, što je istina, ali i one koji govore o teroru koji se nastavio i posle 1948. godine, što je isto tako istina. Rezultat je opšta papazjanija, koja je opstala do današnjice. U ovoj jubilarnoj godini Goran Marković je dao novi pogled na 1948. godinu.
U središtu romana „Beogradski trio“ nalazi se lik velikog britanskog prozaiste Lorensa Darela. Baš u vremenu donošenja rezolucije Informbiroa on dolazi u Beograd, gde će naredne tri godine raditi kao ataše za štampu u britanskoj ambasadi. Igrom slučaja, Darel se upušta u ljubavnu aferu sa profesoricom srpskohrvatskog jezika, koja u ovim danima doživljava teške trenutke. Njen muž Bora je uhapšen i poslat na Goli otok. Vlasti će i nju brzo zatvoriti. Lorensu Darelu ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da je spase.
Ono što sasvim sigurno predstavlja najveći literarni kvalitet ovoga romana je savršeno kompoziciono rešenje. „Beogradski trio“ je sastavljen iz nekoliko desetina fragmentarnih delova, najčešće zvaničnih dokumenata. Dobro poznata postmoderna tehnika preplitanja istinskih dokumenata sa fikcijom u ovom delu zadobija majstorskog izvođača. Neštedimice koristeći prepisku između organa jugoslovenske vlasti, najčešće je u pitanju ustrojstvo logora Goli otok, podjednako i britansku diplomatsku prepisku, Goran Marković sastavlja pregled tadašnje političke situacije. Rezultat je sjajan prikaz jednog poprilično užasnog vremena i ništa bolje društvene situacije, kakva je nažalost ostala nepromenjena do današnjice.
Goran Marković spada u red najznačajnih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio roman „Tito i ja“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.
Pisati o velikim istorijskim događajima nimalo nije lako, pogotovo ako je to u pitanju romaneskno stvaralaštvo. Ponajviše zato što se čini da je nemoguće pomiriti opštu sliku, ukoliko je ona isuviše prisutna to neminovno prerasta u istorijsku ili političku studiju koja „jede“ romaneskni potencijal, sa pojedinačnim ljudskim sudbinama, koje opet ne mogu da funkcionišu bez pregleda opšte slike. U ovom romanu je ta opasnost izbegnuta. Goran Marković vešto premošćava jaz između javnog i privatnog, i to kroz neprestano preplitanje zvaničnih dokumenata, privatnih prepiski i dnevničkih zapisa. Mi u ovom romanu vidimo kako se političke odluke donose i primenjuju, ali i kakve one posledice izazivaju u turbulentnim istorijskim vremenima. Goran Marković je sasvim sigurno napisao jedno od najboljih književnih dela o čuvenoj 1948. godini. I još bitnije, dao lekciju kako o istoriji treba da se piše. Glavni junak ovog romana, Lorens Darel, je to najbolje izrazio: „Iako je svestan svakog nesklada, svake nesreće u prirodi čoveka, umetnik ne može da uradi ništa kako bi upozorio svoje prijatelje, da ukaže, da vikne na vreme i pokuša da ih spase. To bi bilo nekorisno. Jer svi su oni svesni kovači sopstvene nesreće. Sve što umetnik može da kaže kao imperativ jeste: Razmišljaj i plači!

Naslov: Beogradski trio
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 197

Pročitajte i prikaz zbirke pripovedaka
Gorana Markovića „Tri priče o samoubicama“

Emil i Natalija – Robert Valzer

Pored onog sada već sveprisutnog stereotipa o vezi genijalnosti i ludila, o kojem je na ovom mestu već pisano, ono što se najčešće pripisuje umetnicima je patnički život. Koliko je ovo shvatanje posledica sukoba društvenih i političkih sistema sa „jezičavim“ stvaraocima, lista progonjenih umetnika od Ovidija do današnjice bila bi beskonačna, to još više proizilazi iz same prirode umetnika. Može se raspravljati da li je ovo istina ili ne, ali dobar deo populacije, ako ne i potpuna većina, umetnike posmatra kao nekakva krhka stvorenja, melanholike zagledane u sopstvenu dušu, kojima je zadatak, ili kako se to još više voli da kaže: neophodna potreba, da na papir stave svoje silne duševne muke. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. Patnja se u svim većim religijama posmatra kao dobra i izuzetna stvar. U judaizmu i hrišćanstvu je to posledica praroditeljskog greha Adama i Eve. Kazna za njihovo nepočinstvo je bila patnja, koja se prenela na njihove potomke, tačnije na sve nas. Još više je to istaknuto u biblijskoj knjizi о Jovu, u kojoj istoimeni junak preživljava silne patnje nikad ne dovodeći božju volju u pitanje. Patnja se nalazi i u središtu budizma. Sve je nesavršeno i nedovoljno, suštinski neadekvatno u našoj propadljivoj stvarnosti. Sam Buda kaže: „Sve što se oseća je unutar patnje“. Kako se duh vremena neminovno prenosi na umetnost, tako je patnja postala nerazdvojno vezana za umetnost. Zamislite, recimo, Dantea bez Beatriče. Ili Petrarku bez Laure, Prešerna bez Julije, Lazu Kostića bez Lenke Dunđerski… Staćemo ovde, jer bi i ovaj spisak bio beskonačan. To ostaje nepromenjeno i u kasnijoj umetnosti, i ne samo to, postaje još izrazitije. U romantizmu patnja zadobija novi oblik. Ona postaje veltšmerc, sentimentalna bolećivost čitave jedne generacije. S manje ili više izmena, on opstaje do današnjice. O njemu u romanu „Omiljena igra“ piše Leonard Koen: „Svet je bio nasamaren svrsishodnom melanholijom. Svaka je skica predstavljala čežnju kao vrlinu. Sve što je potrebno kako biste postali masovno voljeni jeste da objavite svoje lične strahove i strepnje. Čitava veština sa umetnošću sastoji se od proračunatog prikaza patnje.“ Tako je patnja u umetnosti prerasla lični bol umetnika i postala idealna tema, ali ne samo to. Patnja je postala poza pomoću koje se zadobija poštovanje i slava. Otudа i ona opštepoznata slika melanholičnog umetnika, dovedena gotovo do apoteoze. Problem nastupa kada se patnja zaista projavi, a da ona nije sentimentalna afektacija, već istinski očaj. Kakav je bio kod Roberta Valzera.
U zbirci „Emil i Natalija“ sabrano je preko pedeset proznih zapisa Roberta Valzera. Na prvom mestu, to su priče, gotovo uvek napisane u prvom licu, koje glavnog junaka smeštaju u neprihvatljiv i duboko neadekvatan svet i prostor. Junaci ovih priča su uglavnom posmatrači koji se prepuštaju doživljenom prizoru, ali nikada do kraja ne učestvujući u njemu. Brana između stvarnog sveta i njihovih unutrašnjih svetova je nepropustljiva. Takvi su i Valzerovi autopoetički zapisi u kojima provejava ista misao: „Najlepše je kada se čovek pravi da ono lepo uopšte ne oseća i kada je samo onakav kakav jeste i inače.“
Ono što je najviše uzrokovalo da delo Roberta Valzera ne zadobije slavu za vreme autorovog života je nepripadanje duhu vremena. Uronjen u užas malograđanske stvarnosti („Svako od njih je imao svoj strogi, uski, tupi, prikladan posao, a osim toga, svako od njih je piljio u nedokučivu prazninu. Bez milosti za sebe, nisu poznavali ni milost za druge. Bili su mrtvi i takvima su i druge smatrali.“) iz kojeg izvire apsurd, Valzer se smatra za Kafkinog preteču (sam Kafka je bio veliki Valzerov obožavalac). Valzerova stilska rešenja i neobični završeci priča neodoljivo podsećaju na Harmsa: „Ovde je priča zastala i potpuno se slažem i shvatam njenu nesvest, pošto ni ja, kao ni vi, ne bih bio u stanju da nastavim pripovedanje, jer sve ono što sledi neumitno vodi u ambis beskorisnosti“. Robert Valzer je pisac koji je anticipirao budućnost. Možda je najbolje reći, vesnik onoga u šta će se pretvoriti književnost dvadesetog veka.
Robert Valzer, jedan od najznačajnijih švajcarskih pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradu Bil. Po završenoj gimnaziji, obučava se za bankarskog činovnika. Neuspešno pokušava da postane glumac, posle čega se okreće različitim zanimanjima. Bio je činovnik u banci, službenik u fabrici mašina, sluga u bogataškim kućama, batler… Njegova prva prozna i poetska dela dobijaju negativne ocene i komentare. Tako će ostati do kraja njegovog života. Na pedeseti rođendan (1928) Valzer je smešten u lečilište posle nekoliko neuspešnih pokušaja samoubistva. U njemu se Valzer odriče svih svojih dela zahtevajući da se više ne posmatra kao književnik. Umro je u potpunoj anonimnosti. Početkom sedamdesetih interesovanje za Valzera se obnavlja i po prvi put se štampaju sva njegova dela. Na srpski su prevedeni njegovi romani „Jakob fon Gunten“ i „Pomoćnik“, kao i zbirke „Male velike priče“ i „Šamar i ostalo“.
„Ponekad, baš kao što se i nebu dešava, / Iznenada bi nestalo moje raspoloženje / U nekom dugom danu patnje“, napisao je Robert Valzer. Možda baš ovi stihovi na najbolji način karakterišu Valzerovo stvaralaštvo. Gotovo svi njegovi junaci su usamljenici koji moraju da se sukobe sa neprihvatljivošću svog položaja. Skoro da je svejedno da li je to nezadovoljstvo zbog činovničkog posla koji ih ne ispunjava (uglavnom su to bankarski službenici ili trgovački putnici) ili nepripadanje svetu u kom se živi. Valzerova patnja nije romantičarski sentimentalizam, čak i kada je on prisutan u pojedinim pričama on vrlo brzo ustupa mesto istinskom očajanju. Najgore od svega, utehe nema. To nije slatka patnja, nije čak ni povređenost koja se nekako može nadomestiti. To je besmisao koji odvodi u apsurd, sa kojim se u ovoj sjajnoj knjizi Robert Valzer neprestano sukobljava: „Ono što čovek ima, više i nema, a ono što poseduje već je izgubio. Samo ono za čim čezne je stvarno, (…) samo smo ono što nikada nismo bili.“

Naslov: Emil i Natalija
Autor: Robert Valzer (1878-1956)
Izabrao i preveo: Nikola B. Cvetković
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2017
Strana: 160

Ebanovina – Rišard Kapušćinjski

Jedan od najpogrešnijih, a opet sveprisutnih, pogleda na svet je onaj u kojem se prostor u kom živimo (može to biti i država, nacija, vera, klasa…) posmatra imanentno dobrim, neretko i onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”, samo zato što mu mi pripadamo. Odakle ovakvo shvatanje dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego nepoznavanje svega što ne nalazi u našoj blizini. Najbolje to izražava Rišard Kapušćinjski: “Za većinu ljudi (…) stvarni svet završava se na pragu njihove kuće, na kraju njihovog sveta, u najboljem slučaju, na granici njihove doline. Svet koji se nalazi dalje je nerealan, nevažan i čak nepotreban, međutim, taj koji imamo pokraj sebe, na dohvat ruke, raste pred nama do razmera velikog kosmosa koji sve zaklanja.“ Problem nastupa kada se ovakvo shvatanje smesti u kontekst savremenog sveta. Ako je nekada putovanje, sledstveno tome i upoznavanje drugih, predstavljalo pravu muku i napor (koga zanima ova tema idealna literatura je studija „Srednjovekovni putovođa“), ono je danas nešto vrlo lako i gotovo svima pristupačno. Čak i ako ne želite da izađete iz svoje kuće, sasvim lako možete putovati. Gutenbergova revolucija, možda je tako najbolje nazvati pojavu štampane knjige, omogućila nam je lak „odlazak“ u druge svetove preko knjiga, docnije časopisa i novina. Još jedna revolucija, sada informatička, omogućila je slobodan pristup nezamislivoj količini informacija i znanja. Otkud onda ovakvo shvatanje? Odgovor leži u potpunoj nezainteresovanosti, ali ne samo njoj. Da bi se ovo razumelo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Razvoj naše civilizacije, pogotovo evropske, gotovo uvek je išao nauštrb pada i pokoravanja drugih. Pokoriti nekog sebi sličnog, ili istog, ipak nije lako, najpre zato što bi to izazvalo otpor, i to najviše kod domaćeg stanovništva. Potrebno je uzdići sebe, a smanjiti vrednost drugih. I tako dolazi do poimanja sveta u kojem smo mi plemeniti, divni, obrazovani, i u kom mi imamo, naravno jedinu ispravnu, veru, kulturu i istoriju; a oni drugi, to su pravi varvari, divljaci, ubice, ljudožderi, zločinci… Nema boljeg primera za to od pokoravanja Afrike i silnih zločina koje je evropska civilizacija tamo počinila. Naravno, vreme kolonijalizma je prestalo, ili ono barem više zvanično ne postoji. Ono što je ostalo je kolonijalni pogled na Afriku. Koliko to proizilazi iz ubeđenosti sa početka teksta da je svet u kom živimo najbolji od svih mogućih, još više je to posledica istorijskog nasleđa. Tako Afrika i danas za mnoge ostaje Konradovo „srce tame“, nepristupačni svet u koјеm žive divljaci sa svojim čudnim običajima i životom, dalekim od našeg. Da li je to baš tako sjajno odgoneta Rišard Kapušćinjski.
Gana, 1958. godine. Rišard Kapušćinjski je prvi put došao u Afriku. Njegov zadatak je da izveštava za poljske novine o probuđenom životu Afrike, što će raditi nekoliko idućih decenija. Za sve to vreme on će pomno pratiti političke i društvene procese, ponajviše stvaranje novih država, građanske ratove i revolucije; ali i ono što je mnogo bitnije za autora, stvarni i svakodnevni život Afrike. I to život do tada potpuno nepoznatih ljudi, plemena i gradova. U ovoj knjizi je sabrano trideset zapisa o različitim afričkim zemljama, ništa manje i o raznolikim običajima, načinima životima, predanjima, mitovima i istoriji Afrike.
Žanrovsko određenje tekstova sabranih u ovih knjizi je najpribližnije novom (ili narativnom) žurnalizmu. Autor se više ne nalazi u pozadini, ispisujući svedočenje iz trećeg lica. On je tu, mi ga gledamo kako putuje, boluje od malarije, učestvuje u revolucijama… Ono što je važno, a za razliku od Hantera Tompsona, tekstovi ne postaju brevijar autorovih avantura, već priča sagledana iz svih uglova. Rišard Kapušćinjski opis događaja kojem prisustvuje skoro uvek pretvara u antropološki ogled, krcat brojnim istorijskim podacima i predstavom običaja i načina života sa kojim se upoznaje. Najbitnije od svega, Rišard Kapušćinjski sve to uspeva da prenese sjajnim stilskim rešenjima, neprestano balansirajući između reportaže, eseja i beletristike. Baš kakav je i ovaj sjajan zaključak: “Ovde se krećemo među ljudima koji ne razmišljaju o transcendenciji i suštini duše, o smislu života i prirodi bića. Nalazimo se u svetu u kome čovek, puzeći, pokušava da iz blata iščeprka nekoliko zrna žita da bi preživeo do sledećeg dana.“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Autor je žanrovski hibridnih knjiga „Car“ i „Šahinšah“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
“Evropljanin vidi u Africi samo jedan njen deo – obično samo njen spoljni sloj koji, uostalom, često nije najzanimljiviji, ni najznačajniji. Njegov pogled klizi po njoj. Ali, evropska kultura nas nije pripremila za pohode u dubinu, u izvore drugih svetova i kultura“, piše Rišard Kapušćinjski u ovoj knjizi i možda na najbolji način izražava njenu suštinu. A ona je ništa drugo nego otklon od evropskog, nažalost i dalje sveprisutnog, pogleda na Afriku. Rišard Kapušćinjski ne posmatra Afrikance kao sirote i jadne divljake, one koji nam služe da se iščuđavamo nad njihovom bedom ili običajima, a sledstveno tome i da potvrdimo vrednost svoje kulture. Naprotiv. On pokušava da ih razume. A ima li boljeg načina od istinskog upoznavanja sa njima? Baš to čini Rišard Kapušćinjski lutajući po afričkim sirotinjskim kvartovima, pustinjama i džunglama, ali i po predsedničkim rezidencijama. Pred nama je pulsirajuća slika života, koja nam se otkriva u svoj svojoj raskoši i lepoti, podjednako i u užasnoj bedi i muci. Priča je to o svetu o kojem gotovo ništa ne znamo, i to najpre zbog naših predubeđenja i nezainteresovanosti. Rišard Kapušćinjski nas u ovoj maestralnoj knjizi istinski upoznaje sa njim.

Naslov: Ebanovina
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 260

Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44

Ono oko čega će se svako zdravomisleće biće složiti je određenje antifašizma kao osnova savremene civilizacije. Problem nastaje kada se pokuša razlučiti šta je to zaista antifašizam. Enciklopedijska odrednica govori da je antifašizam zajednički naziv za različite grupacije koje se sukobljavaju fašizmu, nacizmu i njihovim ideološkim obrascima. Samim tim, antifašizam je za neke stvar prošlosti, pošto je neprijatelj poražen, i on postaje isključivo komemorativna stvar. Svakog devetog maja, ili nekog drugog prigodnog datuma, položiće se venci na spomenike, političari će održati govore, a istoričari će poslužiti kao dekoracija, zajedno sa prigodnim kulturno-umetničkim programom. I to bi bilo to. Još tačnije, bilo je zlo nekada, ono je pobeđeno, mi sada idemo dalje. Koliko je ovo posledica protoka vremena, još više je ovakvo shvatanje antifašizma proizašlo iz promene paradigme gledanja na istoriju. Umesto nekadašnjeg slavljenja pobede, u današnjici se slavi mir. Ko su bile zaraćene strane, a još više koje su to države bile na strani zla, prestaje da bude bitno. Ono što je jedino važno je sadašnjost. Najjednostavnije rečeno, istoriju treba ostaviti u istoriji (možda po onoj biblijskoj da mrtvi treba da sahranjuju svoje mrtvace), a živeti u sadašnjosti. Dodatni problem je nastupio sa padom Berlinskog zida i nestankom komunizma. Osnov i srž komunističke ideologije je antifašizam, ali sama borba protiv fašizma i nacizma bez kasnije nadogradnje (čitaj: stvaranja besklasnog društva) je nemoguća. U prevodu, antifašizam se mora posmatrati zajedno sa istorijom kasnijeg komunizma, što je dovelo do najvećeg problema, najvidljivijeg u našem slučaju. Posleratne likvidacije nevinih ljudi, grabež i otimačina, Goli Otok, progon političkih neistomišljenika, sve devijacije jednog političkog sistema, su postale neraskidivo povezane sa antifašizmom. Što je posledično dovelo do negacije antifašizma prilikom pokušaja da se demontira komunističko nasleđe. Promenjen je i način vladavine, pa se umesto nekadašnjih velikih revolucionarnih ideja o jednakosti ustoličio kapitalistički sistem sa svim balkanskim tranzicionim devijacijama. Antifašizam je postao balast, još gore balast koji se mora trpeti, jer ipak nije moguće potpuno negirati i izbrisati antifašizam kao civilizacijsku tekovinu. Tako antifašizam postaje deklarativna vrednost, komemorativna stvar sa početka teksta, i ništa više. O tome svedoči nebriga države za antifašističko nasleđe, što je najvidljivije na mestima stradanja i antifašističke borbe koja su prepuštena zaboravu i potpunom propadanju. Na to nas opominje ova sjajna knjiga.
U prvom poglavlju knjige autori nas upoznaju sa stvaranjem represivnog okupacionog aparata na teritoriji Beograda i njegovim delovanjem. Drugi deo knjige je posvećen najistaknutijim antifašističkim borcima i ilegalcima u okupiranom Beogradu kroz predstavljanje mesta na kojima su oni delovali, neretko i ginuli. U nastavku saznajemo kakvo je bilo ustrojstvo logora (Staro Sajmište, Topovske šupe, Banjica). Na ovo poglavlje nadovezuje se četvrto u kom su dati opisi velikih stratišta (Jajinci, selo Jabuka kod Pančeva…). Peto i krajnje poglavlje je posvećeno oslobođenju Beograda 1944. godine.
„Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja“, napisao je u jednom članku Umberto Eko. Možda je u svetlu ove rečenice najbolje posmatrati rad autora ove knjige (Petar Atanacković, Nenad Lajbenšperger, Nataša Lambić, Ilija Malović, Olga Manojlović Pintar, Milovan Pisari, Milovan Radanović, Rena Redle i Enco Traverso), koji je rezultirao stvaranjem sjajne istorijske studije. Ona se može čitati i kao svojevrsni bedeker po mestima stradanja tokom Drugog svetskog rata, ali njena suština se ne iscrpljuje samo u tome. „Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44” su celoviti prikaz istorije Drugog svetskog rata u Beogradu, a ponajviše priča o onima koji su najviše stradali, ali i najviše se borili. Sjajni tekstovi, oslonjeni uvek na istorijske izvore, koncizno, ali i podjednako slikovito, predstavljaju mesta koja su prepuštena zaboravu. Sve to prate ilustracije, namenski napravljene mape i odličan dizajn knjige. Posebnu pohvalu zaslužuje izdavač koji je omogućio besplatnu distribuciju štampanog i elektronskog izdanja knjige (elektronska verzija se može skinuti na sledećem linku).
Milovan Pisari je doktorirao istoriju na Univerzitetu u Veneciji. Oblast njegovog naučnog istraživanja je holokaust i stradanje civila u Drugom svetskom ratu.
Rene Redle je diplomirala na Akademiji umetnosti u Kelnu. Od 2003. godine živi u Beogradu. Pokretač je projekta poseta logoru Staro Sajmište.
Obeležje na zgradi “Doma vojske” da je tu nekada bio zatvor Gestapoa ne postoji, a tamo gde je svakoga dana pristajao kamion dušegupka posle obavljenog zadatka sada je restoran u kom se proslavljaju svadbe. Na strelištu u Jajincima održavaju se roštiljijade, a na strelištu u Jabuci lovačka takmičenja. U nekadašnjoj mrtvačnici logora Staro Sajmište danas se nalazi restoran. Na mestu logora Topovske šupe gradiće se tržni centar. Table na kućama koje su označavale mesta ilegalnih štamparija i mesta pogibija antifašističkih boraca su sklonjene. Nestale su i ulice ljudi koji su se borili i poginuli za slobodu. Hteli mi to ili ne da priznamo, a činjenice su ipak neumoljive, mesta stradanja i antifašističke borbe su nestala. Koliko nemarom, još zbog više neznanja i potpune indiferentnosti. Neretko i zbog želje da se antifašističko nasleđe uništi i zauvek zaboravi. U isto vreme su svima puna usta priče o antifašističkim idealima i svetloj budućnosti, svejedno da li evropskoj ili onoj u kojoj se tradicija vraća. Ova knjiga nas opominje na to. I ne samo to. Kroz nju mi saznajemo priče o ljudima koji su u najgorem mogućem vremenu ustali protiv zla, neretko i stradajući zbog toga. Mi smo im uzvratili tako što smo prvo pogazili njihove ideale, a onda ih i zaboravili.

Naslov: Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44
Uredili: Milovan Pisari (1980-) i Rena Redle (1970-)
Izdavač: Rosa Luxemburg Stiftung South Europe, Beograd, 2016
Strana: 312

Midlseks – Džefri Judžinidis

Na početku beše bog, možda je tako najbolje krenuti. U središtu učenja avramovskih religija (judaizma, hrišćanstva i islama) nalazi se božija volja. Najpreciznije rečeno, naša sudbina zavisi od milosti višeg bića. Naravno, i tu postoje razlike. Dok se u hrišćanstvu, pogotovo u novijim teološkim stremljenjima, sloboda koju smo dobili od božanstva smatra određujućom za naše biće, učenje o predestinaciji ljudske sudbine i dalje ostaje suština islama i pojedinih hrišćanskih denominacija. U prevodu, šta god uradili i čemu god stremili, to ipak nije mnogo bitno jer će bog na kraju doneti odluku kakvu on hoće. Još jednostavnije, što u isto vreme predstavlja savršeni alibi za svaku priliku i situaciju, mi nastajemo, živimo i umiremo isključivo po božijoj volji. Prekretnicu u ovakvom shvatanju našeg života, i ne samo njega, donosi Darvin. Uloga boga kao stvaraoca i odreditelja naše sudbine ustupa mesto evoluciji, što i danas predstavlja mesto sporenja kreacionista i evolucionista. U svakom slučaju, uloga boga, barem u naučnom smislu, odlazi u drugi plan, a na pozornicu stupa čovek. Ko je on, još tačnije, kako on nastaje, postaje pitanje koje se i sadašnjici odgoneta. I tu opet na scenu stupa Darvin. Njegova otkrića otvaraju put ka stvaranju nove naučne grane. Genetike. Još jedan veliki datum je 1903. godina u kojoj se hromozomi otkrivaju kao nosioci naslednih jedinica. Gotovo u isto vreme, začetak genetike kao nauke prati i stvaranje psihoanalize. I još jedno veliko ime. Frojdovo. Zahvaljujući njegovom učenju, čovek se više ne posmatra kao datost već kao plod različitih uticaja, koliko kulturoloških još više onih koji dolaze iz naše porodične anamneze. Frojdovo određenje psihoanalize, podjednako i genetike kao nauke, su se menjali sa protokom vremena. Tako su u međuvremenu dolazile ne samo nove teorije o čovekovom razvoju, već i o onom šta on jeste po svojoj suštini. Tako, recimo, tokom šezdesetih počinju da bujaju rodne teorije. Pol kao fizička datost koju smo dobili na rođenju prestaje da bude određujući po našu ličnost. Mnogo bitnija je rodna uloga koja se stiče. Čovek se sve više, baš kao i u prvobitno vreme, posmatra kao plod „viših“ i nama nepristupačnih sila. Umesto boga, sada je to genetsko nasleđe sjedinjeno sa ostalim „bagažom“ koji smo dobili kroz odrastanje i vaspitanje. A gde smo tu mi? I da li je baš sve određeno pokušava da odgonetne Džefri Judžinidis.
Kal Stefanidis, sredovečni američki diplomata, je rođen dva puta. Prvog puta je to bilo u Detroitu 1960. godine. U grčkoj emigrantskoj porodici rođena je zdrava i sasvim obična devojčica Kaliopa. Ali samo naizgled. U Kaliopi je skrivena recesivna mutacija petog gena, koja će se na opšti užas porodice projaviti tokom njenog puberteta. Glavna junakinja nije samo žena, ona je i muškarac. Još tačnije, Kaliopi je hermafrodit. Prateći Kaliopin životni put i pretvaranje u Kala, Džefri Judžinidis u isto vreme istražuje i porodičnu istoriju recesivne mutacije petog gena, tvoreći epsko putovanje od početka dvadesetog veka do današnjice.
Jedno od najvećih literarnih dostignuća dvadeset i prvog veka, Judžinidisov roman „Midlseks“, nije lako žanrovski odrediti. Na prvom mestu, to je bildungsroman, priča o odrastanju jedne devojčice, podjednako i dečaka. U isto vreme, ovo je priča i o razvoju nauke, konkretno genetike, u čemu autor briljira. Ipak, ono što je osnov i srž ovog romana, je veličanstveni zamah pripovedanja. Od prapočetka, priče o grčkoj zajednici u Ataturkovoj Turskoj, preko velikog požara u Smirni 1922. godine, emigrantske odiseje i odlasku u Ameriku, postepene asimilacije, pa sve do niza događaja određujućih po život (prohibicija i velika ekonomska kriza dvadesetih, Drugi svetski rat, hladni rat, vojna intervencija u Vijetnamu, hipi pokret, borbe za prava žena i Afroamerikanaca, pad Berlinskog zida…) Džefri Judžinidis stvara epsku sliku istorije koja se prelama sa porodičnom sudbinom. A baš iz tog preloma stvara se jedan ljudski život: „Roditelji navodno svojoj deci prenose fizičke osobine, ali ja verujem da se deci prenose i razne druge stvari: motivi, scenariji, čak i sudbine.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, je rođen u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (1993, srpski prevod: Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (srpski prevod: Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Autor je i jedne zbirke priča. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
Napisati hroniku jednog veka nimalo nije lak zadatak. Ispripovedati povest o padovima i usponima četiri generacije jedne porodice, pogotovo emigrantske, tek predstavlja pravu muku. Najteži je svakako zadatak ispričati priču o devojčici koja se silom prilika pretvara u dečaka, a da to ni u jednom trenutku ne skrene u kliše, patetiku ili dosadu. Dodajte tome i umeće da se naučne teorije i nimalo jednostavna genetska otkrića predstave na zanimljiv, a opet i dalje na naučno tačan način. Sve to, i sve zajedno u jednom romanu, uspeva Džefri Judžinidis. Suverena naracija, gotovo uvek na granici između groteske i najdublje osećajnosti, nas vodi kroz istoriju, genetiku, psihoanalizu, politiku, porodične tajne… Sve ono što čini jedan ljudski život, kako i sam Judžinidis kaže u romanu: „Ali na kraju krajeva, to nije zavisilo od mene. Krupne stvari nikad ne zavise samo od nas. Mislim na rođenje i smrt. I ljubav. I ono što nam ljubav ostavlja u zalog još pre našeg rođenja“. Ipak, da li je to sve? Gde smo tu mi? Kroz sliku istrajnosti i pokušaja Kaliopi da izgradi samu sebe, nasuprot onome što joj je sudbina dala (čitaj: genetika, društvena klima i porodično nasleđe), Džefri Judžinidis stvara maestralni roman, veličanstvenu pripovest o onome što nas čini onim što jesmo.

Naslov: Midlseks
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 631

Vrijeme koje se udaljava – Mirko Kovač

Za koji dan navršiće se tačno jedan vek od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije. Velikog slavlja neće biti, baš kao ni zvaničnih ceremonija. Razume se, ožalošćena, ili ona pak radosna, porodica će se okupiti na grobu pokojnika. Kako je ovo ipak Balkan, na pravila pristojnog ponašanja ne računajte. Biće, naravno, onih koji će se pokojnika sećati samo po lepim stvarima, neće manjkati ni suza, ali uglavnom će to biti podsećanje na loše osobine preminulog. Pričaće se uglavnom o tome kako je to bila nemoguća, krajnje loša tvorevina, do besmisla će se ponavljati već hiljadu puta izlizane fraze i opšta mesta. Baš kao u lošem braku, a Jugoslavija je izgleda bila baš taj loš brak, fokus neće biti na lepim uspomenama, već na razvodu i silnoj krvi koji ga je pratio. Onu prvobitnu zaljubljenost, baš kao i uvek, progutaće prohujalo vreme, tako da od nje neće ostati ništa, čak ni sećanje. Još gore, nedostatak opšte slike, tako svojstvene ovim prostorima, sećanje na Jugoslaviju će pretvoriti u svojevrsnu rašomonijadu sa stotinama dijametralno različitih stavova i shvatanja. Možda je zato najbolje vratiti se na početak, ili još tačnije na ono što je bilo pre početka. Za preteču jugoslovenske ideje uzima se ilirski pokret sa početka devetnaestog veka. Pod presijom tadašnje austrijske i ugarske politike u Hrvatskoj sazreva ideja o jedinstvu južnoslovenskih naroda. To stremljenje prati i začetak prosvetiteljskih ideja kod Srba, pa polako počinju da se grade kulturni mostovi između slovenskih naroda. Kruna je Bečki književni dogovor iz 1850. godine, kojim je udaren temelj stvaranju zajedničkog jezika. Početni idealizam je splašnjavao, podjednako i rastao, sve u zavisnosti od političkih prilika, ali nikada nije nestao. Vidljiv je u gotovo svakom segmentu političkog i kulturnog života, čiji će krajnji izraz biti stvaranje Jugoslavije. Da se sad vratimo na početak. I na okupljanje ožalošćene porodice, koja će pričajući o pokojnikovom životu zaboraviti ono što je pokojnika stvorilo. A to je zajednički jezik i kultura, koji su i pored nestanka države nastavili da postoje. Andrić i Krleža, Meša Selimović i Ivan Cankar, Vladan Desnica i Danilo Kiš, uvek će podjednako pripadati svim jugoslovenskim narodima. Kao što i danas, da uzmemo možda najbolji primer, Miljenko Jergović nikako ne može biti samo hrvatski pisac. Ili Mirko Kovač, što najbolje pokazuju njegovi memoari.
Sastavljena iz četrdeset poglavlja, knjiga memoara „Vrijeme koje se udaljava“ predstavlja sliku autorovog života, ali i društvene klime i događaja koji su ga pratili. Tako na samome početku saznajemo kako je Mirko Kovač zavoleo knjige preko bibliotekarke koja mu je u mladosti predstavljala erotsku fiksaciju. Čitajući ove memoare mi pratimo put provincijalca koji stiže u veliki grad. Silna potucanja, gladovanje i materijalna beda će biti prekinuti književnim uspehom. Tek tu dolazi stradanje, ponajviše zbog autorovih političkih stavova. Ipak, u senci politike i istorije, i možda kao lek svoj toj grozoti, su prijateljstva. Drugovanje Mirka Kovača sa Pekićem, Kišom, Filipom Davidom, Lordanom Zafranovićem, Leonidom Šejkom i bezbroj drugih ljudi su u ovoj knjizi zadobili maestralni prikaz.
„Čačkati sjećanja, prebirati uspomene, to je kao opipavati mrak; čovjek nikad ne zna što će iz tog mraka iskrsnuti“, piše Mirko Kovač. Iz baš tog mraka u ovoj knjizi iskrsnuće i dobro i zlo. Najbitnije, predstavljeno na nenadmašan način. Mirko Kovač, baš kao i u svim svojim delima, stil dovodi do savršenstva, sjedinjen sa izvrsnim pripovedačkim darom da sjajnom izatkanom pričom prikuje čitaoca za svaku stranicu. Iako je ova knjiga nedovršena, usled autorove bolesti i smrti, ona po svojoj literarnoj vrednosti predstavlja nešto mnogo više od običnih memoara. To je književni trijumf, delo koje po svojem kvalitetu zavređuje istinsko divljenje i predstavlja pravi događaj za literaturu nastalu na pepelu Jugoslavije.
Mirko Kovač, jedan od najvećih jugoslovenskih književnika druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Petrovićima kod Nikšića. Već prvim romanom „Gubilište“ (1962) pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i otpor prema učmaloj stvarnosti, koji će ga prečesto odvoditi do sukoba sa društvom i političkim strukturama. Napisao je niz visoko vrednovanih romana („Ruganje s dušom“, „Vrata od utrobe“, „Grad u zrcalu“…), zbirki pripovedaka, knjiga eseja, kao i filmskih scenarija („Lisice“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“…). Dobitnik je svih većih jugoslovenskih književnih priznanja. Krajem osamdesetih se istakao kao veliki protivnik režima Slobodana Miloševića. Nakon učestalih pretnji i fizičkih napada početkom devedesetih se seli u Rovinj gde će živeti do smrti.
„Sada mi se čini da bih, s malo više drskosti, ovu povijest mogao nazvati romanom intime, unatoč tomu što u njoj ima memoaristike, bavi se vremenom i sudbinama, znanim i neznanim osobama, javnim i povijesnim ličnostima, ali to je na koncu samo jedna intimna pripovijest, s autobiografskim elementima i obiljem doživljaja“
, ovako Mirko Kovač žanrovski određuje ovu knjigu. I pored ovakvog određenja, „Vrijeme koje se udaljava“ je podjednako i hronika jednog vremena. Balkanskih političkih (i ostalih) svinjarija svakako ne manjka, ni sam Mirko Kovač nije bio svetac, ali ova knjiga je pre svega bitna kao pripovest o velikim umetnicima, koje je na okupu držao isti jezik i ista kultura. A upravo to je i ono po čemu Jugoslaviju treba pamtiti. Imena političara, ratnih zločinaca i profitera, udbaša i zapenušanih nacionalnih propovednika će pre ili kasnije završiti na smetlištu istorije. Ono što će od Jugoslavije ostati, a što i danas postoji, je zajednička kultura, jezik i prostor na kojem živimo. O svemu tome je dragoceno svedočenje ostavio Mirko Kovač u ovoj sjajnoj memoarskoj knjizi.

Naslov: Vrijeme koje se udaljava
Autor: Mirko Kovač (1938-2013)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 599