Reči od mramora – Robert Hodel

U svakom ljudskom životu postoje trenuci koji određuju naše postojanje. Nekad je to minorna, skoro neprimetna stvar. Odluka naših roditelja da se presele u neku drugu zemlju, uzmimo ovo kao primer, odrediće naše postojanje. Iako ovo već zalazi u one nezahvalne priče „šta bi bilo kad bi bilo“, pokušajte da zamislite kako bi vaš život izgledao da se to odigralo. Ovo pitanje je posebno zanimljivo za literaturu. Mi ćemo ovde izdvojiti roman „Noć bez svitanja“ Dženi Erpenbek u kom se daje pet varijanti jednog ljudskog života. Slična stvar je i sa još jednim književnim žanrom, kontrafaktualnom istorijom. Ovaj žanr pokušava da predstavi kako bi izgledali naši životi da su se veliki istorijski događaji drugačiji odigrali. Na ovom mestu smo pisali o dva takva dela, „To je ovde nemoguće“ i „Dalas ’63“. Ali vreme je da se vratimo na početak i da ostavimo na stranu priče o tome šta bi bilo kad bi bilo i da pokušamo da progovorimo o stvarnim događajima koji određuju ljudske živote, i to na primeru literature. Možda je najbolje početi od Dikensa i od njegove životne priče. Finansijski problemi u porodici upoznaju Dikensa sa svetom užasnog siromaštva, toliko da je kao dvanaestogodišnjak primoran da svakodnevno radi po deset sati u fabrici cipela. Ovo iskustvo će odrediti kasnije Dikensovo stvaralaštvo, pogotovo izbor romanesknih tema. Ili da uzmemo još poznatiji slučaj. Kako bi izgledao život Dostojevskog, još više njegova dela, da nije doživeo sudbinu političkog osuđenika? Sasvim sigurno potpuno drugačije. Nama bliža, mučna istorija dvadesetog veka i ludilo totalitarizma preokrenuće mnoštvo ljudskih sudbina. Upravo to iskustvo koja menja ljudski život postaje dominantna tema brojnih književnika. Jedan od najpoznatijih primera je stvaralaštvo Imre Kertesa, koji je dečak odveden u Aušvic. Svako njegovo delo određeno je ovim iskustvom, a ovde ćemo izdvojiti Kertesovu knjigu „Jedan događaj“ (Prosveta, 2006) koju je napisao sa Peterom Esterhazijom. Banalni, sasvim obični prelazak državne granice postaće pakao za Kertesa kada se taj događaj suoči sa sećanjem na holokaust. To određenje života traumatičnim događajem prisutno je i kod Borisa Pahora, Danila Kiša, Borislava Pekića, da nabrojimo samo neke pisce. Isti slučaj je i sa Dragoslavom Mihailovićem. Sjajnu knjigu o tome donosi Robert Hodel.
Kako joj i podnaslov govori, knjiga „Reči od mramora“ se fokusira na život i delo Dragoslava Mihailovića, i to tako što se ove dve ravni – privatni život i literatura – neprestano prepliću. Pripovedajući o Mihailovićem životu, Hodel polazi od njegovog ćuprijskog odrastanja, smrti roditelja, školovanja, hapšenja, isleđivanja i odlaska na Goli otok. Mučno iskustvo golootočkog stradanja odrediće kasniji piščev život, ali i njegove dominantne književne teme. Pripovedajući o njima, i to kroz govor o svakom Mihailovićevom delu ponaosob, Hodel ispisuje priču o velikom piscu i njegovoj sudbini.
Vešto kombinujući Mihailovićeva sećanja, gotovo polovinu knjige predstavljaju razgovori koje je autor vodio sa njim, sa književno-teorijskim studijima i istorijskim izvorima, Hodel pravi odličnu sintezu jednog života. Ubedljiv je to i iscrpan prikaz Mihailovićevog životnog puta, ali i sjajan prikaz jednog veličanstvenog književnog opusa. Posebni poslasticu predstavlja dodatak knjizi u kom brojni pisci daju svoje uspomene na život i delo Dragoslava Mihailovića. Među njima su Danilo Kiš, Mihiz, Ivan V. Lalić… Posebno je dirljiv zapis Miljenka Jergovića koji progovora o iskustvu Golog otoka na izuzetan način: „(…) zarobljenici Golog otoka nisu bili zatočeni u ime Partije i njezinih čelnika, niti ih je zatočila neka zla politika i tajna policija. Oni su, generalno govoreći, bili zatočenici cjelokupne zajednice, koja ih je, slijedeći odluku suda svjesno odbacila i prezrela. Svaki pokušaj rehabilitacije logoraša s Golog otoka, čemu je i posvećena sva sila Mihailovićevih golootočkih knjiga, nužno podrazumijeva da zajednica prihvati pretežak teret na vlastitoj savjesti. Prezir koji su trpjeli logoraši trebao bi biti zamijenjen prezirom koji će trpjeti zajednica jer ih je prezirala.“
Robert Hodel, istaknuti nemački slavista i prevodilac, rođen je u Švajcarskoj. Nakon studija na nekoliko univerziteta postaje profesor slavistike u Hamburgu. Na nemački je preveo dela brojnih srpskih književnika. Autor je niza naučnih radova, studija i monografija. Inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i brojnih drugih naučnih ustanova.
„(…) to ne znači da sam se kao pisac specijalno orijentisao nego sam šarolikost tih sredina koristio kao jednu od mogućnosti kazivanja tragičnog bogatstva ovog života“, govori Dragoslav Mihailović u ovoj knjizi o svom književnom delu. Mihailovićev fokus na sudbine odbačenih, duboko izmučenih, neretko prokaženih ljudi, ono je što Hodela intrigira i što postaje središte ove studije. Odakle je to proizašlo nije teško odgonetnuti. Iskustvo Golog otoka, ništa manje kasnije golootočke stigme, odredilo je ne samo život pisca, već i njegovo delo. Najbitnije od svega, to stradanje je rezultiralo duboko humanističkom, nećemo pogrešiti ako kažemo – empatijskom vizijom sveta u čijem su središtu sudbine ljudi koji pate, stradaju ili žive u užasnim životnim okolnostima. Najbolje to sam Robert Hodel, autor ove izvanredne knjige, određuje: „U ovom empatijskom posmatranju individualnog karaktera, pri kome se vrednost pojedinačnog života nikada ne dovodi u pitanje u ime neke apstraktne, političke ili religiozno motivisane ideje, skriva se i autorov neizrečen pogled na svet. Mihailović predstavlja nominalizam, obeležen dubokom, humanističkom tradicijom.“

Naslov: Reči od mramora
Autor: Robert Hodel (1959-)
Prevela: Mina Đurić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 350

Pročitajte i prikaze Mihailovićevih dela „Uhvati zvezdu padalicu“,
„Gori Morava“ i „Jalova jesen“

To je ovde nemoguće – Sinkler Luis

Ako ne računamo patološke slučajeve, možemo slobodno reći mentalne mazohiste, svako ljudsko biće, ili barem ono sa iole razvijenom samosvešću, posmatra slobodu kao jednu od najvećih vrednosti. Čak i tirani, kojima je najveći san potpuno ukidanje slobode, slobodu zadržavaju za sebe i sebi blisku kliku. Primera je mnogo, ali navešćemo jedan od najilustrativnijih. Tokom perioda nacizma dobar deo umetničkih dela bio je prokažen kao „degenerisan“, toliko da je njihovo izlaganje i posedovanje bilo strogo zabranjeno. U isto vreme, Gering, verovatni drugi čovek Trećeg Rajha, posedovao je ogromnu kolekciju, uglavnom otetu, dela upravo tih „degenerisanih“ umetnika. Da se ne priča tek o dvostrukim aršinima, pre svega moralnim. Oni koji propovedaju moralni puritanizam, najčešće su potpuna suprotnost takvom načinu života. Niko to nije bolje izrazio od Andrića u priči „Pismo iz 1920“: „Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijancima se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole, i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji.“ S druge strane, i ako potpuno apstrahujemo zloupotrebu slobode, stoji njeno shvatanje kod većine ljudi. Da bi se to razumelo, treba poći od početka. Pristajanjem na život u društvenoj zajednici, a svi živimo u nekakvoj zajednici, čovek se odriče dela svoje slobode. Pre svega je to odustajanje od nagona, ponajviše onih ubilačkih. Ništa manje je to poštovanje tuđe slobode. I tu dolazi ona čuvena rečenica, bezbroj puta izgovorena, da granica moje slobode doseže do trenutka u kom moja sloboda ugrožava tuđu slobodu. Postoje, naravno, i druga odricanja od slobode. Na prvom mestu, to su religijska. Zarad obećane nagrade u budućem životu, ili jednostavno zato što religiozne postulate smatraju za ispravne, dobar deo ljudi će se odreći svoje slobode. Najčešće je reč o seksualnosti. I tu leži najveća moć crkve. Uzmite najprirodniju stvar na svetu, a to je svakako naša seksualnost, učinite je grešnom, u isto vreme zadržavajući moć da vi jedino možete da „oprostite“ taj greh, i zadobili ste potpunu kontrolu nad ljudima. Isti slučaj je i sa državom i nacijom. U ime nekakvih svetlih ideala, odbrane nacionalne samosvojnosti ili napretka, koji se uvek pokažu kao dimna zavesa za lopovluk i bestijalnost, država se trudi da nam oduzme slobodu. Da sve bude još luđe, većina pristaje na to. Razume se, na kraju plaćajući veliku cenu za takav izbor. Sjajno to pokazuje Sinkler Luis u romanu „To je ovde nemoguće“.
Godina je 1936. Na izborima u Sjedinjenim Američkim Državama još jednu pobedu je zadobio Ruzvelt. Sinkler Luis pokušava da odgonetne kako bi izgledala istorija Amerika da se to nije desilo. Suštinski, kako bi svet izgledao da je umesto Ruzvelta za predsednika izabran populista, blizak fašizmu, što je zaista bila realna opasnost? Sve to Sinkler Luis predstavlja kroz prikaz uspona populističkog političara Vindripa, ali i kroz pripovedanje o životu novinskog urednika Doremusa Džesapa iz malenog grada Fort Bjuli u Vermontu, koji je odlučio da se suprotstavi ludilu koje polako obuzima Ameriku.
Roman „To je ovde nemoguće“ možemo slobodno označiti kao začetnika političkog distopijskog žanra. Priča o velikoj izbornoj katastrofi koja rezultira društvenim krahom – koja je ispirisala brojne književnike (pomenimo samo Orvela, Hakslija, Filipa K. Dika, Filipa Rota, Margaret Atvud…) – svoju „premijeru“ doživljava u ovoj knjizi. U ovom slučaju je to još specifičnije, Sinkler Luis knjigu piše 1935. godine kao moguću opomenu šta će odigrati u bliskoj budućnosti. A ta opomena je izvedena na dve ravni. Prva je filozofsko-društvena rasprava, koju Sinkler Luis predstavlja kroz dijaloge ili misli junaka romana, a druga je prikaz događaja ispripovedanih na sjajan način. I to događaja u vremenu u kom su sva pravila pređašnjeg sveta pogažena.
Sinkler Luis, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u malenom gradu Sok Senter u Minesoti. Posle završenih studija na Jejlu postaje novinski izveštač. Slavu zadobija posle objave romana „Glavna ulica“. Sledi niz uspešnih romana („Kraljevska krv“, „Bebit“, „Martin Arousmit“…), zbirki priča i drama. Njegova slobodoumnost, odbrana demokratskih načela i političkih sloboda, otvoreni ateizam i antifašizam doneli su mu podjednako i divljenje i napade. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija američka priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada koju je odbio da primi. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1930. Najveći deo Sinklerovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
„Koji pojmljiv razlog bi neko mogao da nađe da bi težio pravednosti u svetu koji toliko mrzi pravednost? Zašto raditi bilo šta sem jesti i čitati i voditi ljubav i obezbediti san koji neće ometati naoružani policajci?“, piše Sinkler Luis u ovom romanu. I zaista, čemu borba za slobodu? Zašto je ona bitna? Šta će nam pravda? Zar nije pametnije da se posvetimo samo svom životu i sopstvenoj koristi? Uostalom, ta borba će nam samo doneti nevolje. Sve su to reči koje svakodnevno čujemo. Te reči su i bile opravdanje Sinklerovih junaka zašto ih nije zanimalo ukidanje sloboda posle izbora autoritarnog vođe. Jedini je problem što je ukidanje sloboda kasnije dovelo do progona upravo tih ravnodušnih ljudi, do užasnog društva u kom je izbrisana svaka razlika između laži i istine i instalacije klike u kojoj je bašibozuk za sebe prigrabio sva ključna mesta u državi, razume se i privilegije. A sve to dolazi onda kada ljudima nije bitna sloboda i kada ne žele da se bore za nju. Strašeći se takvog sveta, Sinkler Luis je napisao izuzetan roman, opomenu na to koliko je zaista bitna sloboda. U isto vreme, on nam je i dao najbolji recept za njeno očuvanje: „Što više mislim o istoriji, sve sam uvereniji da je sve vredno u svetu ostvareno slobodnim, ljubopitljivim, kritičkim duhom, i da je očuvanje tog duha važnije nego bilo koji društveni sistem.“

Naslov: To je ovde nemoguće
Autor: Sinkler Luis (1885-1951)
Preveo: Miloš Đurić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 438

Smrt – poslednje utočište – Hilari Mantel

Iako je o nostalgiji na ovom mestu već pisano, nije naodmet da joj posvetimo ponovo par reči. Psihologija je označava kao morbidnu tugu za prošlošću, misaonim procesom kojim se prošlost idealizuje naspram sadašnjeg vremena. Ona se najčešće javlja kod ljudi koji su izgubili sigurnost u životu i kod starijih osoba. Naravno, nostalgija nije patološko stanje, barem u većini slučajeva, ali je duboko štetna. Ona nas uljuljkuje u svetlim sećanjima na prošlost, istovremeno nas odvajajući potpuno od sadašnjosti. U isto vreme ona sukobljava norme sadašnjeg vremena sa normama pređašnjih vremena što neminovno dovodi do kolizije mišljenja, posledično i do potpunog međugeneracijskog nerazumevanja (one večite priče: a u moje vreme…). Pored sasvim razumljive nostalgije koja se iscrpljuje u sećanjima na ono što smo zaista preživeli, ponekad je prisutna i nostalgija za nedoživljenim. Iako ovo verovatno zvuči kao oksimoron, itekako je prisutno, pogotovo u poslednjem vremenu. Idealizacija međuratnog perioda dovela je do brojnih filmova, televizijskih serija i knjiga u kojima se ove godine prestavljaju kao vreme poslovičnog „meda i mleka“. Uopšte, istorija pre Drugog svetskog rata predstavljena je kao jedini temelj savremene Srbije, toliko da su bitange kao što je Pašić postale najsvetlije ličnosti naše istorije. Da sve bude još luđe, ovaj nostalgični povratak u prošlost nije ograničen samo na onu blisku, naprotiv, kako se čini, on odlazi u najdublju, neretko potpuno izmaštanu prošlost. Tako neki ludaci govore o Srbima narodu najstarijem, „vinčanskoj Srbiji“ i sličnim budalaštinama. Još češći su oni koji nekakvo „utočište“ pronalaze u srednjem veku. Tako monarhija, i to uvek samodržavna, postaje idealan oblik vladavine. I tu polako dolazimo do naše teme. Iskvarenosti sećanja. Još tačnije, onog večitog pitanja: šta nam je to bitno i čega se to zapravo sećamo? Ako neke od ovih zamlata upitate šta za njih predstavlja srednji vek, to će biti slika dvoraca, balova, viteških turnira, uopšte raskoši. Iz vida će se izgubiti samo jedna stvar. To je bila stvarnost za jedan posto stanovništa, možda čak ni za toliko, ostatak, onih devedeset i devet posto ljudi, grcao je u najgoroj, sada gotovo nezamislivoj bedi. A tako bi i danas bilo da nije bilo velike Francuske revolucije. O njoj je Hilari Mantel napisala izuzetan roman.
Junaci ovoga romana su verovatno tri najznačajnije ličnosti Francuske revolucije Maksimilijan Robespjer, Žorž Danton i Kamij Dimulen. Prateći njihove živote od najranijeg detinjstva, Hilari Mantel nam u isto vreme predstavlja i predrevolucionarnu istoriju Francuske. Godine odrastanja ova tri čoveka i njihovog uspona donose promene. Pred Francuskom je veliki preokret, a u njemu će njih trojica zauzeti ključna mesta. Samo što posle pobede dolazi poraz. I revolucije i njihovog prijateljstva. Velike ideje smenio je teror.
Hilari Mantel je napisala veličanstveni roman, verovatno jedno od najboljih dela o Francuskoj revoluciji. Ono što je posebno bitno, u ovom romanu nema idealizacije, tek ne ideološke pristrasnosti i sentimentalne ganutljivosti. Pogubnost carističkog apsolutizma je predstavljena u potpunosti, ali i užas postrevolucionarne stvarnosti u kojoj idealisti postaju krvožedne zveri. Da bi uspela u tome, Hilari Mantel je sprovela opsežno istraživanje istorijskih izvora, koje je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. I tu možda dolazi najveća mana romana. Mnoštvo podataka, imena, rodbinskih srodstava, političkih struja i njenih predvodnika na pojedinim mestima u romanu će izazvati potpunu konfuziju kod čitaoca. Čak i onim ljudima koji odlično poznaju ovaj istorijski period biće potrebno konsultovanje dodatne literature ne bi li se sve to nekako shvatilo. Ipak, Hilari Mantel konce ne ispušta iz ruku kada govori o svojim glavnim junacima. To su, slobodno možemo reći, vođe Francuske revolucije, ali i sama revolucija. Ona u kojoj: „Mladi pale vatru; stari prvi put prestaju da žale za prošlošću. Sad crvene zbog nje.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje katoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ (Mladinska knjiga, 2010) prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja sa romanom „Leševe na videlo“ (Čarobna knjiga, 2012). Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija, Pitera Kerija i Margaret Atvud kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Završni deo trilogije o Tomasu Kromvelu je izašao početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“ (Sezam book, 2015).
„Ideja da istoriju stvaraju veliki ljudi besmislena je sa stanovišta naroda. Pravi heroji su oni koji su se odupirali tiranima (…)“, piše Hilari Mantel. Priča o suprotstavljanju tiraniji je srž ovog romana. I to podjednako i carističkom i revolucionarnom teroru. Hilari Mantel nam je kroz ovaj roman predstavila neophodnu revoluciju, zahvaljujući kojoj danas nemamo vlasteline i popove nad našim glavama. Revolucija je to koja je donela obrazovanje za najšire stanovništvo, slobodu izbora, ljudska prava, koliko-toliko ekonomsko blagostanje za dobar deo stanovništva. Najbolje je reći: revoluciju koja je večiti ideal, nažalost neretko neostvarljiv u potpunosti. Uostalom, to sama Hilari Mantel najbolje iskazuje: „Nikad to nećete sprovesti u praksi. Ne – ali i nada je vrlina.“ U isto vreme, ta revolucija je donela i teror, koji Hilari Mantel nenadmašno predstavlja u ovom romanu, i to kroz priču o neslavnom kraju njenih vođa. Da li je zbog toga revolucija bila pogrešna? Nikako ne. Ono što nam je ona donela minorno je u odnosu na njene greške i krah. I da se vratimo na početak, na priču o nostalgiji. Onima koji sanjare o despotizmu, podjednako i onima koji liju krokodilske suze nad tiranima, najtoplije preporučujemo da pročitaju ovaj sjajni roman. U njemu će videti kako je svet o kome maštaju zapravo izgledao, još više kako bi današnji svet izgledao da nije bilo velike Francuske revolucije i promena koja je ona donela.

Naslov: Smrt – poslednje utočište
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Prevela: Slobodanka Glišić
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 832

Pročitajte i prikaz romana „Leševe na videlo“ Hilari Mantel

Jezava – Mladen Milosavljević

Ukoliko bismo tražili jednu od stvari koje najviše određuju moderni roman, mada to važi i za roman kao književnu vrstu, to bi sasvim sigurno bila težnja za sveobuhvatnošću. Upravo je sveobuhvatnost ono što roman deli od drugih književnih vrsta, pre svega pripovetke i novele. Neretko je ta razlika izražena u broju strana, što dovodi do potpune konfuzije. Primera radi, i dan-danas se vode bitke oko dela „Starac i more“ i njegovog određenja. Da li je to roman ili novela? Isti slučaj je i sa Andrićevom „Prokletom avlijom“. Ta papazjanija je dovela do diskvalifikovanja „Proklete avlije“ iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, mada mnogi govore da je to bila čisto politička odluka ne bi li prvi dobitnik ove nagrade bio Dobrica Ćosić. Konfuzija postaje još veća sa dolaskom anglosaksonske odrednice „kratka priča“. Dok je jedni poistovećuju sa pripovetkom, drugi tvrde da je to zasebna književna forma. Ukoliko na stranu ostavimo rasprave oko obima i veličine, roman kao žanr, ponovićemo opet, određuje sveobuhvatnost. To je najčešće potpuni prikaz jednog života, neretko od rođenja do smrti, sjedinjen sa doživljajima koji glavni junak romana preživljava. Ponekad je ambicija pisca znatno veća, pa se kroz roman pokušava opisati ne samo jedna ljudska sudbina, ili više njih, nego čitava jedna epoha. Najpoznatiji primer je Tolstojev „Rat i mir“. On se i može posmatrati kao svojevrsna prekretnica, ponajviše zato što je pomerio granice žanra. Tolstojevim putem kasnije polaze brojni pisci stvarajući romane koji u sebi pokušavaju da obuhvate istorijske epohe. Jedan od najboljih načina za to je pripovedanje o porodičnoj istoriji. Kao začetnika ovoga žanra možemo odrediti Tomasa Mana i njegovo delo „Budenbrokovi“. Kod nas je najpoznatiji primer ovakvog pripovedanja o porodici Pekićevo „Zlatno runo“, a ovaj žanr je u poslednjim godinama proslavio Edvard Raderfurt. Baš takav slušaj je i sa Jergovićevim „Rodom“. Drugi način za prikaz duha epohe je priča o određenim vremenskim periodima, tu svakako treba izdvojiti remek-delo Vasilija Grosmana „Život i sudbina“. Ponekad to može i određeno mesto koje u sebi sjedinjuje sudbine različitih ljudi. Kod Andrića je to čuveni višegradski most u romanu „Na Drini ćuprija“. Isto tako, sudbine junaka Magrisovog romana „Dunav“ određuje naslovna reka. Putem ovim velikih pisaca polazi Mladen Milosavljević stvarajući roman „Jezava“.
Kroz dvanaest poglavlja romana „Jezava“ Mladen Milosavljević nam predstavlja dvanaest ljudskih sudbina, isto toliko i istorijskih perioda. Polazeći od sadašnjosti, Mladen Milosavljević nas vodi kroz tri veka istorije na ovim prostorima, i to kroz pripovedanje o članovima porodica Hristić i Pudarević. Pored ove rodbinske veze, junake romana povezuje i život pored reke Jezave, koja će odrediti njihove sudbine.
Najpribližnija žanrovska odrednica „Jezave“ je mozaični roman. Svako poglavlje, može se reći i istorijski fragment, donosi sudbinu jednog junaka. Takođe, u svakom poglavlju, ako bismo roman gledali obrnutim redosledom, pređašnja sudbina određuje sudbinu koja će doći posle nje. Tako se kroz čitav roman stvara svojevrsni kauzalitet koji zlokobno određuje ljudsko postojanje. Toj nesreći posebno doprinose nimalo svetli istorijski događaji. Mladen Milosavljević ih u ovom romanu predstavlja izuzetno. To pogotovo važi za poglavlja u kojima se opisuje period kratkotrajne kraljevine Srbije pod austrijskom vlašću i osmanske uprave nad ovim prostorima. Ono što je posebno bitno, sjajnu rekonstrukciju pređašnjih vremena prati odlično pripovedanje. Spisateljsko majstorstvo Mladen Milosavljević pokazuje u poglavljima u kojima sami junaci govore svoje životne sudbine. Evo samo jednog primera, govora jedne junakinje romana: „Čovek može da bude opako il’ blago, ali je posve slabašno živinče.“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov prvi roman „Kal Juga“ (2018) začetak je planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„Sva ta istorija ispunjena najrazličitijim sudbinama najednom je stajala preda mnom preteća i razjapljena, cvileći, vapeći i zavijajući iz bezbrojnih i bezimenih grla, odavno zaboravljenih i zametenih“, piše jedan od junaka „Jezave“. Možda je ova rečenica najbolji način da se opiše suština ovog romana. Pred nama je istorija ovih prostora, nimalo ulepšana, opisana u svoj svojoj pogubnosti, pogotovo za pojedinačne ljudske sudbine. Životi su to koji prolaze u beskrajnim ratovima, podjednako i u međusobnim trvenjima i ubilačkim sukobima, najčešće, i što je najgore, bez ikakvog razumnog povoda i obrazloženja. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog romana: „Taki ti je čovek, sebičan i zadrt i dok je živ i kad umre“. Tu istoriju propadanja Mladen Milosavljević predstavlja nenadmašno, prvenstveno kroz sjajne istorijske rekonstrukcije, ništa manje i kroz odlično pripovedanje. Izabravši da u svom romanu predstavi tri veka istorije na ovim prostorima, Mladen Milosavljević je samome sebi zadao težak zadatak, koji retko kom piscu polazi od ruke. Na sreću, u slučaju „Jezave“ je pred nama potpuni književni trijumf. „Jezava“ je roman u čijem ćete čitanju istinski uživati, roman iz kog ćete mnogo stvari naučiti i, što je i najbitnije, – „Jezava“ je roman koji po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje.

Naslov: Jezava
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 368

Pročitajte i prikaz romana „Kal Juga“ Mladena Milosavljevića

Gogoljev disko – Pavo Matsin

Početkom dvadesetog veka činilo se da je stari svet otišao u Krležinu „ropotarnicu povijesti”. Pod tim se pre svega misli na dotadašnji koncept nacionalnih država. Iako su se ne tako davno raspale dve velike multunacionalne države, Sovjetski Savez i Jugoslavija, duh vremena je doneo novu globalnu sliku. Kapital je urušio koncepte nacionalnih država, toliko da je izgleda konačno stvorena radnička Internacionala o kojoj su sanjali Marks i Engels. Mada je možda bolje reći da je njihov san pervertirano pretvoren u svoju suprotnost. Radnici su konačno ujedinjeni, ali u svojoj bedi i krajnje nezavidnoj ekonomskoj situaciji. Još više, oni su ujedinjeni pod palicama malog broja gazdi. Na drugom planu, globalizacija je donela nove kulturne, ništa manje i društvene modele. Primat je u potpunosti preuzela Amerika. Pod tim se pre svega misli na popularnu kulturu. Nezahvalno je praviti ovakvu vrstu procene, ali sasvim sigurno preko devedeset posto filmova u bioskopima, isto to važi i za igrane serije, dolazi iz Amerike. To samo po sebi predstavlja problem, naprosto disproporcija je ogromna, ali još gore je što većinu takvog sadržaja možemo, bez ikakve greške, odrediti kao potpuni treš. Pre nego što ovo postane bezbroj puta viđeno jadikovanje i staračko lamentiranje o slomu svih vrednosti, treba reći da je treš u svakoj varijanti treš. Recimo, američki blokbasteri, uzmimo samo kao primer Ramba, nimalo se po svojoj patriotskoj sentimentalnosti i kiču ne razlikuju od naših filmova sa istim ideološkim svetonazorima. Ali da se vratimo na stvar. Kada se činilo da je globalizacija u potpunosti pobedila i da je zaista došao Fukujamin „kraj istorije”, desio se svojevrsni zaokret. Jačanje zemalja koje su do tada bile u drugom planu i promena politika, pre svega pojava novih populističkih političara, doveli su do obnavljanja ideja o jakim nacionalnim državama. Ovo je gotovo zacementirala ovogodišnja epidemija koronavirusa, koja je države potpuno zatvorila u sebe. To pogotovo važi za male i neuređene države kao što je naša. Nekakav san o samodovoljnosti, koliko političkoj ništa manje društvenoj i kulturnoj, postao je želja gotovo svih. Ono što se dešava drugima, uopšte kako svet funkcioniše van okvira naših granica, pretvorio se u potpunu irelevantnu stvar. Sem u onim slučajevima kada se u drugim državama dešava neka loša stvar, što nam služi kao idealan način da opravdamo sopstvene brljotine. Možda je baš zbog toga dobro okrenuti se literaturi koji izlazi izvan naših uobičajenih interesovanja, upoznati nešto sasvim drugačije, a opet nama toliko blisko. Idealan način za to je čitanje romana „Gogoljev disko”.
Roman „Gogoljev disko” je smešten u blisku budućnost. Nekadašnja Estonija je posle razornog rata postala deo velike Ruske carevine. Opisujući život pod okupacijom, Pavo Matsin nam predstavlja život estonskog provincijskog grada Viljandi, i to kroz sudbine njegovih žitelja. Pred nama su gradski džeparoš Konstantin Opjatovič, ali i niz njegovih poznanika, među kojima su službenica u lokalnom muzeju, vlasnici antikvarnica i noćnih klubova, ljubitelji sada zabranjenih Bitlsa… Njihovu životnu kolotečinu prekinuće uskrsnuće Gogolja, čija će pojava u Viljandi preokrenuti sve.
Možda je najbolje reći da se roman „Gogoljev disko” nalazi na potpunog književnog eksperimenta. Mešavina priče o istoriji, politici, mistici, alhemiji i popularnoj kulturi sjedinjuje se sa distopijskom slikom budućnosti. Dodajte tome i niz krajnje apsurdnih situacija, Harms bi im se sigurno radovao, i dobićete pravu sliku ovog romana. Samo zahvaljujući autorovoj književnoj umešnosti ovaj galimatijas se pretvara u zanimljiv roman koji vas čvrsto vezuje za sebe. Pavo Matsin je uspeo da od krajnje čudne priče, ispričane na ništa manje krajnje čudan način, napravi delo kakvo sigurno nikad do sada niste mogli ni da zamislite. Da ga valjano razumemo na srpskom jeziku pobrinula se Marija Cindori Šinković kroz izvrstan prevod romana.
Pavo Matsin, jedan od najistaknutijih savremenih estonskih književnih stvaralaca, rođen je u Talinu. Završava studije književnosti i teologije. Debitovao je sa romanom „Doktor Švarc. Dvanaest ključeva za alhemiju” (2011). Njegovo pisanje odlikuje igra sa formom i brojni književni eksperimenti. Proslavio ga je roman „Gogoljev disko” za koji je dobio niz estonskih priznanja i prestižnu Evropsku nagradu za književnost.
Susret sa stvaralaštvom Pava Matsina za skoro svakog čitaoca će predstavljati pravo iznenađenje. To će najpre biti osećaj potpune konfuzije, ali kako sve dublje budete ulazili u tekst, to će biti pravo zadovoljstvo. Još bitnije, iako potpuno naizgled udaljen od naše stvarnosti, „Gogoljev disko” je svet u kom mi živimo, pogotovo u ovim danima. Svet je to u kom su nad nama nalaze korumpirani gadovi, u kom se svaka informacija pretvara u čudovišnu mitologemu, u kom je mogućnost manipulacije sveprisutna i svet u kom naši životi gotovo ništa ne znače. Ironišući nad takvim svetom, Pavo Matsin ga pretvara u grotesku. I da se vratimo na početak. Ta konfuzija izobličenog sveta gotovo je identična svuda. Možemo slobodno reći, globalizacija ipak nije propala. Ceo ovaj svet se pretvorio u jedno krajnje čudno i konfuzno globalno selo. Pavo Matsin je od te konfuzije uspeo da izatka odličan roman.

Naslov: Gogoljev disko
Autor: Pavo Matsin (1970-)
Prevela: Marija Cindori Šinković
Izdavač: Arete, Beograd, 2020
Strana: 134

Brda – Sanja Savić Milosavljević

Ako bismo tražili sveprisutnu reč – onu koja se uvek izgovara, a u isto vreme gotovo ništa ne znači – onda bi sasvim sigurno ta reč bila narod. Otkako naša civilizacija postoji, političarima, umetnicima i intelektualcima, uopšte: barabama svih fela, puna su usta naroda. Svi oni su tu, razume se, za narod. Njihova dela, mada je bolje reći brljotine i podlosti, učinjene su u ime i za dobro tog naroda. Da sve bude još bestidnije, kada se pominje narod, pod tim narodom se uglavnom misli na siromašne i ugrožene ljude. Njima se obećavaju kule i gradovi, i to u budućnosti, koja, što svi mi dobro znamo, nikada neće doći. Ali da ostavimo politiku na stranu i da pređemo na literaturu, koja je naša tema. Prvobitnoj književnosti narod uopšte nije bitan. Da budemo u potpunosti precizni, narod je samo dekor, nekad čak ni to, koji služi da se još više istaknu vrline velikih junaka. Ukoliko bismo, recimo, gledali istoriju naše srednjovekovne literature, narod za nju gotovo ne postoji. To su uglavnom priče, danas bismo rekli – plaćeni tekstovi, o velikašima, napisane tako da veličaju njihove podvige. Baš zbog toga i dan-danas gotovo ništa ne znamo o svakodnevnom životu u srednjem veku. Ni naredni vekovi se ne razlikuju. Literatura, uopšte bilo kakvo znanje, rezervisano je za više slojeve. Sve to menja Vuk Karadžić. Oslanjajući se na duh prosvetiteljstva, on kreće u misiju koja će preokrenuti istoriju srpske kulture. Narod, možemo slobodno reći, napokon prestaje da bude samo puki dekor. Naravno, taj put nije bio nimalo lak, on je doneo i dosta grešaka, uključujući tu i neke Vukove, ali literatura se promenila. Ta promena je posebno vidljiva na prelazu devetnaestog i dvadesetog veka. Brojni književnici za svoju temu uzimaju život običnog naroda. Pomenućemo samo stvaralaštvo Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Sime Matavulja… Razume se, bilo je i onih koji su literaturu drugačije shvatali. Svi ti silni „izmi“ svoju publiku pronalaze u intelektualnim krugovima, praveći svojevrsni zaokret. I tu dolazi do raskoraka koji je i danas prisutan. S jedne strane stoje pisci koji svoje uporište pronalaze u stilskim i narativnim eksperimentima, gotovo po pravilu namenjenim uskim intelektualnim krugovima. Na onoj drugoj strani su pisci čije je iskustvo istinski ukorenjeno u život naroda i što je još bitnije – napisano tako da svi mogu da ga razumeju. Najizrazitiji predstavnik ovakve „vrste“ pisanja kod nas je Ivo Andrić. Isto to možemo reći i za stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića. Njihovim putem polazi i Sanja Savić Milosavljević. To nam najbolje pokazuje njena nova zbirka priča.
Trinaest priča sabranih u zbirku „Brda“ povezuju dve stvari. To je na prvom mestu geografsko određenje. Junaci Sanje Savić Milosavljević su ljudi koji su poreklom ili žive u istočnoj Bosni. Ona druga odrednica je njihova socijalna i društvena uloga. Prodavačice u buticima, studentkinje, pijanci, sitni kriminalci, žene u lošim brakovima, osobenjaci i jurodivci – sve su to junaci ovih priča. Ispisujući pripovesti o njihovim životima, Sanja Savić Milosavljević nas upoznaje sa sudbinama ljudi koji uvek ostaju po strani, potpuno neprimetni i zaboravljeni od svih. Zbirka „Brda“ to ispravlja.
Priče u zbirci „Brda“ na najbolji način pokazuju pripovedački talenat Sanje Savić Milosavljević. Ispisane stilom koji naginje svakodnevnom govoru, prepune kolokvijalnih izraza, neretko i žargona, ove priče nas odmah uvlače u svoj svet. Posebno majstorstvo autorka pokazuje u vrsnim dijalozima, koliko duhovitim, ništa manje i bolno oporim. Prateći živote svojih junaka, Sanja Savić Milosavljević kao i da sam stil prilagođava junacima. Najbitnije od svega, ovu samo prividnu pripovednu jednostavnost autorka čvrsto drži pod kontrolom. Dovoljan je samo jedan tren, gotovo čehovljevski, da ogoli ono što se dugo krije i da junake dovede do epifanijske spoznaje o prirodi njihovih života. Baš takav je i slučaj sa jednom junakinjom iz ove zbirke: „Završiće tu srednju nekako, naći će nekog čovjeka, dobiti dijete i biti dobra majka. (…) Ko zna, možda nekad negdje i otputuje. Gledaće svoja posla i izdržati život.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Moraće jače da stegne zube. Izdržaće. U tome će biti i kraj“, sudbina je junakinje priče „Oslonac“. To je možda i najbolja odrednica života svih junaka ove zbirke. Životi su to koji se trpe, bez mnogo radosti, zanosa, gotovo bez mogućnosti da se promene. Ti životi su posledica loših izbora, ništa manje i društvenih okolnosti na koje ne može da se utiče. Da li su zbog toga ti životi manje vredni? Nikako ne. To nam sjajno pokazuje Sanja Savić Milosavljević u ovoj zbirci. Opisujući živote omeđene i ništa manje određene tim okolnostima, sudbine istinskih patnika, običnog sveta – kako volimo pogrešno da ga zovemo neretko ga tako nipodaštavajući, ona nam predstavlja život koji se nastavlja, možda je najbolje reći: život koji se živi uprkos tim okolnostima. I to živote u kojima se istinski veseli, tuguje, mrzi, pati ili voli. Sve je to Sanja Savić Milosavljević uspela da nenadmašno predstavi u ovoj knjizi, zbirci pravih književnih bisera.

Naslov: Brda
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 191

Pročitajte i prikaz romana „Tuđa kost“ Sanje Savić Milosavljević

Ulični mačak Bob – Džejms Boven

Alave su, samožive, neretko krajnje dosadne, o njihovoj ludosti tek ne treba trošiti reči, a ipak, i možda baš zbog svega toga, gotovo svi ljudi ih vole. I ne samo to, dobar deo ljudi ne može da zamisli život bez njih. Reč je, razume se, o mačkama. Odmah vas upozoravamo na početku, ukoliko ne volite mačke, zaobiđite ovaj tekst. I obratite se nekom stručnom licu da reši taj užasan problem. Šalu na stranu, u čemu leži naša, uključujući tu i autora ovih redova, fascinacija mačkama? Možda se odgovor nalazi u njihovoj slobodi. Za razliku od ljudi, podjednako i od ostalih kućnih ljubimaca (užasnih li samo reči), mačke su slobodna bića. Razume se, one se vezuju za ljude, ali ako im se nešto ne dopadne, one odlaze dalje. Čak i kada smatramo da su potpuno vezane za nas, mačke znaju da „pokažu“ svoje kandže. Probajte, mada se to svakako ne preporučuje, da učinite nešto protiv volje svoje mačke. Ta sloboda, onu koju nijedno ljudsko biće nikada neće dosegnuti, sjedinjena je sa njihovim načinom života. Možda je to najbolje opisao Klaudio Magris u „Mikrokosmosima“: „Mačka ne radi ništa, jednostavno postoji, kao kralj. Sedi, sklupčana, ispružena. Dosledna vlastitom ubeđenju, ne očekuje ništa i ne zavisi ni od koga, dovoljna je sama sebi. Njeno vreme je savršeno, širi se i skuplja kao njena zenica, koncentrično i centripetalno, ne zapada ni u kakvo mučno kapanje. Njen horizontalni položaj poseduje metafizičko dostojanstvo koje je većina zaboravila. Mi ležemo da bismo se odmorili, da bismo spavali, da bismo vodili ljubav, uvek da bismo nešto radili i da bismo odmah ustali pošto to i uradimo; mačka leži da bi ležala, kao što se i mi samo pružamo pored mora da bismo bili tu, ispruženi i prepušteni. Ona je bog trenutka, ravnodušan, nedostižan.“ Taj spoj, verovatno jedinstven kod svih bića, zadobio je istaknuto mesto u istoriji literature. Od Aristotela i Plutarha, koji ih uzgred hvali zbog čistoće, pa sve do današnjice mačke su literarni junaci. Čuveni su Kerolov Češirski mačak, Behemot Sergeja Bulgakova, Pluto Edgara Alana Poa, mačak Toša Branka Ćopića, mačke Doris Lesing u sjajnoj knjizi „A sada, mačke“… Njima se pridružuje i ulični mačak Bob.
Početak je dvehiljaditih. Život autora ove knjige odavno je na dnu. Nada da će po preseljenju u London iz Australije doživeti životni uspeh je izjalovljena. Kako se čini, pred Džejmsom Bovenom se nalaze samo još veći padovi. Na kraju, ništa ne može da bude gore od njegovog sadašnjeg stanja. On je narkoman koji se nalazi na odvikavanju, bez stalnog posla, naseljen u socijalnom stanu. Sve se to menja kada Džejms pred svojim stanom zatekne mačka. I to ne bilo kakvog. Ovo je mačak koji je odlučio da se useli kod njega. Prateći zajednički život sa Bobom, Džejms Boven ispisuje sjajnu pripovest o jednom čudnovatom prijateljstvu.
Odmah da budemo načisto, roman „Ulični mačak Bob“ je dalek od bilo kakve veće književne vrednosti. Stilski prosečan, na pojedinim mestima čak i ispodprosečan, na granici sentimentalne ganutljivosti i prosipanja opštih mesta kao velike mudrosti, sve to možemo reći o ovom romanu. A sve to nam, ipak, ne smeta u njegovom čitanju. „Ulični mačak Bob“ je jedan od retkih romana, možemo ga uporediti sa stvaralaštvom Lorenca Maronea, u kojima stilske manjkavosti bivaju anulirane sjajnim pričama. A ova je baš takva. I naravno, tu je mačak Bob u čije se osobine, ili je bolje reći – osobenosti, odmah zaljubljujemo. Pogotovo kada shvatimo šta je Bob doneo autoru ovog romana: „Bila je to jedna od najvećih promena koje je Bob doneo sa sobom. Zahvaljujući njemu ponovo sam otkrio dobru stranu ljudske prirode. Ponovo sam počeo da imam poverenja – i vere – u ljude.“
Džejms Boven, engleski pisac i muzičar, rođen je u Velikoj Britaniji. Po razvodu roditelja, seli se sa majkom u Australiju. Kao tinejdžer se vraća u Englesku. Angažman u pank bendu brzo će se biti prekinut. Boven se okreće drogi, posle čega sledi dugotrajni životni pad. Poznanstvo sa mačkom Bobom doneće mu prvobitni uspeh uličnog muzičara. To iskustvo je pretočeno u knjigu „Ulični mačak Bob“. Ona je doživela izuzetan prijem kod publike, a samo u Velikoj Britaniji je prodato preko milion primeraka. U međuvremenu je snimljen film po motivima ovog romana, a knjiga je prevedena na trideset jezika. Boven je napisao još nekoliko knjiga o Bobu.
„Ljudi postaju blagonakloni prema meni zbog toga što me vide s mačkom. To me je humanizovalo. Pogotovo što sam bio toliko dehumanizovan. Na neki način, to mi je vraćalo identitet. Bio sam ne-osoba, a sada sam ponovo postajao osoba“, piše Boven u ovoj knjizi. Ako bismo tražili srž ove knjige, ona bi se sasvim sigurno mogla da pronađe u ovim rečenicama. To je put podizanja jednog ljudskog bića. Životna zasićenost, ogromna praznina, ponor narkomanije – sve je to jedan mačak uspeo da promeni. I da od jedne ruine, a to je Boven bio, ponovo napravi čoveka. S druge strane, naravno, stoji Bob. Njegova odanost Bovenu, čista ljubav, razume se i ekscentričnost, pa mačka je zaboga, Boba čine književnim junakom kakav se retko sreće. U godini u kojoj je Bob napustio ovaj svet, ova knjiga je još bitnija. Ona svedoči o neraskidivoj vezi između mačaka i ljudi i na sjajan način prikazuje šta nas to fascnira kod ovih alavih, samoživih, luckastih i – ne zaboravimo ono najbitnije – divnih bića.

Naslov: Ulični mačak Bob
Autor: Džejms Boven (1979-)
Preveo: Nikola Živanović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 194

Umrla bih za tebe – F. Skot Ficdžerald

Znači li vam šta ime Feliks For? Imate li bilo kakvu asocijaciju kada se ono pomene? Verovatno ne. E sad, pokušajte da zamislite da je taj čovek pre nešto od više stotinu godina bio jedan od najmoćnijih ljudi sveta. Da budemo u potpunosti precizni, Feliks For je bio predsednik Francuske. Da pređemo na drugo pitanje. Znači li vam šta ime Emil Zola? Znači, svakako, i to ne samo onima koji su čitali njegova dela. Sad pokušajte da zamislite da je u prošlosti Feliks For progonio Zolu, izdejstvovao da on bude osuđen na godinu dana robije, i tako ga oterao naposletku u progonstvo. U tom vremenu, Feliks For je bio svemoguć, a Zola niko i ništa. Danas se to preokrenulo. Feliksa Fora niko ne pamti, a Zola je i dalje jedan od najčitanijih francuskih pisaca. Upravo ovaj primer, a ima ih koliko god hoćete, pokazuje jednu od najvećih moći umetnosti. To je večnost. Ona uspeva da ispravi nepravde, da posthumno proslavi umetnike (setimo se samo švajcarskog pisca Roberta Valzera), ali i da donese svojevrsnu pravdu kakva je ona bila u slučaju Zole. Naravno, večnost nije bezgrešna. Svedok tome su potpuno zaboravljeni umetnici ili oni bačeni u zapećak, iako to nikako ne bi smeo da bude slučaj ako bi se gledao značaj njihovog rada. Večnost donosi i drugi problem. Kako umetnika više nema, njihovo delo je prepušteno drugima. Uzmimo samo za primer Ničea. Ničeova sestra Elizabeta je uspela da njegovo stvaralaštvo poveže sa nacizmom, toliko da ta etiketa Ničea kao naciste i danas važi kod mnogih. Ili da uzmemo nama bliži primer, Ivu Andrića. Nacionalističke vrhuške država nastale na pepelu Jugoslavije uz podršku brojnih intelektualaca njegovo delo čerupaju ili potpuno odbacuju brojeći njegova krvna zrnca i nacionalnu pripadnost, iako se on do kraja života borio za integralno jugoslovenstvo. Te „opasnosti” večnosti odnose se i na njihova neobjavljena dela, što je i naša tema. Naslednici pisaca neretko prenebregavaju njihove želje objavljujući rukopise koji su ostali nakon njihove smrti. Najpoznatiji primer je, svakako, Kafkin. Ne razlikuje se ni Ničeov. Ničeova sestra Elizabeta nije se obazirala na njegovu želju objavljujući „Volju za moć”. I tu se postavlja veliko moralno pitanje: šta je bitnije? Autorova želja ili korist koju smo svi mi dobili? Naravno, postoje i drugačije situacije, pogotovo onda kada se posthumno objavljuju dela koja ispravljaju svojevrsne nepravde. Nema boljeg primera za to od „Zavere budala“ Džona Kenedija Tula. Baš takav slučaj je i sa Ficdžeraldovim pričama.
Pomno istražujući literarnu zaostavštinu F. Skota Ficdžeralda, En Margaret Danijel je pronašla njegovih osamnaest potpuno nepoznatih priča. One najčešće nisu bile po volji urednika časopisa i listova u kojima je Ficdžerald sarađivao, tako da su ostale neobjavljene. Usled prerane Ficdžeraldove smrti, ništa manje i haosa kakav je bio gotovo ceo njegov život, te priče su ostale rasute na raznim stranama. Sve njih En Margaret Danijel skuplja i prvi put objavljuje u ovoj zbirci.
Zbirka „Umrla bih za tebe” predstavlja pravu literarnu poslasticu. Pred nama se nalazi osamnaest priča, neretko potpuno suprotstavljenih pogleda, još češće ispripovedanih na potpuno različiti način. Neke od njih (to su „Umrla bih za tebe“, „Kod zubara“, „Šta uraditi povodom toga”…) sasvim sigurno predstavljaju vrhunce Ficdžeraldovog opusa. Dobar deo njih, ipak, predstavlja samo krokije, nedovršene Ficdžeraldove ideje ili zamisli za filmska scenarije. Odluka En Margaret Danijel da u zbirci objavi sve što Ficdžerald nije za života publikovao dovela je do te neujednačenosti. Ipak, ona ne predstavlja toliko veliki problem. U pojedinim pričama ove zbirke istinski ćete uživati, a čitajući one nedovršene imaćete priliku da zavirite u „majstorsku radionicu” Ficdžeralda, onu koja bi sigurno dovela do novih remek-dela da nije bilo njegove prerane smrti.
Frensis Skot Ficdžerald, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Minesoti. U toku studija je regrutovan i neko vreme službuje u vojsci. Poratni period Ficdžerald provodi uglavnom u Francuskoj. Prekretnica su tridesete. Bolest njegove supruge Zelde, ništa manje njegovo pogoršano zdravstveno stanje, teraju ga na konstantni rad što će dovesti do prerane smrti. Umro je od srčanog udara u četrdeset i četvrtoj godini. Njegove priče i romani („Lepi i prokleti“, „Veliki Getsbi“, „Blaga je noć“ i „Poslednji tajkun“) i danas se štampaju u milionskim tiražima i u isto vreme se smatraju za vrhunce literature dvadesetog veka.
Stilska umešnost, osećaj za detalj i priču, raskošni opisi posleratne Amerike (čuvenog doba džeza), sve ono po čemu je Ficdžerald poznat, možemo videti i u ovim pričama. Ali to nije njihova suština. One uglavnom nastaju u tridesetim, vremenu velike ekonomske krize, i to neminovno utiče na njihov sadržaj. Ficdžerald se u njima okreće mračnoj strani američkog sna. To su sudbine istrošenih, neretko umornih ljudi, osuđenih da nose terete svojih nimalo svetlih sudbina. Uostalom, takva je bila i Ficdžeraldova sudbina. Upravo je to i odbilo njegove urednike, koji su od Ficdžeralda tražili svetle i lepršave priče. U zbirci koja se nalazi pred nama se nalazi znatno mračniji, pesimističniji, ali i zreliji Ficdžerald. Ipak, u njima je Ficdžerald kakvog volimo. To je razigrani i krajnje duhoviti pisac, maestralnog stila, kom su opsesija ljudske sudbine. Neretko njihova efemernost, ali i ono što se duboko krije iza spoljne slike. Himna je to ljudskosti, i svetlom i mračnom koje se krije u nama, još više sjajan prikaz naših života: „Svi sebe možemo da zamislimo kako vitlamo mačevima ili negujemo bolesne, ali to dosadi. Najveća snaga (…) ogledala bi se u tome da sebe vidimo kao ljudska bića koja i dalje jedu i vole i ispoljavaju svoje sitne taštine i gluposti usred bilo kakve katastrofe.” Objavom ove zbirke ispravljena je velika nepravda, da se vratimo na početak, ali nam je isto tako data prilika da uronimo u do sada potpuno nepoznati svet istinskog književnog velikana.

Naslov: Umrla bih za tebe
Autor: Frensis Skot Ficdžerald (1896-1940)
Priredila: En Margaret Danijel
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 499

Goli život – Danilo Kiš i Aleksandar Mandić

Jedna od najvećih grešaka, verovatno i najtragičnijih, koje možemo učiniti u pogledu na istorijske događaje, uopšte na samu istoriju, je anahronizam. Još preciznije, mi nikako nećemo moći da shvatimo istorijske događaje ukoliko ih posmatramo očima današnjice. Još gore, tako ćemo počiniti svojevrsni istorijski falsifikat. Primera radi, pogled na istoriju srednjeg veka u kom će se tražiti nekakva državnost ili još gore nacionalna samosvest biće užasna greška. Ponajviše zato što ćemo devetnaestovekovne koncepte nacionalne države, podjednako i same nacije, preneti u vreme u kom ti koncepti uopšte nisu postojali. Isti slučaj važi i u obratnom slučaju. Posmatrati sadašnjost kroz vizuru prošlosti, takođe, dovodi do propasti. Ponajviše zato što se kontekst određenog vremena, životnih shvatanja, podjednako i morala nikako ne može preneti u sadašnjost. Čak i u slučaju da je prošlo vreme bilo bolje – ima, naravno, i takvih – to vreme nikako ne može biti reper za sadašnjost. Naprosto, ono je prošlo i nikako se ne može vratiti. Razume se, to ne znači da ne treba tražiti ono što je bilo dobro u tom vremenu, ali želeti da se prošlo vreme vrati je želja unapred osuđena na propast. I vrlo opasna. Nema boljeg primera za to od bivših komunističkih zemalja. Nostalgično sećanje na prošlost i na vođe koje su vladale u tom vremenu dovodi do traženja takvih vođa u sadašnjosti. Šta se dešava kada se takav vođa pronađe svima nama je dobro poznato. Ali da se vratimo na stvar. Pored anahronizma, druga velika greška u pogledu na istorijske događaje je ideološka pristrasnost. Ništa manje i svojevrsna selektivnost, koja je i naša tema. To je pre svega pitanje, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali, čega se to mi zapravo sećamo? I šta nam je zaista bitno? Primera radi, mada je ovaj primer prilično ekstreman, ukoliko bismo zaboravili Hitlerovu diktatoru, holokaust i rat – razume se, to je nemoguće, ali pretpostavimo ovakvu stvar – Hitler bi bio posmatran kao veliki reformator koji je podigao Nemačku iz pepela, isto tako i kao lider koji je Nemcima doneo ekonomski prosperitet. Slična, mada ne i identična stvar, je i naš pogled na Tita. I to sa velikom razlikom. Prva je da je Tito bio antifašista, čovek koji vodio jednu od najhrabrijih vojski u Drugom svetskom ratu. On je bio i lider koju je iz pepela podigao jednu zemlju i omogućio dobar život najvećom delu stanovnika Jugoslavije. Ali u isto vreme, Tito je bio tvorac Golog otoka, jednog od najmonstuoznijih logora u evropskoj istoriji. I tu dolazi ono pitanje: šta nam je bitnije? I čega to treba da se sećamo? Danilo Kiš i Aleksandar Mandić nisu imali tu dilemu.
Sada već davne 1989. godine Danilo Kiš i Aleksandar Mandić odlaze u Izrael sa idejom da urade intervjue sa dve preživele zatočenice Golog otoka, Evom Nahir (njena životna priča je pretočena u izuzetni Grosmanov roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“ o kom je na ovom mestu pisano) i Ženi Lebl. To je rezultiralo dokumentarnim filmom „Goli život“, a sada, trideset godina kasnije, i knjigom u kojoj su doneseni ti intervjui. Polazeći od detinjstva ove dve žene, Danilo Kiš nas kroz razgovore sa njima vodi kroz mučni dvadeseti vek. Iskustvo holokausta, posleratne stvarnosti, hapšenja, isleđivanja i naposletku iskustvo golootočkog stradanja zadobilo je izuzetan prikaz u „Golom životu“.
Poslednje delo Danila Kiša, nekoliko meseci posle snimanja filma on je preminuo u Parizu, nastavlja put kojim je on krenuo objavom prevratničke „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Ako su prvu fazu njegove umetničke karijere odredile teme holokausta, ponajviše u „porodičnom ciklusu“, druga faza je suočavanje sa „našim“ zlom. Kako je to Kiš sjajno elaborirao u svojim esejističkim zapisima, mi ih ovde parafraziramo, to je suočenje sa istim zlom, možda čak i gorim zato što je to zlo imalo „dobre“ namere. I još podlijim, zato što se zarad nekakvog višeg cilja, pogotovo kod levičara, namerno prećutkuje. Tu omertu Kiš i Mandić prekidaju suočavajući nas sa istinskim zlom. Pristup je dokumentaristički, svaka činjenica je svetinja, a pokušaj da se ispričaju dve životne priče sveobuhvatan i iscrpan.
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu, odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš objavljuje polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz, gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Aleksandar Mandić, istaknuti srpski režiser i scenarista, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija režije predaje na Fakultetu dramskih umetnosti. Režirao je desetine dokumentarnih televizijskih emisija, filmova, muzičkih i kulturnih programa. Za dobar deo tih filmova i emisija sam je pisao scenarije. Dobitnik je niza priznanja za svoj filmski rad. U knjizi „Mera za meru“ sabrani su njegovi novinski i publicistički tekstovi.
„Kiš: Znači ta anegdota je bila provokacija i sad si ti verovatno šokirana tim saznanjem da te je čovek koji ti se udvarao, prijavio. To je bila provera tvoje budućnosti. Po tom scenariju, po logici stvari je trebalo, kao što kažeš, ti njega da prijaviš. Ženi Lebl: Da. Ako ga nisam prijavila, znači da sam banda. Kiš: I ti sad konačno spoznaješ greh? Ženi Lebl: Moj greh. Kiš: I da si zbog toga uhapšena? Ženi Lebl: Da“, govori jedna junakinja ove knjige. I polako dolazimo do suštine. U čemu je bila tolika strahota Golog otoka? Sasvim sigurno u mučenjima logoraša. Ništa manje i u stotinama užasnih smrti. Ipak, najveća strahota je bila potpuna dehumanizacija ljudi. Holokaust je bio industrija smrti, Gulag mučilište i ropski rad miliona, dok je Goli otok bio mesto na kom je pokušano ubijanje ljudskosti. Najbolje to svedoče ispovesti ove dve hrabre žene. Da li su u tome dželati uspeli? Na sreću, nisu. Baš kao i holokaustu, na Golom otoku su se pokazale dve strane naše prirode. Sjajno to Eva Nahir elaborira: „(…) ja mislim da se samo u groznim situacijama, u logorima i u opasnostima pokaže ono što je podsvesno u čoveku: ljudi dobri su postali još bolji, a gori su postali još gori – životinje.“ Sećanje na to zlo, ali i dobro, Danilo Kiš i Aleksandar Mandić su sa mnogo hrabrosti, pogotovo u onom vremenu, istinoljubivosti, ali i poštovanja prema žrtvama doneli u ovoj izuzetnoj knjizi. Na nama ostaje da sve to pamtimo, i da se vratimo na početak – da odaberemo da li nam je to uopšte bitno. I to sa svešću da će taj izbor odrediti našu ljudskost.

Naslov: Goli život
Autori: Danilo Kiš (1935-1989) i Aleksandar Mandić (1945-)
Izdavač: Yes-Pro, Beograd, 2020
Strana: 139

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Rekvijem za snove – Hjubert Selbi

Ma koliko to možda zvučalo čudno, ono što čoveka izdvaja od svih ostalih bića je podjednako i naš razum i naša nerazumnost. Ako uzmemo da je ono što određuje ponašanje svih životinjskih vrsta instinktivnost, ljudska vrsta je u preimućstvu zato što svoje instikte ne samo da može da izmeni, već i da ih u potpunosti anulira. Tako se jedan unapred određeni, mada je bolje reći stečeni obrazac koriguje. Isti slučaj je i sa našim razumom. Odstupanje od zdravog razuma je donelo silne dobrobiti u istoriji naše civilizacije. Najpre, ta „nerazumnost“ je dovela do umetnosti. Ništa manje i do napretka. Da je, recimo, Mihajlo Pupin, uzećemo najbanalniji primer, sledio „razum“ ili ono što se činilo razumnim u njegovom okruženju, on bi bio još jedan vojvođanski čuvar krava, a ne veliki pronalazač. Ista stvar je i sa herojstvom. Da se u potpunosti držimo razuma, heroji ne bi postojali. Naravno, to je samo jedna strana. Na onoj drugoj leži nerazumnost koja donosi zlo. Da uzmemo samo jedan primer. Nerazumnost je dovela do silnih istrebljenja i ratova, i to kao posledicu nerazumnih shvatanja da je jedna rasa, vera ili nacija bolja od druge. Kako god bilo, čovek od svojih prapočetaka ima potrebu za iskorakom iz stvarnosti, ništa manje i za iskorakom iz sopstvene racionalnosti. Najveća je svakako vera u boga. Jedini problem je u tome šta je ta vera najčešće dovodila do silnih ratova, pustošenja i progona. Ništa manje i do korišćenja vere kao sredstva za zatupljivanje najširih masa. To zatupljivanje, pokušaj bega od svakodnevnice, ništa manje i od razuma je i naša tema. Još tačnije, to je upotreba droga. Njene tragove pronalazimo u svim starim civilizacijama. Negde je ona bila upotrebljavana kao deo religioznih obreda (kakav je bio slučaj kod starih Grka ili indijanskih plemena). Neretko je ona bilo oružje. Tako su najopakiji Vikinzi bili oni koji su pre borbi uzimali psihoaktivne supstance. Isti slučaj je i sa čuvenim asasinima koji su pre odlazaka na zadatke uzimali hašiš. Droga je bila i medicinsko sredstvo. Najpoznatiji su primeri Frojda koji je eksperimentisao sa kokainom, ali i Virdžinije Vulf koja je marihuanu koristila kao sredstvo da ublaži migrene. Isti slučaj je i sa Bulgakovom koji je svoje zavisničko iskustvo predočio u zbirci „Beleške mladog lekara“. Ipak, droga je najčešće bila, a i danas je, svojevrsni eskapizam od stvarnosti. To je, razume se, ostavilo veliki trag u književnosti. Od čuvenog dela „Ispovesti jednog uživaoca opijuma“ Tomasa de Kvinsija pa sve do „Paranoje u Las Vegasu“ Hantera Tompsona, literatura pripoveda o tim pokušajima bega. Najčešće potpuno nesrećnim. Nema boljeg dokaza za od romana „Rekvijem za snove“.
U njujorškoj kvartu Bruklin živi mladi Hari Goldfarb. Nenaviknut na bilo kakav posao, izgubljen za svaku budućnost, Hari se okreće drogi. U tome mu se pridružuju najbolji prijatelj Tajron i devojka Marion. Iznenadna poslovna ideja o preprodaji čistog heroina ovoј družini će doneti nadu, silne životne preokrete i snove, ali i težak pad. Isti slučaj je i Harijevom majkom Sarom. Usamljenoj udovici, kojoj su od života preostali samo besomučno gledanje televizije i sporadične trač partije sa komšilukom, stiže poziv za učešće u televizijskoj emisiji. Još jedna je to nada koja će se pretvoriti u poraz.
Ono što sasvim sigurno predstavlja najveću književnu vrednost ovog romana je u njegova u isto vreme i čudnovata i izuzetna forma. Za Selbija je život jedinstvena celina, pa takva mora biti i forma. Tako u ovom romanu ne postoji granica između događaja koji se zbivaju junacima, njihovih misli i dijaloga. Nećemo pogrešiti ako je kažemo da je to vrtlog, najčešće kilometarskih pasusa, koji vas uvlači u sebe ne puštajući vas napolje sve do poslednje stranice romana. Selbi je napisao malo je reći sjajan roman, knjigu koja nas potpuno obuzima, ali i knjigu koja će promeniti svakog od nas.
Hjubert Selbi, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, rođen je u Bruklinu. Napustio je školu sa petnaest godina i postao mornar. Ali to nije dugo trajalo. Dijagnostikovana mu je tuberkuloza, koja je ostavila trajne posledice. Izdržava se radeći kao fizički radnik do objave prvog romana „Poslednje skretanje za Bruklin“ (Laguna, 2012). Ovaj roman je izazvao pravu senzaciju. Dok jedni Selbija smatraju za potpunog genija, drugi ovo delo posmatraju kao krajnju opscenost i uvredu javnog morala, toliko da je njegova štampa zabranjena u nekoliko zemalja. Sledi niz romana, zbirki priči i filmskih scenarija. Sa Darenom Aronofskim je napisao scenario za film „Rekvijem za snove“, adaptaciju svog najpoznatijeg romana. Preminuo je 2004. godine.
„(…) lepota je samo na površini kože, ali zato ružnoća pušta koren do kostiju (…)“, piše Selbi u ovom romanu. Tu ružnoću, koja je bila kamen spoticanja za Selbijeve oponente, on opisuje bez milosti. Selbi ne ulepšava stvarnost, naprotiv, on je predstavlja u svoj svojoj ružnoći i užasu. Spas iz tog užasa junaci ovog romana pronalaze u njenom odbacivanju. Svejedno da li je to droga ili zavisnost od gledanja televizije, Selbijevi junaci traže što lakši izlaz iz potpunog životnog bezizlaza. Snovi su to, kao što je uostalom i čuveni „američki san“ kog Selbi pokušava da raskrinka, koji nas odvlače od stvarnosti. Taj otklon, ipak, uvek ispostavi cenu na kraju odvodeći nas u potpunu propast. Još goru i još težu zato što je raj preko snova gotovo bio dosegnut. Ti snovi, u slučaju ovog veličanstvenog romana – droga, u „Rekvijemu za snove“ su zadobili izuzetno predstavljanje: „(…) i svi su se osećali dobro, čoveče, stvarno dobro, kao da su ih na sudu oslobodili optužnice za ubistvo, kao da su se popeli na Mont Everest ili se umorili od skokova s padobranom ili lebdenja u vazduhu, kao da su ptice, da, kao da se podižu uvis i lebde na vazdušnim strujama kao velike jebene ptice, čoveče… da… kao da ih je neko iznenada pustio napolje, kao da su odjednom slobodni… slobodni…“

Naslov: Rekvijem za snove
Autor: Hjubert Selbi (1928-2004)
Preveo: Đorđe Tomić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 300

Bajakovo-Batrovci – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

U vremenu propadanja, a to je svako vreme bez izuzetka, pred onima koji gube, a podjednako gube i pobednici i gubitnici, predstoji nekoliko puteva. Onaj najbolji, u isto vreme i najređi, predstavlja pokušaj preispitivanja. Ništa je to drugo nego trud da se pokuša iznaći odgovor na pitanje gde smo to pogrešili, i još bitnije – trud da se te greške izbegnu u budućnosti. Drugi izbor, znatno lakši i samim tim sveprisutan, predstavlja uljuljkivanje u ulogu žrtve. I ne samo to, taj izbor nam pruža i savršeni moralni alibi za svaku vrstu životne manjkavosti. On može zadobiti i monstruozne razmere, kakav je bio slučaj u gotovo svim ratovima i velikim istrebljenjima. Navešćemo samo dva primera. Nacistička propaganda je mržnju prema Jevrejima bazirala na dve stvari. Prva je bila rasna, Jevreji, dobrim delom i ostali narodi, su za naciste predstavljali nižu vrstu, daleku od veličanstvenosti arijevske krvi. U isto vreme, ti stameni arijevci, primeri najveće snage i mudrosti, bili su žrtve Jevreja. Po nacističkoj propagandi, Jevreji su decenijama upravljali arijevcima zagorčavajući im život. Neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da viša vrsta, toliko stamena i mudra, bude žrtva niže, potpuno degenerične rase, kako su nacisti tvrdili? Odgovor je da je da je to nemoguće, ali u tu nemoguću stvar su verovali milioni. Slična stvar se odigrala i na našim prostorima. Iskustvo jugoslovenske države, pogotovo one druge, kod dobrog dela ljudi doneo je sveopštu kuknjavu i uživljavanje u ulogu žrtve. Tako, recimo, pojedini Hrvati tvrde da im je Jugoslavija donela potpuni nacionalni pomor i da su oni najveće žrtve grozne Jugoslavije iza koje su, razume se, stajali Srbi. Začudo, isto to i pojedini Srbi tvrde, govoreći da je Jugoslavija, takođe, Srbiji donela potpuni ponor, ali da su iza toga stajali Hrvati. Da stvar bude još bizarnija, isto to tvrde i ostali narodi. Svi su, jelte, bili žrtve te paklene države, i za sve su bili krivi drugi. Tako su svi narodi u isto vreme bili i žrtve i dželati. Kako je to moguće verovatno ni Šerloku Holmsu ne bi pošlo za rukom da odgonetne. Suština svega jeste da uživljavanje u ulogu žrtve ništa ne donosi. To je ili plod manipulacije ili odlazak na stranputicu linije manjeg otpora. Tom putu se odlučno suprotstavljaju Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Nastavljajući tačno tamo gde su stali u knjigama „Tušta i tma“ i „Drugi krug“, Jergović i Basara u knjigi „Bajakovo-Batrovci“ pripovedaju priče o večitim srpsko-hrvatskim odnosima, velikim piscima (tu su Andrić, Kiš, Pekić, Mirko Kovač…), knjigama koje pišu (u ovom slučaju knjigama koje ne mogu da napišu), ali i o stvarnosti koja se nalazi oko njih. Iako je dnevna politika uvek tu negde, i jedan i drugi se ne libe da „udare“ na glavešine naših nazovi država, ono što je mnogo bitnije je pokušaj da se pronikne kako je došlo do propasti. Najpreciznije rečeno, kako smo došli do takvih glavešina.
Iako sličnih stavova, toliko da oni najčešće rezultiraju potpunim slaganjem, ova knjiga prepiske Jergovića i Basare, baš kao i pređašnje, nimalo ne pati od monotonije. To je pre svega posledica stilske raznolikosti i jednog i drugog autora. Ništa manje i njihove, nazovimo je, poetske različitosti. Basarin očaj, on je u dobrom delu knjige sveprisutan, pretvara se u gorku ironiju, neretko i u cinizam. Sa Jergovićem je situacija drugačija. On taj životni splin pokušava da pretvori u literaturu, ništa manje i da pokuša da ga razume (kakav je i njegov pokušaj da „razume“ Hitlera, poprilično sličan pokušaju Knausgora u šestom tomu „Moje borbe“). Ono što se mora zameriti su Jergovićeve reči o Pekiću, gde on krajnje pojednostavljuje njegov književni rad i pretvara ga u nekakvog apologetu propale građanske klase, iako je možda baš Pekić bio taj koji je na najbolji način opisao zašto je ta klasa propala (za to dovoljno pročitati „Zlatno runo“ i „Godine koje su pojeli skakavci“). Što se tiče Basare, pojedini delovi prepiske pretvaraju se u teološke traktate, poprilično suvoparne i dosadne. Ipak, i pored ovih manjkavosti, „Bajakovo-Batrovci“ predstavljaju sjajno napisanu knjigu u čijem se čitanju istinski uživa.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
„Umjesto kulture sjećanja, mi imamo kulturu ropotarnica. I u njima stari namještaj, dokumente mrtvih carstava i još mrtvijih porodica, ustaške ili četničke uniforme, insignije kolektivnog srama ili slave, koje ne bacamo, živeći u nekom ludom uvjerenju da bi vrijeme moglo poteći unatrag i da bi nam opet mogli zatrebati. Teško se oslobađamo prošlosti, jer je ni ne umjemo nadživjeti“, piše Jergović u ovoj knjizi. Neumrla prošlost, pogotovo ona jugoslovenska, u srži je interesovanja i Jergovića i Basare. Najbitnije, oni odbacuju sveprisutnu priču o žrtvama. Štaviše, čini se da je obojica pokušavaju da demontiraju, i to ne samo u ovoj knjizi. Umesto priče o onome šta su oni nama radili, u fokusu je ono šta smo mi radili i šta to danas radimo. I još bitnije, kako da iz toga izvučemo pouku. A ako se to ikada desi, možda će se i vreme koje Basara opisuje promeniti: „(…) svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje, a nepodnošljivost naše epohe – od koje je, naravno, u prošlosti bilo mnogo tragičnijih – sastoji se u tome što su moderne države pale u ruke beznačajnih, nesposobnih suklata i propalica, u najboljem slučaju mediokriteta, koji se kao đavo krsta (iako bezrazložno) plaše mogućnosti da bi primat ponovo mogli preuzeti sposobni i razumni ljudi (…)“

Naslov: Bajakovo-Batrovci
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 365

Pročitajte i prikaze knjige prepiske „Drugi krug“,
romana Miljenka Jergovića „Buick rivera” i „Rod, knjige eseja „Autobus za Vavilon“,
kao i romana „Anđeo atentata” Svetislava Basare

Džojsov učenik – Drago Jančar

Jedna od onih uvek aktuelnih rasprava je i rasprava o prirodi vremena. Za jedne je vreme nepovratno. Ono što se dogodi u jednom trenutku, u sledećem je nepovratna stvar, prošlost – kako je označavamo. Ili kako bi to Heraklit rekao: „Ne možeš dva puta ući u istu reku. U protoku vremena, izgubljena prilika, izgubljena je zauvek.“ Za one, pak, druge, istorija, samim tim i vreme, podleže određenim zakonitostima, gotovo identičnim obrascem koji se ponavlja. Najizrazitiji predstavnik ove teorije je Niče koji u knjizi „O koristi i štetnosti istorije za život“ predstavlja ideju o „večitom vraćanju istog“. Odmah da se razumemo, ovo vraćanje ne treba shvatati doslovno. Događaj iz prošlosti neće se ponoviti u budućnosti, ali naše pređašnje iskustvo će odrediti buduće događaje. Najbolje je to izraženo u biblijskoj Knjizi propovednikovoj: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.“ Pored filozofije kojoj je ovakvo shvatanje vremena izuzetno blisko, ono se neretko može pronaći i u literaturi. Štaviše, ta nepromenjivost vremena, ili je možda bolje reći nepromenjivost ljudskog karaktera koja određuje vreme, jedna je od najvećih draži literature. Da nje nema, literatura bi bila samo svedok određenog vremena. Primera radi, antičke drame bi za nas u tom slučaju predstavljale samo svedočenje o jednom dalekom vremenu, a Servantesa bi čitali samo kao hroničara šesnaestog veka. Literatura, razume se, ima i tu „ulogu“, ali ono što je mnogo bitnije i ono što literaturu čini literaturom, predstavlja svojevrsna, iako će ovo zvučati poprilično neadekvatno, studija karaktera. Čitajući Šekspira, recimo, mi ćemo u sudbinama Otela ili Jaga pronaći naše dileme, našu nutrinu, ali i događaje koji se večito ponavljaju. Naše ljubavi, naše mržnje, naše radosti, ništa manje i naša posrtanja… Da skratimo priču, ma koliko se čovek razvijao, naša primarna osećanja, samim tim i naši postupci, gotovo su identični kroz istoriju. Isto se voli i mrzi danas kao što se volelo i mrzelo u Šekspirovo vreme. Da to nije slučaj, Šekspir bi za nas, baš kao i svi književnici iz prošlosti, bio potpuno irelevantan. Shvatajući sve to, čuveni slovenački pisac Drago Jančar stvara izuzetnu zbirku priča.
U prvoj priči ove zbirke, „Džojsovom učeniku“, pratimo životni put mladog slovenačkog intelektualca, učenika čuvenog Džojsa, kom će druženje sa velikim piscem promeniti život. „Proročanstvo“ nas seli u socijalističku Jugoslaviju. Anton Kovač se nalazi na odsluženju vojnog roka. Pogrdni grafit protiv Tita koji je zatekao u toaletu odvešće ga do silnih iskušenja. „Incident na livadi“ pripoveda o sudbini ruskog emigrantskog profesora Mihaila Ševčenka, koji se ponovo susreće sa komunizmom. „Priča o očima“ sukobljava čuveni susret Malapartea sa Pavelićem i pripovest o sudbini Ajnštajnovih očiju. „Aethiopica, ponavljanje“ nas odvedi u 1945. Vojna jedinica se sukobljava sa nezamislivim zločinom. „Kastijanska slika“ pripoveda o srednjem veku. Sudbina još jednog ruskog emigranta je u središtu priče „Smrt kod Marije Snežne“. „Nedelja u Oberhajmu“ i „Ultima creautura“ nas odvode u sadašnjost, opisujući događaje koji će promeniti živote junaka, dok „Skok s Liburije“ i „Savana“ predstavljaju slike užasavajućeg nasilja. Zbirku zatvara priča „Pogled anđela“ sjajna pripovest o prirodi.
Promena u narativnim tehnikama Draga Jančara se možda najbolje vidi u ovoj zbirci priča. Iako samo naizgled može delovati da se Jančar odrekao postmodernog poigravanja koje ga je proslavilo u romanu „Podsmešljiva požuda“ i okrenuo klasičnoj pripovednoj formi, kakav je bio slučaj sa romanom „Te noći sam je video“, ova zbirka pokazuje da to nije slučaj. Možda je najbolje reći da je Jančar pronašao zlatnu sredinu između poigravanja sa formom i samog pripovedanja. Rezultat su sjajno napisane priče u čijem čitanju istinski uživamo, ali i priče koje nam donose nove forme i prava literarna iznenađenja.
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored zbirke priča „Džojsov učenik“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegove romane „Podsmešljiva požuda“, „Te noći sam je video“ i „Kao i ljubav“.
Poznato je da ta gospođa u život zapisuje literaturu koja nas uvek iznova postavlja pred nerešive zagonetke. Ona vidi tamo gde naš pogled ne dopire. Mi vidimo jedva preko reke, ali ni to ne uvek, kao što pripoveda ova priča“, piše Jančar u jednoj priči o ljudskoj sudbini. Njena u isto vreme neodgonetljivost, Jančar kao da se sve vreme pita zašto njegovi junaci čine to što čine, ali i potpuna predvidljivost, da se vratimo na Ničeovu ideju o večitom vraćanju istog, predstavljaju dve pokretačke sile sudbina Jančarovih junaka. To se možda najbolje vidi u priči „Aethiopica, ponavljanje“. Sukobljavajući pripovedanje čuvenog antičkog romanopisca Heliodora iz Emese sa slikom užasnog zločina na kraju Drugog svetskog rata, Jančar pokazuje nepromenjivost ljudskog karaktera. Slika je to užasa, koja se beskonačno ponavlja. Kao što se i sve drugo ponavlja. Šta je onda uloga literature? I čemu pisanje ako nikakve promene nema? Možda nam to sam Jančar u ovoj zbirci priča najbolje pokazuje. Literatura prikazuje tu istovetnost na neistovetan način. Ili još preciznije, literatura životnoj jednoličnosti daje jedinstvenost. Baš kao što je i svaka priča u ovoj izuzetnoj zbirci jedinstvena i neponovljiva.

Naslov: Džojsov učenik
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2013
Strana: 112

Pročitajte i prikaze Jančarovih romana
Podsmešljiva požuda“ i „Te noći sam je video

Jalova jesen – Dragoslav Mihailović

Problem, ako se to uopšte može tako nazvati, sa Jugoslavijom najviše leži u pitanju šta ona predstavlja za nas. Da li je to bila zajednica ljudi koju povezuje isti ili skoro identični jezik, slična kultura, ništa manje zajednička istorija? Sledstveno tome, da li je Jugoslavija bila prirodni izraz težnji naroda i kultura koji su želele da pronađu sredstvo, možda je tako najbolje reći, za svoj razvoj ili veštačka tvorevina koja je porobila te narode u uvela ih u tamnicu, kako drugi tvrde? Sve su to pitanja koje se već dugo postavljaju i čini se da gotovo niko nije došao do krajnjih zaključaka. Možda odgonetka leži u krajnje suprotstavljenim stavovima o prirodi Jugoslaviji, ništa manje i u onom pitanju na početku. Čega se mi to zapravo sećamo? Šta za nas predstavlja Jugoslavija? Ukoliko bismo, samo eksperimenta radi, upitali starije generacije, one koje su dobar deo života provele u Jugoslaviji, to je lagodan život. Ili još tačnije, to su sada već hiljadu puta ponovljene priče o dobrim platama, odlično snabdevenim prodavnicama, odlascima na letovanja, kupovinama u Trstu… Suštinski, jedino što je bitno je materijalno blagostanje. Priča o zajedničkoj kulturi i jeziku, podjednako i o međunacionalnom preplitanju je nešto sasvim drugo. Ona gotovo nikome nije bitna. Baš kao što gotovo nikome nije bitna politička slika, koja je dovela da raspada Jugoslavije. Ali da se vratimo na stvar i na te suprotstavljene poglede. S jedne strane stoji nostalgija za nekadašnjim životom, još više izražena kada se to vreme uporedi sa sadašnjim. Život na razvalinama građanskog rata, sjedinjen sa višedecenijskim ekonomskim, političkim i kulturnim tranzicionim posrtanjem doprineo je da ova sećanja postanu još svetlija. Ono što nije valjalo, a nije valjalo mnogo toga, namerno se sklanja u zapećak. Čak i kada se pomene ono što nije valjalo, odmah se pravi poređenje sa sadašnjim vremenom, a u toj utakmici sadašnje vreme, razume se, uvek gubi. Fokus je samo na materijalnom blagostanju. Tako se iz vida gube izuzetno bitne stvari. To je na prvom mestu priroda i jedne i druge Jugoslavije. A to je bila ništa drugo do diktatura, pogotovo izražena u drugoj Jugoslaviji u njenim prvim godinama. Zaboravlja je da je to bila zemlja u kojoj su desetine hiljada ljudi stradali potpuno nevini. I zemlja u kojoj je postojao monstruozni Goli otok. Da se on ne zaboravi pobrinuo se Dragoslav Mihailović.
„Jalova jesen“ donosi devet pripovedaka Dragoslava Mihailovića. U prvoj „Kratki prikaz života na Carigradskom drumu“ Mihailović se vraća u dane svog detinjstva, opisujući predratnu Ćupriju. „Ćevapčići i pivo“ nas vode na Dušanovac predstavljajući svet amaterskog boksa. „Besmrtna ljubav Plave drame“ nas upoznaje sa čudnovatim svetom jedne žene. Posleratnu stvarnost, ponajviše stvarnost radničke klase, vidimo u „Mijandrošu i Belji“. „Utopljenica“, „Najbolji prijatelj“ i „Parioničar, general i islednik“ nas sukobljavaju sa Golim otokom i njegovim posledicama. „Jalova jesen“ i „Sveti Petar spasava Srbe“ su smeštene u sadašnjost. Dok je prva pripovetka posvećena prirodi, ona druga je satirični prikaz političkog ludila devedesetih.
Iako sasvim sigurno ova zbirka pripovedaka ne predstavlja vrhunac Mihailovićevog opusa, ona je značajno književno delo, i to pre svega zbog njene stilske i tematske raznolikosti. Od dobro poznatog govora iz prvog lica, onakvog kakvog smo od Mihailovića već navikli (evo samo jednog malog primera: „A već četrdesete postao sam skojevac. I više se za voždovački boks nisam interesovao. Krenuo sam svet da promenim. A tu sam ti ja – he, he – bio uspešniji nego kao bokser. Jebalo dete mater“), pa sve do starinski napisanih pripovesti iz trećeg lica, autor pokazuje nenadmašni literarni talent. „Jalova jesen“ je u isto vreme i prirodni nastavak ranije započetih tema u romanima „Kad su cvetale tikve“ i „Gori Morava“, možemo slobodni reći – dostojni završetak veličanstvenih priča.
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootočke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Onom ko dobro poznaje Mihailovićevu literaturu, ništa manje i njegove političke stavove, jasno je da je socijalistička Jugoslavija za njega krajnje užasavajući, ništa manje neprihvatljivi politički sistem. I za sve to Mihailović ima potpuno pravo. Robijanje na Golom otoku i njegov docniji višedecenijski progon pružili su i više nego dovoljno razloga za to. Sve to dobro vidimo u ovoj zbirci. Pripovetke su to o posrtanju, užasnim ljudskim sudbinama, neretko grotesknim, apsolutno nemogućim, a opet istinitim životnim pričama. Tako jedan logoraš u ovoj zbirci žali svog dželata: „Gospode, mislim se, koliko je bilo strašno biti islednik! Možda još strašnije nego logoraš.“ I polako dolazimo do one priče sa početka teksta. Ako pitamo Mihailovića, ili još bolje ako čitamo njegova dela, Jugoslavija je užasni politički sistem koji je morao da nestane. Za one, pak, druge, uzećemo kao primer Bekima Fehmiua i njegove izuzetne memoare „Blistavo i strašno“, Jugoslavija je bila nešto najbolje za ove prostore i ljude. I ko je onda u pravu? Šta je zapravo bila Jugoslavija? Može se slobodno reći – i jedno i drugo, i raj i pakao. Da bismo uopšte mogli da je razumemo, potrebno je da poznajemo obe njene strane. Priliku za to nam pruža ova izuzetna zbirka pripovedaka.

Naslov: Jalova jesen
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 285

Pročitajte i prikaze romana „Gori Morava
i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ Dragoslava Mihailovića

Oksfordska istorija islama – Džon L. Espozito

Jedno od najvećih očekivanja od nauke, ili barem očekivanje najvećeg dela ljudi, je da ona bude objektivna. I tu već nastupa problem. Šta je zapravo objektivnost? Možda je najbolje reći da je to odsustvo predrasuda u naučnom radu. Primera radi, naučnik koji se bavi evolucijom, ako bismo ovo doslovno shvatali, bi podjednako morao da uzme u obzir i Darvinovu teoriju i ideje kreacionista. Suštinski, da u istu ravan stavi naučno potvrđenu teoriju i religijska uverenja. Što je, da se ne lažemo, nemoguća stvar. Ili da navedemo još jedan primer, znatno aktuelniji. Ako bismo ovako posmatrali nauku, u isti koš bi bile stavljene naučne studije o vakcinama i naklapanja antivakcinera o čipovima, harpovima i ostalim čudima i pokorama. Takva naučna objektivnost je naprosto nemoguća. Kao što je i nemoguće iz naučnog istraživača izbrisati sva njegova ubeđenja i predrasude. Šta je onda naučna objektivnost i postoji li ona uopšte? Ako je shvatamo kao apsolut, ona je nemoguća. Još tačnije, potpuna naučna objektivnost je nemoguća stvar. Ipak, ono što je moguće i ono što nauku istinski čini naukom je pokušaj naučnog istraživača da što više bude objektivan. To je na prvom mestu odbacivanje nenaučnih stavova i budalaština. Primera radi, ako uzmemo da je to proučavanje istorije ovih prostora, teorije o Srbima narodu najstarijem odmah moraju biti odbačene. Ili analizirane kao što to briljantno čini Radivoj Radić u svojim knjigama. Isto tako, ako uzmemo isti primer, naučnik koji se bavi istorijom Srbije bi tu istoriju morao da posmatra kao neutralni posmatrač i da svoje istraživanje bazira isključivo na istorijskim dokazima. Ukoliko to on ne učini, nauka će se pretvoriti u patriotski panegirik. Najbolje se to vidi na primerima istoričara Pante Srećkovića i Ilariona Ruvirca, o kojima je na ovom mestu već pisano. Naravno, ovo ne znači da u naučnom radu nema mesta za moral, pogotovo onda kada se piše o „opasnim” temama. Pisati „objektivno“ o holokaustu je nemoguće. Ako bi se tako pisalo, u istu ravan bi bilo stavljeno stradanje nevinih i monstruozne teorije njihovih dželata. Ista priča je i sa religijskim uverenjima. Pisati, recimo, o islamu, što je i naša tema, je nemoguće bez pokretanja škakljivih tema kao što su džihad ili nazadnjaštvo, neretko i potpuna monstuoznost, u odnosu prema ženama i homoseksualcima. Kamenovanje ili bacanje sa zgrada homoseksualaca koje se na nesreću dešava i danas nikako ne možemo opravdati nekakvom običajnošću i religijskim uverenjima. To je, jednostavno, monstruoznost. Kao što je i terorizam potpuna monstruoznost. Ali ako bismo ceo islam gledali samo kroz prizmu ovih neprihvatljivih stvari ništa ne bismo postigli. To nam najbolje pokazuje izvrsna „Oksfordska istorija islama”.
Pod vođstvom profesora Džona L. Espozita okupljen je tim od petnaest sasvim sigurno najistaknutijih islamologa današnjice. Svako od njih je dobio po jednu temu za obradu. Tako se pred čitaocima ove knjige nižu studije o nastanku islama, verskim osnovima ove religije, islamskoj teologiji i filozofiji, nauci i tehnologiji, odnosu hrišćanstva i islama… Pred nama je i iscrpna istorija islama od njegovog nastanka, prodora na Arabijsko poluostrvo, nastanka halifata, docnijih islamskih kraljevstava, ali i Osmanskog carstva. Na kraju nas čeka istorija islama u dvadesetom veku, početak dekolonizacije, ali i sukoba između islama i sekularizma.
O islamu je do sada pisano mnogo. Sigurno su to hiljade i hiljade knjiga i naučnih studija. Ono što „Oksfordsku istorija islama” izdvaja od svih tih knjiga je pokušaj da se napravi sveobuhvatna istorija islamske civilizacije. Tome posebno pogoduje izbor autora. Svako od njih je dobio temu koju ne samo da dobro poznaje, već i temu kojoj je posvetio svoj višegodišnji naučni rad. Rezultat su sjajni odeljci, nećemo pogrešiti ako kažemo odlične sinteze svih aspekata islamske civilizacije. Za pohvalu je i izvrstan prevod Đorđa Trajkovića, kao i sjajna oprema knjige sa mnoštvom ilustracija, mapa i fotografija.
Džon L. Espozito, jedan od najznačajnijih proučavalaca islama današnjice, je rođen u Njujorku. Predavao je religijske studije na nekoliko prestižnih univerziteta. Autor je brojnih studija o istoriji islama (na srpskom je objavljena njegova knjiga “Islamska pretnja: mit ili stvarnost?”). Urednik je „Oksfordske istorije modernog islamskog sveta” i brojnih drugih dela. Osnivač je centra za muslimansko-hrišćansko razumevanja, koji pokušava da približi stavove ove dve religije.
Za razliku od svih ostalih religija, uključujući tu i preostale dve „avramovske”, islam predstavlja celoviti pogled na svet. Suštinski, islam nije samo religija, on je u isto vreme i pravni i državni sistem, moralni i običajni kodeks, specifična vrsta umetnosti, ponašanja, morala… Kao takav, islam je „totalna” religija koja zahvata celokupno ljudsko postajanje, i to tako što određuje pravila za to postojanje. Samim tim, priča o islamu nije samo priča o veri i obrednosti, to je priča o celoj jednoj civilizaciji. Shvatajući to vrlo dobro, autori ove studije svaki od segmenata islamske civilizacije obrađuju iscrpno. Najbitnije od svega, u svim tim segmentima oni teže naučnoj objektivnosti. Suština islama nije predstavljena isključivo kroz kontroverznost pojedinih islamskih učenja ili kroz prizmu civilizacijskog ili verskog sukoba islama sa drugim religijama već kroz pokušaj da se detaljno prouči svaki segment islamskog učenja, života ili istorije. Rezultat je knjiga koja je nezaobilazno štivo za svakog čoveka koji želi da na najbolji način prouči islam, ali i, što je podjednako bitno, knjiga koja pokušava da odgonetne kakva je budućnost ove religije: „Ključno pitanje je odnos tradicije prema modernizmu ili postmodernizmu. Da li islamizacija ili ponovna islamizacija treba da se zasniva na obnovi ili reformaciji, na ponovnoj primeni klasičnog islamskog učenja ili na obnovi islamske misli koja inspiraciju nalazi u prošlosti, ali daje nove odgovore na izazove i konkretne probleme sveta koji se brzo menja?“

Naslov: Oksfordska istorija islama
Priredio: Džon L. Espozito (1940-)
Preveo: Đorđe Trajković
Izdavač: Clio, Beograd, 2016
Strana: 867

Sedam dobrih godina – Etgar Keret

„U oluji i buri / kraj nedaća svih, / uz teške gubitke i tugu kletu, / biti prirodan, nasmejan i tih / najveća je umetnost na svetu”, čuveni su Jesenjinovi stihove iz poeme „Crni čovek”. Upravo ti trenuci bura i nesreća su naša tema. Još tačnije, njihovo predstavljanje u literaturi. Čak i najveći optimisti, oni koji uvek vide poslovičnu čašu ispunjenu do pola, su svesni da dobar deo svakog ljudskog života čine nedaće. Koliko one određuju naš život, još više koliko su one zapravo velike, to je već neko sasvim drugo pitanje, ono koje najviše zavisi od naših svetonazora i unutrašnjih sklopova ličnosti. Ipak, i još jednom, ma koliko bili optimisti, moramo priznati da dobar deo naših života čine nedaće. One su, kako se čini, posebno istaknute u literaturi, pogotovo u savremenoj književnosti. Ukoliko bismo tražili događaj koji je najviše odredio književnost dvadesetog veka, ništa manje i vek u kom živimo, to je sasvim sigurno Drugi svetski rat. Nepojmljive ratne strahote koje su svoj vrhunac doživele u uništenju miliona nevinih žrtava, najviše u holokaustu, kao da su uništile sanjarenje čovečanstva započeto u ranijim epohama. Naprosto, čovek je pokazao svoje zversko lice, ono koje više ne može da se sakrije iza romantičarskih ili prosvetiteljskih ideja. Nigde to nije vidljivije nego u modernoj literaturi. Razume se, istinskoj literaturi, o kiču ćemo kasnije pisati. Ako bismo pokušali da napravimo nekakav presek savremene literature, priče o nesrećama i silnim ljudskim posrtanjima su gotovo uvek u fokusu književnika. Uzmimo samo za primer stvaralaštvo Ive Andrića. U celokupnom Andrićevom opusu gotovo svi junaci su teški nesrećnici, ljudi suočeni sa mnoštvom nedaća čiji teret nikako ne mogu da podnesu. Andrić nije usamljen primer. Pokušajte samo primera radi da se prisetite pisaca, razume se – istinski velikih, koji za svoje teme nisu uzeli životna posrtanja i uvidećete da je njihov broj izuzetno mali, ako ne potpuno minoran. S druge strane stoji kič, obećali smo i da ćemo pisati o njemu. Jedna od njegovih odlika, pored podrazumevanog izostanka umetničkog talenta, je i svojevrsni pokušaj pravljenja lepšeg sveta. Ako su to u slikarstvu idilični proplanci i pašnjaci, u književnosti su to najčešće pokušaji da se iz života odstrani sve što miriše na nesreću. Otprilike kao u romanima Mir-Jam i njenih duhovnih „srodnika”. Razume se, postoji i druga strana, predstava nesreće i zla kao sredstva da se postigne što veći dramski potencijal i još više pojača krajnji utisak pobede dobra nad zlom. Između ove dve poprilično suprotstavljene krajnosti, umetnosti u kojoj nedaće zauzimaju centralno mesto i kiča u kom je nesreća ušećerena, teško je pronaći balans. Uostalom, takvi primeri su izuzetno retki i možda baš zbog toga toliko izuzetni. Jedan od njih je i stvaralaštvo Etgara Kereta.
Od prve priče, rađanja sina u vreme terorističkog napada, pa sve do poslednje, u kom iznova preživljava teroristički napad sa svojim sada sedmogodišnjim sinom, Etgar Keret opisuje uzavreli bliskoistočni svet. Koliko je to pripovest o pokušajima da se živi u senci potpunog političkog haosa, još više je to pripovedanje o svakodnevnim događajima i poslovičnim sitnicama koje život znače. Tako nas Keret u ovoj knjizi upoznaje sa navalentnim telefonskim prodavcima, besnim taksistima, bratom hipikom, ali i sestrom koja je postala verski fanatik. Čitava je to plejada izuzetnih likova koji su zadobili sjajno predstavljanje u ovoj knjizi.
„Sedam dobrih godina” predstavlja odlični spoj memoarskih zapisi i izvanredno napisanih priča. Polazeći uvek od događaja koji su doživljeni, Keret ih nadograđuje tako što dobro poznatoj priči, bilo to vaspitanje dece, putovanje avionima ili odlazak na književno veče, dodaje fiktivne elemente. Nekad je to odlazak u fantastiku, nekad skok kroz vreme, neretko potpuno ironijsko poigravanje sa svakodnevicom. Sve to prati sjajna duhovitost, gotovo uvek nenametljiva i sa merom. Keret u ovoj knjizi nije klasičan humorista, tek ne parodičar, on je pisac koji svoj život predstavlja onakav kakav on zaista jeste. Možda je najbolje reći sa osmehom na usnama čak i onda kada osmehu nikako nema mesta.
Etgar Keret, jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih književnih stvaralaca, je rođen u gradu Ramat Gan. Posle završenih studija postaje predavač na Univerzitetu Tel Aviv. Debitovao je kao pripovedač 1992. godine i do sada objavio devet zbirki priči, nekoliko knjiga za decu i stripova. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je brojna izraelska i internacionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na trideset jezika. Istaknuti je filmski scenarista i režiser kratkometražnih filmova. Na osnovu njegove ideje podignuta je najuža stambena građevina na svetu, Keretova kuća u Varšavi. Pored ovog dela, na srpskom je objavljena i njegova zbirka priča „Iznenada neko pokuca na vrata“.
Prateći svoj život kroz sedam godina, trenutka u kom mu se rađa sin i vremena u kom mu umire otac, Etgar Keret stvara koliko izuzetnu autobiografsku knjigu, još više sjajnu zbirku priča. Najvažnije od svega, uvek polazeći od ličnog, gotovo uvek su to porodični odnosi ili umetnička karijera, on polako prelazi na opšte. Tako se jedan ljudski život opisuje kroz neprestani prelom samo nama bitnih događaja i opšte, najčešće političke slike. U tom prelomu nesreće ne manjka. Od beskrajnih ratnih sukoba, knjiga započinje i završava se terorističkim napadom, priče o posledicama holokausta i o ocu koji umire od raka, pa sve do sudbina ljudi koje je život slomio, Etgar Keter opisuje silnu životnu nesreću. Čemu onda naslov „Sedam dobrih godina”? I zašto će, duboko verujemo u to, svaki čitalac ove knjige sklopiti njene stranice sa osmehom na licu? Ponajviše zato što Keret opisuje nesreću na način u kom nema ni prisenka patetike ili pokušaja da se te nesreće nekako „ušećere”. Život je takav kakav je, kao da Keret govori, ali to ne znači da čak i u najvećoj nesreći ne treba pronaći način za radost, da se prisetimo onih Jesenjinovih stihova sa početka teksta. I jedino preko te radosti ljudski život može poprimiti bilo kakav smisao. Baš kao i preko razumevanja onoga što nam se čini nerazumljivim. Tu životnu lekciju je Keret dobro naučio: „(…) ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. (…) ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.“

Naslov: Sedam dobrih godina
Autor: Etgar Keret (1969-)
Prevela: Mila Gavrilović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 187

Pada Avala – Biljana Jovanović

Jedan od zahteva, ili je možda bolje reći – težnji, pokreta „Me Too“ je i podjednaka zastupljenost žena u svim sferama društvenog života. Mi ćemo se ovde fokusirati samo na umetnost, i to preko pogleda na velika književna priznanja. A najveće je, svakako, Nobelova nagrada za književnost. Iako je u poslednjim godinama prisutna svojevrsna tendencija nagrađivanja što većeg broja ženskih autora (na ovom mestu je pisano o skorašnjim dobitnicama Nobelove nagrade: Toni Morison, Elfride Jelinek, Doris Lesing, Herti Miler, Alis Manro, Svetlani Aleksijevič i Olgi Tokarčuk) njihov broj u ukupnom skoru nagrađenih je skoro minoran. Ili još preciznije: Nobelovu nagrada je do sada dobilo samo dvanaest žena i preko sto muškaraca. Dakle, samo deset posto žena. Situacija je još gora na našoj književnoj sceni. NIN-ovu nagradu je do sada dobilo samo pet žena, a ona je dodeljena šezdeset i pet puta. Ove brojke bi možda pile vodu u nekom prošlom vremenu, onda kada je broj spisateljica bio izuzetno mali, ali sada kada su muški i ženski autori gotovo izjednačeni, to postaje izuzetno čudno. U čemu je zapravo stvar? Jedan od mogućih odgovora je fokus na „muške“ teme, pogotovo u društvima opterećenim velikim nacionalnim i inim temama. Ono što se nagrađuje i ulazi u nacionalni kanon je uglavnom ono što je posvećeno tim temama. Iskustvo svakodnevnog, običnog života, još više posledice koje te „velike“ teme ostavljaju na živote, pogotovo živote žena, su tragično zanemareni. Iako ćemo ovde gotovo sigurno podleći generalizaciji, „ženska“ književnost se više fokusira na te teme. Možda je to najvidljivije u stvaralaštvu Svetlane Aleksijevič i njenom pristupu ratu. Ona umesto priče o velikim strategijama, bitkama, brojevima i oružju fokus stavlja na male, gotovo intimne priče ljudi koji su osetili nesreću na sopstvenoj koži. Isti slučaj je i sa skoro svim nabrojanim spisateljicama. Duboka svesnost o tragičnoj zapostavljenosti ženskog iskustva u dosadašnjoj književnosti rezultirala je težnjom da se o upravo tom iskustvu piše. Umesto objekta, žena tako u novijoj literaturi napokon postaje subjekat. Njen svet i još više pogled na svet koji je oko nje tako dobija svoje mesto u literaturi. Takvu vrstu preokreta u našoj književnosti donosi stvaralaštvo Svetlane Velmar-Janković, Dubravke Ugrešić, Milice Mićić Dimovske, ali i autorki mlađe generacije kao što su Mirjana Novaković ili Mirjana Mitrović. Ipak, nećemo pogrešiti ako kažemo da je svima njima utrla put Biljana Jovanović.
U središtu romana „Pada Avala“ nalazi se lik Jelene Belovuk. Prateći priču o njenom sazrevanju i životnim nedaćama, Biljana Jovanović stvara portret buntovnice, u ovom slučaju buntovnice sa razlogom, koja želi da pronađe svoje mesto u novom svetu. Taj novi svet su sedamdesete, vreme novog talasa, ali i sve većeg ženskog oslobođenja. Jelena Belovuk u sebi mora da pomiri očekivanja okoline, ponajviše izražene u likovima njenih srodnica, norme tadašnjeg društva, ali i želju za potpunom slobodom.
Nastao u burnim sedamdesetim, vremenu velikih društvenih i umetničkih previranja, roman „Pada Avala“, može se sasvim sigurno reći, uzima ono što je najbolje od tog vremena, ali i to nadograđuje. Pre svega je to smelost u narativnim strategijama. Biljana Jovanović neprestano prepliće nepouzdane, fiktivne i samo naizgled objektivne pripovedače. Suštinski, priča u čijem se središtu nalazi jedan lik biva ispripovedana iz nekoliko uglova, ali svi ti „uglovi“ su krajnji nepouzdani i neretko potpuno pogrešni. Podjednako, besmisleni. Kako sama Biljana Jovanović govori: „Iz središta sveta čuje se primedba savesnih logičara: ‘Ova poslednja rečenica je besmislena.’ Ali, nevolja je u sledećem: opovrgnuti tu rečenicu, jednako je besmislena rabota.“ Ipak, iza te igre krije se užas jednog života koji je zadobio izuzetno predstavljanje: „(…) ovde se vreme ne meri spravama već belinom zidova, šarama po metalnim stolovima i na previsokim metalnim krevetima, odblescima na staklima, rešetkama, zato ne znam tačno koje je doba dana… gori taj prokleti neon gotovo stalno. Urezujemo crtice, znakove, rezbarimo metal… delatnost ludaka…“
Biljana Jovanović je rođena u Beogradu. Završila je studije filozofije. Debituje sa zbirkom pesama „Čuvar“ (1977). Pojava njenog prvog romana „Pada Avala“ izaziva pravu buru na tadašnjoj beogradskoj književnoj sceni. Slede romani „Psi i ostali“ i „Duša jedinica moja“, kao i nekoliko drama i knjiga prepiski. Istaknuti je mirovni aktivista tokom ratova devedesetih i dosledni borac protiv nacionalizma svih zaraćenih strana. Preminula je 1996. u Ljubljani. Srpsko književno društvo je u znak sećanja na njen književni rad ustanovilo nagradu „Biljana Jovanović“.
Iako je nastao sada već davne 1978. godine, roman „Pada Avala“ i danas ostavlja utisak neverovatne svežine. Štaviše, da ga neko danas uzme u ruke ne znajući za vreme njegovog nastanka, sasvim sigurno bi pomislio da je ovaj roman nastao u skorašnjem vremenu. Hrabrost Biljane Jovanović da se uhvati u koštac sa nimalo jednostavnim temama, i to na način koji se ne obazire na društvene i moralne konvencije, u ovom romanu je neverovatna. Ipak, i ono je što je najbitnije, Biljana Jovanović u ovom romanu predstavlja pogled na svet žene u kom ona konačno dobija svoj glas. Ovde više nije reč o onome šta se očekuje od žene, već šta žena zapravo želi, šta zapravo oseća i najbitnije – šta žena zaista želi da učini od svog života. Što je i suština priče o ženskom iskustvu u istoriji literature. To nije priča o nekakvom reciprocitetu, jednakom broju nagrađenih ili vrednovanih dela po polu autora, to je iskanje da žena napokon dobije priliku da ispriča svoju priču. Sve to Biljana Jovanović uspeva u ovom prevratničkom delu, romanu koji zaslužuje istinsko divljenje.

Naslov: Pada Avala
Autor: Biljana Jovanović (1953-1996)
Izdavač: Lom, Beograd, 2016
Strana: 168

Smrt na sandalovom kocu – Mo Jen

Ako je verovati Bibliji, jedan od prvih događaja u istoriji čovečanstva je bilo ubistvo. I to mučko. Kain odvodi svog brata Avelja u polje i tu ga ubija na prevaru. Dalje stranice Biblije su nastavak bestijalnog nasilja. Na kraju, sam bog je takav. On naređuje Jevrejima da odmah po dolasku u obećanu zemlju pobiju sve starosedeoce, i ne samo njih. Potrebno je pobiti i njihove žene i decu, čak i njihove životinje. O surovim kaznenim starozavetnim propisima tek ne treba trošiti reči. Smrt je kazna za mnoštvo prekršaja, od onih seksualnih (bila to homoseksualnost ili preljuba, čak i seksualni odnos tokom menstruacije), pa sve do verskih i obrednih. Suštinski, bestijalno nasilje i smrt, i to u najneverovatnijim varijantama, predstavljaju jednu od konstanti koje prate ljudski rod od prapočetaka. Nasilje je sastavni deo života rodovskih zajednica. Tako je krvna osveta dovela do istrebljenja brojnih plemena. Ubijanje ubrzo postaje i „legalizovano“. Rekosmo već, takav slučaj je u starozavetnoj jevrejskoj istoriji, ali podjednako i u drugim civilizacijama. Prvi sačuvani pravni kodeks u istoriji, Ur-Namuov zakonik, predviđa smrtnu kaznu za slučajeve ubistava i preljube, čak i za „veštičarenje“. Taj model preuzimaju i kasniji zakonici, pretvarajući smrtnu kaznu u pravni čin. I još bitnije, mada je bolje reći – još strašnije, ti zakonici bestijalno nasilje „legalizuju“, tako da ono postaje nešto sasvim normalno. Ili još jednostavnije rečeno, nasilje koje čovek učini prema drugom čoveku nikako nije dozvoljeno, dok je nasilje koje država učini prema svojim „podanicima“ sasvim legitimna stvar. Tako je došlo do mučne istorije „državnog“ nasilja prema ljudima. Država je mogla, negde i sad može, da ljudima čupa nokte, poliva ih katranom, nabija ih na kolac, da seče delove njihovih tela, da ih kastrira, oslepljuje, prebija, bičuje, udara maljevima u glavu, odrubljuje im glave, ubija ih na električnoj stolici, razapinje, kamenuje, baca sa zgrada… Da stanemo ovde, ponajviše zato što je ovaj spisak beskonačan. I užasavajući zato što je potpuno legitiman, da ponovimo još jednom. Sve su ovo kazne koje se, jelte, ne izvršuju zato što su zakonodavci monstrumi, nego da bi se ispunila nekakva „pravda“. Otprilike po onoj biblijskoj „oko za oko, zub za zub“. Da je ovakvo shvatanje i dalje sveprisutno govori odijum ogromnog dela javnosti kada se desi neki užasan zločin i traženje da se zločinac kazni tako što će nad njim biti sprovedeno isto nasilje koje je on učinio. Kao da će to nasilje ispraviti čitavu stvar i vratiti nevinu žrtvu u život, otprilike tako se misli, a ne shvata da u tom slučaju cela jedna država, mi sami, postajemo kao taj zločinac, nastavljajući spiralu nasilja sve dok nas ono ne proguta. O baš takvom užasavajućem nasilju piše kineski nobelovac Mo Jen.
Kraj je devetnaestog veka. Isto tako i kraj viševekovnog kineskog carstva. Ono nestaje u unutrašnjim borbama i previranjima, ali i zbog sve većeg uticaja stranih sila. Protiv tog propadanja diže se čuveni Bokserski ustanak. Isto tako i jedan operski pevač u provinciji Gaomi. On je rešen da sa svojom družinom zaustavi gradnju železnice od strane mrskih nemačkih kompanija, ali i da se suprotstavi korumpiranoj državnoj administraciji. Na nesreću, on je poražen. I predat čuvenom carskom dželatu na izvršenje kazne. Ona je nabijanje na sandalov kolac. Još gore, pobunjenik je osuđen da na tom kocu, i to za primer drugima, provede nekoliko dana živ.
Kako sam Mo Jen u pogovoru za ovaj roman kaže, „Smrt na sandalom kocu“ je pokušaj da se u jednom delu sastave zvukovi njegovog rodnog kraja, to je sada gotovo zaboravljena mačja opera, sa silnim istorijskim predanjima i mitovima. Rezultat je ovaj veličanstveni roman. Mo Jen posebno majstorstvo pokazuje u narativnim strategijama. S jedne strane je narodski govor, ispovesti samih junaka, koje plene neverovatnom liričnošću, ali i literarnim talentom autora da ispiše tok svesti pripadnika različitih klasa, baš kao i ljudi različitog obrazovanja i duševnog stanja. S druge strane je govor sveznajućeg pripovedača, doduše samo naizgled sveznajućeg i objektivnog. Kako sam Mo Jen kaže: „Iako se na prvi pogled čini da je deo ‘Svinjski trbuh’ napisan iz ugla objektivnog, sveznajućeg pripovedača, i on je zapravo zapis fantastične istorije koja se u narodu prenosila usmenim putem, pripovedanjem ili pevanjem, i opet je, obrni-okreni, u vezi sa zvukovima. I razlog zbog kog sam osmislio i napisao ovaj roman bili su, pre svega ostalog, zvukovi.“ Da osetimo sve te „zvukove“ i silne jezičke i stilske nijanse pobrinula se Ana M. Jovanović kroz izvrstan prevod romana.
Mo Jen, jedan od najistaknutijih kineskih i uopšte svetskih književnika današnjice, je rođen u gradu Gaomi. Tokom kulturne revolucije stekao je epitet „nepoželjnog elementa“, što mu je donelo silne nevolje. Po završenim studijama počinje njegova profesionalna karijera u kulturnom odeljenju kineske vojske. Objavio je niz novela, romana, zbirki prika i memoarskih knjiga (na srpskom su objavljeni prevodi sedam njegovih dela). Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2012. godine.
„Teško vatru možeš z’gasti rukohvatom pamuka, i gomilom snega sakriti leš čoveka. Al’ da više ne bih ja priču uvijo, mlađarijo, uši spremi, da čuješ sve što je bilo!“, govori Mo Jen kroz usta jednog svog junaka. Neprestano preplićući narodski govor, stihove iz mačjih opera, ali i silna narodna predanja, Mo Jen stvara roman koji nas u isto vreme upoznaje sa jednom samo naizgled dalekom kulturom i načinom života, ali i sa kulturom sa kojom imamo dosta sličnosti. Jedna od njih, koja je posebno u ovom romanu izražena, je bestijalno nasilje. Kroz priču o nabijanju „krivca“ na sandalovom kolac, ali i kroz dželatovo sećanje na „vrhunce“ svoje karijere, mi ulazimo u mračni svet ljudske bestijalnosti, užasavajuće slične na svakom kutku naše planete. Najgore od svega, ponovićemo ovo ko zna koji put, je to što je ovakvo nasilje sasvim normalno, što se ono čak smatra za nekakvu pravdu i državni zakon. Svet je to koji je ništa drugo do najveći pakao, i to pakao koji smo mi stvorili. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog veličanstvenog romana: „U ovakvoj situaciji, samo ako umreš, ostaješ čovek, ako nastaviš da živiš, nećeš biti ništa drugo do pseto.“

Naslov: Smrt na sandalom kocu
Autor: Mo Jen (1955-)
Prevela: Ana M. Jovanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 616

O tiraniji – Timoti Snajder

Iako će ove reči verovatno delovati čudno, demokratija nije najbolji politički sistem zato što je zaista najbolja nego zato što apsolutno ne poseduju nikakvu konkurenciju. Ili još tačnije, da parafraziramo Čerčila, demokratija je najmanje loš politički sistem od svih koji postoje. Njena primena je nešto sasvim drugo. Isto tako i njena popularnost. Po poslednjim istraživanjima javnog mnjenja čak i u najrazvijenijim evropskim zemljama dobar deo ljudi sanja o autokratiji. Primera radi, to je skoro trideset posto Nemaca. Po nekim anketama čak 70 posto stanovnika Srbije smatra da demokratija nije valjano političko uređenje. U čemu je problem? Odgovor leži u primeni demokratskih načela, ili možda još bolje rečeno – same demokratije. Ona po svojoj suštini predstavlja jednu od najplemenitijih, ako ne i najplemenitiju ideju u istoriji ljudske civilizacija. Demokratija je mogućnost da sami odaberemo kakav život želimo da živimo, sledstveno tome i da odaberemo ko će u naše ime upravljati državom u kojoj živimo. I u čemu je onda problem? Možda najviše u tome što se to gotovo nikada ne dešava. Današnja demokratija je pre oligarhija nego istinska demokratija. Po klasičnoj enciklopedijskoj odrednici, oligarhija je oblik vladavine u kojoj se sve poluge vlasti nalaze u rukama privilegovane manjine. Zar to danas nije slučaj u gotovo svim zemljama sveta? Pogotovo u ovom delu sveta. Nesmenjivost političkih elita, njihovo višedecenijsko trajanje, sjedinjeno sa silnim mešetarenjima, ali i populističkom koketerijom iza koje se krije smrad diktature, sve je to slika današnje demokratije. Ta slika je dovela do pada poverenja u demokratiju, onog priželjkivanja autokratije sa početka teksta, i to pod paskom da će poslovična „čvrsta ruka“ rešiti stvar. Taj problem je posebno izražen na ovim prostorima. San o nekadašnjem lepom životu u Jugoslaviji sukobio se sa tranzicionom stvarnošću donevši gotovo opšti žal za prošlim vremenima. Jedini je problem što su ljudi koji sada žale za Jugoslavijom nekada bili ljudi koji su tu zemlju uništili. Nema boljeg dokaza za to od izbora 1990. godine. Na njima su sa ubedljivom većinom pobedile ratnohuškačke stranke i još bitnije stranke koje su zagovarale uništavanje pređašnjeg društvenog sistema. Samo primera radi, jedina stranka koja se zalagala za opstanak Jugoslavije u nekadašnjem obliku je dobila nešto više od jednog posto glasova. Tako dolazimo do potpune apsurdnosti. Ljudi koji danas kukaju za Jugoslavijom nekada su svojim glasovima, docnije i postupcima, srušili tu zemlju. A to je i suština čitave priče o demokratiji. Posledice demokratskog izbora mogu da nas bole ukoliko su one pogrešne. Kao što bi nas još više bolela odluka o odbacivanju demokratije. To nam sjajno pokazuje Timoti Snajder.
Nastala 2016. godine, odmah po neslućenom usponu populističkih političara, knjiga eseja „O tiraniji“ Timoti Snajdera pokušava da nas podseti čemu populizam vodi. Još više autokratske težnje političara, one koje uvek utiru put tiraniji. Ispisujući „dvadeset pouka iz dvadesetog veka“ Timoti Snajder nam u isto daje istorijsku lekciju, ali nas i podučava kako da izbegnemo ponavljanje istih grešaka.
„Život je politički ne zato što svet mari kako se vi osećate, već zato što reaguje na ono šta radite“, ispisuje Snajder. Priču o upravo tim našim delima, ništa manje i posledicama tih dela, on donosi u ovoj knjizi, i to neprestani preplet priče o istorijskih događajima i naše svakodnevnice. Knjiga „O tiraniji“ može da se posmatra kao svojevrsna istorijska studija, ali i kao praktični vodič kroz politički život. Još bitnije, iako je ona upozorenje na moguću opasnost koja se nalazi pred nama, ona je u isto vreme i poziv na promenu, pobunu protiv onih koji žele da nas odvedu u ponor. Razume se, ta promena uvek mora da krene od nas samih. Kako sam Snajder kaže: „Neko mora. Lako je slediti. Možete se osećati čudno kad kažete ili uradite nešto različito. Ali, bez te nelagodnosti nema slobode.“
Timoti Snajder, jedan od najistaknutijih savremenih američkih istoričara, je rođen u Ohaju. Posle završenih studija istorije i političkih nauka počinje njegova univerzitetska karijera. Trenutno je profesor istorije na Univerzitetu Jejl. Njegova dela su doživela brojna priznanja i veliku čitanost. Najpoznatiji je po knjizi „Krvava prostranstva“, kapitalnoj studiji o istoriji terora u dvadesetom veku (knjiga je dostupna u hrvatskom prevodu u izdanju „Frakture“). Dobitnik je desetina nagrada za svoj naučni rad.
„Evropska istorija dvadesetog veka pokazuje nam da društva mogu da se upropaste, demokratije propadnu, moral da se uruši, a obični ljudi da stoje nad jamama smrti s puškama u rukama. Dobro bi nam danas poslužilo da razumemo zašto“, piše Timoti Snajder u ovoj knjizi. I zaista, postoji li odgonetka te propasti? One dobro poznate priče o običnim i normalnim ljudima koji su „iznenada“ pomahnitali i postali bestijalne ubice i manijaci. Postoji. Timoti Snajder nam to kroz čitavu knjigu pokazuje. To je najpre prikaz našeg ličnog pada koji se naposletku pretvara u pad celog društva. Kako sam Snajder kaže: „Tiraniji se predaješ kada odbacuješ razliku između onoga što želiš da čuješ i onoga što je zaista slučaj. Ovo odbacivanje stvarnosti može da se oseti kao prirodno i prijatno, ali ishod je vaša propast kao pojedinca i, na taj način, urušavanje svakog političkog sistema (…)“ Istina u takvom društvu prestaje da bude bitna, isto tako i lična odgovornost. Prepušteni smo stihiji, vrlom autokrati, uskoro i diktatoru, kom predajemo ceo naš život. A to se nikad ne završava srećno. Istorija dvadesetog veka nam je to najbolje pokazala. Da se vratimo na početak, još tačnije na priču o demokratiji. Timoti Snajder nam u ovoj knjizi šta je joj alternativa, podjednako i šta je to zapravo demokratiji i šta zaista znači njeno odbacivanje. Ništa manje i kako se suprotstaviti onima koji demokratiju pervertirano pretvaraju u njenu suprotnost, tiraniju. Ova knjiga je sjajan putokaz kako da to izbegnemo.

Naslov: O tiraniji
Autor: Timoti Snajder (1959-)
Preveo: Jason G. Mark
Izdavač: Dosije studio, Beograd, 2018
Strana: 101

Vučje noći – Vlado Žabot

Ma koliko to možda delovalo čudno, ništa manje i nemoguće, ovaj tekst će se držati maksime Leonarda da Vinčija o neupuštanju u „pisanje ili davanje informacija o onim stvarima za koje ljudski um nije sposoban i koje se ne mogu dokazati prirodnim pojavama“. A pisaće se o stvarima za koje ljudski um nije sposoban i koje se ne mogu dokazati prirodnim pojavama. Suštinski, pokušaćemo da govorimo o nadnaravnom i nemogućem, ali na racionalan način. Ili možda još bolje rečeno, kroz prizmu materijalističke filozofije. Za razliku od idealizma, ništa manje i metafizike, o religijskim učenjima tek ne treba reči, materijalistička filozofija, razume se ovo je krajnje pojednostavljivanje, koren svih stvari, ponajviše naših života i postupaka, vidi u stvarnosti, stvarnim stvarima i događajima. I tu dolazi ono ključno pitanje: kako pisati o nestvarnim i nemogućim stvarima kroz prizmu stvarnosti? Možda je najbolji odgovor kroz pokušaj da se odgonetne kako su nastale te nestvarne stvari. Moderna antropologija, ništa manje i sociologija, koren takvih verovanja vide u čovekom suočenju sa sopstvenom prolaznošću, ništa manje i potpunom nemoćju. Ona stara, hiljadu puta ponovljena priča o prvobitnim ljudima koji su iz straha stvorili višu silu koja upravlja našim životima. Ta viša sila, najčešće bog, predstavlja smisao u opštem besmislu. Najpre, ona nam omogućuje nastavak života posle smrti, tako anulirajući naš najveći strah. Takođe, ona nam pruža utočište, skoro neophodnu nadu da se nepravde ovoga sveta mogu ispraviti i da „i nad popom ima pop”, kako kaže opštepoznata izreka. Isti slučaj je i sa narodnim verovanjima, možda je najbolje reći mitologijom. Ona pokušava da odgonetne nastanak svemira, prirodne fenomene, suštinski: ono što nam deluje neshvatljivo. Mit je u isto vreme i izraz kolektivnog iskustva, svojevrsnog prenošenja mudrosti „upakovane“ u zavodljivu priču. Isti slučaj i sa magičnim i obrednim. Magično je neretko ona poslovična deus ex machina, iznenadna sila koja dolazi i rešava stvar. Onda kada je situacija teška, magija uskače kao sredstvo da se problem brzo i efikasno reši. Koren je, ipak, i u svakom slučaju stvarni svet. Isto tako, neprirodno je prirodni nastavak stvarnosti, sredstvo da se stvarnost izobrazi tako da ono poprimi viši smisao. Nema boljeg svedoka tome od literature, koja kroz nestvarno i nemoguće predstavlja stvarno i moguće. Baš takav je i roman čuvenog slovenačkog pisca Vlade Žabota.
U Vrbje, zaboravljeno i odbačeno slovenačko selo, poslat je mladi crkvenjak Rafael sa zadatkom da pripremi crkvu i selo za dolazak župnika. Ali on nikako ne dolazi. Već prilično načetih verskih uverenja, prepušten splitu dosadnog postojanja, Rafael se odaje alkoholu i opštem životom tavorenju. Sve se to menja sa iznenadnim dolaskom pridošlice, bivšeg Rafaelovog profesora muzike Azare. On je u Vrbje poslat da formira hor. Samo što izgleda da to nije potpuna istina. Azarova pomoćnica, koliko i serija čudnovatih događaja, preokrenuće Rafelov život iz korena. On se suočava ne samo sa nezamislivim, on mora i da prihvati činjenicu da nezamislivo postaje njegov život.
Ako bismo tražili žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi sasvim sigurno bio preplet realističkog i gotskog romana. Vlado Žabot ta dva ne samo suprotstavljena književna žanra već i pogleda na svet neprestano prepliće i sukobljava. S jedne strane stoji sjajna slika životne propasti jednog čoveka, ponajviše one umetničke („Istina je da je posle, nakon ispita, počeo i sam da biva svestan da, u stvari, nije baš toliko talentovan za muziku, da ga sama po sebi uopšte ne raduje i da možda uopšte nije sposoban za tu oslobađajuću čarobnu moć bez koje nema ničeg.“), ali i propasti sveta u kom se živi. Na drugoj strani stoji magično, možemo slobodno reći jedini način da se iz te životne propasti izvuče ili da se toj propasti pripiše neko više značenje. Taj preplet svetova je Vlado Žabot u „Vučjim noćima” predstavio sjajno stvarajući izuzetno književno vredan roman.
Vlado Žabot, jedan od najznačajnijih savremenih slovenačkih književnih stvaralaca, je rođen u selu Šafarsko u Štajerskoj. Posle završenih studija komparativne književnosti počinje da radi kao novinar. Debituje sa zbirkom priča „Bukovska mati”. Sledi niz romana i knjiga za decu. Najpoznatiji je po romanima „Pastorala” za koji je dobio Prešernovu nagradu i „Vučje noći” koji mu je doneo nagradu „Kresnik”. Dela su mu prevedena na nekoliko svetskih jezika.
„Kada je teret na svima i kada ga svi nose, sve zajedno se, naime, teže primeti. Razlike, jednostavno, više nema. Ovaj i onaj i ono podnose isto. Zbog toga neuvežbano oko veoma brzo previdi istinu“, piše Vlado Žabot u ovom romanu predstavljajući živote stanovnika Vrbja, ali i život glavnog junaka romana. Postojanje okovano užasnom materijalnom bedom, ništa manje neznanjem, propašću koja je pretvorena u sam život, figurativna je ali i ništa manje stvarna močvara u koju polako tonu junaci „Vučjih noći“. Dolazak čoveka koji se od svih razlikuje dolazak je spasa. On nudi drugačiji put, ništa drugo do put koji daje smisao našem postojanju izvlačeći nas iz bede svakodnevnice. Nebitno je što taj put potire razum, što je on potpuno nemoguć. On postaje jedini spas iz bezizlaza naše stvarnosti. I u isto vreme, on je prirodni nastavak stvarnosti, da se vratimo na početak čitave priče. Jedini problem je što taj put vodi u propast, uljuljkujući nas u fantaziji dok stvarni svet nastavlja da propada sve dok nas ne odvede u potpuno uništenje. Vlado Žabot u ovom izuzetnom romanu to najbolje pokazuje: „Ovde, u ovome, krajnje malodušno je razmišljao, nema prostora za propovedi i lepa razmišljanja, jer u dušama tinja kletva i peče mržnja, prikriveni bes koji razdire iznutra, prikriveno zlo koje krišom sikće i seče svojim očnjacima, zariva se u misli, zariva u snove i poput zmije vreba s dna pogleda. Oni čuju samo podsmeh. I s grimasom na usnama dugo i rastegnuto pljuju preda se.“

Naslov: Vučje noći
Autor: Vlado Žabot (1958-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2015
Strana: 166

Beograd za ponavljače – Bogdan Tirnanić

Na početku jedna brojka, i to danas gotovo nezamisliva. Pre malo više od jednog veka Beograd je imao sto hiljada stanovnika. Čovek koji je rođen u tom vremenu živeo je u malo većem gradu (poređenja radi, danas Novi Beograd ima duplo više stanovnika nego ceo Beograd na početku veka), a sada živi, uzmimo da je taj čovek doživeo stotu godinu, u metropoli sa preko milion i po stanovnika. Brojke su još čudnovatije kako odlazimo u dalju prošlost. Beograd na početku devetnaestog veka ima samo dvadeset hiljada žitelja. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što nam to pokazuje skoro nezamisliv demografski skok koji se desio u relativno kratkom vremenu. I, što je možda još bitnije, ti brojevi pokreću pitanje o strukturi stanovništva. Onu staru priču o dođošima i starosedeocima. A za to je najbolje vratiti se na početak devetnaestog veka. Rekosmo već, u tim godinama u Beogradu živi samo dvadeset hiljada stanovnika, i to pretežno Turaka. Svi oni koji su se kasnije naselili u Beogradu su „dođoši“. To je, naprosto, neporeciva činjenica. Baš kao što je i neporeciva činjenica da su ljudi koji su najviše učinili za razvoj ovog grada došli sa strane. Primera radi, to je bio Emilijan Josimović, otac modernog Beograda. Isti slučaj je i sa jednim od najplodnijih i najcenjenijih beogradskih arhitekata Aleksandrom Bugarskim. O umetnosti tek ne treba trošiti reči. Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, naša dva najznamenitija književnika dvadesetog veka, su rođeni van Beograda, iako su ga docnije izabrali za svoj dom. Upravo je Crnjanski Beogradu posvetio jednu od najlepših pesama u istoriji naše literature „Lament nad Beogradom“. Da se ne priča tek o ljudima koji se smatraju za najveće „ikone“ Beograda i beogradskog duha. Pomenimo samo Duška Radovića da se ovo nabrajanje ne bi pretvorilo u beskrajne spiskove Umberta Eka. Suština svega je da ljubav prema jednom mestu, u ovom slučaju Beogradu, i još više ono što proizilazi iz te ljubavi, nema nikakve veze sa tim da li je neko rođen u njemu ili ne. Iako ove rečenice liče na otkrivanje poslovične rupe na saksiji nije ih na odmet pomenuti. Ponajviše zato što se ova tema neprestano pokreće i neretko postaje pravo bojno polje u čestim raspravama. Isto tako, ti „dođoši“ su neretko proglašeni za glavne krivce za propast Beograda. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Beograd je u poslednje tri decenije doživeo tektonske promene. To je najpre bio veliki priliv stanovnika, ponajviše ljudi pogođenih ratom, ali i ljudi iz unutrašnjosti zemlje. Takođe, posledice međunarodnih sankcija, nekoliko ratova i političkih previranja su ostavile brojne tragove. Da se ne govori tek o devastiranju gradu od strane političke vrhuške u sprezi sa kriminalnim „investitorima“. O „propadanju“ Beograda, ništa manje i o borbi protiv tog propadanja, ali i o krivcima za tu propast niko nije pisao tako dobro kao Bogdan Tirnanić.
Nastala kao svojevrsni nastavak knjige „Beograd za početnike“, ova knjiga eseja, ili kako je Tirnanić naziva „feljtona iz beogradskog života“, nam predočava sliku posle pada. Početak pada je vreme početka pisanja knjige. Još tačnije, to je početak devedesetih godina. Prateći pojavu novih političkih i estradnih zvezda, kriminalaca, društvenih previranja i urbanističkog javašluka, ništa drugo nego potpunog ruženja jednog grada, Bogdan Tirnanić sastavlja nenadmašnu sliku sveta koji kreće u propast. Toj propasti je sukobljeno sećanje na istinske velikane Beograda. Slikare, pisce, glumce, novinare, ali i sitne bitange sa beogradskih ulica.
Ono što je Tirnanića izdvajalo od silesije beogradskih novinara, i ono što izdvaja ovu knjigu od ništa manje silesije knjiga napisanih o Beogradu je njegov krajnje specifičan stil i pristup temama. Tirnanić očas skrene sa priče o Maršalu Makluanu i njegovim teorijama na pripovest o beogradskim dripcima i njihovim kafanskim avanturama. Isto to važi i u obratnom slučaju. Nenadmašna erudicija, uvek nenametljiva i uvek sa merom, sjedinjena je sa neverovatnim talentom da se svakodnevni život predstavi kroz mešavinu kozerske priče, krajnje ironije, ali i ljubavi prema svojim junacima. Takva je, da uzmemo samo jedan primer, pripovest o „tvrdom momku“ Peđi kog je sramota, nikako strah, da pripadne društvu disidenata: „Politika je svakako izvestila i o tome kada je – opet u Maderi – Peđa prvi put skinuo sa zida Titovu sliku i izgazio je, tvrdeći kako više ne može da trpi to što mu Maršal već godinama zaviruje u tanjir. Kasnije je to radio stalno, naročito u Grmeču. Nisu mogli da se naplaćaju staklorezačkih usluga zbog Peđe. Onda je prestao iz straha da ne bude svrstan u disidente.“
Bogdan Tirnanić, jedan od najistaknutijih srpskih novinara druge polovine dvadesetog veka, esejista i filmski kritičar, je rođen u Beogradu. Sa nezavršenom gimnazijom kreće u novinarske vode. Sarađivao je sa brojnim novinskim kućama tokom nekoliko decenija. Bio je urednik u „NIN-u“ i Televiziji Beograd. Sarađivao je na pisanju scenarija za filmove „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“. Iza sebe je ostavio stotine filmskih kritika, polemičkih tekstova, novinskih napisa i kolumni. Dobar deo tih tekstova je sabran u knjigama („Beograd za početnike“, „Crni talas“, „Ogledi o Paji Patku“, „Bosanski bluz“…). Dobitnik je brojnih priznanja za svoj rad. Preminuo je 2009. godine.
„(…) i mi smo, kao pokoljenje, u prilici da se uverimo u to kako su velike istorijske pobede po pravilu sačinjene od niza individualnih poraza, ili, u najmanju ruku, to su trijumfi čije smo žrtve mi sami“, piše Bogdan Tirnanić u ovoj knjizi o Vudstoku. Identična priča je i ona o Beogradu, koji je glavni junak ove knjige. Ubrzani posleratni razvoj Beograda, i to pre svega kulturni razvoj, smenili su silni porazi. Trijumf duha na kraju se pretvorio u pad. I opet, mora se ponoviti, ovo nije vezano samo za dnevnu politiku. U pitanju je duh jednog grada. Kroz čitavu ovu knjigu Tirnanić to pokušava da odgonetne, i to ne kroz traženje lakih odgovora i još lakših žrtava. Ratne izbeglice i ljudi koji su zbog svoje bede došli u Beograd nikako ne mogu biti krivci. Krivi su ponajviše oni koji su uživali sve privilegije pređašnjeg društva, glumeći kulturne i urbane veličine, da bi se iznebuha pretvorili u bitange i podlace. Krivi su i vrli pripadnici „novog talasa“ koji su postali novopečeni biznismeni i derikože. Krivi su i oni koji su zarad novca pristali na uništavanje grada u kom su čitav život proveli. A ponajviše su krivi oni koji kukaju, neprestano lamentirajući o nekadašnjem divnom životu, u isto vreme ne čineći ništa da se sadašnji život bilo kako popravi. Svi su oni na Tirnanićevoj meti, listi onih koji su krivi za propast jednog grada. Ili kako bi to sam Tirnanić rekao: „Što reče pesnik, ako smo pali, onda znači da smo padu skloni bili. I za tim ne treba suze liti. Ono što je propalo, vredno je jedino slatke ptice nostalgije. Jahali smo na peni. Sada su nam usta puna peska. Možda je to što osećamo ipak ukus istorije, a možda je samo ukus govana. Za nas je, svejedno, kasno.“

Naslov: Beograd za ponavljače
Autor: Bogdan Tirnanić (1941-2009)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 310

Nesreća bez želja – Peter Handke

Po sada već opšteprihvaćenoj Frojdovoj teoriji, dve nagonske sile koje određuju ljudski život su Eros i Tanatos. Na jednoj strani je nagon za životom, a na onoj drugoj nagon za smrću. Razume se, smrt je u ovoj borbi uvek pobednik. Naprosto, neizbežna je. Suočenje sa tom neminovnošću je poprilično raznoliko. Ono najpre zavisi od naših uverenja. Ukoliko smo vernici, pod tim se pre svega misli na judaizam, hrišćanstvo i islam, smrt je samo jedna životna stanica. Nakon ovozemaljskog, po učenju ovih religija, sledi večiti život, određen po našoj zasluzi. Situacija je znatno kompleksnija u hinduizmu i budizmu, pošto je po njihovom učenju život posle smrti svojevrsna kazna. Konačni nestanak, nirvana kako ga budizam naziva, krajnje je oslobođenje. Za ateiste je situacija potpuno drugačija. Ovaj život je sve što imamo, i sa njegovim prestankom dolazi potpuni kraj. Sva ova shvatanja su zadobila istaknuto mesto u literaturi. Mi ćemo ovde navesti samo par primera. Možda je najbolje početi od Dostojevskog. Jedna od najpotresnijih priča u istoriji literature je njegova pripovest „Mališan kod Hrista na božićnoj jelki“. Baš kao i u čuvenom odeljku „Veliki inkvizitor“ iz romana „Braća Karamazovi“, dečja smrt je velika prekretnica, samo različita. U „Mališanu kod Hrista na božićnoj jelki“ smrt jednog deteta je prikaz utehe koju nam jedino bog može dati. Na ovom svetu nema pravde, nema dobrote i nema nikakve utehe. Sve nam to jedino može dati bog. Vera Dostojevskog je vera očajnika, napaćenog čoveka kom jedino vera u više biće može doneti spas. Takav je i njegov čuveni kredo u kom on odabira pre život bez istine nego istinu koja bi isključivala Hrista. Potpuno drugačije shvatanje smrti je tema još jednog čuvenog dela. Kamijevog „Stranca“. Smrt se ovde posmatra iz potpuno drugačijeg ugla. Najpre, ona je potpuni kraj. Ali, i u isto vreme, smrt je ništa. Prazna je, baš kao što je prazan junakov život. Sa tom prazninom se suočava i Karl Uve Knausgor u šestotomnom romanu „Moja borba“. Očeva smrt inicira trenutak preispitivanja sopstvenog života. Ništa manje i same smrti. Ona, baš kao i život, postaje nešto banalno, obično i svakodnevno. Kako sam Knausgor kaže: „A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu, (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod.“ O smrti, ništa manje i o suočenju sa njenom neminovnošću, pisao je i veliki Peter Handke.
Marija Handke, piščeva majka, se ubila. Ta smrt Handkea nagoni na pisanje. Rezultat je ovaj veličanstveni roman u kom on pokušava da odgonetne ko je bila ta žena? Kako je živela? Još bitnije, zašto je tako živela, Handkeove su polazne tačke. Ništa manje i pitanje: zašto se ta žena ubila? Iz svih ovih pitanja grana se priča o jednom mučnom i tegobnom životu, u potpunosti propaloj i večito sputanoj egzistenciji. Priča je to o ženi koja je izgubila svaku odliku ljudskog bića, što i sama u jednom trenutku priznaje. Jedini izlaz iz takvog života je bila smrt. O toj smrti, ali i o takvom životu pripoveda Handke u „Nesreći bez želja“.
Iako izuzetno kratak, Handkeov roman „Nesreća bez želja“ se hvata u koštac sa poprilično kompleksnim i teškim temama. To je najpre odnos pisca prema majčinoj smrti. Njena smrt za Handkea je nešto što se očekuje, nešto potpuno olakšavajuće i normalno. I u isto vreme potpuno užasavajuće. Tu životnu dihotomiju Handke opisuje nenadmašno. Bez suvišnih emocija, može se reći i bez bilo kakvih emocija, smrt je predstavljena na način koji dosad nije viđen. Baš kao što je to učinjeno i sa pričom o majčinom životu. Hladna je to, gotovo surova analiza jednog života, života majke, jedne propale ljudske egzistencije, ništa drugo nego hronika potpune propasti koja je zadobila neverovatnog hroničara i pripovedača. I to propasti koja je bila određena od samog početka: „Lična sudbina, ukoliko se ikada i razvijala kao nešto osobeno, bila je obezličena do poslednjeg delića sna, i isceđena u verskim, narodnim i običajnim obredima, tako da od individue gotovo ništa ljudsko nije preostajalo; ‘individua’ je bila poznata samo kao psovka.“
Peter Handke, jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca, je rođen u braku Slovenke i nemačkog radnika. Tek kasnije će saznati da je njegov pravi otac austrijski vojnik koji je službovao u Sloveniji. Usled progona koruških Slovenaca Handkeova porodica se seli u Berlin. Odrastanje u užasnim prilikama i kasnije majčino samoubistvo će ostaviti veliki trag u njegovom stvaralaštvu. Započete studije prava napušta posle prve objavljene knjige. Kreće književna karijera u kojoj je Handke objavio desetine romana (pomenimo samo „Kratko pismo za dugi rastanak“, „Strah golmana od penala“, „Moravska noć“…), drama, knjiga prepiski i esejistike. Istaknuti je filmski scenarista, a njegov film „Nebo nad Berlinom“ se smatra za jedan od najboljih evropskih filmova dvadesetog veka. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost.
„Roditi se kao žena u takvim okolnostima unapred je bilo ubistveno. Međutim, može se reći i: umirujuće; u svakom slučaju, bez straha za budućnost. Vračare su o crkvenim slavama samo momcima ozbiljno čitale budućnost iz dlana; kod žena je ta budućnost ionako bila samo lakrdija“, piše Handke u ovom romanu. U takvom okruženju rađa se i živi Marija Handke. Njen život je unapred određen, on je, kako ga sam Handke naziva, lakrdija. Problem je u tome što ona ne pristaje na tu lakrdiju. Odlazak iz rodnog mesta, boravak u Berlinu, jedna uspešna i jedna neuspešna ljubav koja će se pretvoriti u doživotni brak, životno posrtanje sklopčano sa rađanjem dece, povratak u rodno mesto kao prihvatanje krajnjeg poraza, sve su to etape i koraci ka unapred određenoj propasti. Ili kako to Handke kaže: „Nije, dakle, postala ništa, a nije ni moglo od nje nešto više da postane – to joj nije trebalo čak ni predočavati.“ Ispisujući povest o jednom takvom životu Handke je neprestano sukobljava sa pričom o smrti. Ona za Handkea nije tragedija. Naprotiv. Smrt je prirodni izlaz iz nesreće života. Gotovo izbavljenje. Ali i kraj priče koja nikako nije morala da se tako završi. Izlaz iz tog, možemo slobodno reći, bezizlaza Handke pokušava da pronađe u ovom romanu, u isto vreme stvarajući istinsko remek-delo. Silina pripovedanja u „Nesreći bez želja“, neverovatna stilska umešnost, ali i ništa manja književna vrednost sklopčana sa temama koje pokreće čine ovaj roman jednim od najvećih dela evropske literature dvadesetog veka. On se ponovo nalazi pred nama, i to u izuzetnom prevodu Žarka Radakovića.

Naslov: Nesreća bez želja
Autor: Peter Handke (1942-)
Preveo: Žarko Radaković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 101

Pročitajte i prikaz Handkeovog romana „Veliki pad“

Volšebnik – Vilijem Somerset Mom

Pričati o veri, da se ne govori tek o pokušajima da se ona analizira i razumno raščlani, krajnje je težak zadatak. Na prvom mestu, taj pokušaj je jedan od najvećih tabua. Iako to možda na prvi pogled ne deluje tako, svaka, pa čak i potpuno bezazlena analiza nečijih uverenja, može dovesti do povređivanja ljudi koji u to veruju. Primera radi, takav slučaj je sa prorokom Muhamedom. Po predanjima, i to islamskim, Muhamed je u brak sa čuvenom Ajšom ušao kada je ona imala jedanaest godina. U današnjem vremenu je to apsolutno nedozvoljena i stroga kažnjiva stvar. Ukoliko pomenete ovaj podatak bilo kom muslimanu, to će sasvim sigurno izazvati njegov bes. Muhamed je za muslimane božji poslanik, čovek bez mane i greha. Isti slučaj je i sa, da pređemo sad malo na naš teren, kraljem Milutinom i njegovom suprugom Simonidom. Ona se za Milutina udaje u osmoj godini, a već u dvanaestoj, trenutku u kom se u tom vremenu označava punoletnost, biva odbačena zato što je „nerotkinja“. Ako je verovati Nikiforu Grigoru, vizantijskim istoričaru i teologu, Milutin je napastvovao Simonidu kada je ona imala osam godina. I tu već nastupa problem. Milutin je od strane pravoslavne crkve proglašen za sveca. Kako pomiriti Milutinovu očevidnu pedofiliju sa njegovim svetačkim „statusom“? Nikako. To je, prosto, nemoguć zadatak. I tu dolazi ona priča sa početka teksta. Veru je nemoguće racionalno analizirati, suštinski: ukoliko bi se ona racionalno razlučila od nje ne bi ostalo ništa. Pokušajte, primera radi, da racionalno razložite hrišćansko učenje. Bezgrešno začeće, bogočovek koji umire i vaskrsava, sveti duh koji obdaruje ljude umećem da govore brojnim jezicima – samo je manji deo hrišćanskog učenja. Onog kog bi u slučaju da ga racionalno gledamo izazvalo samo naše odmahivanje rukom. Naravno, ono nije jedino. I nije vezano samo za religiju. Ideologija je slična. Danas možda deluje smešno da je neko fanatično verovao Hitleru. Manijak koji lupeta gluposti, i to u potpunom bunilu – otprilike tako nam Hitler danas izgleda. A pre sedamdeset godina milioni ljudi su verovali da je on najmudriji čovek na svetu, spasitelj i mesija, toliko da su ginuli za njega. Setite se Gebelsa koji je pobio celu svoju porodicu, posle i sebe, zato što nije mogao da živi u svetu u kom nema Hitlera. Ili da uzmemo kao primer Džima Džounsa, osnivača sekte „Hram naroda“, koji je u smrti odveo hiljadu ljudi. I to ljudi koji su dobrovoljno pristali na smrt samo zato što im je to tako rekao. Može li se to racionalno objasniti? Verovatno ne. Opet je vera u pitanju, ona koja se ne obazire na razum. Sjajnu priču o takvoj jednoj veri, ništa manje i njenoj zloupotrebi, nam donosi Vilijem Somerset Mom.
Početak je dvadesetog veka u Parizu. U njemu boravi Margereta, učenica slikarske škole. Njoj u posetu dolazi verenik Artur Bardon. Sticajem okolnosti ovaj mladi par upoznaje čudnovatog Engleza Olivera Hadoa, čoveka koji okolinu zasenjuje pričama o okultnom i onostranom, ali i podjednako šokira svojom ekscentričnošću. Prvobitno Margaretino gađanje spram Hadoa vremenom će se pretvoriti u poprilično čudnu, ali i neverovatno jaku privlačnost. Sve dok se ona ne reši da napusti svog verenika i pođe za Hadoom. Zašto je to učinila, još više kakve će posledice ta privlačnost doneti, otkriva nam Mom u ovom romanu.
Prvo o predistoriji romana. Lik Olivera Hadoa je inspirisan likom čuvenog Alistera Kroulija. Mom ga u romanu „Volšebnik“ ne štedi, naprotiv, čini se da on pokušava da predstavi šta se to zapravo nalazi iza Kroulijeve harizmatičnosti. Razume se, to je izazvalo silni Kroulijev gnev, kao i kasnije nesporazume sa Momom. To je i najveća vrednost romana. Momova bespoštedna iskrenost u predstavljanju zla sjedinjena je sa dubokom psihološkom pronicljivošću. Upravo ova sjajna psihološka karakterizacija junaka nadomešćuje mane romana. To je najpre kitnjasti stil, svojstven tadašnjem vremenu, ali i poprilična arteficijalnost u govoru junaka. On lepo zvuči kada je ispisan, ali nikako ne možete da zamislite da tako stvarni ljudi govore. Ipak, i pored ovih mana Mom je napisao izuzetno zanimljiv, uzbudljiv i književno vredan roman.
Vilijem Somerset Mom, jedan od najznačajnijih britanskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Parizu. Nakon završenih studija medicine posvećuje se književnom radu. Najveću slavu u prvom delu karijere je doživeo kao dramski pisac. Kasnije slede romani koji mu donose brojna priznanja i veliku čitanost. Najpoznatiji su „Oštrica brijača“ i „Ljudski okovi“. Dobar deo Momovih dela je doživeo filmske adaptacije, među njima je i roman „Volšebnik“ (kurioziteta radi, jedan od glavnih glumaca u ovom filmu je tada čuveni, sada gotovo zaboravljeni nemački glumac srpskog porekla Ivan Petrović).
„Rekao sam sebi da se duboko u svima nama nalazi jedan deo, deo daleke prošlosti, preživeli ostatak onog sujeverja od kojeg nam očevu behu kod očiju slepi“, piše Mom u ovom romanu. Priča o upravo tom ostatku sujeverja, našoj potrebi da verujemo u nešto što izmiče izvan granica našeg razuma, u središtu je ovog romana. Mom to pokazuje kroz lik Margarete. Njeno prvobitno odbijanje reči i ideja Olivera Hadoa je razumni otklon od suludih ideja. Ipak, kako to ludilo počinje da je opčinjava, tako što joj daje životni smisao i ništa manje da se „pokazuje“ kao magično, donoseći u isto vreme izbavljenje iz nekad dosadne, neretko i mučne svakodnevnice, Margareta počinje da veruje u ono što joj se pre činilo kao potpuna ludost. Taj put vere koji potire razume, koji se uzgred nikad ne završava dobro, Mom je opisao na izuzetan način. Baš kao što je uspeo da prikaže grotlo zla u svoj svojoj grozoti. Šta stoji iza proroka, verskih vođa, mesija, čudotvoraca, velikih lidera i harizmatika Mom sjajno pokazuje u „Volšebniku“. Isto tako i šta stoji iza magičnog i onostranog: „Magija ipak nije ništa više od umeća svesnog korišćenja nevidljivih sredstava zarad stvaranja vidljivih efekata. Volja, ljubav i mašta magične su moći koje ima svako: i ko god sazna kako da ih u sebi najdublje razvije, postaje volšebnik. Magija ima samo jednu dogmu, naime, da ono viđeno postane mera onog neviđenog.“

Naslov: Volšebnik
Autor: Vilijem Somerset Mom (1874-1965)
Preveo: Miroslav Alaga-Bogdanović
Izdavač: Filip Višnjić, Beograd, 2016
Strana: 214

Vuci svoje ralo po kostima mrtvih – Olga Tokarčuk

Ukoliko bismo tražili nešto što bi moglo da se označi kao pokretačka sila, svojevrsni spiritus movens naše civilizacije, to bi sasvim sigurno bila ideja o progresu. Svaki korak u istoriji naše civilizacije, još tačnije ono što smo mi, posledica je upravo te želje za progresom. Naše uspravljanje na dve noge, prvobitna upotreba alatki, docnija izgradnja prvih naseobina i razvoj poljoprivrede, sve je to proizašlo iz te želje. Čovek je mogao da živi i pored sveće, ali je iz želje za napretkom izmislio električnu energiju i sijalice. Mogao je da se i dalje vozi zaprežnim kolima, ali je ipak mnogo komfornije voziti se automobilima, vozovima i avionima. Suština svega je da bez napretka nema života. Čovek koji se ne razvija, da se ne priča tek o društvima, neminovno stagnira i naposletku propada. Ona stara priča o entropiji, o kojoj je na ovom mestu već pisano. Problem nastupa kada se ideja o napretku pogrešno shvati. I kada se progres premetne u svoju suprotnost. Tu je, što je možda i najbitnije, pokušaj da se progres ukroti. Taj pokušaj je jedna od najbitnijih tema današnjice. „Nedomaćinsko“ upravljanje prirodnim resursima u proteklom veku dovelo je našu planetu gotovo do propasti. Dovoljno je pogledati slike uništenih šuma, prisetiti se brojnih životinjskih vrsta koje su izumrle ili su pred nestankom, ali i uvideti koliko se klima u gotovo svakom delu naše planete izmenila. Sve je to posledica malopređašnje pomenute „zloupotrebe“ prirodnih resursa. Put da se to ispravi je mukotrpan. Potrebno je pre svega zauzdati pohlepu bogataša i političara, koji su najveći krivci za ekološki problem. Ali i nekako promeniti obrazac ponašanja koji je doveo do ove krize. A u tome je krivica gotovo svih nas nas. I još više našeg pristanka na svojevrsno „žrtvovanje“. Recimo, da li ćemo pristati da u budućnosti jedemo mnogo manje mesa nego što to sad činimo. Ili možda da ga se u potpunosti odreknemo. Meso koje bi se proizvodilo potpuno prirodnim putem sasvim sigurno bi bilo deset puta skuplje nego sad. Isto to se odnosi i na organsku proizvodnju hrane bez upotrebe hemikalija i veštačkih đubriva. Da li ćemo pristati da smanjimo upotrebu fosilnih goriva, samim tim i da se odreknemo današnjih automobila? I da li ćemo, što je i najbitnije, želeti da promenimo naš život iz korena. Sjajan roman o jednoj takvoj promeni napisala je Olga Tokarčuk.
Na granici između Poljske i Češke smešteno je malo planinsko naselje. Jedna od retkih stanovnica tog naselja je Janjina Dušejko, nekadašnja graditeljka mostova, sada honorarna profesorka engleskog i čuvar vikendica na planini. Još bitnije, Janjina je dobrovoljna izgnanica, koja je odlučila da grad zameni životom u prirodi. Njen život, baš kao i život celog naselja, biće promenjen iz korena serijom ubistava. Žrtve su lokalni biznismen, šef policije, lovac i seoski sveštenik.
Pisan kao ispovest glavne junakinje, roman „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ nas uvodi u svet jedne poprilično čudnovate žene. Janjin ekološki idealizam, ništa manje i prezrenje potrošačkog društva, sukobljavaju se sa pokušajima da se taj idealizam nekako pomiri sa svetom u kom se živi. I još bitnije, da se nekako preživi. Tu junakinjinu životnu dihotomiju Olga Tokarčuk predstavlja na izuzetan način. Janjina ekscentričnost i ništa manja nekonvencionalnost („Sam sa sobom čovek najbolje razgovara. Barem nema nesporazuma“, njene su reči) sukobljena je sa svetom u kom caruje ogoljena moć, oličena u likovima lokalnih policajaca, bogataša i političara, što dovodi do poprilično komičnih, ali i ništa manjih tragičnih scena junakinjinog nesnalaženja. Sukob je to, bez preterivanja, između potpuno različitih pogleda na svet, a samim tim i između potpuno različitih ljudskih htenja. Kako sama Olga Tokarčuk u ovom romanu kaže: „Znate, ponekad mi se čini da živimo u svetu koji izmišljamo. Sami određujemo šta je dobro a šta nije, crtamo mape značenja… A zatim se čitav život natežemo s tim svojim konceptima. Problem je u tome što svako ima svoju verziju i zbog toga je teško ljudima da se sporazumeju.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” je snimljen višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno osam njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„Vidim svet onako kao što drugi gledaju pomračenje Sunca. Tako ja vidim pomračenu Zemlju. Vidim kako se pomičemo nasumice, opipavajući, u večitom Mraku, kao Gundelj koje je okrutno dete zatvorilo u kutiju. Lako je učiniti nam štogod nažao, uvrediti nas, iskidati na komadiće naše minuciozno sastavljeno, čudnovato biće“, govori u ovom romanu glavna junakinja. Njena želja za, nećemo pogrešiti ako kažemo, rusoovskim povratkom prirodi je težak zadatak. Ponajviše zato što tu želju gotovo niko ne gaji u njenoj okolini. Dok Janjina želi da ostvari jedinstvo sa prirodom, ljudima u njenoj okolini priroda je samo „prostor“ namenjen za besomučnu eksploataciju. Taj sukob između dva pogleda na svet je u ovom romanu predstavljen nenadmašno. Najbitnije, što je i najveća vrednost ovog romana, ta borba nije manihijeska. I dobro i zlo u ovom romanu imaju svoje nijanse, ništa manje slepe tačke i tamnu stranu. Ponajviše je to slučaj sa glavnom junakinjom. Olga Tokarčuk je napisala izuzetan roman, pre svega knjigu u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ono što je možda još bitnije, roman koji će nas nagnati na preispitivanje, možda čak i na promenu nekih naših uvreženih stavova i shvatanja.

Naslov: Vuci svoje ralo po kostima mrtvih
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2014
Strana: 276

Pročitajte i prikaz romana „Knjige Jakovljeve” Olge Tokarčuk

Jesmo li čudovišta – Filip David

Baš kao i u mnoštvu drugih stvari, najbolje je poći do Biblije. Ali je pre toga neophodna manja digresija. Iako mislimo, ili barem dobar deo nas misli, da živimo u sekularnom društvu, podjednako i svetu koji je za sobom ostavio verski atavizam, to opet ne znači da su religiozni postulati, ništa manje i religijska učenja, postali nebitni. Najpre, i dalje ima poprilično vernika, koliko istinskih to je već drugo i znatno komplikovanije pitanje, ali je tu i ono što volimo da zovemo istorijsko sećanja. Naša civilizacija, pre svega evropska, počiva na učenjima i postulatima judeo-hrišćanstva. Moderna filozofska misao izvire iz učenja hrišćanskih filozofa i teologa (dovoljno je pomenuti samo blaženog Avgustina ili Tomu Akvinskog). Ne razlikuje se ni literatura, а o ostalim granama umetnosti tek ne treba trošiti reči. Zašto je ovo bitno? Ponajviše zato što se neka naša shvatanja, iako to možda nikako ne želimo da priznamo, oslanjaju na religiozna učenja. U ovom slučaju je to pitanje kolektivne krivice, prvi put zabeležene u biblijskoj knjigi Postanja. Posle prvorodnog greha, kako ga teologija naziva, bog proteruje Adama i Evu iz raja, osuđujući ih na život prepun patnje. I ne samo to, njihovi potomci, to jest svi ljudi, na sebi nose beleg krivice. Hrišćanstvo to menja, tako što Isus „uzima“ na sebe taj greh i oslobađa ljude krivice. Ali tu nije kraj. Hrišćanstvo ne ukida kolektivnu krivicu. Naprotiv. Novi „krivci“ su Jevreji, i to zato što su ubili Hrista. Poprilično apsurdna teorija mora se reći. Isus je, baš kao i svi njegovi učenici, bio Jevrejin. Ali, baš kao i uvek, ko mari za činjenice. Učenje velikih teologa, ne treba zaboraviti i svetaca koji se i danas u crkvi slave, prepuno je otrovne mržnje prema Jevrejima. Za to je dovoljno pogledati spise Jovana Zlatoustog i Kirila Aleksandrijskog. Sam Kirilo Aleksandrijski organizuje jedan od prvih progona Jevreja. Sve je to rezultiralo silnim progonima Jevreja kroz istoriju, koji su se završili holokaustom. Upravo je holokaust doneo novu kolektivnu krivicu. Sada nemačku. I pitanje da li su svi Nemci krivi za pokolje Jevreja. Na sreću, u novije vreme kolektivna krivica je odbačena kao zlokoban koncept. Krivi mogu biti samo pojedinci, i to isključivo za dela koja su počinili. Jedini problem je šta raditi sa onima koji su te pojedince podržavali i omogućili im da počine te zločine. Mogući odgovor je pojam kolektivne odgovornosti. O njoj sjajno piše Filip David.
Knjiga „Jesmo li čudovišta“ donosi niz eseja. Tako u prvom delu knjige Filip David govori o političkim i društvenim prilikama tokom devedesetih godina, pokušavajući ne samo da progovori o dželatima i njihovoj krivici, već i o tome kako su oni uspeli da učine ono što su učinili. Drugi deo knjige „U ogledalu devedesetih“ je svojevrsni dnevnik Filipa Davida, kako ga on sam naziva „Izveštaj sa mesta nesreće”. Na samom kraju knjige, u trećem delu „Jevrejske teme“, Filip David piše o jevrejskom identitetu kroz priču o jevrejskim piscima, ali i pokušava da progovori o žrtvama holokausta.
Ispisani u vremenu velikih previranja (knjiga je prvi put objavljena 1997), ovi eseji pokušavaju da odgonetnu koren zla i silnih nesreća koje su zadesile Jugoslaviju tokom devedesetih godina. Polazeći od svakodnevnice, stvarnih događaja i prilika, Filip David je stavlja u, možda ćemo upotrebiti neadekvatan izraz, univerzalni kontekst. Priča o ratnim zločincima, političarima i narodu koji ih podržava biva sagledana iz jedne potpuno nove perspektive. To je pokušaj dubinske analize, potkrepljene pozivanjem na velike mislioce, ali i na istoriju koja je prethodila ovim događajima. Sjajna je slika propasti jednog društva, nažalost propasti koja i dalje traje: „Strah se širi, dalje podstreka mržnji, parališe otpor prema nasilju. Strah od suseda stvara etnički čista područja. Ovde demokratija postaje sinonim za opštu nesigurnost. Politički izbori očekuju se kao dolazak sudnjeg dana. Svaka pomisao na promenu vlasti prikazuje se kao pretnja raspadom društva. Izborni slogani ne počivaju na obećanjima boljeg života, nego na apokaliptičnim upozorenjima o totalnom krahu ako pobede oni drugi.“
Filip David, jedan od najznačajnijih savremenih književnih stvaralaca na ovim prostorima, je rođen u jevrejskoj porodici u Kragujevcu. Posle završenih studija dramaturgije radi kao filmski stvaralac. Najplodniju saradnju je ostvario sa Mirkom Kovačem i Lordanom Zafranovićem. Autor je nekoliko zbirki priči, romana, kao i knjiga eseja. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je najznačajnija jugoslovenska i srpska priznanja, među kojima su NIN-ova i Andrićeva nagrada.
„Nasilje i nepravda idu ruku podruku. Ne suprotstavljajući se nasilju, ne dižući glas protiv nepravde, prihvatamo da živimo uz njih i sa njima. Nasilja se uvećavaju, nepravde postaju sve očevidnije, dobijaju zastrašujuće razmere, a mi stojimo i gledamo. Lagano ali neumitno preobražavamo se u čudovišta“, piše Filip David u ovoj knjizi. I pokreće pitanje kolektivne odgovornosti. Krivice ne, ona je uvek individualna. Samo što ti krivci nisu iznikli sami od sebe, pogotovo ne krivci na najvišim mestima. Iza njih uvek stoji narod, još tačnije najveći deo pripadnika jednog naroda. Filip David u ovoj sjajnoj knjizi eseja govori o tom „narodu“. Kakvo je to ludilo koje je opčinilo toliko ljudi? Zašto su svi ti ljudi podržavali nasilje, zlo i silne zločine? Ili su ćutali, puštajući zlo da ostvari ono što je zamislilo. Suštinski, ko je kriv? Vođe i izvršioci zločina ili narod koji im je to omogućio, što direktnom podrškom, što ćutanjem i posledičnim pristajanjem na zlo. Za Filipa Davida su krivi zločinci, ali su u isto vreme odgovorni i oni koji su im to dopustili. Kroz ovu knjigu eseja on to sjajno pokazuje, ali nas i podučava da nikada više ne dopustimo da se takvo zlo ponovi. Iako se ono, na nesreću, uvek ponavlja: „Pozivanje na vlast, na vođu, zaklanjanje iza ideologije, nacije i vere kao vrhovnih autoriteta, upravo svedoče o sindromu moralne dezintegracije, etičkog rasula.“

Naslov: Jesmo li čudovišta
Autor: Filip David (1940-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2019
Strana: 177

Doviđenja, tamo gore – Pjer Lemetr

Načelno, svi su protiv rata. Rat je najveće zlo, u ratu uvek najviše stradaju nevini, rat je nepojmljiva gadost – sve su to reči koji smo svi mi čuli bezbroj puta. Suštinski: svi ljudi, i to gotovo uvek u istoriji, su bili protiv rata, smatrajući ga za nešto najgore što čoveka može da zadesi. Jedini problem nastupa kada se ovaj sveprisutni odijum protiv rata suoči sa realnošću. I činjenicom da naša vrsta od svojih prapočetaka vodi neprestane ratove. Ako izuzmemo velike katastrofe, bolesti i epidemije, rat je „ubio“ najviše ljudi u istoriji naše civilizacije. Mala, ali potrebna digresija. Nedavni građanski rat u Jugoslaviji se posmatra upravo iz ove vizure. Neretko ćete čuti, a možda i sami izgovoriti rečenicu: ju, ko nas to zavadi. Uvek je tu neko sa strane, zli stranac, koji je doneo zlo. Mi smo, razume se, u čitavoj stvari potpuno nevini. Što se stvarnost razlikuje od ove predstave, za to je dovoljno pogledati izborne rezultate u svim jugoslovenskim republika 1990. godine na kojima su pobedile ratnohuškačke političke stranke, sasvim je druga stvar. No, da se mi vratimo na našu temu. Načelni otpor prema ratu je poprilično porozan. Dovoljno je pronaći pravi, ili bolje rečeni valjani razlog, i eto odmah opšteg oduševljenja ratom. Da tragedija bude još veća, tom „patriotskom zovu“ se ne odaziva samo plebs, naprotiv, on opčinjava i ljude koje smatramo za izuzetno pametne. Dovoljno je prisetiti se oduševljenja Sigmunda Frojda i Tomasa Mana na početku Prvog svetskog rata. I njihovog docnijeg kajanja kada su spoznali kakav je to zapravo bio rat. Da ostanemo u Nemačkoj, slična situacija je bila i sa Ginterom Grasom, koji je podržao bombardovanje Jugoslavije 1999, da bi se kasnije gorko kajao zbog toga. U čemu je stvar? Odgovor je već dat. To su razlozi za izbijanje rata. Ili ono što se u političkoj teoriji naziva „pravedni rat“. Ovaj pojam se vezuje za svetog Avgustina, ali on svoje korene crpi iz ranijih učenja. Njegova srž je određenje „pravovernosti“ ratova ili još tačnije – to je pokušaj da se odredi koji su to ratovi dozvoljeni i moralno valjani. Najpre su to ratovi koji se vode protiv zločinačkih režima, pogotovo onih koji su napali druge zemlje. Primera radi, to je bila borba protiv nacističke Nemačke. Suština je da se po ovom shvatanju rat može voditi samo ukoliko za to postoji moralno opravdani razlog. Jedini problem je u tome što svaka strana može da pronađe taj razlog. Ubistvo Franca Ferdinanda je bio argument za započinjanje Prvog svetskog rata. Hitler je napao Poljsku zarad „zaštite“ nemačke manjine. Kakav je bio rezultat, svi mi znamo. Pravedan ili nepravedan, rat donosi samo pomor, nesreću i zlo. I to u istoj meri i zavojevačima i žrtvama. Neretko i pobednicima. Sjajnu knjigu o tome je napisao Pjer Lemetr.
Novembar je 1918. godine. Od završetka rata vojnike na frontu deli samo nekoliko dana. Ali to ništa ne znači Alberu i Eduaru, koji su krenuli u poslednju, i ispostaviće se kobnu, borbu protiv Nemaca, i to samo zbog samovolje i sujete svog komandanta. U toj borbi Alber će jedva sačuvati život, a Eduar ostati trajno unakažen. Njihovo prijateljstvo će se nastaviti nakon rata. Alber preuzme na sebe brigu o Eduaru, koji zbog svoje unakaženosti ne želi da se vrati porodici i starom životu. Mučni dani tavorenja u užasnoj nemaštini izrodiće čudnovatu ideju u glavama prijatelja. Oni pripremaju veliku, gotovo nepojmljivu prevaru, osvetu svima koji su ratom upropastili njihov život.
Od prve rečenice, inače sasvim sigurno jedne od najboljih uvodnih rečenica u istoriji savremene literature: „Svi oni što su mislili da će se ovaj rat brzo završiti odavno su mrtvi. Upravo od tog rata“, pa sve do poslednje u ovom romanu, mi prisustvuje potpunom književnom trijumfu. Pjer Lemetr je napisao roman koji po svojoj veštini pripovedanja, sjajno izatkanoj priči, ali i neverovatnoj umešnosti autora da uroni u najdublje zakutke duša svojih junaka, predstavlja istinsko remek-delo. Pjer Lemetr je napisao roman u čijem čitanju ne samo istinski uživate, već i roman koji će neminovno izazvati vaše divljenje. Ono što je za nas bitno, Lemetr je dobio sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman na srpski jezik.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ („Čarobna knjiga“, 2019) potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
„Oskudica je još gora od bede zato što ima načina da se ostane veliki u bedi, ali oskudica vas vodi u sitničavost, u štedljivost, postanete niski, škrti; obeščašćuje vas zato što naspram nje ne možete da ostanete netaknuti, da sačuvate ponos, dostojanstvo“, piše Pjer Lemetr u ovom romanu. Na tu oskudicu, ništa drugo nego potpuno životno poniženje, osuđeni su junaci ovog romana. I to od strane države, koja ih pre toga oterala u rat, obogaljila i fizički i duhovno, i na kraju potpuno dotukla. Za to vreme na ceni su ratni profiteri, zločinci i bitange, koje su ih unesrećile. Očajnički potez, u isto vreme savršena osveta, kakva to saznaćete u ovom romanu, jedini je način da se junaci romana „Doviđenja, tamo gore“ izvuku iz užasa posleratne, ništa manje i ratne, kaljuge. Za njih taj rat ne samo da nije pravedan, da se vratimo na početak priče, taj rat je za njih bestijalnost koja mora biti osvećena. U ovom izuzetnom romanu ta ratna bestijalnost je predstavljana tako da ona u potpunosti menja naš pogled na rat. Baš kao što se to desilo i sa jednim Lemetrovim junakom: „Njegova mizantropija, već dugo neprobojna, bila je uzdrmana. Ne pokoljem u pravom smislu reči, na to se čovek navikne, zemlju oduvek pustoše katastrofe i epidemije, rat je samo kombinacija to dvoje. Ne, ono što ga je preseklo bile su godine poginulih. Katastrofe ubijaju sve, epidemije desetkuju decu i starce, samo ratovi poubijaju mlade ljude u tako velikom broju.“

Naslov: Doviđenja, tamo gore
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 443

Osetljiva ravnoteža – Rohinton Mistri

Svoj uspon, podjednako i uspeh, hrišćanstvo duguje nizu okolnosti. Najbitnija je sreća. U vremenu u kom je Isus živeo, živeli su i propovedali brojni proroci i mesije. Ipak, i pored oštre konkurencije, jedino je ostao upamćen Isus. Za vernike je to svakako znak njegove božanske misije. Za one, pak, druge to je sled pogodnih okolnosti. Najveća je Isusov, upotrebićemo možda neadekvatnu reč, bekgraund. On je rođen u težačkoj porodici drvodelje Josifa. Istog porekla, sa retkim izuzecima, bili su i njegovi učenici. Zašto je ovo bitno? Najpre zbog toga što je samo takav čovek mogao da se približi najširim narodnim masama. Suštinski, Isus samo propoveda i njima. Poniženim i uvređenim, kako bi to rekao Dostojevski. Isus u svom učenju posebnu pažnju obraća na njih, ali ne prelazi granicu. Ta granica je revolucija. On ne poziva na pobunu, već na unutrašnje preumljenje. Njegovo carstvo nije od ovog, već od drugog sveta, kako sam kaže. Isto to čine i njegovi nastavljači, u isto vreme preuzimajući poluge moći. I polako, ali sigurno, crkva kao institucija postaje deformacija osnovne Isusove ideje. Setite se toga kada vidite crkvene velikodostojnike u skupocenim odorama i raskoši, još tačnije činjenice da ti i takvi predstavljaju učenje sina drvodelja i teškog siromaha. Na ispravljanje te propuštene prilike, crkva je zaista imala priliku da izvede potpunu socijalnu revoluciju, čekalo se dugo. Ali je ona, ipak, došla. Njen začetak je Francuska revolucija. Pobuna protiv aristokratije i crkve iznedrila je ideju socijalne pravde i dovela do silnih promena. Brojni docniji pokreti i revolucije najbolji su svedok tome. Razume se, sredstva za ostvarenje socijalne pravde bila su raznolika. Od anarhizma, socijaldemokratije, pa sve do komunizma. Bilo je i ništa manjeg izvitoperenja te ideje, baš kakav je slučaj bio i sa hrišćanstvom. Ideja o jednakosti svih ljudi pervertirano se pretvorila u Gulag, Goli otok, Crvene kmere, kulturnu revoluciju… Još gore, ovo je dovelo do gotovo potpunog poraza ideje socijalne pravde. I sveta u kom sad živimo. Apsolutna vladavina kapitala, urušavanje svih radničkih i socijalnih prava, užasno osiromašenje ogromnog broja ljudi i moderno robovlasništvo kroz prekarni rad miliona – sve je to naša svakodnevnica. Nova pobuna i nova borba za drugačiji i znatno bolji svet je pred nama. To zaslužuju poniženi i uvređeni ljudi. Niko o njima ne piše tako dobro kao Rohinton Mistri.
Sredina je osamdesetih u velikom primorskom gradu u Indiji. U njemu živi mlada udovica Dina, žena koja se pobunila protiv okoštalih društvenih normi. U taj grad dolaze Išvar i Om, krojači koji beže od užasa kastinskog nasilja. Njima se pridružuje student Manek, rastrzan između traženja svog puta i roditeljskih želja. Životni put ovih četvoro ljudi će se sastaviti i dovesti do promena koje će odrediti njihove sudbine.
Stvaralaštvo Rohintona Mistrija najčešće porede sa Dikensovim delima. I zaista, te sličnosti su očevidne. Od epskog zamaha, ovaj roman se proteže na skoro osamsto strana i opisuje preko deset godina života junaka, maestralnog stila, pa sve do predstave užasnog siromaštva i borbe da se iz tog siromaštva nekako izvuče. Najbitnije, gotovo identična je ljubav prema junacima. Mistri zajedno sa njima pati, on istinski razume njihove muke, čak i njihove promašaje i zablude. Ono što je ključna razlika je predstava sveta. Kod Mistrija nema deus ex machine, nema ni pravde. Tek ne srećnog kraja. Ovaj svet je mesto užasa, nepravde i zla koji slobodno haraju, ublažene jedino dobrotom pojedinaca i njihovom željom da poprave svet u kom žive. Kakav je i sam život: „Vreme je uzica kojom se naš život vezuje u pakete godina i meseci. Ili gumena traka rastegnuta kako poželimo. Vreme ume da bude lepa mašna u kosi devojčice. Ili bore na tvom licu, da ti ukrade rumen mladosti i kosu. (…) Ali na kraju, vreme ti je omča oko vrata, i polako steže.“
Rohinton Mistri, jedan od najznačajnijih savremenih kanadskih književnih stvaralaca, je rođen u Bombaju. Završava studije matematike i ekonomije, posle kojih se seli u Kanadu. Docnije će završiti i studije engleskog jezika i filozofije. Debituje kao pripovedač 1987. godine. Do sada je objavio tri zbirke priče i romane „Tako dugo putovanje“ (Magnet, 2004), „Porodične stvari“ (Narodna knjiga, 2004) i „Osetljiva ravnoteža“. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio jednodušne pohvale kritike i publike. Takođe, dobitnik je i niza književnih priznanja, među kojima je i Gilerova nagrada. Trenutno živi u Torontu.
„Priče o nesreći nisu zabavne kada smo mi glavni junaci“, govori jedan od junaka ovog romana. I zaista te priče nisu zabavne. Rohinton Mistri predstavlja uzavreli svet Indije kao mesto užasne nepravde, gotovo nepojmljivog tlačenja drugih ljudskih bića. Svet je to u kom bogati imaju sva prava, a siromasi nikakva. I svet u kom vlast štiti jedino prava bogatih, u isto vreme neprestano govoreći kako је onа tu da zaštiti prava nemoćnih i ugroženih. Tako, evo samo jednog primera, ta vlast ruši kuće sirotih ljudi pod parolom: „Hrana gladnima! Domovi beskućnicima!“ Taj svet Rohinton Mistri predstavlja u svoj svojoj grozoti, nepogrešivo precizno i bez milosti prema tlačiteljima. Najbitnije, bez ganutljivosti i sentimentalnosti. Baš kao što te ganutljivosti nema ni kod junaka ovog romana. Oni su tu gde su, svesni su užasnih nepravdi, ali se ne prepuštaju očaju. Njihov život je borba, koja se neretko završava porazom, ali ipak borba do poslednjeg atoma snage. I pokušaj da se pronađe ona naslovna osetljiva ravnoteža: „Šta može čovek da radi pod takvim okolnostima? Da ih prihvati i da ide dalje. Molim te da nikada ne zaboraviš, tajna opstanka je u prihvatanju promene i prilagođavanju. (…) Moraš da održiš tu osetljivu ravnotežu između nade i očaja.“

Naslov: Osetljiva ravnoteža
Autor: Rohinton Mistri (1952-)
Preveo: Nikola Pajvančić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2011
Strana: 766

Embahade – Miloš Crnjanski

Pored one sada već poslovične „čvrste ruke“, o kojoj je na ovom mestu već pisano, gotovo svaki razgovor o politici, a kako se čini o tome se i jedino govori, neizostavno će se završiti, ako ne i početi, konstatacijom da za nas nije demokratija. Mi smo, jelte, ona Njegoševa „stoka grdna“, ništa drugo nego krdo nesposobno da razluči, a onda i da odluči, šta je to dobro za naš život. Jedino što se zaboravlja u ovim pričama je činjenica, za koje ovde retko ko mari, da i mi, ako verujemo u ove reči, pripadamo tom krdu. S druge strane ovog „nepoverenja“ u demokratiju stoji prezir prema politici. Odakle on dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego umor proizašao iz višedecenijskog političkog posrtanja. Tako je došlo do, možemo slobodno reći, opšteg odijuma prema politici. Ona je, sigurno će vam to većina potvrditi, prljava rabota u koju se ne treba mešati. Jedini problem je što će u tom slučaju oni koji se ne gade te prljave rabote preuzeti sve. „Dobri“ ljudi će stajati sa strane, kibicovati, odmahivati glavom i čuditi se, otprilike kao starci koji ne mogu čudom da se načude kuda ide ovaj svet, u isto vreme prepustivši bitangama da urede svet po svojoj meri. Kako taj svet izgleda najbolje nam je pokazala istorija naše političke prošlosti. Sukobi između radikala, naprednjaka i liberala na kraju devetnaestog veka su se gotovo uvek završavali pokoljima i masovnim ubistvima. Jedno takvo ubistvo je i „najznamenitiji“ događaj u istoriji međuratnog parlamentarizma. O građanskom ratu i posleratnim čistkama, uključujući tu i monstruozni Goli otok, tek ne treba trošiti reči. Istorija naše politike je ništa drugo nego duga istorija nasilja, hohštapleraja, ali i, što nikako ne treba smetnuti sa uma, idiotizama. Evo samo par primera. Početak Velikog rata Nikolu Pašića zatiče u predizbornoj kampanji u unutrašnjosti Srbije. Nije nikakva šala. Ubistvo Franca Ferdinanda, diplomatski demarši, suštinski: neviđena histerija koja će uskoro rezultirati ratom, Pašića nisu omeli da se posveti „sakupljanju“ glasova. Ili da se prisetimo još većeg idiotizma. Posle prelaska Albanije, užasnog pomora, hiljada i hiljada smrti, izbeglički srpski parlament na Krfu je nalikovao na drumsku mehanu. Političari su u senci užasnih smrti i državnog poraza nastavili po starom. Svađe, prepirke i prepucavanja izazvali su opštu sablazan. Ovo su samo dva primera, a ima ih koliko god hoćete, ovakvih idiotizama. I ne bi oni bili toliko bitni da takvi idioti ne upravljaju državama, određujući tako sudbine miliona ljudi. O tim idiotima niko nije bolje, a verovatno ni oštrije pisao kao Miloš Crnjanski.
„Embahade“, kao što im i ime govore, predstavljaju svojevrsne memoarske zabeleške i uspomene na period koji je Miloš Crnjanski proveo u diplomatiji. Tako prvi deo „Embahada“ pripoveda o boravku Crnjanskog u Berlinu, i to u poslednjim godinama Vajmarske republike. Druga knjiga pripoveda o usponu nacizma i pokušaju kraljevine Jugoslavije da izbegne rat. Boravak u Rimu, pred sami rat, u središtu je treće knjige. Naposletku smo u Londonu. Četvrta knjiga „Embahada“ nam predstavlja rad Miloša Crnjanskog u izbegličkoj vladi.
Najbolje je prvo krenuti od predistorije samih „Embahada“. Njih Crnjanski počinje da piše u Londonu, i to kao uzgredni posao. Pomažući Milanu Stojadinoviću u pripremi memoarske knjige „Ni rat ni pakt“, neki čak tvrde da je Crnjanski stvarni autor te knjige, on sakuplja obilatu diplomatsku građu. Dobar deo tih dokumenata, praćenih komentarima, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Te dokumente, što je za nas najbitnije, prate uspomene Crnjanskog na ljude koje je u diplomatskom radu sretao, baš kao i priča o njegovom životu. Na nesreću, započeti posao Crnjanski nije dovršio. Dobar deo u celosti napisanih poglavlja, onih koje je tek započeo, ali i mnoštvo dokumenata i arhivske građe ostalo je u rukopisu. Sve to spaja Borislav Radović, priređujući ovo delo. Istinsku poslasticu ne samo za ljubitelje stvaralaštva Miloša Crnjanskog, već i za sve one koji se interesuju za političku istoriju Jugoslavije.
Miloš Crnjanski, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca svih vremena, je rođen u Čongradu. Ratno iskustvo u Velikom ratu je predočio u romanu „Dnevnik o Čarnojeviću“. Međuratni period provodi službujući kao novinar, profesor i diplomata. U emigraciji će živeti u Londonu, i to u teškom siromaštvu. U Jugoslaviju se vraća 1965. Objavio je niz romana, zbirki pesama i pripovedaka, knjiga eseja i memoarske proze, koje se smatraju za vrhunac srpske književnosti dvadesetog veka.
„Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića“, ovako Crnjanski određuje srž „Embahada“. Opisujući svoje službovanje u dve ambasade, kasnije i u emigrantskoj vladi u Londonu, Crnjanski portretiše ljudi na najvišim mestima, njihove odluke, ništa manje i njihove postupke. A to je, bez preterivanja, portretisanje teških diletanata, duboko neobrazovanih i prostih ljudi, sposobnih samo za spletke, pokvarenost i, razume se, silne pronevere i krađe. Ta bulumenta, nikako se drugačije ne može nazvati, je upravljala životima milionima ljudi, odvodeći ih do propasti. Evo samo jednog primera, onog koji Crnjanski navodi. Simovićeva vlada u svom saopštenju povodom bombardovanja šestog aprila govori da neprijateljska propaganda „nije uspela da pokvari opšte dobro raspoloženje“. Dobro ste pročitali, opšte dobro raspoloženje u trenutku opšte pogibije. Crnjanski te budale, a zašto su budale saznaćete u ovoj knjizi, nemilosrdno šiba. Tako on o kralju Petru II govori: „Niko kralja Petra u Beogradu aprila šestog nije video. Nijedan od njegovih umirućih, izdišućih ‘podanika’. Nije to Karađorđević, Dezerterović je to.“ Prepun gorčine, i to sa pravom, nemilosrdan i ozlojeđen, Crnjanski stvara memoare koji nemaju milosti ni prema kome. „Embahade“ nas sukobljavaju sa stvarnom slikom naše istorije, koju neretko volimo da romantizujemo, ali nas u isto vreme i podučavaju. I to onoj lekciji sa početka teksta. Nije kriva demokratija, mi smo krivi. A krivi smo zato što svoje poverenje poklanjamo budalama, diletantima, hohštaplerima, nesposobnjakovićima, bitangama i idiotima. Ili im prepuštamo slobodan put gadeći se politike, zaboravljajući u isto vreme da će nas te bitange neminovno odvesti do propasti. Kao što su u propast odvele i generaciju kojoj je Crnjanski pripadao: „Pod ruševinama tog Beograda leže, mrtva, – za mene i sad još živa, – lica koja me posmatraju isplakanim očima. Sa jednog drugog sveta. Oni su ne samo mrtvi, nego su se i strašno namučili. Zato pišem gorko i bez obzira. Neka se zna istina.“

Naslov: Embahade
Autor: Miloš Crnjanski (1893-1977)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2009
Strana: 916

Mikrokosmosi – Klaudio Magris

Jedna od prvih mera u nedavnoj borbi protiv koronavirusa je bilo zatvaranje svih evropskih državnih granica. Bez namere da se na ovom mestu ulazi u raspravu da li je to dobra ili loša stvar, sa zdravstvene strane je to svakako bilo svrsishodno, ipak se mora primetiti svojevrsna tendencija ka „zatvaranja“ država u trenucima velikih opasnosti. Takav slučaj je bio i tokom ne tako davne migrantske krize, koja nas svakako čeka i u budućnosti. Suština je da dobar deo ljudi, razume se i političara, svojevrsni spas vidi u nacionalnoj zatvorenosti i samodovoljnosti. Koren takvog shvatanja seže duboko u prošlost. Prvi gradovi, pogotovo gradovi-države, kakva je bila Firenca ili nama bliži Dubrovnik, su svoj spas u trenucima opasnosti pronalazili u upravo tom „zatvaranju“. Gotovo identično je bilo shvatanje o nacionalnim državama, razume se, na malo drugačijem planu. Devetnaestovekovno nacionalno buđenje dovelo je do stvaranja brojnih nacionalnih država, među kojima je bila i tadašnja kneževina Srbija. Takav princip međunarodne politike svoj vrhunac doživljava nakon završetka Prvog svetskog rata, i to kroz čuvenu Vilsonovu doktrinu. Ona je, najjednostavnije rečeno, pravo nacija na stvaranje nacionalnih država. Vrhunac su devedesete, godine raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Na pepelu višenacionalnih država stvorene su brojne nacionalne države, manje ili više uspešne. Razume se, tu nije bio kraj. Svedok tome su brojni ratovi u Africi i na Bliskom Istoku, čak i stvaranje novih država kao što je Južni Sudan, ali i nama mnogo bliži kosovski problem. Srž svega je shvatanje da je najbolje državno uređenje, uopšte sama država, prostor na kom žive pripadnici samo jedne nacije. Ako u njoj žive i druge nacije, što je skoro svugde slučaj, može im se priznati nacionalna posebnost, možda čak i pravo na jezik i kulturu, ali uz obavezno „poštovanje“ većinske nacije. Što je i bio najveći jugoslovenski problem. Svaka nacija je na svojoj „teritoriji“ htela da bude „glavna“, a kad imate toliko nacija koje to žele sukob je neminovan. Ali da se mi vratimo u današnjicu. Problem sa ovakvim shvatanjem nacionalne države je sukob sa stvarnošću. Pogotovo sa stvarnošću savremenog sveta. Informatički, ništa manje i transportno-saobraćajni razvoj obesmislio je državne granice. Podjednako je to učinila i migracija stanovništa u potrazi za boljim životom. I ono, što se neretko previđa, a sasvim sigurno je najbitnije, je istorijsko nasleđe zajedničkog života i međunacionalnog preplitanja koje je neretko u sukobu sa konceptom nacionalnih država. Sjajnu knjigu o tome je napisao Klaudio Magris.
Polazeći od Trsta, još tačnije od čuvenog tršćanskog kafea „San Marko“, Klaudio Magris nas u ovoj knjizi vodi na svojevrsno putovanje predelima bivše Austro-Ugarske monarhije. Pred nama su slike pitoresknih italijanskih sela i priče o njihovoj istoriji u poslednjih nekoliko vekova. Tu je i italijanski gradić Akvileja i njegova istorija od skoro dve hiljade godina; planinsko naselje Antholc, međa današnje Italije i Austrije; slovenački Alpi i čuveni Snežnik; baš i hrvatsko ostrvo Cres. Na kraju knjige vraćamo se na početak. U Trst, i to kroz priču o gradskom parku.
Baš kao i u slučaju Magrisovog romana „Dunav“, žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Ona je u isto vreme i putopis, i sjajna istorijska studija, podjednako priča o velikim književnim i ostalim umetničkim stvaraocima, ništa manje Magrisova autobiografija, ali i možda ponajviše sjajna zbirka priča. Magris u svim ovim segmentima, ili je bolje reći slojevima, „Mikrokosmosa“ pokazuje neiscrpno znanje i ništa manji literarni talenat. Čitaocima željnih štiva koja nas obogaćuju, uče novim stvarima, ali nam i u isto vreme pružaju nenadmašno uživanje, ovo Magrisovo delo će predstavljati pravi dar. Ono što se mora zameriti je traljavo urađena lektura i korektura samog dela u srpskom prevodu (koja ide do neoprostivih grešaka kao što je „dijabetis“), gotovo neshvatljiva za izdavača kao što je „Arhipelag“, koji nas je navikao ne samo na odličan izbor autora već i na vrhunske prevode, obradu teksta i opremu knjiga. Ipak, to ne može pokvariti uživanje u ovom zaista izvanrednom delu.
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo Klaudio Magris je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno sedam njegovih knjiga.
„Svaki identitet – naročito onaj nacionalni, koji bunca da je nepromenjiva prirodna činjenica – čin je volje, herojski i artificijelni poput svakog odlučnog moralnog čina“, piše Magris u ovom delu. Upravo je priča o nacionalnom identitetu, koji docnije vodi do stvaranja nacionalnih država, u središtu „Mikrokosmosa“, i to kroz pripovest o stvaranju tih identiteta. Ispisujući priče o silnim državama, još češćim ratovima, brojnim nesporazumima i zločinima, Magris nam u isto vreme prikazuje i drugu stranu priče. A ta druga strana priče su ljudi. Italijani, Slovenci, Nemci, Austrijanci, Hrvati, Srbi, Jugosloveni, svi oni koji naseljavaju Magrisove „Mikrokosmose“, su ljudi koji već vekovima žive zajedno. Pod različitim državama i pod različitim državnim uređenjima, ali uvek zajedno. I to ratujući međusobno, trveći se, ali i podjednako sarađujući, mešajući se, neretko i voleći se. Taj spoj je njihova suština, ništa drugo nego njihov identitet, mnogo jači i mnogo veći od bilo koje države. Baš kao što je to slučaj i sa Trstom, možemo slobodno reći „glavnim likom“ ove Magrisove izuzetne knjige: „Trst je anahronizam i nebeneinander, obala na kojoj je nagomilan otpad Istorije, gde sve i suprotno od svega postoji zajedno, rame uz rame, iredentizam i vernost Habzburgovcima, italijanski patriotizam i nemačka i slovenska prezimena, Apolon i Merkur. U toj slepoj tački Jadrana, Istorija je klupko čije se niti zapliću.“

Naslov: Mikrokosmosi
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 231

Pročitajte i prikaze Magrisovih romana „Dunav“ i „Drugo more

Tajna istorija Miloševe Srbije – Vuk Karadžić

Čuli ste tu frazu bezbroj puta, verovatno ste je i sami nebrojeno puta izgovorili. Reč je, razume se, o čvrstoj ruci. A kako se do te čvrste ruke dolazi je isto tako poprilično poznato. U susretu sa ponašanjem koje nam se ne dopada, još više sa ponašanjem koje smatramo za ugrožavajuće, neretko je ono zaista i tako, neminovno dolazi do pomene te čvrste ruke. Eh, da je ovde neko ko će da zvizne rukom o astal i da reši stvar, otprilike to tako izgleda. U čemu je problem sa ovim sanjarenjem? Pre svega u pogrešnoj percepciji stvarnosti. U psihologiji se to označava kao percepcija rezultata. Naša slika sveta neretko dolazi iz našeg poprilično subjektivnog pogleda na stvarnost. U ovom slučaju je to distinkcija između „nas“ i „njih“. Mi smo ti koji su dobri, pošteni i moralni; a oni drugi, uvek ti drugi, su zli, nepošteni i nemoralni. Ta čvrsta ruka koja treba da reši stvar će srediti te „druge“, a nama „dobrima“ omogućiti normalan život. Jedini problem je u tome što to ta čvrsta ruka nikada ne radi, naprotiv, ona uvek udara na one koji su najbolji. Celokupna istorija naše civilizacije je tome svedok. U svakom totalitarnom, podjednako i autokratskom režimu najveće žrtve su bili upravo ti dobri i pristojni ljudi, a pobednici su uvek bile bitange i hohštapleri. Takva je, naprosto, priroda svake autokratije. U njoj su na ceni barabe koje su spremne da bez pritiska savesti učine sve ne bi li tako zadobile bilo kakvu korist. „Poštenjačine“ to već ne mogu. Isto tako, poštenjačine će vrlo brzo da primete šta to ne valja i da se protiv toga pobune. Još jedan problem, što je još jedna greška percepcije, je očekivanje prosvećenog apsolutizma. Vladara čvrste ruke, neograničenih ovlašćenja, ali vladara sa plemenitim idejama i željama za društveni napredak. Jedini je problem, opet isti, što takvih vladara nema. Čak i knez Mihailo, kog volimo da posmatramo kao prosvećenog apsolutistu, ima poprilično putera na glavi. Setimo se samo Zmajeve „Jututunske narodne himne“, posvećene njegovom liku i delu. Suština je da su vladari koji su donosili blagostanje (bilo ono ekonomsko ili utvrđivanje državne suverenosti) u isto vreme donosili i silne nepravde, nesreće i zla. Nema boljeg primera za to od Josipa Broza Tita. Nesumnjivo velike stvari koje je on učinio, pratili su užasni zločini. Dovoljno je prisetiti se Golog otoka. Ili užasa koji su doživeli Dragoslav Mihailović, Borislav Pekić i Danilo Kiš. Baš takav vladar je bio i knez Miloš Obrenović.
„Tajna istorija Miloševe Srbije“ nam donosi dva spisa Vuka Karadžića. Prvi je „Osobita građa za srpsku istoriju našeg vremena“. Podeljen u četiri dela, ovaj spis pokušava da predstavi kako je zapravo izgledala Miloševa vladavina. Prvi deo „Sprdnja“ nam predstavlja Milošev odnos prema potčinjenima, grotesknu mešavinu krajnje ironije i užasne nehajnosti. „Samoljubilje i prezrenije sviju drugi ljudi“ obrađuje Milošev pogled na svet, dok „Samovoljna i neograničena vlada“ predstavlja vrhunac Miloševe autokratske bestijalnosti. Završno poglavlje „Ljudi koji su oko Miloša“ portretiše kneževe najbliže saradnike i predstavlja njihove sudbine. U drugom delu knjige se donosi čuveno Vukovo pismo knezu Milošu iz 1832.
Da bi se u potpunosti razumeo ovaj spis treba reći nešto o njegovoj predistoriji. Godine 1828. Vuk objavljuje delo „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“ u kom daje pozitivan sud o Miloševoj vladavini. Sve se to menja posle Vukovog dolaska u Srbiju 1829. na knežev poziv. Trogodišnji Vukov boravak u njegovoj blizini rezultira novom knjigom. Još tačnije, Vuk pravi svojevrsnu dopunu, može se reći i ispravku, prethodne knjige. U njoj je sada ispripovedana i druga strana priče. Što zbog straha, verovatno i zbog želje da se neprijatna istina ne podastre pred oči savremenika, Vuk ostavlja zaveštanje da se ovaj spis ne sme objaviti pre 1900. godine, što je i ispoštovano. Takva Vukova odluka je dovela do toga da ovaj spis ostane u zapećku njegovih drugih dela. Ovo izdanje to menja. Po prvi put se ovaj spis zajedno sa čuvenim Vukovim pismom štampa kao zasebno delo, i to uz odličan predgovor Dejana Mihailovića. Pred nama je jedna sasvim nova slika kneza Miloša: „Miloš, kao od prirode veseo čovek, kad oće, ume se vrlo ljubezan pokazati, kao što se obično gdekojim inostrancima pokazuje; ali je prema svoji ljudi, a osobito od koji misli da nema nikake potrebe, vrlo grub i naprasit, a često i beščovečan.“
Vuk Stefanović Karadžić, po mnogima najznačajnija ličnost u istoriji novije srpske kulture, je rođen u Tršiću. Učestvuje u borbama u Prvom srpskom ustanku, posle kojih se seli u Beč, u kom će sa manjim prekidima živeti sve do smrti. Njegovo najveće delo je reforma srpskog jezika, koju je izveo sa neverovatnim talentom i upornošću. Sakupio je i sačuvao od zaborava stotine narodnih pesmama, pripovedaka, poslovica i umotvorina. Autor je i brojnih istorijskih i antropoloških studija, polemičkih spisa, izuzetnih prevoda…
„(…) Miloš ni malo ne uvažava ni čest, ni sreću, ni život drugih ljudi; no koliko god za druge ljude ne mari i prezire ji, toliko sebe za većega i od drugi ljudi pretežnijega drži. On za celo misli, da od njega nema na svetu čoveka ni pametnijega, ni pravednijega, ni milostivijega“, piše Vuk Karadžić u ovoj knjizi. Slika kneza Miloša posle nje postaje nešto sasvim drugo. To nije više onaj stameni vladar i oslobodilac Srbije već tiranin, bitanga i neretko zlikovac. Toliki da tadašnji stanovnici Srbije žale zbog odlaska Turaka, jer su za vreme njihove vladavine mnogo bolje živeli nego pod Miloševom strahovladom. Na kraju, to će i dovesti do Miloševog docnijeg svrgavanja i proterivanja iz Srbije. Opisujući silna Miloševa nepočinstva, Vuk pravi svojevrsni testamentarni, tome i naredba o kasnijem otvaranju spisa, amanet svom narodu da nikada ne dopusti da se tako nešto ponovi. Tiranija jednog čoveka koji je u svoje ruke uzeo sve poluge moći može da dovede samo do silnih nepravdi, zla i opšteg nazadovanja jednog društva. Uostalom, to je ono što se uvek događa kad dođe do „čvrste ruke” sa početka teksta. Nema boljeg svedoka tome od ovih Vukovih reči, koje su i danas poprilično, možemo reći čak i zlokobno aktuelne: „Ako li Vaša Svetlost ostanete sa svim prim dojakošnjemu i sadašnjemu Vašem vladanju, onda za neprijatelje Vaše ne može biti veća radost, a ne samo što će se znatni i pošteni ljudi iz drugi zemalja kloniti Srbije, nego i sami tamošnji sinovi, koji su iole znatniji i mogućniji, želeće, da bi se iz nje uklonili.“

Naslov: Tajna istorija Miloševe Srbije
Autor: Vuk Karadžić (1789-1864)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 254

Drevna svetlost – Džon Banvil

Možda je najbolje početi od Biblije, ili još tačnije od čuvene rečenice iz knjige Postanja: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom…“ Zašto su ove reči toliko bitne? Ponajviše zato što su one odredile odnos prema seksualnosti u judeo-hrišćanskoj civilizaciji. Suština čovekovog života, ili je možda bolje reći zadatak koji je dobio od višeg bića, ako verujemo u ove reči, je razmnožavanje i upravljanje svetom. I tu već nastupa problem. Koliko u „vladanju“, koje je dovelo do poprilično nehajnog odnosa prema životnoj sredini, neretko i prema drugim ljudima. Još više, što je i naša tema, u odnosu prema seksualnosti. Iako dobar deo savremenih teologa ove reči ne tumači doslovno, one su kroz istoriju naše civilizacije odredile pogled na seksualnost. Još preciznije rečeno, jedina dozvoljena seksualnost je bila ona čija je svrha razmnožavanje. Sve drugo je greh. Ukoliko bismo ovo protivljenje seksualnosti pokušali da racionalno razložimo sasvim sigurno bismo došli do brojnih teorija. Jedna je – iako će ovo nekima zvučati preterano, možda čak i uvredljivo – mržnja prema ovom svetu i svim ovozemaljskim zadovoljstvima. Za dobar deo hrišćana, podjednako i pripadnika drugih religija, ovozemaljski život je trulež, ništa drugo nego boravak u privremenom kalu posle kog dolazi večni život. Da bi se taj budući život zaslužio potrebno je izbeći zamke te truleži. S druge strane stoji znatno razumljiviji i pragmatičniji odgovor. Seksualnost je kod ljudi, podjednako i kod dobrog dela životinja (pogledajte samo bonobo majmune), normalna i sasvim prirodna aktivnost koja nam donosi jedno od najvećih, ako ne i najveće zadovoljstvo. Ako to prirodno zadovoljstvo, podjednako i nagon, proglasite za greh i za nešto strogo zabranjeno, a baš to je urađeno, zadobili ste kontrolu nad ljudima. I još ako uredite stvarnost tako da samo vi možete da oprostite taj greh dobili ste potpunu vlast. Naravno, pobuna protiv ovakvog shvatanja seksualnosti je bila neminovna. Suštinski, to je i jedna od većih borbi u istoriji naše civilizacije. A u toj borbi su u prvim redovima uvek bili umetnici. Od Bokačovog „Dekamerona“ pa sve do „Lolite u Teheranu“, umetnici namerno prelaze granicu „dobrog“ ponašanja i ukusa koje religija i društvo postavljaju. Razume se, religije i društva im za to ne ostaju dužne. Dovoljno je da se setimo Lorensovog progona zbog romana „Ljubavnik lejdi Četerli“ ili robijanja Oskara Vajlda. Ipak, umetnici nisu stali u toj borbi. Štaviše, čini se da su rešili da uruše i poslednje zabrane ili još bolje rečeno – tabue. Svedok tome je izuzetni roman „Drevna svetlost“ Džona Banvila.
Glavni junak ovog dela, ostareli glumac Aleksandar Kliv, kog smo upoznali u ranijim Banvilovim romanima „Pomračenje“ i „Pokrov“ (na srpskom su objavljeni u izdanju „Narodne knjige“), kroz svojevrsne reminiscencije pokušava da se priseti svoje prve ljubavi. Nimalo jednostavne, jer je to bila ljubav petnaestogodišnjeg dečaka i dvadeset godina starije majke njegovog najboljeg druga. Opisujući rađanje te ljubavi, njeno ostvarenje, ali i neminovni krah, Banvil naslovnu drevnu svetlost prepliće sa potpunom propašću ostarelog junaka romana. Kćerkino samoubistvo i umetnički krah, suštinski: splin jednog mučnog života samo kroz to sećanje mogu ponovo zadobiti smisao i doneti junaku ovog romana bilo kakvu nadu.
Džon Banvil je pripovedač kakav se retko sreće. Neverovatna jezička umešnost sjedinjena je sa isto tako sjajnim poznavanjem ljudske psihe. To je posebno vidljivo u ovom romanu. Džon Banvil iz najskrivenijih zakutaka naše nutrine izvlači ono čega se najviše strašimo i još bitnije taj užas predstavlja na način u kom nema ni prisenka ganutljivosti i patetike. U isto vreme on pokušava da razluči šta je to zaista naše sećanja i čega se to mi zapravo sećamo: „Slike iz prošlosti gomilaju mi se u glavi i (…) ne mogu da razlučim da li su to sećanja ili izmišljotine. Mada nema mnogo razlike među njima, ako je uopšte ima. Kažu da nismo svesni da sve izmišljamo, vezemo i ulepšavamo, i sklon sam da se tome priklonim jer Sećanje je veliki lukavi licemer.“
Džon Banvil, po mnogima najznačajniji savremeni irski književni stvaralac, je rođen u gradiću Vekford. Nakon neuspešnih studija, radi kao činovnik i novinar. Prva književna dela mu prolaze nezapaženo, ali se to tokom devedesetih menja. Slavu mu donosi roman „More“, za koji je dobio Bukerovu nagradu. Autor je niza romana (na srpski su prevedeni „More“, „Kepler“, „Pomračenje“, „Pokrov“ i „Nedodirljivi“), zbirki priča, drama i filmskih scenarija. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio najistaknutija irska i internacionalna priznanja.
„Kako to da niko od njih nije primetio? A odgovor je jednostavan. Videli su ono što su očekivali da vide i nisu videli ono što nisu očekivali“, Džon Banvil piše u ovom romanu. Možda je to i njegova suština. Pripovedanje o neočekivanom. I još više, neočekivano pripovedanje. Neverovatna staloženost, potpuna usredsređenost na svaki detalj i pripovedanje koje bez povišene emotivnosti, neretko i bez bilo kakve emotivnosti, pokušava da ispriča povest o jednom životu – možda je tako najbolje okarakterisati ovaj roman. Čak i ta moguća skarednost za neke, ljubav između odrasle žene i nezrelog pubertetlije, u ovom romanu je nešto sasvim prirodno. Nešto što se dešava, suštinski: nešto što je tako kako je, što se desilo, i nešto u šta sebi nema ni prisenka zla. Tek ne greha. To je jednostavno ljubav. To je i seksualnost. Nešto sasvim prirodno, obično i normalno. Sve ono što nas čini ljudima. Baš kao što nas ljudima čini i naš očaj. Ispisujući pripovest o očaju, ali i o nadi, o lepoti koja je ostala u prošlosti, podjednako i o lepoti koja nas kroz sećanje na tu drevnu svetlost ponovo može učiniti dostojnim života, Džon Banvil je izatkao istinsko remek-delo, izuzetnu pripovest o vrednosti sećanja: „U koje večno carstvo da poverujem, koje da izaberem? Nijedno, jer su svi moji mrtvi i dalje živi u meni, jer je za mene prošlost sjajna i večna sadašnjost (…)“

Naslov: Drevna svetlost
Autor: Džon Banvil (1945-)
Prevela: Ksenija Todorović
Izdavač: Clio, Beograd, 2014
Strana: 282

Reka između – Ngugi va Tiongo

Kao jedan od glavnih razloga za nastanak trenutne pandemije koronavirusa često se označava naš nehajni, neretko i potpuno zločinački odnos prema životnoj sredini. Što je svakako istina, ali ta istina, baš kao i uvek, ne mora biti u potpunosti istinita. Problem je, da se nekako ispetljamo iz ove zavrzlame, u onome šta stoji iza te istine. Da, ljudi bi morali da prestanu da bespotrebno seku šume i da uništavaju ekosisteme; da, svakako bi trebali da manje putujemo avionima i automobilima; isto tako bismo morali da smanjimo upotrebnu fosilnih goriva i da se okrenemo obnovljivim izvorima energije; i da, definitivno moramo da nekako da rešimo problem otpada, ponajviše plastike, koji ostavljamo za sobom. Uostalom, tako ćemo imati ne samo znatno kvalitetniji život, već i omogućiti bilo kakav život ljudima koji će doći posle nas. Problem nastupa kada se ekološki problem, i ne samo on, posmatra iz jednog sasvim drugog ugla. A on je, bezbroj puta ćete to čuti, predapokaliptično naricanje sjedinjeno sa željom da se svet okrene starim i, razume se, dobrim vrednostima. A te stare, dobre vrednosti su ništa drugo nego život koji se nekada vodio. Ili još jednostavnije rečeno, to je priča o progresu, koja je i naša tema. Progres nam donosi mnoštvo dobrih stvari, ali isto tako i loših. Najčešće onih koji dolaze iz kolizije prilikom susreta starog i novog. Čovek je, eto malo paradoksa, biće satkano od dve poprilično suprotstavljene krajnosti. S jedne strane je naša želja za napretkom, suštinski: bez evolucije čovek ne bi ni postojao i da tog napretka nije bilo verovatno bismo se i dalje skrivali po pećinama i lovili bizone. S one druge strane je naša želja za postojanošću, možda je najbolje reći tradicijom koja nas određuje. I baš zbog toga je taj sukob između starog i novog toliko težak. Treba pomiriti našu ukorenjenost u sadašnji život i u živote koje su živeli naši preci sa neminovnim promenama koje nam progres donosi. Što je i srž onih želja za povratkom u stara, dobra vremena. Strah od pandemijske opasnosti je kod dobrog dela ljudi proizveo iluziju da će povratak u prošlost, i to kroz odbacivanje stvari koje su u međuvremenu došle, rešiti sve. Jedini je problem što prošlost ne postoji, ili kako bi to Jaša Grobar rekao – prošlost je prošla, a život se ne može vratiti unazad. Jedino što možemo pokušati je da sadašnjost što bolje ustrojimo i da nekako uspemo da neminovni progres „ukrotimo“ tako da nam on donese samo dobro. O tome progovara Ngugi va Tiongo u sjajnom romanu „Reka između“.
Sredina je devetnaestog veka u Africi. U dolini velike reke živi pleme Kikuju. I to vekovima nepromenjeno. Samo što tome izgleda dolazi kraj. Dolazak tuđinaca će njihov život izmeniti do neprepoznatljivosti. Dobar deo pripadnika plemena prima hrišćanstvo, i u isto vreme odbacuje sve dotadašnje običaje. Oni, pak, drugi pripadnici plemena se tvrdoglavo drže starog načina života. Sukob je neminovan. Jedini koji pokušava da te sukobe izgladi je mladi Vaijaki, i to preko otvaranja škola. Njegova ideja je da od belaca nauči sve što je što dobro i da to prenese plemenu kroz obrazovanje mladih, ali i da sačuva plemensku posebnost. U tom pokušaju Vaijaki će steći mnogo protivnika.
Pisan jednostavnim jezikom, u pojedinim trenucima dovedenim do potpune ogoljenosti, roman „Reka između“ u isto vreme, ma koliko to zvučalo paradoksalno, predstavlja pravi primer poetske virtuoznosti. Ngugi va Tiongo je jedan od retkih pisaca koji uspeva da sa malo reči iskaže ne samo puno stvari, već i stvari iskazanih na način koji zaslužuje istinsko divljenje. U isto vreme, Ngugi va Tiongo pripoveda nimalo jednostavnu priču o trenutku susreta između starog i novog. I to sa željom da taj susret predstavi onako kako on je zaista izgledao. Baš kakav je i susret novih sa starim uverenjima: „Religija koja se ne obazire na način života jednog naroda, religija koja ne priznaje sve ono što je lepo i istinito u načinu života tog naroda – beskorisna je. Ona nikome neće biti dovoljna. Ona neće biti proživljena, neće postati izvor života i vitalnosti. Samo će ljudima obogaljiti duše, pretvorivši ih u fanatike koji se pošto-poto drže obećane sigurnosti, jer u protivnom za njih nema nade.“
Ngugi va Tiongo, jedan od najznačajnijih savremenih kenijskih i uopšte afričkih književnih stvaralaca, je rođen u plemenu Kikuju. Kao mladić odlazi u hrišćansku misionarsku školu. Studirao je u Engleskoj, gde piše svoj prvi roman „Ne plači, dete“. Istaknuti je borac za nezavisnost Konga od Velike Britanije, a tokom ove borbe se odriče hrišćanstva i engleskog jezika na kome je pisao. Posle sukoba sa novim autoritarnim kenijskim vlastima, Ngugi va Tiongo je proveo preko godinu dana u zatvoru. Emigrira u Sjedinjene Američke Države, gde docnije predaje na Univerzitetu Jejl. Autor je niza romana, zbirki priča, drama i knjiga eseja. Njegova dela su prevedena na preko devedeset jezika, a za svoje stvaralaštvo je zadobio najistaknutija internacionalna književna priznanja. Na srpskom su objavljeni i prevodi njegovih romana „Ne plači, dete“ i „Krvave latice“.
„A ako uslovi postanu nesnosni, moje mora biti da podignem glas (…) protiv svega što je surovo, nepošteno i nepravedno“, govori glavni junak romana, što je i sama suština ovog dela. Ngugi va Tiongo u njemu diže glas protiv okupatora, belog čoveka koji je došao da pokori njegov narod. U isto vreme on i diže glas protiv svog naroda, ili barem dobrog dela tog naroda, koji misli da će učaurenjem u pređašnji život i odbacivanjem svega novog što nam progres donosi sačuvati svoju posebnost. Kroz nimalo laku sudbinu glavnog junaka Ngugi va Tiongo pokušava da predoči neku vrstu srednjeg puta, onog progresa sa početka teksta koji je „ukroćen“ i koji nam donosi samo dobro. Najbitnije od svega, ta slika sukoba je u ovom romanu zadobila izuzetan književni prikaz. Pred nama je jedan od onih velikih romana po kojima se meri vreme. I roman koji pokušava da ispriča priču koja se uvek ponavlja: „Ali deca su pevala dalje, iskazujući vapaj mnoštva, glasno izgovarajući nemušti krik generacija svugde na ovom svetu, generacija koje osećaju da im se, ne bude li promena, kraj bliži. Žale li oni to za prohujalom slavom? Tuguju li zbog propadanja plemena, ili pozdravljaju promene koje će tek nastupiti?“

Naslov: Reka između
Autor: Ngugi va Tiongo (1938-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2018
Strana: 207

U požaru svetova – Mihael Martens

Jedna od onih bezbroj puta ponovljenih fraza је i upozorenje da neminovno morate da izbegnete svaki kontakt sa umetnikom ukoliko volite njegovo stvaralaštvo. Ako to ne učinite, sledi, kako se to najčešće misli, razočarenje. Umetnik neće biti biti onakav kakvog ste ga vi zamišljali, štaviše – neretko će biti baraba, pa će vam takvo umetnikovo ponašanje ogaditi i njegov rad. Šta je problem sa ovim shvatanjem? Najpre očekivanje da neko bude onakav kakav vi želite da on bude. Takav pogled na svet, sentimentalizam pomešan sa očekivanjem da će svet biti oblikovan po vašoj meri, dovodi do gorkih razočarenja. Evo samo jednog primera. Orvel u sjajnoj knjizi „Put za Vigan“ pišući o Džordžu Bernardu Šou to najbolje pokazuje. Prvobitni piščev idealizam je gotovo usahnuo posle stvarnog susreta sa radničkom klasom za čija se prava borio. Šta je to Šoa toliko zabolelo? Ponajviše shvatanje da radničku klasu, iako poprilično eksploatisanu, ne čine anđeli. Baš kao i njihovi eksploatatori, žrtve podjednako znaju da bude bestijalne i zle. Isti slučaj je i našim pogledom na umetnike. Sentimentalna očekivanja, otprilike kao u romanima notorne Mir-Jam, da su umetnici nekakva bestelesna bića, prepuna moralnih i ostalih vrlina se najčešće ispostavljaju kao potpuna zabluda. Umetnici su isti kao i svi ostali ljudi. Znaju da budi dobri, ali isto tako i potpuno zli. Neretko greše, još češće doživljavaju padove, podjednako imaju svoje zablude. I u čemu je onda problem? Nećemo pogrešiti ako kažemo da je srž problema, pored naših očekivanja, u apoteozi. Taj pojam označava pretvaranje čoveka u božanstvo u starom Rimu. Razume se, božanstva su bezgrešna. U suprotnom, ona to i ne bi bila. Isti slučaj je i sa umetnicima. Oni nakon smrti prestaju da budu ljudi i pretvaraju se u svojevrsne ikone. Može se reći čak i u božanstva. Podižu im se spomenici, po njihovim imenima se nazivaju škole i bibilioteke, prisutne su i svojevrsne ceremonije i rituali koji slave njihovo delo. Sve ono što nije valjalo u njihovim životima, evo još jedne fraze: o pokojnicima sve najbolje, podjednako i ono što odskače od ikoničkog prikaza se sklanja u zapećak. Kako onda pisati o takvim ikonama? I kako pomiriti istinu sa divljenjem prema stvaralaštvu tih umetnika? Možda nam najbolji odgovor na to pitanje daje Mihael Martens.
„U požaru svetu“, biografiji Ive Andrića, daje se jedinstveni poklon na život ovog književnog velikana. Najpre, to je pokušaj da se prikaže ne samo Andrićev život, već i kontekst vremena u kom se taj život odigrava. Martens tako čini sjajnu stvar. Andrićeva shvatanja, postupke i odluke vidimo iz jednog sasvim drugog ugla, još tačnije – pred nama je slika vremena, ponajviše neprilika koje to vreme donosi, i uticaja koje to vreme i neprilike donose na jedan život. Ispisujući Andrićev životopis, Martens nam predstavlja njegovo detinjstvo i prilike u kojima je on odrastao, burnu mladost, kasniju diplomatsku službu i meteorski književni uspeh. Svaki od tih životnih perioda je u ovoj knjizi zadobio izuzetan prikaz.
Ono što predstavlja najveću vrednost ove knjige je sasvim sigurno Martensov istraživački rad. Kroz iščitavanje mnoštva knjiga, članaka, podjednako i arhivske građe, Martens stvara sjajnu sintezu života jednog istinskog književnog genija. To je najvidljivije u poglavljima o Andrićevoj diplomatskoj službi u nacističkoj Nemačkoj i docnijem dobijanju Nobelove nagrade u kojima nam Martens predočava do sada manje poznate, neretko i u potpunosti nepoznate podatke. U obzir se, naravno, mora uzeti da je ova knjiga originalno pisana za nemačku publiku, pa će brojni podaci i stranice, pogotovo one koje govore o istoriji Balkana, za našu publiku biti možda opšta mesta. Takođe, pojedine Martensove opaske i stavovi (ponajviše o Josipu Brozu Titu i o ratovima devedesetih) će izazvati kontroverze, sve u zavisnosti od vaših ideoloških i političkih shvatanja. Ipak, i ako ovo ostavimo po strani, Martens je ispisao izuzetnu knjigu, koja pokušava da objektivno i istinoljubivo progovori o okolnostima jednog života koji i dalje izaziva mnoštvo sporenja. Takvo je i pitanje o Andrićevoj nacionalnoj pripadnosti. Možda ga je baš Martens najbolje protumačio: „Ivo Andrić sebe u Sarajevu i kao student u Zagrebu definiše kao Hrvata, međutim, već u Hrvatskoj počinje proces u kome se on lagano preorijentiše, da bi se na kraju priklonio srpskoj verziji jugoslovenstva.“
Mihaeil Martens spada u red najtalentovanijih nemačkih novinara mlađe generacije. Posle gimnazijskog obrazovanja počinje njegova profesionalna karijera. Radi kao urednik novina za nemačku manjinu na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza, ali i kao dopisnik iz nekoliko azijskih zemalja. Od 2001. godine zaposlen je u listu „Frankfurter algemajne cajtung“. Bio je reporter u avganistanskom ratu, a od 2002. do 2009. godine je dopisnik za Balkan. Trenutno je korespondent ovog lista iz Beča. Debitovao je sa knjigom „U potrazi za junakom“ (Clio, 2013).
Ukoliko bismo pokušali da odredimo suštinu ove knjige, ona bi verovatno glasila ovako: Martens, veliki poštovalac Andrićevog književnog stvaralaštva, pokušava da skine mitske koprene sa njegove biografije i da predstavi njegov život onako kako je on zaista izgledao. Baš kao što je to i slučaj sa sudbinom Jozefa Šulca, dobrog vojnika, čiju je sudbinu Martens opisao u knjizi „U potrazi za junakom“. U tom obračunu sa mitovima Martens nema milosti. Pred nama je slika Andrićevog života, svih njegovih zabludi, dobrih dela, ali i, onoga što Andrića možda najbolje određuje, oportunizma. Ništa drugo nego pokušaja da se u ludačkim vremenima nekako preživi. Da li to umanjuje Andrićevo stvaralaštvo? Nimalo. Ono je i dalje veličanstveno. Baš kao što to i sam Martens govori u ovoj izuzetnoj knjizi: „Ko pokuša da Andrića sagleda onako kako je on gledao svoje protagoniste – sa empatijom i razumevanjem za njihove slabosti (od kojih je pokoja i sopstvena), ali istovremeno s hladnim pogledom i u nastajanju da se niti demonizuju niti idealizuju – moraće da ustanovi: Andrić je, pored mnogo čega drugog, bio i oportunista. Ali ovo je lako napisati dok je čovek na sigurnom, u razdoblju obeleženom površnošću. Da Andrić nije bio toliko oprezan, danas ne bismo ni znali ništa o njemu kao piscu. Jedan evropski život u XX veku značio je i to nekad treba zaobilazati ponore. Da Andrić nije pošao tim zaobilaznicama, neka od najimpresivnijih dela evropske književnosti možda bi ostala nenapisana, ili u boljem slučaju neštampana.“

Naslov: U požaru svetova
Autor: Mihael Martens (1973-)
Prevela: Valeria Fröhlich
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 303

Pročitajte i prikaz Martensove knjige „U potrazi za junakom”

Rod – Miljenko Jergović

Zamislite, ako možete, svet bez različitosti. Kao u nekakvoj krajnje užasavajućoj distopiji, taj svet bi bio mesto u kom bi obitavalo mnoštvo identičnih ljudi, koji rade identične stvari. Otprilike kao u Hakslijevom „Vrlom novom svetu“. Zamislite tu bezobličnu uniformisanost, jednakost pervertirano pretvorenu u najgori košmar. O tom i takvom svetu, iako im on, eto malo paradoksa, nikada neće pasti na pamet, sanjaju snevači o etnički čistim državama i društvima. Kad smo već krenuli sa paradoksima, evo još jednog. Naša nacionalna, ako ona uopšte postoji, posebnost je nemoguća ako ne postoji posebnost drugih. I još više ako ta posebnost ne živi uporedo sa našom posebnošću. Bez poređenja sa drugima kako bismo uopšte znali da smo različiti? Ili, zamislite samo taj košmar, da smo isti. Setite se toga kada neko ovih dana, svakako i u budućnosti, krene da priče o „migrantskoj opasnosti“. Još više kada počne da vam govori zašto je ta „opasnost“ zaista opasnost. A ona je, kada se stave na stranu dimne zavese straha od moguće ekonomske propasti ili porasta kriminaliteta, ništa drugo nego mržnja prema „drugačijem“. I to mržnja proizašla iz ubeđenja da su ti drugi niža vrsta. To je, uostalom, i srž antimigrantske retorike. Najbolje ćete to videti kada u razgovoru sa zastupnicima antimigrantske politike uporedite, recimo, jednog srpskog emigranta sa sirijskom. Uslediće neminovna zapenušanost, verovatno i bes, praćen tiradom da to nije ista stvar. Ti drugi, uvek ti drugi, su prljavi, smrdljivi, zli, sejači zaraze, silovatelji naših žena (slobodno dopunite ovaj spisak, on je beskonačan), za razliku od nas, koji smo, jelte, nevinašca i divna bića. Savršeni svet za ovakve ljude bi bio svet u kom bi obitavali samo mi. Bio bi to svet u kom ne bi bilo nikakvog mešanja i u kom bi nekakva rasna čistoća, vlažni san svakog nacionaliste, ostala sačuvana. Na sreću, takav svet je nemoguć. Ponajviše zato što bi takav svet vrlo brzo propao. Nema boljeg primera za to od kraljevskih dinastija. Mnoštvo brakova sklopljenih isključivo u okviru plemstva doveo je do rađanja bolesne i deformisane dece. Isto to važi i za države. U društvima u kojima bi živeli samo pripadnici jedne nacije bez ikakvog dodira sa drugim nacijama vrlo brzo bi došlo do stagnacije. Koliko naučne, još više kulturne, ništa manje i ekonomske. Naprosto, društvena i nacionalna samodovoljnost nije moguća. Ili ako je ona prisutna, sledi propast. Nema boljeg primera za to od Srbije tokom sankcija devedesetih. Izuzetnu priču o preplitanju različitosti, ali i o svim nedaćama koje su pratile to preplitanje, donosi Miljenko Jergović u romanu „Rod“.
Prateći istoriju svoje porodice od kraja devetnaestog veka pa sve do savremenosti, trenutka u kom poslednji član porodice umire, Miljenko Jergović stvara izuzetnu sliku nekoliko desetina godina naše istorije. U njenom središtu su dva lika. Prvi je Karlo Stubler, banatski Švaba, koji dolazi u Sarajevo na razmeđi dva veka. Govoreći o njegovom poslu železničara, ništa manje i o silnim državama i društvenim sistemima u kojima on službuje, Jergović slika uspon jedne porodice i njeno docnije stagniranje. To stagniranje svoj najveći izraz zadobija u slici umiranja Karlove unuke na početku dvadeset i prvog veka. Podjednako i smrti porodice Stubler.
Žanrovski odrediti Jergovićev roman je težak zadatak. Ipak, možda je najbolje reći da je on žanrovski hibrid. U svojoj biti, „Rod“ je memoarska knjiga, priča o jednom veku jedne porodice. Ali to je samo jedna strana ovog dela. Vešto preplićući stvarne događaje sa fikcijom, pogotovo u završnom delu romana „Kalendar svakodnevnih događaja“, ništa manje i sa brojnim esejističkim, dokumentarnim i putopisnim pasažima, Miljenko Jergović sklapa savršeni mozaik od neretko potpuno različitih i samo naizgled nespojivih delova stvarnosti. I to sa željom da se užas te stvarnosti pretvori u literaturu: „Ne zaboravljati ništa, pamtiti sve, to je pakao. Sretan i spokojan čovjek može biti samo ako se ovoga ne sjeća. Ili ako se sjećanje slije u tekst, u literarnu fikciju, koja može biti stvarnija od zbilje i od sjećanja, ali nije upisana u živo meso kao što sjećanje jest.“
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i mnoštvo novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
„Oni su sa svojim kulturama i jezicima tvorili jedan izvannacionalni identitet, čiji je kulturni supstrat bio jači od njihove narodne pripadnosti. U mome slučaju, ili u slučaju moje obitelji, to znači da smo bosanski Hrvati u čiji su identitet upisani slovenstvo, njemstvo, talijanstvo, te još pokoja nacija bivše Monarhije“, piše Jergović u ovom romanu. Što je i njegova suština. Priča o Stublerima, o njihovom rodu, je ništa drugo nego priča o preplitanju. I još više, o silnom napretku koje je to preplitanje donelo. Na kraju, donelo je, ili barem doprinelo tome, da se iz tog preplitanja izrodi Jergovićev literarni talenat. Ali, donelo je, i to u isto vreme, silne nedaće. Ponajviše one koje dolaze od ljudi kojima je protivljenje tom preplitanje, a još više pitanje rasne i nacionalne čistoće, omiljena zabava. Podjednako način da napakoste drugima. Ispisujući pripovest o različitosti, Jergović u isto vreme piše i povest o veku ludila na ovim prostorima. Besmislenim smrtima, užasima i ratovima. Ali i o silnim radostima, napretku i blagodetima tog preplitanja. I o nadi da se neke naše gluposti, one sa početka teksta, mogu ispraviti: „Ali nije razlika u višenacionalnom društvu, naspram društva koje je nacionalno homogenije. Razlika je u odnosu prema različitostima. Možemo uživati u mržnji i od mržnje graditi svoj identitet, a možemo živjeti i bez tog užitka. Ako ne mrzimo, tada se nužno ogledamo u drugome, i tada drugi nužno postaje dio našeg identiteta.“

Naslov: Rod
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2014
Strana: 1008

Pročitajte i prikaze Jergovićevog romana „Buick rivera“,
knjige eseja „Autobus za Vavilon“ i prepiske „Drugi krug

Sitnice koje život znače – Lorenco Marone

U vremenu velike opasnosti, kakva je sasvim sigurno trenutna pandemija koronavirusa, pred nama je neminovno suočenje ne samo sa mogućom i poprilično realnom opasnošću, već i sa onim neretko zanemarenim pitanjima i dilemama. Isto tako, u takvim situacijama se ono što smo donedavno posmatrali kao datost pretvara u efemernost. Primera radi, doskorašnje prepucavanje oko nedavnih ratova, podjednako i onih davno prohujalih, otišlo je u potpuni zapećak. Stvarna opasnost je u potpunosti zasenila stvari koje su nam bile izuzetno bitne, ali i otkrila vrednost onih malih i običnih, nazvaćemo ih – svakodnevnih, stvari i zadovoljstava. Naša nekadašnja rutina – bilo to ispijanje kafe ili odlasci u šetnju, knjižaru, u pozorište ili u bioskop (slobodno dopunite ovaj spisak, on je beskonačan) – je sada nestala. Suštinski, nestao je naš celi život. Što nam je dalo priliku, a tu priliku nikako ne treba da propustimo, da promislimo o vrednosti tih stvari. Još preciznije, da promislimo da li su nam te stvari davale samo privid života ili je to zaista bio život koji nas je u potpunosti ispunjavao. I podjednako bitno, da shvatimo koliko nam te stvari zaista znače. Veliku pomoć nam u tome može pružiti literatura. Boljeg primera za to nema od Bokačovog „Dekamerona“. Junaci ovog dela skrivaju se od kuge koja hara Firencom na imanju u blizini grada. Svake večeri, a ima ih deset, junaci „Dekamerona“ pričaju svoje priče. I to sa verom da jedino priča može da pobedi smrt. Sasvim sigurno, ne postoji dirljivije i veće poverenje u moć literature. Ali da mi pređemo na stvar. Kakve to priče govore junaci „Dekamerona“? Ako mislite da su to filozofske ili teološke rasprave, grdno ćete se prevariti. U pitanju su sasvim uobičajene priče o ljudskim radostima, glupostima, ljubavnim nedaćama i seksualnim avanturama. Ništa drugo, nego običan i svakodnevni život. Najbolje rečeno, taj i takav život je najveći kontrapunkt užasu koji se odigrava oko junaka romana. Isto to važi i u obrnutom slučaju. Priča o velikim nedaćama i tragedijama je prikaz sveta koji je izašao izvan okvira svakodnevnog. Ma koliko to možda zvučalo banalno, književna dela koja obrađuju takve teme nas upozoravaju na vrednost običnog i svakodnevnog. Onog što najčešće uzimamo zdravo za gotovo. Tako, recimo, Borhes suočen sa neminovnom smrću u pesmi „Trenuci“ piše: „Kada bih svoj život mogao ponovo proživeti, / Pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka, / Ne bih se trudio da budem tako savršen, / Više bih se opustio, / Bio bih gluplji nego što jesam, / Veoma malo stvari bih ozbiljno shvatao.” Isto to čini i Lorenco Marone u romanu „Sitnice koje život znače“.
Čezare Anuncijata, sedamdesetsedmogodišnji napuljski udovac, provodi mirno svoje penzionerske dane. Doduše, malo drugačije od svojih ispisnika. Čezaro ne može da živi bez alkohola i cigareta, ništa manje i bez prostitutke Rosane. I tu nije kraj. Čezaro ne voli da čuva svog unuka, kloni se gužvi, komšijskih ogovaranja, podjednako i svoje porodice. Sve će se to promeniti u samo par dana. Čezaro mora da se suoči sa ljubavnim jadima svoje kćerke, da konačno prihvati da mu je sin gej, ali i da učini nešto što do sada nije činio. On će pokušati da pomogne komšinici Emi, žrtvi porodičnog nasilja. Sve to će iz korena promeniti njegov život.
„Sitnice koje život znače“ su ispisane lakim i jednostavnim stilom, bez mnogo filozofskih i inih promišljanja. Prateći život jednog sasvim običnog čoveka, Lorenco Marone kao da i sam stil prilagođava temi. Ono što je najbitnije, opasnost patetike je izbegnuta. Dikensovska priča o preobražaju ciničnog đubreta u plemenitog čoveka, ona besmrtna pripovest o Ebenizeru Skrudžu, jeste prisutna, ali je ona „umekšana“ sjajnom duhovitošću i ništa manjom lucidnošću samog autora. Rezultat je pitki roman, po stilu najpribližniji ranom stvaralaštvu Mome Kapora, u čijem čitanju istinski uživate, iako ste svesni da je ono daleko od neke velike književne vrednosti.
Lorenco Marone je rođen u Napulju. Posle završenih studija prava radi kao advokat. Debitovao je 2012. godine sa romanom „Daria“. Sledi niz romana koji su doživeli veliku čitanost. Proslavio ga je roman „Sitnice koje život znače“. Redovni je kolumnista lista „Republika Napoli“. Izdavačka kuća „Dereta“ je na srpskom objavila i prevode njegovih romana „Sutra ću možda ostati“ i „Običan momak“.
„A u mojim godinama ti ne treba ništa više, zaljubljemo se pre svega u nečije mane kako bi nam ono što se događa delovalo uverljivije“, govori Maroneov junak Čezare u ovom romanu. Upravo je ovakav odnos glavnog junaka prema sebi, ništa manje i prema drugima, najveća vrednost ovog romana. Čezarov cinizam je neodvojiv od njegovog krajnjeg racionalnog pogleda na svet. Evo još jednog primera: „Srdačnost je precenjena i ponekad samo prekriva trulež“. Opisujući postepeni prelazak sa junakovog konstatovanja stvarnosti na pokušaj da se ta stvarnost nekako izmeni i po mogućstvu učini boljom, Lorenco Marone čini sjajnu stvar. Svet u tom periodu promene, toliko puta viđene u istorije literature, ne postaje drugačiji (i dalje su ljudi uglavnom idioti, i dalje je stvarnost poprilično mračna), ali junakov pogled na svet dobija neke nove nijanse i otkrivaju se one naslovne „sitnice koje život znače“. I da se na kraju vratimo na početak. Čitanje ovog romana u danima velike opasnosti, kakva je trenutna pandemija, će biti pravo uživanje, ali i podstrek da se prisetimo sitnica koje nama život znače. I da ih ne zaboravimo kada opasnost prođe. A to niko sem nas ne može da učini, kako kaže junak ovog romana „Nažalost, život me je naučio da nikoga ne možemo spasiti. Možda jedino sebe, ako hoćemo.“

Naslov: Sitnice koje život znače
Autor: Lorenco Marone (1979-)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 239

Svedočanstva – Margaret Atvud

Ono što ćemo često prevideti, možda čak i odbaciti sa gađenjem, je činjenica da naša vrsta pripada životinjskom carstvu. Sa našim životinjskim rođacima delimo mnogo toga. Od sličnosti naših tela pa sve do sličnih ili gotovo identičnih emocija. Evo samo par primera. Majčinski instikt je gotovo identičan kod ljudi i velikog broja životinjskih vrsta. Isto tako, empatiju delimo sa, recimo, voluharicama. O privrženosti, osvetoljubivosti ili strahu tek ne treba trošiti reči. Upravo je strah naša tema. Po onoj klasičnoj enciklopedijskoj odrednici, strah spada u red primarnih ljudskih emocija. Suštinski, strah je naša reakcija na stvarnu ili izmišljenu opasnost. Kao takav, strah je odigrao veliku ulogu u evolutivnom razvoju čoveka. I tu dolazimo do one čuvene razlike između naše i ostalih životinjskih vrsta. Mi posedujemo razum (što je i naziv naše vrste – homo sapiens iliti razuman čovek). Ili još preciznije rečeno, naša vrsta može da ukroti strah i ne samo to, mi smo u stanju da strah pretvorimo u nešto što će nam doneti korist. Naravno, postoje i druge vrsta strahova. Od onih psihopatoloških, pa sve do manipulacije i vladavine strahom. Ukoliko pogledamo istoriju naše civilizacije gotovo da ne postoji vladajući društveni i politički sistem, uključujući tu i organizovane religije, koji nije koristio strah kao jedan od glavnih metoda vladavine. U slučaju religija, to je strah od božje kazne. Ukoliko prekršimo neki od crkvenih postulata čeka nas kazna u budućem životu, i to ona koja će večito trajati. Takvo je i zakonodavstvo. Ako učinimo prestup, čeka nas zatvorska kazna. Ipak, strah je najvidljiviji u totalitarnim političkim sistemima. On je ništa drugo nego modus operandi svake diktature. Najpre, preko straha se dolazi na vlast. U razorenim društvima diktatura je ta koja obećava red i ništa manju zaštitu od straha, svejedno da li je to strah od ekonomske propasti ili osećaj ugroženosti od druge nacije ili društvene grupe. Nema boljeg primera za to od nacističke Nemačke. Paljenje Rajhstaga je pružilo priliku nacistima da preuzme sve poluge vlasti i to pod krinkom zaštite od komunističke opasnosti. Ljudi su predali svoju slobodu u zamenu za sigurnost. Strah je pobedio razum i ljudi su postali zveri. Rezultat je bio najkrvaviji rat u modernoj istoriji i holokaust. Na nesreću, takva diktatura nije bila izuzetak u istoriji naše civilizacije. Naprotiv, takva opasnost je i dalje realna. O njoj izuzetno piše Margaret Atvud.
U bliskoj budućnosti, a posle velike ekološke i socio-ekonomske katastrofe, na teritoriji nekadašnjih Sjedinjenih Američkih Država stvorena je nova država Galad. Ustrojena na puritanskom modelu ponašanja i moralu, ponajviše na starozavetnim postulatima, ova država zavodi strahovladu. Najveće žrtve su žene. One su sluškinje, ništa drugo nego hodajući inkubatori, uzorne supruge ili tetke, žene kojima je dat zadatak da upravljaju drugim ženama. Donoseći ispovesti, ili još bolje rečeno svedočanstva, takve tri žene, Margaret Atvud nam predstavlja samo „srce tame“ izmaštanog Galada.
„Svedočanstva“ se mogu posmatrati kao svojevrsni nastavak sada već kultne „Sluškinjine priče“, ali i kao potpuno nezavisno delo. Od prvobitne pripovesti u „Sluškinjinoj priči“ o sudbini jedne žene zarobljene u raljama „vrlog novog sveta“, Margaret Atvud u „Svedočanstvima“ prelazi na opis sveta koji tu ženu okružuje. Ništa je to drugo nego prikaz ustrojstva jednog totalitarnog sistema. Podjednako i prikaz kako jedan totalitarni sistem menja ljude i pretvara ih u zveri. Ili slepe podanike, što na kraju donosi isti rezultat. Opis tog sveta u ovom romanu je veličanstven. Duboka psihološka pronicljivost Margaret Atvud je sjedinjena sa izuzetnim pripovedačkim darom. Dodajte tome i sjajne opservacije o (zlo)upotrebi moći i dobili ste delo koje vam pruža istinsko čitalačko uživanje, ali vas u isto vreme upozorava i na moguću opasnost: „Zašto sam mislila da će ipak sve biti kao uvek? Pretpostavljam, zato sam tako dugo slušala takve stvari. Ne možete da verujete da nebo pada dok jedan komad ne padne i na vas.“
Margaret Atvud je najznačajnija savremena kanadska književnica. U svojim delima vešto kombinuje istorijske motive sa uzbudljivim životnim pričama, a ne ustručava se ni da zađe u polje naučne fantastike. Mnogi je povezuju sa feminističkim pokretom, kao i sa pokretom za preispitivanje pitanja kanadskog identiteta. Veliki je borac za zaštitu prirodne okoline. Dobitnica je niza književnih nagrada i priznanja, od kojih su najznačajnije dve Bukerove nagrade, i to za romane „Slepi ubica“ i „Svedočanstva“. Internacionalnu slavu joj donosi roman „Sluškinjina priča“, koji je zadobio izuzetnu adaptaciju u igranoj seriji istoimenog naziva. Napisala je preko petnaest romana, isto toliko zbirki pesama, nekoliko knjiga za decu, kolekcija eseja, kao i filmskih scenarija. Margaret Atvud se bavi i pronalazaštvom. Patentirala je robotizovani sistem za pisanje. Na srpskom je objavljeno preko deset njenih dela.
„Šta vredi baciti se pod parni valjak zbog moralnih principa i biti zgnječen kao čarapa bez stopala? Bolje je sakriti se u masi, pobožnoj i zahvalnoj, ulizičkoj, ostrašćenoj masi. Bolje je bacati kamenje nego dopustiti da ga bacaju na tebe. Ili su tako bar bolji izgledi da preživiš“, piše Margaret Atvud u ovom romanu. Baš takva je sudbina junakinja ovog romana. Ubačene u grotlo ludila, one moraju da nekako prežive. I da te pokušaje preživljavanja usklade sa dubokim unutrašnjem otporom prema takvom ludilu. Ništa manje i da se izbore sa strahom. A Galad je, baš kao i svaki totalitarizam, satkan samo od straha. I to straha koji unižava čoveka, pretvarajući ga u zver. Postoji li izlaz iz takvog sveta? Da li ga je moguće pobediti? Ako pitate Margaret Atvud, odgovor je potvrdan. Upravo tome su i posvećena „Svedočanstva“. I to kroz priču o odbacivanju straha kroz zdrav razum, empatiju i dobrotu. I ništa manji prezir prema bitangama i tiranima ovoga sveta koji pomoću straha žele da nas pretvore u pomahnitale zveri. Setite se toga kada susretnete takve bitange. I ne predajte se strahu. Ako vas on obuzme, propast je neminovna. Nema boljeg svedoka tome od ovog veličanstvenog romana.

Naslov: Svedočanstva
Autor: Margaret Atvud (1939-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 477

Pročitajte i prikaze romana „Alijas Grejs“ i „Đavolji nakot“ Margaret Atvud

Besnilo – Borislav Pekić

Jer on je znao što nije znala ova radosna gomila, a može se saznati iz knjiga: da bacil kuge ne ugiba nikada; da se može desetke godina pritajiti (…) da će možda doći dan kad će na nesreću i pouku ljudi, kuga probuditi svoje štakore i poslati ih da uginu u nekome sretnom gradu“, poslednje su rečenice u čuvenoj Kamijevoj „Kugi“. I početak naše priče. Kako mislimo, a to se nažalost najčešće pokazuje kao neistina, iskustvo velikih tragedija nas podučava da takve greške nikada više ne ponovimo. Nema boljeg primera za to od ratova. Iskustvo Prvog svetskog rata našu vrstu nije sprečilo da započne još jedan, znatno krvaviji rat. Holokaust nas nije sprečio da počinimo nove masakre i genocide. Baš kao što nas ni iskustvo stanovnika Uskršnjeg ostrva nije ničemu naučilo. Masovna seča drveća zarad izgradnje čuvenih kipova dovela je do potpunog uništavanja prirodnih resursa na ovom ostrvu. Rezultat je bilo desetkovanje stanovništva i posledice koje se i danas osećaju. Ono što će se svima nama desiti ukoliko se trend uništavanja životne sredine nastavi ovim tempom. Suština svega je da naša vrsta ne izvlači nikakve lekcije iz svojih grešaka, računajući valjda da će opasnost sama po sebi proći ili da se ona nikada više neće ponoviti. Jedini problem je što bacil kuge, kako to kaže Kami, nikada ne umire. Naprotiv, on samo čeka povoljnu priliku da se ponovo „probudi“. Te činjenice smo postali svesni ovih dana usled epidemije koronavirusa. I to ponajviše kroz ono čemu nas uče posledice i prateći efekti svake velike opasnosti. Prva je krhkost našeg znanja. Još više, koliko su velike naše zablude. Evo samo par primera. Protivnici vakcinacije sada mogu da vide kako izgleda svet u kom vakcine protiv zaraznih bolesti ne postoje. Isto tako, trenutna epidemija nas uči koliko je dragoceno istinsko znanje. Lečiti nas ne mogu šamani, vračevi i raznorazni prevaranti već isključivo lekari. Valjda ćemo u budućnosti shvatiti da to važi u svakoj oblasti života. Ono što nismo shvatili, a izgleda da to nećemo shvatiti ni u budućnosti, je jednakost svih ljudskih bića. Virus se ne obazire na to da li ste belac ili crnac, Srbin ili Aboridžin, bogat ili siromašan… Isto tako, to je i vrednost zdravog razuma. Masovna histerija, mnoštvo nesuvislih pretpostavki, ništa manje okovanost strahom dovela je do grotesknih scena, onih predapokaliptičnih kupovina po celom svetu. Zabluda potrošačkog društva da nam kupovina donosi sreću, sada je preokrenuta. Kupovina, kako to mislimo, donosi sigurnost. I ono što je najbitnije, a što će se tek pokazati, velike opasnosti nam otkrivaju ko smo mi zaista i šta se to zapravo krije u našim dubinama. Niko o tome nije pisao tako dobro kao Borislav Pekić.
Sasvim je uobičajeni dan na londonskom aerodromu Hitrou. Policija je tu da očuva sigurnost, lekari da nekako saniraju „aerodromske“ bolesti, brojni službenici da omoguće red i nesmetani protok saobraćaja. Baš kao što je i uobičajena gužva na aerodromu. Sve će se to promeniti u trenu. Na Hitrou sleće avion u kom se nalazi bolesna monahinja. I to zaražena opakim besnilom. Da sve bude još gore, besnilo počinje da se širi, sve dok celi aerodrom ne postane veliki karantin. Onaj u kom će se pokazati prava čovekova priroda.
Zamišljen kao prvi deo antropološke trilogije (kasnije su usledili „1999“ i „Atlantida“), „Besnilo“ je udžbenički primer „idejnog romana“. Baš kao i u „Čarobnom bregu“ Tomasa Mana, Pekić preko pripovedanja o jednoj bolesti pokušava da prikaže rastakanje i propast jedne civilizacije. Ono što je bitno, ta propast je prikazana na literarno savršeni način. To je na prvom mestu forma. Koristeći paraliterarne žanrove (ponajviše triler, roman katastrofe, ali i horor), Pekić stvara zanimljivu priču koja će svakog čitaoca držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice romana. Na odličnu priču nadovezuje se Pekićeva nenadmašna erudicija. Gotovo da ne postoji oblast pomenuta u ovom romanu (bila to genetika, rad policijskih službi, tok bolesti i lečenja…) u kojoj Pekić ne briljira. I ono što je najbitnije, radnja nije „pojela“ suštinu. U pozadini savršeno napisane priče stoji pokušaj da se odgonetne koren bolesti cele jedne civilizacije: „Bolest postaje strašnija ukoliko se o njoj više govori. A o ničem drugom u karantinu se i ne govori. I to što se čuje najčešće su čudovišne mitologomene, rođene u nakaznom spoju neznanja i straha.“
Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Podgorici. Kao mladić je zbog osnivanja političke organizacije uhapšen i osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu. Po izlasku na slobodu studira eksperimentalnu psihologiju. Objava njegovog prvog romana „Vreme čuda“ izaziva jednodušne pohvale kritike. Za drugi roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ dobija NIN-ovu nagradu. Upravo ovaj roman je početak epopeje o porodici Njegovan, sedmotomnog romana „Zlatno runo“. Pekić je bio izuzetno plodan pisac. Pored niza romana, zbirki pripovedaka i drama, ostavio je mnoštvo knjiga eseja, književno-teorijskih ogleda, memoarske proze… Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio gotovo sva jugoslovenska književna priznanja. Celokupni Pekićev književni i esejistički opus nedavno je objavljen u izdanju „Lagune“ i „Službenog glasnika“.
„U širem smislu, karantin ilustruje položaj vrste. Položaj čoveka u svetu je karantinski. A bolest, ako je opasna, kvasac je koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno“, piše Pekić u ovom romanu. Što je i njegova suština. Izabravši da taj put razobličavanja i pokazivanja ljudske suštine izvede kroz žanr-roman Pekić je učinio veličanstvenu stvar. To je pre svega dokaz da se o onim velikim i bitnim pitanjima može pisati na zanimljiv i uzbudljiv način. I još bitnije, na način koji će privući ljudi koji se nikada ne bi poduhvatili takvog štiva. Ono što Pekić pokušava, i u tome uspeva, je pokazivanje šta se to krije u najmračnijim ćoškovima naše duše i to kroz sukobljavanje sa velikom opasnošću. Čitanje ovog romana je pravo zadovoljstvo, pogotovo u danima u kojima se suočavamo sa sličnom opasnošću. „Besnilo“ nas suočava sa nama samima, sa našim iluzijama i glupostima, suštinski sa onim šta smo učinili od sveta u kom živimo. Ništa drugo nego sa bolešću savremenog sveta, koja nije ni besnilo, baš kao što to nije ni koronavirus u današnjici, već ono što mi: „Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je (…) pravo besnilo. A ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo ih do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe.“

Naslov: Besnilo
Autor: Borislav Pekić (1930-1992)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2011
Strana: 624

Pročitajte i prikaz Pekićevog dela „Život na ledu“

Obojena ptica – Ježi Kosinski

„Čovek, kako to gordo zvuči“, izgovora jedan od junaka drame „Na dnu“ Maksima Gorka. Kontekst je sve, pa i u ovom slučaju. Ovu rečenicu izgovara očajnik, čovek koji je izgubio sve ideale, i čovek kom jedino preostaje cinizam. Sjajno o tome piše Miljenko Jergović u eseju „Maksim Gorki: Burevjesnik“: „Ljudi nisu na dnu zato što su socijalno deklasirani, nego su na dnu jer su ostali bez ikakve vjere i više im pomoći nema.“ Upravo ta vera, još više vera u čoveka je i naša tema. A nema boljeg načina da se ona pokrene od prisećanja na dva čuvena filozofska koncepta. Na jednoj strani je Žan Žak Ruso, a na onoj drugoj Tomas Hobs. U prevratničkom delu „Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima“ Ruso postavlja teoriju o koruptivnom društvu. Čovek po svojoj suštini nije loš. Lošim ga čine rđavi društveni sistemi. Ruso tu ne staje. Za primer najveće vrline on uzima „plemenitog divljaka“, čoveka neiskvarenog zakonima i društvenim sistemima. S one druge strane se nalazi engleski filozof Tomas Hobs. On ljudski život karakteriše kao „osamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak“. Ni sama čovekova suština ništa nije bolja. Ljudi su ništa drugo nego pripitomljene zveri, koje jedino čvrst društveni i politički sistem može da drži pod kontrolom. „Čovek je čoveku vuk“, kako govori Hobs. Ove dve suprotstavljene teorije postale su osnov savremene misle o čovekovoj prirodi. Ništa manje i osnov vladajućih društvenih sistema. Ako je verovati Rusou, da bi se čovečanstvo valjano razvilo potrebno je stvoriti novi, znatno bolji društveni sistem, koji će za svoj osnov postaviti ideje slobode, jednakosti i ravnopravnosti. To su i ideje Francuske revolucije iz kojih izvire moderna demokratija. Ukoliko verujemo Hobsu, potrebna nam je čvrsta ruka, tiranski politički sistem koji će pomoću straha držati u pokornosti svoje podanike. U suprotnom, sledi rasulo i ludilo. U koju ćete od ove dve teorije verovati zavisi samo od vaših svetonazora, ništa manje i od vaših iskustva. A kako one zaista izgledaju u praksi opisao je Ježi Kosinski u čuvenoj „Obojenoj ptici“.
Na samom početku Drugog svetskog rata roditelji svog sina sklanjaju u duboku poljsku provinciju, računajući da će tako on izbeći smrt. Ipak, problem nastupa kada Marta, starica kod koje je dečak smešten, umre. Ne bi li nekako preživeo, a bez mogućnosti da pronađe svoje roditelje, dečak kreće na put. Tragajući za utočištem, on luta poljskim selima. Na tom putu će sresti seosku gataru, patološki ljubomornog mlinara, sakupljača ptica, incestoidnu porodicu, nemačke vojnike, razularene kozake i još razularenije seljane, plemenitog sveštenika, vojnike Crvene armije… U svakom od tih susreta grotlo zla će biti otvoreno pred nemoćnim dečakom.
Prvo o kontroverzama. Objava „Obojene ptice“ je izazvala opšti odijum u zemljama tadašnjeg istočnog bloka, pogotovo u Poljskoj. Ono što je Poljake najviše zabolelo je bila predstava zla koji običan narod čini. Kao da to nije dovoljno, sledila je još jedna kontroverza. Na nagovor svog američkog izdavača, Kosinski je u početku govorio da je „Obojena ptica“ autobiografija kako se knjiga bolje prodavala. Kasnije se to ispostavilo kao neistina, što je i sam Kosinski priznao. Na to su se nadovezale i kasnije optužbe da Kosinski nije pravi autor ove knjige (po logici da neko ko je relativno skoro naučio engleski jezik ne može napisati tako stilski savršen roman), kao i glasine da je Kosinski „pokrao“ ispovesti preživelih Jevreja. Ako ostavimo po strani ove kontroverze, koje suštinski nisu ni bitne za sam sadržaj knjige, pred nama se nalazi istinsko remek-delo. Svet „Obojene ptice“ je ništa drugo nego svet prvobitnih bajki. Groteskni je to i užasavajući svet, onaj u kom se dešavaju užasne stvari i one koje, kako to mislimo, ne postoje u stvarnom svetu. Taj samo naizgled bajkoviti svet Kosinski predstavlja iz vizure jednog dečaka, koliko povređenog, još više zbunjenog. Dečaka koji pokušava da shvati: „(…) šta je to što ljudima jedne boje očiju i kose podaruje tako strašnu moć nad drugim ljudima“. Ali i dečaka koji posle silnih nesreća spoznaje suštinu moći: „Sposobnost da odlučuješ o sudbini mnogo ljudi koje uopšte nisi poznavao, rađalo je veličanstveni osećaj. Nisam bio siguran da li je to zadovoljstvo zavisilo samo od saznanja o moći koju neko poseduje ili od njenog korišćenja.“
Ježi Kosinski je rođen u jevrejskoj porodici u Lođu. Na početku Drugog svetskog rata roditelji ga sklanjaju u poljsku provinciju. Lutajući poljskim selima preživljava rat. U poratnom periodu završava studije istorije i sociologije. Emigrirao je 1957. godine u Sjedinjene Američke Države. Objava „Obojene ptice“ mu donosi mnoštvo književnih priznanja i velike tiraže, ali i ništa manje napade. Sledi niz podjednako uspešnih romana. Na srpski su prevedeni „Koraci“ i „Prisutnost“. Kosinski je bio istaknuti humanitarni radnik i borac za ljudska prava. Izvršio je samoubistvo 1991. godine.
Izlazak filma „Obojena ptica“ skrenuo je ponovnu pažnju na čuveni roman Ježija Kosinskog. Baš kao i uvek, svima su bila puna usta zgrađavanja nad silnim scena užasa i bestijanih zločina iz ovog romana. Jedino niko nije postavio pitanje kako su to zlodela moguća. Kako je moguće da čovek postane čoveku vuk? Ako verujemo Rusou, kako je moguće da „plemeniti divljaci“, a seljani iz ovog romana su baš takvi, čine takve zločine? I to bez ikakve potrebe, suštinski: bez bilo kakvog povoda. Zlo je to samo zarad zla. Ukoliko poverenje poklonimo Hobsu, kako objasniti činjenicu da jedno krajnje uređeno društvo kakvo je bilo nemačko čini podjednako užasne stvari? Čak i gore od „divljaka“: „Nemci su me čudili. Kakvo rasipanje snage! Da li je ovakav siromašan, okrutan svet bio vredan vlasti nad njim?“ Kosinski nas kroz ovaj sjajni roman primorava da promislimo o suštini naše prirode. I da sami sebi postavimo ona velika pitanja. Ko smo mi? Zveri ili ljudi? Ko nas čini zlim? Ili smo možda po svojoj suštini zli? I ono najbitnije pitanje: možemo li to kako popraviti? Svet „Obojene ptice“ je svet užasa, ali, i u isto vreme, užasa koji je opisan na način koji nikada nećemo zaboraviti. Najbitnije, sveta u kom je čovek prestao da bude čovek i postao zver: „Ljudi ionako nisu razumeli jedni druge. Sukobljavali su se ili su se privlačili, grlili su se ili gazili, ali svako je poznavao samo sebe. (…) Poput planinskih vrhova oko nas, gledali smo jedni druge, odvojeni planinama, previsoki da ostanemo neprimećeni, preniski da dotaknemo nebesa.“

Naslov: Obojena ptica
Autor: Ježi Kosinski (1933-1991)
Preveo: Vuk Perišić
Izdavač: Plato, Beograd, 2014
Strana: 266

Peta godina „Čitaonice“

„Čitaonica“, online mesto za dobre knjige, je napunila pet godina. Do sada smo na ovoj stranici objavili preko 270 prikaza romana, zbirki priči i pripovedaka, istorijskih studija i publicističkih dela.
Osnovna ideja prilikom pravljenja sajta, čega se i danas držimo, je bila da se usled hroničnog nedostatka književne kritike u štampanim medijima napravi internet-stranica na kojoj bi bili predstavljeni aktuelni, ali i ranije objavljeni, naslovi koji to po svom kvalitetu zavređuju. Da smo barem delimično uspeli u tome govori posećenost stranice (preko 100.000 jedinstvenih posetilaca, izvor: wordpress statistika). Ostanite uz nas i u narednom periodu jer vam spremamo mnoštvo prikaza dobrih knjiga.
Povodom petog rođendana „Čitaonice“ donosimo listu pet najčitanijih prikaza na našem sajtu u toku prošle godine:

1. Veliki pad – Peter Handke
2. Aleksandrijski kvartet – Lorens Darel
3. Godine vrana – Siniša Kovačević
4. Černobiljska molitva – Svetlana Aleksijevič
5. Arhipelag Gulag – Aleksandar Solženjicin

Pozdravljamo vas do sledećeg čitanja

Mustafa Golubić i Pavle Bastajić: Staljinove ubice – Boris Rašeta

Iako ovo može zvučati čudno, možda je najbolje početi od teologije. I od jednog od manje poznatih teoloških koncepata. U pitanju je ikonomija. Šta je njena suština? Najjednostavnije rečeno, to je modus operandi crkve u primeni hrišćanskog učenja i crkvenih kanona. S jedne strane stoji akrivija, doslovna primena kanona u svakodnevnom životu, a sa one druge strane ikonomija, ništa drugo nego ublažavanje, čak i potpuno zaobilaženje crkvenih propisa. Suštinski, ikonomija je diskreciono pravo crkve da privremeno suspenduje ili zaobiđe sopstvena pravila ukoliko to situacija zahteva. U idealnom svetu, i onako kako to teolozi govore, svrha ikonomije se iscrpljuje u pokazivanju božje ljubavi prema svim ljudima. U ovom našem, stvarnom svetu ikonomija je ništa drugo nego prilika za, najblaže rečeno, neprincipijelne koalicije. Primera radi, a tih primera imate koliko god hoćete, to je saradnja crkvenog klera sa notornim bitangama i tiranima ovoga sveta. Podjednako i odustajanje od Isusove socijalne misli. Baš kao i u crkvi, ikonomija postoji u svakom segmentu našeg života. Ipak, ona nigde nije vidljiva kao u politici. Da bi se to razumelo treba krenuti od početka. Još tačnije, od Francuske revolucije. Slom pređašnjeg društvenog i političkog sistema ustoličio je novi pogled na svet. Praktična politika prestaje da bude samo pitanje političke moći, ona sada zahteva i ideje koje stoje iza nje. U ovom slučaju izražene u krilatici: „Sloboda, jednakost, bratstvo“. I polako dolazimo do naše teme. Gotovo da ne postoji politički pokret u prethodnih dva veka koji ove velike ideje nije ustoličio kao svoje. Svi političari u svojim programima govore o pravdi, slobodi, jednakosti i dobrobiti za sve ljude. Stvarnost se, što svi mi dobro znamo, poprilično razlikuje od ovih ideja. Evo samo jednog primera. Program nacističke partije, ako zanemarimo mržnju prema Jevrejima i rasizam, je sadržao iskorenjivanje korupcije, jednakost svih nemačkih građana, pristojan život i dobro plaćena radna mesta, veće penzije, održavanje srednje klase, pravednu raspodelu bogatstva… Sve su to stvari koje bi svaki normalan čovek potpisao bez razmišljanja. Naravno, zna se kako se sve to završilo. Isti slučaj je bio i sa Sovjetskim Savezom. Velike revolucionarne ideje o slobodi, jednakosti i boljem životu za sve ljude pervertirano su pretvorene u Gulag. I tu dolazimo do one ikonomije sa početka teksta. Razlike između proklamovanih ideja i njihove primene. Sjajnu knjigu o tome je napisao Boris Rašeta.
Oktobar je 1940. godine. Na vrata Miroslava Krleže, već tada slavnog pisca, zakucao je Pavle Bastajić, stari piščev prijatelj. U kasnijim zapisu u „Marginalijama“ Krleža će samo kratko zabeležiti da je ono što je čuo od Bastajića najjezivija priča koju je čuo u životu. A ta priča, koju Krleža prećutkuje, je pripovest o Staljinovim ubicama. Pavle Bastajić je godinama obavljao likvidacije Staljinovih političkih neprijatelja po celom svetu. Baš kao i njegov kolega, još čuveniji Mustafa Golubić. Istražujući njihove biografije, Boris Rašeta u isto vreme istražuje kako je to vreme zaista izgledalo. Ponajviše kako su velike ideje pretvorene u veliki zločin.
Ukoliko očekujete od ove knjige tabloidni senzacionalizam, onakav kakav je ustoličen kad god se pomene ime Mustafe Golubića, obavezno je zaobiđite. Boris Rašeta u ovoj knjizi pokušava da ispiše nešto sasvim drugo. A to je pripovest o jednom mračnom vremenu i još mračnijim sudbinama dvojice ljudi. Da bi uspeo u tome, Rašeta je pomno proučio mnoštvo arhivske građe, ali i iščitao desetine memoarskih dela i istorijskih studija. Sve je to vidljivo na svakoj stranici ove knjige. Još bitnije, svi ti podaci su preneti na izuzetan način. Kroz pitku naraciju, Boris Rašeta nas suvereno vodi kroz minsko polje naše istorije, vešto izbegavajući zamke senzacionalizma i ideološke pristrasnosti. Podvig je to koji retko kom polazi od ruke. Zamerka koja se mora uputiti odlazi na račun izdavača. To je pre svega apsolutno nepotrebna i na momente krajnje loše izvedena ekavizacija i „srbizacija“ originalnog Rašetinog teksta (otprilike kao oni idiotski „prevodi“ srpskih filmova na hrvatski jezik) i loš kvalitet štampe knjige.
Boris Rašeta je rođen u Bihaću. Po završenim studijama sociologije u Zagrebu počinje da radi kao novinar. Član je redakcije čuvenog „Feral Tribjuna“ sve do njegovog gašenja. Pisao je za brojne medijske kuće i radio kao dopisnik za nekoliko svetski poznatih medija i novinskih agencija. Objavio je niz knjiga koje za svoju temu imaju istoriju jugoslovenskog komunizma i rad tajnih službi.
„Potreba naših ljudi za slavom s one je strane dobra i zla: oni će usvojiti svakog zlikovca ako je u svom zlu bio dovoljno veliki; štaviše, ako mu je malo nedostajalo, oni će dodati“, piše Boris Rašeta o Mustafi Golubiću. Upravo to protivljenje mitologizaciji i petparačkim pričama o Golubiću i Bastajiću je u samoj srži ove knjige. Rašeta pokušava da skine mitske koprene sa njihovih biografija i da ih predstavi onakvima kakvi su oni zaista bili. Razume se, priče o silnim ubistvima, konspiracijama, ništa manje i o ljubavnim avanturama, nisu zaobiđene, ali ono što je autoru mnogo bitnije je to kako su ova dvojica idealista, a to su Golubić i Bastajić sasvim sigurno bili, postali bestijalne ubice. I kako je moguće boriti se za bolji i pravedan svet, a u isto vreme biti neko ko suštinski čini samo zlo. Ništa je to drugo nego primer one ikonomije sa početka teksta. I ko je tu onda kriv? Ideje ili ljudi koji te ideju primenjuju? Za Borisa Rašetu, autora ove sjajne istorijske studije, krivica je i na jednoj i na drugoj strani: „Idealizam je najopasnija i najzanosnija pojava u politici, naročito ako nije izgrađen na liberalnom temelju. Levi idealizam, desni idealizam – nužno vode u jednom smeru: diktaturi, totalitarizmu, jednoumlju. Idealista ne nastoji da se prilagodi svetu, on nastoji da svet prilagodi sebi. Sve što na tom putu smeta, treba ukloniti.“

Naslov: Mustafa Golubić i Pavle Bastajić: Staljinove ubice
Autor: Boris Rašeta (1968-)
Izdavač: Portalibris, Beograd, 2019
Strana: 219

Deseti decembar – Džordž Sonders

Nema boljeg načina da se počne priča o ulozi forme u svetu literature od onih čuvenih rečenica iz biblijske Knjige propovednika: „Što je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vijekova koji su bili prije nas.“ I sve je već rečeno. Ili možda nije. Zato je najbolje krenuti od početka. Tačnije, od Aristotela. On u „Poetici“ formu vidi kao mogućnost oblikovanja književne građe. Još jednostavnije rečeno, forma je način na koji će određena priča biti ispričana. Što je i suština književnosti. I ono što književnost čini književnošću. Možete imati najbolju moguću priču, možete i imati talenat da tu priču ispričate na najbolji mogući način, ali vam to gotovo ništa ne vredi ukoliko tu priču ne uspete da dobro, upotrebićemo možda poprilično neadvekatan izraz, upakujete. To „pakovanje“ priče – razume se, to može biti i esej, pesma, memoarska proza – je ono što se označava kao forma. Problem nastupa sa zasićenjem. I onim čuvenim stihovima sa početka teksta. Kako posle nekoliko vekova literature pronaći originalnu formu, pitanje je svih pitanja. To pitanje postaje posebno bitno na početku dvadesetog veka. Brojni umetnički pokreti to pitanje postavljaju kao jedno od najbitnijih. Tako nastaje mnoštvo dela oslobođenih svih stega tadašnjih književnih, ali ništa manje i društvenih i moralnih normi. Nema boljeg primera za to od Džojsovog „Uliksa“. I tu već nastupa problem. Forma počinje da jede suštinu. Ili još preciznije rečeno, način na koji se piše postaje mnogo bitniji od onoga što je napisano. Dolazi i do, kako to obično biva, pomodarstva. I eto ironije. Oni koji se protive unificiranoj stvarnosti postaju ništa manje unificirani kroz epigonstvo nečega što se smatra za prevratničko. Pitanje forme se još više zaoštrava sredinom veka. Bartova teorija o smrti autora i ideje postmodernista o nepouzdanosti bilo kakvog znanja donose nove promene. Od „Blede vatre“ Vladimira Nabokova, pa sve do Ekovog „Imena ruže“ pronalaze se nove književne forme. Nekada uspešno, kakav je slučaj sa ova dva dela, a još češće neuspešno. Najbolji svedok tome je savremena književnost. I mnoštvo književnih dela koja su u potrazi za originalnom formom izgubila sve ostalo. Ponajviše samu priču koja je srž literature. Da je ipak moguće iznaći originalnu formu i u isto vreme ispričati sjajnu priču svedoči nam stvaralaštvo Džordža Sondersa.
Ulazak u svaku od priča sabranih u zbirku „Deseti decembar“ nalikuje ulasku u potpuni novi svet. Tako se pred nama u ovoj knjizi otvaraju svetovi jednog tinejdžera u susretu sa smrću, ali i krajnje bizarne i ništa manje disfunkcionalne porodice. Pred nama je i distopijski svet u kom se na zatvorenicima testiraju lekovi koji bi trebali da „poprave“ ljudska osećanja. Ništa manje i užasavajući svet u kom su emigranti idealni ukras za vašu baštu. Kao što je pred nama i uposlenik zabavnog parka koji se pogubio u „viteškom“ svetu, ali i veteran iz nedavnog rata. Svi ti ljudi moraju da se sukobe sa samim sobom i da otkriju izlaz iz užasa stvarnosti koja ih okružuje.
Od potpuno redukovanog toka svesti jednog tinejdžera, preko krajnje tehnokratskog rečnika menadžera (produktivnost, produktivnost, produktivnost), dnevničkih zabeleški čoveka iz budućnosti, pa sve do ispovesti iz prvog lica – Džordž Sonders tka deset priča iz ove zbirke na način kakav nije viđen do sada. Od prvobitne zbunjenosti kada uzmete ovu zbirku (kakav je ovo sad đavo, otprilike) pa sve do potpunog oduševljenja napisanim, možda je tako najbolje opisati „Deseti decembar”. I još bitnije, ne treba zaboraviti da je „Deseti decembar“ knjiga koja nas tera na razmišljanje o onim starim dobrim „velikim“ pitanjima: „Jesu li oni to odabrali? Je li to bila njihova krivica kad su izleteli iz majčine utrobe? Jesu li oni želeli, prekriveni krvlju iz placente, da odrastu u zločince, mračne sile, ubice? (…) Ne; pa ipak, njihove izvitoperene sudbine ležale su uspavane u njima, seme koje je čekalo vodu i svetlost da izrodi najokrutnije, otrovno cveće (…) koje će ih pretvoriti (pretvoriti nas!) u zemaljski otpad, ubice, i uprljati nas konačnim, neoprostivim prestupom.“
Džordž Sonders predstavlja jedno od najznačajnijih imena savremene američke književnosti. Posle završenih studija radi kao pisac tehničke dokumentacije u jednoj firmi. Kako je sam rekao, upravo ovo iskustvo izvitoperenog jezika ga je nateralo da pokuša da pronađe nove jezičke forme. Debituje 1996. godine sa zbirkom priča „CivilWarLand in Bad Decline“. Književnu slavu i mnoštvo priznanja mu donosi zbirka „Deseti decembar“. Dobitnik je Bukerove nagrade za roman „Linkoln u bardu“ (na srpskom je objavljen u izdanju „Geopoetike“). Predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Sirakuza.
„Zaokuplja me večiti problem Forme, koja bi mogla da učini nešto da se taj sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim, Forme koja bi mogla da dâ nov sadržaj našoj taštini, Forme koja bi mogla da učini nemoguće (…)“, piše Danilo Kiš u eseju „Mi pevamo u pustinji“. Upravo to pitanje forme koja može da učini nemoguće i da preokrene stvarnost je u srži „Desetog decembra“. Kako se čini, Džorž Sonders je pored iznalaženja i upotrebe novih književnih formi uspeo i da stvori jedan sasvim novi jezik (da ga osetimo i u srpskom prevodu pobrinula se Kristina Kalauzov Filipović kroz izvrstan prevod zbirke). A opet, i gotovo u isto vreme, taj novi svet je u stvari naš svet, čak i onda kada je on smešten u budućnost. Sonders piše o svim onim velikim temama. O dobroti i o zlu, o pravdi i o izvitoperenosti zakona i opštevažećeg morala, o užasu malograđanštine i potrošačkog društva, o našim malim i jadnim životima. I pokušaju da nekako preživimo te živote. Sonders je u ovoj zbirci učinio nešto gotovo nemoguće. Pred nama su prevratnički književni eksperimenti, potpuno nove književne forme, ali i u isto vreme priče koje nas u potpunosti obuzimaju sjajnom radnjom i ništa manjim fokusom na ona velika pitanja. „Deseti decembar“ je istinsko remek-delo, i sasvim sigurno knjiga po kojoj će se u budućnosti ravnati savremena literatura.

Naslov: Deseti decembar
Autor: Džordž Sonders (1958)
Prevela: Kristina Kalauzov Filipović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 247

Ciganin, ali najljepši – Kristian Novak

Pored zlokobnih pojava i ljudi, postoje i zlokobne reči. Evo samo jednog primera. Izraz „konačno rešenje” će izazvati gotovo trenutnu jezu i neprijatnost zato što je on upotrebljen kao nacistički termin za istrebljenje Jevreja. Da ostanemo u istoj ravni, to je i naziv Hitlerove autobiografije. „Moja borba” u sebi nosi prizvuk zlokobnosti, nečega što nam donosi nelagodu i strah. Sjajno je o tome pisao Karl Uve Knausgor u istoimenom romanu. Sličnu nelagodu donosi i izraz „niža rasa”, možda čak i sama reč rasa. Iskustvo dvadesetog veka, i ne samo njega, nas je naučilo da se sa ovom rečju ne igra. Još jedna zlokobna reč je i veznik „ali”. Zašto sad ona neko će zapitati. Najpre zato što nam ona omogućuje da uništimo tuđu ljudskost. I to na najperfidniji mogući način. Veznik „ali“ nam pruža priliku da izrazimo nečiju vrednost, ali i da tu vrednost u isto vreme anuliramo. Može to biti i obrnuto. Primera radi: on je dobar čovek, ali je Hrvat (ili Srbin, Aboridžin, Kmer, sasvim je svejedno). Ili obrnuti primer: on je đubre od čoveka, ali je naš (sasvim svejedno Hrvat, Srbin…). Suština je da nam ovaj veznik omogućuje da napravimo distinkciju između onoga što je naše i tuđe. A to tuđe može biti dobro, neretko je ono zaista i tako, ali je u isto vreme i zlokobno. Najpreciznije rečeno, to je nešto čega se trebati kloniti, nešto što suštinski predstavlja opasnost za nas. I polako dolazimo do suštine. Našeg odnosa prema onima koji su drugačiji od nas. A boljeg primera za to nema od Roma. Ovaj narod je kroz gotovo čitavu istoriju naše civilizacije bio posmatran kao nešto strano i tuđe, neretko zlokobno, i to od strane gotovo svih nacija. Najveći razlog za to je bio njihov nomadski život i verovanje da su Romi otmičari dece, neradnici, izvori zaraze… Gotovo da nije bilo perioda u istoriji u kom oni nisu bili izloženi progonu. Vrhunac je bio Drugi svetski rat u kom je ubijeno preko milion Roma. Progoni tu nisu stali. Naprotiv. I dan-danas su Romi izloženi nehumanom postupanju i progonu čak i u zemljama koje sebe vole da posmatraju kao civilizovane. Čak i onde gde su naizgled prihvaćeni, kakva je situaciji trenutno u Srbiji, Romi se tretiraju kao narod koji je niža vrsta. I to ponajviše kroz onaj veznik ali. Oni mogu biti vrhunski umetnici (kakav je, recimo, bio Šaban Bajramović), mogu biti i intelektualci, vredni i čestiti ljudi, ali dolazi to „ali”. Oni su ipak Romi. O svetu bez tog „ali” Kristian Novak je napisao izuzetan roman.
Na krajnjem severu Hrvatske, u oblasti Međimurje, desio se zločin. Ne bi li on bio rešen, u Međimurje su poslata dva zagrebačka detektiva, koji se odmah po dolasku u selo Sobolščak susreću ne samo sa jednim čudnim svetom, već i sa jednom još čudnijom ljubavnom pričom. Hrvatica Milena je u toku poslednjih nekoliko meseci bila u ljubavnoj vezi sa Romom Sandokanom, što je izazvalo silno negodovanje, ali i nasilje u Sobolščaku. I tu nije kraj. Detektivi moraju da se izbore i sa ispovešću kurdskog emigranta koji se na putu ka Francuskoj zatekao na poprištu zločina. Kakva je veza između ovog emigranta, dvoje zaljubljenih, Roma i Hrvata iz okolnih sela koji su gotovo u ratu – otkriva se u ovom romanu.
Iako je u srži ovog romana klasična detektivska priča, nju ne očekujte. Ili možda još bolje rečeno, detektivska priča je prisutna, ali ona je samo polazna tačka za nešto mnogo bitnije. To je pre svega priča o našoj sadašnjosti. I to priča o susretu različitih nacija i o njihovom preplitanju. Kroz ispovesti koje govore junaci ovog romana mi ulazimo u svet jednog Kurda, Roma, Hrvata i Hrvatice. Kristian Novak je te priče ispripovedao na izuzetan način. Kipteći unutrašnji život, silne dileme, ali i mnoštvo događaja određujućih za sudbine junaka ovog romana su u Kristianu Novaku dobili nenadmašnog tumača. I ništa manje vrsnog stilistu koji je u stanju da te ljudske sudbine prenese na način koji zaslužuje istinsko divljenje. Evo samo jednog primera: „Meni je i sada život podnošljiv samo zato što znam da sam bila tamo. Savršeni svijet postoji, ali nikada dulje od trena. Oni koji žele živjeti ginu za njim, unatoč tome. Svi ostali upravo zbog toga odustaju.“
Kristian Novak je rođen u Nemačkoj, u porodici međimurskih emigranata. Odrasta u Hrvatskoj, u kojoj će završiti studije kroatistike. Trenutno predaje na Filozofskom fakultetu u Rijeci. Njegov prvi roman „Obješeni” je objavljen 2005. Sa drugim romanom „Črna mati zemla” zadobija literarnu slavu, baš kao i mnoštvo priznanja. Roman „Ciganin, ali najljepši” je zadobio najistaknutija hrvatska književna priznanja, doživeo status bestselera, ali i prevode na nekoliko svetskih jezika.
„Ako predugo gledaš u njihovu smjeru, možda spaziš nešto poznato, nešto svoje. Zamisli taj užas“, piše Kristian Novak u ovom romanu. Upravo to prepoznavanje, gledanje u drugog, je u samoj biti ovog romana. Kristian Novak nas suočava sa onim što zaobilazimo i sa onim što neretko a priori odbacujemo. Najbitnije od svega, taj prikaz drugih je potpun. Svet Roma, baš kao i svet Bliskog istoka, nije nešto egzotično i daleko od nas. Taj svet nije ni prikaz jadnih žrtvi, onih koji ćemo zbog griže savesti paternalizovati. Naprotiv. To je svet isti kao naš svet. U njemu žive ljudi koji vole druge ljude, ali i ljudi koji greše, ljudi koji su neretko zli, suštinski: ljudi koji tumaruju zbunjeni, nesrećni i žalosni. Koji su isti kao i mi. I to je suština ove priče. Najbitnije, priče ispripovedane na izuzetan način, pravom stilskom i književnom vatrometu kakav se ne viđa često na našim prostorima. I da ne zaboravimo, svetu u kom nema „ali”. Svetu u kom su svi ljudi – ljudi: „Nije mene ubola ni riječ ‘Cigan’ ni riječ ‘najlepši’. Ova između, ova prokleta ‘ali’. To je riječ uljez, to je zla riječ. Ne smije joj biti mjesto u rečenicama o ljudima. Ako si s krive strane te riječi, ona ta zauvijek dijeli od dobrih slika, shvaćaš. On je vrijedan, ali je Cigan. Ciganica je, ali poštena.“

Naslov: Ciganin, ali najljepši
Autor: Kristian Novak (1979-)
Izdavač: Književna radionica Rašić, Beograd, 2017
Strana: 324

Pre nego što padne noć – Rejnaldo Arenas

Možda je najbolje početi od jedne od najčuvenijih koračnica u našoj istoriji i još čuvenijih stihova: „Tko drukčije kaže, / kleveće i laže“. Kao da nije dovoljno ovo upozorenje na drugomisleće, na ove stihove nadovezuje se još jedan, i to, rekli bismo, poprilično zlokoban stih: „Našu će osjetit pest“. Naravno, ovi stihovi su poprilično razumljivi. Oni nastaju u vremenu velikog previranja i pokušaja partizana da steknu legitimitet nad budućim vođstvom zemlje. Samim tim, svako ko drugačije misli od nas je ništa drugo nego lažov i bitanga koja će biti uništena. Ipak, ovi stihovi Vladimira Nazora mogu biti i početak jedne sasvim druge priče. I to priče o našem odnosu prema ljudima koji misle drugačije od nas. U jednom nedavnom istraživanju utvrđeno je da će većina današnjih američkih glasača na izborima glasati za određenog kandidata ne zato što im on uliva poverenje, nego zato da ne pobedi njegov protivnik, čovek kog preziru. Ukoliko pogledamo istoriju naše političke scene, ovo je više nego istina. „Negativne“ emocije, još više emocije nastale iz afekta – kakve su sasvim sigurno mržnja ili prezir, mnogo su jače od „pozitivnih“ emocija – ljubavi, poverenja i poštovanja. Naprosto, njihov intenzitet je mnogo veći. Baš kao i njihove posledice. I, razume se, to političari, i ne samo oni, nemilice koriste. U korenu takve manipulacije leži naše nepoverenje u mišljenje suprotne strane. Još više naša nemogućnost da prihvatimo drugačije mišljenje. U čemu je stvar? Najpre u tome što su naša uverenja samo uverenja. Mi bismo svakako voleli da su ona plod zdravog razuma i ništa manje lako dokazivih činjenica, ali u njihovoj srži leži naša vera. A vera je, da se ne lažemo, poprilično iracionalna stvar. Čak i ako je naše uverenje, kako to najčešće mislimo, plod dubokog promišljanja to se neretko pokaže kao neistina. Evo primera. Skoro po pravilu ćemo, izuzetaka svakako ima, mišljenje onoga ko misli drugačije od nas odbaciti kao potpunu zabludu. I ne samo to, to mišljenje ćemo okarakterisati kao glupost, podlost ili plod manipulacije. Dok ćemo, nasuprot tome, svako mišljenje koje je slično našem prihvatiti kao nešto pametno i plemenito. Suština je, da ponovimo opet, naša vera. Ona koja će i očigledan dokaz, nema boljeg primera od ljudi koji odbijaju vakcinaciju svoje dece, odbaciti zato što se on ne uklapa u njihovo verovanje. Jedna od posledica toga je odbacivanje drugih ljudi, ništa manje i njihovih dela, zato što se oni ne uklapaju u ono što je naše uverenje. Baš takav slučaj je i sa autobiografijom „Pre nego što padne noć“.
Kraj je osamdesetih godina. Rejnaldo Arenas, čuveni kubanski pisac u egzilu, je dobio smrtnu presudu. On boluje od side. Rešen da uludo ne potroši svoje poslednje dane, Arenas odlučuje da napiše priču o svom životu. Rezultat je autobiografija „Pre nego što padne noć“. Polazeći od detinjstva u dubokoj kubanskoj provinciji, Arenas tka priču o svom koliko čarobnom ništa manje i bizarnom odrastanju. Prekretnica je revolucija. Rejnaldo Arenas se bori na strani Fidela Kastra. Posle Kastrove pobede, on odlazi u Havanu na studije. I tu kreću problemi. Željan slobode, Arenas dolazi u sukob sa vladajućim režimom, što rezultira njegovim kasnijim progonom, robijom i odlaskom u egzil.
Ako na stranu ostavimo stilske mane ove autobiografije, i to poprilično razumljive – Arenas je diktira u bolesničkoj postelji, pred nama je knjiga koja pleni koliko svojim, nazovimo to, razuzdanim pripovedanjem, još više opisom silnih događaja. I to ispisanih iz jednog sasvim drugog ugla. U njoj nema revolucionarnog žara, onog koji se očekuje kada se piše o Kubi, nema ni priče o pokušaju da se svet učini boljim. Pred nama je samo slika čoveka koji želi da živi, suštinski: čoveka koji živi, ali i slika sveta koji se protivi takvom načinu života. Arenasova Kuba je razuzdano ostrvo, u isto vreme divno, ali i užasno bolno mesto. Takav je i život koji se opisuje u ovoj autobiografiji. Ili kako to sam Arenas kaže: „(…) pre ili kasnije, za svaki trenutak užitka koji doživimo, provedemo godine u patnji“.
Rejnaldo Arenas, jedan od najznačajnijih kubanskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u provinciji Orijente. Studira filozofiju i književnost u Havani. Iako je Arenasov književni rad bio zapažen, njegova dela su bila zabranjena za objavljivanje. Zbog svojih političkih stavova i homoseksualnosti je bio progonjen, a nekoliko godina je proveo u zatvoru. Emigrira 1980. godine u Sjedinjene Američke Države. U egzilu je napisao niz visokovrednovanih književnih dela, među kojima se ističe „Pentagonija“, serijal od pet romana koji govore o postrevolucionarnoj istoriji Kube. Na srpskom je pored ove autobiografije objavljen i Arenasov roman „Opsene“ (SKZ, 1987). Arenas je izvršio samoubistvo 1990. godine.
Da se vratimo na početak. I na priču o drugačijim pogledima. Ukoliko posmatrate istoriju Kube, pogotovo Kastrovu revoluciju, kao pozitivnu stvar, autobiografija „Pre nego što padne noć“ će za vas biti ako ne gadost, onda sasvim sigurno poprilično diskutabilna stvar. Arenas je ispričao povest o naličju revolucije. Priča je to o samovolji režima koji je zadobio vlast, privilegijama koje je revolucionarna klika uzela za sebe i o progonu onih koji drugačije misle. I ponajviše, priča o progonu onih koji se razlikuju od nas. Razume se, Arenas neretko preteruje u opisima, ponekad je čak i degutantan (ponajviše u opisu zoofilije u seoskom životu), ali ono što mu se nikako ne može osporiti su dve stvari. Prva je literarni talenat, i to talenat bez premca. Druga stvar je želja da se živi onako kako želi da se živi, a ne onako kako drugi od nas zahtevaju da živimo. Cena za to je, nažalost, previsoka. Arenasov život opisan u ovoj knjizi to najbolje pokazuje. Ali, i u isto, samo takav život je stvarni život: „Oduvek sam mislio da je bedno prositi život kao uslugu. Ili živiš kako želiš, ili bolje da i ne živiš.” I mala preporuka za kraj, ne odbacujte taj život, ništa manje priču o njemu, zato što se ne slažete s njim. Ponajviše da sutra tako neko ne bi odbacio vaš život. I ništa manje da ne biste izgubili upoznavanje sa nečim što zaista vredi upoznati. A to je sasvim sigurno ova izuzetna knjiga.

Naslov: Pre nego što padne noć
Autor: Rejnaldo Arenas (1943-1990)
Prevela: Vesna Stamenković
Izdavač: Štrik, Beograd, 2019
Strana: 336

Pas i kontrabas – Saša Ilić

„Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Drži se podalje od prinčeva“, piše Danilo Kiš u „Savetima mladom piscu“. Upravo ove rečenice određuju moć, ništa manje i značaj literature. U čemu je stvar? Najpre u tome što je literatura pored brojnih uloga u istoriji naše civilizacije, imala i onu korektivnu. Još preciznije rečeno, literatura je kroz čitavu istoriju naše civilizacije ukazivala na ono što ne valja upravo kroz tu sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Razume se, bilo je i suprotnih primera, umetnika koji su bili branitelji “prinčeva”. Evo samo jednog primera. U vreme najvećih progona u Sovjetskom Savezu, Maksim Gorki sa mnoštvom pisaca, među kojima su bili Iljf i Petrov, Boris Piljnjak i Aleksej Tolstoj, polazi u Gulag na izgradnju Belomorskog kanala. I to sa zadatkom da opeva mudrost sovjetskog režima. Čovek koji se nekada borio za jednakost svih ljudi i socijalnu pravdu, postao je klovn koji ispeva himnu režimu koji satire milione ljudi. U tom užasnom tekstu Maksim Gorki piše da je Belomorski kanal, čitaj: Gulag, primer „uspešne rehabilitacije neprijatelja proleterijata“. Gorki ne staje na tome. On priče o smrti zatočenika na izgradnji kanala odbacuje kao gnusne laži, iako je sopstvenim očima video stradanje i smrt brojnih ljudi. Da budemo u potpunosti precizni, bila je to smrt dvesta hiljada ljudi, kako piše Solženjicin u „Arhipelagu Gulag“. Upravo ova dva pisca najslikovitije predstavljaju ono o čemu je pisano na početku ovog teksta. Maksim Gorki će i pored nesporno velikog književnog dela ostati upamćen kao moralna gnjida koja je podržala zločine neslućenih razmera, pored podrške ludilu Gulaga tu je i njegov poziv na progon homoseksualaca, dok će Solženjicin ostati upamćen kao čovek koji se suprotstavio ludilu. I što je još bitnije, Solženjicin će ostati zapamćen kao čovek koji je razotkrio to ludilo. Što je i suština priče o „korektivnoj“ ulozi literature. Pisac mora – ne mora naravno, ali ako to ne učini postaće moralna gnjida kakvi su bili Hamsun ili Selin – da se suprotstavi zlu, da progovori o onome o čemu se ne govori, da razotkrije laž koja je postala opšteobavezujuća istina. Da se usprotivi vladajućim ideologijama i prinčevima, kako je pisao Danilo Kiš. Baš to pokušava i Saša Ilić u romanu „Pas i kontrabas“.
Godina je 2016. U kovinsku ludnicu sproveden je Filip Isaković na lečenje. Kroz brojne reminiscencije nižu se epizode iz njegovog života, koliko one ratne, Filip Isaković je devedesete proveo na ratištu, još više slike života nakon rata i umetničke karijere. Sve je to sjedinjeno sa boravkom u kovinskoj bolnici. Filip Isaković se nalazi između dva pola. S jedne strane je doktorka Sibinović koja pokušava da ga izleči pomoću lekova i terapije kojoj je cilj brisanje nepoželjne prošlosti, a sa one druge Julijus, nekadašnji psihijatar, sada pacijent kovinske bolnice i nepomirljivi neprijatelj metoda doktorke Sibinović. Baš u toj borbi odrediće se sudbina i nastavak života Filipa Isakovića.
Saša Ilić je napisao roman koji pleni silinom svog pripovedanja. Ogromni vremenski razmak u epizodama romana, one se nižu od početka veka pa sve do sadašnjice, nadovezuju se na predstavu brojnih gradova i mesta. Preko Kovina, Beograda, Budimpešte i Zagreba, pa sve do Đenove, Saša Ilić nas suvereno vodi kroz ovoj roman. Baš to mnoštvo stvari o kojima se pripoveda je u isto vreme najveća vrednost romana, ali i ono što dovodi do njegovih mana. Još preciznije rečeno, kao da je mnoštvo tema, mesta i opisanih događaja išlo nauštrb psihologizacije junaka romana. To je najpre njihovo karikaturalno predstavljanje. Oni su ili dobri ili loši. Sredine nema, baš kao ni psiholoških nijansi, koje bi junake romana „očovečili”. Tu je i onaj večiti „fokalizacijski“ problem srpske literature. Ilićevo pripovedanje, u ovom romanu je to govor iz prvog lica, očas sklizne u govor sveznajućeg pripovedača, što nikako ne bi smeo da bude slučaj.
Saša Ilić je debitovao sa zbirkom priča „Predosećanje građanskog rata“. Slede zbirke „Dušanovac. Pošta.“ i „Lov na ježeve“, kao i romani „Berlinsko okno“ i „Pad Kolumbije“. Osnivač je i urednik književnog podliska „Beton“ koji je izlazio do 2013. godine. Saša Ilić trenutno piše za „Peščanik“. Njegova proza je prevedena na nekoliko jezika, a za svoje književno stvaralaštvo je dobio niz istaknutih priznanja. Među njima je i nagrada „Borislav Pekić“, kao i NIN-ova nagrada za roman „Pas i kontrabas“.
Pišući ovaj roman, Saša Ilić ne krije svoje moralne i političke pozicije. Štaviše, čini se da je ovaj roman ništa drugo nego romaneskna obrada upravo tih političkih pozicija. Suštinski, vrlo legitimna stvar. I u ovom slučaju, izuzetno uspešno izvedena stvar. Kroz priču o ratnom veteranu Filipu Isakoviću, Saša Ilić nam pripoveda o čoveku koji se raspada posle rata, da parafraziramo Dušana Vasiljeva. Još više o sistemu koji ne želi da se sukobi sa samim sobom i sa sopstvenim gresima. Sistem je to koji je prvo uništio ljude, a sada želi da se to zataška i nastavi dalje kao da se ništa nije desilo. Takvom pokušaju se Ilić u ovom romanu oštro suprotstavlja: „I nije ludilo bilo u fokusu, već čovek uplašen od zajednice koja ga je proglasila ludim“. Upravo taj otpor sistemu koji ždere ljude („Ugasili su plamen u meni“, kako govori jedan Ilićev junak), je i najveća vrlina ovog romana. I još bitnije, otpor prema tom sistemu je bespoštedan. Na Ilićevoj meti su podjednako i jugoslovenski komunistički političari i komesari, i zahuktali nacionalni propovednici, i umetnici, i vojnici, i obični službenici, i nevladine organizacije, i licemerni predstavnici „zapadnog“ sveta. Ilić odbija da ćuti o zlu koji je počinjen tokom ratova devedesetih. Da li će se to nekome dopasti, to je već sasvim druga stvar. Ali Saša Ilić je odlučio da ne ćuti. Iz te odluke je nastao roman koji i pored određenih mana predstavlja delo koje pleni silinom svog pripovedanja i kompleksnošću tema koje se pokreću u njemu.

Naslov: Pas i kontrabas
Autor: Saša Ilić (1972-)
Izdavač: Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2019
Strana: 304

Moja borba, šesti tom – Karl Uve Knausgor

Jedan od sedam smrtnih grehova, kako to vide hrišćani, je i gordost. I ne samo to, gordost pojedini teolozi vide kao najveći greh iz kog proizilaze svi ostali grehovi. Sličan stav dele i druge religije. I ne samo one. Gotovo da ne postoji period u istoriji naše civilizacije u kom gordost nije posmatrana kao loša stvar. Naravno, gordost sama po sebi predstavlja poprilično ružnu stvar, pogotovo onda kada se ispoljava kod ljudi koji nemaju nikakav razlog za takvo ponašanje. Ipak, i ako zagrebemo malo dublje, otpor prema gordosti proizilazi iz sasvim drugih pobuda. To je ništa drugo nego suprotstavljanje shvatanju sveta koje je duboko individualno. Da bi se to shvatilo treba krenuti od početka. Biblijska priča o Adamu i Evu je najbolji prikaz toga. Bog prvim ljudima daje sve blagodeti, ali i postavlja granicu. Adam i Eva ne smeju da uberu plod sa drveta poznanja dobra i zla. Kako je svima poznato, oni su to učinili, što je dovelo do njihovog izgona iz rajskog vrta i života prepunog zala i muka. Suština ove priče je u ograničenju naše slobode višim autoritetom. Slobodan si, ali samo do određene granice. I ako pokušaš da budeš svojeglav, još tačnije – da misliš svojom glavom, bićeš kažnjen. Ova biblijska parabola je pokazala kakva će biti istorija ljudske civilizacije. Ili još preciznije rečeno, naša sloboda će uvek biti ograničena. Može to biti bog, ništa manje i zakon, neretko sila, ali uvek će nam neko stajati nad glavom sprečavajući nas da ne „preteramo“ u našoj slobodi. Ipak, najperfidnija su ona ograničenja kojih nismo ni svesni, ona „nepisana“ i opšteobavezujuća pravila koja posmatramo kao datost. Primera radi, to je porodični život. Niko nas, barem zasad, neće odvesti u zatvor ako odbijemo da živimo u braku ili da rađamo decu, ali takav izbor će izazvati opšti odijum i još češće kritike. Ima i drugih primera. Ukoliko, recimo, odbijemo da posmatramo kao neprijatelje određenu naciju koju naša nacija posmatra kao neprijateljsku bićemo posmatrani kao izdajnici, neretko i kao neprijatelji. Suština je da se sve što odstupa od kolektivističkog shvatanja sveta u kom je najveća svetost sigurnost određene zajednice mora saseći u korenu. Ili barem osuditi, ne bi li takvo ponašanje bilo određeno kao nešto duboko nepoželjno. Baš takav slučaj je i bio sa sada već čuvenom „Mojom borbom“.
Šesti tom „Moje borbe“, svojevrsnog književnog ali ništa manje i društvenog fenomena, nas vraća na početak čitave priče. Godina je 2009. Karl Uve Knausgor je čovek „zarobljen“ u porodičnom životu. Prošlo je nekoliko godina od izlaska njegovog poslednjeg romana, ali i od početka njegovog porodičnog života. Očaj, koji Knausgor ovako opisuje: „Ne egzistencijalni mrak, ne pitanje života i smrti, neizdrživa radost ili neizdrživa tuga, već mali mrak, senka na duši, lični mali pakao malog čoveka, toliko mali da se zapravo ne može ni pomenuti, dok je istovremeno ispunjavao sve“, će biti smenjen pokušajem da se pronađe uzrok tog stanja. Knausgor počinje da piše o svom životu. Jedini problem je što u tom pisanju neće poštediti nikoga. Ponajviše ljude koji su mu bliski. Kroz celi šesti tom ovog romana mi pratimo kako je to pisanje izgledalo, ali i kakve je posledice ono donelo.
Baš kao i u svim delovima „Moje borbe“ (ako se odlučite za čitanje ovog romana, obavezno krenite od prvog toma), Knausgor polazi od stvarnosti koja ga okružuje. Banalnost svakodnevnog života (bila to promena pelena deci, odlazak do samoposluge ili večera sa prijateljima) predstavljena je u potpunosti. Knausgor ne ulepšava stvarnost, ne pokušava da život učini zanimljivijim ili lepšim. On nam samo daje istinsku sliku života, oštro se protiveći bilo kakvom pokušaju ulepšavanja: „To je greška, jer je sav život jednako autentičan, a uzvišenost je predstava o životu, ne život sam. Čežnja za stvarnošću, čežnja za autentičnošću, ne izražava ništa drugo do čežnju za smislom, a smisao nastaje iz povezanosti, iz načina na koji se vezujemo jedni za druge i za svoje okruženje.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
Ako čovek hoće da dopre do stvarnosti kakva jeste, za pojedinca – a druge stvarnosti nema – ako zaista to hoće, ne sme da ima obzira. A to boli“, piše Knausgor. I upravo to i čini u ovom romanu. Svesno ogoljavajući svoj život, on ogoljava i život svih ljudi koji ga okružuju. Sitne svađe i male pakosti, svi naši mali grehovi, suštinski: banalnost našeg života je pronašla mesto u „Mojoj borbi“. I baš zbog toga je bio toliki odijum protiv ovog romana. Ono nepisano pravilo da se o takvim stvarima ne priča, da je ta banalnost nešto samo naše i ono što treba da se sakrije od drugih, je u „Mojoj borbi“ prekršeno. Primera radi, naš otac može biti notorna bitanga, ali se tako o njemu ne sme javno govoriti. Kod Knausgora to nije slučaj. Isto tako, Knausgor se kroz svih šest tomova ovog izuzetnog romana sukobljava sa kolektivističkim pogledom na svet. Gde taj pogled na svet odvodi on nam predstavlja u odeljku romana „Ime i broj“, ništa drugo nego eseju na preko četiri stotine strana o Hitlerovoj „Mojoj borbi“. Knausgor zaključuje: „Moral koji polazi od svih, koji polazi od ‘mi’, opasna je stvar, možda i najopasnija od svih, jer obavezati se prema svima znači obavezati se prema apstrakciji, dakle nečemu što postoji u jeziku ili svetu ideja, ali ne u stvarnosti, gde ljudi postoje pojedinačno.“ Suština je da se svet jedino može posmatrati iz sopstvene vizure. Upravo tu vizuru, ništa manje i događaje koji su odredili takav pogled na svet Knausgor predstavlja na preko tri i po hiljade strana „Moje borbe“. Književni je to podvig kom se teško može pronaći pandan, ništa manje i izvrsno književno delo koje je obeležilo početak veka u kom živimo.

Naslov: Moja borba, šesti tom
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 1083

Pročitajte i prikaz prvog toma „Moje borbe“

Požuda – Elfride Jelinek

Jedna od misli koje su napravile svojevrsni preokret u istoriji naše civilizacije je sasvim sigurno i uvodna rečenica čuvenog Šopenhauerovog dela „Svet kao volja i predstava“. Ona glasi: „Svet je moja predstava“. Iako ova rečenica možda deluje kao otkrivanje tople vode, to nikako nije slučaj. Ponajviše zato što Šopenhauer pravi otklon od dotadašnjeg shvatanja čovekove prirode. Hrišćanstvo, baš kao i gotovo sve religije, naš razum, sledstveno tome i naš moral, posmatraju kao božji dar. Isto to čini i Kant samo kroz filozofski koncept o kategoričkom imperativu. Najjednostavnije rečeno, naši svetonazori, ništa manje i naši moralni izbori, su nešto što već posedujemo u sebi. I baš zbog toga je ova misao Šopenhauera toliko bitna. Ona našu predstavu u svetu, a samim tim i naš moral, ne posmatra kao datost, već kao nešto što zavisi od nas samih. Još bitnije, po Šopenhaueru naša predstava o svetu nikako ne može objektivna, ona je uvek subjektivna. A ta subjektivnost, ma koliko mi želeli da ona bude samo naša, dobrim delom zavisi i od spoljnih faktora. Najpre je to podložnost tuđim uticajima, ali i okolnostima vremena u kom živimo. O manipulaciji tek da se ne priča. Samo jedan primer. Judeohrišćanska civilizacija, i ne samo ona, je kao jedan od svojih osnovnih postulata postavila svetost života. „Ne ubij!“, izričita je zapovest. Suštinski, ova zapovest se smatra za vrednost samu po sebi. Još preciznije, ta zapovest je, kako to većina misli, nešto što nas čini ljudskim bićima. Ipak, ta zapovest se u zavisnosti od prilika vrlo lako može zaobići. Tako je, da uzmemo najočitiji primer, ubistvo u ratu. Ili smrtna kazna. Opšti princip, svetost života u ovom slučaju, ipak nije toliko opšti princip i vrlo lako ga je zaobići. Isti slučaj je i sa, što je i naša tema, odnosom prema drugim ljudima. Suština Isusove misli, kasnije i moderne civilizacije, je u jednakosti svih ljudi. „Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima“, čuveno je Isusovo “zlatno pravilo”. Uzgred, gotovo ista misao je prisutna u svim religijama. Kako niko od nas sigurno ne želi da mu drugi ljudi nanose zlo, ova misao je ništa drugo nego poziv na dobrotu prema svim ljudima. I svi će sa ovom mišlju složiti. Štaviše, verovatno će sanjati o njenom ostvarenju. Samo što je gotovo nikad neće primeniti. Naprotiv. Svedok tome je istorija naše civilizacije. Ništa manje i naša svakodnevnica. O baš toj svakodnevnici Elfride Jelinek je napisala izuzetan roman.
Glavna junakinja romana „Požuda“ je supruga jednog direktora. Direktor je gospodar svog sveta. Koliko svoje žene, ništa manje i radnika koji rade u njegovoj fabrici za preradu papira. Uloge su strogo podeljene, pogotovo one rodne: „Ženama se obećava raj samo ako svojim muževima i deci umeju da zgotove raj na zemlju i lepo ga začine“ , i nema mesta nikakvoj izmeni. Gospodar ima pravo da svojim robovima, ponajviše svojoj ženi, radi šta god hoće. I to kroz čitav roman i čini.
Ne otkrivajući tačno vreme u kom se radnja romana dešava, savremenost je to svakako, ništa manje i mesto, znamo da je to samo naselje u podnožju Alpa, Elfride Jelinek kao da namerno želi da zaobiđe određenost jednog vremena ili prostora. Takva je i fabula romana. Nje, suštinski, gotovo i da nema. Ako želimo da budemo u potpunosti tačni, to je samo jedna slika koja se neprestano ponavlja. Slika je to ljudskog bića, u ovom slučaju direktora, koji od drugog ljudskog bića, svoje supruge, pravi roba. I to kroz bestijalno seksualno nasilje. Mučnost ovakvog sveta je još veća zbog dobrovoljnog pristanka žrtve na takav svet. I ništa manjeg pristanka na takvu podelu uloga: „Žene u svojim nadama žive od sećanja, muškarci, pak, od trenutaka koji im pripadaju i koji, ako ih brižljivo sakupljaju, mogu da se pretvore u gomilicu vremena koja, takođe, pripada njima.“
Elfride Jelinek je rođena u Štajerskoj. Odrasta u Beču, u kojem studira teatrologiju, istoriju umetnosti i muzike. Debituje sa knjigom „Svi smo mi mamac, bejbi!“ (1970), posle koje sledi niz romana i pozorišnih drama. Izborom tema, ništa manje i stilom, Elfride Jelinek pravi svojevrsnu prekretnicu u modernoj nemačkoj književnosti. Za svoje književno stvaralaštvo Elfride Jelinek je zadobila najznačajnija evropska i internacionalna priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2004. godine.
Elfride Jelinek u „Požudi“ tka priču koja svojom univerzalnošću prevazilazi okvir jednog vremena. Priča je to o moći nad drugim ljudima. Koliko moći direktora nad svojom suprugom, suštinski: muškarca nad ženom, podjednako i moći čoveka nad drugim čovekom. I to ponajviše kroz odnos direktora prema svojim radnicima. Ništa manje i kroz odnos koji država ima prema svojim podanicima. Nižući mučne epizode satiranja čoveka od strane drugog čoveka, Elfride Jelinek stvara sliku paklenog sveta. Onog u kom su ideje o jednakosti i vrednosti svih ljudi pervertirano pretvorene u svoju suprotnost. A opet sveta koji se deklarativno zaklinje u te vrednosti. Elgired Jelinek taj svet ogoljava, predstavljajući ga u svoj svojoj grozoti. I možda na baš taj način ukazuje na mogućnost popravke. Vidite li šta smo napravili od sveta u kom živimo, kao da Elfride Jelinek sve vreme uzvikuje. I u isto vreme nas pita da li zaista želimo da živimo u takvom svetu.

Naslov: Požuda
Autor: Elfride Jelinek (1946-)
Prevela: Sanja Karanović
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 229

Autobiografija – o drugima – Borislav Mihajlović Mihiz

Moglo bi se reći da je sve krenulo od Francuske revolucije. Ili još tačnije, od jednog od najznačajnijih dokumenata u istoriji naše civilizacije – Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Pored one sada već čuvene rečenice: „Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima“, značaj ovog dokumenta je i u njegovom trećem članu. On glasi: „Načelo svakog suvereniteta nalazi se jedino u narodu. Niko, nijedna osoba ne može vršiti autoritet koji ne proističe iz naroda.“ Zašto je ovo bitno? Pa, najpre, zato što su ove rečenice u potpunosti preokrenule istoriju naše civilizacije. Umesto suverena koji je svoje vladalačko pravo zasnivao na božanskim prerogativima, ako istinu govorimo – skoro uvek na sili, vlast prelazi u ruke naroda. On bira svoje vođstvo i tako određuje svoju sudbinu. Jedini problem nastaje kada pokuša da se raščlani šta je to narod? I ko to određuje našu sudbinu? Najčešće shvatanje o prirodi naroda, što se kasnije odrazilo i na koncept državnosti, iscrpljuje se u dve pretpostavke. Prva je da jedan narod čine pripadnici etničke grupe povezani svojim krvnim poreklom. Iz ovoga nastaje koncept etničkih (ili nacionalnih) država. Druga teorija se ne obazire na etničku pripadnost. Svi ljudi koji žive na određenoj teritoriji su jednaki, i to bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. U teoriji se ovo označava kao građanska država. I tako dolazimo do naše teme. Još tačnije, do naše istorije. Devetnaestovekovni koncept nacionalne države, izražen ponajviše u borbi protiv Osmanskog carstva, se sukobio sa stvarnošću novog sveta. Onog u kom je nacija prestala da bude toliko bitna. Još važnije, jugoslovenska ideja je zahtevala odricanje od nacionalne države. Ona, naprosto, nije mogla da funkcioniše u državi u kojoj je bilo toliko različitih nacija. Baš u tom vremenu su se obrazovale dve struje intelektualaca i umetnika. Jednih kojima je nacija bila nešto najbitnije i onih drugih kojima je građanska država bila važnija. Bila je to skoro pa manihejska podela, koja će svoj najveći izraz zadobiti u docnijem raspadu zemlju. I tu nije bio kraj. Ova podela se direktno odrazila na valorizaciju umetničkih dela. Suštinski, ona su počela da se slave ili odbacuju isključivo zbog političkih ili ideoloških razloga. Mala, ali potrebna digresija. Ovogodišnja tarapana oko dodele NIN-ove nagrade je najbolji primer ovakvog pervertiranog shvatanja umetnosti. Kolika je to greška možda nam najbolje govori čuvena „Autobiografija – o drugima“.
Pred sami kraj života Borislav Mihajlović Mihiz sastavlja jednu od najzanimljivijih autobiografija u istoriji naše literature. Polazeći od svog detinjstva i prvih iskustava, Mihiz opisuje svoje odrastanje, ali i život u kraljevini Jugoslaviji. To detinjstvo će, ipak, biti grubo prekinuto početkom Drugog svetskog rata. Opisujući svoje nedaće i preživljavanja tokom rata, Mihiz nas seli u Beograd, koji će postati njegov novi dom. Studije, kasniji poslovi i drugovanje sa poznatim piscima, slikarima i intelektualcima će gotovo uvek biti isprepleteni sa političkim i društvenim prilikama.
Ispisujući „Autobiografiju – o drugima“, Mihizu polazi za rukom ono što retko kom piscu uspeva. To je potpuno saglasje između pripovedanja i stila, toliko da kroz čitavu knjigu čitalac ima utisak da mu autor zaista govori svoju životnu priču. Artificijelnosti koje obično „krase“ gotovo sve autobiografije, pogotovo one koje govore o političkim prilikama, u „Autobiografiji – o drugima“ nema ni u tragovima, a opet, eto malo paradoksa, „Autobiografija – o drugima“ je primer savršenog stila. U čemu je stvar? Mihiz je pripovedač koji ume ne samo da ispriča sjajnu priču, on tu priču ispisuje na izuzetan način. I to uz ništa manji zamah i ambiciju: „Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga da se ne izlečimo do danas. Nameran sam da svedočim o životu te generacije.“
Borislav Mihajlović Mihiz spada u red najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Nakon završenih studija radi kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja, kao upravnik biblioteke „Matice srpske“ i umetnički direktor „Avale filma“. Jedan je od osnivača „Ateljea 212“, kao i NIN-ove nagrade. Debitovao je sa zbirkom „Pesme“ 1947. godine. Sledi niz književnih ogleda, knjiga putopisa i naučnih studija. Autor je nekoliko drama, kao i brojnih pozorišnih dramatizacija.
„Bilo je u njemu dvojnosti: idealizma i karijerizma, deklarativnog pripadništva kolektivu avangarde proleterijata i intimnog odi profanum vulgaris, jasno ispovedanog pravovernog marksizma i unutrašnje neućutkane neverice u njega. Takvi dvostruki provešće vek“, ovako Mihiz opisuje jednog svog poznanika i u isto vreme daje prikaz ne samo svog života već i života gotovo svih intelektualaca i umetnika u tom vremenu. Deklarativna je to pripadnost sistemu u kom se živi, na kraju – zahvaljujući tom sistemu se i lepo živi, a u isto vreme je to i duboka nepomirenost sa njim. Čini se da je sve to pronašlo odušak u „Autobiografiji – o drugima“ i to u vremenu u kom je “omraženi” komunistički sistem nestao. Tome i Mihizov gotovo neprestani lament nad stradajućim srpskim narodom (ništa drugo nego pogonsko gorivo za ratove devedesetih), baš kao i odbrana neodbranjivog, kakve su Mihizove pohvale na račun režima Milana Nedića. No, da se mi vratimo na početak teksta. Mihiz je tokom devedesetih odabrao svoju stranu. Bio je to devetnaestovekovni san o nacionalnoj državi. Suštinski, vrlo legitiman. Da li je on bio ispravan, to je već sasvim drugo pitanje. Ono što je mnogo bitnije, Mihiz je napisao izuzetno delo, prožeto diskutabilnim političkim stavovima, ali, i još jednom, izuzetno književno delo. Knjiga je to koja po silini pripovedanja, sjajnom stilu i ništa manjoj literarnoj vrednosti predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Ukoliko takvu knjigu odbacite samo zbog političkih ili ideoloških stavova, a to se neretko čini, ona neće biti na gubitku. Naprotiv. Na gubitku ćete biti samo vi.

Naslov: Autobiografija – o drugima
Autor: Borislav Mihajlović Mihiz (1922-1997)
Izdavač: Kontrast, Beograd, 2019
Strana: 628

Arhipelag za drugi život – Andrej Makin

Odgovori će biti poprilično raznoliki, ali čisto eksperimenta radi pokušajte da odgovorite na pitanje šta je to što nas suštinski čini ljudima? Razum je to, svakako. Ništa manje i naša slobodna volja. Podjednako je to i dostojanstvo. E sad pokušajte da ove odgovore stavite u kontekst našeg svakodnevnog života. Koliko je naša volja zaista slobodna? Da li zdravorazumski prosuđujemo? I, ne i manje bitno, šta nam zaista znače dostojanstvo i sloboda? Suštinski, šta bismo pre izabrali? Život u kom smo materijalno obezbeđeni ili život u kom imamo slobodu? Odgovor će, najčešće, biti ona prva opcija. I to nije ništa novo. Kroz čitavu istoriju naše civilizacije sloboda i dostojanstvo su bili na slaboj ceni. Pripadnost rodovskoj zajednici, kasnije naciji ili određenom društvu, uvek su pretpostavljali odricanje od lične slobode. Sopstvena volja je, skoro po pravilu, predavana vođi, onom „izuzetnom“ pojedincu koji je upravljao našim životima. Naša porodica, naše pleme, naša nacija i naposletku naša država je uvek bila bitnija od nas samih. Ovakvo shvatanje je svoj vrhunac doživelo u nacističkoj Nemačkoj. Amblematični primer je Ajhman, čovek koji je „samo izvršavao naređenja“. Apsolutno je nebitno što su ta naređenja bila monstruozna, on je morao da ih izvrši zato što mu je to država naložila. Suština je, da skratimo čitavu priču, da se u ime nečeg većeg od nas samih, bila to država, nacija ili bog, čovek odriče svog dostojanstva i slobode. Naravno, to odricanje je neretko plod niskih pobuda. Niko to nije bolje izrazio od Česlava Miloša. On u knjizi „Zarobljeni um“ pojmom ketman označava intelektualce koje su se zarad materijalnih benefita dobrovoljno odrekli svoje slobode. Razume se, sa osećanjem moralne superiornosti, jer je to odricanje bilo samo pritvorno. Zar i mi to ne činimo danas? Šta je to nego pristajanje na život u duboko nepravednom i neslobodnom svetu? I da ponovimo još jednom pitanje sa početka ovog teksta. Šta nas to čini ljudima? Da li smo slobodni? Znači li nam šta naše dostojanstvo ili je ono postalo samo fraza? I, ono što je i najbitnije, da li su društva u kojima živimo slobodna? Ako nisu, da li ćemo se pobuniti protiv njih? I kako to? Sva ta pitanja pokreće Andrej Makin u sjajnom romanu „Arhipelag za drugi život“.
Glavni junak ovog romana, Pavel Garcev, nalazi se na odsluženju vojnog roka u Sovjetskom Savezu početkom pedesetih. On je jedan do vojnika koji su zaduženi za isprobavanje novog nuklearnog oružja. Ipak, sve se menja kada Garcev biva raspoređen u odred kom je dat zadatak da uhvati odbeglog zatočenika iz Gulaga. Sa vojnicima, među njima su čekista, bivši robijaš i jedan oficir, Pavel kreće u poteru koja će mu izmeniti život.
Andrej Makin je izatkao savršeni roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, ona koja može da se podvede skoro kao vestern (u ovom slučaju: istern) u kom se traga sa odmetnikom, samo je prvi sloj romana. Iza te sjajno vođene radnje skriva se nešto mnogo značajnije. To je priča o Sovjetskom Savezu, ništa drugo nego poprilično mučna skaska o ponoru u koji totalitarizam odvodi svoje podanike. Koja je cena slobode, kao da se Makin sve vreme pita. I dokle je čovek spreman da ide da je dosegne? Najpre kroz shvatanje sveta onakvog kakav on zaista jeste: „Da, varati, lagati, udarati, pobediti. To je ljudski život. Neko dete bi se začudilo: čemu sve to? U ovoj lepoj tajgi, pod nebom punim zvezda. Odrastao čovek se ne čudi, on nalazi objašnjenje: rat, neprijatelji naroda… A kada to postane zaista nepodnošljivo, pričaju ti o Bogu, o nadi!“
Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.
Stvaralaštvo Andreja Makina je najbolje okarakterisati kao najdublju himnu ljudskom dostojanstvu. Baš kao i u svim svojim romanima, Makin se ne obazire na ideologije i države. Njemu one kao da uopšte nisu bitne, izuzev onda kada te države i ideologije svojim delovanjem urušavaju ljudsku slobodu i dostojanstvo. Baš to je i slučaj sa „Arhipelagom za drugi život“. U njemu je data slika čoveka koji ponovo spoznaje svoju ljudskost. I to tako što odbija da drugom čoveku uskrati ljudskost. Makinov junak se ne bori za državu, za pobedu ideologije ili vere kojoj pripada, on pokušava da spase svoju ljudskost i dostojanstvo. I to tako što će se boriti za dostojanstvo drugog čoveka. Ništa manje i kroz odricanje od sveta koji je tu ljudskost pokušao da pokori i uništi: „Njihov svet me se nije ticao, jer je to samo bila igra, a ja više nisam bio igrač. Da bi čovek igrao, trebalo bi da želi, da mrzi, da se plaši. Ja više nisam imao te karte u rukama. Bio sam slobodan…“

Naslov: Arhipelag za drugi život
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2019
Strana: 151

Pročitajte i prikaz Makinovog romana „Žena koja je čekala“

Hitlerovo carstvo – Mark Mazover

Bezbroj puta ste čuli te fraze, verujući u njihovu istinitost. Reč je, razume se, o onim frazama koje nazivamo narodnim izrekama. U njima je, kako se to najčešće misli, izražen supstrat mudrosti jednog naroda. Ipak, ako malo dublje promislimo o njima (pomoć u tome nam može biti sjajna pesma Ramba Amadeusa „Brod budala“), vrlo lako možemo shvatiti da su one poprilično diskutabilne. Od one imbecilne izreke o batini izašloj iz raja, vezivanja konja gde gazda naredi, pametnijeg koji budali popušta, pa sve do poslovice o sitom koji gladnom ne veruje – ove izreke daju popriličnu ružnu sliku o našem karakteru. Svet je to u kom glava treba da se pogne pred glupljima od sebe, ali isto tako i prikaz stvarnosti u kojoj je jedini način da se preživi pritvornost sjedinjena sa poslušnošću. Naša tema je još jedna, sasvim sigurno sveprisutna poslovica – svakome je njegova muka najveća. Baš kao i one prethodne i ovu izreku ste bezbroj puta čuli i izgovorili. I na prvu loptu, ona zaista pije vodu. Tuđa muka, ma koliko bila velika, nikada nas neće „žuljati“ kao naša. I u čemu je onda problem sa ovom poslovicom? Najpre u tome što ona uništava pomen bilo kakve solidarnosti sa drugima, još više mogućnost boljitka. Ljudi zatvoreni u svojim svetovima, ili još tačnije – svojim mukama, nikako neće obratiti pažnju na muke drugih. Što uvek, istorija je tome najbolji svedok, na kraju rezultira i našom propašću. Sjajno je to izrazio Martin Nimeler u pesmi „Prvo su došli…“ Koliko je ovo uskogrudno gledanje na svet osobina pojedinaca, ona je neretko i nacionalna osobina. Nema boljeg primera za to od Balkana. Zatvorenost u sopstvenom svetu, onom koji se na nesreću smatra samodovoljnim, rezultirao je prezrivim pogledom na „druge“. Posledica svega toga je bilo teranje naših inata, jer zaboga naša muka je najveća muka, dok je svet išao nekim drugim putem. Primera radi, dok je tokom devedesetih Evropa težila ujedinjenju, mi smo se plemenski razdvajali. Takođe, dok je komunizam nestajao u celom svetu, mi smo se trudili da ga zadržimo. Posledicu toga živimo i danas. Ovakvo gledanje na svet nije zaobišlo ni istoriju. Pogled, recimo, na Prvi svetski rat je samo pogled na naše bitke. Šta znamo, da uzmemo najočitiji primer, o bici na Somi? Gotovo ništa, a u toj bici je poginulo preko milion vojnika. Ili o Drugom svetskom ratu? Koliko smo upoznati sa Varšavskim ustankom? Isto tako, gotovo nimalo. U isto vreme, ove dve borbe su nepovratno uticale na našu sudbinu. Baš zbog toga su i dragocene knjige koje velike istorijske događaje obrađuju tako što ih predstavljaju iz svih uglova, dajući nam širu sliku. Kakva je i studija Marka Mazovera.
Drugi svetski rat, sasvim sigurno najznačajniji događaj u istoriji dvadeset veka, u studiji „Hitlerovo carstvo“ zadobija potpuno novo viđenje. U njemu glavni junaci nisu dobro poznate nacističke glavešine i saveznički državnici. Isto tako, u središtu pažnje nisu velike bitke. Mazover ispisuje sasvim drugu priču. A ona je pripovest o tome kako je uopšte došlo do nacizma. Šta je to u stvari Hitler zamišljao? I kako su njegove zamisli prošle? Još više, kako je Treći Rajh istinski izgledao. Ko je upravljao osvojenim pokrajinama? Kako su živeli potlačeni? Od čega su sve ljudi umirali? I, ne i manje bitno, zašto je Hitler tako neslavno propao i kako je njegova propast promenila svet u kom živimo – sve se to odgoneta u „Hitlerovom carstvu”.
Ukoliko žanrovski pokušamo da odredimo ovu knjigu, ona bi sasvim sigurno bila okarakterisana kao istorijska sinteza. „Hitlerovo carstvo” je sjajna knjiga o svim aspektima života tokom Drugog svetskog rata. Pred nama je slika ideoloških i političkih previranja na koju se nadovezuje odlična analiza ekonomskih i vojnih prilika, ali i predstava svakodnevnog života. Da bi uspeo u tome, Mark Mazover je napravio opsežno istraživanje, svedok tome je bibliografija na preko trideset strana, a što je čitaocima još bitnije – svi ti podaci su predstavljeni na izuzetno pitak način.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, je rođen u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su i Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski su prevedene njegove studije „Balkan: kratka istorija“ i „Solun: Grad duhova“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena njegova knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma. Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
Da se vratimo na početak. I na priču o uskogrudom pogledu na svet, onom u kom je naša muka najveća moguća muka. Mark Mazover u ovoj studiji razara tu sliku sveta. I to kroz prikaz sveta pred Drugi svetski rat. Zatvorenost nacionalnih država, njihova usredsređenost na isključivo sopstveno dvorište i nemogućnost istinske saradnje sa drugima rezultirala je propašću. Isto tako, Mazover daje poprilično oštru ocenu evropske politike. Po njemu, predstava o nacizmu kao nekakvom ekstremu i izuzetku u istoriji naše civilizacije ne pije vodu. Hitler je samo prirodni nastavak evropske kolonijalne politike. Naravno, tu je jedna velika razlika. Hitler je umesto pokoravanja afričkih i azijskih „divljaka“ odlučio da pokori „civilizovane“ evropske narode. I razume se, sa znatno bolesnijim sredstvima tog pokoravanja. Suština je, ipak, da poriv za osvajanjem i pokoravanjem drugih nije bila samo nacistička specijalnost. Naprotiv, to je slika mučne evropske istorije koja je trajala vekovima. Nacizam je tu bolest doveo do vrhunca, ogolivši je do kraja. Ne i manje bitno, nacizam je tako preokrenuo istoriju Evrope i celog sveta: „Jer, naposletku, značaj Hitlerovog pokušaja stvaranja carstva leži u tome što je nepovratno promenio ne samo Evropu već i položaj tog kontinenta u svetu, a samim tim i ceo svet.“ Sve je to Mark Mazover izuzetno predstavio u ovoj studiji, sasvim sigurno jednoj od najbolje napisanih knjiga o Drugom svetskom ratu.

Naslov: Hitlerovo carstvo
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Bojana Gajski, Dragana Miljević i Tanja Brkljač
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 672

Nevidljivi čovek – Ralf Elison

Jedna od onih sasvim sigurno opšteprihvaćenih teorija je i teorija o čoveku kao društvenom biću. Njena suština, ponovićemo je i pored toga što je ona verovatno poznata i poslovičnim dživdžanima na grani, je da čovek ne može da funkcioniše, ili barem to funkcionisanje donosi velike posledice, ukoliko se on ne nalazi u društvu drugih ljudi. Niko to nije bolje izrazio od Džona Dona: „Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina“. Problem već nastupa kada pokuša da se odredi čemu to zaista čovek pripada. I ko su ti ljudi bez kojih je naš život besmislen? Ukoliko sklonimo na stranu porodicu i bliske ljude, ostaju velike grupacije. Najveće su religije. Za većinu njih, pripadnici religije čiji smo mi članovi su naša braća. Suština je u ekskluzivitetu pripadnosti određenom verskom pokretu, što posledično dovodi do nipodaštavanja ljudi koji pripadaju drugim religijama. Neretko je to na metafizičkoj ravni, ponajviše u obećanju budućeg života. Najprostije rečeno, spasiće se samo pripadnici naše vere, dok oni „drugi“ sasvim sigurno odlaze u pakao. Druga ravan je naš svakodnevni život. Zabrana braka sa pripadnicima drugih vera je najčešća manifestacija, ali ne manjka ni ostalih. Neretko poprilično ekstremnih, toliko da je dozvoljeno ubistvo, ili zlostavljanje, inoveraca. I nije to samo prisutno u islamskim zemljama, to je srž i, recimo, moderne mržnje prema migrantima. Ukoliko razgrnemo dimne zavese straha od porasta nasilja i ekonomske propasti, suština je neprihvatanje onoga što je drugačije. Pored pripadnosti određenoj veri, sveprisutna je i privrženost naciji, koja funkcioniše vrlo slično kao religija. Naravno, postoje i druge pripadnosti. Može to biti pripadnost određenoj rasi, ništa manje i grupaciji koja je određena svojim seksualnim opredeljenjem. Neretko je i određenje po našim interesovanjima, tome i silna udruženja filatelista, ljubitelja esperanta ili pak obožavalaca nekog pevača. Isto tako, što je i naša tema, ta pripadnost može biti i posledica naše vere u određene ideje. Suština komunizma je, da uzmemo najočitiji primer, bila u brisanju svih nacionalnih i verskih razlika i ujedinjavanju ljudi na osnovu njihove želje za pravičnom raspodelom resursa i bogatstava. Suština čitave priče je da se ljudi otkako postoji naša civilizacija okupljaju u određene grupacije. Ipak, da li se tako gubi nešto? I da li nas ta pripadnost zaista ispunjava i donosi nam dobro? O svemu tome pripoveda Ralf Elison u čuvenom romanu „Nevidljivi čovek“.
Junak ovog romana je mladi crnac sa juga Amerike. Školovanje na crnačkom koledžu, koje je za njega predstavljalo najveći životni dar, biva iznenadno prekinuto. On je izbačen sa koledža zato što je jednom belcu „pogrešno“ predstavio stvarnost. Nevidljivi čovek, junak ovog romana, polazi u Njujork. Poslovi, oni na kojima će uvideti realnost užasnog postupanja sa radnicima, biće smenjeni ponudom jedne političke organizacije da postane njen član. I ne samo to, junak ovog romana postaje jedan od njenih vodećih ljudi. Sve dok ne uvidi da je njegovo delovanje plod ogromne manipulacije.
Pripovedačka veština Ralfa Elisona je nešto što se retko sreće. Od prve stranice ove knjige mi smo ubačeni u pakleno grotlo ludila našeg sveta, predstavljeno sa zapanjujućim intenzitetom i nenadmašnim pripovedačkim talentom. Ralf Elison nam ne daje ni tren predaha. Slika užasa spoljnog sveta se nadovezuje na sjajnu predstavu unutrašnjih preživljavanja junaka, izatkanih toliko vešto da nas svaka rečenica ovog romana u isto vreme i fascinira i boli. Kada se na to nadovežu razmišljanja junaka romana, sve te silne digresije o prirodi naših društvenih i političkih odnosa (kakva je, recimo ova misao: „Kada padnu sve granice, sloboda ne postaje samo spoznaja nužnosti, već i spoznaja mogućnosti.„) dobija se izuzetan roman.
Ralf Elison, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u crnačkoj porodici u Oklahomi. Započinje studije na čuvenom afroameričkom koledžu, ali ga i brzo napušta. Seli se u Njujork, gde će živeti do smrti. Bio je simpatizer komunističke partije, ali je napušta razočaran. Sve te teme će pronaći mesto u romanu “Nevidljivi čovek”. Objava ovog romana izaziva svojevrsnu književnu revoluciju. Dok je za jedne ovaj roman bio u najmanju ruku svetogrđe, drugima je “Nevidljivi čovek” predstavljao istinsko remek-delo. Za ovaj roman Elison dobija prestižnu Nacionalnu književnu nagradu, a „Nevidljivi čovek“ postaje jedna od najznačajnijih američkih knjiga dvadesetog veka. Za života je Ralf Elison objavio samo još jednu knjigu eseja. Posthumno su objavljeni njegova zbirka priča „Let kući“ i roman na preko dve hiljade strana „Tri dana pre pucnja…“
„Nevidljiv sam, shvati to, prosto zato što ljudi neće da me vide. Kao da su oko mene ogledala od tvrdog stakla koja daju izobličene slike, poput glava bez tela, koje ponekad gledate u cirkuskim predstava. Kad mi se primiču, oni vide ono što me okružuje, vide sami sebe ili plodove svoje uobrazilje – bilo šta, samo ne mene“, piše Ralf Elison na početku ovog romana, određujući suštinu svog junaka. To je nevidljivost. Koliko je to posledica njegove boje kože, to je još više pripadnost određenoj grupi. Ralf Elison opisuje život čoveka kojem je pripadnost rasi, kasnije i političkoj organizaciji, uskratila individualnost. To je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. Baš kao što je i vidljiva manipulacija velikih grupa, još preciznije vođa tih grupa, koje svojim članovima u ime svetlih i velikih ideja uskraćuju svaku ljudskost. Čovek više nije čovek. On je samo maleni šraf u velikom mehanizmu. Još tačnije, nevidljiv. Iz te rasne, ali i političke nevidljivosti Ralf Elison u ovom romanu izvlači jednog čoveka, ponovo ga tvoreći čovekom. I u tome je srž ovog bez preterivanja remek-dela. Baš kao i u otporu usrećiteljskim, da citiramo Pekića, ideologijama, religijama i političkim grupacijama koje u ime viših ciljeva uništavaju ono najvrednije što posedujemo. Našu ljudskost.

Naslov: Nevidljivi čovek
Autor: Ralf Elison (1914-1994)
Preveo: Predrag Šaponja
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2015
Strana: 521

Bunker patka – Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović

Istorija na Balkanu je poprilično varljiva stvar. Jednoga dana ona može biti jedno, sutradan već nešto sasvim drugo, a za prekosutra valjda ni ne treba trošiti reči. Nigde to nije vidljivije nego u udžbenicima istorije. Uzmite, samo primera radi, udžbenike istorije, uglavnom su to oni za sedmi i osmi razred osnovne škole, i pogledajte kako se slika nedavne prošlosti menjala kroz vreme. Tako je, recimo, tokom socijalističke Jugoslavije fokus bio na partizanskim ofanzivama i bitkama. Pređašnja istorija, ponajviše Prvi svetski svet, je bila usputna stvar, toliko da je ona zauzimala samo jednu stranicu. Ta slika se preokrenula tokom devedesetih. Umesto partizanskih ofanziva, mesto su zauzele bitke iz Prvog svetskog rata, a narodnooslobodilačka borba je otišla u onu Krležinu „ropotarnicu povijesti“. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Smena političkih i društvenih sistema na ovim prostorima je uvek praćena velikom čistkom. Sve što je postojalo pre sadašnje vlasti je apsolutno nepotrebno. Štaviše, sve je to bilo zlo, neprirodno i užasno. Pravi život tek kreće od nas. Samo što i tu postoji paradoks. Potreban je kakav-takav istorijski kontinuitet da bi se opravdalo sadašnje vreme. Kako je skorašnja istorija otišla na smetlište, treba pronaći neku bolju i lepšu prošlost. U našem slučaju je to bio povratak u period pre Drugog svetskog rata. Promena imena ulica tokom devedesetih je bila prvi znak. Ivo Lola Ribar je nestao sa beogradskih ulica, baš kao i Sava Kovačević. To prelazi i u grotesku, što smo videli u nedavnom pokušaju da se Stjepan Filipović zameni sa nekakvim ustaškim fudbalerom. Heroji, prosto, nisu više bili bitni. Sve to prati fantazijsko vraćanje u prošlost. Kao primer mudrosti i političke dalekosežnosti uzima se Nikola Pašić koji dobija veliki spomenik u Beogradu i trg. Iako je on, suštinski, verovatno jedna od najvećih baraba u našoj istoriji. Za primer vrline se uzimaju i bitange kao što je Vlada Ilić, predratni industrijalac i gradonačelnik Beograda, čovek koji je u svojim fabrikama držao robovsku dečju radnu snagu. Za uzor najvećeg noblesa, gotovo pa savršenog životnog stila, uzimaju se kič romani Mir-Jam. Predratni period je doživeo svojevrsnu rehabilitaciju, postajući neka vrsta fantazijskog Diznilenda u kom je sve bilo mnogo bolje i divnije. Još preciznije rečeno, sve bi bilo sjajno samo da nisu došle proklete komunjare koje su sve uništile. Ali, bez brige, mi ćemo to ispraviti. Svemu ovome su svedoci brojne knjige, ništa manje i televizijske serije i filmovi, čija je radnja smeštena u ovom periodu. I baš zbog toga je bitna pojava drugačijih knjiga o ovom istorijskom periodu, kakva je sasvim sigurno „Bunker patka“.
„Bunker patka“ nastavlja tačno tamo gde je stao „Bunker swing“ (ukoliko se odlučite za čitanje ova dva romana, krenite prvo od „Bunker swinga“). Nakon američke avanture, čudna porodica stamene Anđelke Vajs i njenih muških sadruga Trička, Žarka i Braše se vraća u kraljevinu Jugoslaviju. Naseljavaju se u sremskom selu Krčedin, gde prave vino i gaje konoplju. I, razume se, na tome ne staju. Tričkove muljavine i saradnja sa nemačkim kontroverznim biznismenom, takvih je izgleda uvek bilo, ništa manje i raznoraznim špijunima, promeniće sudbinu ove čudne porodice. Da sve bude još gore, bliži se rat.
Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović su napisani izuzetan roman, sjajnu sliku života u predratnoj Jugoslaviji. Odlična istorijska rekonstrukcija nadovezuje se na ništa manje živopisni govor junaka ovog romana. Skoro je to suluda mešavina sremačkog govora sa Tričkovim torlačkim jezičkim akrobacijama. Dodajte tome i brojne engleske reči, preostale iz američkog života, i dobićete pravi jezički galimatijas. Onaj u kom se autori ovog romana sjajno snalaze darujući čitaocima salve istinskog smeha.
Mirjana Đurđević spada u red najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, radila u struci i predavala na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi. Debitovala je sa romanom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu“ (2001). Sledi serijal o prljavoj inspektorki Harijet koji je za sada doživeo devet nastavaka. Pored ovog serijala, napisala je još šest romana. Za svoje stvaralaštvo je nagrađena sa istaknutim srpskim i regionalnim književnim priznanjima.
Branko Mlađenović je sa Mirjanom Đurđević napisao romane „Bunker swing“ i „Bunker patka“. Autor je i brojnih humorističkih napisa u „Mojoj krmači“ tokom devedesetih. Bavi se vinogradarstvom i živi u Krčedinu.
Iza prvog sloja romana, izuzetne duhovitosti i ništa manje sjajno vođene radnje, stoji još jedan. To je predstava naših mentalitetskih manjkavosti. Koliko je to priča o ženskim pravima (ponajviše kroz lik glavne junakinje), to je i prikaz malograđanskog društva. Evo samo jednog primera, odnosa okoline prema čudnovatom psu, još više čuđenja i izbegavanja tog psa zato što: „(..) ima ime koje niko sem domaćih ni da izgovori ne ume, ovde se kerovi ne krštavaju, drugo, zato što ga ne vezuju, igraju se sa njime kao da je dete, a ovde se ni s decom niko ne igra.“ Pred nama je slika društva ogrezlog u malograđanštini, društva u kom politikantske igre zamenjuju život i u kom se samo čeka prilika da se drugima napakosti i učini zlo. Isto tako, ovaj roman je prikaz života buržoazije (sve te divne beogradske gospode gospojice Mir-Jam) dok veći deo naroda grca u najgoroj bedi. Podjednako i inertnosti istog tog naroda koji ne zna šta bi uopšte uradio sa sobom. Ovaj roman je sjajna slika jednog društva pred propast, ali i pokušaj da se o jednom istorijskom periodu progovori na drugačiji način. Najpre kroz istinsku predstavu tog vremena za razliku od silnih romantizacija, ali ništa manje i kroz nenadmašnu duhovitost. U tome Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović, malo je reći, briljiraju.

Naslov: Bunker patka
Autori: Mirjana Đurđević (1956-) i Branko Mlađenović (1959-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 314

Pročitajte i prikaz romana „Jacuzzi u liftu“ Mirjane Đurđević