Osetljiva ravnoteža – Rohinton Mistri

Svoj uspon, podjednako i uspeh, hrišćanstvo duguje nizu okolnosti. Najbitnija je sreća. U vremenu u kom je Isus živeo, živeli su i propovedali brojni proroci i mesije. Ipak, i pored oštre konkurencije, jedino je ostao upamćen Isus. Za vernike je to svakako znak njegove božanske misije. Za one, pak, druge to je sled pogodnih okolnosti. Najveća je Isusov, upotrebićemo možda neadekvatnu reč, bekgraund. On je rođen u težačkoj porodici drvodelje Josifa. Istog porekla, sa retkim izuzecima, bili su i njegovi učenici. Zašto je ovo bitno? Najpre zbog toga što je samo takav čovek mogao da se približi najširim narodnim masama. Suštinski, Isus samo propoveda i njima. Poniženim i uvređenim, kako bi to rekao Dostojevski. Isus u svom učenju posebnu pažnju obraća na njih, ali ne prelazi granicu. Ta granica je revolucija. On ne poziva na pobunu, već na unutrašnje preumljenje. Njegovo carstvo nije od ovog, već od drugog sveta, kako sam kaže. Isto to čine i njegovi nastavljači, u isto vreme preuzimajući poluge moći. I polako, ali sigurno, crkva kao institucija postaje deformacija osnovne Isusove ideje. Setite se toga kada vidite crkvene velikodostojnike u skupocenim odorama i raskoši, još tačnije činjenice da ti i takvi predstavljaju učenje sina drvodelja i teškog siromaha. Na ispravljanje te propuštene prilike, crkva je zaista imala priliku da izvede potpunu socijalnu revoluciju, čekalo se dugo. Ali je ona, ipak, došla. Njen začetak je Francuska revolucija. Pobuna protiv aristokratije i crkve iznedrila je ideju socijalne pravde i dovela do silnih promena. Brojni docniji pokreti i revolucije najbolji su svedok tome. Razume se, sredstva za ostvarenje socijalne pravde bila su raznolika. Od anarhizma, socijaldemokratije, pa sve do komunizma. Bilo je i ništa manjeg izvitoperenja te ideje, baš kakav je slučaj bio i sa hrišćanstvom. Ideja o jednakosti svih ljudi pervertirano se pretvorila u Gulag, Goli otok, Crvene kmere, kulturnu revoluciju… Još gore, ovo je dovelo do gotovo potpunog poraza ideje socijalne pravde. I sveta u kom sad živimo. Apsolutna vladavina kapitala, urušavanje svih radničkih i socijalnih prava, užasno osiromašenje ogromnog broja ljudi i moderno robovlasništvo kroz prekarni rad miliona – sve je to naša svakodnevnica. Nova pobuna i nova borba za drugačiji i znatno bolji svet je pred nama. To zaslužuju poniženi i uvređeni ljudi. Niko o njima ne piše tako dobro kao Rohinton Mistri.
Sredina je osamdesetih u velikom primorskom gradu u Indiji. U njemu živi mlada udovica Dina, žena koja se pobunila protiv okoštalih društvenih normi. U taj grad dolaze Išvar i Om, krojači koji beže od užasa kastinskog nasilja. Njima se pridružuje student Manek, rastrzan između traženja svog puta i roditeljskih želja. Životni put ovih četvoro ljudi će se sastaviti i dovesti do promena koje će odrediti njihove sudbine.
Stvaralaštvo Rohintona Mistrija najčešće porede sa Dikensovim delima. I zaista, te sličnosti su očevidne. Od epskog zamaha, ovaj roman se proteže na skoro osamsto strana i opisuje preko deset godina života junaka, maestralnog stila, pa sve do predstave užasnog siromaštva i borbe da se iz tog siromaštva nekako izvuče. Najbitnije, gotovo identična je ljubav prema junacima. Mistri zajedno sa njima pati, on istinski razume njihove muke, čak i njihove promašaje i zablude. Ono što je ključna razlika je predstava sveta. Kod Mistrija nema deus ex machine, nema ni pravde. Tek ne srećnog kraja. Ovaj svet je mesto užasa, nepravde i zla koji slobodno haraju, ublažene jedino dobrotom pojedinaca i njihovom željom da poprave svet u kom žive. Kakav je i sam život: „Vreme je uzica kojom se naš život vezuje u pakete godina i meseci. Ili gumena traka rastegnuta kako poželimo. Vreme ume da bude lepa mašna u kosi devojčice. Ili bore na tvom licu, da ti ukrade rumen mladosti i kosu. (…) Ali na kraju, vreme ti je omča oko vrata, i polako steže.“
Rohinton Mistri, jedan od najznačajnijih savremenih kanadskih književnih stvaralaca, je rođen u Bombaju. Završava studije matematike i ekonomije, posle kojih se seli u Kanadu. Docnije će završiti i studije engleskog jezika i filozofije. Debituje kao pripovedač 1987. godine. Do sada je objavio tri zbirke priče i romane „Tako dugo putovanje“ (Magnet, 2004), „Porodične stvari“ (Narodna knjiga, 2004) i „Osetljiva ravnoteža“. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio jednodušne pohvale kritike i publike. Takođe, dobitnik je i niza književnih priznanja, među kojima je i Gilerova nagrada. Trenutno živi u Torontu.
„Priče o nesreći nisu zabavne kada smo mi glavni junaci“, govori jedan od junaka ovog romana. I zaista te priče nisu zabavne. Rohinton Mistri predstavlja uzavreli svet Indije kao mesto užasne nepravde, gotovo nepojmljivog tlačenja drugih ljudskih bića. Svet je to u kom bogati imaju sva prava, a siromasi nikakva. I svet u kom vlast štiti jedino prava bogatih, u isto vreme neprestano govoreći kako је onа tu da zaštiti prava nemoćnih i ugroženih. Tako, evo samo jednog primera, ta vlast ruši kuće sirotih ljudi pod parolom: „Hrana gladnima! Domovi beskućnicima!“ Taj svet Rohinton Mistri predstavlja u svoj svojoj grozoti, nepogrešivo precizno i bez milosti prema tlačiteljima. Najbitnije, bez ganutljivosti i sentimentalnosti. Baš kao što te ganutljivosti nema ni kod junaka ovog romana. Oni su tu gde su, svesni su užasnih nepravdi, ali se ne prepuštaju očaju. Njihov život je borba, koja se neretko završava porazom, ali ipak borba do poslednjeg atoma snage. I pokušaj da se pronađe ona naslovna osetljiva ravnoteža: „Šta može čovek da radi pod takvim okolnostima? Da ih prihvati i da ide dalje. Molim te da nikada ne zaboraviš, tajna opstanka je u prihvatanju promene i prilagođavanju. (…) Moraš da održiš tu osetljivu ravnotežu između nade i očaja.“

Naslov: Osetljiva ravnoteža
Autor: Rohinton Mistri (1952-)
Preveo: Nikola Pajvančić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2011
Strana: 766

Embahade – Miloš Crnjanski

Pored one sada već poslovične „čvrste ruke“, o kojoj je na ovom mestu već pisano, gotovo svaki razgovor o politici, a kako se čini o tome se i jedino govori, neizostavno će se završiti, ako ne i početi, konstatacijom da za nas nije demokratija. Mi smo, jelte, ona Njegoševa „stoka grdna“, ništa drugo nego krdo nesposobno da razluči, a onda i da odluči, šta je to dobro za naš život. Jedino što se zaboravlja u ovim pričama je činjenica, za koje ovde retko ko mari, da i mi, ako verujemo u ove reči, pripadamo tom krdu. S druge strane ovog „nepoverenja“ u demokratiju stoji prezir prema politici. Odakle on dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego umor proizašao iz višedecenijskog političkog posrtanja. Tako je došlo do, možemo slobodno reći, opšteg odijuma prema politici. Ona je, sigurno će vam to većina potvrditi, prljava rabota u koju se ne treba mešati. Jedini problem je što će u tom slučaju oni koji se ne gade te prljave rabote preuzeti sve. „Dobri“ ljudi će stajati sa strane, kibicovati, odmahivati glavom i čuditi se, otprilike kao starci koji ne mogu čudom da se načude kuda ide ovaj svet, u isto vreme prepustivši bitangama da urede svet po svojoj meri. Kako taj svet izgleda najbolje nam je pokazala istorija naše političke prošlosti. Sukobi između radikala, naprednjaka i liberala na kraju devetnaestog veka su se gotovo uvek završavali pokoljima i masovnim ubistvima. Jedno takvo ubistvo je i „najznamenitiji“ događaj u istoriji međuratnog parlamentarizma. O građanskom ratu i posleratnim čistkama, uključujući tu i monstruozni Goli otok, tek ne treba trošiti reči. Istorija naše politike je ništa drugo nego duga istorija nasilja, hohštapleraja, ali i, što nikako ne treba smetnuti sa uma, idiotizama. Evo samo par primera. Početak Velikog rata Nikolu Pašića zatiče u predizbornoj kampanji u unutrašnjosti Srbije. Nije nikakva šala. Ubistvo Franca Ferdinanda, diplomatski demarši, suštinski: neviđena histerija koja će uskoro rezultirati ratom, Pašića nisu omeli da se posveti „sakupljanju“ glasova. Ili da se prisetimo još većeg idiotizma. Posle prelaska Albanije, užasnog pomora, hiljada i hiljada smrti, izbeglički srpski parlament na Krfu je nalikovao na drumsku mehanu. Političari su u senci užasnih smrti i državnog poraza nastavili po starom. Svađe, prepirke i prepucavanja izazvali su opštu sablazan. Ovo su samo dva primera, a ima ih koliko god hoćete, ovakvih idiotizama. I ne bi oni bili toliko bitni da takvi idioti ne upravljaju državama, određujući tako sudbine miliona ljudi. O tim idiotima niko nije bolje, a verovatno ni oštrije pisao kao Miloš Crnjanski.
„Embahade“, kao što im i ime govore, predstavljaju svojevrsne memoarske zabeleške i uspomene na period koji je Miloš Crnjanski proveo u diplomatiji. Tako prvi deo „Embahada“ pripoveda o boravku Crnjanskog u Berlinu, i to u poslednjim godinama Vajmarske republike. Druga knjiga pripoveda o usponu nacizma i pokušaju kraljevine Jugoslavije da izbegne rat. Boravak u Rimu, pred sami rat, u središtu je treće knjige. Naposletku smo u Londonu. Četvrta knjiga „Embahada“ nam predstavlja rad Miloša Crnjanskog u izbegličkoj vladi.
Najbolje je prvo krenuti od predistorije samih „Embahada“. Njih Crnjanski počinje da piše u Londonu, i to kao uzgredni posao. Pomažući Milanu Stojadinoviću u pripremi memoarske knjige „Ni rat ni pakt“, neki čak tvrde da je Crnjanski stvarni autor te knjige, on sakuplja obilatu diplomatsku građu. Dobar deo tih dokumenata, praćenih komentarima, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Te dokumente, što je za nas najbitnije, prate uspomene Crnjanskog na ljude koje je u diplomatskom radu sretao, baš kao i priča o njegovom životu. Na nesreću, započeti posao Crnjanski nije dovršio. Dobar deo u celosti napisanih poglavlja, onih koje je tek započeo, ali i mnoštvo dokumenata i arhivske građe ostalo je u rukopisu. Sve to spaja Borislav Radović, priređujući ovo delo. Istinsku poslasticu ne samo za ljubitelje stvaralaštva Miloša Crnjanskog, već i za sve one koji se interesuju za političku istoriju Jugoslavije.
Miloš Crnjanski, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca svih vremena, je rođen u Čongradu. Ratno iskustvo u Velikom ratu je predočio u romanu „Dnevnik o Čarnojeviću“. Međuratni period provodi službujući kao novinar, profesor i diplomata. U emigraciji će živeti u Londonu, i to u teškom siromaštvu. U Jugoslaviju se vraća 1965. Objavio je niz romana, zbirki pesama i pripovedaka, knjiga eseja i memoarske proze, koje se smatraju za vrhunac srpske književnosti dvadesetog veka.
„Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića“, ovako Crnjanski određuje srž „Embahada“. Opisujući svoje službovanje u dve ambasade, kasnije i u emigrantskoj vladi u Londonu, Crnjanski portretiše ljudi na najvišim mestima, njihove odluke, ništa manje i njihove postupke. A to je, bez preterivanja, portretisanje teških diletanata, duboko neobrazovanih i prostih ljudi, sposobnih samo za spletke, pokvarenost i, razume se, silne pronevere i krađe. Ta bulumenta, nikako se drugačije ne može nazvati, je upravljala životima milionima ljudi, odvodeći ih do propasti. Evo samo jednog primera, onog koji Crnjanski navodi. Simovićeva vlada u svom saopštenju povodom bombardovanja šestog aprila govori da neprijateljska propaganda „nije uspela da pokvari opšte dobro raspoloženje“. Dobro ste pročitali, opšte dobro raspoloženje u trenutku opšte pogibije. Crnjanski te budale, a zašto su budale saznaćete u ovoj knjizi, nemilosrdno šiba. Tako on o kralju Petru II govori: „Niko kralja Petra u Beogradu aprila šestog nije video. Nijedan od njegovih umirućih, izdišućih ‘podanika’. Nije to Karađorđević, Dezerterović je to.“ Prepun gorčine, i to sa pravom, nemilosrdan i ozlojeđen, Crnjanski stvara memoare koji nemaju milosti ni prema kome. „Embahade“ nas sukobljavaju sa stvarnom slikom naše istorije, koju neretko volimo da romantizujemo, ali nas u isto vreme i podučavaju. I to onoj lekciji sa početka teksta. Nije kriva demokratija, mi smo krivi. A krivi smo zato što svoje poverenje poklanjamo budalama, diletantima, hohštaplerima, nesposobnjakovićima, bitangama i idiotima. Ili im prepuštamo slobodan put gadeći se politike, zaboravljajući u isto vreme da će nas te bitange neminovno odvesti do propasti. Kao što su u propast odvele i generaciju kojoj je Crnjanski pripadao: „Pod ruševinama tog Beograda leže, mrtva, – za mene i sad još živa, – lica koja me posmatraju isplakanim očima. Sa jednog drugog sveta. Oni su ne samo mrtvi, nego su se i strašno namučili. Zato pišem gorko i bez obzira. Neka se zna istina.“

Naslov: Embahade
Autor: Miloš Crnjanski (1893-1977)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2009
Strana: 916

Mikrokosmosi – Klaudio Magris

Jedna od prvih mera u nedavnoj borbi protiv koronavirusa je bilo zatvaranje svih evropskih državnih granica. Bez namere da se na ovom mestu ulazi u raspravu da li je to dobra ili loša stvar, sa zdravstvene strane je to svakako bilo svrsishodno, ipak se mora primetiti svojevrsna tendencija ka „zatvaranja“ država u trenucima velikih opasnosti. Takav slučaj je bio i tokom ne tako davne migrantske krize, koja nas svakako čeka i u budućnosti. Suština je da dobar deo ljudi, razume se i političara, svojevrsni spas vidi u nacionalnoj zatvorenosti i samodovoljnosti. Koren takvog shvatanja seže duboko u prošlost. Prvi gradovi, pogotovo gradovi-države, kakva je bila Firenca ili nama bliži Dubrovnik, su svoj spas u trenucima opasnosti pronalazili u upravo tom „zatvaranju“. Gotovo identično je bilo shvatanje o nacionalnim državama, razume se, na malo drugačijem planu. Devetnaestovekovno nacionalno buđenje dovelo je do stvaranja brojnih nacionalnih država, među kojima je bila i tadašnja kneževina Srbija. Takav princip međunarodne politike svoj vrhunac doživljava nakon završetka Prvog svetskog rata, i to kroz čuvenu Vilsonovu doktrinu. Ona je, najjednostavnije rečeno, pravo nacija na stvaranje nacionalnih država. Vrhunac su devedesete, godine raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Na pepelu višenacionalnih država stvorene su brojne nacionalne države, manje ili više uspešne. Razume se, tu nije bio kraj. Svedok tome su brojni ratovi u Africi i na Bliskom Istoku, čak i stvaranje novih država kao što je Južni Sudan, ali i nama mnogo bliži kosovski problem. Srž svega je shvatanje da je najbolje državno uređenje, uopšte sama država, prostor na kom žive pripadnici samo jedne nacije. Ako u njoj žive i druge nacije, što je skoro svugde slučaj, može im se priznati nacionalna posebnost, možda čak i pravo na jezik i kulturu, ali uz obavezno „poštovanje“ većinske nacije. Što je i bio najveći jugoslovenski problem. Svaka nacija je na svojoj „teritoriji“ htela da bude „glavna“, a kad imate toliko nacija koje to žele sukob je neminovan. Ali da se mi vratimo u današnjicu. Problem sa ovakvim shvatanjem nacionalne države je sukob sa stvarnošću. Pogotovo sa stvarnošću savremenog sveta. Informatički, ništa manje i transportno-saobraćajni razvoj obesmislio je državne granice. Podjednako je to učinila i migracija stanovništa u potrazi za boljim životom. I ono, što se neretko previđa, a sasvim sigurno je najbitnije, je istorijsko nasleđe zajedničkog života i međunacionalnog preplitanja koje je neretko u sukobu sa konceptom nacionalnih država. Sjajnu knjigu o tome je napisao Klaudio Magris.
Polazeći od Trsta, još tačnije od čuvenog tršćanskog kafea „San Marko“, Klaudio Magris nas u ovoj knjizi vodi na svojevrsno putovanje predelima bivše Austro-Ugarske monarhije. Pred nama su slike pitoresknih italijanskih sela i priče o njihovoj istoriji u poslednjih nekoliko vekova. Tu je i italijanski gradić Akvileja i njegova istorija od skoro dve hiljade godina; planinsko naselje Antholc, međa današnje Italije i Austrije; slovenački Alpi i čuveni Snežnik; baš i hrvatsko ostrvo Cres. Na kraju knjige vraćamo se na početak. U Trst, i to kroz priču o gradskom parku.
Baš kao i u slučaju Magrisovog romana „Dunav“, žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Ona je u isto vreme i putopis, i sjajna istorijska studija, podjednako priča o velikim književnim i ostalim umetničkim stvaraocima, ništa manje Magrisova autobiografija, ali i možda ponajviše sjajna zbirka priča. Magris u svim ovim segmentima, ili je bolje reći slojevima, „Mikrokosmosa“ pokazuje neiscrpno znanje i ništa manji literarni talenat. Čitaocima željnih štiva koja nas obogaćuju, uče novim stvarima, ali nam i u isto vreme pružaju nenadmašno uživanje, ovo Magrisovo delo će predstavljati pravi dar. Ono što se mora zameriti je traljavo urađena lektura i korektura samog dela u srpskom prevodu (koja ide do neoprostivih grešaka kao što je „dijabetis“), gotovo neshvatljiva za izdavača kao što je „Arhipelag“, koji nas je navikao ne samo na odličan izbor autora već i na vrhunske prevode, obradu teksta i opremu knjiga. Ipak, to ne može pokvariti uživanje u ovom zaista izvanrednom delu.
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo Klaudio Magris je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno sedam njegovih knjiga.
„Svaki identitet – naročito onaj nacionalni, koji bunca da je nepromenjiva prirodna činjenica – čin je volje, herojski i artificijelni poput svakog odlučnog moralnog čina“, piše Magris u ovom delu. Upravo je priča o nacionalnom identitetu, koji docnije vodi do stvaranja nacionalnih država, u središtu „Mikrokosmosa“, i to kroz pripovest o stvaranju tih identiteta. Ispisujući priče o silnim državama, još češćim ratovima, brojnim nesporazumima i zločinima, Magris nam u isto vreme prikazuje i drugu stranu priče. A ta druga strana priče su ljudi. Italijani, Slovenci, Nemci, Austrijanci, Hrvati, Srbi, Jugosloveni, svi oni koji naseljavaju Magrisove „Mikrokosmose“, su ljudi koji već vekovima žive zajedno. Pod različitim državama i pod različitim državnim uređenjima, ali uvek zajedno. I to ratujući međusobno, trveći se, ali i podjednako sarađujući, mešajući se, neretko i voleći se. Taj spoj je njihova suština, ništa drugo nego njihov identitet, mnogo jači i mnogo veći od bilo koje države. Baš kao što je to slučaj i sa Trstom, možemo slobodno reći „glavnim likom“ ove Magrisove izuzetne knjige: „Trst je anahronizam i nebeneinander, obala na kojoj je nagomilan otpad Istorije, gde sve i suprotno od svega postoji zajedno, rame uz rame, iredentizam i vernost Habzburgovcima, italijanski patriotizam i nemačka i slovenska prezimena, Apolon i Merkur. U toj slepoj tački Jadrana, Istorija je klupko čije se niti zapliću.“

Naslov: Mikrokosmosi
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 231

Pročitajte i prikaze Magrisovih romana „Dunav“ i „Drugo more

Tajna istorija Miloševe Srbije – Vuk Karadžić

Čuli ste tu frazu bezbroj puta, verovatno ste je i sami nebrojeno puta izgovorili. Reč je, razume se, o čvrstoj ruci. A kako se do te čvrste ruke dolazi je isto tako poprilično poznato. U susretu sa ponašanjem koje nam se ne dopada, još više sa ponašanjem koje smatramo za ugrožavajuće, neretko je ono zaista i tako, neminovno dolazi do pomene te čvrste ruke. Eh, da je ovde neko ko će da zvizne rukom o astal i da reši stvar, otprilike to tako izgleda. U čemu je problem sa ovim sanjarenjem? Pre svega u pogrešnoj percepciji stvarnosti. U psihologiji se to označava kao percepcija rezultata. Naša slika sveta neretko dolazi iz našeg poprilično subjektivnog pogleda na stvarnost. U ovom slučaju je to distinkcija između „nas“ i „njih“. Mi smo ti koji su dobri, pošteni i moralni; a oni drugi, uvek ti drugi, su zli, nepošteni i nemoralni. Ta čvrsta ruka koja treba da reši stvar će srediti te „druge“, a nama „dobrima“ omogućiti normalan život. Jedini problem je u tome što to ta čvrsta ruka nikada ne radi, naprotiv, ona uvek udara na one koji su najbolji. Celokupna istorija naše civilizacije je tome svedok. U svakom totalitarnom, podjednako i autokratskom režimu najveće žrtve su bili upravo ti dobri i pristojni ljudi, a pobednici su uvek bile bitange i hohštapleri. Takva je, naprosto, priroda svake autokratije. U njoj su na ceni barabe koje su spremne da bez pritiska savesti učine sve ne bi li tako zadobile bilo kakvu korist. „Poštenjačine“ to već ne mogu. Isto tako, poštenjačine će vrlo brzo da primete šta to ne valja i da se protiv toga pobune. Još jedan problem, što je još jedna greška percepcije, je očekivanje prosvećenog apsolutizma. Vladara čvrste ruke, neograničenih ovlašćenja, ali vladara sa plemenitim idejama i željama za društveni napredak. Jedini je problem, opet isti, što takvih vladara nema. Čak i knez Mihailo, kog volimo da posmatramo kao prosvećenog apsolutistu, ima poprilično putera na glavi. Setimo se samo Zmajeve „Jututunske narodne himne“, posvećene njegovom liku i delu. Suština je da su vladari koji su donosili blagostanje (bilo ono ekonomsko ili utvrđivanje državne suverenosti) u isto vreme donosili i silne nepravde, nesreće i zla. Nema boljeg primera za to od Josipa Broza Tita. Nesumnjivo velike stvari koje je on učinio, pratili su užasni zločini. Dovoljno je prisetiti se Golog otoka. Ili užasa koji su doživeli Dragoslav Mihailović, Borislav Pekić i Danilo Kiš. Baš takav vladar je bio i knez Miloš Obrenović.
„Tajna istorija Miloševe Srbije“ nam donosi dva spisa Vuka Karadžića. Prvi je „Osobita građa za srpsku istoriju našeg vremena“. Podeljen u četiri dela, ovaj spis pokušava da predstavi kako je zapravo izgledala Miloševa vladavina. Prvi deo „Sprdnja“ nam predstavlja Milošev odnos prema potčinjenima, grotesknu mešavinu krajnje ironije i užasne nehajnosti. „Samoljubilje i prezrenije sviju drugi ljudi“ obrađuje Milošev pogled na svet, dok „Samovoljna i neograničena vlada“ predstavlja vrhunac Miloševe autokratske bestijalnosti. Završno poglavlje „Ljudi koji su oko Miloša“ portretiše kneževe najbliže saradnike i predstavlja njihove sudbine. U drugom delu knjige se donosi čuveno Vukovo pismo knezu Milošu iz 1832.
Da bi se u potpunosti razumeo ovaj spis treba reći nešto o njegovoj predistoriji. Godine 1828. Vuk objavljuje delo „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“ u kom daje pozitivan sud o Miloševoj vladavini. Sve se to menja posle Vukovog dolaska u Srbiju 1829. na knežev poziv. Trogodišnji Vukov boravak u njegovoj blizini rezultira novom knjigom. Još tačnije, Vuk pravi svojevrsnu dopunu, može se reći i ispravku, prethodne knjige. U njoj je sada ispripovedana i druga strana priče. Što zbog straha, verovatno i zbog želje da se neprijatna istina ne podastre pred oči savremenika, Vuk ostavlja zaveštanje da se ovaj spis ne sme objaviti pre 1900. godine, što je i ispoštovano. Takva Vukova odluka je dovela do toga da ovaj spis ostane u zapećku njegovih drugih dela. Ovo izdanje to menja. Po prvi put se ovaj spis zajedno sa čuvenim Vukovim pismom štampa kao zasebno delo, i to uz odličan predgovor Dejana Mihailovića. Pred nama je jedna sasvim nova slika kneza Miloša: „Miloš, kao od prirode veseo čovek, kad oće, ume se vrlo ljubezan pokazati, kao što se obično gdekojim inostrancima pokazuje; ali je prema svoji ljudi, a osobito od koji misli da nema nikake potrebe, vrlo grub i naprasit, a često i beščovečan.“
Vuk Stefanović Karadžić, po mnogima najznačajnija ličnost u istoriji novije srpske kulture, je rođen u Tršiću. Učestvuje u borbama u Prvom srpskom ustanku, posle kojih se seli u Beč, u kom će sa manjim prekidima živeti sve do smrti. Njegovo najveće delo je reforma srpskog jezika, koju je izveo sa neverovatnim talentom i upornošću. Sakupio je i sačuvao od zaborava stotine narodnih pesmama, pripovedaka, poslovica i umotvorina. Autor je i brojnih istorijskih i antropoloških studija, polemičkih spisa, izuzetnih prevoda…
„(…) Miloš ni malo ne uvažava ni čest, ni sreću, ni život drugih ljudi; no koliko god za druge ljude ne mari i prezire ji, toliko sebe za većega i od drugi ljudi pretežnijega drži. On za celo misli, da od njega nema na svetu čoveka ni pametnijega, ni pravednijega, ni milostivijega“, piše Vuk Karadžić u ovoj knjizi. Slika kneza Miloša posle nje postaje nešto sasvim drugo. To nije više onaj stameni vladar i oslobodilac Srbije već tiranin, bitanga i neretko zlikovac. Toliki da tadašnji stanovnici Srbije žale zbog odlaska Turaka, jer su za vreme njihove vladavine mnogo bolje živeli nego pod Miloševom strahovladom. Na kraju, to će i dovesti do Miloševog docnijeg svrgavanja i proterivanja iz Srbije. Opisujući silna Miloševa nepočinstva, Vuk pravi svojevrsni testamentarni, tome i naredba o kasnijem otvaranju spisa, amanet svom narodu da nikada ne dopusti da se tako nešto ponovi. Tiranija jednog čoveka koji je u svoje ruke uzeo sve poluge moći može da dovede samo do silnih nepravdi, zla i opšteg nazadovanja jednog društva. Uostalom, to je ono što se uvek događa kad dođe do „čvrste ruke” sa početka teksta. Nema boljeg svedoka tome od ovih Vukovih reči, koje su i danas poprilično, možemo reći čak i zlokobno aktuelne: „Ako li Vaša Svetlost ostanete sa svim prim dojakošnjemu i sadašnjemu Vašem vladanju, onda za neprijatelje Vaše ne može biti veća radost, a ne samo što će se znatni i pošteni ljudi iz drugi zemalja kloniti Srbije, nego i sami tamošnji sinovi, koji su iole znatniji i mogućniji, želeće, da bi se iz nje uklonili.“

Naslov: Tajna istorija Miloševe Srbije
Autor: Vuk Karadžić (1789-1864)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 254

Drevna svetlost – Džon Banvil

Možda je najbolje početi od Biblije, ili još tačnije od čuvene rečenice iz knjige Postanja: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom…“ Zašto su ove reči toliko bitne? Ponajviše zato što su one odredile odnos prema seksualnosti u judeo-hrišćanskoj civilizaciji. Suština čovekovog života, ili je možda bolje reći zadatak koji je dobio od višeg bića, ako verujemo u ove reči, je razmnožavanje i upravljanje svetom. I tu već nastupa problem. Koliko u „vladanju“, koje je dovelo do poprilično nehajnog odnosa prema životnoj sredini, neretko i prema drugim ljudima. Još više, što je i naša tema, u odnosu prema seksualnosti. Iako dobar deo savremenih teologa ove reči ne tumači doslovno, one su kroz istoriju naše civilizacije odredile pogled na seksualnost. Još preciznije rečeno, jedina dozvoljena seksualnost je bila ona čija je svrha razmnožavanje. Sve drugo je greh. Ukoliko bismo ovo protivljenje seksualnosti pokušali da racionalno razložimo sasvim sigurno bismo došli do brojnih teorija. Jedna je – iako će ovo nekima zvučati preterano, možda čak i uvredljivo – mržnja prema ovom svetu i svim ovozemaljskim zadovoljstvima. Za dobar deo hrišćana, podjednako i pripadnika drugih religija, ovozemaljski život je trulež, ništa drugo nego boravak u privremenom kalu posle kog dolazi večni život. Da bi se taj budući život zaslužio potrebno je izbeći zamke te truleži. S druge strane stoji znatno razumljiviji i pragmatičniji odgovor. Seksualnost je kod ljudi, podjednako i kod dobrog dela životinja (pogledajte samo bonobo majmune), normalna i sasvim prirodna aktivnost koja nam donosi jedno od najvećih, ako ne i najveće zadovoljstvo. Ako to prirodno zadovoljstvo, podjednako i nagon, proglasite za greh i za nešto strogo zabranjeno, a baš to je urađeno, zadobili ste kontrolu nad ljudima. I još ako uredite stvarnost tako da samo vi možete da oprostite taj greh dobili ste potpunu vlast. Naravno, pobuna protiv ovakvog shvatanja seksualnosti je bila neminovna. Suštinski, to je i jedna od većih borbi u istoriji naše civilizacije. A u toj borbi su u prvim redovima uvek bili umetnici. Od Bokačovog „Dekamerona“ pa sve do „Lolite u Teheranu“, umetnici namerno prelaze granicu „dobrog“ ponašanja i ukusa koje religija i društvo postavljaju. Razume se, religije i društva im za to ne ostaju dužne. Dovoljno je da se setimo Lorensovog progona zbog romana „Ljubavnik lejdi Četerli“ ili robijanja Oskara Vajlda. Ipak, umetnici nisu stali u toj borbi. Štaviše, čini se da su rešili da uruše i poslednje zabrane ili još bolje rečeno – tabue. Svedok tome je izuzetni roman „Drevna svetlost“ Džona Banvila.
Glavni junak ovog dela, ostareli glumac Aleksandar Kliv, kog smo upoznali u ranijim Banvilovim romanima „Pomračenje“ i „Pokrov“ (na srpskom su objavljeni u izdanju „Narodne knjige“), kroz svojevrsne reminiscencije pokušava da se priseti svoje prve ljubavi. Nimalo jednostavne, jer je to bila ljubav petnaestogodišnjeg dečaka i dvadeset godina starije majke njegovog najboljeg druga. Opisujući rađanje te ljubavi, njeno ostvarenje, ali i neminovni krah, Banvil naslovnu drevnu svetlost prepliće sa potpunom propašću ostarelog junaka romana. Kćerkino samoubistvo i umetnički krah, suštinski: splin jednog mučnog života samo kroz to sećanje mogu ponovo zadobiti smisao i doneti junaku ovog romana bilo kakvu nadu.
Džon Banvil je pripovedač kakav se retko sreće. Neverovatna jezička umešnost sjedinjena je sa isto tako sjajnim poznavanjem ljudske psihe. To je posebno vidljivo u ovom romanu. Džon Banvil iz najskrivenijih zakutaka naše nutrine izvlači ono čega se najviše strašimo i još bitnije taj užas predstavlja na način u kom nema ni prisenka ganutljivosti i patetike. U isto vreme on pokušava da razluči šta je to zaista naše sećanja i čega se to mi zapravo sećamo: „Slike iz prošlosti gomilaju mi se u glavi i (…) ne mogu da razlučim da li su to sećanja ili izmišljotine. Mada nema mnogo razlike među njima, ako je uopšte ima. Kažu da nismo svesni da sve izmišljamo, vezemo i ulepšavamo, i sklon sam da se tome priklonim jer Sećanje je veliki lukavi licemer.“
Džon Banvil, po mnogima najznačajniji savremeni irski književni stvaralac, je rođen u gradiću Vekford. Nakon neuspešnih studija, radi kao činovnik i novinar. Prva književna dela mu prolaze nezapaženo, ali se to tokom devedesetih menja. Slavu mu donosi roman „More“, za koji je dobio Bukerovu nagradu. Autor je niza romana (na srpski su prevedeni „More“, „Kepler“, „Pomračenje“, „Pokrov“ i „Nedodirljivi“), zbirki priča, drama i filmskih scenarija. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio najistaknutija irska i internacionalna priznanja.
„Kako to da niko od njih nije primetio? A odgovor je jednostavan. Videli su ono što su očekivali da vide i nisu videli ono što nisu očekivali“, Džon Banvil piše u ovom romanu. Možda je to i njegova suština. Pripovedanje o neočekivanom. I još više, neočekivano pripovedanje. Neverovatna staloženost, potpuna usredsređenost na svaki detalj i pripovedanje koje bez povišene emotivnosti, neretko i bez bilo kakve emotivnosti, pokušava da ispriča povest o jednom životu – možda je tako najbolje okarakterisati ovaj roman. Čak i ta moguća skarednost za neke, ljubav između odrasle žene i nezrelog pubertetlije, u ovom romanu je nešto sasvim prirodno. Nešto što se dešava, suštinski: nešto što je tako kako je, što se desilo, i nešto u šta sebi nema ni prisenka zla. Tek ne greha. To je jednostavno ljubav. To je i seksualnost. Nešto sasvim prirodno, obično i normalno. Sve ono što nas čini ljudima. Baš kao što nas ljudima čini i naš očaj. Ispisujući pripovest o očaju, ali i o nadi, o lepoti koja je ostala u prošlosti, podjednako i o lepoti koja nas kroz sećanje na tu drevnu svetlost ponovo može učiniti dostojnim života, Džon Banvil je izatkao istinsko remek-delo, izuzetnu pripovest o vrednosti sećanja: „U koje večno carstvo da poverujem, koje da izaberem? Nijedno, jer su svi moji mrtvi i dalje živi u meni, jer je za mene prošlost sjajna i večna sadašnjost (…)“

Naslov: Drevna svetlost
Autor: Džon Banvil (1945-)
Prevela: Ksenija Todorović
Izdavač: Clio, Beograd, 2014
Strana: 282

Reka između – Ngugi va Tiongo

Kao jedan od glavnih razloga za nastanak trenutne pandemije koronavirusa često se označava naš nehajni, neretko i potpuno zločinački odnos prema životnoj sredini. Što je svakako istina, ali ta istina, baš kao i uvek, ne mora biti u potpunosti istinita. Problem je, da se nekako ispetljamo iz ove zavrzlame, u onome šta stoji iza te istine. Da, ljudi bi morali da prestanu da bespotrebno seku šume i da uništavaju ekosisteme; da, svakako bi trebali da manje putujemo avionima i automobilima; isto tako bismo morali da smanjimo upotrebnu fosilnih goriva i da se okrenemo obnovljivim izvorima energije; i da, definitivno moramo da nekako da rešimo problem otpada, ponajviše plastike, koji ostavljamo za sobom. Uostalom, tako ćemo imati ne samo znatno kvalitetniji život, već i omogućiti bilo kakav život ljudima koji će doći posle nas. Problem nastupa kada se ekološki problem, i ne samo on, posmatra iz jednog sasvim drugog ugla. A on je, bezbroj puta ćete to čuti, predapokaliptično naricanje sjedinjeno sa željom da se svet okrene starim i, razume se, dobrim vrednostima. A te stare, dobre vrednosti su ništa drugo nego život koji se nekada vodio. Ili još jednostavnije rečeno, to je priča o progresu, koja je i naša tema. Progres nam donosi mnoštvo dobrih stvari, ali isto tako i loših. Najčešće onih koji dolaze iz kolizije prilikom susreta starog i novog. Čovek je, eto malo paradoksa, biće satkano od dve poprilično suprotstavljene krajnosti. S jedne strane je naša želja za napretkom, suštinski: bez evolucije čovek ne bi ni postojao i da tog napretka nije bilo verovatno bismo se i dalje skrivali po pećinama i lovili bizone. S one druge strane je naša želja za postojanošću, možda je najbolje reći tradicijom koja nas određuje. I baš zbog toga je taj sukob između starog i novog toliko težak. Treba pomiriti našu ukorenjenost u sadašnji život i u živote koje su živeli naši preci sa neminovnim promenama koje nam progres donosi. Što je i srž onih želja za povratkom u stara, dobra vremena. Strah od pandemijske opasnosti je kod dobrog dela ljudi proizveo iluziju da će povratak u prošlost, i to kroz odbacivanje stvari koje su u međuvremenu došle, rešiti sve. Jedini je problem što prošlost ne postoji, ili kako bi to Jaša Grobar rekao – prošlost je prošla, a život se ne može vratiti unazad. Jedino što možemo pokušati je da sadašnjost što bolje ustrojimo i da nekako uspemo da neminovni progres „ukrotimo“ tako da nam on donese samo dobro. O tome progovara Ngugi va Tiongo u sjajnom romanu „Reka između“.
Sredina je devetnaestog veka u Africi. U dolini velike reke živi pleme Kikuju. I to vekovima nepromenjeno. Samo što tome izgleda dolazi kraj. Dolazak tuđinaca će njihov život izmeniti do neprepoznatljivosti. Dobar deo pripadnika plemena prima hrišćanstvo, i u isto vreme odbacuje sve dotadašnje običaje. Oni, pak, drugi pripadnici plemena se tvrdoglavo drže starog načina života. Sukob je neminovan. Jedini koji pokušava da te sukobe izgladi je mladi Vaijaki, i to preko otvaranja škola. Njegova ideja je da od belaca nauči sve što je što dobro i da to prenese plemenu kroz obrazovanje mladih, ali i da sačuva plemensku posebnost. U tom pokušaju Vaijaki će steći mnogo protivnika.
Pisan jednostavnim jezikom, u pojedinim trenucima dovedenim do potpune ogoljenosti, roman „Reka između“ u isto vreme, ma koliko to zvučalo paradoksalno, predstavlja pravi primer poetske virtuoznosti. Ngugi va Tiongo je jedan od retkih pisaca koji uspeva da sa malo reči iskaže ne samo puno stvari, već i stvari iskazanih na način koji zaslužuje istinsko divljenje. U isto vreme, Ngugi va Tiongo pripoveda nimalo jednostavnu priču o trenutku susreta između starog i novog. I to sa željom da taj susret predstavi onako kako on je zaista izgledao. Baš kakav je i susret novih sa starim uverenjima: „Religija koja se ne obazire na način života jednog naroda, religija koja ne priznaje sve ono što je lepo i istinito u načinu života tog naroda – beskorisna je. Ona nikome neće biti dovoljna. Ona neće biti proživljena, neće postati izvor života i vitalnosti. Samo će ljudima obogaljiti duše, pretvorivši ih u fanatike koji se pošto-poto drže obećane sigurnosti, jer u protivnom za njih nema nade.“
Ngugi va Tiongo, jedan od najznačajnijih savremenih kenijskih i uopšte afričkih književnih stvaralaca, je rođen u plemenu Kikuju. Kao mladić odlazi u hrišćansku misionarsku školu. Studirao je u Engleskoj, gde piše svoj prvi roman „Ne plači, dete“. Istaknuti je borac za nezavisnost Konga od Velike Britanije, a tokom ove borbe se odriče hrišćanstva i engleskog jezika na kome je pisao. Posle sukoba sa novim autoritarnim kenijskim vlastima, Ngugi va Tiongo je proveo preko godinu dana u zatvoru. Emigrira u Sjedinjene Američke Države, gde docnije predaje na Univerzitetu Jejl. Autor je niza romana, zbirki priča, drama i knjiga eseja. Njegova dela su prevedena na preko devedeset jezika, a za svoje stvaralaštvo je zadobio najistaknutija internacionalna književna priznanja. Na srpskom su objavljeni i prevodi njegovih romana „Ne plači, dete“ i „Krvave latice“.
„A ako uslovi postanu nesnosni, moje mora biti da podignem glas (…) protiv svega što je surovo, nepošteno i nepravedno“, govori glavni junak romana, što je i sama suština ovog dela. Ngugi va Tiongo u njemu diže glas protiv okupatora, belog čoveka koji je došao da pokori njegov narod. U isto vreme on i diže glas protiv svog naroda, ili barem dobrog dela tog naroda, koji misli da će učaurenjem u pređašnji život i odbacivanjem svega novog što nam progres donosi sačuvati svoju posebnost. Kroz nimalo laku sudbinu glavnog junaka Ngugi va Tiongo pokušava da predoči neku vrstu srednjeg puta, onog progresa sa početka teksta koji je „ukroćen“ i koji nam donosi samo dobro. Najbitnije od svega, ta slika sukoba je u ovom romanu zadobila izuzetan književni prikaz. Pred nama je jedan od onih velikih romana po kojima se meri vreme. I roman koji pokušava da ispriča priču koja se uvek ponavlja: „Ali deca su pevala dalje, iskazujući vapaj mnoštva, glasno izgovarajući nemušti krik generacija svugde na ovom svetu, generacija koje osećaju da im se, ne bude li promena, kraj bliži. Žale li oni to za prohujalom slavom? Tuguju li zbog propadanja plemena, ili pozdravljaju promene koje će tek nastupiti?“

Naslov: Reka između
Autor: Ngugi va Tiongo (1938-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2018
Strana: 207

U požaru svetova – Mihael Martens

Jedna od onih bezbroj puta ponovljenih fraza је i upozorenje da neminovno morate da izbegnete svaki kontakt sa umetnikom ukoliko volite njegovo stvaralaštvo. Ako to ne učinite, sledi, kako se to najčešće misli, razočarenje. Umetnik neće biti biti onakav kakvog ste ga vi zamišljali, štaviše – neretko će biti baraba, pa će vam takvo umetnikovo ponašanje ogaditi i njegov rad. Šta je problem sa ovim shvatanjem? Najpre očekivanje da neko bude onakav kakav vi želite da on bude. Takav pogled na svet, sentimentalizam pomešan sa očekivanjem da će svet biti oblikovan po vašoj meri, dovodi do gorkih razočarenja. Evo samo jednog primera. Orvel u sjajnoj knjizi „Put za Vigan“ pišući o Džordžu Bernardu Šou to najbolje pokazuje. Prvobitni piščev idealizam je gotovo usahnuo posle stvarnog susreta sa radničkom klasom za čija se prava borio. Šta je to Šoa toliko zabolelo? Ponajviše shvatanje da radničku klasu, iako poprilično eksploatisanu, ne čine anđeli. Baš kao i njihovi eksploatatori, žrtve podjednako znaju da bude bestijalne i zle. Isti slučaj je i našim pogledom na umetnike. Sentimentalna očekivanja, otprilike kao u romanima notorne Mir-Jam, da su umetnici nekakva bestelesna bića, prepuna moralnih i ostalih vrlina se najčešće ispostavljaju kao potpuna zabluda. Umetnici su isti kao i svi ostali ljudi. Znaju da budi dobri, ali isto tako i potpuno zli. Neretko greše, još češće doživljavaju padove, podjednako imaju svoje zablude. I u čemu je onda problem? Nećemo pogrešiti ako kažemo da je srž problema, pored naših očekivanja, u apoteozi. Taj pojam označava pretvaranje čoveka u božanstvo u starom Rimu. Razume se, božanstva su bezgrešna. U suprotnom, ona to i ne bi bila. Isti slučaj je i sa umetnicima. Oni nakon smrti prestaju da budu ljudi i pretvaraju se u svojevrsne ikone. Može se reći čak i u božanstva. Podižu im se spomenici, po njihovim imenima se nazivaju škole i bibilioteke, prisutne su i svojevrsne ceremonije i rituali koji slave njihovo delo. Sve ono što nije valjalo u njihovim životima, evo još jedne fraze: o pokojnicima sve najbolje, podjednako i ono što odskače od ikoničkog prikaza se sklanja u zapećak. Kako onda pisati o takvim ikonama? I kako pomiriti istinu sa divljenjem prema stvaralaštvu tih umetnika? Možda nam najbolji odgovor na to pitanje daje Mihael Martens.
„U požaru svetu“, biografiji Ive Andrića, daje se jedinstveni poklon na život ovog književnog velikana. Najpre, to je pokušaj da se prikaže ne samo Andrićev život, već i kontekst vremena u kom se taj život odigrava. Martens tako čini sjajnu stvar. Andrićeva shvatanja, postupke i odluke vidimo iz jednog sasvim drugog ugla, još tačnije – pred nama je slika vremena, ponajviše neprilika koje to vreme donosi, i uticaja koje to vreme i neprilike donose na jedan život. Ispisujući Andrićev životopis, Martens nam predstavlja njegovo detinjstvo i prilike u kojima je on odrastao, burnu mladost, kasniju diplomatsku službu i meteorski književni uspeh. Svaki od tih životnih perioda je u ovoj knjizi zadobio izuzetan prikaz.
Ono što predstavlja najveću vrednost ove knjige je sasvim sigurno Martensov istraživački rad. Kroz iščitavanje mnoštva knjiga, članaka, podjednako i arhivske građe, Martens stvara sjajnu sintezu života jednog istinskog književnog genija. To je najvidljivije u poglavljima o Andrićevoj diplomatskoj službi u nacističkoj Nemačkoj i docnijem dobijanju Nobelove nagrade u kojima nam Martens predočava do sada manje poznate, neretko i u potpunosti nepoznate podatke. U obzir se, naravno, mora uzeti da je ova knjiga originalno pisana za nemačku publiku, pa će brojni podaci i stranice, pogotovo one koje govore o istoriji Balkana, za našu publiku biti možda opšta mesta. Takođe, pojedine Martensove opaske i stavovi (ponajviše o Josipu Brozu Titu i o ratovima devedesetih) će izazvati kontroverze, sve u zavisnosti od vaših ideoloških i političkih shvatanja. Ipak, i ako ovo ostavimo po strani, Martens je ispisao izuzetnu knjigu, koja pokušava da objektivno i istinoljubivo progovori o okolnostima jednog života koji i dalje izaziva mnoštvo sporenja. Takvo je i pitanje o Andrićevoj nacionalnoj pripadnosti. Možda ga je baš Martens najbolje protumačio: „Ivo Andrić sebe u Sarajevu i kao student u Zagrebu definiše kao Hrvata, međutim, već u Hrvatskoj počinje proces u kome se on lagano preorijentiše, da bi se na kraju priklonio srpskoj verziji jugoslovenstva.“
Mihaeil Martens spada u red najtalentovanijih nemačkih novinara mlađe generacije. Posle gimnazijskog obrazovanja počinje njegova profesionalna karijera. Radi kao urednik novina za nemačku manjinu na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza, ali i kao dopisnik iz nekoliko azijskih zemalja. Od 2001. godine zaposlen je u listu „Frankfurter algemajne cajtung“. Bio je reporter u avganistanskom ratu, a od 2002. do 2009. godine je dopisnik za Balkan. Trenutno je korespondent ovog lista iz Beča. Debitovao je sa knjigom „U potrazi za junakom“ (Clio, 2013).
Ukoliko bismo pokušali da odredimo suštinu ove knjige, ona bi verovatno glasila ovako: Martens, veliki poštovalac Andrićevog književnog stvaralaštva, pokušava da skine mitske koprene sa njegove biografije i da predstavi njegov život onako kako je on zaista izgledao. Baš kao što je to i slučaj sa sudbinom Jozefa Šulca, dobrog vojnika, čiju je sudbinu Martens opisao u knjizi „U potrazi za junakom“. U tom obračunu sa mitovima Martens nema milosti. Pred nama je slika Andrićevog života, svih njegovih zabludi, dobrih dela, ali i, onoga što Andrića možda najbolje određuje, oportunizma. Ništa drugo nego pokušaja da se u ludačkim vremenima nekako preživi. Da li to umanjuje Andrićevo stvaralaštvo? Nimalo. Ono je i dalje veličanstveno. Baš kao što to i sam Martens govori u ovoj izuzetnoj knjizi: „Ko pokuša da Andrića sagleda onako kako je on gledao svoje protagoniste – sa empatijom i razumevanjem za njihove slabosti (od kojih je pokoja i sopstvena), ali istovremeno s hladnim pogledom i u nastajanju da se niti demonizuju niti idealizuju – moraće da ustanovi: Andrić je, pored mnogo čega drugog, bio i oportunista. Ali ovo je lako napisati dok je čovek na sigurnom, u razdoblju obeleženom površnošću. Da Andrić nije bio toliko oprezan, danas ne bismo ni znali ništa o njemu kao piscu. Jedan evropski život u XX veku značio je i to nekad treba zaobilazati ponore. Da Andrić nije pošao tim zaobilaznicama, neka od najimpresivnijih dela evropske književnosti možda bi ostala nenapisana, ili u boljem slučaju neštampana.“

Naslov: U požaru svetova
Autor: Mihael Martens (1973-)
Prevela: Valeria Fröhlich
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 303

Pročitajte i prikaz Martensove knjige „U potrazi za junakom”

Rod – Miljenko Jergović

Zamislite, ako možete, svet bez različitosti. Kao u nekakvoj krajnje užasavajućoj distopiji, taj svet bi bio mesto u kom bi obitavalo mnoštvo identičnih ljudi, koji rade identične stvari. Otprilike kao u Hakslijevom „Vrlom novom svetu“. Zamislite tu bezobličnu uniformisanost, jednakost pervertirano pretvorenu u najgori košmar. O tom i takvom svetu, iako im on, eto malo paradoksa, nikada neće pasti na pamet, sanjaju snevači o etnički čistim državama i društvima. Kad smo već krenuli sa paradoksima, evo još jednog. Naša nacionalna, ako ona uopšte postoji, posebnost je nemoguća ako ne postoji posebnost drugih. I još više ako ta posebnost ne živi uporedo sa našom posebnošću. Bez poređenja sa drugima kako bismo uopšte znali da smo različiti? Ili, zamislite samo taj košmar, da smo isti. Setite se toga kada neko ovih dana, svakako i u budućnosti, krene da priče o „migrantskoj opasnosti“. Još više kada počne da vam govori zašto je ta „opasnost“ zaista opasnost. A ona je, kada se stave na stranu dimne zavese straha od moguće ekonomske propasti ili porasta kriminaliteta, ništa drugo nego mržnja prema „drugačijem“. I to mržnja proizašla iz ubeđenja da su ti drugi niža vrsta. To je, uostalom, i srž antimigrantske retorike. Najbolje ćete to videti kada u razgovoru sa zastupnicima antimigrantske politike uporedite, recimo, jednog srpskog emigranta sa sirijskom. Uslediće neminovna zapenušanost, verovatno i bes, praćen tiradom da to nije ista stvar. Ti drugi, uvek ti drugi, su prljavi, smrdljivi, zli, sejači zaraze, silovatelji naših žena (slobodno dopunite ovaj spisak, on je beskonačan), za razliku od nas, koji smo, jelte, nevinašca i divna bića. Savršeni svet za ovakve ljude bi bio svet u kom bi obitavali samo mi. Bio bi to svet u kom ne bi bilo nikakvog mešanja i u kom bi nekakva rasna čistoća, vlažni san svakog nacionaliste, ostala sačuvana. Na sreću, takav svet je nemoguć. Ponajviše zato što bi takav svet vrlo brzo propao. Nema boljeg primera za to od kraljevskih dinastija. Mnoštvo brakova sklopljenih isključivo u okviru plemstva doveo je do rađanja bolesne i deformisane dece. Isto to važi i za države. U društvima u kojima bi živeli samo pripadnici jedne nacije bez ikakvog dodira sa drugim nacijama vrlo brzo bi došlo do stagnacije. Koliko naučne, još više kulturne, ništa manje i ekonomske. Naprosto, društvena i nacionalna samodovoljnost nije moguća. Ili ako je ona prisutna, sledi propast. Nema boljeg primera za to od Srbije tokom sankcija devedesetih. Izuzetnu priču o preplitanju različitosti, ali i o svim nedaćama koje su pratile to preplitanje, donosi Miljenko Jergović u romanu „Rod“.
Prateći istoriju svoje porodice od kraja devetnaestog veka pa sve do savremenosti, trenutka u kom poslednji član porodice umire, Miljenko Jergović stvara izuzetnu sliku nekoliko desetina godina naše istorije. U njenom središtu su dva lika. Prvi je Karlo Stubler, banatski Švaba, koji dolazi u Sarajevo na razmeđi dva veka. Govoreći o njegovom poslu železničara, ništa manje i o silnim državama i društvenim sistemima u kojima on službuje, Jergović slika uspon jedne porodice i njeno docnije stagniranje. To stagniranje svoj najveći izraz zadobija u slici umiranja Karlove unuke na početku dvadeset i prvog veka. Podjednako i smrti porodice Stubler.
Žanrovski odrediti Jergovićev roman je težak zadatak. Ipak, možda je najbolje reći da je on žanrovski hibrid. U svojoj biti, „Rod“ je memoarska knjiga, priča o jednom veku jedne porodice. Ali to je samo jedna strana ovog dela. Vešto preplićući stvarne događaje sa fikcijom, pogotovo u završnom delu romana „Kalendar svakodnevnih događaja“, ništa manje i sa brojnim esejističkim, dokumentarnim i putopisnim pasažima, Miljenko Jergović sklapa savršeni mozaik od neretko potpuno različitih i samo naizgled nespojivih delova stvarnosti. I to sa željom da se užas te stvarnosti pretvori u literaturu: „Ne zaboravljati ništa, pamtiti sve, to je pakao. Sretan i spokojan čovjek može biti samo ako se ovoga ne sjeća. Ili ako se sjećanje slije u tekst, u literarnu fikciju, koja može biti stvarnija od zbilje i od sjećanja, ali nije upisana u živo meso kao što sjećanje jest.“
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i mnoštvo novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
„Oni su sa svojim kulturama i jezicima tvorili jedan izvannacionalni identitet, čiji je kulturni supstrat bio jači od njihove narodne pripadnosti. U mome slučaju, ili u slučaju moje obitelji, to znači da smo bosanski Hrvati u čiji su identitet upisani slovenstvo, njemstvo, talijanstvo, te još pokoja nacija bivše Monarhije“, piše Jergović u ovom romanu. Što je i njegova suština. Priča o Stublerima, o njihovom rodu, je ništa drugo nego priča o preplitanju. I još više, o silnom napretku koje je to preplitanje donelo. Na kraju, donelo je, ili barem doprinelo tome, da se iz tog preplitanja izrodi Jergovićev literarni talenat. Ali, donelo je, i to u isto vreme, silne nedaće. Ponajviše one koje dolaze od ljudi kojima je protivljenje tom preplitanje, a još više pitanje rasne i nacionalne čistoće, omiljena zabava. Podjednako način da napakoste drugima. Ispisujući pripovest o različitosti, Jergović u isto vreme piše i povest o veku ludila na ovim prostorima. Besmislenim smrtima, užasima i ratovima. Ali i o silnim radostima, napretku i blagodetima tog preplitanja. I o nadi da se neke naše gluposti, one sa početka teksta, mogu ispraviti: „Ali nije razlika u višenacionalnom društvu, naspram društva koje je nacionalno homogenije. Razlika je u odnosu prema različitostima. Možemo uživati u mržnji i od mržnje graditi svoj identitet, a možemo živjeti i bez tog užitka. Ako ne mrzimo, tada se nužno ogledamo u drugome, i tada drugi nužno postaje dio našeg identiteta.“

Naslov: Rod
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2014
Strana: 1008

Pročitajte i prikaze Jergovićevog romana „Buick rivera“,
knjige eseja „Autobus za Vavilon“ i prepiske „Drugi krug

Sitnice koje život znače – Lorenco Marone

U vremenu velike opasnosti, kakva je sasvim sigurno trenutna pandemija koronavirusa, pred nama je neminovno suočenje ne samo sa mogućom i poprilično realnom opasnošću, već i sa onim neretko zanemarenim pitanjima i dilemama. Isto tako, u takvim situacijama se ono što smo donedavno posmatrali kao datost pretvara u efemernost. Primera radi, doskorašnje prepucavanje oko nedavnih ratova, podjednako i onih davno prohujalih, otišlo je u potpuni zapećak. Stvarna opasnost je u potpunosti zasenila stvari koje su nam bile izuzetno bitne, ali i otkrila vrednost onih malih i običnih, nazvaćemo ih – svakodnevnih, stvari i zadovoljstava. Naša nekadašnja rutina – bilo to ispijanje kafe ili odlasci u šetnju, knjižaru, u pozorište ili u bioskop (slobodno dopunite ovaj spisak, on je beskonačan) – je sada nestala. Suštinski, nestao je naš celi život. Što nam je dalo priliku, a tu priliku nikako ne treba da propustimo, da promislimo o vrednosti tih stvari. Još preciznije, da promislimo da li su nam te stvari davale samo privid života ili je to zaista bio život koji nas je u potpunosti ispunjavao. I podjednako bitno, da shvatimo koliko nam te stvari zaista znače. Veliku pomoć nam u tome može pružiti literatura. Boljeg primera za to nema od Bokačovog „Dekamerona“. Junaci ovog dela skrivaju se od kuge koja hara Firencom na imanju u blizini grada. Svake večeri, a ima ih deset, junaci „Dekamerona“ pričaju svoje priče. I to sa verom da jedino priča može da pobedi smrt. Sasvim sigurno, ne postoji dirljivije i veće poverenje u moć literature. Ali da mi pređemo na stvar. Kakve to priče govore junaci „Dekamerona“? Ako mislite da su to filozofske ili teološke rasprave, grdno ćete se prevariti. U pitanju su sasvim uobičajene priče o ljudskim radostima, glupostima, ljubavnim nedaćama i seksualnim avanturama. Ništa drugo, nego običan i svakodnevni život. Najbolje rečeno, taj i takav život je najveći kontrapunkt užasu koji se odigrava oko junaka romana. Isto to važi i u obrnutom slučaju. Priča o velikim nedaćama i tragedijama je prikaz sveta koji je izašao izvan okvira svakodnevnog. Ma koliko to možda zvučalo banalno, književna dela koja obrađuju takve teme nas upozoravaju na vrednost običnog i svakodnevnog. Onog što najčešće uzimamo zdravo za gotovo. Tako, recimo, Borhes suočen sa neminovnom smrću u pesmi „Trenuci“ piše: „Kada bih svoj život mogao ponovo proživeti, / Pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka, / Ne bih se trudio da budem tako savršen, / Više bih se opustio, / Bio bih gluplji nego što jesam, / Veoma malo stvari bih ozbiljno shvatao.” Isto to čini i Lorenco Marone u romanu „Sitnice koje život znače“.
Čezare Anuncijata, sedamdesetsedmogodišnji napuljski udovac, provodi mirno svoje penzionerske dane. Doduše, malo drugačije od svojih ispisnika. Čezaro ne može da živi bez alkohola i cigareta, ništa manje i bez prostitutke Rosane. I tu nije kraj. Čezaro ne voli da čuva svog unuka, kloni se gužvi, komšijskih ogovaranja, podjednako i svoje porodice. Sve će se to promeniti u samo par dana. Čezaro mora da se suoči sa ljubavnim jadima svoje kćerke, da konačno prihvati da mu je sin gej, ali i da učini nešto što do sada nije činio. On će pokušati da pomogne komšinici Emi, žrtvi porodičnog nasilja. Sve to će iz korena promeniti njegov život.
„Sitnice koje život znače“ su ispisane lakim i jednostavnim stilom, bez mnogo filozofskih i inih promišljanja. Prateći život jednog sasvim običnog čoveka, Lorenco Marone kao da i sam stil prilagođava temi. Ono što je najbitnije, opasnost patetike je izbegnuta. Dikensovska priča o preobražaju ciničnog đubreta u plemenitog čoveka, ona besmrtna pripovest o Ebenizeru Skrudžu, jeste prisutna, ali je ona „umekšana“ sjajnom duhovitošću i ništa manjom lucidnošću samog autora. Rezultat je pitki roman, po stilu najpribližniji ranom stvaralaštvu Mome Kapora, u čijem čitanju istinski uživate, iako ste svesni da je ono daleko od neke velike književne vrednosti.
Lorenco Marone je rođen u Napulju. Posle završenih studija prava radi kao advokat. Debitovao je 2012. godine sa romanom „Daria“. Sledi niz romana koji su doživeli veliku čitanost. Proslavio ga je roman „Sitnice koje život znače“. Redovni je kolumnista lista „Republika Napoli“. Izdavačka kuća „Dereta“ je na srpskom objavila i prevode njegovih romana „Sutra ću možda ostati“ i „Običan momak“.
„A u mojim godinama ti ne treba ništa više, zaljubljemo se pre svega u nečije mane kako bi nam ono što se događa delovalo uverljivije“, govori Maroneov junak Čezare u ovom romanu. Upravo je ovakav odnos glavnog junaka prema sebi, ništa manje i prema drugima, najveća vrednost ovog romana. Čezarov cinizam je neodvojiv od njegovog krajnjeg racionalnog pogleda na svet. Evo još jednog primera: „Srdačnost je precenjena i ponekad samo prekriva trulež“. Opisujući postepeni prelazak sa junakovog konstatovanja stvarnosti na pokušaj da se ta stvarnost nekako izmeni i po mogućstvu učini boljom, Lorenco Marone čini sjajnu stvar. Svet u tom periodu promene, toliko puta viđene u istorije literature, ne postaje drugačiji (i dalje su ljudi uglavnom idioti, i dalje je stvarnost poprilično mračna), ali junakov pogled na svet dobija neke nove nijanse i otkrivaju se one naslovne „sitnice koje život znače“. I da se na kraju vratimo na početak. Čitanje ovog romana u danima velike opasnosti, kakva je trenutna pandemija, će biti pravo uživanje, ali i podstrek da se prisetimo sitnica koje nama život znače. I da ih ne zaboravimo kada opasnost prođe. A to niko sem nas ne može da učini, kako kaže junak ovog romana „Nažalost, život me je naučio da nikoga ne možemo spasiti. Možda jedino sebe, ako hoćemo.“

Naslov: Sitnice koje život znače
Autor: Lorenco Marone (1979-)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 239

Svedočanstva – Margaret Atvud

Ono što ćemo često prevideti, možda čak i odbaciti sa gađenjem, je činjenica da naša vrsta pripada životinjskom carstvu. Sa našim životinjskim rođacima delimo mnogo toga. Od sličnosti naših tela pa sve do sličnih ili gotovo identičnih emocija. Evo samo par primera. Majčinski instikt je gotovo identičan kod ljudi i velikog broja životinjskih vrsta. Isto tako, empatiju delimo sa, recimo, voluharicama. O privrženosti, osvetoljubivosti ili strahu tek ne treba trošiti reči. Upravo je strah naša tema. Po onoj klasičnoj enciklopedijskoj odrednici, strah spada u red primarnih ljudskih emocija. Suštinski, strah je naša reakcija na stvarnu ili izmišljenu opasnost. Kao takav, strah je odigrao veliku ulogu u evolutivnom razvoju čoveka. I tu dolazimo do one čuvene razlike između naše i ostalih životinjskih vrsta. Mi posedujemo razum (što je i naziv naše vrste – homo sapiens iliti razuman čovek). Ili još preciznije rečeno, naša vrsta može da ukroti strah i ne samo to, mi smo u stanju da strah pretvorimo u nešto što će nam doneti korist. Naravno, postoje i druge vrsta strahova. Od onih psihopatoloških, pa sve do manipulacije i vladavine strahom. Ukoliko pogledamo istoriju naše civilizacije gotovo da ne postoji vladajući društveni i politički sistem, uključujući tu i organizovane religije, koji nije koristio strah kao jedan od glavnih metoda vladavine. U slučaju religija, to je strah od božje kazne. Ukoliko prekršimo neki od crkvenih postulata čeka nas kazna u budućem životu, i to ona koja će večito trajati. Takvo je i zakonodavstvo. Ako učinimo prestup, čeka nas zatvorska kazna. Ipak, strah je najvidljiviji u totalitarnim političkim sistemima. On je ništa drugo nego modus operandi svake diktature. Najpre, preko straha se dolazi na vlast. U razorenim društvima diktatura je ta koja obećava red i ništa manju zaštitu od straha, svejedno da li je to strah od ekonomske propasti ili osećaj ugroženosti od druge nacije ili društvene grupe. Nema boljeg primera za to od nacističke Nemačke. Paljenje Rajhstaga je pružilo priliku nacistima da preuzme sve poluge vlasti i to pod krinkom zaštite od komunističke opasnosti. Ljudi su predali svoju slobodu u zamenu za sigurnost. Strah je pobedio razum i ljudi su postali zveri. Rezultat je bio najkrvaviji rat u modernoj istoriji i holokaust. Na nesreću, takva diktatura nije bila izuzetak u istoriji naše civilizacije. Naprotiv, takva opasnost je i dalje realna. O njoj izuzetno piše Margaret Atvud.
U bliskoj budućnosti, a posle velike ekološke i socio-ekonomske katastrofe, na teritoriji nekadašnjih Sjedinjenih Američkih Država stvorena je nova država Galad. Ustrojena na puritanskom modelu ponašanja i moralu, ponajviše na starozavetnim postulatima, ova država zavodi strahovladu. Najveće žrtve su žene. One su sluškinje, ništa drugo nego hodajući inkubatori, uzorne supruge ili tetke, žene kojima je dat zadatak da upravljaju drugim ženama. Donoseći ispovesti, ili još bolje rečeno svedočanstva, takve tri žene, Margaret Atvud nam predstavlja samo „srce tame“ izmaštanog Galada.
„Svedočanstva“ se mogu posmatrati kao svojevrsni nastavak sada već kultne „Sluškinjine priče“, ali i kao potpuno nezavisno delo. Od prvobitne pripovesti u „Sluškinjinoj priči“ o sudbini jedne žene zarobljene u raljama „vrlog novog sveta“, Margaret Atvud u „Svedočanstvima“ prelazi na opis sveta koji tu ženu okružuje. Ništa je to drugo nego prikaz ustrojstva jednog totalitarnog sistema. Podjednako i prikaz kako jedan totalitarni sistem menja ljude i pretvara ih u zveri. Ili slepe podanike, što na kraju donosi isti rezultat. Opis tog sveta u ovom romanu je veličanstven. Duboka psihološka pronicljivost Margaret Atvud je sjedinjena sa izuzetnim pripovedačkim darom. Dodajte tome i sjajne opservacije o (zlo)upotrebi moći i dobili ste delo koje vam pruža istinsko čitalačko uživanje, ali vas u isto vreme upozorava i na moguću opasnost: „Zašto sam mislila da će ipak sve biti kao uvek? Pretpostavljam, zato sam tako dugo slušala takve stvari. Ne možete da verujete da nebo pada dok jedan komad ne padne i na vas.“
Margaret Atvud je najznačajnija savremena kanadska književnica. U svojim delima vešto kombinuje istorijske motive sa uzbudljivim životnim pričama, a ne ustručava se ni da zađe u polje naučne fantastike. Mnogi je povezuju sa feminističkim pokretom, kao i sa pokretom za preispitivanje pitanja kanadskog identiteta. Veliki je borac za zaštitu prirodne okoline. Dobitnica je niza književnih nagrada i priznanja, od kojih su najznačajnije dve Bukerove nagrade, i to za romane „Slepi ubica“ i „Svedočanstva“. Internacionalnu slavu joj donosi roman „Sluškinjina priča“, koji je zadobio izuzetnu adaptaciju u igranoj seriji istoimenog naziva. Napisala je preko petnaest romana, isto toliko zbirki pesama, nekoliko knjiga za decu, kolekcija eseja, kao i filmskih scenarija. Margaret Atvud se bavi i pronalazaštvom. Patentirala je robotizovani sistem za pisanje. Na srpskom je objavljeno preko deset njenih dela.
„Šta vredi baciti se pod parni valjak zbog moralnih principa i biti zgnječen kao čarapa bez stopala? Bolje je sakriti se u masi, pobožnoj i zahvalnoj, ulizičkoj, ostrašćenoj masi. Bolje je bacati kamenje nego dopustiti da ga bacaju na tebe. Ili su tako bar bolji izgledi da preživiš“, piše Margaret Atvud u ovom romanu. Baš takva je sudbina junakinja ovog romana. Ubačene u grotlo ludila, one moraju da nekako prežive. I da te pokušaje preživljavanja usklade sa dubokim unutrašnjem otporom prema takvom ludilu. Ništa manje i da se izbore sa strahom. A Galad je, baš kao i svaki totalitarizam, satkan samo od straha. I to straha koji unižava čoveka, pretvarajući ga u zver. Postoji li izlaz iz takvog sveta? Da li ga je moguće pobediti? Ako pitate Margaret Atvud, odgovor je potvrdan. Upravo tome su i posvećena „Svedočanstva“. I to kroz priču o odbacivanju straha kroz zdrav razum, empatiju i dobrotu. I ništa manji prezir prema bitangama i tiranima ovoga sveta koji pomoću straha žele da nas pretvore u pomahnitale zveri. Setite se toga kada susretnete takve bitange. I ne predajte se strahu. Ako vas on obuzme, propast je neminovna. Nema boljeg svedoka tome od ovog veličanstvenog romana.

Naslov: Svedočanstva
Autor: Margaret Atvud (1939-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 477

Pročitajte i prikaze romana „Alijas Grejs“ i „Đavolji nakot“ Margaret Atvud

Besnilo – Borislav Pekić

Jer on je znao što nije znala ova radosna gomila, a može se saznati iz knjiga: da bacil kuge ne ugiba nikada; da se može desetke godina pritajiti (…) da će možda doći dan kad će na nesreću i pouku ljudi, kuga probuditi svoje štakore i poslati ih da uginu u nekome sretnom gradu“, poslednje su rečenice u čuvenoj Kamijevoj „Kugi“. I početak naše priče. Kako mislimo, a to se nažalost najčešće pokazuje kao neistina, iskustvo velikih tragedija nas podučava da takve greške nikada više ne ponovimo. Nema boljeg primera za to od ratova. Iskustvo Prvog svetskog rata našu vrstu nije sprečilo da započne još jedan, znatno krvaviji rat. Holokaust nas nije sprečio da počinimo nove masakre i genocide. Baš kao što nas ni iskustvo stanovnika Uskršnjeg ostrva nije ničemu naučilo. Masovna seča drveća zarad izgradnje čuvenih kipova dovela je do potpunog uništavanja prirodnih resursa na ovom ostrvu. Rezultat je bilo desetkovanje stanovništva i posledice koje se i danas osećaju. Ono što će se svima nama desiti ukoliko se trend uništavanja životne sredine nastavi ovim tempom. Suština svega je da naša vrsta ne izvlači nikakve lekcije iz svojih grešaka, računajući valjda da će opasnost sama po sebi proći ili da se ona nikada više neće ponoviti. Jedini problem je što bacil kuge, kako to kaže Kami, nikada ne umire. Naprotiv, on samo čeka povoljnu priliku da se ponovo „probudi“. Te činjenice smo postali svesni ovih dana usled epidemije koronavirusa. I to ponajviše kroz ono čemu nas uče posledice i prateći efekti svake velike opasnosti. Prva je krhkost našeg znanja. Još više, koliko su velike naše zablude. Evo samo par primera. Protivnici vakcinacije sada mogu da vide kako izgleda svet u kom vakcine protiv zaraznih bolesti ne postoje. Isto tako, trenutna epidemija nas uči koliko je dragoceno istinsko znanje. Lečiti nas ne mogu šamani, vračevi i raznorazni prevaranti već isključivo lekari. Valjda ćemo u budućnosti shvatiti da to važi u svakoj oblasti života. Ono što nismo shvatili, a izgleda da to nećemo shvatiti ni u budućnosti, je jednakost svih ljudskih bića. Virus se ne obazire na to da li ste belac ili crnac, Srbin ili Aboridžin, bogat ili siromašan… Isto tako, to je i vrednost zdravog razuma. Masovna histerija, mnoštvo nesuvislih pretpostavki, ništa manje okovanost strahom dovela je do grotesknih scena, onih predapokaliptičnih kupovina po celom svetu. Zabluda potrošačkog društva da nam kupovina donosi sreću, sada je preokrenuta. Kupovina, kako to mislimo, donosi sigurnost. I ono što je najbitnije, a što će se tek pokazati, velike opasnosti nam otkrivaju ko smo mi zaista i šta se to zapravo krije u našim dubinama. Niko o tome nije pisao tako dobro kao Borislav Pekić.
Sasvim je uobičajeni dan na londonskom aerodromu Hitrou. Policija je tu da očuva sigurnost, lekari da nekako saniraju „aerodromske“ bolesti, brojni službenici da omoguće red i nesmetani protok saobraćaja. Baš kao što je i uobičajena gužva na aerodromu. Sve će se to promeniti u trenu. Na Hitrou sleće avion u kom se nalazi bolesna monahinja. I to zaražena opakim besnilom. Da sve bude još gore, besnilo počinje da se širi, sve dok celi aerodrom ne postane veliki karantin. Onaj u kom će se pokazati prava čovekova priroda.
Zamišljen kao prvi deo antropološke trilogije (kasnije su usledili „1999“ i „Atlantida“), „Besnilo“ je udžbenički primer „idejnog romana“. Baš kao i u „Čarobnom bregu“ Tomasa Mana, Pekić preko pripovedanja o jednoj bolesti pokušava da prikaže rastakanje i propast jedne civilizacije. Ono što je bitno, ta propast je prikazana na literarno savršeni način. To je na prvom mestu forma. Koristeći paraliterarne žanrove (ponajviše triler, roman katastrofe, ali i horor), Pekić stvara zanimljivu priču koja će svakog čitaoca držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice romana. Na odličnu priču nadovezuje se Pekićeva nenadmašna erudicija. Gotovo da ne postoji oblast pomenuta u ovom romanu (bila to genetika, rad policijskih službi, tok bolesti i lečenja…) u kojoj Pekić ne briljira. I ono što je najbitnije, radnja nije „pojela“ suštinu. U pozadini savršeno napisane priče stoji pokušaj da se odgonetne koren bolesti cele jedne civilizacije: „Bolest postaje strašnija ukoliko se o njoj više govori. A o ničem drugom u karantinu se i ne govori. I to što se čuje najčešće su čudovišne mitologomene, rođene u nakaznom spoju neznanja i straha.“
Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Podgorici. Kao mladić je zbog osnivanja političke organizacije uhapšen i osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu. Po izlasku na slobodu studira eksperimentalnu psihologiju. Objava njegovog prvog romana „Vreme čuda“ izaziva jednodušne pohvale kritike. Za drugi roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ dobija NIN-ovu nagradu. Upravo ovaj roman je početak epopeje o porodici Njegovan, sedmotomnog romana „Zlatno runo“. Pekić je bio izuzetno plodan pisac. Pored niza romana, zbirki pripovedaka i drama, ostavio je mnoštvo knjiga eseja, književno-teorijskih ogleda, memoarske proze… Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio gotovo sva jugoslovenska književna priznanja. Celokupni Pekićev književni i esejistički opus nedavno je objavljen u izdanju „Lagune“ i „Službenog glasnika“.
„U širem smislu, karantin ilustruje položaj vrste. Položaj čoveka u svetu je karantinski. A bolest, ako je opasna, kvasac je koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno“, piše Pekić u ovom romanu. Što je i njegova suština. Izabravši da taj put razobličavanja i pokazivanja ljudske suštine izvede kroz žanr-roman Pekić je učinio veličanstvenu stvar. To je pre svega dokaz da se o onim velikim i bitnim pitanjima može pisati na zanimljiv i uzbudljiv način. I još bitnije, na način koji će privući ljudi koji se nikada ne bi poduhvatili takvog štiva. Ono što Pekić pokušava, i u tome uspeva, je pokazivanje šta se to krije u najmračnijim ćoškovima naše duše i to kroz sukobljavanje sa velikom opasnošću. Čitanje ovog romana je pravo zadovoljstvo, pogotovo u danima u kojima se suočavamo sa sličnom opasnošću. „Besnilo“ nas suočava sa nama samima, sa našim iluzijama i glupostima, suštinski sa onim šta smo učinili od sveta u kom živimo. Ništa drugo nego sa bolešću savremenog sveta, koja nije ni besnilo, baš kao što to nije ni koronavirus u današnjici, već ono što mi: „Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je (…) pravo besnilo. A ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo ih do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe.“

Naslov: Besnilo
Autor: Borislav Pekić (1930-1992)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2011
Strana: 624

Pročitajte i prikaz Pekićevog dela „Život na ledu“

Obojena ptica – Ježi Kosinski

„Čovek, kako to gordo zvuči“, izgovora jedan od junaka drame „Na dnu“ Maksima Gorka. Kontekst je sve, pa i u ovom slučaju. Ovu rečenicu izgovara očajnik, čovek koji je izgubio sve ideale, i čovek kom jedino preostaje cinizam. Sjajno o tome piše Miljenko Jergović u eseju „Maksim Gorki: Burevjesnik“: „Ljudi nisu na dnu zato što su socijalno deklasirani, nego su na dnu jer su ostali bez ikakve vjere i više im pomoći nema.“ Upravo ta vera, još više vera u čoveka je i naša tema. A nema boljeg načina da se ona pokrene od prisećanja na dva čuvena filozofska koncepta. Na jednoj strani je Žan Žak Ruso, a na onoj drugoj Tomas Hobs. U prevratničkom delu „Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima“ Ruso postavlja teoriju o koruptivnom društvu. Čovek po svojoj suštini nije loš. Lošim ga čine rđavi društveni sistemi. Ruso tu ne staje. Za primer najveće vrline on uzima „plemenitog divljaka“, čoveka neiskvarenog zakonima i društvenim sistemima. S one druge strane se nalazi engleski filozof Tomas Hobs. On ljudski život karakteriše kao „osamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak“. Ni sama čovekova suština ništa nije bolja. Ljudi su ništa drugo nego pripitomljene zveri, koje jedino čvrst društveni i politički sistem može da drži pod kontrolom. „Čovek je čoveku vuk“, kako govori Hobs. Ove dve suprotstavljene teorije postale su osnov savremene misle o čovekovoj prirodi. Ništa manje i osnov vladajućih društvenih sistema. Ako je verovati Rusou, da bi se čovečanstvo valjano razvilo potrebno je stvoriti novi, znatno bolji društveni sistem, koji će za svoj osnov postaviti ideje slobode, jednakosti i ravnopravnosti. To su i ideje Francuske revolucije iz kojih izvire moderna demokratija. Ukoliko verujemo Hobsu, potrebna nam je čvrsta ruka, tiranski politički sistem koji će pomoću straha držati u pokornosti svoje podanike. U suprotnom, sledi rasulo i ludilo. U koju ćete od ove dve teorije verovati zavisi samo od vaših svetonazora, ništa manje i od vaših iskustva. A kako one zaista izgledaju u praksi opisao je Ježi Kosinski u čuvenoj „Obojenoj ptici“.
Na samom početku Drugog svetskog rata roditelji svog sina sklanjaju u duboku poljsku provinciju, računajući da će tako on izbeći smrt. Ipak, problem nastupa kada Marta, starica kod koje je dečak smešten, umre. Ne bi li nekako preživeo, a bez mogućnosti da pronađe svoje roditelje, dečak kreće na put. Tragajući za utočištem, on luta poljskim selima. Na tom putu će sresti seosku gataru, patološki ljubomornog mlinara, sakupljača ptica, incestoidnu porodicu, nemačke vojnike, razularene kozake i još razularenije seljane, plemenitog sveštenika, vojnike Crvene armije… U svakom od tih susreta grotlo zla će biti otvoreno pred nemoćnim dečakom.
Prvo o kontroverzama. Objava „Obojene ptice“ je izazvala opšti odijum u zemljama tadašnjeg istočnog bloka, pogotovo u Poljskoj. Ono što je Poljake najviše zabolelo je bila predstava zla koji običan narod čini. Kao da to nije dovoljno, sledila je još jedna kontroverza. Na nagovor svog američkog izdavača, Kosinski je u početku govorio da je „Obojena ptica“ autobiografija kako se knjiga bolje prodavala. Kasnije se to ispostavilo kao neistina, što je i sam Kosinski priznao. Na to su se nadovezale i kasnije optužbe da Kosinski nije pravi autor ove knjige (po logici da neko ko je relativno skoro naučio engleski jezik ne može napisati tako stilski savršen roman), kao i glasine da je Kosinski „pokrao“ ispovesti preživelih Jevreja. Ako ostavimo po strani ove kontroverze, koje suštinski nisu ni bitne za sam sadržaj knjige, pred nama se nalazi istinsko remek-delo. Svet „Obojene ptice“ je ništa drugo nego svet prvobitnih bajki. Groteskni je to i užasavajući svet, onaj u kom se dešavaju užasne stvari i one koje, kako to mislimo, ne postoje u stvarnom svetu. Taj samo naizgled bajkoviti svet Kosinski predstavlja iz vizure jednog dečaka, koliko povređenog, još više zbunjenog. Dečaka koji pokušava da shvati: „(…) šta je to što ljudima jedne boje očiju i kose podaruje tako strašnu moć nad drugim ljudima“. Ali i dečaka koji posle silnih nesreća spoznaje suštinu moći: „Sposobnost da odlučuješ o sudbini mnogo ljudi koje uopšte nisi poznavao, rađalo je veličanstveni osećaj. Nisam bio siguran da li je to zadovoljstvo zavisilo samo od saznanja o moći koju neko poseduje ili od njenog korišćenja.“
Ježi Kosinski je rođen u jevrejskoj porodici u Lođu. Na početku Drugog svetskog rata roditelji ga sklanjaju u poljsku provinciju. Lutajući poljskim selima preživljava rat. U poratnom periodu završava studije istorije i sociologije. Emigrirao je 1957. godine u Sjedinjene Američke Države. Objava „Obojene ptice“ mu donosi mnoštvo književnih priznanja i velike tiraže, ali i ništa manje napade. Sledi niz podjednako uspešnih romana. Na srpski su prevedeni „Koraci“ i „Prisutnost“. Kosinski je bio istaknuti humanitarni radnik i borac za ljudska prava. Izvršio je samoubistvo 1991. godine.
Izlazak filma „Obojena ptica“ skrenuo je ponovnu pažnju na čuveni roman Ježija Kosinskog. Baš kao i uvek, svima su bila puna usta zgrađavanja nad silnim scena užasa i bestijanih zločina iz ovog romana. Jedino niko nije postavio pitanje kako su to zlodela moguća. Kako je moguće da čovek postane čoveku vuk? Ako verujemo Rusou, kako je moguće da „plemeniti divljaci“, a seljani iz ovog romana su baš takvi, čine takve zločine? I to bez ikakve potrebe, suštinski: bez bilo kakvog povoda. Zlo je to samo zarad zla. Ukoliko poverenje poklonimo Hobsu, kako objasniti činjenicu da jedno krajnje uređeno društvo kakvo je bilo nemačko čini podjednako užasne stvari? Čak i gore od „divljaka“: „Nemci su me čudili. Kakvo rasipanje snage! Da li je ovakav siromašan, okrutan svet bio vredan vlasti nad njim?“ Kosinski nas kroz ovaj sjajni roman primorava da promislimo o suštini naše prirode. I da sami sebi postavimo ona velika pitanja. Ko smo mi? Zveri ili ljudi? Ko nas čini zlim? Ili smo možda po svojoj suštini zli? I ono najbitnije pitanje: možemo li to kako popraviti? Svet „Obojene ptice“ je svet užasa, ali, i u isto vreme, užasa koji je opisan na način koji nikada nećemo zaboraviti. Najbitnije, sveta u kom je čovek prestao da bude čovek i postao zver: „Ljudi ionako nisu razumeli jedni druge. Sukobljavali su se ili su se privlačili, grlili su se ili gazili, ali svako je poznavao samo sebe. (…) Poput planinskih vrhova oko nas, gledali smo jedni druge, odvojeni planinama, previsoki da ostanemo neprimećeni, preniski da dotaknemo nebesa.“

Naslov: Obojena ptica
Autor: Ježi Kosinski (1933-1991)
Preveo: Vuk Perišić
Izdavač: Plato, Beograd, 2014
Strana: 266

Peta godina „Čitaonice“

„Čitaonica“, online mesto za dobre knjige, je napunila pet godina. Do sada smo na ovoj stranici objavili preko 270 prikaza romana, zbirki priči i pripovedaka, istorijskih studija i publicističkih dela.
Osnovna ideja prilikom pravljenja sajta, čega se i danas držimo, je bila da se usled hroničnog nedostatka književne kritike u štampanim medijima napravi internet-stranica na kojoj bi bili predstavljeni aktuelni, ali i ranije objavljeni, naslovi koji to po svom kvalitetu zavređuju. Da smo barem delimično uspeli u tome govori posećenost stranice (preko 100.000 jedinstvenih posetilaca, izvor: wordpress statistika). Ostanite uz nas i u narednom periodu jer vam spremamo mnoštvo prikaza dobrih knjiga.
Povodom petog rođendana „Čitaonice“ donosimo listu pet najčitanijih prikaza na našem sajtu u toku prošle godine:

1. Veliki pad – Peter Handke
2. Aleksandrijski kvartet – Lorens Darel
3. Godine vrana – Siniša Kovačević
4. Černobiljska molitva – Svetlana Aleksijevič
5. Arhipelag Gulag – Aleksandar Solženjicin

Pozdravljamo vas do sledećeg čitanja

Mustafa Golubić i Pavle Bastajić: Staljinove ubice – Boris Rašeta

Iako ovo može zvučati čudno, možda je najbolje početi od teologije. I od jednog od manje poznatih teoloških koncepata. U pitanju je ikonomija. Šta je njena suština? Najjednostavnije rečeno, to je modus operandi crkve u primeni hrišćanskog učenja i crkvenih kanona. S jedne strane stoji akrivija, doslovna primena kanona u svakodnevnom životu, a sa one druge strane ikonomija, ništa drugo nego ublažavanje, čak i potpuno zaobilaženje crkvenih propisa. Suštinski, ikonomija je diskreciono pravo crkve da privremeno suspenduje ili zaobiđe sopstvena pravila ukoliko to situacija zahteva. U idealnom svetu, i onako kako to teolozi govore, svrha ikonomije se iscrpljuje u pokazivanju božje ljubavi prema svim ljudima. U ovom našem, stvarnom svetu ikonomija je ništa drugo nego prilika za, najblaže rečeno, neprincipijelne koalicije. Primera radi, a tih primera imate koliko god hoćete, to je saradnja crkvenog klera sa notornim bitangama i tiranima ovoga sveta. Podjednako i odustajanje od Isusove socijalne misli. Baš kao i u crkvi, ikonomija postoji u svakom segmentu našeg života. Ipak, ona nigde nije vidljiva kao u politici. Da bi se to razumelo treba krenuti od početka. Još tačnije, od Francuske revolucije. Slom pređašnjeg društvenog i političkog sistema ustoličio je novi pogled na svet. Praktična politika prestaje da bude samo pitanje političke moći, ona sada zahteva i ideje koje stoje iza nje. U ovom slučaju izražene u krilatici: „Sloboda, jednakost, bratstvo“. I polako dolazimo do naše teme. Gotovo da ne postoji politički pokret u prethodnih dva veka koji ove velike ideje nije ustoličio kao svoje. Svi političari u svojim programima govore o pravdi, slobodi, jednakosti i dobrobiti za sve ljude. Stvarnost se, što svi mi dobro znamo, poprilično razlikuje od ovih ideja. Evo samo jednog primera. Program nacističke partije, ako zanemarimo mržnju prema Jevrejima i rasizam, je sadržao iskorenjivanje korupcije, jednakost svih nemačkih građana, pristojan život i dobro plaćena radna mesta, veće penzije, održavanje srednje klase, pravednu raspodelu bogatstva… Sve su to stvari koje bi svaki normalan čovek potpisao bez razmišljanja. Naravno, zna se kako se sve to završilo. Isti slučaj je bio i sa Sovjetskim Savezom. Velike revolucionarne ideje o slobodi, jednakosti i boljem životu za sve ljude pervertirano su pretvorene u Gulag. I tu dolazimo do one ikonomije sa početka teksta. Razlike između proklamovanih ideja i njihove primene. Sjajnu knjigu o tome je napisao Boris Rašeta.
Oktobar je 1940. godine. Na vrata Miroslava Krleže, već tada slavnog pisca, zakucao je Pavle Bastajić, stari piščev prijatelj. U kasnijim zapisu u „Marginalijama“ Krleža će samo kratko zabeležiti da je ono što je čuo od Bastajića najjezivija priča koju je čuo u životu. A ta priča, koju Krleža prećutkuje, je pripovest o Staljinovim ubicama. Pavle Bastajić je godinama obavljao likvidacije Staljinovih političkih neprijatelja po celom svetu. Baš kao i njegov kolega, još čuveniji Mustafa Golubić. Istražujući njihove biografije, Boris Rašeta u isto vreme istražuje kako je to vreme zaista izgledalo. Ponajviše kako su velike ideje pretvorene u veliki zločin.
Ukoliko očekujete od ove knjige tabloidni senzacionalizam, onakav kakav je ustoličen kad god se pomene ime Mustafe Golubića, obavezno je zaobiđite. Boris Rašeta u ovoj knjizi pokušava da ispiše nešto sasvim drugo. A to je pripovest o jednom mračnom vremenu i još mračnijim sudbinama dvojice ljudi. Da bi uspeo u tome, Rašeta je pomno proučio mnoštvo arhivske građe, ali i iščitao desetine memoarskih dela i istorijskih studija. Sve je to vidljivo na svakoj stranici ove knjige. Još bitnije, svi ti podaci su preneti na izuzetan način. Kroz pitku naraciju, Boris Rašeta nas suvereno vodi kroz minsko polje naše istorije, vešto izbegavajući zamke senzacionalizma i ideološke pristrasnosti. Podvig je to koji retko kom polazi od ruke. Zamerka koja se mora uputiti odlazi na račun izdavača. To je pre svega apsolutno nepotrebna i na momente krajnje loše izvedena ekavizacija i „srbizacija“ originalnog Rašetinog teksta (otprilike kao oni idiotski „prevodi“ srpskih filmova na hrvatski jezik) i loš kvalitet štampe knjige.
Boris Rašeta je rođen u Bihaću. Po završenim studijama sociologije u Zagrebu počinje da radi kao novinar. Član je redakcije čuvenog „Feral Tribjuna“ sve do njegovog gašenja. Pisao je za brojne medijske kuće i radio kao dopisnik za nekoliko svetski poznatih medija i novinskih agencija. Objavio je niz knjiga koje za svoju temu imaju istoriju jugoslovenskog komunizma i rad tajnih službi.
„Potreba naših ljudi za slavom s one je strane dobra i zla: oni će usvojiti svakog zlikovca ako je u svom zlu bio dovoljno veliki; štaviše, ako mu je malo nedostajalo, oni će dodati“, piše Boris Rašeta o Mustafi Golubiću. Upravo to protivljenje mitologizaciji i petparačkim pričama o Golubiću i Bastajiću je u samoj srži ove knjige. Rašeta pokušava da skine mitske koprene sa njihovih biografija i da ih predstavi onakvima kakvi su oni zaista bili. Razume se, priče o silnim ubistvima, konspiracijama, ništa manje i o ljubavnim avanturama, nisu zaobiđene, ali ono što je autoru mnogo bitnije je to kako su ova dvojica idealista, a to su Golubić i Bastajić sasvim sigurno bili, postali bestijalne ubice. I kako je moguće boriti se za bolji i pravedan svet, a u isto vreme biti neko ko suštinski čini samo zlo. Ništa je to drugo nego primer one ikonomije sa početka teksta. I ko je tu onda kriv? Ideje ili ljudi koji te ideju primenjuju? Za Borisa Rašetu, autora ove sjajne istorijske studije, krivica je i na jednoj i na drugoj strani: „Idealizam je najopasnija i najzanosnija pojava u politici, naročito ako nije izgrađen na liberalnom temelju. Levi idealizam, desni idealizam – nužno vode u jednom smeru: diktaturi, totalitarizmu, jednoumlju. Idealista ne nastoji da se prilagodi svetu, on nastoji da svet prilagodi sebi. Sve što na tom putu smeta, treba ukloniti.“

Naslov: Mustafa Golubić i Pavle Bastajić: Staljinove ubice
Autor: Boris Rašeta (1968-)
Izdavač: Portalibris, Beograd, 2019
Strana: 219

Deseti decembar – Džordž Sonders

Nema boljeg načina da se počne priča o ulozi forme u svetu literature od onih čuvenih rečenica iz biblijske Knjige propovednika: „Što je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vijekova koji su bili prije nas.“ I sve je već rečeno. Ili možda nije. Zato je najbolje krenuti od početka. Tačnije, od Aristotela. On u „Poetici“ formu vidi kao mogućnost oblikovanja književne građe. Još jednostavnije rečeno, forma je način na koji će određena priča biti ispričana. Što je i suština književnosti. I ono što književnost čini književnošću. Možete imati najbolju moguću priču, možete i imati talenat da tu priču ispričate na najbolji mogući način, ali vam to gotovo ništa ne vredi ukoliko tu priču ne uspete da dobro, upotrebićemo možda poprilično neadvekatan izraz, upakujete. To „pakovanje“ priče – razume se, to može biti i esej, pesma, memoarska proza – je ono što se označava kao forma. Problem nastupa sa zasićenjem. I onim čuvenim stihovima sa početka teksta. Kako posle nekoliko vekova literature pronaći originalnu formu, pitanje je svih pitanja. To pitanje postaje posebno bitno na početku dvadesetog veka. Brojni umetnički pokreti to pitanje postavljaju kao jedno od najbitnijih. Tako nastaje mnoštvo dela oslobođenih svih stega tadašnjih književnih, ali ništa manje i društvenih i moralnih normi. Nema boljeg primera za to od Džojsovog „Uliksa“. I tu već nastupa problem. Forma počinje da jede suštinu. Ili još preciznije rečeno, način na koji se piše postaje mnogo bitniji od onoga što je napisano. Dolazi i do, kako to obično biva, pomodarstva. I eto ironije. Oni koji se protive unificiranoj stvarnosti postaju ništa manje unificirani kroz epigonstvo nečega što se smatra za prevratničko. Pitanje forme se još više zaoštrava sredinom veka. Bartova teorija o smrti autora i ideje postmodernista o nepouzdanosti bilo kakvog znanja donose nove promene. Od „Blede vatre“ Vladimira Nabokova, pa sve do Ekovog „Imena ruže“ pronalaze se nove književne forme. Nekada uspešno, kakav je slučaj sa ova dva dela, a još češće neuspešno. Najbolji svedok tome je savremena književnost. I mnoštvo književnih dela koja su u potrazi za originalnom formom izgubila sve ostalo. Ponajviše samu priču koja je srž literature. Da je ipak moguće iznaći originalnu formu i u isto vreme ispričati sjajnu priču svedoči nam stvaralaštvo Džordža Sondersa.
Ulazak u svaku od priča sabranih u zbirku „Deseti decembar“ nalikuje ulasku u potpuni novi svet. Tako se pred nama u ovoj knjizi otvaraju svetovi jednog tinejdžera u susretu sa smrću, ali i krajnje bizarne i ništa manje disfunkcionalne porodice. Pred nama je i distopijski svet u kom se na zatvorenicima testiraju lekovi koji bi trebali da „poprave“ ljudska osećanja. Ništa manje i užasavajući svet u kom su emigranti idealni ukras za vašu baštu. Kao što je pred nama i uposlenik zabavnog parka koji se pogubio u „viteškom“ svetu, ali i veteran iz nedavnog rata. Svi ti ljudi moraju da se sukobe sa samim sobom i da otkriju izlaz iz užasa stvarnosti koja ih okružuje.
Od potpuno redukovanog toka svesti jednog tinejdžera, preko krajnje tehnokratskog rečnika menadžera (produktivnost, produktivnost, produktivnost), dnevničkih zabeleški čoveka iz budućnosti, pa sve do ispovesti iz prvog lica – Džordž Sonders tka deset priča iz ove zbirke na način kakav nije viđen do sada. Od prvobitne zbunjenosti kada uzmete ovu zbirku (kakav je ovo sad đavo, otprilike) pa sve do potpunog oduševljenja napisanim, možda je tako najbolje opisati „Deseti decembar”. I još bitnije, ne treba zaboraviti da je „Deseti decembar“ knjiga koja nas tera na razmišljanje o onim starim dobrim „velikim“ pitanjima: „Jesu li oni to odabrali? Je li to bila njihova krivica kad su izleteli iz majčine utrobe? Jesu li oni želeli, prekriveni krvlju iz placente, da odrastu u zločince, mračne sile, ubice? (…) Ne; pa ipak, njihove izvitoperene sudbine ležale su uspavane u njima, seme koje je čekalo vodu i svetlost da izrodi najokrutnije, otrovno cveće (…) koje će ih pretvoriti (pretvoriti nas!) u zemaljski otpad, ubice, i uprljati nas konačnim, neoprostivim prestupom.“
Džordž Sonders predstavlja jedno od najznačajnijih imena savremene američke književnosti. Posle završenih studija radi kao pisac tehničke dokumentacije u jednoj firmi. Kako je sam rekao, upravo ovo iskustvo izvitoperenog jezika ga je nateralo da pokuša da pronađe nove jezičke forme. Debituje 1996. godine sa zbirkom priča „CivilWarLand in Bad Decline“. Književnu slavu i mnoštvo priznanja mu donosi zbirka „Deseti decembar“. Dobitnik je Bukerove nagrade za roman „Linkoln u bardu“ (na srpskom je objavljen u izdanju „Geopoetike“). Predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Sirakuza.
„Zaokuplja me večiti problem Forme, koja bi mogla da učini nešto da se taj sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim, Forme koja bi mogla da dâ nov sadržaj našoj taštini, Forme koja bi mogla da učini nemoguće (…)“, piše Danilo Kiš u eseju „Mi pevamo u pustinji“. Upravo to pitanje forme koja može da učini nemoguće i da preokrene stvarnost je u srži „Desetog decembra“. Kako se čini, Džorž Sonders je pored iznalaženja i upotrebe novih književnih formi uspeo i da stvori jedan sasvim novi jezik (da ga osetimo i u srpskom prevodu pobrinula se Kristina Kalauzov Filipović kroz izvrstan prevod zbirke). A opet, i gotovo u isto vreme, taj novi svet je u stvari naš svet, čak i onda kada je on smešten u budućnost. Sonders piše o svim onim velikim temama. O dobroti i o zlu, o pravdi i o izvitoperenosti zakona i opštevažećeg morala, o užasu malograđanštine i potrošačkog društva, o našim malim i jadnim životima. I pokušaju da nekako preživimo te živote. Sonders je u ovoj zbirci učinio nešto gotovo nemoguće. Pred nama su prevratnički književni eksperimenti, potpuno nove književne forme, ali i u isto vreme priče koje nas u potpunosti obuzimaju sjajnom radnjom i ništa manjim fokusom na ona velika pitanja. „Deseti decembar“ je istinsko remek-delo, i sasvim sigurno knjiga po kojoj će se u budućnosti ravnati savremena literatura.

Naslov: Deseti decembar
Autor: Džordž Sonders (1958)
Prevela: Kristina Kalauzov Filipović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 247

Ciganin, ali najljepši – Kristian Novak

Pored zlokobnih pojava i ljudi, postoje i zlokobne reči. Evo samo jednog primera. Izraz „konačno rešenje” će izazvati gotovo trenutnu jezu i neprijatnost zato što je on upotrebljen kao nacistički termin za istrebljenje Jevreja. Da ostanemo u istoj ravni, to je i naziv Hitlerove autobiografije. „Moja borba” u sebi nosi prizvuk zlokobnosti, nečega što nam donosi nelagodu i strah. Sjajno je o tome pisao Karl Uve Knausgor u istoimenom romanu. Sličnu nelagodu donosi i izraz „niža rasa”, možda čak i sama reč rasa. Iskustvo dvadesetog veka, i ne samo njega, nas je naučilo da se sa ovom rečju ne igra. Još jedna zlokobna reč je i veznik „ali”. Zašto sad ona neko će zapitati. Najpre zato što nam ona omogućuje da uništimo tuđu ljudskost. I to na najperfidniji mogući način. Veznik „ali“ nam pruža priliku da izrazimo nečiju vrednost, ali i da tu vrednost u isto vreme anuliramo. Može to biti i obrnuto. Primera radi: on je dobar čovek, ali je Hrvat (ili Srbin, Aboridžin, Kmer, sasvim je svejedno). Ili obrnuti primer: on je đubre od čoveka, ali je naš (sasvim svejedno Hrvat, Srbin…). Suština je da nam ovaj veznik omogućuje da napravimo distinkciju između onoga što je naše i tuđe. A to tuđe može biti dobro, neretko je ono zaista i tako, ali je u isto vreme i zlokobno. Najpreciznije rečeno, to je nešto čega se trebati kloniti, nešto što suštinski predstavlja opasnost za nas. I polako dolazimo do suštine. Našeg odnosa prema onima koji su drugačiji od nas. A boljeg primera za to nema od Roma. Ovaj narod je kroz gotovo čitavu istoriju naše civilizacije bio posmatran kao nešto strano i tuđe, neretko zlokobno, i to od strane gotovo svih nacija. Najveći razlog za to je bio njihov nomadski život i verovanje da su Romi otmičari dece, neradnici, izvori zaraze… Gotovo da nije bilo perioda u istoriji u kom oni nisu bili izloženi progonu. Vrhunac je bio Drugi svetski rat u kom je ubijeno preko milion Roma. Progoni tu nisu stali. Naprotiv. I dan-danas su Romi izloženi nehumanom postupanju i progonu čak i u zemljama koje sebe vole da posmatraju kao civilizovane. Čak i onde gde su naizgled prihvaćeni, kakva je situaciji trenutno u Srbiji, Romi se tretiraju kao narod koji je niža vrsta. I to ponajviše kroz onaj veznik ali. Oni mogu biti vrhunski umetnici (kakav je, recimo, bio Šaban Bajramović), mogu biti i intelektualci, vredni i čestiti ljudi, ali dolazi to „ali”. Oni su ipak Romi. O svetu bez tog „ali” Kristian Novak je napisao izuzetan roman.
Na krajnjem severu Hrvatske, u oblasti Međimurje, desio se zločin. Ne bi li on bio rešen, u Međimurje su poslata dva zagrebačka detektiva, koji se odmah po dolasku u selo Sobolščak susreću ne samo sa jednim čudnim svetom, već i sa jednom još čudnijom ljubavnom pričom. Hrvatica Milena je u toku poslednjih nekoliko meseci bila u ljubavnoj vezi sa Romom Sandokanom, što je izazvalo silno negodovanje, ali i nasilje u Sobolščaku. I tu nije kraj. Detektivi moraju da se izbore i sa ispovešću kurdskog emigranta koji se na putu ka Francuskoj zatekao na poprištu zločina. Kakva je veza između ovog emigranta, dvoje zaljubljenih, Roma i Hrvata iz okolnih sela koji su gotovo u ratu – otkriva se u ovom romanu.
Iako je u srži ovog romana klasična detektivska priča, nju ne očekujte. Ili možda još bolje rečeno, detektivska priča je prisutna, ali ona je samo polazna tačka za nešto mnogo bitnije. To je pre svega priča o našoj sadašnjosti. I to priča o susretu različitih nacija i o njihovom preplitanju. Kroz ispovesti koje govore junaci ovog romana mi ulazimo u svet jednog Kurda, Roma, Hrvata i Hrvatice. Kristian Novak je te priče ispripovedao na izuzetan način. Kipteći unutrašnji život, silne dileme, ali i mnoštvo događaja određujućih za sudbine junaka ovog romana su u Kristianu Novaku dobili nenadmašnog tumača. I ništa manje vrsnog stilistu koji je u stanju da te ljudske sudbine prenese na način koji zaslužuje istinsko divljenje. Evo samo jednog primera: „Meni je i sada život podnošljiv samo zato što znam da sam bila tamo. Savršeni svijet postoji, ali nikada dulje od trena. Oni koji žele živjeti ginu za njim, unatoč tome. Svi ostali upravo zbog toga odustaju.“
Kristian Novak je rođen u Nemačkoj, u porodici međimurskih emigranata. Odrasta u Hrvatskoj, u kojoj će završiti studije kroatistike. Trenutno predaje na Filozofskom fakultetu u Rijeci. Njegov prvi roman „Obješeni” je objavljen 2005. Sa drugim romanom „Črna mati zemla” zadobija literarnu slavu, baš kao i mnoštvo priznanja. Roman „Ciganin, ali najljepši” je zadobio najistaknutija hrvatska književna priznanja, doživeo status bestselera, ali i prevode na nekoliko svetskih jezika.
„Ako predugo gledaš u njihovu smjeru, možda spaziš nešto poznato, nešto svoje. Zamisli taj užas“, piše Kristian Novak u ovom romanu. Upravo to prepoznavanje, gledanje u drugog, je u samoj biti ovog romana. Kristian Novak nas suočava sa onim što zaobilazimo i sa onim što neretko a priori odbacujemo. Najbitnije od svega, taj prikaz drugih je potpun. Svet Roma, baš kao i svet Bliskog istoka, nije nešto egzotično i daleko od nas. Taj svet nije ni prikaz jadnih žrtvi, onih koji ćemo zbog griže savesti paternalizovati. Naprotiv. To je svet isti kao naš svet. U njemu žive ljudi koji vole druge ljude, ali i ljudi koji greše, ljudi koji su neretko zli, suštinski: ljudi koji tumaruju zbunjeni, nesrećni i žalosni. Koji su isti kao i mi. I to je suština ove priče. Najbitnije, priče ispripovedane na izuzetan način, pravom stilskom i književnom vatrometu kakav se ne viđa često na našim prostorima. I da ne zaboravimo, svetu u kom nema „ali”. Svetu u kom su svi ljudi – ljudi: „Nije mene ubola ni riječ ‘Cigan’ ni riječ ‘najlepši’. Ova između, ova prokleta ‘ali’. To je riječ uljez, to je zla riječ. Ne smije joj biti mjesto u rečenicama o ljudima. Ako si s krive strane te riječi, ona ta zauvijek dijeli od dobrih slika, shvaćaš. On je vrijedan, ali je Cigan. Ciganica je, ali poštena.“

Naslov: Ciganin, ali najljepši
Autor: Kristian Novak (1979-)
Izdavač: Književna radionica Rašić, Beograd, 2017
Strana: 324

Pre nego što padne noć – Rejnaldo Arenas

Možda je najbolje početi od jedne od najčuvenijih koračnica u našoj istoriji i još čuvenijih stihova: „Tko drukčije kaže, / kleveće i laže“. Kao da nije dovoljno ovo upozorenje na drugomisleće, na ove stihove nadovezuje se još jedan, i to, rekli bismo, poprilično zlokoban stih: „Našu će osjetit pest“. Naravno, ovi stihovi su poprilično razumljivi. Oni nastaju u vremenu velikog previranja i pokušaja partizana da steknu legitimitet nad budućim vođstvom zemlje. Samim tim, svako ko drugačije misli od nas je ništa drugo nego lažov i bitanga koja će biti uništena. Ipak, ovi stihovi Vladimira Nazora mogu biti i početak jedne sasvim druge priče. I to priče o našem odnosu prema ljudima koji misle drugačije od nas. U jednom nedavnom istraživanju utvrđeno je da će većina današnjih američkih glasača na izborima glasati za određenog kandidata ne zato što im on uliva poverenje, nego zato da ne pobedi njegov protivnik, čovek kog preziru. Ukoliko pogledamo istoriju naše političke scene, ovo je više nego istina. „Negativne“ emocije, još više emocije nastale iz afekta – kakve su sasvim sigurno mržnja ili prezir, mnogo su jače od „pozitivnih“ emocija – ljubavi, poverenja i poštovanja. Naprosto, njihov intenzitet je mnogo veći. Baš kao i njihove posledice. I, razume se, to političari, i ne samo oni, nemilice koriste. U korenu takve manipulacije leži naše nepoverenje u mišljenje suprotne strane. Još više naša nemogućnost da prihvatimo drugačije mišljenje. U čemu je stvar? Najpre u tome što su naša uverenja samo uverenja. Mi bismo svakako voleli da su ona plod zdravog razuma i ništa manje lako dokazivih činjenica, ali u njihovoj srži leži naša vera. A vera je, da se ne lažemo, poprilično iracionalna stvar. Čak i ako je naše uverenje, kako to najčešće mislimo, plod dubokog promišljanja to se neretko pokaže kao neistina. Evo primera. Skoro po pravilu ćemo, izuzetaka svakako ima, mišljenje onoga ko misli drugačije od nas odbaciti kao potpunu zabludu. I ne samo to, to mišljenje ćemo okarakterisati kao glupost, podlost ili plod manipulacije. Dok ćemo, nasuprot tome, svako mišljenje koje je slično našem prihvatiti kao nešto pametno i plemenito. Suština je, da ponovimo opet, naša vera. Ona koja će i očigledan dokaz, nema boljeg primera od ljudi koji odbijaju vakcinaciju svoje dece, odbaciti zato što se on ne uklapa u njihovo verovanje. Jedna od posledica toga je odbacivanje drugih ljudi, ništa manje i njihovih dela, zato što se oni ne uklapaju u ono što je naše uverenje. Baš takav slučaj je i sa autobiografijom „Pre nego što padne noć“.
Kraj je osamdesetih godina. Rejnaldo Arenas, čuveni kubanski pisac u egzilu, je dobio smrtnu presudu. On boluje od side. Rešen da uludo ne potroši svoje poslednje dane, Arenas odlučuje da napiše priču o svom životu. Rezultat je autobiografija „Pre nego što padne noć“. Polazeći od detinjstva u dubokoj kubanskoj provinciji, Arenas tka priču o svom koliko čarobnom ništa manje i bizarnom odrastanju. Prekretnica je revolucija. Rejnaldo Arenas se bori na strani Fidela Kastra. Posle Kastrove pobede, on odlazi u Havanu na studije. I tu kreću problemi. Željan slobode, Arenas dolazi u sukob sa vladajućim režimom, što rezultira njegovim kasnijim progonom, robijom i odlaskom u egzil.
Ako na stranu ostavimo stilske mane ove autobiografije, i to poprilično razumljive – Arenas je diktira u bolesničkoj postelji, pred nama je knjiga koja pleni koliko svojim, nazovimo to, razuzdanim pripovedanjem, još više opisom silnih događaja. I to ispisanih iz jednog sasvim drugog ugla. U njoj nema revolucionarnog žara, onog koji se očekuje kada se piše o Kubi, nema ni priče o pokušaju da se svet učini boljim. Pred nama je samo slika čoveka koji želi da živi, suštinski: čoveka koji živi, ali i slika sveta koji se protivi takvom načinu života. Arenasova Kuba je razuzdano ostrvo, u isto vreme divno, ali i užasno bolno mesto. Takav je i život koji se opisuje u ovoj autobiografiji. Ili kako to sam Arenas kaže: „(…) pre ili kasnije, za svaki trenutak užitka koji doživimo, provedemo godine u patnji“.
Rejnaldo Arenas, jedan od najznačajnijih kubanskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u provinciji Orijente. Studira filozofiju i književnost u Havani. Iako je Arenasov književni rad bio zapažen, njegova dela su bila zabranjena za objavljivanje. Zbog svojih političkih stavova i homoseksualnosti je bio progonjen, a nekoliko godina je proveo u zatvoru. Emigrira 1980. godine u Sjedinjene Američke Države. U egzilu je napisao niz visokovrednovanih književnih dela, među kojima se ističe „Pentagonija“, serijal od pet romana koji govore o postrevolucionarnoj istoriji Kube. Na srpskom je pored ove autobiografije objavljen i Arenasov roman „Opsene“ (SKZ, 1987). Arenas je izvršio samoubistvo 1990. godine.
Da se vratimo na početak. I na priču o drugačijim pogledima. Ukoliko posmatrate istoriju Kube, pogotovo Kastrovu revoluciju, kao pozitivnu stvar, autobiografija „Pre nego što padne noć“ će za vas biti ako ne gadost, onda sasvim sigurno poprilično diskutabilna stvar. Arenas je ispričao povest o naličju revolucije. Priča je to o samovolji režima koji je zadobio vlast, privilegijama koje je revolucionarna klika uzela za sebe i o progonu onih koji drugačije misle. I ponajviše, priča o progonu onih koji se razlikuju od nas. Razume se, Arenas neretko preteruje u opisima, ponekad je čak i degutantan (ponajviše u opisu zoofilije u seoskom životu), ali ono što mu se nikako ne može osporiti su dve stvari. Prva je literarni talenat, i to talenat bez premca. Druga stvar je želja da se živi onako kako želi da se živi, a ne onako kako drugi od nas zahtevaju da živimo. Cena za to je, nažalost, previsoka. Arenasov život opisan u ovoj knjizi to najbolje pokazuje. Ali, i u isto, samo takav život je stvarni život: „Oduvek sam mislio da je bedno prositi život kao uslugu. Ili živiš kako želiš, ili bolje da i ne živiš.” I mala preporuka za kraj, ne odbacujte taj život, ništa manje priču o njemu, zato što se ne slažete s njim. Ponajviše da sutra tako neko ne bi odbacio vaš život. I ništa manje da ne biste izgubili upoznavanje sa nečim što zaista vredi upoznati. A to je sasvim sigurno ova izuzetna knjiga.

Naslov: Pre nego što padne noć
Autor: Rejnaldo Arenas (1943-1990)
Prevela: Vesna Stamenković
Izdavač: Štrik, Beograd, 2019
Strana: 336

Pas i kontrabas – Saša Ilić

„Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Drži se podalje od prinčeva“, piše Danilo Kiš u „Savetima mladom piscu“. Upravo ove rečenice određuju moć, ništa manje i značaj literature. U čemu je stvar? Najpre u tome što je literatura pored brojnih uloga u istoriji naše civilizacije, imala i onu korektivnu. Još preciznije rečeno, literatura je kroz čitavu istoriju naše civilizacije ukazivala na ono što ne valja upravo kroz tu sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Razume se, bilo je i suprotnih primera, umetnika koji su bili branitelji “prinčeva”. Evo samo jednog primera. U vreme najvećih progona u Sovjetskom Savezu, Maksim Gorki sa mnoštvom pisaca, među kojima su bili Iljf i Petrov, Boris Piljnjak i Aleksej Tolstoj, polazi u Gulag na izgradnju Belomorskog kanala. I to sa zadatkom da opeva mudrost sovjetskog režima. Čovek koji se nekada borio za jednakost svih ljudi i socijalnu pravdu, postao je klovn koji ispeva himnu režimu koji satire milione ljudi. U tom užasnom tekstu Maksim Gorki piše da je Belomorski kanal, čitaj: Gulag, primer „uspešne rehabilitacije neprijatelja proleterijata“. Gorki ne staje na tome. On priče o smrti zatočenika na izgradnji kanala odbacuje kao gnusne laži, iako je sopstvenim očima video stradanje i smrt brojnih ljudi. Da budemo u potpunosti precizni, bila je to smrt dvesta hiljada ljudi, kako piše Solženjicin u „Arhipelagu Gulag“. Upravo ova dva pisca najslikovitije predstavljaju ono o čemu je pisano na početku ovog teksta. Maksim Gorki će i pored nesporno velikog književnog dela ostati upamćen kao moralna gnjida koja je podržala zločine neslućenih razmera, pored podrške ludilu Gulaga tu je i njegov poziv na progon homoseksualaca, dok će Solženjicin ostati upamćen kao čovek koji se suprotstavio ludilu. I što je još bitnije, Solženjicin će ostati zapamćen kao čovek koji je razotkrio to ludilo. Što je i suština priče o „korektivnoj“ ulozi literature. Pisac mora – ne mora naravno, ali ako to ne učini postaće moralna gnjida kakvi su bili Hamsun ili Selin – da se suprotstavi zlu, da progovori o onome o čemu se ne govori, da razotkrije laž koja je postala opšteobavezujuća istina. Da se usprotivi vladajućim ideologijama i prinčevima, kako je pisao Danilo Kiš. Baš to pokušava i Saša Ilić u romanu „Pas i kontrabas“.
Godina je 2016. U kovinsku ludnicu sproveden je Filip Isaković na lečenje. Kroz brojne reminiscencije nižu se epizode iz njegovog života, koliko one ratne, Filip Isaković je devedesete proveo na ratištu, još više slike života nakon rata i umetničke karijere. Sve je to sjedinjeno sa boravkom u kovinskoj bolnici. Filip Isaković se nalazi između dva pola. S jedne strane je doktorka Sibinović koja pokušava da ga izleči pomoću lekova i terapije kojoj je cilj brisanje nepoželjne prošlosti, a sa one druge Julijus, nekadašnji psihijatar, sada pacijent kovinske bolnice i nepomirljivi neprijatelj metoda doktorke Sibinović. Baš u toj borbi odrediće se sudbina i nastavak života Filipa Isakovića.
Saša Ilić je napisao roman koji pleni silinom svog pripovedanja. Ogromni vremenski razmak u epizodama romana, one se nižu od početka veka pa sve do sadašnjice, nadovezuju se na predstavu brojnih gradova i mesta. Preko Kovina, Beograda, Budimpešte i Zagreba, pa sve do Đenove, Saša Ilić nas suvereno vodi kroz ovoj roman. Baš to mnoštvo stvari o kojima se pripoveda je u isto vreme najveća vrednost romana, ali i ono što dovodi do njegovih mana. Još preciznije rečeno, kao da je mnoštvo tema, mesta i opisanih događaja išlo nauštrb psihologizacije junaka romana. To je najpre njihovo karikaturalno predstavljanje. Oni su ili dobri ili loši. Sredine nema, baš kao ni psiholoških nijansi, koje bi junake romana „očovečili”. Tu je i onaj večiti „fokalizacijski“ problem srpske literature. Ilićevo pripovedanje, u ovom romanu je to govor iz prvog lica, očas sklizne u govor sveznajućeg pripovedača, što nikako ne bi smeo da bude slučaj.
Saša Ilić je debitovao sa zbirkom priča „Predosećanje građanskog rata“. Slede zbirke „Dušanovac. Pošta.“ i „Lov na ježeve“, kao i romani „Berlinsko okno“ i „Pad Kolumbije“. Osnivač je i urednik književnog podliska „Beton“ koji je izlazio do 2013. godine. Saša Ilić trenutno piše za „Peščanik“. Njegova proza je prevedena na nekoliko jezika, a za svoje književno stvaralaštvo je dobio niz istaknutih priznanja. Među njima je i nagrada „Borislav Pekić“, kao i NIN-ova nagrada za roman „Pas i kontrabas“.
Pišući ovaj roman, Saša Ilić ne krije svoje moralne i političke pozicije. Štaviše, čini se da je ovaj roman ništa drugo nego romaneskna obrada upravo tih političkih pozicija. Suštinski, vrlo legitimna stvar. I u ovom slučaju, izuzetno uspešno izvedena stvar. Kroz priču o ratnom veteranu Filipu Isakoviću, Saša Ilić nam pripoveda o čoveku koji se raspada posle rata, da parafraziramo Dušana Vasiljeva. Još više o sistemu koji ne želi da se sukobi sa samim sobom i sa sopstvenim gresima. Sistem je to koji je prvo uništio ljude, a sada želi da se to zataška i nastavi dalje kao da se ništa nije desilo. Takvom pokušaju se Ilić u ovom romanu oštro suprotstavlja: „I nije ludilo bilo u fokusu, već čovek uplašen od zajednice koja ga je proglasila ludim“. Upravo taj otpor sistemu koji ždere ljude („Ugasili su plamen u meni“, kako govori jedan Ilićev junak), je i najveća vrlina ovog romana. I još bitnije, otpor prema tom sistemu je bespoštedan. Na Ilićevoj meti su podjednako i jugoslovenski komunistički političari i komesari, i zahuktali nacionalni propovednici, i umetnici, i vojnici, i obični službenici, i nevladine organizacije, i licemerni predstavnici „zapadnog“ sveta. Ilić odbija da ćuti o zlu koji je počinjen tokom ratova devedesetih. Da li će se to nekome dopasti, to je već sasvim druga stvar. Ali Saša Ilić je odlučio da ne ćuti. Iz te odluke je nastao roman koji i pored određenih mana predstavlja delo koje pleni silinom svog pripovedanja i kompleksnošću tema koje se pokreću u njemu.

Naslov: Pas i kontrabas
Autor: Saša Ilić (1972-)
Izdavač: Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2019
Strana: 304

Moja borba, šesti tom – Karl Uve Knausgor

Jedan od sedam smrtnih grehova, kako to vide hrišćani, je i gordost. I ne samo to, gordost pojedini teolozi vide kao najveći greh iz kog proizilaze svi ostali grehovi. Sličan stav dele i druge religije. I ne samo one. Gotovo da ne postoji period u istoriji naše civilizacije u kom gordost nije posmatrana kao loša stvar. Naravno, gordost sama po sebi predstavlja poprilično ružnu stvar, pogotovo onda kada se ispoljava kod ljudi koji nemaju nikakav razlog za takvo ponašanje. Ipak, i ako zagrebemo malo dublje, otpor prema gordosti proizilazi iz sasvim drugih pobuda. To je ništa drugo nego suprotstavljanje shvatanju sveta koje je duboko individualno. Da bi se to shvatilo treba krenuti od početka. Biblijska priča o Adamu i Evu je najbolji prikaz toga. Bog prvim ljudima daje sve blagodeti, ali i postavlja granicu. Adam i Eva ne smeju da uberu plod sa drveta poznanja dobra i zla. Kako je svima poznato, oni su to učinili, što je dovelo do njihovog izgona iz rajskog vrta i života prepunog zala i muka. Suština ove priče je u ograničenju naše slobode višim autoritetom. Slobodan si, ali samo do određene granice. I ako pokušaš da budeš svojeglav, još tačnije – da misliš svojom glavom, bićeš kažnjen. Ova biblijska parabola je pokazala kakva će biti istorija ljudske civilizacije. Ili još preciznije rečeno, naša sloboda će uvek biti ograničena. Može to biti bog, ništa manje i zakon, neretko sila, ali uvek će nam neko stajati nad glavom sprečavajući nas da ne „preteramo“ u našoj slobodi. Ipak, najperfidnija su ona ograničenja kojih nismo ni svesni, ona „nepisana“ i opšteobavezujuća pravila koja posmatramo kao datost. Primera radi, to je porodični život. Niko nas, barem zasad, neće odvesti u zatvor ako odbijemo da živimo u braku ili da rađamo decu, ali takav izbor će izazvati opšti odijum i još češće kritike. Ima i drugih primera. Ukoliko, recimo, odbijemo da posmatramo kao neprijatelje određenu naciju koju naša nacija posmatra kao neprijateljsku bićemo posmatrani kao izdajnici, neretko i kao neprijatelji. Suština je da se sve što odstupa od kolektivističkog shvatanja sveta u kom je najveća svetost sigurnost određene zajednice mora saseći u korenu. Ili barem osuditi, ne bi li takvo ponašanje bilo određeno kao nešto duboko nepoželjno. Baš takav slučaj je i bio sa sada već čuvenom „Mojom borbom“.
Šesti tom „Moje borbe“, svojevrsnog književnog ali ništa manje i društvenog fenomena, nas vraća na početak čitave priče. Godina je 2009. Karl Uve Knausgor je čovek „zarobljen“ u porodičnom životu. Prošlo je nekoliko godina od izlaska njegovog poslednjeg romana, ali i od početka njegovog porodičnog života. Očaj, koji Knausgor ovako opisuje: „Ne egzistencijalni mrak, ne pitanje života i smrti, neizdrživa radost ili neizdrživa tuga, već mali mrak, senka na duši, lični mali pakao malog čoveka, toliko mali da se zapravo ne može ni pomenuti, dok je istovremeno ispunjavao sve“, će biti smenjen pokušajem da se pronađe uzrok tog stanja. Knausgor počinje da piše o svom životu. Jedini problem je što u tom pisanju neće poštediti nikoga. Ponajviše ljude koji su mu bliski. Kroz celi šesti tom ovog romana mi pratimo kako je to pisanje izgledalo, ali i kakve je posledice ono donelo.
Baš kao i u svim delovima „Moje borbe“ (ako se odlučite za čitanje ovog romana, obavezno krenite od prvog toma), Knausgor polazi od stvarnosti koja ga okružuje. Banalnost svakodnevnog života (bila to promena pelena deci, odlazak do samoposluge ili večera sa prijateljima) predstavljena je u potpunosti. Knausgor ne ulepšava stvarnost, ne pokušava da život učini zanimljivijim ili lepšim. On nam samo daje istinsku sliku života, oštro se protiveći bilo kakvom pokušaju ulepšavanja: „To je greška, jer je sav život jednako autentičan, a uzvišenost je predstava o životu, ne život sam. Čežnja za stvarnošću, čežnja za autentičnošću, ne izražava ništa drugo do čežnju za smislom, a smisao nastaje iz povezanosti, iz načina na koji se vezujemo jedni za druge i za svoje okruženje.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
Ako čovek hoće da dopre do stvarnosti kakva jeste, za pojedinca – a druge stvarnosti nema – ako zaista to hoće, ne sme da ima obzira. A to boli“, piše Knausgor. I upravo to i čini u ovom romanu. Svesno ogoljavajući svoj život, on ogoljava i život svih ljudi koji ga okružuju. Sitne svađe i male pakosti, svi naši mali grehovi, suštinski: banalnost našeg života je pronašla mesto u „Mojoj borbi“. I baš zbog toga je bio toliki odijum protiv ovog romana. Ono nepisano pravilo da se o takvim stvarima ne priča, da je ta banalnost nešto samo naše i ono što treba da se sakrije od drugih, je u „Mojoj borbi“ prekršeno. Primera radi, naš otac može biti notorna bitanga, ali se tako o njemu ne sme javno govoriti. Kod Knausgora to nije slučaj. Isto tako, Knausgor se kroz svih šest tomova ovog izuzetnog romana sukobljava sa kolektivističkim pogledom na svet. Gde taj pogled na svet odvodi on nam predstavlja u odeljku romana „Ime i broj“, ništa drugo nego eseju na preko četiri stotine strana o Hitlerovoj „Mojoj borbi“. Knausgor zaključuje: „Moral koji polazi od svih, koji polazi od ‘mi’, opasna je stvar, možda i najopasnija od svih, jer obavezati se prema svima znači obavezati se prema apstrakciji, dakle nečemu što postoji u jeziku ili svetu ideja, ali ne u stvarnosti, gde ljudi postoje pojedinačno.“ Suština je da se svet jedino može posmatrati iz sopstvene vizure. Upravo tu vizuru, ništa manje i događaje koji su odredili takav pogled na svet Knausgor predstavlja na preko tri i po hiljade strana „Moje borbe“. Književni je to podvig kom se teško može pronaći pandan, ništa manje i izvrsno književno delo koje je obeležilo početak veka u kom živimo.

Naslov: Moja borba, šesti tom
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 1083

Pročitajte i prikaz prvog toma „Moje borbe“

Požuda – Elfride Jelinek

Jedna od misli koje su napravile svojevrsni preokret u istoriji naše civilizacije je sasvim sigurno i uvodna rečenica čuvenog Šopenhauerovog dela „Svet kao volja i predstava“. Ona glasi: „Svet je moja predstava“. Iako ova rečenica možda deluje kao otkrivanje tople vode, to nikako nije slučaj. Ponajviše zato što Šopenhauer pravi otklon od dotadašnjeg shvatanja čovekove prirode. Hrišćanstvo, baš kao i gotovo sve religije, naš razum, sledstveno tome i naš moral, posmatraju kao božji dar. Isto to čini i Kant samo kroz filozofski koncept o kategoričkom imperativu. Najjednostavnije rečeno, naši svetonazori, ništa manje i naši moralni izbori, su nešto što već posedujemo u sebi. I baš zbog toga je ova misao Šopenhauera toliko bitna. Ona našu predstavu u svetu, a samim tim i naš moral, ne posmatra kao datost, već kao nešto što zavisi od nas samih. Još bitnije, po Šopenhaueru naša predstava o svetu nikako ne može objektivna, ona je uvek subjektivna. A ta subjektivnost, ma koliko mi želeli da ona bude samo naša, dobrim delom zavisi i od spoljnih faktora. Najpre je to podložnost tuđim uticajima, ali i okolnostima vremena u kom živimo. O manipulaciji tek da se ne priča. Samo jedan primer. Judeohrišćanska civilizacija, i ne samo ona, je kao jedan od svojih osnovnih postulata postavila svetost života. „Ne ubij!“, izričita je zapovest. Suštinski, ova zapovest se smatra za vrednost samu po sebi. Još preciznije, ta zapovest je, kako to većina misli, nešto što nas čini ljudskim bićima. Ipak, ta zapovest se u zavisnosti od prilika vrlo lako može zaobići. Tako je, da uzmemo najočitiji primer, ubistvo u ratu. Ili smrtna kazna. Opšti princip, svetost života u ovom slučaju, ipak nije toliko opšti princip i vrlo lako ga je zaobići. Isti slučaj je i sa, što je i naša tema, odnosom prema drugim ljudima. Suština Isusove misli, kasnije i moderne civilizacije, je u jednakosti svih ljudi. „Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima“, čuveno je Isusovo “zlatno pravilo”. Uzgred, gotovo ista misao je prisutna u svim religijama. Kako niko od nas sigurno ne želi da mu drugi ljudi nanose zlo, ova misao je ništa drugo nego poziv na dobrotu prema svim ljudima. I svi će sa ovom mišlju složiti. Štaviše, verovatno će sanjati o njenom ostvarenju. Samo što je gotovo nikad neće primeniti. Naprotiv. Svedok tome je istorija naše civilizacije. Ništa manje i naša svakodnevnica. O baš toj svakodnevnici Elfride Jelinek je napisala izuzetan roman.
Glavna junakinja romana „Požuda“ je supruga jednog direktora. Direktor je gospodar svog sveta. Koliko svoje žene, ništa manje i radnika koji rade u njegovoj fabrici za preradu papira. Uloge su strogo podeljene, pogotovo one rodne: „Ženama se obećava raj samo ako svojim muževima i deci umeju da zgotove raj na zemlju i lepo ga začine“ , i nema mesta nikakvoj izmeni. Gospodar ima pravo da svojim robovima, ponajviše svojoj ženi, radi šta god hoće. I to kroz čitav roman i čini.
Ne otkrivajući tačno vreme u kom se radnja romana dešava, savremenost je to svakako, ništa manje i mesto, znamo da je to samo naselje u podnožju Alpa, Elfride Jelinek kao da namerno želi da zaobiđe određenost jednog vremena ili prostora. Takva je i fabula romana. Nje, suštinski, gotovo i da nema. Ako želimo da budemo u potpunosti tačni, to je samo jedna slika koja se neprestano ponavlja. Slika je to ljudskog bića, u ovom slučaju direktora, koji od drugog ljudskog bića, svoje supruge, pravi roba. I to kroz bestijalno seksualno nasilje. Mučnost ovakvog sveta je još veća zbog dobrovoljnog pristanka žrtve na takav svet. I ništa manjeg pristanka na takvu podelu uloga: „Žene u svojim nadama žive od sećanja, muškarci, pak, od trenutaka koji im pripadaju i koji, ako ih brižljivo sakupljaju, mogu da se pretvore u gomilicu vremena koja, takođe, pripada njima.“
Elfride Jelinek je rođena u Štajerskoj. Odrasta u Beču, u kojem studira teatrologiju, istoriju umetnosti i muzike. Debituje sa knjigom „Svi smo mi mamac, bejbi!“ (1970), posle koje sledi niz romana i pozorišnih drama. Izborom tema, ništa manje i stilom, Elfride Jelinek pravi svojevrsnu prekretnicu u modernoj nemačkoj književnosti. Za svoje književno stvaralaštvo Elfride Jelinek je zadobila najznačajnija evropska i internacionalna priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2004. godine.
Elfride Jelinek u „Požudi“ tka priču koja svojom univerzalnošću prevazilazi okvir jednog vremena. Priča je to o moći nad drugim ljudima. Koliko moći direktora nad svojom suprugom, suštinski: muškarca nad ženom, podjednako i moći čoveka nad drugim čovekom. I to ponajviše kroz odnos direktora prema svojim radnicima. Ništa manje i kroz odnos koji država ima prema svojim podanicima. Nižući mučne epizode satiranja čoveka od strane drugog čoveka, Elfride Jelinek stvara sliku paklenog sveta. Onog u kom su ideje o jednakosti i vrednosti svih ljudi pervertirano pretvorene u svoju suprotnost. A opet sveta koji se deklarativno zaklinje u te vrednosti. Elgired Jelinek taj svet ogoljava, predstavljajući ga u svoj svojoj grozoti. I možda na baš taj način ukazuje na mogućnost popravke. Vidite li šta smo napravili od sveta u kom živimo, kao da Elfride Jelinek sve vreme uzvikuje. I u isto vreme nas pita da li zaista želimo da živimo u takvom svetu.

Naslov: Požuda
Autor: Elfride Jelinek (1946-)
Prevela: Sanja Karanović
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 229

Autobiografija – o drugima – Borislav Mihajlović Mihiz

Moglo bi se reći da je sve krenulo od Francuske revolucije. Ili još tačnije, od jednog od najznačajnijih dokumenata u istoriji naše civilizacije – Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Pored one sada već čuvene rečenice: „Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima“, značaj ovog dokumenta je i u njegovom trećem članu. On glasi: „Načelo svakog suvereniteta nalazi se jedino u narodu. Niko, nijedna osoba ne može vršiti autoritet koji ne proističe iz naroda.“ Zašto je ovo bitno? Pa, najpre, zato što su ove rečenice u potpunosti preokrenule istoriju naše civilizacije. Umesto suverena koji je svoje vladalačko pravo zasnivao na božanskim prerogativima, ako istinu govorimo – skoro uvek na sili, vlast prelazi u ruke naroda. On bira svoje vođstvo i tako određuje svoju sudbinu. Jedini problem nastaje kada pokuša da se raščlani šta je to narod? I ko to određuje našu sudbinu? Najčešće shvatanje o prirodi naroda, što se kasnije odrazilo i na koncept državnosti, iscrpljuje se u dve pretpostavke. Prva je da jedan narod čine pripadnici etničke grupe povezani svojim krvnim poreklom. Iz ovoga nastaje koncept etničkih (ili nacionalnih) država. Druga teorija se ne obazire na etničku pripadnost. Svi ljudi koji žive na određenoj teritoriji su jednaki, i to bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. U teoriji se ovo označava kao građanska država. I tako dolazimo do naše teme. Još tačnije, do naše istorije. Devetnaestovekovni koncept nacionalne države, izražen ponajviše u borbi protiv Osmanskog carstva, se sukobio sa stvarnošću novog sveta. Onog u kom je nacija prestala da bude toliko bitna. Još važnije, jugoslovenska ideja je zahtevala odricanje od nacionalne države. Ona, naprosto, nije mogla da funkcioniše u državi u kojoj je bilo toliko različitih nacija. Baš u tom vremenu su se obrazovale dve struje intelektualaca i umetnika. Jednih kojima je nacija bila nešto najbitnije i onih drugih kojima je građanska država bila važnija. Bila je to skoro pa manihejska podela, koja će svoj najveći izraz zadobiti u docnijem raspadu zemlju. I tu nije bio kraj. Ova podela se direktno odrazila na valorizaciju umetničkih dela. Suštinski, ona su počela da se slave ili odbacuju isključivo zbog političkih ili ideoloških razloga. Mala, ali potrebna digresija. Ovogodišnja tarapana oko dodele NIN-ove nagrade je najbolji primer ovakvog pervertiranog shvatanja umetnosti. Kolika je to greška možda nam najbolje govori čuvena „Autobiografija – o drugima“.
Pred sami kraj života Borislav Mihajlović Mihiz sastavlja jednu od najzanimljivijih autobiografija u istoriji naše literature. Polazeći od svog detinjstva i prvih iskustava, Mihiz opisuje svoje odrastanje, ali i život u kraljevini Jugoslaviji. To detinjstvo će, ipak, biti grubo prekinuto početkom Drugog svetskog rata. Opisujući svoje nedaće i preživljavanja tokom rata, Mihiz nas seli u Beograd, koji će postati njegov novi dom. Studije, kasniji poslovi i drugovanje sa poznatim piscima, slikarima i intelektualcima će gotovo uvek biti isprepleteni sa političkim i društvenim prilikama.
Ispisujući „Autobiografiju – o drugima“, Mihizu polazi za rukom ono što retko kom piscu uspeva. To je potpuno saglasje između pripovedanja i stila, toliko da kroz čitavu knjigu čitalac ima utisak da mu autor zaista govori svoju životnu priču. Artificijelnosti koje obično „krase“ gotovo sve autobiografije, pogotovo one koje govore o političkim prilikama, u „Autobiografiji – o drugima“ nema ni u tragovima, a opet, eto malo paradoksa, „Autobiografija – o drugima“ je primer savršenog stila. U čemu je stvar? Mihiz je pripovedač koji ume ne samo da ispriča sjajnu priču, on tu priču ispisuje na izuzetan način. I to uz ništa manji zamah i ambiciju: „Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga da se ne izlečimo do danas. Nameran sam da svedočim o životu te generacije.“
Borislav Mihajlović Mihiz spada u red najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Nakon završenih studija radi kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja, kao upravnik biblioteke „Matice srpske“ i umetnički direktor „Avale filma“. Jedan je od osnivača „Ateljea 212“, kao i NIN-ove nagrade. Debitovao je sa zbirkom „Pesme“ 1947. godine. Sledi niz književnih ogleda, knjiga putopisa i naučnih studija. Autor je nekoliko drama, kao i brojnih pozorišnih dramatizacija.
„Bilo je u njemu dvojnosti: idealizma i karijerizma, deklarativnog pripadništva kolektivu avangarde proleterijata i intimnog odi profanum vulgaris, jasno ispovedanog pravovernog marksizma i unutrašnje neućutkane neverice u njega. Takvi dvostruki provešće vek“, ovako Mihiz opisuje jednog svog poznanika i u isto vreme daje prikaz ne samo svog života već i života gotovo svih intelektualaca i umetnika u tom vremenu. Deklarativna je to pripadnost sistemu u kom se živi, na kraju – zahvaljujući tom sistemu se i lepo živi, a u isto vreme je to i duboka nepomirenost sa njim. Čini se da je sve to pronašlo odušak u „Autobiografiji – o drugima“ i to u vremenu u kom je “omraženi” komunistički sistem nestao. Tome i Mihizov gotovo neprestani lament nad stradajućim srpskim narodom (ništa drugo nego pogonsko gorivo za ratove devedesetih), baš kao i odbrana neodbranjivog, kakve su Mihizove pohvale na račun režima Milana Nedića. No, da se mi vratimo na početak teksta. Mihiz je tokom devedesetih odabrao svoju stranu. Bio je to devetnaestovekovni san o nacionalnoj državi. Suštinski, vrlo legitiman. Da li je on bio ispravan, to je već sasvim drugo pitanje. Ono što je mnogo bitnije, Mihiz je napisao izuzetno delo, prožeto diskutabilnim političkim stavovima, ali, i još jednom, izuzetno književno delo. Knjiga je to koja po silini pripovedanja, sjajnom stilu i ništa manjoj literarnoj vrednosti predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Ukoliko takvu knjigu odbacite samo zbog političkih ili ideoloških stavova, a to se neretko čini, ona neće biti na gubitku. Naprotiv. Na gubitku ćete biti samo vi.

Naslov: Autobiografija – o drugima
Autor: Borislav Mihajlović Mihiz (1922-1997)
Izdavač: Kontrast, Beograd, 2019
Strana: 628

Arhipelag za drugi život – Andrej Makin

Odgovori će biti poprilično raznoliki, ali čisto eksperimenta radi pokušajte da odgovorite na pitanje šta je to što nas suštinski čini ljudima? Razum je to, svakako. Ništa manje i naša slobodna volja. Podjednako je to i dostojanstvo. E sad pokušajte da ove odgovore stavite u kontekst našeg svakodnevnog života. Koliko je naša volja zaista slobodna? Da li zdravorazumski prosuđujemo? I, ne i manje bitno, šta nam zaista znače dostojanstvo i sloboda? Suštinski, šta bismo pre izabrali? Život u kom smo materijalno obezbeđeni ili život u kom imamo slobodu? Odgovor će, najčešće, biti ona prva opcija. I to nije ništa novo. Kroz čitavu istoriju naše civilizacije sloboda i dostojanstvo su bili na slaboj ceni. Pripadnost rodovskoj zajednici, kasnije naciji ili određenom društvu, uvek su pretpostavljali odricanje od lične slobode. Sopstvena volja je, skoro po pravilu, predavana vođi, onom „izuzetnom“ pojedincu koji je upravljao našim životima. Naša porodica, naše pleme, naša nacija i naposletku naša država je uvek bila bitnija od nas samih. Ovakvo shvatanje je svoj vrhunac doživelo u nacističkoj Nemačkoj. Amblematični primer je Ajhman, čovek koji je „samo izvršavao naređenja“. Apsolutno je nebitno što su ta naređenja bila monstruozna, on je morao da ih izvrši zato što mu je to država naložila. Suština je, da skratimo čitavu priču, da se u ime nečeg većeg od nas samih, bila to država, nacija ili bog, čovek odriče svog dostojanstva i slobode. Naravno, to odricanje je neretko plod niskih pobuda. Niko to nije bolje izrazio od Česlava Miloša. On u knjizi „Zarobljeni um“ pojmom ketman označava intelektualce koje su se zarad materijalnih benefita dobrovoljno odrekli svoje slobode. Razume se, sa osećanjem moralne superiornosti, jer je to odricanje bilo samo pritvorno. Zar i mi to ne činimo danas? Šta je to nego pristajanje na život u duboko nepravednom i neslobodnom svetu? I da ponovimo još jednom pitanje sa početka ovog teksta. Šta nas to čini ljudima? Da li smo slobodni? Znači li nam šta naše dostojanstvo ili je ono postalo samo fraza? I, ono što je i najbitnije, da li su društva u kojima živimo slobodna? Ako nisu, da li ćemo se pobuniti protiv njih? I kako to? Sva ta pitanja pokreće Andrej Makin u sjajnom romanu „Arhipelag za drugi život“.
Glavni junak ovog romana, Pavel Garcev, nalazi se na odsluženju vojnog roka u Sovjetskom Savezu početkom pedesetih. On je jedan do vojnika koji su zaduženi za isprobavanje novog nuklearnog oružja. Ipak, sve se menja kada Garcev biva raspoređen u odred kom je dat zadatak da uhvati odbeglog zatočenika iz Gulaga. Sa vojnicima, među njima su čekista, bivši robijaš i jedan oficir, Pavel kreće u poteru koja će mu izmeniti život.
Andrej Makin je izatkao savršeni roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, ona koja može da se podvede skoro kao vestern (u ovom slučaju: istern) u kom se traga sa odmetnikom, samo je prvi sloj romana. Iza te sjajno vođene radnje skriva se nešto mnogo značajnije. To je priča o Sovjetskom Savezu, ništa drugo nego poprilično mučna skaska o ponoru u koji totalitarizam odvodi svoje podanike. Koja je cena slobode, kao da se Makin sve vreme pita. I dokle je čovek spreman da ide da je dosegne? Najpre kroz shvatanje sveta onakvog kakav on zaista jeste: „Da, varati, lagati, udarati, pobediti. To je ljudski život. Neko dete bi se začudilo: čemu sve to? U ovoj lepoj tajgi, pod nebom punim zvezda. Odrastao čovek se ne čudi, on nalazi objašnjenje: rat, neprijatelji naroda… A kada to postane zaista nepodnošljivo, pričaju ti o Bogu, o nadi!“
Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.
Stvaralaštvo Andreja Makina je najbolje okarakterisati kao najdublju himnu ljudskom dostojanstvu. Baš kao i u svim svojim romanima, Makin se ne obazire na ideologije i države. Njemu one kao da uopšte nisu bitne, izuzev onda kada te države i ideologije svojim delovanjem urušavaju ljudsku slobodu i dostojanstvo. Baš to je i slučaj sa „Arhipelagom za drugi život“. U njemu je data slika čoveka koji ponovo spoznaje svoju ljudskost. I to tako što odbija da drugom čoveku uskrati ljudskost. Makinov junak se ne bori za državu, za pobedu ideologije ili vere kojoj pripada, on pokušava da spase svoju ljudskost i dostojanstvo. I to tako što će se boriti za dostojanstvo drugog čoveka. Ništa manje i kroz odricanje od sveta koji je tu ljudskost pokušao da pokori i uništi: „Njihov svet me se nije ticao, jer je to samo bila igra, a ja više nisam bio igrač. Da bi čovek igrao, trebalo bi da želi, da mrzi, da se plaši. Ja više nisam imao te karte u rukama. Bio sam slobodan…“

Naslov: Arhipelag za drugi život
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2019
Strana: 151

Pročitajte i prikaz Makinovog romana „Žena koja je čekala“

Hitlerovo carstvo – Mark Mazover

Bezbroj puta ste čuli te fraze, verujući u njihovu istinitost. Reč je, razume se, o onim frazama koje nazivamo narodnim izrekama. U njima je, kako se to najčešće misli, izražen supstrat mudrosti jednog naroda. Ipak, ako malo dublje promislimo o njima (pomoć u tome nam može biti sjajna pesma Ramba Amadeusa „Brod budala“), vrlo lako možemo shvatiti da su one poprilično diskutabilne. Od one imbecilne izreke o batini izašloj iz raja, vezivanja konja gde gazda naredi, pametnijeg koji budali popušta, pa sve do poslovice o sitom koji gladnom ne veruje – ove izreke daju popriličnu ružnu sliku o našem karakteru. Svet je to u kom glava treba da se pogne pred glupljima od sebe, ali isto tako i prikaz stvarnosti u kojoj je jedini način da se preživi pritvornost sjedinjena sa poslušnošću. Naša tema je još jedna, sasvim sigurno sveprisutna poslovica – svakome je njegova muka najveća. Baš kao i one prethodne i ovu izreku ste bezbroj puta čuli i izgovorili. I na prvu loptu, ona zaista pije vodu. Tuđa muka, ma koliko bila velika, nikada nas neće „žuljati“ kao naša. I u čemu je onda problem sa ovom poslovicom? Najpre u tome što ona uništava pomen bilo kakve solidarnosti sa drugima, još više mogućnost boljitka. Ljudi zatvoreni u svojim svetovima, ili još tačnije – svojim mukama, nikako neće obratiti pažnju na muke drugih. Što uvek, istorija je tome najbolji svedok, na kraju rezultira i našom propašću. Sjajno je to izrazio Martin Nimeler u pesmi „Prvo su došli…“ Koliko je ovo uskogrudno gledanje na svet osobina pojedinaca, ona je neretko i nacionalna osobina. Nema boljeg primera za to od Balkana. Zatvorenost u sopstvenom svetu, onom koji se na nesreću smatra samodovoljnim, rezultirao je prezrivim pogledom na „druge“. Posledica svega toga je bilo teranje naših inata, jer zaboga naša muka je najveća muka, dok je svet išao nekim drugim putem. Primera radi, dok je tokom devedesetih Evropa težila ujedinjenju, mi smo se plemenski razdvajali. Takođe, dok je komunizam nestajao u celom svetu, mi smo se trudili da ga zadržimo. Posledicu toga živimo i danas. Ovakvo gledanje na svet nije zaobišlo ni istoriju. Pogled, recimo, na Prvi svetski rat je samo pogled na naše bitke. Šta znamo, da uzmemo najočitiji primer, o bici na Somi? Gotovo ništa, a u toj bici je poginulo preko milion vojnika. Ili o Drugom svetskom ratu? Koliko smo upoznati sa Varšavskim ustankom? Isto tako, gotovo nimalo. U isto vreme, ove dve borbe su nepovratno uticale na našu sudbinu. Baš zbog toga su i dragocene knjige koje velike istorijske događaje obrađuju tako što ih predstavljaju iz svih uglova, dajući nam širu sliku. Kakva je i studija Marka Mazovera.
Drugi svetski rat, sasvim sigurno najznačajniji događaj u istoriji dvadeset veka, u studiji „Hitlerovo carstvo“ zadobija potpuno novo viđenje. U njemu glavni junaci nisu dobro poznate nacističke glavešine i saveznički državnici. Isto tako, u središtu pažnje nisu velike bitke. Mazover ispisuje sasvim drugu priču. A ona je pripovest o tome kako je uopšte došlo do nacizma. Šta je to u stvari Hitler zamišljao? I kako su njegove zamisli prošle? Još više, kako je Treći Rajh istinski izgledao. Ko je upravljao osvojenim pokrajinama? Kako su živeli potlačeni? Od čega su sve ljudi umirali? I, ne i manje bitno, zašto je Hitler tako neslavno propao i kako je njegova propast promenila svet u kom živimo – sve se to odgoneta u „Hitlerovom carstvu”.
Ukoliko žanrovski pokušamo da odredimo ovu knjigu, ona bi sasvim sigurno bila okarakterisana kao istorijska sinteza. „Hitlerovo carstvo” je sjajna knjiga o svim aspektima života tokom Drugog svetskog rata. Pred nama je slika ideoloških i političkih previranja na koju se nadovezuje odlična analiza ekonomskih i vojnih prilika, ali i predstava svakodnevnog života. Da bi uspeo u tome, Mark Mazover je napravio opsežno istraživanje, svedok tome je bibliografija na preko trideset strana, a što je čitaocima još bitnije – svi ti podaci su predstavljeni na izuzetno pitak način.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, je rođen u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su i Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski su prevedene njegove studije „Balkan: kratka istorija“ i „Solun: Grad duhova“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena njegova knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma. Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
Da se vratimo na početak. I na priču o uskogrudom pogledu na svet, onom u kom je naša muka najveća moguća muka. Mark Mazover u ovoj studiji razara tu sliku sveta. I to kroz prikaz sveta pred Drugi svetski rat. Zatvorenost nacionalnih država, njihova usredsređenost na isključivo sopstveno dvorište i nemogućnost istinske saradnje sa drugima rezultirala je propašću. Isto tako, Mazover daje poprilično oštru ocenu evropske politike. Po njemu, predstava o nacizmu kao nekakvom ekstremu i izuzetku u istoriji naše civilizacije ne pije vodu. Hitler je samo prirodni nastavak evropske kolonijalne politike. Naravno, tu je jedna velika razlika. Hitler je umesto pokoravanja afričkih i azijskih „divljaka“ odlučio da pokori „civilizovane“ evropske narode. I razume se, sa znatno bolesnijim sredstvima tog pokoravanja. Suština je, ipak, da poriv za osvajanjem i pokoravanjem drugih nije bila samo nacistička specijalnost. Naprotiv, to je slika mučne evropske istorije koja je trajala vekovima. Nacizam je tu bolest doveo do vrhunca, ogolivši je do kraja. Ne i manje bitno, nacizam je tako preokrenuo istoriju Evrope i celog sveta: „Jer, naposletku, značaj Hitlerovog pokušaja stvaranja carstva leži u tome što je nepovratno promenio ne samo Evropu već i položaj tog kontinenta u svetu, a samim tim i ceo svet.“ Sve je to Mark Mazover izuzetno predstavio u ovoj studiji, sasvim sigurno jednoj od najbolje napisanih knjiga o Drugom svetskom ratu.

Naslov: Hitlerovo carstvo
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Bojana Gajski, Dragana Miljević i Tanja Brkljač
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 672

Nevidljivi čovek – Ralf Elison

Jedna od onih sasvim sigurno opšteprihvaćenih teorija je i teorija o čoveku kao društvenom biću. Njena suština, ponovićemo je i pored toga što je ona verovatno poznata i poslovičnim dživdžanima na grani, je da čovek ne može da funkcioniše, ili barem to funkcionisanje donosi velike posledice, ukoliko se on ne nalazi u društvu drugih ljudi. Niko to nije bolje izrazio od Džona Dona: „Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina“. Problem već nastupa kada pokuša da se odredi čemu to zaista čovek pripada. I ko su ti ljudi bez kojih je naš život besmislen? Ukoliko sklonimo na stranu porodicu i bliske ljude, ostaju velike grupacije. Najveće su religije. Za većinu njih, pripadnici religije čiji smo mi članovi su naša braća. Suština je u ekskluzivitetu pripadnosti određenom verskom pokretu, što posledično dovodi do nipodaštavanja ljudi koji pripadaju drugim religijama. Neretko je to na metafizičkoj ravni, ponajviše u obećanju budućeg života. Najprostije rečeno, spasiće se samo pripadnici naše vere, dok oni „drugi“ sasvim sigurno odlaze u pakao. Druga ravan je naš svakodnevni život. Zabrana braka sa pripadnicima drugih vera je najčešća manifestacija, ali ne manjka ni ostalih. Neretko poprilično ekstremnih, toliko da je dozvoljeno ubistvo, ili zlostavljanje, inoveraca. I nije to samo prisutno u islamskim zemljama, to je srž i, recimo, moderne mržnje prema migrantima. Ukoliko razgrnemo dimne zavese straha od porasta nasilja i ekonomske propasti, suština je neprihvatanje onoga što je drugačije. Pored pripadnosti određenoj veri, sveprisutna je i privrženost naciji, koja funkcioniše vrlo slično kao religija. Naravno, postoje i druge pripadnosti. Može to biti pripadnost određenoj rasi, ništa manje i grupaciji koja je određena svojim seksualnim opredeljenjem. Neretko je i određenje po našim interesovanjima, tome i silna udruženja filatelista, ljubitelja esperanta ili pak obožavalaca nekog pevača. Isto tako, što je i naša tema, ta pripadnost može biti i posledica naše vere u određene ideje. Suština komunizma je, da uzmemo najočitiji primer, bila u brisanju svih nacionalnih i verskih razlika i ujedinjavanju ljudi na osnovu njihove želje za pravičnom raspodelom resursa i bogatstava. Suština čitave priče je da se ljudi otkako postoji naša civilizacija okupljaju u određene grupacije. Ipak, da li se tako gubi nešto? I da li nas ta pripadnost zaista ispunjava i donosi nam dobro? O svemu tome pripoveda Ralf Elison u čuvenom romanu „Nevidljivi čovek“.
Junak ovog romana je mladi crnac sa juga Amerike. Školovanje na crnačkom koledžu, koje je za njega predstavljalo najveći životni dar, biva iznenadno prekinuto. On je izbačen sa koledža zato što je jednom belcu „pogrešno“ predstavio stvarnost. Nevidljivi čovek, junak ovog romana, polazi u Njujork. Poslovi, oni na kojima će uvideti realnost užasnog postupanja sa radnicima, biće smenjeni ponudom jedne političke organizacije da postane njen član. I ne samo to, junak ovog romana postaje jedan od njenih vodećih ljudi. Sve dok ne uvidi da je njegovo delovanje plod ogromne manipulacije.
Pripovedačka veština Ralfa Elisona je nešto što se retko sreće. Od prve stranice ove knjige mi smo ubačeni u pakleno grotlo ludila našeg sveta, predstavljeno sa zapanjujućim intenzitetom i nenadmašnim pripovedačkim talentom. Ralf Elison nam ne daje ni tren predaha. Slika užasa spoljnog sveta se nadovezuje na sjajnu predstavu unutrašnjih preživljavanja junaka, izatkanih toliko vešto da nas svaka rečenica ovog romana u isto vreme i fascinira i boli. Kada se na to nadovežu razmišljanja junaka romana, sve te silne digresije o prirodi naših društvenih i političkih odnosa (kakva je, recimo ova misao: „Kada padnu sve granice, sloboda ne postaje samo spoznaja nužnosti, već i spoznaja mogućnosti.„) dobija se izuzetan roman.
Ralf Elison, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u crnačkoj porodici u Oklahomi. Započinje studije na čuvenom afroameričkom koledžu, ali ga i brzo napušta. Seli se u Njujork, gde će živeti do smrti. Bio je simpatizer komunističke partije, ali je napušta razočaran. Sve te teme će pronaći mesto u romanu “Nevidljivi čovek”. Objava ovog romana izaziva svojevrsnu književnu revoluciju. Dok je za jedne ovaj roman bio u najmanju ruku svetogrđe, drugima je “Nevidljivi čovek” predstavljao istinsko remek-delo. Za ovaj roman Elison dobija prestižnu Nacionalnu književnu nagradu, a „Nevidljivi čovek“ postaje jedna od najznačajnijih američkih knjiga dvadesetog veka. Za života je Ralf Elison objavio samo još jednu knjigu eseja. Posthumno su objavljeni njegova zbirka priča „Let kući“ i roman na preko dve hiljade strana „Tri dana pre pucnja…“
„Nevidljiv sam, shvati to, prosto zato što ljudi neće da me vide. Kao da su oko mene ogledala od tvrdog stakla koja daju izobličene slike, poput glava bez tela, koje ponekad gledate u cirkuskim predstava. Kad mi se primiču, oni vide ono što me okružuje, vide sami sebe ili plodove svoje uobrazilje – bilo šta, samo ne mene“, piše Ralf Elison na početku ovog romana, određujući suštinu svog junaka. To je nevidljivost. Koliko je to posledica njegove boje kože, to je još više pripadnost određenoj grupi. Ralf Elison opisuje život čoveka kojem je pripadnost rasi, kasnije i političkoj organizaciji, uskratila individualnost. To je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. Baš kao što je i vidljiva manipulacija velikih grupa, još preciznije vođa tih grupa, koje svojim članovima u ime svetlih i velikih ideja uskraćuju svaku ljudskost. Čovek više nije čovek. On je samo maleni šraf u velikom mehanizmu. Još tačnije, nevidljiv. Iz te rasne, ali i političke nevidljivosti Ralf Elison u ovom romanu izvlači jednog čoveka, ponovo ga tvoreći čovekom. I u tome je srž ovog bez preterivanja remek-dela. Baš kao i u otporu usrećiteljskim, da citiramo Pekića, ideologijama, religijama i političkim grupacijama koje u ime viših ciljeva uništavaju ono najvrednije što posedujemo. Našu ljudskost.

Naslov: Nevidljivi čovek
Autor: Ralf Elison (1914-1994)
Preveo: Predrag Šaponja
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2015
Strana: 521

Bunker patka – Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović

Istorija na Balkanu je poprilično varljiva stvar. Jednoga dana ona može biti jedno, sutradan već nešto sasvim drugo, a za prekosutra valjda ni ne treba trošiti reči. Nigde to nije vidljivije nego u udžbenicima istorije. Uzmite, samo primera radi, udžbenike istorije, uglavnom su to oni za sedmi i osmi razred osnovne škole, i pogledajte kako se slika nedavne prošlosti menjala kroz vreme. Tako je, recimo, tokom socijalističke Jugoslavije fokus bio na partizanskim ofanzivama i bitkama. Pređašnja istorija, ponajviše Prvi svetski svet, je bila usputna stvar, toliko da je ona zauzimala samo jednu stranicu. Ta slika se preokrenula tokom devedesetih. Umesto partizanskih ofanziva, mesto su zauzele bitke iz Prvog svetskog rata, a narodnooslobodilačka borba je otišla u onu Krležinu „ropotarnicu povijesti“. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Smena političkih i društvenih sistema na ovim prostorima je uvek praćena velikom čistkom. Sve što je postojalo pre sadašnje vlasti je apsolutno nepotrebno. Štaviše, sve je to bilo zlo, neprirodno i užasno. Pravi život tek kreće od nas. Samo što i tu postoji paradoks. Potreban je kakav-takav istorijski kontinuitet da bi se opravdalo sadašnje vreme. Kako je skorašnja istorija otišla na smetlište, treba pronaći neku bolju i lepšu prošlost. U našem slučaju je to bio povratak u period pre Drugog svetskog rata. Promena imena ulica tokom devedesetih je bila prvi znak. Ivo Lola Ribar je nestao sa beogradskih ulica, baš kao i Sava Kovačević. To prelazi i u grotesku, što smo videli u nedavnom pokušaju da se Stjepan Filipović zameni sa nekakvim ustaškim fudbalerom. Heroji, prosto, nisu više bili bitni. Sve to prati fantazijsko vraćanje u prošlost. Kao primer mudrosti i političke dalekosežnosti uzima se Nikola Pašić koji dobija veliki spomenik u Beogradu i trg. Iako je on, suštinski, verovatno jedna od najvećih baraba u našoj istoriji. Za primer vrline se uzimaju i bitange kao što je Vlada Ilić, predratni industrijalac i gradonačelnik Beograda, čovek koji je u svojim fabrikama držao robovsku dečju radnu snagu. Za uzor najvećeg noblesa, gotovo pa savršenog životnog stila, uzimaju se kič romani Mir-Jam. Predratni period je doživeo svojevrsnu rehabilitaciju, postajući neka vrsta fantazijskog Diznilenda u kom je sve bilo mnogo bolje i divnije. Još preciznije rečeno, sve bi bilo sjajno samo da nisu došle proklete komunjare koje su sve uništile. Ali, bez brige, mi ćemo to ispraviti. Svemu ovome su svedoci brojne knjige, ništa manje i televizijske serije i filmovi, čija je radnja smeštena u ovom periodu. I baš zbog toga je bitna pojava drugačijih knjiga o ovom istorijskom periodu, kakva je sasvim sigurno „Bunker patka“.
„Bunker patka“ nastavlja tačno tamo gde je stao „Bunker swing“ (ukoliko se odlučite za čitanje ova dva romana, krenite prvo od „Bunker swinga“). Nakon američke avanture, čudna porodica stamene Anđelke Vajs i njenih muških sadruga Trička, Žarka i Braše se vraća u kraljevinu Jugoslaviju. Naseljavaju se u sremskom selu Krčedin, gde prave vino i gaje konoplju. I, razume se, na tome ne staju. Tričkove muljavine i saradnja sa nemačkim kontroverznim biznismenom, takvih je izgleda uvek bilo, ništa manje i raznoraznim špijunima, promeniće sudbinu ove čudne porodice. Da sve bude još gore, bliži se rat.
Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović su napisani izuzetan roman, sjajnu sliku života u predratnoj Jugoslaviji. Odlična istorijska rekonstrukcija nadovezuje se na ništa manje živopisni govor junaka ovog romana. Skoro je to suluda mešavina sremačkog govora sa Tričkovim torlačkim jezičkim akrobacijama. Dodajte tome i brojne engleske reči, preostale iz američkog života, i dobićete pravi jezički galimatijas. Onaj u kom se autori ovog romana sjajno snalaze darujući čitaocima salve istinskog smeha.
Mirjana Đurđević spada u red najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, radila u struci i predavala na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi. Debitovala je sa romanom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu“ (2001). Sledi serijal o prljavoj inspektorki Harijet koji je za sada doživeo devet nastavaka. Pored ovog serijala, napisala je još šest romana. Za svoje stvaralaštvo je nagrađena sa istaknutim srpskim i regionalnim književnim priznanjima.
Branko Mlađenović je sa Mirjanom Đurđević napisao romane „Bunker swing“ i „Bunker patka“. Autor je i brojnih humorističkih napisa u „Mojoj krmači“ tokom devedesetih. Bavi se vinogradarstvom i živi u Krčedinu.
Iza prvog sloja romana, izuzetne duhovitosti i ništa manje sjajno vođene radnje, stoji još jedan. To je predstava naših mentalitetskih manjkavosti. Koliko je to priča o ženskim pravima (ponajviše kroz lik glavne junakinje), to je i prikaz malograđanskog društva. Evo samo jednog primera, odnosa okoline prema čudnovatom psu, još više čuđenja i izbegavanja tog psa zato što: „(..) ima ime koje niko sem domaćih ni da izgovori ne ume, ovde se kerovi ne krštavaju, drugo, zato što ga ne vezuju, igraju se sa njime kao da je dete, a ovde se ni s decom niko ne igra.“ Pred nama je slika društva ogrezlog u malograđanštini, društva u kom politikantske igre zamenjuju život i u kom se samo čeka prilika da se drugima napakosti i učini zlo. Isto tako, ovaj roman je prikaz života buržoazije (sve te divne beogradske gospode gospojice Mir-Jam) dok veći deo naroda grca u najgoroj bedi. Podjednako i inertnosti istog tog naroda koji ne zna šta bi uopšte uradio sa sobom. Ovaj roman je sjajna slika jednog društva pred propast, ali i pokušaj da se o jednom istorijskom periodu progovori na drugačiji način. Najpre kroz istinsku predstavu tog vremena za razliku od silnih romantizacija, ali ništa manje i kroz nenadmašnu duhovitost. U tome Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović, malo je reći, briljiraju.

Naslov: Bunker patka
Autori: Mirjana Đurđević (1956-) i Branko Mlađenović (1959-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 314

Pročitajte i prikaz romana „Jacuzzi u liftu“ Mirjane Đurđević

Hohštapler – Havijer Serkas

Ona sada već čuvena frojdistička borba, poznata verovatno i poslovičnim dživdžanima na grani, između Erosa i Tanatosa, još tačnije – borba između nagona smrti i života, jedna je od najvećih tema literature. Ponajviše zato što iz te borbe proizilaze i najbolje i najgore čovekove osobine. Ipak, pre nego što duže progovorimo o toj borbi, treba se vratiti u duboku prošlost. Još tačnije, treba se podsetiti jedne Aristotelove misli. On u „Poetici“ umetnost, baš kao i Platon, karakteriše kao podržavanje stvarnosti. Za Aristotela je to podražavanje i njena najveća čar. Ponajviše zato što nam umetnost preko podražavanja pruža mogućnost da bolje razumemo sebe i svet u kom živimo. Naravno, ovakvo ukazivanje nikako ne treba da preraste u didaktiku, zato što se u tom slučaju umetnost pretvara u moralisanje ili jeftini propagandni pamflet. Još češće, kič. Setite se toga kad budete čitali Lazu Lazarevića i uvideli razliku u kvalitetu između pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti“ i „Školske ikone“. Ali da se vratimo na našu temu. Literatura je od svojih najranijih početaka pokušavala da uđe u najskrivenije kutke čovekovih htenja, misli i osećanja. Još preciznije, da na svetlost dana iznese ono što je najbolje, ali isto tako i najgore u nama. Pojednako i ono što se nalazi između ta dva pola. Nigde to nije vidljivije nego u priči o varalicama. Homerova „Odiseja“ je ništa drugo nego priča o jednom prevarantu. Odisej je na večitoj razmeđi između dva moralna pola. Njegova hrabrost, pamet i požrtvovanost su nerazdeljivo povezani sa njegovom beskrupuloznošću i lukavstvom. Još jedna varalica je lik Robina Huda, dobrog razbojnika. U našem slučaju je amblematični primer Marko Kraljević. Njegova snaga i hrabrost su nerazdvojivi od njegovog lukavstva i „problematičnog“ ponašanja. Ni moderna književnost ne zaostaje za starim uzorima. Tomas Man u romanu „Ispovesti varalice Feliksa Krula“ ispisuje priču o vrsnom prevarantu. Junak romana „Baudolino“ Umberta Eka je slična bitanga i prevarant. Još jedan veliki pisac, Havijer Serksas, se hvata u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom, pokušavajući da odgonetne šta nas to fascinara kod varalica.
Glavni junak Serkasovog romana „Hohštapler“ je čuveni Enriko Marko, čovek koji je izazvao jedan od najvećih skandala u savremenoj istoriji Španije. Šta je on učinio? Najjednostavnije rečeno, Enriko Marko je iskonstruisao ceo svoj život. Borac protiv Frankove diktature, zatočenik u nacističkim logorima, večiti borac protiv društvenog i političkog zla – tako je najbolje opisati Enrika Marka. Samo što se, na njegovu nesreću, sve to ispostavlja kao velika laž. I pokreće jedan od najvećih evropskih skandala.
Kako pisati o životu čoveka čiji je život bio fikcija, Havijer Serkas se pita na početku ovog romana. I dolazi do odgovora da to mora biti dokumentarni roman, delo koje će se činjenicama suprotstaviti laži. Tako Serkas u ovom romanu piše stvarnu istoriju života Enrika Marka. A to je nimalo lak zadatak. Najpre treba razoriti ceo Enrikov život, suštinski ogoliti svaku njegovu laž. Ništa manje i odgonetnuti kako su silni ljudi poverovali u nju. Razlog za to je naša potreba za jednostavnim i lakim odgovorima zaključuje Havijer Serkas: „Kao što se već vremešna industrija zabave mora hraniti estetskim kičem, jer on konzumentu poklanja iluziju da uživa u autentičnoj umetnosti, ne tražeći zauzvrat nikakav napor koji taj užitak zahteva i ne obavezujući ga da se izloži bilo kakvoj intelektualnoj avanturi ili moralnim rizicima koje nose u sebi, nova industrija sećanja mora da se hrani istorijskim kičem koji konzumentu poklanja iluziju da zna pravu istoriju, ali iznad svega poštedevši ga ironije i kontradikcije i nemira i stida i strahota i mučnine i vrtoglavice i razočaranja koje to znanje iziskuje.“
Havijer Serkas spada u red najznačajnijih savremenih španskih i evropskih književnih stvaralaca današnjice. Posle završenih studija španske književnosti predaje na Univerzitetu u Đeroni. Debitovao je sa romanom „Motiv“ (1987) i do sada napisao niz visokovrednovanih romana i zbirki priča. Slavu mu donosi roman „Salaminski vojnici“ (Arhipelag, 2017) za koji je dobio niz španskih i internacionalnih književnih priznanja, a ovaj roman je preveden na preko dvadeset jezika.
„(…) jer je dužnost umetnosti (ili dubokog promišljanja) da nam pokaže svu složenost života, s ciljem da i mi postanemo malo složeniji, da analizira kako funkcioniše zlo, da bismo mogli da ga izbegnemo, pa čak i dobro, možda da bismo mogli da ga naučimo“, piše Havijer Serkas u ovom romanu. Što nas vraća na početak teksta i priču o ulozi umetnosti u našem životu. Još tačnije, na umetnost koja nam pokazuje dobro i zlo. Ipak, tu nastupa problem. Šta se dešava kada susretnemo zlo, kakav je slučaj sa junakom romana, koje nam je privlačno? Štaviše, neverovatno zanimljivo zlo. I šta se dešava kada počnemo da se opsesivno bavimo tim zlom? Kada otkrijemo silne nijanse koje stoje iza tog zla, još više kad počnemo da sumnjamo da je zlo u stvari zlo, kakav je slučaj sa Enrikom Markom, čovekom koji nikoga nije povredio. Naprotiv. On je bio dobar čovek koji je samo želeo da njegov život izgleda mnogo lepše i sadržajnije. A ko on nas to ne želi? Šta učiniti u tom slučaju? Havijer Serkas to pokušava da raščlani u ovom romanu. I Enrikov život, i šta je stajalo iza njegovih prevara, i kako je on uspeo da prevari toliko ljudi, i šta nas to tera da volimo varalice. U isto vreme Havijer Serkas ispisuje neverovatno zanimljivu priču o varalici ili još bolje rečeno – priču o običnom čoveku koji je prevarom hteo da postane veliki čovek i heroj: „Marko nije simbol poštenja i izuzetne čestitosti u porazu nego nepoštenja i sveopšteg beščašća. On je običan čovek, kao i svi ostali. Nema mu se šta zameriti, naravno, sem što je pokušao da se predstavi kao heroj. On to nije bio. Niko nije dužan da to bude. Upravo zato su heroji heroji: zato pripadaju zanemarljivoj manjini.“

Naslov: Hohštapler
Autor: Havijer Serkas (1962-)
Prevela: Biljana Isailović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 374

Isusova smrt – Dž. M. Kuci

Promena paradigme roditeljstva, ništa manje i vaspitanja dece, je prisutna u svakoj epohi. U vremenu u kom je čovekov životni vek bio znatno kraći, deca su, upotrebićemo verovatno poprilično ružan izraz, bila potrošna roba. Roditelji su bili svesni da su šanse za njihovo preživljavanje gotovo ravne mogućoj smrti. Nema boljeg primera od sudbine Jovana Jovanovića Zmaja, opevane u „Đulićima uveocima“. Čika Jova Zmaj je sahranio sedmoro svoje dece. Retko koja porodica u tadašnjem vremenu nije doživela sličnu sudbinu. Sve je to rezultiralo brojnim porodom, otprilike po logici da barem jedno dete mora preživeti. Neka se te činjenice sete protivnici vakcinacije dece u današnjici. No, da se vratimo na stvar. Ona deca koja su preživela su imala sasvim drugačije vaspitanje i život. Mesta bolećivosti nije bilo, pa deca od najranijeg doba rade. Kao ilustraciju ćemo navesti članak „Mali mučenici iz leskovačkih fabrika“ Dimitrija Tucovića u kom on daje užasnu sliku zloupotrebe dece u fabričkim poslovima. Deca od osam godina (da, dobro ste pročitali) su radila najteže poslove u smenama koje su trajale i po dvanaest sati (i to ste dobro pročitali) trpeći brojna zlostavljanja, neretko i krvničke batine. Vlasnik tih fabrika je bio Vlada Ilić, onaj divni čovek za kojim se u današnjici liju krokodilske suze zato što su mu komunisti nakon rata oduzeli imovinu. Ostala deca, ona koja nisu imala tu nesreću da upadnu u kandže monstruma, vaspitavaju se u duhu tadašnjih patrijarhalnih moralnih normi. Roditelji, gotovo je to uvek otac, svojoj deci određuju sudbinu. Najvidljivije je to u romanu „Hajduk Stanko“. Kada se postavi pitanje udaje glavne junakinje romana muškarci govore: „A ko nju pita? Pitaju li mrtvaca hoće li u groblje?“ Deca, naprosto, nisu imali slobodnu volju. Naravno, mogućnost za beg je postojala, ali je taj beg donosio silne opasnosti i ništa manju nesreću. I tako dolazimo do Frojda koji je na svetlost dana izneo silne frustracije, ništa manje i bolesti, proizašle iz ovakvog vaspitanja. I čini se da je upravo ovo iznošenje prljavog porodičnog veša promenilo paradigmu vaspitanja. Koja je vidljiva danas. Umesto nekadašnje strogosti danas je prisutna prevelika bolećivost. Podjednako, i koliko god to paradoksalno zvučalo, roditeljske ambicioznosti. Deca se od najranijeg doba upisuju na silne sportske sekcije, ništa manje i na časove klavira, baleta… Novi Đokovići i Mocarti se moraju stvoriti na vreme, zar ne? Jedino što se zaboravlja, a što se zaboravljalo i u pređašnjim vremenima, je sloboda deteta. I davanje prilike detetu da bude ono što ono želi. Ponajviše da bude dete. O baš takvom detinjstvu je Dž. M. Kuci napisao izuzetan roman.
Priča započeta u romanima „Isusovo detinjstvo“ i „Isusovo školovanje“ doživljava svoj vrhunac u „Isusovoj smrti“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali je mnogo bolje poći od početka trilogije). Maleni David je napunio deset godina. I dalje odbija da uči matematiku, ona mu je potpuno besmislena, baš kao što i odbija da čita bilo koju drugu knjigu osim „Don Kihota“. David je, najblaže rečeno, čudnovato dete sa kojim roditelji imaju silne muke. U isto vreme, David je dete koje privlači pažnju okoline brojnim talentima. Samo što su ti talenti poprilično neupotrebljivi u ovom svetu.
Trilogija o životu mladog Davida u „Isusovoj smrti“ doživljava furiozni završetak. To je najpre predstava izmaštanog sveta u kom Kucijevi junaci žive. Ništa manje i izuzetna predstava unutarporodičnih odnosa. Kuci majstorski ispisuje pripovest o dečjem svetu, ali ništa manje i o pokušaju roditelja da taj dečji svet ukrote i pretvore u ono što oni žene. Sukob je neminovan. Baš kao i pobuna deteta: „Nije fer! Kad kažem nešto što ti se ne sviđa, kažeš kako sam dete i kako se to što kažem zbog toga ne računa. Računa se samo ako se slažem s tobom. Zašto moram uvek da se slažem s tobom? Neću da govorim kao ti i neću da budem kao ti! Hoću da budem šta ja hoću!“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom još Piteru Keriju, Hilari Mantel i Margaret Atvud) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Istinski čitati znači čuti šta neka knjiga ima da kaže i razmišljati o tome – možda čak voditi u mislima razgovor s piscem. Znači učiti o svetu – onakvom kakav jeste, ne onakvom kakav želiš da bude“, ispisuje Kuci u ovom romanu. I baš to i uspeva. Kuci nam pruža sliku sveta onakvog kakav on jeste, iako on, eto malo paradoksa, nije svet u kom živimo. Svet Kucijevih junaka je svet u kom važe neka druga pravila. A koja opet funkcionišu kao naš svet. U tom svetu deca pokušaju da žive svoje živote, baš kao što i roditelji pokušavaju da ukrote živote svoje dece. Samo što je to u slučaju Davida nemoguće. Njegova izuzetnost, mada je možda bolje reći nekonvencionalnost, taj pokušaj čine nemogućim zadatkom. Baš kao što je i roditeljima nemoguće da prihvate Davidovu bolest koja je centralna tema romana. Kuci je u ovoj knjizi ispisao pripovest o dve velike teme. Jedna je detinjstvo, odrastanje i roditeljstvo. A druga tema je smrt. I naš način da se sukobimo sa njom. I u jednoj i drugoj temi Kuci briljira. Pred nama je izuzetan roman, neverovatna snažna slika susreta, podjednako i prihvatanja, onoga što nam se čini nemogućim. Opisujući te (ne)moguće susrete, Kuci ispisuje istinsko remek-delo. I pokušaj, baš kakav je taj pokušaj u svim Kucijem romanima, da se neodgonetljivo odgonetne: „Ono što želimo, što svi mi želimo, jeste reč prosvetljenja koja će otvoriti vrata našeg zatvora i vratiti nas u život. A kada kažem zatvor ne mislim samo na zatvoreno krilo, mislim na svet, na ceo veliki svet. Jer posmatran iz određene perspektive, svet je baš to: zatvor u kom propadaš do pogrbljenosti, upišanosti i naposletku smrti, i onda se (ako veruješ u određene priče, što sa mnom nije slučaj) probudiš na nekoj nepoznatoj obali, gde moraš da započneš čitav taj ciklus ispočetka. Nismo mi gladni hleba (…) nego reči, vatrene reči koja će nam otkriti zašto smo ovde.“

Naslov: Isusova smrt
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 173

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana „Isusovo školovanje“ i „Zemlje sumraka“,
zbirke priča „Staklena klanica“, kao i knjige pisama „Ovde i sada

Legenda o samoubistvu – Dejvid Van

Ukoliko posmatramo istoriju literature neminovno ćemo morati da primetimo poprilično ambivalentni odnos između fikcije i stvarnosti. Koliko je on bitan govori činjenica da će čitaoci pre izabrati da čitaju dela koja su nastala na osnovu stvarnih događaja nego ona koja su potpuna fikcija. Isto to važi i za filmove. Naprosto, ukorenjost u stvarnosti ili pak oslanjanje na stvarne događaje čitaocima pruža osećaj da je delo koje čitaju, ili gledaju, stvarno. Što je poprilično paradoksalno zato što su i dela koja govore o stvarnim događajima potpuna fikcija. A fikcija su zato što predstavljanje stvarnih događaja neminovno poprima drugačije značenje od onog koji su ti događaji zaista imali. Na prvom mestu, tu je vizura autora. Ništa manje i nemogućnost da se uđe u nutrinu junaka o kojima se piše. To je uvek nagađanje i spekulacija. Ne treba zaboraviti ni autorove stavove i shvatanja koji će neminovno uticati na napisano. I, ono što je i najbitnije, autor će izabrati delove stvarnosti koji mu najviše odgovaraju za predstavljanje. Nešto će izbaciti, nešto dodati, najjednostavnije rečeno: predstaviće stvarne događaje onako kako mu oni odgovaraju. Ili kako bi to rekao Hičkok: „Film je život iz kog su izbačeni dosadni delovi“. Suštinski: stvarni događaji će biti samo autorov pogled na stvarne događaje. Ništa drugo nego fikcija. Isto to važi i za autobiografska dela. Što je opet paradoks, ponajviše zato što ta dela posmatramo kao potpunu istinu. A to je, isto tako, potpuna zabluda. Pisci autobiografija će najpre izabrati događaje koje predstavljaju. Oni koji su za njih kompromitujući ili neprijatni će biti zaobiđeni ili predstavljeni u potpuno drugom svetlu. Nigde to nije vidljivije nego u memoarima političara ili ljudi koji su imali nekakvu vlast. Isto tako, pisci autobiografija će događaje ili stvarnost koja se nalazi oko njih predstaviti u uglu koji im odgovara. Tako, recimo, Svetlana Velmar-Janković svog oca Vladimira Velmar-Jankovića u memoarima „Prozraci“ opisuje skoro kao sveca, iako je on bio jedan od vodećih ljudi Nedićeve vlade. Naravno, to ne znači da su ovi memoari loše napisani, naprotiv, ali istina je zaobiđena. Izuzetno su retke knjige koje neprijatnu stvarnost predstavljaju onakvom kakva ona zaista jeste. Primera radi, takvа je Knausgorova “Moja borba” ili autobiografija Drage Pilsela “Argentinski roman”. Isto to važi i za autobiografske romane, samo što je ovde situacija znatno drugačija. Njihovi autori ne kriju mešanje stvarnosti i fikcije. Štaviše, to preplitanje postaje njihova srž. Baš kakav je i slučaj sa romanom „Legenda o samoubistvu“ Dejvida Vana.
Sastavljen iz šest celina, roman „Legenda o samoubistvu“ pripoveda o čudnom odnosu oca Džejmsa i njegovog sina Reja. Prateći taj odnos, Dejvid Van nam daje njegovu predistoriju. Neuspešan brak, razvod, očevo lutanje i krajnja depresivnost, Rejov pogled na oca, porodični susreti i bolne spoznaje – sve se to odigrava pred očima čitalaca. I doživljava kulminaciju u samoubistvu oca. Koje će, opet, zadobiti poprilično drugačije značenje u središnjem, i najdužem, delu romana „Ostrvo Sakvan“.
Odrediti šta je to zaista ovaj roman je težak zadatak. On može da se posmatra kao roman, ponajviše zbog istih likova u svim poglavljima, ali isto tako „Legenda o samoubistvu“ vrlo lako može da se posmatra i kao zbirka priča. Još veći problem, ili možda bolje rečeno – njegova najveća draž, je preplitanje autobiografskih motiva sa fikcijom. Vanov otac Džejms je zaista izvršio samoubistvo. I to je predstavljeno u ovom romanu. Ali, isto tako, taj događaj u poglavlju „Ostrvo Sakvan“ poprima sasvim drugo značenje. To poglavlje postaje nekakva vrsta alternativne stvarnosti. Taj rez, sasvim sigurno neviđen u dosadašnjoj literaturi, je ono što preokreće ne samo radnju romana, već i naš pogled na odnos fikcije i stvarnosti. Najbitnije od svega, Van na tome ne staje. Sjajna kompozicija se nadovezuje na ništa manje odličan stil. Dejvid Van je vrsni pripovedač, pisac koji sa neverovatnom preciznošću i ništa manjim talentom ispisuje pripovest o našim najvećim žudnjama, htenjima, ali i propastima.
Dejvid Van po mnogima predstavlja jedno od najvećih imena novije američke proze. Rođen je na Aleutskim ostrvima, a detinjstvo je proveo na Aljasci. Kako nijedan izdavač punih dvanaest godina nije hteo da objavi njegov roman „Legenda o samoubistvu“, radio je kao graditelj brodova i moreplovac. Sve se to menja nakon objavljivanja „Legende o samoubistvu“. Ovaj roman je zadobio preko deset internacionalnih književnih priznanja. Nakon ovog uspeha, Van je objavio niz romana i zbirki priča, koje su prevedene na preko dvadeset jezika. Dejvid Van trenutno predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Vorvik u Engleskoj.
Nije teško pretpostaviti zašto su izdavači odbijali da objave „Legendu o samoubistvu“ preko deset godina. U moru bezidejne, dosadne i najčešće sterilne literature, ovaj roman je pravo iznenađenje. To je najpre predstava unutrašnjeg sveta i tragičnog događaja koji je obeležio Vanov život. On mu pristupa na neverovatan način. To je pre svega sjajna vivisekcija odnosa sina i oca. U njoj nema ni trunke patetike, neretko nedostaju i bilo kakvi osećaji. To je samo istorija propasti, najviše vidljiva u rečenicama koje oslikavaju očevo propadanje i ono što sin vidi u svom ocu: „(…) neku prazninu u glasu koji je postajao sve više šupalj i druge misterije očajanja koje nisam želeo da vidim ni da čujem. Znao sam kuda ide, kao što smo svi znali, ali nisam znao zbog čega. I nisam želeo da znam.“ U isto vreme, ovaj roman je neverovatna književna igra. Poništavajući sve konvencije realističnog romana, ništa manje i autobiografskog žanra, Van pravi oštri rez odvodeći priču na sasvim drugi kolosek. „Legenda o samoubistvu“ je fascinantan roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. On je savršena slagalica, sjajni primer uspešnog poigravanja sa formom i kompozicijom, ništa manje i roman u čijem se čitanju istinski uživa.

Naslov: Legenda o samoubistvu
Autor: Dejvid Van (1966-)
Prevela: Tijana Tropin
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 253

Povest o Miškinu – Bora Ćosić

Prva asocijacija na pomen reči revolucija sasvim sigurno su metež, veliki sukobi i neretko krv. Ipak, revolucija nije samo to. Štaviše, najuspešnije su one revolucije koje ne liče na revolucije. Najpre zato što revolucije po kojima merimo vreme neslavno propadaju. Tako je Oktobarska revolucija pojela samu sebe, baš kao i ona jugoslovenska. Da se ne priča tek o Francuskoj revoluciji koja se naposletku pretvorila u veliki teror. Istorija nas uči, samo na nesreću ta istorija nema dobre učenike, da se ideali, pogotovo oni izraženi u borbenom otporu, gotovo po pravilu pretvaraju u svoju suprotnost. One, pak, druge revolucije su znatno uspešnije. Prva takva velika revolucija je poljoprivredna. Šta je njena suština? Ljudi u neolitu počinju da uzgajaju useve što u potpunosti menja paradigmu tadašnjeg života. Ništa manje i istoriju naše civilizacije. Odbacujući nomadski život, ljudi se ukorenjuju na jednom mestu i stvaraju osnov za izgradnju naselja. Još bitnije, znatno lakše prehranjivanje ostavlja prostor za stvaranje i imaginaciju. Suštinski: ono što čoveka čini čovekom. Takvih revolucija je bilo i u budućnosti. Upotreba pluga u poljoprivredi, kasnija primena hemijskih preparata i ništa manje ukrštanje poljoprivrednih kultura su omogućili lako dostupnu hranu većini ljudi. Koliko je to značajno govori ogroman broj gladnih u prošlosti i silne smrti usled velikih gladi. Setimo se samo one u Irskoj. Ništa manje nije bitna ni industrijska revolucija koja je postavila temelj za urbani život. Ona druga industrijska revolucija je izrodila borbu za radnička prava. Da nje nije bilo možda bi i dalje radili po dvanaest sati dnevno i trpeli gazdin bič više nego što ga trpimo danas. Digitalna revolucija nam je omogućila pristup neverovatnoj količini informacija i olakšala do krajnosti komunikaciju. Sve su to revolucije koje su nas nepovratno promenile, a da ih gotovo nismo ni svesni. Takav slučaj je i sa naučnom revolucijom. Čovek je odbacio dotadašnja verovanja, ponajviše ona u kojima sve zavisi od više sile, i uzeo stvar u svoje ruke. Galileo, Kopernik, Njutn, Ruso, Darvin i mnoštvo drugih naučnika su postali lučonoše novog doba. Među njima je i lik Frojda, čoveka koji je napravio svojevrsnu revoluciju. Po prvi put u istoriji naše civilizacije ljudska osećanja i htenja izlaze na svetlost dana i poprimaju sasvim novo značenje. Ono o čemu se pre samo šaputalo postaje predmet mnogobrojnih istraživanja, ništa manje i tema za brojne umetnike. O tim umetnicima progovora Bora Ćosić.
Eseji sabrani u knjizi „Povest o Miškinu“ su posvećeni neženjama u istoriji literature devetnaestog i dvadesetog veka. Ništa manje i književnim likovima koji brak posmatraju kao svojevrsnu smrt. Od naslovnog kneza Miškina, preko Valtera Benjamina, Kafke, Prusta, Ničea, Kjerkegora, Bruna Šulca, pa sve do Andre Žida, Bora Ćosić tka priču o tome „kako raskinuti zaruke“. Na sreću, ona se na tome ne završava. Ova knjiga nam otkriva nutrinu junaka, ali ništa manje i duh vremena, onog vremena koje je Frojdova „revolucija“ nepovratno promenila.
„Jer u evropskom rasulu, misaonom, intelektualnom i duhovnom, ovo je glavna stavka, žudeti i hiniti nešto što na pola puta do realizacije postaje odbojno, neprivlačno i smrtonosno opasno“, piše Bora Ćosić u ovoj knjizi i možda najbolje određuje suštinu svojih junaka. To su ljudi koji su zarobljeni na sredomeđi između htenja i delovanja. Misaono bogati, a praktično gotovo idioti. Takav „idiotizam“ je u središtu Ćosićevog interesovanja. Ono što je najbitnije, to Ćosićevo interesovanje je predstavljeno sa nenadmašnom erudicijom, gotovo neverovatnom za našu literaturu. Stotine knjiga, ništa manje i pisaca, nalaze svoje mesto u „Povesti o Miškinu“. Pred nama je izuzetna slika literature dvadesetog veka i priča o mestu intelektualca i umetnika u novijoj istoriji naše civilizacije: „Da li je to onaj naum mladih Evropljana (…), koji ne mogu da podnesu dosadu i sami sebe, te u njima samo je žudnja da od nečeg pate? Mi smo bolesni, naša pluća ne funkcionišu, a osim toga ne funkcionira ništa u nama i između nas, mi smo ovde, a tu ne bi trebali da jesmo, te to što jesmo, pokušavamo da opravdamo kroz pismenu radnju, a šta se kroz pismenu radnju uopšte može opravdati, ako boga znate!?“
Bora Ćosić, jedan od najznačajnijih jugoslovenskih pripovedača, romansijera i dramskih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Zagrebu. Kao petogodišnjak prelazi u Beograd gde će živeti skoro pola veka. Debituje sa knjigom „Kuća lopova“ (1956). Proslavio ga je roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Početkom devedesetih, a usled neslaganja sa tadašnjom politikom odlazi u Berlin, gde i sada živi. Autor je preko četrdeset romana, drami, zbirki priča i pesama, knjiga eseja i memoarske proze.
„Freudova nauka bila je eksplozija koju je građansko društvo, učtivo i uglađeno, priredilo samo sebi kao jedan od velikih društvenih udara i kao znak od kojeg počinje neko novo računanje vremena po temi mentalnih i ostalih događaja što se u čovekovoj glavi odvijaju“, ispisuje Bora Ćosić. Pored naslovnog kneza Miškina – junaka nastalog pre Frojda, mada se čini junaka tako frojdističkog – Ćosić u ovoj knjizi predstavlja Frojdovu „decu“. Ljude, umetnike u ovom slučaju, satkane od neuroza, labilnosti i trajnog pomanjkanja svake sigurnosti. I u isto vreme, ljude koji su stvorili dela koja po svojoj vrednosti predstavljaju nešto najznačajnije što nam je novovekovna civilizacija dala. Priča o neženjama je samo pokretač, ono mnogo bitnije je šta stoji iza te miškinovske trajne onesposobljenosti za svakodnevni život. I u tome je srž ove knjige. Ako je uzimate samo da biste sladostrasno uživali u masnim pričama o „ludim“ umetnicima, odmah je batalite. Toga u ovoj knjizi nema. Pred nama je „istorija duše“, priča o vremenu koje je „Frojdova revolucija“ nepovratno promenila. I ništa manje izuzetna knjiga eseja o nesreći ljudskog posrtanja: „Zato što životu, moguće, pripada i ta majušna prilika zadovoljstva i nekakve jalove sreće, ali da bi se do nje dospelo, treba proći kroz kordon koji sačinjava čovečanstvo, okrutno postavljeno u drvored, sa šibom u ruci, kao u ruskim pukovnijama i u logorima našeg vremena.“

Naslov: Povest o Miškinu
Autor: Bora Ćosić (1932-)
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 353

Pročitajte i prikaz knjige „Doručak kod Majestica“ Bore Ćosića

I magarica ugleda anđela – Nik Kejv

U moru opštih tema, još više opštih mesta, čini se da je uvek prisutna priča o nasilju. Najčešće, o porastu nasilja u sadašnjosti. Te priče, naravno, prati zgražavanje, cijukanje (ono sada već obavezno: ju, ju, ju), ništa manje i rečenice kuda sve to vodi i, razume se, da je nekada sve bilo bolje. Koreni problema, dublje promišljanje – suštinski: bilo kakvo razmišljanje su isključeni. Baš kao i uvek, dovoljno je izgovoriti par stereotipnih rečenica, onih koje pravdaju naš život za razliku od života tih nasilnika koji, jelte, uništavaju naš divni svet. Slične su, ako ne i identične, reakcije kada se povede priča o nasilju u umetnosti. Još preciznije, predstavljanju nasilja u umetnosti. Amblematični primer je scena iz poslednjeg Tarantinovog filma „Bilo jednom u Holivudu“. Upozorenje: ukoliko niste gledali ovaj film, a to vam svako savetujemo da učinite, preskočite naredne dve-tri rečenice. Jedna od članica Mensonove bande koren nasilja, dok se sprema da iskasapi trudnu ženu, vidi u silnim scenama nasilja koje je videla u filmovima. Razume se, ova scena u sebi skriva ironiju, najpre zato što nasilje u Tarantinovim filmovima doživljava svojevrsnu apoteozu, postajući, eto opet ironije, zabava. Tarantinovo ironisanje za neke druge, verovatno za većinu, je sušta istina. Jedan od razloga za porast nasilja, ako ne i ključni, je nasilje u mas-medijima, čuli ste bezbroj puta. Otprilike, i kako to ovaj deo populacije zamišlja, neko ko gleda akcioni film ili igra nasilnu video-igru ekspresno postaje Džek Trbosek. Razume se, ovo nema nikakve veze za zdravim razumom. Niko neće postati ubica ili razbojnik, pa čak i ako provede ceo život gledajući kasapljenja u filmovima, ako mu se za to ne pruži prilika. A ta prilika je siromaštvo, beznađe i opšte bezakonje u društvu. Naravno, to je mnogo teže rešiti, a i zahteva veliki trud. Mnogo je lakše okriviti nasilje u mas-medijima. Ipak, tu se priča ne završava. Za ogroman broj ljudi umetnost je anestetik, nešto što nam pruža utehu u poprilično crnoj stvarnosti. Još tačnije rečeno, umetnost je svojevrsni simulakrum koji je tu da nas razvredri i oplemeni. U tom simulakrumu mesta crnoj stvarnosti nema. Zbog toga su i toliki povici na naturalističko predstavljanje nasilja u umetnosti. Umetnost mora da bude lepa, da citiramo Marinu Abramović. I pored svega toga, umetnost progovara o nasilju. Još tačnije, predstavlja nasilje u svoj svojoj razornosti i užasu. Baš kao što to čini i Nik Kejv u romanu „I magarica ugleda anđela“.
U dolini Jukulor, imaginarnom prostoru najverovatnije smeštenom u Australiji, živi zajednica jukulita. Uzoran život, oslonjen najvećim delom na čvrstim, kako to već biva, moralnim i religioznim postulatima, ipak u sebi krije tajnu. A ta tajna je užasno nasilje koje je sveprisutno u ovoj čudnoj zajednici. Žrtva tog nasilja je glavni junak romana Jukrid Jukro, nemi i, kako se svima čini, maloumni dečak. Prateći njegov životni put, strašno zlostavljanje od strane majke i okoline, Nik Kejv stvara priču o užasu koji mora doći na naplatu. I ona dolazi kada Jukrid krene u osvetnički pohod.
Pripovedačka veština Nika Kejva je neverovatna. Od samog početka romana ubačeni smo u dijabolični svet, onaj u kom, kako se čini, vladaju pravila nekog drugog sveta. Ipak, i kako stranica za stranicom romana odmiče, mi shvatamo da se taj izmaštani svet nimalo ne razlikuje od našeg. Ta, samo naizgled, dihotomija svoj najveći izraz zadobija u Kejvovim narativnim strategijama. Mešavina fantazmogorije sa čestim biblijskim aluzijama neraskidivo je povezana sa realističnim prikazom stvarnosti i nutrine glavnog junaka. One koje otkriva grotlo očaja: „Pitao sam se danima i noćima i kosti su mi ostarile i postale bolne tokom mog nastranog počinka. Danima i noćima pritiskala me je gnojava ruka očaja. Izluđujući bol stvorio mi se u srcu, dovoljno jak da me ubije. I sve vreme dok sam ležao tu, prigušeno mrmljanje mrtvih dizalo se iz zemlje, gnevni i vapijući zvuci, izgovarajući stotine jedva razumljivih i jedva pojmljivih istina.“
Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzičkom stvaralaštvu. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice i dostojnog naslednika Boba Dilana i Leonarda Koena. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.
Ovde, u ovom mračnom kutu, sagradio sam svoje utočište, daleko od senke ljudske ruke, na ovom točku gneva, na čijem su obodu oklevali pravedni maljevi svih njih. Svih njih koji su živeli da bi me povredili“, misli su Jukrida, glavnog junaka ovog romana. Nik Kejv stvara sjajnu sliku sveta u kom nasilje ne samo da je prisutno, to nasilje postaje određujuće po život. I možda još bitnije, nasilje je to koje rađa nasilje. Baš kakav je slučaj sa Jukridom Jukroom. Taj put je Kejv predstavio izuzetno, baš kao što je izuzetna i predstava čudnog sveta u kom glavni junak živi. Ako je za Tarantina nasilje zabava, u Kejvovom slučaju su nasilje, užas i prljavština našeg života postali poezija (baš kakav je i slučaj sa Kejvovim skorašnjim albumom „Skeleton Tree“). Naravno, to nasilje proždire sve. Ponajviše one koje su njihove žrtve. I to žrtve koje najčešće postaju dželati, odvodeći i sebe i svoje okruženje u propast. Baš kao što čini i glavni junak ovog izuzetnog romana: „Smrt je melem za bol života – to je moje otkriće svetu.“

Naslov: I magarica ugleda anđela
Autor: Nik Kejv (1957-)
Preveo: Goran Sinadinović
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 315

Pročitajte i prikaz Kejvovog romana „Smrt Zeke Manroa“

Život se sa mnom mnogo poigrao – David Grosman

Dvadeseti vek nam je pored mnoštva stvari, i dobrih i loših – razume se, doneo i jedan novi književni žanr. U pitanju je logorska književnost. Iskustvo holokausta, ništa manje i Gulaga, iznedrilo je mnoštvo književnih dela koja su pokušala da se uhvate u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom. U biti je, razume se, priča o zlu. Takva su dela, koliko memoarska ništa manje i književna, ljudi koji su to stradanje osetili na svojoj koži. Upravo zahvaljujući njima mi i znamo za razmere ovih bestijalnih zločina. Ipak, ono što je skrajnuto, ili još tačnije – ono što je ostalo po strani, je priča o onome šta se desilo posle. Da bi se ovo razumelo možda je najbolje poći od mađarskog nobelovca Imre Kertesa. I njegove reakcije na Spilbergov film „Šindlerova lista“. Imre Kertes je Spilberga optužio za falsifikat. Po Kertesu, priča o holokaustu nije priča o preživljavanju, već priča o pomoru. Broj preživelih Jevreja je minoran u odnosu na broj ubijenih. Primera radi, u Srbiji je živelo 12 500 Jevreja. Holokaust je preživelo samo 1 500. Ta brojka je još veća u Nemačkoj. U njoj je umoreno preko 90 posto Jevreja. Procenjuje se da je od predratnih devet miliona evropskih Jevreja za vreme holokausta ubijeno šest miliona. Da li je onda, kako to Kertes govori, priča o preživljavanju laž? I da li je preživljavanje zaista bilo preživljavanje? Tom temom se Kertes bavi u romanu „Kadiš za nerođeno dete“. Za njega je stradanje, koje je osetio na svojoj koži, toliko određujuće za život da taj život ne samo da ne postoji, taj život je suštinski nemoguć. Baš kao što je i nemoguće, kako Kertes govori u ovoj knjizi, stvarati decu posle holokausta. Dolazak deteta na svet u kojem je postajao Aušvic je po njemu zločin ravan Aušvicu. Naravno, i možda na sreću, postoje i druga mišljenja. Jedno od njih je i iskustvo još jednog logoraša iz Aušvica. Viktora Frankla. Za razliku od Kertesa, on čak i u najdubljem čovekom padu vidi smisao. I mogućnost za nastavak života. Frankl u čuvenoj knjizi „Zašto se niste ubili“ govori: „Logorski život je, u svakom slučaju, otvorio naprslinu u čovekovoj najskrivenoj dubini. Zar nas čudi što su se u tim dubinama opet otkrile ljudske osobine?“ Naravno, ovo su samo dve strane jednog iskustva. Priče o životu posle logora, i još više – priče o tome kako je logorsko iskustvo promenilo čoveka. To čini i mnoštvo drugih književnika. Od Prima Levija, Solženjicina, Borisa Pahora, pa sve do našeg Dragoslava Mihailovića literatura govori o logorskom iskustvu. Baš kao što to čini i David Grosman u svom novom romanu.
Vera, glavna junakinja Grosmanovog romana „Život se sa mnom mnogo poigrao“, je napunila devedeset godina. Na rođendansku proslavu u kibuc, u kojem je Vera provela gotovo ceo svoj život, dolazi njena porodica. I Verina kćerka Nina. Iskustvo pređašnjih decenija, mnoštvo nerešenih sporova, ali ništa manje i sećanje na stradanje doživljeno u posleratnoj Jugoslaviji doživeće tokom proslave kulminaciju i rezultirati odlaskom porodice na mesto gde je sve počelo. Na Goli otok.
Pripovest o Veri je u stvari priča o Evi Nahir Panić. Oslanjajući se na Evino iskustvo (ona je preminula 2015. u devedeset i sedmoj godini života), ali i na njene ispovesti (među kojima je i Kišov dokumentarni film „Goli život“), David Grosman ispisuje izuzetan roman. Koliko je to priča o Veri i o njenom mučnom golootočkom iskustvu, to je još više priča o (ne)mogućnosti života posle logora. Najbolje nam to pokazuju Verine reči: „Objasnite mi, zašto sam ja i dalje zarobljena tamo, na Golom? Zašto nisam u stanju da to lakše prihvatim?“ Grosmanov pristup ovoj izuzetno kompleksnoj temi je neverovatan. Majstorsko pronicanje u najdublje kutke ljudske duše sjedinjeno je sa izuzetnim pripovedanjem. Priča o nekoliko decenija Verinog života je zadobila nenadmašan prikaz u ovom romanu.
David Grosman spada u red najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“, „Izvan vremena“, „Vidi pod: Ljubav“ i „Konj ulazi u bar“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, među kojima je i internacionalna Bukerova nagrada, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svom političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
Priča o Veri je u stvari priča o dvadesetom veku. Pripovest je to o velikim nadama, još većim promenama, ali i o ništa manjem padu. Vera je sve to preživela na svojim plećima. I holokaust (u kom su pobijeni gotovo svi članovi njene porodice), i idealizam novog doba (za koji se borila zajedno sa mužem), i najveći užas (kakvo je bilo iskustvo stradanja na Golom otoku, najbolje izraženo u rečenici: „Ovo ludilo (…) i kako pravimo od sebe životinje“). Kako i sam naslov knjige govori, život se mnogo poigrao sa Verom. To životno poigravanje je David Grosman predstavio na maestralan način. Savršena istorijska slika, ona koja je našoj publici izuzetno bliska, susrela se sa preispitivanjem nutrine glavne junakinje. Šta se to zaista krije iza slike stamene starice? Kako je preživela sve te užase? I kakve su posledice ti užasi ostavili ne samo na nju već i na sve ljude koji su joj bliski. Sve to David Grosman pokušava da odgonetne, iako se to čini neodgonetljivim. Sama Vera to govori: „Ne, ne, ne možete vi da shvatite moj svet. Ni moje ratove, ni vazduh koji sam disala. (…) Ništa nećete shvatiti, (…) vi kažete rat, ali rat na Balkanu nije kao kod nas u Zemlji. Na Balkanu rat ima drukčiju logiku. Rat na Balkanu je prvenstveno kazna. Ovde kažnjavamo.“ I možda je najveća vrednost ove knjige baš u tome. U pokušaju da se neodgonetljivo odgonetne. I da se kroz priču o jednoj ljudskoj sudbini otkrije kako je užas logorskog sveta promenio sve nas. Baš to Grosman uspeva u ovom bez preterivanja remek-delu.

Naslov: Život se sa mnom mnogo poigrao
Autor: David Grosman (1954-)
Prevela: Dušica Čvorić Stojanović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 221

Pročitajte i prikaz Grosmanovog romana „Vidi pod: Ljubav“

Osvajanje zavičaja – Siniša Kovačević

Omiljeni srpski sport, pored samosažaljenja spram hude sudbine, sasvim sigurno su podele. Ali pre nego što pređemo na njih, treba nešto reći i o onima koji teže ujedinjenju. Od Garašaninovog „Načertanija“, mada je ovaj spis više simbol nego pokretač promena, baš kakav je slučaj i sa sada već notornim „Memorandumom“ Srpske akademije nauke i umetnosti, teži se nekakvoj vrsti nacionalnog ujedinjenja. Koliko je to ideja o jedinstvenom nacionalnom prostoru („Svi Srbi u jednoj državi“, čuvena je krilatica), neretko je to i poziv na zbijanje nacionalnih redova u kojem će se sve razlike izbrisati. Otprilike kao u onoj monstruoznoj Frankovoj tvorevini „Dolina mrtvih“ u kojoj su u ime nekakvog nacionalnog jedinstva zajedno sabrane kosti sukobljenih strana. Tako su dželati i žrtve izjednačeni. Slično izgleda i srpska ideja o jedinstvu. Razume se, to ujedinjenje nema nikakve veze se slobodom, tek ne sa zdravim razumom. Cilj je stvoriti snažnu državu, najčešće autoritarnu, koja će procvetati ako je ujedinjena pod velikim vođom. Ipak, ako se zanemari ova želja za suzbijanjem sasvim normalnih podela, postoje i one drugačije. Jedna od njih je podela na starosedeoce i dođoše. Gotovo čitav jedan vek, a verovatno to traje i duže, pričaju se iste priče. Za sve što ne valja, a ne valja mnogo toga, krivi su dođoši, oni varvari koji su došli sa strane da unište naš divni život. Suština ovih priča, baš kao i uvek, je u pojednostavljivanju. Umesto komplikovane priče o socio-ekonomskim uzrocima velikih seoba, ništa manje i traženju pravih krivaca, krivica se svaljuje na žrtve. A ta komplikovana priča, baš i krivica, vrlo lako može da se svede na jednu rečenicu. Ljudi uvek odlaze iz mesta, ili prostora – sasvim je svejedno, u ona druga u kojima će imati koliko-toliko dostojanstven život. Suština je, da skratimo priču, u osuđivanju ljudi koji su zbog svoje bede morali da se odsele umesto u osuđivanju onih koji su tim ljudima onemogućili normalan život u mestima u kojima su pre živeli. Naravno, ovo nije kraj priče. Odijum prema dođošima neretko proizilazi iz njihovog ponašanja. Naviknutost na stari način života sukobljava se pravilima novog života i ustaljenim poretkom mesta u koja se dolazi. I tu dolazi do sukoba. Upravo taj sukob je velika tema naše literature. Od Mladena Markova (nažalost, sada već poprilično zaboravljenog pisca, toliko da već deceniju nije štampano nijedno novo izdanje njegovih knjiga) pa sve do Slobodana Selenića naša literatura se hvata u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom. Baš kao što to čini i Siniša Kovačević u svom novom romanu.
U središtu romana „Osvajanje zavičaja“ nalazi se sudbina porodice Vučić. Ustaljeni život u crnogorskom selu Vučića stijena promeniće rat. Braća Vučić stupaju u partizanske redove, menjajući tako sudbinu čitave porodice. Milorad Vučić, središnji lik romana, posleratni je vođa porodice koji je dobio partijski zadatak da stanovnike sela preseli u Vojvodinu. Prvobitni otpor porodice i okoline sjedinjen je sa kasnijim odlaskom u vojvođansko selo Gutesfeld i novim mukama. Ali ni tu nije kraj. Dolazi rezolucija Informbiroa i krajnji raspad porodice.
Sada već čuvenu pozorišnu predstavu „Velika drama“ Siniša Kovačević pretvara u roman. Kakav je rezultat? Bez preterivanja, sjajan. Dramski tekst, ponajviše britki dijalozi, pretočeni su u izuzetno pripovedanje, najsličnije onim starinskim porodičnim romanima. I pored mana (to je najpre sentimentalnost, doduše ona starinska koja na sreću ne prelazi u patetiku, ali i nizanje nepotrebnih poređenja i epiteta koji opterećuju tekst tipa: „kao džak tuđeg žita na leđima siromaška“), ovaj roman pleni svojom emotivnim, ništa manje i literarnim, nabojem. Pred nama je sjajan roman koji na izuzetan način predstavlja epopeju dvadesetog veka kroz sudbinu jedne porodice.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Velika drama“…), filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…) kao i romana „Godine vrana“. Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Jedna od najvećih vrlina pisanja Siniše Kovačevića je sjajno predstavljanje likova, ništa manje i uživljavanje u njihove sudbine. Kao retko koji literata, Siniša Kovačević uspeva da samo jednom rečenicom (kakva je, recimo, rečenica jednog oca u ovoj knjizi: „Ljubav treba zabraniti zakonom“) na svetlost dana iznese grotlo dugo skupljanih emocija. Kovačevićevi likovi su predstavljeni sa nenadmašnom ljubavlju, čak i kada ti likovi zbog svojih zabluda, ništa manje i gluposti, odvode u propast i sebe i čitavu okolinu. Posebno je to slučaj sa junakinjama ovog romana, galerijom snažnih žena koje moraju da se uhvate u koštac sa ludilom svojih muževa i sinova. Nema boljeg primera za to od krika majke glavnog junaka romana: „Dosta je Vidosavi i leleka i humki, nijesam ja rađala ni Staljinu ni Titu (…)“. Koliko je ovaj roman posvećen jednoj porodici, on podjednako govori i o jednom užasnom trenutku preloma. A taj prelom je rastanak sa zavičajem i odlazak u tuđinu, tamo gde ponovo treba izgraditi život iz početka. Tu večitu temu naše literature je Siniša Kovačević predstavio na nenadmašan način stvarajući izuzetan roman.

Naslov: Osvajanje zavičaja
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2019
Strana: 263

Pročitajte i prikaz romana „Godine vrana“ Siniše Kovačevića

Leonard Koen – Cilj (prevod pesme)

Ne mogu da napustim kuću
Ni da se javim na telefon
Opet tonem na dno
Al’ nisam sam

Konačno razvrstavam
Račune duše:
Ovo je za smeće
To je plaćeno u celosti

A pad –
On je tako davno počeo
Ne mogu da zaustavim dažd
Ne mogu da zaustavim sneg

Sedim u svojoj stolici
Gledam ulicu
Komšija mi uzvraća
Osmeh poraza

S lišćem treperim
Presijavam se kao hrom
Skoro sam živ
Skoro sam kod kuće

Nema ničeg što bi moglo da se sledi
I ničeg što bi moglo da se nauči
Osim cilja
Što ostade van mog dosega

Pesma je prvobitno objavljena u zbirci „The book of Longing“ (2006),
a sada i kao muzička numera na albumu „Thanks for the Dance“

Pročitajte i prikaz Koenovog romana „Divni gubitnici“,
kao i prevode pesama „Aleksandra odlazi“, „Hiljadu poljubaca duboko“ i „Prati svoj put

Knjige Jakovljeve – Olga Tokarčuk

Ukoliko želite da bilo koju religiju, ništa manje i razna verovanja, kritički, pa čak i racionalno, posmatrate, pred vama se nalazi veliki problem. Još više, opasnost. A ona je upravo ta vera. Najpre, problem je tu ukoliko ste vernik (primera radi: da li ćete moći da objektivno razmišljate o hrišćanstvu ako ste hrišćanin?), ali ništa manje lakše nije ni posmatrati nešto u šta ne verujete. Još preciznije, vaše pisanje ili razmišljanje koje je utemeljeno na racionalnosti za vernike će neretko biti svetogrđe. I ne samo to. To pisanje će izazvati odijum, neretko i odvesti vas u opasnost. Od pretnji zbog kojih je Saramago morao da pobegne iz Portugalije posle objavljenog „Jevanđelja po Isusu Hristu“, preko progona Salmana Ruždija, pa čak i ubistava nekoliko njegovih prevodioca, zbog „Satanskih stihova“, pa sve do masakra u redakciji „Šarlija ebdoa“ zbog karikatura proroka Muhameda – mučna je sudbina umetnika koji su se „poigrali“ sa religijskim uverenjima. Većina će, naravno, reći da im to nije bilo potrebno. Da svako ima pravo na svoja verska uverenja i da u najmanju ruku nije pristojno dovoditi u pitanje tu veru, tek ne rugati joj se. Da li je to baš tako predstavlja drugo pitanje. Primera radi, a tih primera ima koliko god hoćete, da li je u redu ne dovesti u sumnju verovanje, da baš verovanje, da je transfuzija krvi „grešna“, a posledično tome i strogo zabranjena, kod Jehovinih svedoka? Šta raditi kada roditelji zabrane transfuziju krvi svome detetu zato što je to protiv njihove vere? Ili kada se u islamskim teokratijama na smrt kamenuju homoseksualci? To je sasvim u redu zato što neko veruje u to? Možemo da pređemo i na naš teren. Sasvim je u redu upropastiti nekome život, kakav je bio slučaj sa Žarkom Lauševićem, zato što je igrao u „svetogrdnoj“ predstavi? Za većinu, uvek tu većinu, je to izgleda u redu. Ali i pored toga, možda čak i nasuprot svemu tome, hrabri ljudi se hvataju u koštac sa verskim uverenjima. Koliko je to slučaj sa naučnim radovima, onima koji pokušavaju da o religiji progovore na objektivan način, ništa manje to ne čine ni umetnici. Od Borislava Pekića i njegovog čuvenog „Vremena čuda“ pa sve do Den Brauna i sada već notornog „Da Vinčijevog koda“ pisci se „igraju“ sa vatrom. Neretko je to želja za većim tiražima (Den Braun je svakako najpoznatiji primer), ali isto tako to je i pokušaj da se kroz preispitivanje verskih uverenja ispiše priča o onim velikim pitanjima. Ko smo mi zaista, kakvi smo to, zašto verujemo u ono šta verujemo i kako ta vera utiče na nas. Jedno od takvih „preispitivanja“ je i roman „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk.
Polovina je osamnaestog veka. Poslednje su decenije u kojima Poljska kao jedinstvena država postoji. U senci stalnih ratova i sukoba velikih sila odvija se život. Bogati feudalci zajedno sa klerom upravljaju zemljom i narodima koji u njoj žive. Jedan od tih naroda su i Jevreji. Povremena koškanja, neretko i progoni, ipak ne narušavaju kakav-takav suživot. Sve dok se ne pojavi Jakov Frank, samozvani mesija i čovek koji oko sebe okuplja veliku grupu Jevreja. I ne bi to bio toliki problem da je ostalo na tome. Ali, Jakov odlučuje da promeni veru i postane hrišćanin. Njegova epopeja, opisana u ovoj knjizi, postaje događaj koji će promeniti Poljsku.
„Knjige Jakovljeve“ su savršen roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, skoro kao u onim starovremenskim pikarskim romanima, sjedinjena je sa isto tako izuzetnim pripovedanjem. Skoro osamsto strana romana se čitaju sa istinskim uživanjem, ali i divljenjem prema autorkinom daru. On je vidljiv ne samo u pripovedanju, već i u kompozicionim rešenjima. Od punog naslova romana; menjanja pripovedačkih strategija, tu su pisma, dnevnici, tokovi svesti, ali i prizivanje mrtvih; pa sve do sjajnih ilustracija – Olga Tokarčuk je izatkala savršen roman. I ono što je za nas izuzetno bitno, neretko i presudno, dobila je izuzetnog interpretatora u prevodiocu. Milica Markić je savršeno uspela da na srpski prenese nenadmašni stil Olge Tokarčuk, neretko i da ga obogati. Za pohvalu je i odličan dizajn i oprema romana.
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nika“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu. Na srpskom je objavljeno sedam njenih dela u izvrsnom prevodu Milice Markić.
Bogati i zadovoljni ne žure se kod Mesije; Mesija je onaj na kog se večito čeka. Ko god je došao, lažni je Mesija. Mesija je neko ko nikad ne dolazi“, piše Olga Tokarčuk u ovoj knjizi preispitujući šta to zaista stoji u srži religijskih uverenja. A to je iščekivanje spasenja, izlaza iz užasa našeg materijalnog i egzistencijalnog položaja. Mesije, ništa manje i njihovi „zvanični“ tumači, to neštedimice koriste. Baš kao što to i čini junak ovog romana. Dovodeći u sumnju život ovog mesije, Olga Tokarčuk duboko zalazi u polje onog frojdistički „nesvesnog“. Šta nas to tera da verujemo, pa čak i kada vidimo da ono u šta verujemo i nema baš mnogo smisla, kao da se autorka romana sve vreme pita. U isto vreme, Olga Tokarčuk maestralno predstavlja jedan turbulentni istorijski period, pun preokreta, uzbuđenja, poraza, ali ništa manje i nade. Olga Točarčuk je napisala malo je reći savršen roman. Pred nama je istinsko remek-delo, roman koji pokazuje da vreme velike književnosti ne samo da nije prošlo, već da je ono pred nama. I književnosti koja se ne straši da se uhvati u koštac sa onim velikim pitanjima sa početka teksta: „Svet je, bez sumnje, sazdan od mraka. Sada smo na strani mraka. Napisano je, ipak, da čoveka koji okapava nad Mesijama, makar i neuspelim – makar samo pričao njihovu priču – drže za onog koji proučava drevne tajne svetlosti.

Naslov: Knjige Jakovljeve iliti Dugo putovanje preko sedam granica, pet jezika i tri velike religije, ne računajući one male, o čemu pripovedaju počivši, a što je autorka nadopunila metodom konjekture, iz mnogovrsnih knjiga crpene, pride potkrepljene imaginacijom, najvećim prirodnim darom čovekovim : mudrima za podsećanje, kompatriotama za rasuđivanje, laicima za učenje, melanholicima za razonodu
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavači: Paideia i Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 768

Arhipelag Gulag I-III – Aleksandar Solženjicin

Jedna od najvećih muka nauke i literature je kako pronaći balans u predstavljanju činjenica. Još tačnije, kako činjenice predstaviti na objektivan način. Pored protoka vremena, ono „jede“ mnogo toga, problem predstavlja i nemogućnost da se dođe do istinitih podataka. Ipak, ono što je najteže, možda čak i nemoguće, je uspeti prevazići sopstvene stavove, uverenja i svetonazore. Naravno, tu je i ideologija, ništa manje i dnevna politika. Najvidljivije je u to u skorašnjim reakcijama na dodeljivanje Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Ogroman broj ljudi nije u stanju da o Handkeu razmišlja kao o književniku. I tu je sasvim svejedno da li su to oni koji političku delatnost Handkea osuđuju ili podržavaju. Naprosto, lični svetonazori, bili oni politički ili etički, sprečavaju veliki broj ljudi da prosude objektivno o njegovom književnom delu, onom koje je i nagrađeno sa Nobelovom nagradom. Naravno, to ne znači da o Handkeovim političkim stavovima ne treba raspravljati, pa čak i osuditi ih. Istorija literature, podjednako i nauke, je brevijar pogrešnih, neretko i monstruoznih političkih stavova. Amblematični primer je Selinov antisemitizam izražen u gnusnoj knjizi „Bagatele za jedan pokolj“. Ili, pak, Hajdegerova podrška Hitleru i nacističkoj partiji. Evo samo dve njegove rečenice: „Sam firer jeste budućnost i sadašnjost nemačke realnosti i zakonitosti. Firer je probudio ovakvu volju u celom narodu i pretopio je u jedinstvenu odlučnost.“ Šta da se tek kaže za Sartra, Andre Žida i Simon de Bovoar? Upoznati sa masovnim zločinima i Gulagom, oni ipak odlaze u Moskvu ne bi li pružili podršku sovjetskom režimu. Ili da pređemo na naš teren. Kako opisati ćutanje Krleže o Golom otoku? Ništa manje i ogromnog dela tadašnjih književnika. Može li da se pronađe opravdanje za Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića koji su pokrenuli užasnu hajku na Danila Kiša? Suština je, da ne nastavljamo sa spiskom ovih beskrajnih nepočinstava, da moral, ništa manje i objektivnost sa početka teksta, neretko dolaze u koliziju sa talentima umetnika, naučnika i mislilaca. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je sasvim sigurno Aleksandar Solženjicin.
„Arhipelag Gulag“, kultno delo Aleksandra Solženjicina, je pokušaj da se ispiše istorija represalija u Sovjetskom Savezu od 1918. do 1956. godine. Polazeći od opštih prilika u tadašnjem Sovjetskom Savezu i istorije zatvorskih ustanova u Rusiji, Solženjicin tka priča o jednom od najmonstuoznijih zločina dvadesetog veka. Ko je sve hapšen, kako je teklo ispitivanje, kako se obavljao prevoz zatvorenika, kakav je bio život zatočenika u logorima, ko su bile sudije i dželati, kakvi su zločini izvršeni i kako je tekao život posle oslobođenja – samo je mali deo tema kojih se Solženjicin dotiče u ovoj knjizi.
Kako i sam podnaslov knjige govori, „Arhipelag Gulag“ je pokušaj književnog istraživanja. U biti je to mešavina istorijske i političke hronike sa svedočenjima samog Solženjicina i preko dvesta preživelih logoraša. „Arhipeg Gulag“ je ispisan na izuzetan način. To je sjajni i koncizno napisani vodič kroz istoriju mučnog ruskog dvadesetog veka. Isto tako, to je i briljantni književni podvig, onaj koji se najviše pokazuje kroz ispovesti autora i drugih logoraša. U „Arhipelagu Gulag“ nema samosažaljenja, nema bolećivosti i suzne tromosti („Niko nije plakao. Mržnja suši suze“, piše Solženjicin u ovom knjizi), već samo lucidnog predstavljanja užasa na nenadmašan način: „Treba u zatvor ući ne drhteći za napušteni topli život. Treba da u momentu kada prekoračiš prag kažeš sebi: moj život je završen, nešto ranije nego šta je trebalo, ali šta je tu je. Na slobodu se nikada neću vratiti. Osuđen sam na propast, sada ili nešto kasnije, to gore; što pre – to bolje. Nemam ništa više.“
Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Kislovodsku. Nakon studija se dobrovoljno prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962. godine, je postao prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju”, „Crveni točak”…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine.
Zahvaljujući izdavačkoj kući „Akademska knjiga“ pred nama se posle trideset godina ponovo nalazi „Arhipelag Gulag“, jedna od najuticajnijih knjiga dvadesetog veka. Neminovno pitanje koje se postavlja je šta nam „Arhipelag Gulag“ predstavlja danas? Da li je to samo spomenik davno pređašnjem vremenu i priča o ludilu koje je u smrt odvelo milione ljudi? Izgleda da nije. Iako Gulaga danas nema, naše slobode su baš kao i pre pola veka ugrožene. A one nam izgleda nisu ni bitne. O tadašnjoj Rusiji Solženjicin piše: „Naša otadžbina je takva: da je gurneš tri aršina prema tiraniji, treba ti samo da čelo nabereš, da se nakašlješ. A da je za nokat okreneš ka slobodi – moraš upregnuti sto volova, i za svakoga po toljagu.“ Da li se današnjica razlikuje? I to se ne odnosi samo na Rusiju. Da li je zbir naših života isto ovako gorak: „Kako da se jednom rečenicom okarakteriše sva ruska istorija? Zemlja ugašenih mogućnosti.“ Da li smo naučili lekciju koju nam je Solženjicin dao? Ponajviše onu o vrednosti slobode, ali ništa manje i lekciju o nepristajanju na tiraniju. O spremnosti da se zbog svojih stavova, ali i istine, strada kako je to Solženjicin učinio? „Arhipelag Gulag“ je priča o piscu koji svoj književni talenat nije ukaljao pogrešnim moralnim i političkim izborima. I baš zbog svega toga je „Arhipelag Gulag“ bitan i danas. On jeste priča o pređašnjem zlu, ali i upozorenje da to zlo vrlo lako može da se ponovi: „Mi smo dužni da javno osudimo svaku pomisao da jedni ljudi drugima mogu činiti nasilje. Prećutkujući porok, gušeći ga u našem telu da ne izađe napolje, mi ga sejemo, i on će u budućnosti od toga samo hiljadu puta češće izrasti. Time što porok ne kažnjavamo, pa čak ni zločince podvrgavamo moralnoj osudi, mi ne samo da štitimo njihovu ništavnu starost – mi pod nogama novih pokolenja podrivamo i same temelje pravde. Mladi se prožimaju idejom da se ovde nitkovluk nikada ne kažnjava, već da je uvek izvor blagostanja. Kako će biti tesno, kako strašno živeti u takvoj zemlji!“

Naslov: Arhipelag Gulag I-III
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveo: Vidak Rajković
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 1333

Pročitajte i prikaz Solženjicinovog romana „Odeljenje za rak“

Večito vraćanje fašizma – Rob Rimen

Ukoliko bismo želeli da pronađemo događaj koji je najviše obeležio savremeno doba, onda bi to sasvim sigurno bio holokaust. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Holokaust nam je pokazao dokle ljudsko zlo i bestijalnost mogu da odu. To zlo je još veće kada se uzme u obzir vreme u kom se holokaust odigrao. A to vreme je, baš kao i celi dvadeseti vek, puno obećavalo. Razvoj medicine, toliki da su neke do skora neizlečive bolesti postale iskorenjene, višestruko povećanje životnog veka, neslućeni razvoj tehnologije i podizanje kvaliteta života – sve nam je to doneo dvadeseti vek. A opet, i verovatno nasuprot svemu tome, u baš tom veku se dogodio jedan od najužasnijih zločina u istoriji naše civilizacije. Snovi, sada već možemo da kažemo: iluzije, da će tehnološki razvoj doneti i duhovni razvoj čovečanstvu su nestali. U praksi se potvrdilo da ljudima, i pored tehnološkog napretka, upravljaju najgori nagoni, podjednako i glupost. Ona čuvena banalnost zla o kojoj je pisala Hana Arent. Na sreću, fašizam i nacizam su poraženi. Bestijalne ubice iz Aušvica i Dahaua su kažnjene, a otpor zlu koji su oni učinili je postao jedan od temelja ne samo nove Evrope već i čitavog sveta. I, zaista, to bi bilo sjajno samo kada bi bilo istinito. Problem sa ovom optimističnom pretpostavkom, koja je u međuvremenu postala samo floskula, je u svođenju holokausta, a sledstveno tome i fašizma, na samo jedan, nesrećni rekli bismo, izuzetak u istoriji čovečanstva. A to je daleko od istine. Ukoliko posmatramo istoriju nacizma, podjednako i fašizma, primetićemo užasnu sličnost sa vremenom u kom živimo. A ona je mogućnost manipulacije najširim mogućim masama. Ili još tačnije, uspon nacizma i fašizma je omogućila ljudska glupost. U srži fašizma i nacizma se nalazi pojednostavljivanje. Ogromni istorijski, kulturni i ekonomski procesi se svode na jednostavne priče, najčešće parole. Umesto duhovnog preobražaja svake individue ponaosob na pijedestal vrline se stavlja puka pripadnost određenoj grupaciji, svejedno da li je ona nacionalna, ideološka ili partijska. Na vrhu je, naravno, vođa, onaj koji, kao u svakoj „pravoj“ porodici, budno bdi kao strogi i pravedni otac nad svima nama. Čim se pojave problemi, a problema uvek ima, eto neprijatelja. A te neprijatelje, razume se, treba uništiti. Ako mislite da se ovo samo desilo u nacističkoj Nemačkoj, pogledajte stvarnost oko sebe. Da li vidite sve ovo? I da li osećate strah zbog toga? Ako je to slučaj, knjiga Roba Rimena je sjajno štivo za vas.
U prvom delu knjige „Večito vraćanje fašizma“ nalazi se istoimeni esej. Rob Rimen pokušava da ispiše priču o mogućnosti povratka fašizma u današnji svet. Da bi uspeo u tome, on mora prvo da odredi šta je to zaista fašizam i kako se on projavljuje? Pomoć u tome mu predstavljaju dela Ničea, Kamija, Adorna i Tomasa Mana. Drugi deo knjige je esej „Povratak Evrope“. Šta nam Evropa predstavlja danas? Postoji li ona uopšte? Da li je to geografski, ekonomski ili kulturni prostor Rob Riben u ovoj knjizi pokušava da odgonetne.
Čitanje ova dva eseja Roba Rimena predstavlja pravo zadovoljstvo. Koliko to proizilazi iz autorove erudicije, još više je to posledica njegovog izuzetnog spisateljskog dara. Rob Rimen uspeva da priču o fašizmu ispripoveda na nešto manje od pedeset strana, a da pritom ispiše niz izuzetnih i, ne manje bitno, originalnih promišljanja o ovoj kako se čini uvek intesantnoj temi, pritom kloneći se opštih mesta i sentimentalne ganutljivosti. O baš tim opštim mestima i kiču Rob Rimen u ovoj knjizi piše: „Tamo gde vlada kič, ništa više nema suštinsku vrednost. Sve što jeste, sve što sme da postoji, prisutno je zato što se smatra korisnim i/ili ugodnim. Kič je zavodljiva lepota, ali lišena istine. On je poput kozmetike koja bi da zavede, ali i da sakrije – da sakrije veliku duhovnu prazninu.“
Rob Rimen je holandski pisac i teoretičar kulture. Studirao je teologiju na Univerzitetu Tilburg. Godine 1991. osniva časopis „Neksus“ koji kasnije prerasta u institut za pitanja evropskih duhovnih vrednosti. Objavio je niz visokovrednovanih knjiga eseja (izdvojimo samo „Plemstvo duha – zaboravljeni ideali“ i „Enigma povratka“) koje su prevedene na brojne svetske jezike.
Pisani 2010. godine, eseji u ovoj knjizi su postali anticipacija onoga što se danas dešava u svetu. Ekstremni desničari i nacionalisti na vlasti, ništa manje i autokratski populisti, fašistički izlivi mržnje prema neistomišljenicima, negiranje holokausta – sve je to naša današnjica. Rob Rimen za nju krivi ljudsku glupost, ali ne samo nju. Za autora je podjednako kriva i neoliberalna politička i ekonomska elita: „Ona je zatrovala društvo idejom da je novac najviša vrednost i da je najbolji onaj koji najviše ima. Propagiranjem ‘tržišne vrednosti’ kao nove religije, upravo je ova elita pokopala sve ono što predstavlja nematerijalnu vrednost – i, dakle, ne donosi novac, već predstavlja trošak (umetnost, nasleđe, briga o nejakima)“. Suština je da su sa jedne strane zapenušani populisti koji sipaju otrov mržnje prema drugima, najčešće slabijima od sebe, a sa one suprotne strane otuđena elita pogubljena u „tržišnim vrednostima“. U takvim vremenima je fašizam korov koji lako buja. Rob Rimen nas upozorava na njegovu opasnost. Baš kao što se pred Drugi svetski rat činilo da je holokaust nemoguć, a ipak se desio, takva opasnost i dalje visi nad našim glavama. Ima li leka? I može li to da se spreči? Teodor Adorno, koga Rimen citira u ovoj izuzetnoj knjizi, nam daje taj lek: „Jedina istinska protivteža fenomenu Aušvica jeste lična autonomija, sposobnost refleksije, samoopredeljenje, ne učestvovati, ne prilagođavati se, ne biti beskarakterni pojedinac, već ličnost, nezavisni duh.“

Naslov: Večito vraćanje fašizma
Autor: Rob Rimen (1962-)
Prevela: Bojana Budimir
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 113

Drugi krug – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

Ako je verovati anketama, četrdeset i pet posto stanovnika Srbije ima negativno mišljenje o Hrvatima. Slične brojke su i sa suprotne strane. Čini se da za skoro trideset godina, koliko je prošlog od raspada Jugoslavije, ništa nije promenilo. I dalje se pričaju iste priče, ko je koga klao, ko je veći monstrum i zločinac… Krivica je, baš kao i uvek, kolektivna. Svi Hrvati su loši ili, pak, svi Srbi su loši. Nikada se ne priča o zločincima, a i ako se priča o njima – onda se pokušavaju relativizovati njihovi zločini, najčešće kroz onu odurnu rečenicu: a šta su oni nama radili. Naravno, sledi rasprava o tome koliko je ko kažnjen. Kao da se krivica nekoga ko je počinio zločin anulira zato što drugi zločinac nije kažnjen za svoja nedela. Naravno, sve te priče su potkrepljene velikim i svetlim pričama o nacionalnim interesima, ljubavi prema svojoj otadžbini/domovini i, razume se, prepune hrišćanske bogobojažljivosti. Jedino šta se nikada ne govori, to je izgleda postala balkanska omerta, jesu priče o drugačijim Srbima i Hrvatima. Ako su svi Hrvati bili ustaše i zločinci, šta je onda, da uzmemo najočitiji primer, Ivan Goran Kovačić? Nekakav vanzemaljac ili ipak Hrvat, i to Hrvat koji je svojom poemom “Jama” podigao najveću optužnicu protiv ustaškog režima. Isto tako, šta mislite ko je u najvećoj ratnoj bedi prihvatio nekoliko hiljada srpske i jevrejske dece i spasao ih od sigurne smrti? Da, bila je to Diana Budisavljević, ali bile su to i hiljade hrvatskih porodica koje su prihvatile tu “neprijateljsku” decu. O tom podvigu maestralnu pesmu je napisao Goran Babić. Evo samo par stihova: “Valjalo je ići u Jasenovac, Jasku,/ u logore, u pse, u žicu, / trebalo je prisiliti,/ nekako koljače,/ da popuste, djecu da puste./ Pokrenuti, zatim, mnoge/ (preplašene) ljude,/ ljude u oskudici, ušljivu nejač, očajnu,/ krastavu i gladnu,/ u kuće da prime, potrebno je bilo./ I to ne nekolicinu,/ nego tisuće. // To valja, svakako, kažem,/ imati na umu/ o Zagrebu kad je riječ.” I ko je na kraju bitniji? Ko je veći zalog budućnosti? Ono šta treba da se pamti? Vjekoslav Luburić ili Ivan Goran Kovačić? Koljači dece ili njihovi spasioci? Isto to važi i danas. Ko je bitniji? I kome više treba verovati? Mahnitim ludacima, svejedno da li političarima ili idiotima ispred televizora koji im veruju, ili onim pak drugačijim ljudima? A takvi su sigurno Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Prepiska Miljenka Jergovića i Svetislava Basare započeta u knjizi “Tušta i tma” (Laguna, 2014) nastavlja se u “Drugom krugu”. Sve teme koje ova dvojica književnika pokreću u “Drugom krugu” je, čini se, nemoguće nabrojati. Ali, ipak, da izdvojimo neke. Tu su sada već obavezni srpsko-hrvatski odnosi, “naši” zločinci, književna dela koja njih dvojica pišu ili su već napisali, ništa manje i knjige koje čitaju. Tu su i političke – opet neizbežne – teme, priče o putovanjima, ali i o svakodnevnom životu…
Baš kao i u slučaju Dž. M. Kucija i Pola Ostera, o čijoj knjizi prepiske “Ovde i sada” smo već pisali na ovom mestu, “Drugi krug” pleni erudicijom autora, ali i širinom tema kojih su se poduhvatili. Što je još bitnije, oni se ne mire sa jednostavnim i jednostranim konstatacijama i pričama koje su danas sveprisutne. Isto tako, ova knjiga prepiske je i prikaz naše svakodnevnice na jedan sasvim novi način. Tako, recimo, Basara ovako vidi današnju medijsku scenu: “(…) garantujem ti da bi najcrnji neprijatelji Srbije poželeli upravo ovakve novine i televizije koje ionako sluđeni narod neprestano bombarduju bombardovanjem iz 1999. godine, neprestano ga ozračuju osiromašenim uranijumom, neprestano ga opominju na opasnost od uranijumskih kancera, bez prestanka mu prikazuju prizore bede, čemera i ojađenosti, i tako ga od rane zore pretvaraju u gomilu zombija nesposobnih za bilo šta drugo osim samosažaljenja i agresivnosti.”
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
“Da se ičega sjećaju, umrli bi od srama. Ili kada bi im se u jednom trenutku naglo otvorile sinapse u mozgu koje vode u prošlost, naši bi narodi umrli od srama. Naravno, ne od kolektivnog srama nego od zbira miliona individualnih sramova”, piše Jergović u ovoj knjizi o Srbima i Hrvatima. I upravo je ovakav pristup srpsko-hrvatskim odnosima možda i najveća vrednost knjige. U njoj nema kolektivne krivice, nema ni kolektivnih zločina. Pred nama su zločinci, ali i pravednici. Svako od njih ima svoje ime, isto tako je i poznato šta je on učinio za vreme svog života. Na nama je da odaberemo šta nam je bitnije. Ipak, greška bi bila ovu knjigu prepiske svesti samo na srpsko-hrvatske odnose. Ona je pre svega razigrani dijalog dvojice vrsnih pisaca, koji se čita sa istinskim uživanjem. Pred nama nisu Hrvat i Srbin, pred nama su dva čoveka koja svojim talentom i znanjem žele da uvrežene stereotipe, laži i gluposti izvrgnu ruglu, ali i da pokažu da priča o odnosu Srba i Hrvata može biti potpuno drugačija od one sa početka teksta. I u tome se u “Drugom krugu” u potpunosti uspeva.

Naslov: Drugi krug
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 277

Pročitajte i prikaze romana Miljenka Jergović “Buick rivera” i knjige eseja “Autobus za Vavilon”,
kao i romana “Anđeo atentata” Svetislava Basare

Jakovljeve ljestve – Ljudmila Ulicka

Ukoliko se želi govoriti o slobodi, a o slobodi se uvek govorilo i uvek će se govoriti, čini se da je nemoguće početi bez onih, sada već opštepoznatih Miljkovićevih stihova. Pa da ih ponovimo i mi. „Hoće li sloboda umeti da peva / Kao što su sužnji pevali o njoj“, pita se Miljković u čuvenoj pesmi „Poeziju će svi pisati“. Suština je, što verovatno nikome neće promaći, u shvatanju slobode. U trenucima kada je sloboda nedostupna, ona je najveći ideal kome se teži. Kada se sloboda zadobije, to je već sasvim neka druga stvar. Najbolje to ilustruju tri ankete. U nedavnom istraživanju javnog mnjenja preko sedamdeset posto Rusa Staljina vidi kao pozitivnu istorijsku ličnost. I nije to kraj. Čak četrdeset šest posto ispitanih (da, dobro ste pročitali) smatra da su masovni zločini izvršeni za vreme Staljinove vladavine opravdani velikim rezultatima i ciljevima. Ne razlikuje se situacija ni u Rumuniji. Za četrdeset i sedam posto današnjih Rumuna Čaušesku je bio pozitivna istorijska ličnost. U slučaju Tita ta brojka se penje još više. Preko sedamdeset i pet posto stanovnika bivše Jugoslavije Tita smatra za apsolutno pozitivnu ličnost. Otkud ovakve brojke? To je najpre posledica sadašnjeg života. U haosu trenutne političke situacije i još više nesređenih ekonomskih i društvenih prilika, ljudi se sa nostalgijom sećaju pređašnjih vremena. Kada je, da i mi ponovimo bezbroj puta izrečene reči, vladao neki red. Što je taj „red“ brojne ljude odveo do smrti sasvim je druga stvar. I za većinu nebitna. Evo samo jedan primer. Prva asocijacija na vreme Titove vladavine će biti lagodan život i sigurnost, dok će u sasvim drugom planu ostati Goli otok, posleratne represalije i docniji progoni umetnika i intelektualaca. Da se ne priča tek o skoro milion ljudi koji su zbog loše ekonomske situacije otišli u inostranstvo. I u tome je najveći problem. Ona sloboda sa početka teksta. Još tačnije, pogrešno upotrebljena sloboda koja se u današnjici proglašava za glupost, apsolutno nepotrebnu stvar. Isti slučaj je i sa demokratijom koja je proglašena za najveću ludost. Najjednostavnije rečeno, naša nemogućnost da na slobodnim izborima izaberemo pravo rukovodstvo ne znači da demokratija ne valja. Isto tako i sloboda. To samo znači da nešto duboko ne valja sa nama. A boljeg primera nema za to od one tri ankete sa početka teksta. O značaju slobode velika ruska književnica Ljudmila Ulicka je napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Jakovljeve ljestve“ se nalazi sudbina porodice Osecki tokom jednog veka. To je rekapitulacija života Nore Osecki, ali i priča o odnosu njene babe Marusje i deda Jakova. Priča počinje sredinom sedamdesetih. Nakon babine smrti, Nora dobija kovčežić u kom su pohranjena pisma njenog dede. Sa tim kovčežićem će Nora proći kroz godine raspada Sovjetskog Saveza, brojne porodične probleme, tranziciju tokom devedesetih, ali i život u savremenoj Rusiji. Sve dok Nora konačno ne zaroni u pisma i otkrije istinu o Jakovu Oseckom, stradalniku i sužnju iz Gulaga. Istorija njene porodice, ali i sveta u kom je živela, je za Noru postala nešto sasvim drugo.
Inspirisana stvarnim događajima, još više sudbinom njenog dede koji je proveo decenije u Gulagu, Ljudmila Ulicka odlučuje da napiše pripovest o njegovom životu. Kao da nije dovoljno što se poduhvatila ovako teškog zadatka, Ljudmila Ulicka odlučuje da u isto vreme ispiše i pripovest o istoriji dvadesetog veka. Dok bi kod drugih pisaca to verovatno rezultiralo potpunom propašću, Ljudmila Ulicka stvara roman koji po svom zamahu, kompleksnim prikazom nimalo jednostavnih društvenih i političkih prilika, ništa manje i sjajno ispripovedanom pričom, predstavlja istinsko remek-delo. To je priča o dobrim ljudima, istinskim idealistima, koje užasno vreme odvodi u sunovrat. U isto vreme je to i priča o zlu ideologije, onoj Kišovoj „krmači koja proždire svoj okot“. Najbolje to sama Ulicka obrazlaže: „Naš život, jedini, koji nam toliko obećava, prolazi na pozadini velikog svjetskog bezumlja.“
Ljudmila Ulicka, po mnogima najznačajnija savremena ruska književnica, je rođena u malenom uralskom gradu Davlekanovo. Po završenim studijama biologije radi u Institutu za genetiku u Moskvi. Dobija otkaz nakon što je otkriveno da distribuira tada zabranjene knjige. Prva književna dela objavljuje tek sa pedeset godina. Ipak, slava brzo dolazi. Za romane, zbirke priča i drame je dobila desetine ruskih i internacionalnih nagrada. Njeni romani („Sonječka“, „Slučaj Kukocki“, „Zeleni šator“…) i zbirke priče („Providne priče“, „Ljudi našeg cara“…) se smatraju za vrhunac ruske proze u poslednjih nekoliko decenija. U svom društvenom i političkom angažmanu je veliki protivnik sadašnje ruske vlasti. Dela su joj prevedena na gotovo sve svetske jezike, a doživela su i nekoliko uspešnih filmskih adaptacija.
„Pored svih ostalih njegovih vrlina – Tolstoj nas (…) odgaja u iskrenosti. Nema ničega težeg od iskrenosti“, piše Ulicka u ovom romanu. Upravo ta iskrenost je i najvidljivija u „Jakovljevim ljestvama“. Pred nama je teška priča, ona u kojoj ideologija pobeđuje ljudskost, u kojoj sinovi denunciraju svoje očeve, a žene ostavljaju muževe zbog politike. Ali, isto tako, i pripovest u kojoj ni višedecenijsko robijanje u Gulagu ne može da porazi istinsku ljubav, kakav je slučaj sa Jakovom Oseckim, glavnim junakom ovog dela. Ljudmila Ulicka je izatkala savršeni roman, neverovatnu pripovest o jednom veku istorije, još više o silnim nesrećama tog veka. U „Jakovljevim ljestvama” nema jeftine utehe, nema podilaženja zločincima, nema ni pravdanja i praštanja. Pred nama je život, onakav kakav on jeste. Ono Tolstojevo odgajanje u istini. Ne i manje bitno, ovaj roman je maestralna slika mučne istorije, one koja se danas romantizuje i pretvara u nešto sasvim drugo. Priča je to o vremenu u kom slobode nije bilo. I o ceni te slobode: „Najvažnije je zlo to što je čovječanstvo jadno, prljavo, nekulturno, što ništa ne razumije. I za stjecanje svjesnosti plaća obično stoljetnim patnjama i velikim krvoprolićima. Ali to vrijedi takvu cijenu.“

Naslov: Jakovljeve ljestve
Autor: Ljudmila Ulicka (1943-)
Preveo: Igor Buljan
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2019
Strana: 567

Sakupljač svetova – Ilija Trojanov

Avanturizam u današnjem svetu, ili barem onako kako se on poimao sve do skora, nije moguć. Kako se čini, gotovo da ne postoji nijedan predeo na kugli zemaljskoj koji je ostao neotkriven. Samim tim, draž otkrivanja nečeg novog, ono što je istraživače u prošlosti nagonilo da se upuštaju u silne avanture, izostaje. Šta je onda preostalo? Izgleda samo turizam. Kretanje po već zacrtanim, i ništa manje poznatim, rutama, u najboljem slučaju lično otkrivanje i poimanje opštepoznatog. U realnosti je to, ipak, najčešće samo konzumerizam. Ili još tačnije rečeno, dobro razrađena šema potrošačkog društva za uzimanje novca. Umesto istinskog uživljavanja u istoriju i kulturu mesta koja se posećuju, za šta je potrebno podasta vremena i truda, prodaje se, ono što je i srž svake marketinške kampanje, imitacija stvarnih osećaja. Takve su turističke ture ili putovanja kruzerima u kojima, recimo, upoznajete Dubrovnik za jedan dan. Poenta je da su nekadašnji pokušaji istinskog upoznavanja nepoznatih predela nestali. Ako zanemarimo finansijske razloge, glavni krivac za to je nedostatak želje za dubljim iskustvima. I baš kao što je nekadašnje istraživanje nestalo, svedoci smo i činjenice da je putopis kao književni žanr pred izumiranjem. Isti slučaj je i sa novinskom reportažom. Ona i nekako opstaje, ali više kao propagandni tekst, najčešće u službi profita turističkih agencija. Mala, ali potrebna, digresija. Istu sudbinu deli i književna kritika, koja je kod nas skoro sasvim iščezla iz dnevnih novina i magazina (čak i iz onih koje sebe vole da smatraju stubovima srpske kulture, kao što je „Politika“). Sve se svelo na propagandu, onu koju će vam uvek prodati surogat umesto prave stvari. Takva situacija nije zaobišla ni savremenu književnost. Ono što možemo podvesti kao avanturistički žanr je pred nestankom. Isto tako, knjige koje za svoju temu imaju istraživanja, i još bitnije upoznavanja, sa nama nepoznatim predelima, su takođe malobrojne. Uzmite samo kao primer našu književnu scenu. Sem par svetlih primera, naša scena se svela na priče o isključivo balkanskim temama. Ništa bolje ne stoji situacija ni u ostalim nacionalnim književnostima. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je i književno stvaralaštvo Ilije Trojanova.
U središtu romana „Sakupljač svetova“ se nalazi sudbina čuvenog devetnaestovekovnog engleskog pustolova Ričarda Frensisa Bartona. Ilija Trojanov odlučuje da priči o njemu pristupi na poprilično neuobičajeni način. To je pripovest o tri velika putovanja koja je junak učinio u svom životu. U prvom delu romana se upoznajemo sa Bartonovom službom u Indiji, baš kao i sa začetkom jedne neverovatne radoznalosti. Drugi deo nas seli na Arabijsko poluostvo. Barton je prvi belac i hrišćanin koji je uspeo da učestvuje na hodočasničkom putovanju u Meku. U trećem delu romana smo u Africi. Barton sa engleskom ekspedicijom pokušava da pronađe izvor Nila.
Ukoliko bismo hteli da u jednoj rečenici opišemo ovaj roman, ona bi sasvim sigurno izgledala ovako: „Sakupljač svetova“ je pokušaj da se kroz priču o jednom avanturisti povežu različiti svetovi. Upravo taj pokušaj je i najvidljiviji u kompoziciji romana. Priča o Bartonu se uvek pripoveda iz dve perspektive. S jedne strane stoji pripovedač koji govori iz trećeg lica, a na onoj drugoj su glasovi ljudi (Indijci, Arapi, pripadnici afričkih plemena…), koje je Barton upoznao na putovanjima. Ovakvo kompoziciono rešenje je izuzetno, ponajviše zato što se jedan ljudski život, i ne samo on, sagledava iz više, neretko sukobljenih, perspektiva. Na sjajno kompoziciono rešenje nadovezuje se uzbudljiva fabula. Baš kao u onim starim avanturističkim romanima, mi zaista uživamo u tekstu. Još bitnije, mi zajedno sa junakom ovog romana upoznajemo nepoznate predele i ljude.
Ilija Trojanov, jedan od najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca, je rođen u Bugarskoj. Iz nje odlazi kao dečak sa porodicom. Odrastao je u Keniji. Boravak u Africi će ostaviti trajni pečat na njegovo stvaralaštvo. Njegova prva dela su posvećena afričkim zemljama. Slavu mu donosi roman „Sakupljač svetova“ za koji je dobio niz nemačkih i internacionalnih književnih priznanja, a njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika.
„Primećujem da ste izabrali da kroz život koračate sopstvenim putem, umem to da cenim, samo se retko ukazuje prilika da drugima objasnite svoj put. Budale sve smeštaju u isti koš, a zatim ga lome, zato što ima pogrešan oblik“, govori jedan junak iz ovog romana o Bartonu. To ne čini Ilija Trojanov. Priča o jednom poprilično neuobičajenom životu je ispripovedana na isto tako neuobičajen način. Još tačnije, kroz davanje glasova ljudima čiji se glas skoro nikad ne čuje. U isto vreme, Ilija Trojanov savršeno opisuje prostranstva kroz koja njegov junak putuje. Koliko je to proizašlo iz dugotrajnog istraživanja Bartonovog života, to je još više rezultat neverovatne autorove istrajnosti. On je preduzeo višegodišnje putovanje, prateći puteve kojima je išao Barton. Književni je to, ali ništa manje i avanturistički podvig, tako redak u današnjem svetu. Baš zbog toga je i vredan ovaj roman. Savršena kompozicija i fabula, sjajno pripovedanje koje će vas i zabaviti i oduševiti, nenadmašna autorova erudicija i radoznalost, sve su to osobine koje krase ovaj izuzetni roman.

Naslov: Sakupljač svetova
Autor: Ilija Trojanov (1965-)
Preveo: Nebojša Barać
Izdavač: Zlatni zmaj, Beograd, 2012
Strana: 497

Pisac u najam – Zoran Živković

Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to jedno umetničko delo čini umetničkim delom, odgovor bi najpre bila njegova originalnost. Za razliku od masovnih proizvoda, umetničko delo podrazumeva originalnost u kreaciji, jedinstvenost koja ga deli od ostalih stvari. I to je bilo tako sve do dvadesetog veka. Tu paradigmu je nepovratno promenio Marsel Dišan. Sada već čuvena Dišanova „Fontana“, kasnije i „Mona Liza“ Leonarda da Vinčija sa iscrtanim brčićima, promenili su koncept autorstva. Dišan govori da je: „Umetnost ručna izrada nekog dela, a ta izrada je plod izbora. Kad uzme neki predmet koji je u opštoj upotrebi i prikaže ga kao umetničko delo, umetnik bira, dakle, stvara.“ Ili još prostije rečeno, umetničko delo za Dišana nije više samo originalna umetnička kreacija, sada je to bilo koji predmet, pa čak i čuveni pisoar, koji umetnik svojom invencijom pretvara u umetnost. Postmoderna, podjednako i pop art, ovo pitanje još više produbljuju. Za dobar deo teoretičara, ništa manje i umetnika, originalnost je nemoguća. U svakoj kreaciji u podtekstu stoje pređašnja umetnička dela, ono što umetnika nepovratno određuje. U isto vreme se fokus sa fikcije pomera ka dokumentu. Koliko je to posledica umetničkih strujanja, neretko i pomodarstva, još više je to proizašlo iz mučnog iskustva dvadesetog veka. Naprosto, fikcija je za mnoge bila nedovoljno snažna da dočara užase „logorskog univerzuma“. O tome sjajno progovara Imre Kertes u svojim delima, ništa manje i Danilo Kiš. Stvaralaštvo Kiša je i paradigmatično za priču o originalnosti umetničkog dela. Hajka na Kiša, pokrenuta posle objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“, donela je jednu od najvećih književnih raspravi dvadesetog veka o originalnosti. U njoj je Kiš pobedio. I kada se učinilo da je autorstvo sahranjeno, onako kako je sve do skora bilo posmatrano, ostao je još jedan tabu. Pisanje iz senke. Sada već ustaljeni engleski izraz „ghostwriter“ označava osobu koja autorstvo nad svojim umetničkim delom ustupa nekome drugom. Najčešće su to autobiografije poznatih ličnosti. Primera radi, nedavno se saznalo da su memoare Hilari Klinton i Donalda Trampa napisali pisci iz senke. I ko je onda tu autor? Onaj ko ih je napisao ili oni čije ime stoji na koricama? Kako se čini, oni čije je ime na koricama. Tim pitanjem se pozabavio i Zoran Živković.
Pisac, znamo ga samo po pseudonimu Feliks koji koristi u internet prepiskama, je mislio da je pred njim sasvim običan dan. Da to uopšte ne bude slučaj pobrinuo se Piščev obožavalac koji mu u imejlu predlaže sasvim čudnovatu stvar. Obožavalac predlaže da Pisac napiše delo čijeg će se autorstva odreći. Podrazumeva se za novac. Zaintrigiran ovom ponudom, ništa manje i užasnut ovakvom drskošću, Pisac ni ne sluti šta ga sve čeka u ovom danu. Misterioznom obožavaocu se pridružuju ništa manje bizarni predlozi još jednog obožavaoca, emotivni izlivi jedne čitateljke koja je umislila da je sa Piscem zasnovala ljubavni odnos, suludi predlozi Piščevog poprilično sujetnog kolege, ali i komšinice koja je zamislila da on napiše roman o njenom umirućem psu. Pred Piscem je nimalo lak zadatak da se iskobelja iz ovog ludila.
Kako smo već navikli, Zoran Živković nam i u ovom romanu ne odaje zemlju u kojoj se radnja romana dešava, isto tako i nacionalnost svojih junaka. Priča je postavljena univerzalno, tako da se ona može odigrati u bilo kojoj zemlji. Da je takav izbor ispravan govori nam sadržaj knjige. Kroz samo prividno jednostavnu naraciju pokreću se nimalo jednostavna pitanja o tome šta je suština umetničkog stvaranja. Sve je to sjedinjeno sa sjajnom Živkovićevom duhovitošću koja neretko prerasta u grotesku. Isto tako i sa nenadmašno predstavljenim portretom jednog junaka ovog romana. To je Piščev mačak Feliks. Njegova trapavost, proždrljivost, ali i neverovatna privrženost Piscu su u ovoj knjizi zadobili odlično literarno predstavljanje.
Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa romanom „Četvrti krug“, posle kojeg je objavio preko dvadeset književnih dela, od kojih su najpoznatije zbirka novela „Nemoguće priče“, kao i romani „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine, kao i niza srpskih i internacionalnih književnih priznanja. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem. Njegova sabrana dela je nedavno objavio „Zavod za udžbenike“.
Slava Zorana Živkovića u svetu, toliko da njegova dela zadobijaju sjajne recenzije u najznačajnijim svetskim magazinima i časopisima, ništa manje i nezamislivi tiraži za srpske prilike, izgleda da baš ništa ne znače našoj kulturnoj sceni. Koliko je to posledica Živkovićevog distanciranja od „nacionalnih tema“ to još više proizilazi iz sujete komesara nacionalne književnosti. Što je svakako velika šteta, najpre za našu književnost. Zoran Živković kao retko koji srpski pisac, Pekić je tu svakako bio pionir, izlazi izvan okvira „naših“ tema. Za Živkovića su standardne balkanske teme – ako istinu govorimo, gadosti – poprilično nezanimljive. Pred nama su neka druga pitanja. Šta je suština umetnosti danas? Postoji li originalnost ili je to prevaziđen koncept? Kako to izgleda pisati iz „senke“? Kakva je uloga kritike i kako funkcioniše odnos pisca i čitalaca? Živković o svim ovim pitanjima sjajno progovara u ovom romanu, pritom stvarajući književno delo koje nas svojim istančanim stilom, ništa manje i duhovitošću, odvlači u jedan sasvim novi svet. Baš kakav je taj svet i u svim Živkovićevim delima.

Naslov: Pisac u najam
Autor: Zoran Živković (1948-)
Izdavač: Paideia, Beograd, 2009
Strana: 126

Pročitajte i prikaz romana „Četvrti krug“ Zorana Živkovića

Žena u belom – Toni Morison

Jedna od onih priča, ako istinu govorimo: poprilično otrcanih fraza, koje ćete bezbroj puta čuti, i to u gotovo svakom vremenu, jeste priča o nedostatku poštovanja prema starijim od sebe. Razume se, odmah sledi nastavak kako danas ništa ne valja, kako je nekad sve bilo sjajno… Mala digresija pre nego što pređemo na stvar. Iritantnost ovih rečenica ne leži u njihovoj neistinitosti, neretko su one u potpunosti ispravne, već u podtekstu izrečenog. Ljudima koji ih izriču današnje vreme uopšte nije bitno, štaviše – oni su svesni da današnjicu nikako ne mogu da izmene. To je najčešće samo lament za pređašnjim vremenom, neretko izmaštanom Arkadijom u kojoj je sve bilo mnogo bolje. Još prostije, jeftina uteha, kao što su i ove rečenice jeftine. No, da mi pređemo na stvar. I na poštovanje starijih. Slušajući ovakve lamente, čovek bi pomislio da je u prošlosti zaista postojao raj na zemlji. Roditelji su svoju decu pravilno vaspitavali, a deca su, jelte, zauzvrat roditeljima pružali dolično poštovanje. Da li je to baš tako, to već predstavlja drugu stvar. Na prvom mestu, promenjena je paradigma vaspitanja. Umesto nekadašnje strogosti u ophođenju sa decom, sada je prisutna, po nekima, prevelika sloboda koja im se daje. Ideal pređašnjeg vremena je bio da se od deteta izgradi individua spremna za život po utvrđenim pravilima tadašnjeg vremena. Osećanja deteta i njihova sloboda izbora su bili u potpunom zapećku. Pater familijas je najbolje znao šta detetu odgovara i tu zbora, naprosto, nije bilo. Ispravnost ovakvog vaspitanja je poprilično upitna. Istorija, podjednako i literatura, nam govore o tome. Ponajviše zato je ovakvo vaspitanje dovodilo do unutarporodičnih raskola i sporova, sjedinjenih sa isto tako brojnim nesporazumima i frustracijama. I tu dolazimo do Frojda. Način na koji se suočavamo sa frustracijama u svakodnevnom životu on naziva mehanizmima odbrane. Najpogubniji je potiskivanje. Njegova suština, najkraće moguće rečeno, je u namernom potiskivanju, neretko i zaboravljanju, negativnih stvari. Razume se, to potiskivanje ne može večito da traje. Sve te potisnute stvari će doći na naplatu u budućnosti. Najčešće kroz neurozu i depresiju, ali ništa manje i kroz sukobe sa onima sa kojima imamo neraščišćene račune. Gotovo uvek su to unutarporodični odnosi. Najvidljivije je to u književnim delima. O tim sukobima maestralno govori Tomas Man u “Budenbrokovima”. Te sukobe opisuje i Krleža u “Gospodi Glembajevima”. Baš kao što to čini i Toni Morison u romanu “Žena u belom”.
Glavna junakinja romana “Žena u belom” je Nevesta. Sada već zrela žena mora da se uhvati u koštac sa samom sobom i da pronađe izlaz iz ćorskoka u koji je upala. To je na prvom mestu razrešenje odnosa sa majkom, kojoj zamera nimalo prijatno odrastanje. Isto tako, Nevesta mora da se sukobi sa odlaskom svog dečka Bukera, ali sa senima prošlosti, nepravdom koju je učinila u detinjstvu. Na tom putu samospoznaje neće se promeniti samo njen život, već i život svih ljudi koji je okružuju.
“Žena u belom” nam predstavlja stvaralaštvo čuvene spisateljice u sasvim novom ruhu. Nekadašnje fantazmagorične motive, koji su svoj najveći izraz zadobili u “Solomonovoј pesmи”, smenila je jednostavnost jezičkog izraza. Isto tako i priče. Ipak, iza te ogoljenosti se krije neverovatna kompleksnost. Toni Morison na manje od dvesta strana ovog romana uspeva da ispriča povest o jednom ljudskom životu, ali ne samo njemu. To je priča o Americi, ponajviše mestu Afroamerikanaca u njoj. Priča glavne junakinje je paradigmatična. Od odbačenosti od strane okoline i majke zbog “previše” crne boje kože, pa sve do poslovnog uspeha i bogatstva u sadašnjosti, dat je prikaz emancipatorskog puta koji su prešli Afroamerikanci u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, taj put je ostavio velike tragove, i to tragove koje određuju život.
Toni Morison spada u red najznačajnih američkih i svetskih književnih stvaralaca dvadesetog i dvadesetog i prvog veka. Objavila je preko deset romana, od kojih su najpoznatiji „Solomonova pesma“ i „Voljena“. Radila je kao urednik u izdavačkoj kući „Random House“, gde je učinila mnogo za promociju afroameričke književnosti. Predavala je na univerzitetu Prinston. Bila je politički aktivna, pogotovo na polju unapređenja ljudskih prava. Za svoj književni rad zadobila je niz priznanja, pomenimo samo Pulicerovu i Nobelovu nagradu za književnost 1993. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta se kaže da je Toni Morison svojom vizionarskom i poetskom snagom uspela da udahne život izuzetno bitnom segmentu američke stvarnosti. Na srpskom je objavljeno sedam njenih romana (pet u izdanju „Lagune“, dva u „Platoovom“). Preminula je ove godine.
„Nisam bila loša majka, morate to znati, ali moguće je da sam svom jedinčetu ponekad nanosila bol jer sam morala da ga zaštitim. Morala sam. Samo zbog boje kože. U početku nisam mogla od tog crnila da vidim ko je zapravo ona i prosto je volim. Ali volim je. Stvarno je volim”, govori Nevestina majka u ovom romanu. Toni Morison je na neverovatan način, baš kao i u svim svojim romanima, uspela da opiše kakve posledice ostavljaju društvene i političke izopačenosti na život ljudi koji su žrtve tog ludila. Ispisujući pripovest o takvom ludilu, Toni Morison podiže spomenik svim žrtvama rasne diskriminacije. Baš zbog toga je i nedavna smrt Toni Morison izazvala toliko emotivne reakcije. Toni Morison je bila svedok, ali ne samo to. Ona je stradanju mnogobrojnih ljudi podarila ne samo večno sećanje, već i utehu. U isto vreme, Toni Morison nam je u svakom svom romanu neštedimice pružala neverovatne književne darove. Izuzetan stil, protkan emotivnim i ništa manje veličanstvenim poetskim nabojem, uvek su pratila preispitivanja onih velikih i večnih pitanja. U slučaju “Žene u belom” je to odnos majke i kćerke, suštinski priča o roditeljima i deci. I o dugovima napravljenim u detinjstvu koji neminovno dolaze na naplatu u budućnosti. Najbolje to obrazlaže Nevestina majka: “To me je naučilo nečemu što sam oduvek morala da znam. Važno je kako postupaš s decom. Jer deca to možda nikad neće zaboraviti.” Grandiozna književna karijera Toni Morison, ništa manje i svetao život, krunisani su ovim izuzetnim romanom.

Naslov: Žena u belom
Autor: Toni Morison (1931-2019)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 175

Pročitajte i prikaz romana “Milosrđe” Toni Morison

Dunav – Klaudio Magris

Već decenijama se, pogotovo u poslednjim godinama, govori o propasti Evrope. Prošlo je vreme evrocentrizma, „stara dama“ je na izdisaju, sprema se novo doba… Sve su to bezbroj puta ponovljene priče, i to iz usta uglednih profesora, ništa manje političara, ali i, kako se čini, pijačnih prodavaca i kibicera sa raznoraznih internet foruma i društvenih mreža. Neko sa strane, ne mora da to bude onaj poslovični Marsovac, bi pomislio da je u Evropi nastupio pomor, neka nova burbonska kuga. Istina je, pak, znatno drugačija. Ukoliko se statistički gleda, Evropska unija je po stopi bruto društvenog proizvoda druga najveća sila na svetu, odmah posle Sjedinjenih Američkih Država. Po indeksu humanog razvoja, koji meri siromaštvo, životni vek, kvalitet obrazovanja i zdravstva, evropske države se nalaze na samom vrhu lestvice. Još preciznije, od prvih deset najrazvijenijih država sveta – sedam se nalazi u Evropi. I u čemu je onda problem? Čemu tolika, skoro apokaliptična, buka? Odgovor leži u politici. Evropa ima dugu tradiciju međunacionalnih tenzija. Njih, naravno, ima i u drugim krajevima sveta, ali su one ili eskalirale u nedavnoj prošlosti, ponajviše posle zamešateljstva kolonijalnih sila, ili su, pak, te tenzije minorne. Istorija Evrope je, kako se čini, istorija beskrajnih i, ništa manje, besmislenih sukoba. Isto tako, Evropa je i istorija mnoštva nacija, neretko minijaturnih, koje pokušavaju da izgrade svoj identitet. A ta izgradnja, da se ne lažemo, se najčešće projavljuje u sukobima sa drugim nacijama. I to je suština problema. Evropa nikako ne uspeva da se odluči između dva koncepta. Jedan je panevropski, a drugi odbrana nacionalnog identiteta. Upravo je nacionalni identitet i uzrok najvećih problema u današnjici. To je na prvom mestu pokušaj da se u vremenu globalizacije očuva nacionalni suverenitet, koji svoj najveći izraz zadobija u otporu emigraciji. Ukoliko zanemarimo dimnu zavesu, najčešće priču o emigrantima koji nam kradu poslove, ostaje strah od drugačijeg i mogućnosti promene našeg života. Taj strah je najbolje opisao Uelbek u romanu „Pokoravanje“. Na drugoj strani se nalaze stari antagonizmi i onaj večiti etnocentrizam. Da ga banalizujemo do kraja. Nemci za Srbe misle da su potpuni varvari i divljaci. Isto to Srbi misle za Hrvate. Kao što to misle i Albanci za Srbe. Ništa se ne razlikuju ni ostali narodi. Umesto da se govori o sličnostima, još više o prostoru koji nas povezuje, kao da se namerno potenciraju razlike. Tu grešku ne čini Klaudio Magris. U svom čuvenom romanu „Dunav“ on opisuje nešto što nas nerazdvojno povezuje.
Glavni junak ovoga romana je, ma koliko to delovalo čudno, jedna reka. Još preciznije, naslovni Dunav. Prateći njegov put od izvora pa sve do ušća u Crno more, Klaudio Magris stvara nenadmašnu sliku Evrope. To je na prvom mestu prikaz država, pokrajina, ništa manje i gradova kroz koje Dunav protiče. U isto vreme, ovaj roman je i priča o ljudima, kulturama, jezicima, umetnosti i literaturi koji nastaju, razvijaju se, ali i nestaju, na obalama Dunava.
Žanrovski odrediti „Dunav“ je, čini se, prava glavobolja. On je, na prvom mestu, sjajni putopis. Klaudio Magris je odlični vodič kroz skoro tri hiljade kilometara toka Dunava. Ali, „Dunav“ nije samo putopis. Ova knjiga je i zbirka vrsnih eseja, koliko o istoriji naroda čije je postajanje vezano za čuvenu reku, ništa manje prikaz političkih prilika, ali i literature koja je nastala na obalama Dunava. Da sve bude još komplikovanije, „Dunav“ je i priča o susretima sa plejadom različitih likova, koji su predstavljeni sa izuzetnim romanesknim nabojem. Čudesni hibrid – mešavina romana, putopisa i eseja – možda je tako najbolje nazvati ovo delo. I to delo ispisano od strane pronicljivog, neverovatno radoznalog i ništa manje blagonaklonog putnika: „Kretati se ipak je bolje od ičeg drugog: gledaš kroz prozor voza koji se sunovraćuje u krajolik, nudiš lice jedva primetnoj svežini koja se spušta s drveća u bulevaru, stapajući se s ljudima, i nešto protiče i prolazi kroz telo, vazduh se uvlači u odeću, tvoje ‘ja’ se širi i grči kao meduza (…).“
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno šest njegovih knjiga.
„Prava književnost, pak, nije ona koja podilazi čitaocu, potvrđujući njegove predrasude i ubeđenja, već ona koja ga podstiče i dovodi u neprijatnosti, koja ga primorava da se obračuna sa svojim svetom i svojim ubeđenjima“, piše Magris u ovom romanu. On baš to i čini. Pišući o brojim zemaljama, još većem broju gradova, ali i naroda koji žive kraj Dunava, Magris kao da kroz ceo roman pokušava da pronađe nešto što ih povezuje. A razdvaja ih mnogo toga: česti sukobi, različitost jezika, kultura, religija… Tim, samo prividno, nepremostivim razlikama Magris ne pristupa kroz povlađivanje nacionalnim sentimentima. On traži nešto što ove narode povezuje, nasuprot svim razlikama. A to je Dunav. Reka koja se na obazire na državne granice, međunacionalne sukobe, ljudske ludosti i političke perverzije. Ona nadživljava države (kao što je nadživela Jugoslaviju, Čehoslovačku i Sovjetski savez, koji su opisani u ovom romanu), ništa manje nacije i jezike. Dunav je iznad svega toga. On je sila, baš kakva je i Evropa, koja je veća od prolaznih nacija, država, jezika, kultura… I sila koja nam, bez preterivanja, omogućuje život. Na nama je da odlučimo kako ćemo ga živeti. Još tačnije, da li ćemo pokušati da ga proživimo u miru i jedinstvu sa drugima koji nas okružuju ili u večitim sukobima. Dunav nam je svakako pomoć u tome. Najbolje to obrazlaže sam Magris u ovom veličanstvenom romanu: „Dunav, pak, (…) postoji, ne nestaje, ne obećava ono što ne može da ispuni, ne napušta, protiče pouzdan i neporeciv; ne poznaje teološki rizik, ideološke perverzije, ljubavna razočaranja. Tamo je, opipljiv i istinit, i vernik koji mu posveti vlastito postojanje oseća kako ono protiče u skladnom i nerazlučivom spoju s tokom reke.“

Naslov: Dunav
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 386

Pročitajte i prikaz Magrisovog romana „Drugo more“

Veliki pad – Peter Handke

Ukoliko bismo tražili nešto što povezuje na prvi pogled potpuno nespojive društvene i političke sisteme, onda bi to sasvim sigurno bila mržnja prema sumnji. Od antičke Grčke i amblematičnog primera Sokrata, pa sve do pokušaja „odstranjivanja“ Petera Handkea u današnjici, vladajući društveni sistemi su se bespoštedno borili protiv onih koji, da malo koristimo dobro poznatu retoriku, ubacuju klipove u točkove naše „divne“ stvarnosti. Zašto je to tako? Pa, najpre, zato što se gotovo svaki društveni i politički sistem zasniva na poverenju. I to na poverenju da vladajuća kasta čini dobro. U demokratskim društvima se upravo preko tog poverenja, ili njegovog izostanka, dolazi ili silazi sa vlasti. Slično je i u tiranijama. Iako se vlast održava kroz strah, neophodno je, ipak, podanike uveriti da svet u kom žive nije nepravedan. U suprotnom, sledi revolucija. I eto najlakšeg mogućeg odgovora zašto vlastodršcima smeta sumnja. Ona urušava poverenje. Naravno, sumnja ima bezbroj svojih izraza. Najčešće je to kritičko preispitivanje stvarnosti, koliko svojih ništa manje i stavova ljudi kojih nas okružuju. Može to biti i ispitivanje ispravnosti religijskih, filozofskih i političkih svetonazora. Baš to „ispitivanje“ je bezbroj puta dovelo do velikih promena. Evo samo malo primera. Sumnja je izrodila Luterovu reformaciju. Isto tako i Francusku revoluciju. Sumnja je dovela do borbe za ljudska prava, oslobađanja robova, nagrizanja patrijarhalnog društva i promene društvene uloge žene, borbe za prava LGBT populacije… Suštinski, sumnja je početni impuls koji dovodi do kasnijeg napretka. Još preciznije: trenutak u kom se shvata da stvarnost u kojoj živimo nije dobra. To je, razume se, samo jedan deo priče, najpre zato što sa druge strane sumnje stoji njen antipod. Poverenje. Isto tako i dva kolika filozofska, još više životna stanovišta. Optimizam i pesimizam. U srži ovog prvog je poverenje, sklonost da se očekuje najbolji mogući ishod. Naravno, pesimizam je njegova suprotnost. I baš kao i sumnja, pesimizam je kroz čitavu istoriju naše civilizacije bio izložen progonu. Pesimisti su, ništa se nije promenilo ni u današnjici, smatrani za mračne, ogorčene i nezadovoljne ljude. Suštinski, promašene individue. Previđa se jedino i zaboravlja koliku su korist našoj civilizaciji oni doneli. Najpre u ispravljanju grešaka, onih kojih optimizam skoro uvek previđa verujući u svetlu sadašnjost ili budućnost. Značaj pesimizma, još više sumnje, nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Petera Handkea.
Glavni junak Handkeovog romana „Veliki pad“ je Glumac. Nekada slavni umetnik pozvan je u veliki grad u kom treba da primi nagradu, ali i da glumi u novom filmu. Prateći taj dan njegovog života – od ustajanja, nevoljnog izlaska iz kuće, lutanja po šumama i predgrađima, susreta sa beskućnicima, emigrantima i policijom, pa sve do dolaska u centar grada gde Glumac doživljava nove neugodnosti – Peter Handke slika nenadmašni portret jedne propasti. Koliko je to propast glumčevog života, još više je to propast sveta koji ga okružuje.
„Pazi šta govoriš, pa makar to važilo samo za tebe. Govoriti tek tako ne znači samo govoriti tek tako, kazivanje nije samo kazivanje, reči, čak i one neiskazane, nisu samo reči“, piše Handke u ovom romanu. To je možda i najbolja odrednica Handkeovog dramskog i romanesknog stvaralaštva. Vrsni stilista (zahvaljujući Žarku Radakoviću to možemo da osetimo i u prevodu), sjajni pripovedač sa ništa manje dobrom psihološkom pronicljivošću – sve su to karakteristike koje obeležavaju Handkeovo stvaralaštvo. Ipak, ono što je najznačajnije je neverovatna Handkeova umešnost da iz sasvim uobičajenih životnih situacija izvuče maksimum. Roman „Veliki pad“ je priča o jednom običnom, ponekad i užasavajuće dosadnom životu, koji zadobija svoj smisao, ništa manje i vrednost, samo kroz sjajno Handkeovo pripovedanje.
Peter Handke, jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca, je rođen u braku Slovenke i nemačkog radnika. Tek kasnije će saznati da je njegov pravi otac austrijski vojnik koji je službovao u Sloveniji. Usled progona koruških Slovenaca, Handkeova porodica se seli u Berlin. Odrastanje u užasnim prilikama i kasnije majčino samoubistvo će ostaviti veliki trag na njegovo stvaralaštvo. Započete studije prava napušta posle prve objavljene knjige. Kreće književna karijera u kojoj je Handke objavio desetine romana (pomenimo samo „Užas praznine“, „Strah golmana pred jedanaestercem“, „Moravska noć“…), drama, knjiga prepiski i esejistike. Istaknuti je filmski scenarista, a njegov film „Nebo nad Berlinom“ se smatra za jedan od najboljih evropskih filmova dvadesetog veka. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja.
Da se vratimo na početak. I na sumnju. Slava Petera Handkea u Srbiji, ali i omraza koja ga prati u skoro čitavom svetu posledica je baš te sumnje. Peter Handke je tokom devedesetih izabrao da posumnja u opštevažeću sliku sveta. I, moglo bi se reći, previše otišao u toj sumnji. Podrška Miloševiću, ništa manje i njegovim satrapima, bila je užasni moralni izbor. Ipak, i u isto vreme, to je bio otpor licemerju i manipulaciji zapadnih političkih elita i medija. Iz jedne krajnosti, Handke je otišao u drugu. Ali ako ostavimo na stranu politiku i sve kontroverze, ostaje Handkeovo umetničko stvaralaštvo. U ovom slučaju izuzetni roman, priča o jednom padu, suštinski – priča o jednoj promašenoj sudbini, ali i o promašenosti vremena u kom živimo. Handke, vrsni portretista, još bolji stilista, izuzetno nadareni pripovedač, u ovom romanu pokazuje koliko je velika moć umetnosti. Isto tako i koliko je značajna sumnja i koliko ona znači u svetu koji je prezire. Mala preporuka za kraj. Bilo da volite ili mrzite Handkeove političke stavove, svejedno da li ih smatrate za istinu ili užasna bulažnjenja, pokušajte da ih zaboravite čitajući ovaj sjajni roman. Ukoliko to učinite, pred vama će se ukazati vrsno umetničko delo, roman koji po svom stilu i temama koje pokreće zaslužuje istinsko divljenje.

Naslov: Veliki pad
Autor: Peter Handke (1942-)
Preveo: Žarko Radaković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 213

Izvod iz knjige rođenih – Mark Tompson

„Kovali su zaveru usred Evrope. (…) Reč je o ljudima koji pripadaju različitim plemenima, propovedaju različite vere i govore različitim jezicima. Doneli su čudnu odluku da budu razumni. Odlučili su da zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti“, piše Borhes u priči „Zaverenici“. Reč je o Švajcarskoj. Ovaj dogovor, ili zavera kako je naziva Borhes, se odigrao davne 1291. godine. I začudo, taj sporazum i danas, posle skoro osam vekova, savršeno funkcioniše. Sličan primer su Sjedinjene Američke Države. Konglomerat različitih nacija, ništa manje različitih država, se sastavio u zemlju koja je danas najmoćnija sila na svetu. Poenta je da se jedino kroz jedinstvo različitosti može doživeti napredak. Nema boljeg svedoka tome od Jugoslavije. Sve republike, izuzev možda Slovenije, nastale posle smrti Jugoslavije su ništa drugo nego bedne skupine koje sebe vole da nazivaju državama. Ograničeni suverenitet (uvek je tu neki gospodar sa strane), užasno loše ekonomske prilike, pad standarda, ništa manja kulturna i civilizacijska stagnacija – samo su mali deo slike. Jugoslavija, sa svim svojim manama, je i dalje nedostižni san. Primera radi, Srbija će morati da sačeka još najmanje deceniju da bi dostigla stepen ekonomskog blagostanja koji je imala 1989. godine. Ipak, ako se pomene ponovno pravljenje Jugoslavije, odmah će iskočiti hor bukača koji će to okarakterisati kao potpunu ludost i bezmalo zločin. Možda je to i odgonetka tako neslavnog kraja Jugoslavije. Najjednostavnije rečeno, svi bi hteli privilegije, materijalno bogatstvo najpre, ali niko ne želi obaveze. A ta obaveza, opet najjednostavnije rečeno, je poštovanje drugih. I onaj, borhesovski, pokušaj da se zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti. Da polako pređemo na stvar. Neuspeh Jugoslavije, pored mana političkih uređenja (i u jednoj i u drugoj Jugoslaviji su to bile diktature zasnovane na kultu ličnosti, a takve diktature nikako ne uspevaju da se održe posle smrti diktatora), je proizašao iz nemogućstva stvaranja jugoslovenske „nacije“. To je najpre pokušao da učini kralj Aleksandar brisanjem nacionalnih teritorija i stvaranjem banovina po ugledu na američke savezne države. Ništa uspešniji nije bio ni pokušaj da se to učini posle Drugog svetskog rata. Najbolje to pokazuje popis iz 1981. Jugoslovena po nacionalnoj pripadnosti je bilo samo pet posto. Razlaz je bio neminovan, jer niko zajedničku državu nije hteo da brani. A u tom razlazu najveće žrtve su bili ljudi koji su iskreno verovali u jedinstvo jugoslovenskih naroda. Jedan od njih je bio i Danilo Kiš.
Kao predložak ove knjige, ili još jednostavnije rečeno – polazna tačka, je uzet Kišov autobiografski tekst „Izvod iz knjige rođenih“. Svako poglavlje ove knjige je zapravo tumačenje i razrada Kišovog teksta rečenicu po rečenicu. Mark Tompson tako stvara sjajni prikaz života svog junaka od porekla majke i oca, detinjstva obeleženog ratnim stradanjima, kasnijeg studiranja i književnih početaka, slave koju Kišu donosi roman „Peščanik“, ali i hajke posle objavljene zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Nije zaobiđen ni Kišov francuski egzil i potonja smrt, kao i nestanak zemlje kojoj je pripadao. Poglavlja o Kišovom životu prate i sedam interludija u kojima je data sjajna analiza njegovih najpoznatijih dela.
Ukoliko bismo tražili najslabiju tačku srpske kulturne scene, to bi svakako bilo ono što se podvodi kao biografski žanr. Takva dela su kod nas gotovo nepostojeća. Ili su to prigodne hrestomatije, uglavnom skrojene prilikom godišnjica, ili dozlaboga dosadna posmrtna slova. Taj nedostatak nadomešćuje Mark Tompson. On istraživanju Kišovog života pristupa na izuzetan način. To je najpre proučavanje svakog segmenta Kišovog književnog dela, ništa manje i života. Impresivna je lista Tompsonovih sagovornika (od Marine Abramovič, Salmana Ruždija, pa sve do Kišovih prijatelja iz detinjstva), ali i putovanja u kojima Tompson, skoro kao detektiv, traga za svakim korakom u životu svog junaka. Rezultat je izuzetno biografsko delo koje dostojno predstavlja nenadmašno delo i život Danila Kiša.
Mark Tompson je rođen u Šefildu. Studira englesku književnost na Univerzitetu Kembridž. Početkom devedesetih postaje novinski izveštač iz Jugoslavije za nekoliko svetski poznatih medija. Autor je dve knjige o ratu u Jugoslaviji: „Kuća od papira: Kraj Jugoslavije“ i „Kovanje rata: Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“. Posebno zapažena je bila njegova istorijska studija „Beli rat: Život i smrt na italijanskom frontu 1915-1919“. Za knjigu „Izvod iz knjige rođenih“ je dobio niz istaknutih priznanja. Važi za jednog od najboljih zapadnih poznavalaca jugoslovenskog prostora.
Kiš je za Aleksandra Hemona: „uzor cele generacije mladih pisaca u bivšoj Jugoslaviji, čiji moral osvetljava mrak nacionalnih kultura“. Upravo ovaj deo rečenice o moralu koji osvetljava mrak nacionalnih kultura je i ključan. Iako o Jugoslaviji i jugoslovenskom pitanju Kiš nikada nije eksplicitno pisao, priča o jugoslovenskom iskustvu je ono što Kiša određuje. Rođen u čudnovatom braku Jevrejina i Crnogorke, sam Kiš sebe naziva „etnografska retkost“, odrastao i razvijao se u duhu zajedničkog jezika, a kasnije i doživeo književni trijumf u upravo tom jeziku, Kiš je možda najbolji primer onoga što je jugoslovenstvo moglo da pruži. Mala digresija: umesto Kiša i Andrića, mi smo izabrali raznorazne ludake tipa miloševića, tuđmana, karadžića, izetbegovića i njima slične bratije (mala slova nisu pravopisna greška). Ali, Kiš nije samo to. On je i gorljivi antinacionalista, još veći antikomunista, borac za slobodu, čovek koji je težio jedinstvu različitosti, na kraju – on sam je bio najveće jedinstvo u različitosti. Priču o takvom čoveku Mark Tompson donosi maestralno. Izuzetno je to istraživanje, krunisano sjajnom sintezom života jednog istinskog književnog genija. Najbolje to sam Tompson izražava: „Opsednut pisanjem, politikom i slobodom umetnosti u odnosu na politiku, strastveni antikomunista i antinacionalista, Danilo Kiš je bio čovek liberalnih shvatanja i jakih emocija. Bio je svojevrsna etnička anomalija, sekularni polujevrejski gnostik, biće progonjeno gubitkom, predano instinktu i žudnji, boem koga je samo njegov poziv dovodio u red. Iz sukoba sa samim sobom i s društvom kojem je pripadao, Kiš je destilovao četiri-pet moćnih knjiga, pišući i ispravljajući ih u usamljeničkom zanosu, sažimajući ih do krajnosti, i postao ‘genije konkretnog vremena, mesta i iskustva’.“

Naslov: Izvod iz knjige rođenih
Autor: Mark Tompson (1959-)
Preveo: Muharem Bazdulj
Izdavač: Clio, Beograd, 2014
Strana: 613

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Kata Nesiba i komentari – Ivan Janković

Jedna od sveprisutnih, u isto vreme i užasno otrcanih, fraza je ona o zanatu najstarijem. Razume se, reč je o prostituciji. Iako ne postoji nijedno istorijsko istraživanje koje bi potvrdilo istinitost ove fraze, to ipak ne znači da se ona ne smatra za istinu. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. Patrijarhalno društvo je ženi nametnulo podređenu ulogu. Najpre društvenu, ali ništa manje i seksualnu. U ovom slučaju, njeno postajanje se iscrpljuje u tome da zadovolji muškarca. Dodajte tome i niz stereotipa o ženama: od njihove gluposti, moralne podlosti, pa sve do podložnosti tuđem uticaju i polako dolazimo do prostitucije u kojoj žena prestaje da bude ljudsko biće. Ona je osoba bez slobodne volje, ona zanatlijka sa početka teksta, koja je puki objekat muške žudnje. Da bi dehumanizacija bila izvedena do kraja, ponajviše da klijenti ne bi osećali grižu savesti, prostitutkama je pripisan niz moralnih nepočinstava i podlosti. Identičan slučaj je bio i sa robovima kojima su uskraćivane sve odlike ljudskog bića. Naprosto, mnogo je lakše gaziti nešto što nije čovek. Koliko je to ostalo nepromenjeno govori nedavna vest da gradska uprava u Amsterdamu planira zatvaranje čuvene ulice crvenih fenjera. Razlog za to je mnoštvo turista koji se fotografišu pored izloga sa prostitutkama ne mareći nimalo za njihovu privatnost. Za njih prostitutke nisu ljudska bića, da ponovimo opet, već samo puki predmet zabave. Još jedan primer. Današnje srpsko zakonodavstvo kažnjava isključivo prostitutke, a ne njihove klijente. Oni su, jelte, nevinašca. I to je tako kroz čitavu istoriju čovečanstva. Prokažene od strane religije i društva, okarakterisane kao žene lakog morala i ništa manje kao individue koje donose moralni pomor. Na sreću, postoje i ljudi koji ovoj temi pristupaju na drugačiji način. To su najpre književnici. Danijel Defo, otac modernog romana, piše čuveno delo „Mol Flanders“ u kojem daje životni put jedne prostitutke. Isto to čini Aleksandar Dima u romanu „Dama sa kamelijama“ govoreći o životu poznate kurtizane. Još jedno veliko delo, Zolin roman „Nana“, je posvećeno sudbini jedne prostitutke. O muškoj prostituciji progovara Pazolini u romanu „Iskusni momci“. Ovo je samo mali izbor književnih dela napisanih o prostituciji. Kod nas je situacija znatno drugačija. Čak i ako su negde prisutne, prostitutke su samo prikaz moralne propasti, sa izuzetkom par dela iz „crnog talasa“ među kojima je najistaknutiji roman „Čizmaši“ Dragoslava Mihailovića. Ni srpska istoriografija se ne razlikuje. Da se to ispravi pobrinuo se Ivan Janković.
„Kata Nesiba i komentari“ nam donosi sudbinu čuvene beogradske prostitutke. U prvom delu knjige, „Blud u Beogradu“, saznajemo kako je prostitucija u Beogradu izgledala na početku devetnaestog veka, isto tako i kako se vlast odnosila prema njoj. „Kata Nesiba: život i delo“ nam donose Nesibinu sudbinu. Od prvog dolaska u Beograd 1830. godine, pa sve do njenog krajnjeg progonstva iz grada 1851, mi pratimo trnoviti put jedne beogradske prostutke. Treći deo knjige „Komentari“ donosi novootkrivene dokumente o Nesibi, ali i potpunu priču o njoj.
Jednoj poprilično kontroverznoj temi, ajde da i mi malo koristimo tabloidne floskule, Ivan Janković pristupa na neverovatan način. To je šeretsko poigravanje, najvidljivije u samom stilu. Obraćanje čitaocu, u ovom slučaju čitateljki, kao u devetnaestovekovnim romanima; lamentiranje nad moralnom propašću, razume se samo ironijski; briga za istu takvu moralnu dobrobit, ako ona uošte postoji; i mnogo duhovitosti krase ovu knjigu. To sve dopunjuju podjednako duhovite ilustracije Veljka Mihajlovića. Iza te šeretske igre stoji istorija. Poznavanje zvanične, ali i istorije privatnog života, je izuzetno. Isto tako je vidljiv i istraživački rad, ponajviše po arhivima, što rezultira sjajnom istorijskom studijom.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru u brojnim sudskim procesima je branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) i studija „Macke i packe“ (Fabrika knjiga, 2018).
Priča o Kata Nesibi je nešto mnogo više od priče o njoj samoj. To je pripovest o jednom društvu i o odnosu tog društva prema onim najnezaštićenijim društvenim kategorijama. Pišući o životu svoje junakinje, Ivan Janković, možda ponajviše zahvaljujući ironijskoj distanci, ne upada u zamku sentimentalizma. Kata Nesiba jeste žrtva društvenih okolnosti i vladajućih patrijarhalnih normi, ali daleko od toga da je ona samo žrtva. Tome svedoče brojni arhivski tragovi o njenom životu. Evo samo jednog: „Njezin bezobrazluk i bezstidije postalo je sad odveć veliko, jerbo se usudila kao obštepoznata publična bludnica činovnika jednog okriviti da je ona s njime dete začela, i ocrnjava njegovu čest pred svakim koji ju u poslu bludnočinstva posješčava ili koga ona samo vidi i sretne“. Ona je žrtva okruženja, ponajviše moralista, ali i osoba sklona prevari i ostalim nepočinstvima. Ipak, i ono najbitnije, Kata Nesiba je borac. Žena koja ne prihvata podređenu ulogu koju joj je društvo namenilo. Zbog toga je ona i toliko značajna i čuvena. Sastavljajući njen životopis, Ivan Janković nam daje sjajnu sliku srpskog društva sa početka devetnaestog veka, priču o ulozi žene u tadašnjem vremenu i ustrojstvu vlasti, ali i pripovest o jednoj neverovatno zanimljivoj ženi sa svim njenim manama i vrlinama. Kata Nesiba nije više samo čuvena beogradska prostitutka iz nekog davno prohujalog vremena, ona je ljudsko biće. To je, sasvim sigurno, i najveća vrednost ove izuzetne istorijske studije.

Naslov: Kata Nesiba i komentari
Autor: Ivan Janković (1946-)
Ilustrovao: Veljko Mihajlović
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 222

Pročitajte i prikaz istorijske studije
Ivana Jankovića „Macke i packe“

Sati – Majkl Kaningem

Ono što ljudski rod, onako kako to većina ljudi shvata, deli od ostalih životinjskih vrsta je razum. Najveći izraz te naše sposobnosti je slobodna volja, koja se najčešće posmatra kao apsolut. Ipak, ograničenja postoje. Nekada su to verske, još češće moralne, običajne i društvene norme. Istorija naše civilizacije se može posmatrati u baš tom svetlu, još tačnije – ta istorija je neprekidna borbu za slobodu. Evo samo par primera: borba je to za izlazak iz okova koje nam donose organizovana religija ili politička oligarhija, borba je to za slobodnu misao, borba za oslobođenje iz ropstva, borba za ženska prava, ništa manje i borba LGBT populacije… Suština je da čovek sebe posmatra kao slobodno biće, koje svoj maksimum jedino može ostvariti u stanju potpune slobode. I to je svakako istina. Ipak, da li je apsolutna sloboda moguća predstavlja sasvim drugo pitanje. Ako verujemo u boga, sloboda je ograničena. Ponajviše zato što nam tu slobodu božanstvo daruje, ali i naplaćuje u idućem životu. Ništa manje ne zavisimo i od našeg genetskog nasleđa. Sjajan primer je priča iz romana „Midlseks“ o kojem je na ovom mestu već pisano. Naša sloboda je ograničena i istorijskim nasleđem. Primera radi, stepen naše slobode će direktno zavisiti od toga da li smo rođeni u hipi komuni, recimo, ili u amiškoj porodici. Ne treba zaboraviti ni ograničenja slobode kojа nam donosi naš život. Iako će ovo delovati paradoksalno, upravo naši slobodni izbori sužavaju i ograničavaju naše kasnije slobodne izbore. Najjednostavniji primer: ukoliko na izborima odaberemo diktatoru na onim sledećim sasvim sigurno nećemo moći da slobodno glasamo. Isto to važi i u svakodnevnom životu. U nauci, i ne samo njoj, za to se ustalio termin: efekat leptira. On označava fizički proces u kojem i neka najminornija stvar može da u potpunosti promeni velike procese. U praksi, tako je i termin dobio ime, leptirovo mahanje krilima na Tajvanu će napraviti buru na suprotnoj strani sveta. I polako dolazimo do poente. Naša sloboda, a još više naš život, su određeni našim pređašnjim izborima i postupcima. I ne samo njima. Naš život i sloboda su ograničeni slobodnim izborima ljudi koji nas okružuju i od kojih direktno zavisimo. O tome je Majkl Kaningem napisao izuzetan roman.
Godina je 1923. Virdžinija Vulf se nalazi u „progonstvu“ u Ričmondu, i to na nagovor supruga Lenarda. Godine borbe sa depresijom su najveći uzrok tome. Jedan sasvim običan dan u kom Virdžinija započinje pisanje „Gospođe Dalovej“, prima sestru u posetu i pokušava da pobegne u London je prva vremenska dimenzija ovog romana. U drugoj se selimo u 1949. godinu. Lora Braun živi u predgrađu San Fransiska. Udata je za ratnog veterana i čeka drugo dete. Čitajući „Gospođu Dalovej“ ona se sprema na beg. Treća vremenska dimenzija nas seli u 1999. godinu. Klarisa Von priprema zabavu za svog prijatelja Ričarda povodom velike književne nagrade koju je on dobio. Jedini je problem što Ričard umire od side. Ove tri priče se kroz ceo roman prepliću i doživljavaju vrhunac u furioznom finalu.
„Želeo sam da pišem o svemu, o životu koji živimo i o životima koje smo mogli živeti. Želeo sam da pišem o svim načinima na koje smo mogli umreti“, govori jedan junak Majkla Kaningema. Upravo tu priliku, tu priču o životu koji se živi i o životima koji su se mogli živeti, nam Kaningem daruje u ovom romanu. Najbitnije od svega, ti životi su predstavljeni maestralno. Iz bilo kog ugla da posmatrate „Sate“, divljenje prema literarnom, i to bez preterivanja, geniju Majkla Kaningema je zagarantovano. Izuzetna fabula i kompozicija, veština da se nekoliko ljudskih sudbina i skoro čitav jedan vek smesti na ovoliko mali broj stranica i na tako savršeni način je gotovo neverovatna. Isto tako i lakoća pripovedanja, naizgled jednostavne, a u stvari tako kompleksne i sadržajem nabijene rečenice su nešto što se retko viđa. Priliku da istinski uživamo u ovom remek-delu nam daje sjajni prevod Zorana Paunovića.
Majkl Kaningem, jedan od najznačajnijih američkih savremenih književnih stvaralaca, je mladost proveo u Ohaju i Kaliforniji. Završio je studije engleske književnosti na Univerzitetu Stenford. Debituje sa romanom „Golden States“ 1984. godine, ali ga se docnije odriče i ne navodi u svojoj biografiji. Slede romani: „Dom na kraju sveta“, „Krv i meso“, „Sati“ „Besplatni dani“ (jedini njegov roman koji nije preveden na srpski jezik), „Dok ne padne noć“ i „Snežna kraljica“, kao i zbirka priča „Divlji labud“. Slavu mu donosi roman „Sati“ za koji je dobio Pulicerovu nagradu i niz književnih priznanja. Ovaj roman je doživeo izuzetnu filmsku adaptaciju. Ekranizovano je i njegovo delo „Dom na kraju sveta“. Profesor je kreativnog pisanja na Univerzitetu Jejl.
“Nije to neuspeh, kaže ona sebi. Nije neuspeh nalaziti se u ovim sobama, u ovoj koži, podsecati peteljke cvetova. Nije neuspeh, ali traži od sebe nešto više, traži taj napor, samo da se bude prisutan i zahvalan; da se bude srećan (grozna reč)“, piše Kaningem u ovom romanu. Svi njegovi junaci su sukobljeni sa istim osećajem. Ili još preciznije rečeno: oni su na sredomeđi između sadašnjeg užasa, otelotvorenog u zasićenosti, depresiji ili u bolesti, koji se sukobljava sa sećanjem na prohujalu lepotu, ali i sa mogućnošću bega u kom se sreća može ponovo pronaći. Oni moraju da se suoče sa samim sobom, da iskušaju i ponovo dosegnu slobodu. I oni to čine. Samo što će njihovi slobodni izbori promeniti ne samo njihove živote, već i živote drugih ljudi. Taj put koji se nekada proteže i decenijama Majkl Kaningem maestralno opisuje u ovom romanu. „Sati“, sasvim sigurno jedno od najznačajnijih književnih dela nastalih u poslednih nekoliko decenija, nam donose priču o krhkosti i još većoj nepostojanosti naših sudbina. Isto tako i o lepoti našeg života koja je nestalna, prolazna i retka, ali ipak toliko velika da samo zbog nje život i vredi. Najbolje to sam Kaningem opisuje: „Živimo svoje živote, činimo ono što činimo, a onda zaspimo – sve je to baš tako jednostavno i obično. Poneko skoči kroz prozor ili se utopi ili proguta pilule; više njih umre nesrećnim slučajem; a najveći broj nas, većinu, polagano proguta neka bolest, ili, ako nas posluži sreća, sâmo vreme. Samo nam ovo ostaje za utehu: tu i tamo poneki sat kada nam se čini da se naši životi, protivno svim izgledima i očekivanjima, uz prasak otvaraju i daruju nam sve o čemu smo ikada maštali, premda svi izuzev dece (a možda čak i ona) znaju da će za takvim satima neminovno uslediti drugi, daleko mračniji i teži. No ipak, eto, volimo grad, volimo jutro; nadamo se, iznad svega, nečemu većem.“

Naslov: Sati
Autor: Majkl Kaningem (1952-)
Preveo: Zoran Paunović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 174

Pročitajte i prikaz zbirke priče Majkla Kaningema „Divlji labud“

Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415

Značenje džokera – Vladimir Pištalo

Postistina, sada već opštepoznati izraz, toliko da je postao reč godine u izboru Oksfordskog rečnika, možda na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Za one slabije upućene, postistina opisuje vreme u kojem je iz javnog diskursa proteran razum. Suština je da su činjenice u sasvim drugom planu, a čak i ako su prisutne – te činjenice su falsifikovane ili obrađene tako da izazivaju silovite emocije. To je ponajviše prisutno u politici, ali ne manjka ni drugih oblasti u kojima se primenjuje ovakva manipulacija. Ona svakako nije nastala juče. U srži propagande leži apelovanje na emocije. Gotovo svaka reklama vam ne prodaje konkretan proizvod – uzgred: upravo je to cilj – već način života ili zadovoljstvo. Tome i ekstatični osećaji u reklamnim kampanjama posle degustacije piva, soka ili čokolade. To je dobro znao Gebels, jedan od najvećih marketinških magova svih vremena. Koren uspeha nacionalsocijalizma, i ne samo njega, je bio u manipulaciji osećanjima. Članovi nacističke partije su imali osećaj pripadnosti i zajedništva. Povezivao ih je viši cilj, uspon njihove zajednice. Sve to otelotvoruje veliki vođa, mesijanski lider, simbol jedinstvene narodne težnje. Najbolje je to izraženo u geslu nacističke partije: “Jedan vođa, jedno carstvo, jedan narod”. Naravno, to nije bilo dovoljno. Bili su potrebni neprijatelji. Najpoželjnije, oni imaginarni. I polako dolazimo do vremena postistine. U srži gotovo svakog vladajućeg režima, pogotovo u današnjici, se nalazi strah. Političari nemilice raspiruju strah, ali i mržnju protiv “neprijatelja”. Kao što su u nacističkoj Nemačkoj Jevreji bili krivi za sve što ne valja, tako su to danas migranti ili prethodnici na vlasti. I, razume se, silesija spoljnih i unutrašnjih neprijatelja koji jedva čekaju priliku da nas raskomadaju, unište, poraze, vrate u prošlo vreme… Suština je da se vlada strahom, što neminovno stvara neuralgično društvo na ivici građanskog rata. Naravno, izmaštanog. I tu nastupa problem. Takvu zver je nemoguće pobediti činjenicama. One, uostalom, odavno više nisu bitne. Čak i ako se izrekne disonantni ton, on će odmah biti okarakterisan kao “neprijateljski čin”, a onaj ko ga izgovori će biti najgore izvređan na ličnoj osnovi. Stari, dobri ad hominem. Ipak, lek postoji. To je smeh. Radost. Neretko i ironija. Najubojitije sredstvo protiv gluposti i pokvarenosti koja je na sebe navukla krinku mudrosti i brige za “višu” stvar. O toj radosti Vladimir Pištalo maestralno piše u knjizi eseja “Značenje džokera”.
Na samom početku knjige, posle eseja koji obrađuje istoriju džokera i njegovog smisla u savremenom svetu, Pištalo nam predstavlja slabo poznatu sliku Amerike. Pred nama su eseji o Čarlsu Simiću, “srpskoj” Americi, teorijama zavere, ali i sjajni portreti Abrahama Linkolna i Džona Mjuera, kao i čuvenih satiričara Marka Tvena, Henrija Luisa Menkena i Čarlija Čaplina. Drugi deo knjige je posvećen “našim” temama. Istorija onanije kroz stari medicinski priručnik, priča o regalskoj književnosti, portreti Koraksa i Saše Rakezića – Zografa, ali i pripovest o čuvenom mostarskom mostu. Sledi sjajni esej o istoriji reklame u Srbiji, baš kao i tekstovi o radosti čitanja, čudima u savremenom svetu, kućnim ljubimcima… Knjigu zatvaraju eseji, Pištalo ih naziva himne, o Hermesu i Dionisu.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi eseja su dve stvari. To je na prvom mestu krajnje razigrani stil, uvek na granici između eseja i priče, protkan sjajnim humorom i zanimljivošću koja vas nagoni da ove eseje čitate kao najuzbudljiviju beletristiku. Na to se nadovezuje autorova erudicija. Ogromni dijapazon tema u Pištalu je pronašao sjajnog istraživača, čoveka prepunog znanja i najbitnije – čoveka koji ima talenat da sve te podatke predstavi na nenadmašan način. Baš kao što to čini, recimo, pišući o teorijama zavere: “Teorija zavere je mazohistička seksualna fantazija: ruke su vam vezane i neko drugi može da vam radi šta god hoće. Ali ta vrsta fantazije pruža opravdanje za buduće sadističko uzvraćanje u realnosti.”
Vladimir Pištalo, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, je rođen u Sarajevu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorira na Univerzitetu Nju Hempšir. Debitovao je sa knjigom poetske proze „Slikovnica“ (1981). U njegova najznačajnija dela ubrajaju se novela „Korto Malteze“, zbirka „Priče iz celog sveta“, biografsko delo „Aleksandrida“, romani „Milenijum u Beogradu“, „Venecija“ i „Sunce ovog dana“. Najpoznatiji je po romanu „Tesla, portret među maskama“ koji mu je doneo NIN-ovu nagrada i niz drugih priznanja. Pištalova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Živi u Americi, gde predaje svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru.
Ne čita se zato što je ‘lepše sa kulturom’. Čitanje je borba za smisao. Čitanje omogućava da živite više nego jedan život. Umnogostručuje misli i emocije. Sa njima postajete ne samo drugi ljudi već i sve što uopšte postoji (…)“, piše Pištalo u jednom eseju i nastavlja: „Poezija pokazuje koliko moćne reči mogu biti. Politika pokazuje koliko reči mogu biti prazne. Bez poznavanja poezije pomislićete da na svetu postoji samo jezik politike.” I upravo je to i najveća vrednost ove knjige. “Značenje džokera” nas opominje na glupost politike, zasićenost svakog segmenta našeg života užasavajućim bedastoćama. Ništa manje ni na opasnost kakvu ovo more gluposti donosi. Lek je u smislu. U dubokom promišljanju, razumu i elokvenciji. Svemu onome što nam dobra literatura pruža. Ova knjiga sjajno napisanih eseja je i podsetnik na životnu radost, zdrav smisao za humor i ironiju koja na najbolji način uništava laži u vremenu postistine. Najbolje to sam Pištalo iskazuje: “Humor je samo za one koji žele da se osećaju živi. On raskrinkava pretenciozne besmislice koje prolaze kao ozbiljan posao. Njegova tajna, po Aristotelu, je iznenađenje. Kažu da je vedro srce stalna gozba i da je smeh za dušu što i sapun za telo.”

Naslov: Značenje džokera
Autor: Vladimir Pištalo (1960-)
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2019
Strana: 226

Pročitajte i prikaz Pištalovog romana “Sunce ovog dana”,
kao i studije “Kupite nešto i ovde

Ide svet – Laslo Krasnahorkai

Ukorenjenost se neretko posmatra kao plemenita stvar. A pod tim se ponajviše podrazumeva privrženost onome čemu pripadamo. Sasvim je svejedno da li je to pripadnost određenoj naciji ili ljubav prema mestu u kom živimo. Bezbroj puta citirani Šantićevi stihovi o „suncu tuđeg neba“ postali su obavezni deo ovakvog lamentiranja (mala, ali možda potrebna digresija: Šantić ove stihove piše ožalošćen odlaskom Bošnjaka u Tursku posle austrijske aneksije, danas gotovo nezamisliva ljubav prema drugom narodu na Balkanu). Suština je, da skratimo čitavu stvar, mišljenje da čovek jedino može da se u potpunosti ostvari u okruženju koje mu je blisko i nazovimo ga – prirodno. Da li je to baš tako, to je već drugo pitanje. Istorija naše civilizacije nam govori sasvim suprotnu stvar. Najpre, istorija svih naroda je priča o beskrajnim selidbama. Oduvek se tražilo, a i uvek će se (možda nam to najbolje svedoči emigrantska kriza u današnjici) tražiti mesto za bolji život. Države, a pogotovo mesta na kojima ljudi obitavaju, nisu nepromenjiva kategorija. Očas se struktura stanovništva promeni i pretvori u nešto sasvim drugo, evo još jednog, nama najbližeg primera – Kosova. Čak i ukorenjivanje na određenom mestu ne menja stvar. Da bi se jedno društvo valjano razvilo neophodna je neprestana cirkulacija stanovništva. Pogledajmo samo našu istoriju. Pismenost, umetnost i industrijski razvoj su uvek donosili ljudi koji su dolazili sa strane. Evo, samo primera radi, malo imena. Dositej Obradović, Joakim Vujić, Đorđe Vajfert, Ignjat Bajloni, Nikolaj Krasnov… Sve su to ljudi koji su došli sa „strane“ i izmenili svet u kom živimo. Poenta je, da konačno pređemo na stvar, u novim iskustvima koje nas obogaćuju i čine društvo boljim. Ukoliko to ne postoji, a evo još jednog primera – Srbije tokom devedesetih, sledi neminovna stagnacija. Ali da se vratimo na stvar. Razvoj jednom društvu, koliko god to zvučalo čudno, donose avanturisti i nepostojani ljudi. Oni istražuju nova prostranstva, donose tehnološka otkrića i razvijaju umetnost. Oni ljudi koji su zatvoreni u svom svetu to ne čine. Njima je dovoljna njihova prćija – ono sveprisutno: kakvo je takvo je, ali je moje. Ipak, i još jednom, da li je to baš tako? I da li se u toj ukorenjenosti krije nešto sasvim drugo? Da li je to pre svega posledica neznanja? Ili, pak, neuspeha promene posle koje preostaje samo prihvatanje čamotnog života? O svemu tome je Laslo Krasnahorkai napisao izuzetnu zbirku priča.
Dvadeset priča u zbirci „Ide svet“ nam donosi raznolike sudbine. Čovek koji začetak svoje tuge smešta u duboku mađarsku provinciju u kojoj je u detinjstvu video skelet ogromnog kita, prevodilac koji lutajući Šangajem iznenada otkriva smisao svog života, mladić koji odlučuje da ostavi svoj dotadašnji život u kamenolomu, turista na Gangu, psihijatrijski slučaj kojem je fiksacija život Jurija Gagarina, sveštenik koji „obesvećuje“ crkvu u kojoj je služio – samo su neke od priča iz ove izuzetne zbirke. Sve njih povezuje isto iskustvo. I ista želja. To je potreba za begom, koju najbolje izražava jedan junak iz ove zbirke: „Ostavio bih sve, sva brda i doline, sve staze i bogaze, sve kreje u bašti, ostavio sve i svja, nebo i zemlju, proleće i jesen (…)“
Literarni genij Lasla Krasnahorkaia je nešto što se retko viđa. To je na prvom mestu neverovatna jezička umešnost sjedinjena sa željom za eksperimentom. U slučaju ove zbirke su to gigantske rečenice. Konkretno: priče ili ogromni pasusi ispisani u samo jednoj rečenici. Ono što naizgled deluje nemoguće za čitanje (zamislite samo rečenicu koja se proteže na deset stranica) je u stvari prava literarna poslastica. Krasnahorkai svojim blistavim stilom, sjajnim psihološkim uvidima i ništa manje dobrim opservacijama o svetu u kom živimo, stvara zbirku koja je istinsko remek-delo.
Laslo Krasnahorkai je jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom je snimio niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su najpoznatiji). Jedinstveni stil i teme sa kojima se Krasnohorkai uhvatio u koštac mu donose pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ (Dereta) i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i ova zbirka priča u izuzetnom prevodu Marka Čudića.
„Nije došao kraj istorije i nije došao kraj ničemu; mi se više ne možemo uljuljkivati u iluziji da se sa nama bilo šta završava. Samo nastavljamo nešto i nekako ga održavamo, nešto se nastavlja i nešto se održava“, piše Krasnahorkai u ovoj zbirci i na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Vreme u kom je, da se vratimo na početak teksta, skoro ukinuta mogućnost bega. Otkriti nešto novo je nemoguće. Nemoguće je i pobeći. Pipci krajnje globalizovanog sveta će nas svugde stići. Sve je suštinski isto, svugde svetle iste neonske reklame. I svugde je isti užas. Onaj koji nosimo u sebi. Laslo Krasnahorkai ga maestralno opisuje. To je splin, zasićenost svime, ponajviše onim u šta smo se pretvorili. Junaci ove zbirke su uhvaćeni u trenu u kojem pokušavaju da pobegnu od tog užasa: „Odavde se mora otići, jer ovo nije mesto na kojem se može postojati i na kojem vredi ostajati, jer ovo je mesto iz kojeg se, zbog njegove nesnosne, nepodnošljive, hladne, sumorne, puste i smrtonosne teskobe mora pobeći (…)“ Te pokušaje bega, dok svet ide, Laslo Krasnahorkai opisuje, bez preterivanja, genijalno. „Ide svet“ je zbirka očaravajućih pripovesti, ispisanih čudesnim jezikom i stilom koji izaziva istinsko divljenje.

Naslov: Ide svet
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Marko Čudić
Izdavač: Rende, Beograd, 2019
Strana: 309

Jedno ubistvo u Patrijaršiji – Nenad Novak Stefanović

Pored ljudi, jedan grad gradom čine i zgrade, ulice, parkovi, ništa manje i kanalizacija, vodovod, parkinzi… Ipak, ono što se najčešće previđa, pokušajte primera radi samo da zapitate nekoga šta to grad čini gradom – i skoro sigurno će taj odgovor izostati. A to je kontinuitet. I tu dolazimo da paradoksa. Nešto čime se hvalimo i što nam predstavlja stvar za ponos je u isto vreme skrajnuto i prepušteno potpunoj nebrizi. I ne samo njoj. Istorijsko nasleđe je neretko predmet najbezočnijeg uništenja. Nema boljeg primera za to od Beograda. Bez namere da se, barem na ovome mestu, upuštamo u političke sporove, iako se to čini nemogućim – naprosto politika, a pod tim se pre svega misli na dnevnu politiku, je postala toliko sveprisutna da se bez nje ne može govoriti čak ni o onim temama gde ona nikako ne sme da bude prisutna. U pitanju je pravljenje potpuno novog lica grada. Ipak, pre nego što počnemo da govorimo o sadašnjosti, treba se vratiti u prošlost. Beograd je imao to prokletstvo da za svoje glavare kroz čitavu istoriju ima ljude koji misle da svet počinje od njih. Za polaznu tačku uzmimo barokni Beograd. Jedna od odredbi Beogradskog mira 1739. godine je bila rušenje svega što su Austrijanci za vreme svoje vladavine sagradili. Sem par kuća, koje su danas najstariji stambeni objekti u Beogradu, ostala je sačuvana samo Doksatova fortifikacija Beogradske tvrđave. Istorija se ubrzo ponovila. Jedan od prvih poteza srpskih vlasti posle odlaska Turaka je bilo rušenje osmanskih građevina. Preživela su samo dva turbeta, Bajrakli džamija i jedna stambena kuća. To se nastavlja sve do Drugog svetskog rata. Umesto turske kasabe teži se stvaranju drugačijeg, najbolje rečeno – modernog Beograda. Sve dok ne dođe do još jedne promene. Dolazak nove, revolucionarne vlasti 1944. godine prati još jedna promena paradigme. Umesto obnove starog gradskog jezgra počinju da se podižu betonske grdosije, tamo gde im nije mesto. Devedesete su metastaza ludila. Ono malo preživelih starih kuća se nemilice ruši ne bi li se sagradile nakaze. I polako dolazimo do današnjice. Nekakve “gondole” na Kalemegdanu, zamislite samo nakazne betonske stubove visoke četrdeset metara zabodene u nekoliko milenijuma stare iskopine, i tržnog centra podignutog na savršeno očuvanoj ulici iz perioda rimske vladavine gradom. I nije to kraj. Najveće ludilo se tek sprema. Na mestu rimskih termi u Studentskom parku, neprocenjivom kulturnom i istorijskom blagu, gradiće se podzemna garaža. Ono što se nekako i pored svih ratova i ludila sačuvalo, dokrajčiće novi vandali. Ipak, postoje i ljudi koji se o istoriji grada brinu. Ako već ne mogu da vrate srušene građevine, onda će im barem vratiti život. I to kroz književnost. Baš kao što to čini Nenad Novak Stefanović.
Druga je polovina dvadesetih godina. Mladi inspektor Krsta Pavlović, učenik Arčibalda Rajsa, posle prve i poprilično slavne istrage opisane u knjizi “Ubistvo u Kapetan Mišinoj”, dobija novi slučaj. U staroj patrijaršijskoj pekari ubijen je profesor arheologije Najdan Lukić. Potraga za profesorovim ubicama će inspektora sukobiti sa zaverenicima u krugu crkve. Ulozi su veliki. Profesor Lukić je otkrio nešto što bi moglo da u potpunosti promeni istoriju crkve. Mladi inspektor mora da se uhvati u koštac sa ovim otkrićem, ali i da pronađe profesorove ubice.
Čitati “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” je pravo uživanje. To je na prvom mestu sjajno napisana priča. Odlično vođena radnja, misterije, furiozna potraga za ubicama i zavere – sve to pronalazi mesto u ovom romanu. Ne i manje bitno, autor je sjajno predstavio nutrinu inspektora, inače nesvršenog bogoslova, sa večitom raspolućenošću između verskog idealizma i poprilično krvave stvarnosti. Na to se nadovezuju i odlični dijalozi, često protkani velikim pitanjima. Takvo je i pitanje o “nebeskoj Srbiji”. U ovom slučaju poprilično zlokobnoj: “Nebeska Srbija pobeđuje tako što daje pravo svom izaslaniku na zemlji da u njeno ime deli pravdu izdajnicima vere.“
Nenad Novak Stefanović, pisac, novinar i istraživač, je rođen u Beogradu. Bio je glavni urednik nekoliko magazina i časopisa. Trenutno radi u „Politici“ u kojoj piše o istoriji beogradskih zdanja u rubrici „Jedna kuća jedna priča“. Objavio je niz romana („Darovi mrtvih“, „Doktor sluša sving“, „Dijalog na Dunavu“, „Svetlarnik“, „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“…) i istorijskih studija („Jedan svet na Dunavu“, „Muzeopisi“…), kao i dve knjige o Beogradu („Beograd kroz ključaonicu 100 kuća“ i „Ljubavni vodič kroz istoriju Beograda“).
Baš kao i u slučaju Nesbea, o čemu smo na ovom mestu već pisali, Nenad Novak Stefanović pomera granice žanra. Trilerski zaplet je tu, isto tako i krvavo ubistvo, misterije, zavere… Za nekoga ko samo to od knjige traži – sasvim dovoljno i zadovoljavajuće. Ipak, ono što je najveća vrednost ove knjige je oživljavanje, da upotrebimo Pekićeve reči, mrtvaca istorije. Nenad Novak Stefanović je svoje ogromno znanje o istoriji Beograda utkao u ovaj roman. Čitajući “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” mi se selimo u Beograd koji grabi novim pravcem posle silnog ratnog pustošenja. Taj novoizgrađeni Beograd će kasnije nestati u novim ratovima i mirnodopskim “preuređenjima”. Nenad Novak Stefanović nam daje sjajnu sliku tog nestalog Beograda. I ne samo to. Kroz ovaj, ništa manje i kroz prethodni roman o inspektoru Krsti Pavloviću mi pratimo istoriju gradnje i razgradnje jednog grada. Suštinski, Nenad Novak Stefanović nam daje sliku kontinuiteta, ali ne kontinuiteta razvoja već propasti. Možda deluje iluzorno, ali jedino što može da nas danas spasi od novog vandalizma je svest o istoriji grada i bogatstvu istorijskog nasleđa koje se nemilice uništava. Najbolje to izražava junak ovog romana: “Vidite šta se dešava oko nas. Kolika gromadna pečurka laži raste. Ovaj narod će spasti istina, ako mu išta može pomoći da izađe iz uživanja u laži.“

Naslov: Jedno ubistvo u Patrijaršiji
Autor: Nenad Novak Stefanović (1961-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 324