Jozef Škvorecki – Gorak svet

Koliko je nostalgija kompleksna, neretko i potpuno varljiva stvar, najbolje će nam pokazati sećanje na prohujale autokratske i diktatorske režime. Tako, recimo, u nedavnoj anketi preko 50 posto Rusa gleda pozitivno na Staljinovu ličnost. On se, pre svega, posmatra kao pobednik u Drugom svetskom svetu i vođa koji je uspeo da održi veliku imperiju. Čak i kada se pomenu ogromni zločini koji su počinjeni u njegovo vreme, pre svega je to Gulag, ali i užasno siromaštvo, to se posmatra kao potpuno nebitna stvar. Koliko je to pre svega posledica državne propagande u kojoj se Staljin veliča, to delom proizilazi iz nekakve fascinacije velikim vođama. Čak se i docnije godine Sovjetskog Saveza pozitivno percipiraju. Identična stvar je i, recimo, sa Rumunijom. 48 posto današnjih Rumuna posmatra Nikolaja Čaušeskog kao pozitivnu istorijsku ličnost, a njegovo vreme, iako obeleženo užasnim životom, znatno boljim u odnosu na današnjicu. Isto važi i za prostor nekadašnje Istočne Nemačke, doduše, to je u manjem procentu. U čemu je stvar? Pre svega je sećanje na nekakvu vrstu sigurnosti koja je bila prisutna u prošlosti, za razliku od nesigurnosti kojom je obeležen današnji život. Iako je život bio znatno siromašniji, posao je bio siguran, kakva-takva primanja su bila obezbeđena, a stambeno pitanje se drugačije rešavalo. Što se tiče obračuna sa političkim neistomišljenicima, to se posmatra kao potpuno nebitna stvar, nešto što se dešava drugima, neretko i kao ono što su „pobunjenici“ zaslužili. Ideal malograđanskog života u kom je konformizam ustoličen kao najveća vrednost, ali i infantilno posmatranje sveta u kom se ocu nacije ustupa pravo potpunog upravljanja najviše doprinose tome. Računajte tu i svojevrsni izbor između slobode i sigurnosti u kom će većina pre odabrati sigurnost, ma kakva ona bila, nego slobodu koja po svojoj suštini predstavlja neizvesnost. Sjajno je to izrazio Dostojevski u pismu svom bratu: „Moj jedini cilj je da budem slobodan. Sve sam žrtvovao tome. Ali često, vrlo često, razmišljam o tome šta će mi sloboda omogućiti… Šta ću činiti sam, usred nepoznate gomile?“ Iz baš te žudnje sa nekadašnjom sigurnošću najvećim delom proizilazi nostalgija za prošlošću, pogotovo u zemljama u kojima ta prošlost i nije zapravo bila toliko svetla. Kako je ona zaista izgleda sjajno nam pokazuju priče Jozefa Škvoreckog.

Podeljena u dva dela, zbirka priča „Gorak svet“ nam predstavlja život Čehoslovačke pre i posle Drugog svetskog rata. Tako se u prvom delu Škvorecki fokusira na intimne priče običnih ljudi, njihove predratne živote, ali i silne nesreće koje su došle nakon izbijanja rata. Posebno su potresne priče o Jevrejima i njihovom stradanju tokom Holokausta. U drugom delu knjige je nova stvarnost pred nama. Borba za golo preživljavanje u prvim godinama staljinističkog komunizma sjedinjena je ništa manjom borbom za slobodom.

„Pošto je slika samo obuhvat trenutka, nema u njoj ni prošlosti, ni budućnosti. Zato može da bude lepa“, ispisuje Škvorecki u jednoj od priča u ovoj zbirci. Upravo te slike, ispisane sjajnim stilom – polazeći od detinje začuđenosti u prvom delu knjige spram sveta koji se ne razume u potpunosti, ali sveta koji itekako menja sudbinu, pa sve do drugog dela knjige u kom je detinja zbunjenost smenjena zalaskom u svet u kom se nekako mora snaći – najveća su vrednost ovih priča. Ispisane čudesnom mešavinom realističkog uvida u stvarnost i lakrdijskog, gotovo švejkovskog pogleda na svet, priče iz ove zbirke uspevaju da zadrže vedrinu čak i u opisivanju najvećih tragedija. Da sve to osetimo i na srpskom jeziku pobrinuli su se Svetozar i Aleksandar Ilić kroz izvrstan prevod knjige.

Jozef Škvorecki, jedan od najistaknutijih čeških pisaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Nahod. U toku gimnazijskog školovanja je regrutovan i na frontu će provesti više od godinu dana. Nakon rata radi kao redaktor u nekoliko čehoslovačkih listova. Posle objavljivanja romana „Kukavice“ zadobija veliku slavu, ali mu ovaj roman donosi i velike neprilike sa tadašnjim režimom. Nekoliko knjiga mu je bilo cenzurisano, a par njih su i zabranjene. Zbog toga emigrira u Kanadu 1968. u kojoj će živeti do smrti. Pored bogatog pripovedačkog i romanesknog i pripovedačkog dela, Škvorecki je ostao i upamćen kao izdavač brojnih dela pisaca disidenata iz Istočne Evrope.

„Takav je već ovaj svet, hteo sam da joj kažem. Izgrađen je na ravnodušnosti. Dira nas možda samo literatura. Glupavo, štampano, sentimentalno pripovedanje može da nam natera suze na oči. Ali stvarnost, ono što se događa oko nas, sada i ovde, to nas nikada neće dirnuti“, govori jedan od junaka Jozefa Škvoreckog. Gorčina tog sveta, silne nedaće proizašle iz ratnog ludila, ali i posleratne diktature u Čehoslovačkoj, zadobijaju sjajno predstavljanje u ovoj knjizi. Pred nama je slika vremena za kojom ne samo ne da treba da se žali, već i vreme koji nikako ne sme da se ponovi. Pišući priče o njemu Škvorecki pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i duboku ljubav prema ljudima, pogotovo prema onima koji pate ili stradaju, baš kako to sam pisac u jednoj priči ispisuje: „Uvek je imao taj tihi glas, taj glas koji čujem do danas, dok su oni snažni, zdravi vojnički glasovi odavno nestali u prezrenju vremena.“

Naslov: Gorak svet
Autor: Jozef Škvorecki (1924-2012)
Preveli: Svetozar Ilić i Aleksandar Ilić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2016
Strana: 295

Vesna Kapor – Nebo, tako duboko

Sva spoznaja sveta ne vredi tih suzica detenceta koje upućuje ’bogi’. Ne govorim o mukama odraslih, pojeli su jabuku i, dođavola s njima, neka ih đavo sve nosi, ali ona, ona!“, čuvene su rečenice koje Dostojevski ispisuje u „Braći Karamazovima“. Možda je ovo i najbolji način da se započne priča o stradanju nevinih, posebno dece, temi koja već vekovima privlači pažnju brojnih mislilaca, neretko i umetnika, toliko da je postala predmet potpuno zasebne filozofske i teološke grane teodiceje, čiji je začetnik Lajbnic, filozof poznat po tvrdnji da je ovaj „svet najbolji svet od svih mogućih svetova“. Kako, ipak, pomiriti te direktno suprotstavljane kategorije – najbolji svet u kom stradaju nevini – postaje zadatak mnogih. Ovo je još teže za religiozne ljude, ali tu, svakako, postoje izuzeci. U dualističkim religijama svet je poprište borbe i zla, otuda i čuvena manihejska podela, pa se stradanje nevinih može pripisati „mračnoj sili“. Slična stvar je i sa starozavetnim bogom koji je daleko od pojma dobrote, kako se ona docnije shvata. Starozavetni bog je surov, osvetoljubiv, ne libi se da naredi masovne pokolje nevinih, tako, recimo, po povratku Jevreja u obećanu zemlju naređuje pokolj muškaraca, žena, dece, čak i životinja. O stradanju nevinih starozavetne knjige daju i lakonsko rešenje: „Oci njihovi jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi“. Ova monstruoznost je postala gotovo opšte mesto, pa i danas nemali broj ljudi, pogotovo na ovim prostorima, veruje u nekakva porodična prokletstva u kojima potomci „okajavaju“ grehe svojih predaka. Problem već nastupa u hrišćanstvu, pogotovo što je određenje hrišćanskog boga kao dobrog nespojivo sa stradanjem nevinih. Neko rešenje je biblijska skaska o praroditeljskom grehu koji svi ljudi ispaštaju, ali i sloboda volje koju bog daje ljudima, pa bog, iako beskrajno dobar, tu slobodu ne uskraćuje čak i ako ljudi zlo čine. I tu se vraćamo na početak priče, na pitanje pred kojim je poklekao junak Dostojevskog. Ako se nekako može opravdati stradanje odraslih, kako prihvatiti stradanje i patnju dece? Odgovori su raznoliki, ali nikada potpuni i pred njim su poklekli čak i duboko religiozni ljudi, kakav je sigurno bio Dostojevski. Tim pitanjem se bavi i literatura. Izdvojićemo samo nekoliko amblematičnih primera. Mađarski nobelovac Imre Kertes stradanje nevinih u Holokaustu smatra za svojevrsni kraj sveta, govoreći u romanu „Kadiš za nerođeno dete“ da je stvaranje dece u svetu posle Aušvica zločin ravan Aušvicu. Užasavajuću sliku stradanja dece tokom Drugog svetskog rata daje nobelovka Svetlana Aleksejevič u knjizi „Poslednji svedoci“. Sa tim užasom suočava se i Nik Kejv na svoja poslednja dva albuma, pokušavajući da pronađe bilo kakav smisao nakon tragične smrti sina. Tim nimalo prijatnim pitanjem bavi se i Vesna Kapor u romanu „Nebo, tako duboko“.

Tara, junakinja romana „Nebo, tako duboko“, umire ne napunivši ni dvadeset godina. Priča o njoj, njenoj bolesti, smrti, ali i suočenju sa ovom tragedijom daje se iz tri ugla – majčinog, očevog i naratorke iz trećeg lica koja zakriljuje pripovest.

„Ali, reči su male, reči su krhke. I tu gde je dijafragma, neprestano treperi neko klupko, u čvorovima sećanja, i šire se talasi vreline, od kojih naviru suze. Čovek nikad ne zna koliko može voleti“, piše Vesna Kapor. Suočenje sa smrću devojčice, nezamislivom tragedijom koja svet nemilosrdno menja u ovom romanu data je kroz lirsko pripovedanje, najpribližnije stvaralaštvu Miloša Crnjanskog. Vesna Kapor se ne bavi racionalnim seciranjem smrti (kako to, recimo, čini Handke u „Nesreći bez želja“), ne pokušava da odgonetne kako je do te smrti uopšte moglo da dođe, da se vratimo na početak teksta, ona govori o smrti kao svedok užasu, neko ko predstavlja tu tragediju kroz lirsku tugovanku, pokušaj da se silni emotivni jed izbaci iz sebe ne bi li on zadobio bilo kakav smisao.

Vesna Kapor je rođena u Nevesinju. Nakon završenih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu posvećuje se književnom radu. Objavila je do sada roman „Tri samoće“ i zbirke priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“, „Venac za oca“ i „Kao što i vama želim“. Za svoje stvaralaštvo je dobila niz domaćih priznanja, među kojima je i nagrada „Meša Selimović“ za roman „Nebo, tako duboko“, a dela su joj prevedena na nekoliko jezika.

„Grad bruji u svojoj monotoniji. Grad vrišti od mračnih misli, od teških koraka; kao gubavac, sav od naših rana, od našeg krkljanja; zaudara na znoj; škripi od razularenih motora, besnih kočenja; drhti od straha, i raste, neumoljivo raste. U svom raspadanju“, ispisuje Vesna Kapor predstavljajući svet posle smrti junakinje Tare. Užas praznine, da iskoristimo nekadašnji prevod naslova čuvene Handkeove knjige „Nesreća bez želja“, ono je sa čim moraju da se suoče roditelji umrle devojčice. Klizeći neprestano između sećanja na junakinju, njenu detinju nevinost, ali i sve što je još ona mogla doživeti, Vesna Kapor tka pripovest o (ne)mogućstvu prihvatanja smrti nevinih i silnoj praznini koja ostaje nakon takve smrti. Utehe nema, sem možda u sećanjima na prošlost, a pokušaj da se razumno prihvati užas ovakve tragedije nemoguć je, baš kao što je i nemoguća sama tragedija. Ostaje samo bol i pokušaj da se ispiše priča o tom bolu, u čemu Vesna Kapor uspeva u ovom romanu: „Vidim te, u sunčanom trenu, u učionici, kako obuhvataš prostor, i prisutne, opijaš ih i ovijaš, rečima: Nemam više vremena, a nemate ga ni vi. Potom se, lagano, okrećeš prema prozoru, zagledana u beskraj, u plavet izvan zidova, i kažeš: A, nebo je tako duboko.“

Naslov: Nebo, tako duboko
Autor: Vesna Kapor (1965-)
Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd, 2021
Strana: 98

Slobodan Šnajder – Doba mjedi

Najveći broj zamerki upućenih na račun ovogodišnjeg dela nagrađenog NIN-ovom nagradom – i to ako zanemarimo puritanske povike na društvenim mrežama na vulgarnosti i psovke, neko ljudima napokon treba da objasni da je devetnaestovekovno shvatanje književnosti nestalo, baš kao i devetnaesti vek – odnosilo se na samu formu. Po njima je roman Milene Marković zapravo poema, a ne roman. Prilično slična, ako ne i ista povika bila je upućena na račun još jedne skorije dobitnice NIN-ove nagrade, čiji su roman pojedinci proglašavali za dramski tekst. U čemu je stvar? Prvenstveno u shvatanju samoga romana koje je rigidno. Da to nikako ne sme da bude slučaj najbolje nam pokazuje istorija romana kao književnog žanra. On od svog nastanka neprestano menja formu. Na samim počecima su to najčešće bili tekstovi u stihu, od kojih je sasvim sigurno najpoznatiji „Aleksandrina“. Ako bismo gledali po ovome, delo Milene Marković ne samo da je roman, već je i roman koji se vraća osnovama žanra. Ipak, roman se najčešće ne shvata tako. Naprotiv. Sličan slučaj je bio i sa gotovo opštom povikom na dodeljivanje Nobelove nagrade Bobu Dilanu, i to najčešće pod krinkom tvrdnje da Dilan nije pesnik već muzičar iliti još preciznije sa argumentacijom da njegove pesme nisu pesme, već muzičke numere koje, jelte, nemaju nikakve veze za poezijom. Ali da se vratimo na stvar. Roman se posmatra na osnovu uzora koji su postavili veliki pisci devetnaestog veka, pre svega Flober, Igo ili Tolstoj. Ipak, čak i u njihovom slučaju, roman se različito shvata. Ovi pisci su svoje romane koristili kao poligone za nadogradnju samoga žanra i njegovo redefinisanje. Tako, recimo, Igo u „Jadnike“ ubacuje stotine strana tekstova koji nemaju nikakve veze sa zapletom, uključujući tu i eseje o pariskoj kanalizaciji, rimokatoličkim verskim redovima, beskućnicima… O silnim Tolstojevim istorijskim i esejističkim digresijama tek ne treba trošiti reči. Sličan primer je i sa Manconijevim „Verenicima“, pogotovo poglavljem o kugi koje je i dan-danas jedan od najboljih prikaza ljudskog suočenja sa zaraznim bolestima. Suštinski, roman od svojih početaka teži izmicanju svim okvirima. To nam najbolje pokazuje dvadeseti vek u kom je roman kao žanr doživeo tektonske promene, čemu je najveći reprezent verovatno najznačajniji roman savremenog doba „Uliks“. Džojsovim putem nastavljaju brojni pisci u isto vreme nadograđujući roman kao žanr, ali i nastavljajući da slede bogatu romanesknu tradiciju. To nam pokazuje i roman „Doba mjedi“ Slobodana Šnajdera.

Predstavljajući istoriju slavonske porodice Kempf, Slobodan Šnajder nas na početku knjige odvodi u drugu polovinu osamnaestog veka, otpočinjući priču o Georgu Kempfu, praocu porodice, koji se doseljava u Slavoniju tokom kolonizacije koju sprovodi Marija Terezija. Prateći dalju istorije porodice susrećemo se sa centralnim likom romana mladim Georgom Kempfom, praunukom osnivača porodice, slavonskim Nemcem koji mora da se suoči sa užasom Drugog svetskog rata. Opisujući njegovo prisilno regrutovanje od strane nemačkog okupatora, borbe na Istočnom frontu, ali i docniji beg i povratak u socijalističku Jugoslaviju, Šnajder ispisuje veličanstveni roman.

Delom nastao na osnovu porodične priče (glavni junak romana Georg Kempf je zapravo Šnajderov otac Đuro Šnajder), roman „Doba mjedi“ tu porodičnu skasku proširuje, pretvarajući je u pripovest o jednom vremenu. Tome, uostalom, i sam naslov dela. Da bi uspeo u tome, Šnajder pravi sjajno kompoziciono rešenje, u kom se sastavljaju ne samo epohe i predeli, već i različita pripovedanja. Tako imamo pripovedača iz trećeg lica čiji se glas neprestano meša sa pripovedačem iz prvog lica, junakovim sinom, samim Šnajderom, ali i glas još uvek nerođenog deteta, mada je tačnije reći još uvek nezačetog deteta koje će kasnije postati narator. Sjajno preklapanje narativnih strategija sjedinjuje se sa autorovim talentom da nimalo jednostavne istorijske događaje i epohe (kako sam Šnajder kaže: (…) jer je to doba kad se krajnosti još više razmiču kako bi mogle udariti jedna na drugu do istrebljenja“) predstavi kroz nenadmašne literarne slike. Jedna od njih je i ova: „Sunce se u taj hip podiglo iznad tamnog ruba krošnji: kakav blistav trenutak svijeta! Koliko ljepote koja ne služi ničemu! Sve što je bilo konkretno, zadržano u svojoj boji i u svojoj meri, što je imalo čvrste siluete, sada se rastvara u suigri modrine i pozlate. (…) Sve to skupa, cijeli taj spektakl, nema nikakvog smisla i baš je zato prekrasan.“

Slobodan Šnajder, jedan od najistaknutijih savremenih hrvatskih književnih stvaralaca, rođen je u Zagrebu. Nakon studija filozofije i anglistike posvećuje se novinarskom i književnom radu. Do sada je objavio nekoliko knjiga proze i eseja. Njegove drame su izvođene na brojnim scenama. Proslavila ga je drama „Hrvatski Faust“ koja je pored brojnih pohvala doživela i ništa manje napade zbog predstavljanja nimalo prijatne slike zagrebačkog života tokom Drugog svetskog rata. Za roman „Doba mjedi“ dobio je niz regionalnih priznanja, a ova knjiga je prevedena na više od deset evropskih jezika.

U ime ideje u Dobi mjedi počinjuju se nepojmljivi užasi. Još su gori oni koje su prisiljene činiti same žrtve. A najgori oni koje žrtve čine po svom izboru i volji“, piše Šnajder u ovom romanu. Ispisujući sudbinu svog junaka, slavonskog Nemca kog njegovi sunarodnici, s kojima on inače gotovo ništa nema, odvode u rat, Šnajder predstavlja svojevrsno ludilo međunacionalih odnosa u dvadesetom veku, još više pojačano posleratnom slikom progona Nemaca. Na tom ratničkom putu junak romana će doživeti nezamislive užase i okrutnosti, opisane na naturalistički način nalik čuvenoj „Obojenoj ptici“ Ježija Kosinskog, u nekima će i sam učestvovati, žudeći za drugačijim svetom: „Ja bih želio jedan svijet koji više napokon ne bi trebalo spašavati.“ Naravno, ne treba izgubiti iz vida da je ovo pre svega porodični roman, predstavljanje više od dva veka istorije na ovim prostorima, i to izvedeno na blistav način. Upotrebom brojnih narativnih tehnika, nekada na granici potpunog eksperimenta, ali i korišćenjem starih modela pripovedanja, pre svega je to žanr porodične hronika, Slobodan Šnajder pokazuje – da se vratimo na početak – koliko je romanu kao žanru dragoceno  održavanje tradicije, ali i njeno unapređivanje. Rezultat je ovo veličanstveno delo, sasvim sigurno jedan od najboljih romana na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija, pripovest koja na izuzetan način ispisuje priču o ludilu našeg sveta: „Ratovi su uvijek isti, sve vojske čine isto već tisućljećima… Pijana rulja skače na žene, siluje se u svakom kokošinjcu… Muškarci koji se pokušavaju boriti postaju robovi. (…) Ovde je zbjeg ključna figura egzistencije.“

Naslov: Doba mjedi
Autor: Slobodan Šnajder (1948-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2021
Strana: 376

Danilo Kiš – Iz prepiske

Jedno od najvećih, ako ne i najveće otkriće na književnoj sceni u poslednjih nekoliko godina bilo je objavljivanje romana „Idi postavi stražara“ Harper Li. Pored brojnih ljudi kojima se ovaj roman nije svideo zbog promene perspektive gledanja na stvarnost u odnosu na znatno poznatije delo Harper Li „Ubiti pticu rugalicu“ – pre svega je to skidanje oreola sveca glavnom junaku – pojava ove knjige je izazvala najviše kontroverzi usled pitanja kako je ona uopšte došla do publike. Kako su pojedini tvrdili, što se na kraju ispostavilo kao potpuna neistina, roman je objavljen tako što je „iskorištena“ autorkina staračka nemoć. Sasvim sigurno će brojne reakcije izazvati i objavljivanje Selindžerovih rukopisa koji su najavili njegovi naslednici. Ako je verovati novinskim napisima, Selindžer je nakon dobrovoljnog napuštanja književnosti – i to posle neverovatnog uspeha „Lovca u životu“ – nastavio da piše, i to sve do smrti. Šta će od svega toga na kraju biti ostaje tek da se vidi, ali burne reakcije sigurno neće izostati. I tu dolazimo do naše teme, dela koja su nakon smrti autora ugledala svetlost dana. Zašto su nam ona toliko zanimljiva, nekada postajući i tema najšire javnosti? Odgovor je lak. To je mogućnost da se još jednom sretnemo sa delima pisaca koje izuzetno cenimo. Ako ostavimo na stranu književnike kolokvijalno nazvane „piscima jedne knjige“, kratki životni vek i užasni uslovi u kojima su pisci stvarali dobrim delom su doprineli da njihova dela ne ugledaju svetlost dana. Takav je, recimo, slučaj sa velikim Bulgakovom i „Majstorom i Margaritom“ koja je prvi put objavljena čak dvadeset i pet godina nakon smrti autora, i to u cenzurisanom izdanju, a potpuna verzija romana je izašla tek 1973. Možete li samo da zamislite koliko bi literatura dvadesetog veka bila siromašnija bez ovog istinskog remek-dela? Sličan primer je sa delom Džona Kenedija Tula „Zavera budala“ koje je izašlo nakon samoubistva autora, kao posthumno izdanje koje je priredila njegova majka. Identičan primer je i sa Silvijom Plat, koja je baš kao i Džon Kenedi Tul dobila Pulicerovu nagradu za posthumno objavljeno delo. Prerani odlazak pisaca nas je u brojnim slučajevima lišio velikih knjiga. Probajmo samo da zamislimo nastavak priče o Njegovanima koji je omela prerana Pekićeva smrt. Koliko je toga još mogao da nam pruži Danilo Kiš pokazuje nam njegova posthumno objavljena knjiga priča „Lauta i ožiljci“ o kojoj smo pisali na ovom mestu. O tome svedoči i knjiga „Iz prepiske“.

Podeljena u nekoliko celina, nazvanih po piščevim delima, knjiga „Iz prepiske“ nam donosi korespodenciju Danila Kiša koju je priredila Mirjana Miočinović. U prvom delu su to zvanična pisma državnim organima. Drugi deo knjige nam donosi porodična pisma – najdragocenije je pismo Kišovog oca koje će postati osnova „Peščanika“ – ali i prepiska sa brojnim prijateljima. U četvrtom delu data je prepiska sa izdavačima, prevodiocima i teoretičarima. Na samom kraju knjige data je prepiska o sporu oko „Grobnice za Borisa Davidoviča“, ali i dokumentacija vezana za kandidovanje Kiša za Nobelovu nagradu.

            Iz Kišovih pisama i pisama njegovih prijatelja, saradnika i savremenika sklapa se najbolja i najpotpunija piščeva biografija. Nastajala sporadično, konkretnim povodima, ta nehotična biografija odaje utisak spontanosti i odsustva naknadne pameti, životnosti i autentičnosti. U biografijama često sve biva suviše logično i predvidljivo, iz jednog događaja sledi naredni, životni put pisca prikazuje se kao jedini mogući. U ljudskim životima je, međutim, retko kada tako“, ispisuje Gojko Božović u predgovoru knjige. I zaista, čitajući Kišova pisma mi pred sobom piščev život neulepšan kasnijim hagiografskim oblikovanjem, već u svom autentičnom obliku koji nam pruža dragocenu priliku da vidimo kako je on zapravo izgledao, ali i koliko je on uticao na brojne ljude, pre svega na one koje su istinski cenili njegovo stvaralaštvo. Jedna od njih je i Ivet Biro koja u pismu komentarišući jedno Kišovo delo možda na najbolji način karakteriše opus ovog velikog pisca: „Od njene mudrosti samo joj je tuga veća (…)“

Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu odlazi na Cetinje gde će završiti gimnazijsko školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš piše polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.

Odlične kritike i mali odziv čitalaca. Verovatno je greška u samim knjigama, u meni, s jedne strane. S druge strane, publika ne boli takve knjige kao što su moje, one su ‘teške’, one govore o ozbiljnim stvarima, u njima nema bračnog trougla, seksa, i ‘na kraju su se uzeli’ itd. Publika hoće da se zabavlja, da zaboravi, a ja je podsećam i maltretiram“, ispisuje Danilo Kiš u jednom pismu govoreći o recepciji svojih dela. Svojevrsna otvorenost, nekada i bespoštednost prema samome sebi i svom delu, jedna je od najbitnijih karakteristika ovih pisama. Ona nam u isto vreme otvaraju svojevrsna skrivena vrata, tako da možemo da vidimo kako je izgledao proces nastanka brojnih Kišovih dela. Tu je i dragoceno podsećanje na jednu od najvećih svinjarija jugoslovenske književne scene, aferu nakon objavljivanja „Grobnice za Borisa Davidoviča“, koja je sigurno doprinela Kišovoj preranoj smrti. Na samom kraju knjige nalazi se i dragoceni zapisi o delima koje je Danilo Kiš planirao da napiše. Zahvaljujući predanom radu Mirjane Miočinović pred nama se nakon tri decenije od Kišove smrti prvi put pojavljuju njegova pisma, pravi dar za sve poštovaoce njegovog književnog dela. Pored novog pogleda na Kišov život, ona je i pravi brevijar Kišovih razmišljanja o književnosti, baš kakvo je i: „Ako je ‘angažman’ gledanje istini u oči, otvaranje očiju, hrabrost da se gleda otvorenih očiju na svet, i da se prizna poraz svih iluzija, onda je ona ‘angažovana’. Literatura nije opijum za narod. (…) Jednačina se može, dakle, postaviti i ovako: ako jedna knjiga ukazuje na repeticiju, na identičnost zla, onda ona ukazuje na repeticiju i identičnost zla. Šta iz toga može, ako može, čitalac da izvuče? OPREZ I SUMNJU. Intelektualni oprez i intelektualnu sumnju. Dakle, to je takođe nekakav angažman. Kad iz jedne knjige zari opomena: ne budi ovca!“

Naslov: Iz prepiske
Autor: Danilo Kiš (1935-1989)
Priredila: Mirjana Miočinović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2021
Strana: 632

Pročitajte i prikaze Kišovih dela „Lauta i ožiljci“ i „Goli život“

Žan-Pol Dilboa – Nije svima isto na ovom svetu

Iako nam to na prvi pogled neće delovati tako, jedan od najdominantnijih književnih žanrova – uslovno ga nazovimo tako – gotovo sigurno je zatvorska književnost. Suštinski, od nastanka zatvora kao društvene ustanove on je privlačio pažnju književnika. Koliko je to pre svega posledica zatvora kao inspirativne teme, ništa manje to proizilazi iz zatvorskog iskustva kog su pisci osetili. Tako, recimo, Ovidije, jedan od najznačajnijih pesnika antičkog doba, stvara „Pesme iz progonstva“, svojevrsni začetak ovog žanra. Ovidijevo iskustvo će ponoviti Ivo Andrić stvarajući roman „Ex Ponto“. Prvi moderni roman, Servantesov „Don Kihot“, svoj nastanak dobrim delom duguje piščevom zatvorskog iskustvu. O zatvoru upečatljive književne i memoarske zapise ostavljaju Kazanova i Markiz de Sad, zatočenici čuvene venecijanske Piombe i pariske Bastilje. Zatvorsko iskustvo je Dostojevskom ne samo odredilo život, već i doprinelo stvaranju brojnih dela. Sudsku osudu zbog homoseksualnosti i boravak u zatvoru Oskar Vajld opisuje u delu „De profundis“. Sličnu sudbinu, nekoliko vekova docnije doživeće Rejnaldo Arenas. Zatvorsko iskustvo je odredilo život čuvenog Žana Ženea, a njegovo verovatno najznačajnije delo „Bogorodica od cveća“ nastalo je za vreme izdržavanja zatvorske kazne. O svom zatvorskom iskustvu pisali su i Džek London, O. Henri, Marko Polo i mnoštvo drugih pisaca. Zatvor je bio mesto u kom su prevratnici ispisivali dela koja će imati ogroman uticaj na sudbinu brojnih ljudi. Najpoznatiji primer je Hitler. On tokom boravka u zatvoru sastavlja „Moju borbu“, nebulozni spis koji će postati nacistička Biblija. Književnom radu u zatvoru se pridružuju i naši revolucionari. Gotovo su kultne priče o prevođenju „Kapitala“ u zatvoru u Sremskoj Mitrovici između dva svetska rata. Istorija mučnog dvadesetog veka donela nam je novu vrstu zatvorske književnosti, i to usled postojanja koncetracionih logora. Svedočeći o užasnim stradanjima tokom Holokausta, brojni pisci su stvorili remek-dela. Izdvojićemo samo imena Prima Levija, Imrea Kertesa, Borisa PahoraIstinu o Gulagu doneli su nam Solženjicin i Varlam Šalomov. Zatvorsko iskustvo je na našim prostorima nenadmašni prikaz zadobilo u delima Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića. Naravno, zatvor je bio u središtu interesovanja i brojnih pisaca koji ga nisu „okusili“. Dovoljno je pomenuti „Jadnike“ Viktora Igoa i „Grofa Monte Krista“ Aleksandra Dime. Veliku zatvorsku priču je ispisao i Stiven King u noveli „Rita Hejvort i iskupljenje u Šošenku“. O zatvorskom iskustvu još jedno veliko delo donosi Žan-Pol Dilboa.

Domar Pol Hansen, glavni junak romana „Nije svima isto na ovome svetu“ nalazi se na odsluženju zatvorske kazne u Kanadi. Šta je to jedan domar zgrešio da završi na robiji? Odgovor dobijamo kroz pripovedanje junaka. Opisujući svoje odrastanje u Francuskoj, neuobičajeni brak njegovih roditelja, prelazak u Kanadu, kao i docniji rad kao domara u jednoj montrealskoj zgradi, junak ovoga romana nas polako vodi do kulminacije, ali i do priče o svom životu u zatvoru.

Ispisan pitkim, krajnje jednostavnim stilom, roman „Nije svima isto na svetu“ pre svega pleni veštinom pripovedanja autora. Dajući „priliku“ junaku da sam ispriča svoju priču, Žan-Pol Dilboa čini sjajnu stvar. Iza samo naizgled nezahtevne, gotovo uobičajene, neko bi možda rekao i mediokritetske sudbine glavnog junaka krije se ipak mnogo toga. Koliko je to pre svega ljubavna priča junakovih roditelja ((…) kakvom su pak igrom ljubavne sudbine jedan muškarac poreklom iz Skagena, istrgnut iz svog živog peska, i jedna posvećenica imućnog bioskopa uspeli 1953. da pređu 2.420 kilometara koji su ih delili i preskoče jezičku barijeru kako bi u potpunosti uživali u toj neverovatnoj podavali što su je priredili životu“), to je i priča o satiranju ljudskosti. Jedan od načina za to je i zatvorsko iskustvo: „Nemam tu vrstu mentalne slobode koja bi mi omogućila da pustim misli da slobodno lutaju. U potpunosti sam zatvoren. Zarobljen. Ovo mesto me poseduje i svakog me dana povređuje.“

            Žan-Pol Dilboa, istaknuti francuski književni stvaralac i novinar, rođen je u Tuluzu. Nakon studija sociologije radi u nekoliko medija, najčešće u sportskim redakcijama. Autor je niza romana, zbirki priča i knjiga eseja koji su zadobili brojna priznanja i veliku čitanost. Za roman „Nije svima isto na ovom svetu“ dobio je Gonkurovu nagradu.

Zatvorenost ima neprijatan miris. Zapah kiseljenja ružnih misli, isparenja prljavih ideja koja su se povlačila svuda naokolo, opori zadasi starih žaljenja… Pri povratku iz šetnji, kad se spoljašnji vazduh zaustavlja na pragu obrtnih vrata, prelaz je svaki put brutalan, a neodređena mučnina odmah se potrudi da nas podseti da živimo i dišemo u jednom trbuhu, koji nas neprestano premeće i dugo nas vari dok nas, kad za to dođe vreme, ne izbaci, i to pre da bi se sam oslobodio nego da bi nama vratio slobodu“, ispisuje Žan-Pol Dilboa. Govoreći o zatvorskom iskustvu, i to u jednoj od najrazvijenijih zemalja današnjice, on ispisuje gotovo nepromenjivu priču o izdvojenosti od ovoga sveta, iskustvu zatočenosti koje na najbestidniji način dehumanizuje ljudsko biće. Suočavajući se s njim, junak ovog romana govori svoju priču, sjajno ispisanu pripovest o „malom“ čoveku ubačenom u grotlo sveta koji satire ljudskost na najperfidnije načine. Ispisujući priču o zatvorskog iskustvu, ali i onome što mu je prethodilo, kapitalističkom svetu prepunom nepravdi, Žan-Pol Dilboa staje na stranu slabih i poraženih. Duboko je to humanistička vizija sveta, delo koje na uzbudljiv i književno vredan način progovara o nepravdama sveta u kom živimo.

Naslov: Nije svima isto na ovom svetu
Autor: Žan-Pol Dilboa (1950-)
Prevela: Tamara Valčić Bulić
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 240

Jovan Ristić – Poplavljeni um

Iako će reakcija svakog zdravomislećeg bića u susretu sa teorijama zavere u najvećem broju slučajeva biti ili podsmeh ili istinsko čuđenje, što je sasvim prirodna stvar, mnogo teže je pokušati da se one racionalno raščlane. Zašto je to tako? Pa, najpre, krajnje je teško razumno razmatrati priču – uzećemo primer jedne skorašnje internet zvezde – da su Kinezi izvršili genocid na srpskim narodom koji je u starostavno vreme gradio Kineski zid. Još teže je razumno posmatrati teorije Jovana I. Deretića – korifeja niza pseudoistoričara, uzgred, nedavno sahranjenog u beogradskoj Aleji zaslužnih građana, i ne, ovo nije teorija zavere – o srpskom poreklu Isusa, Mojsija, Aleksandra Velikog, Kanta, Bizmarka, suštinski gotovo svih značajnijih istorijskih ličnosti. Kako ozbiljno raščlaniti teorije zavere o pedofilskoj mreži u kanalizacionom sistemu Njujorka u kom moćnici drže brojnu zatočenu decu? Da se ne priča tek o teoriji zavere da svetom vladaju reptili u ljudskom obličju od kojih je najistaknutija engleska kraljica? Ipak, i pored ovih teškoća, u svom tom ludilu ima nekog „sistema“ da parafraziramo Šekspira. Koren svake teorije zavere je sumnja. I to sumnja u strukture moći, pre svega oličene u državnoj upravi. Suštinski, što se danas nažalost često previđa, istorija razvoja naše civilizacije je ništa drugo nego istorija suprotstavljanja uvreženim načinima života i pravilima koje su postavljali trenutni vladari. Naravno, u korenu svega toga je ležala sumnja u opravdanost tih načina i pravila života. Da se uverite u to dovoljno je da pročitate spis francuskog filozofa Žozefa de Mestra „O dželatu“ koji svaku suprotstavljenost tadašnjim normama života, pod tim pre svega mislimo na monarhističko-feudalni sistem, posmatra ne samo kao teoriju zavere i potpuno neopravdanu ludost, već i kao zločin koji mora biti kažnjen. Ipak, vreme se menjalo i, na sreću, menja se i dalje. Osvojene slobode, koliko političke, ništa manje ekonomske, rodne ili seksualne, donele su i isto vreme i sumnju u državne strukture koje pokušavaju da nam te slobode oduzmu ili smanje, što svakako nije daleko od istine. Ipak, problem je, da se vratimo na početak, što se umesto zdrave sumnje i borbe protiv onih koji te slobode zaista žele da nam „otmu“ – sumnja je uvek, ma koliko to oni na položajima moći mrzeli, blagotvorna i najbolji društveni korektiv – to pretvorilo u ludosti nabrojane na početku teksta. Tako se umesto borbe za pravednije društvo, socijalnu jednakost ili slobode bori za skrivenu istoriju koju moćnici taje, protiv guštera u ljudskom obličju, 5G antena ili „gejtsova i soroša“ koji hoće da nas istrebe vakcinama. Priču o svetu u kom se to veruje donosi nam Jovan Ristić u romanu „Poplavljeni um“.

Godina je 2014. Tokom velikih poplava na jednoj Fejsbuk grupi traži se krivac za ovu pošast. On je, kako to obično biva, HAARP sistem, i to instaliran u predgrađu Beograda. U borbi protiv ovog „zla“ ujedinjuje se čudna skupina Fejsbuk revolucionara, sastavljena od propalog političara, mladog stihoklepca, grdosije koji radi kao obezbeđenje u jednoj banci i devojke koja ovaj „izlet“ shvata kao pokušaj da barem na jedan dan pobegne od porodičnih neprilika. Prateći njihov put do predgrađa Beograda, ali i susret sa HAARP-om, Jovan Ristić ispisuje ovaj roman.

Nastao iz priče „HAARP i ostale teorije zavere“ (o kojoj smo pisali na ovom mestu), roman „Poplavljeni um“ je sjajno nadograđuje, i to ne samo u fabularnom smislu, već i u psihološkoj karakterizaciji junaka. Izborom različitih socijalnih, obrazovnih, ekonomski, ali i svetonazorskih pozadina junaka, Jovan Ristić čini sjajnu stvar, jer nam na taj način prikazuje raslojenost sadašnjeg društva, i to na književno ubedljiv način. Ono što se mora zameriti je završeno poglavlje romana. Žanrovski koncipiran kao kombinacija angažovanog (u najboljem smislu te reči) i roud romana, on se u poslednjem poglavlju, gotovo iznenada i bez nekog valjanog razloga, pretvara u čudnu kombinaciju naučne fantastike i horora. Naravno, to je legitimna stvar, ali ukoliko se roman na dvesta strana ukorenjuje u realnosti i onda se naprečac, i to na završnih četrdesetak strana prebacuje u sasvim drugi žanr, pritom gubeći snagu i rasplinjujući se, to svakako predstavlja promašaj barem u ovom segmentu.

Jovan Ristić, pisac, pravnik, novinar i prevodilac, rođen je u Beogradu. Osnivač je Festivala srpske fantastike. Autor je nekoliko istoriografskih dela o filmskoj umetnosti, kao i pravnih studija. U knjizi „Godine u magli“ (Niški kulturni centar, 2010) sabrane su njegove priče i pesme.

Svesno se hvatajući u koštac sa savremenošću, njenim nimalo prijatnim političkim i socijalnim prilikama, Jovan Ristić, još dublje odlazi u društveno „srce tame“, svet zaluđenika teorijama zavere i boraca protiv „novog svetskog poretka“. Sastavljajući upečatljive portrete svojih junaka, on ne samo da predstavlja ludosti u koje oni veruju, već i prikazuje kako je došlo do verovanja u njih, ali i do kakvih posledica one mogu da dovedu. Sjajna je to analiza, još bitnije izvedena na književno vredan način. Ako izuzmemo poslednje poglavlje, Jovan Ristić je napisao roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i roman koji se, što je u našoj književnosti retka stvar, odlučno hvata sa nimalo prijatnim segmentima naše svakodnevnice, pre svega teorijama zavere, dajući nam ne samo njihov prikaz, već i potpuno nove poglede. Jedan od njih je i ovaj: „Beba nije verovala u priče kakve su pričali (…) o ciklusima kroz koje prolazi planeta, o lobiju Ala Gora i zlim Rotšildima koji hoće celu planetu da izlože ogromnim taksama kako bi se mali broj ljudi bogatio na lažnoj priči o ljudskoj krivici za klimatske promene; njoj je to ličilo na još jednu teoriju zavere, na propagandu koju šire naftni giganti, arapski šeici, republikanci, Indijci i Kinezi sa vrlo jednostavnim ciljem: da se ništa ne promeni. Da profiti od istih stvari nastave da se vrte. Kao da su resursi planeti večni.“

Naslov: Poplavljeni um
Autor: Jovan Ristić (1973-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 260

Sedma godina „Čitaonice“

„Čitaonica“, online mesto za dobre knjige, napunila je sedam godina. Do sada smo na ovoj stranici objavili preko 350 prikaza romana, zbirki priči i pripovedaka, istorijskih studija i publicističkih dela.

Osnovna ideja prilikom pravljenja sajta, čega se i danas držimo, bila je da se usled hroničnog nedostatka književne kritike u štampanim medijima napravi internet-stranica na kojoj bi bili predstavljeni aktuelni, ali i ranije objavljeni naslovi koji to po svom kvalitetu zavređuju. Da smo barem delom uspeli u tome govori posećenost stranice (preko 190.000 jedinstvenih posetilaca, izvor: wordpress statistika). Ostanite uz nas i u narednom periodu jer vam spremamo mnoštvo prikaza dobrih knjiga.

Povodom sedmog rođendana „Čitaonice“ donosimo listu pet najčitanijih prikaza na našem sajtu u toku prošle godine:

1. Autobiografija o drugima – Borislav Mihailović Mihiz
2. Arhipelag Gulag – Aleksandar Solženjicin
3. Aleksandrijski kvartet – Lorens Darel
4. Jezava – Mladen Milosavljević
5. Vuci svoje ralo po kostima mrtvih – Olga Tokarčuk

Pozdravljamo vas do sledećeg čitanja

Iz štampe je izašla knjiga priča „Kako postajemo ono što smo postali“ autora ove stranice

Iz štampe je izašla knjiga priča „Kako postajemo ono što smo postali“ autora ove stranice u izdanju Akademske knjige

Šta je to što povezuje sudbine ordonansa Dimitrija Tucovića, Save Šumanovića, zatočenika nacističkih logora i golootočkih stradalnika, čoveka koji je umislio da je tajni savetnik Čerčila i Staljina, žandara koji je zahvaljujući smrtnim presudama postao bogataš, jedne dorćolske prostitutke, ali i muškarca koji po Trstu traga za mestima u kojima je nekada živeo Džojs? Svi oni, sa mnoštvom drugih junaka u zbirci priča Kako postajemo ono što smo postali, bivaju suočeni sa pravim prirodama svojih sudbina, i to u susretu sa najdubljim prelomima koji određuju ljudski život.

Na internet-stranici https://vladimirpetrovicknjige.com/ možete pronaći više informacija o knjizi, pročitati recenzije, odlomak iz knjige i brojne istorijske zanimljivosti. Na sajtu izdavača https://akademskaknjiga.com/katalog/kako-postajemo-ono-sto-smo-postali/ možete poručiti knjigu sa popustom od 20%, a knjiga je dostupna u bolje snabdevenim knjižarama u Beogradu, Novom Sadu i Nišu (spisak knjižara možete pogledati ovde)

Matijas Enar – Zona

Pored stradanja civila i varvarskog uništenja dobrog dela Ukrajine, trenutni evropski rat je izazvao najviše zaprepašćenja upravo zbog toga što je evropski. U nizu budalaština u koje volimo da verujemo jedna od gotovo nepopravljivih je i vera u superiornost rase i nacije kojoj pripadamo, u ovom slučaju i geografskog prostora na kom smo naseljeni. Tako se širom Evrope ustalilo mišljenje da je sa ratovima na ovim prostorima završeno i da su oni stvar drugih kontinenata, iliti još plastičnije: bliskoistočnih i afričkih divljaka. Doduše, tu postoji još jedan izuzetak, prostor na kom mi živimo. Tu vrstu pogleda na Balkan najbolje je prikazala Vesna Golsvorti u sjajnoj knjizi „Izmišljanje Ruritanije“ u kojoj je predstavila britanski pogled na Balkan, mešavinu svojevrsnog kolonijalnog prezrenja, istinskog nepoznavanja ovih predela i ništa manje imaginacije, baš kao u slučaju srednjovekovnih kartografa koji su usled nepoznavanja udaljenih geografskih prostora u tim oblastima na kartama iscrtavali jednoroge, čudovišta ili izmišljali nepostojeće vladare i države. Takav je slučaj, recimo, sa izmišljenom zemljom prezvitera Jovana. O tome je sjajno pisao Umberto Eko u romanu „Baudolino“ i studiji „Istorija mitskih zemalja“. Ali da se vratimo na stvar. U poslednjih nekoliko decenija, pogotovo po obrazovanju Evropske unije, u Evropi se ustalilo mišljenje da je rat stvar daleke prošlosti. Toliko da je ta prošlost postala gotovo zaboravljena. Upravo zahvaljujući tome, po jednom skorijem istraživanju javnog mnjenja, čak četvrtina mladih ljudi u Nemačkoj malo toga zna o Holokaustu, a preko 15 posto njih veruje da je Holokaust „preuveličana stvar“. Ovo je još strašnije kada se zna da je Holokaust zadobio istaknuto mesto u nemačkom obrazovnom sistemu, a da je sećanje na njegove žrtve vidljivo u svakoj sferi života. Suštinski, svesnost o tome koliko je zapravo evropska prošlost bila krvava i koliko tek može da bude krvava ukoliko se zaboravi ili stavi u zapećak, jedna je od najvećih zabluda savremene Evrope koja joj je obila o glavu ovih dana u Ukrajini. Da se uverite u to dovoljno je da pročitate sjajne studije „Mračni kontinent“ (Arhipelag, 2011) Marka Mazovera i „Krvava prostranstva“ (Fraktura, 2018) Timotija Snajdera. O toj krvavoj evropskoj prošlosti izuzetan roman je napisao i Matijas Enar.

Fransis Seven Marković, nekadašnji obaveštajac francuske tajne službe, nalazi se na odsutnom putovanju vozom od Milana do Rima. Ogroman broj podataka i svedočanstava o ratnim zlodelima, krijumčarima oružja, teroristima i ostalim zločincima Fransis planira da proda vatikanskom predstavniku i tako obezbedi sebi novi život. Prateći Fransisovo višesatno putovanje, sjedinjeno sa brojnim junakovim reminiscencijama, Matijas Enar sastavlja ovaj roman.

Ispisan u jednom dahu – još preciznije u jednoj rečenici, podeljenoj samo zarezima – roman „Zona“ predstavlja ne tako neočekivan književni eksperiment (tu tehniku su upotrebljavali nobelovci Kamilo Hose Sela i našoj javnosti mnogo poznatiji Žoze Saramago), koliko roman sa neverovatnim pripovednim zamahom. Od prve rečenice romana, Matijas Enar nam predstavlja nenadmašnu naraciju, nalik ogromnom talasu koji nas uvlači u sebe i ne pušta nas sve do kraja. Sjajno pripovedanje se nadovezuje na izuzetnu erudiciju. Obrađujući neverovatan dijapazon tema, priča o geografskim prostranstvima, ljudima i istorijskim događajima, Matijas Enar nas suvereno vodi kroz nimalo prijatnu evropsku istoriju dvadesetog veka: „(…) njihove priče su se naslađivale čovekom sa ulice, malima, poniženima, srećnima što vide slabije od sebe, kako gube čast žene kao što su oni izgubili svoju kuću decu ili noge u bombardovanju, što je konačno izgledalo manje strašno od obeščašćenja i poniženja, poraz moćnika je gromoglasan, lep i bučan, heroj uvek izaziva buku kada propada (…)“ Da sve to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Anđa Petrović kroz izvrstan prevod romana.

Matijas Enar, jedan od najistaknutijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je u francuskom gradu Nior. Studirao je persijski i arapski jezik, nakon čega je proveo nekoliko godina na Bliskom istoku. Trenutno živi u Barseloni. Autor je deset dela koja su mu doneli mnoštvo francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Busola“ (Akademska knjiga, 2016). Na srpski su prevedeni i njegovi romani „Pričaj im o bitkama, kraljevima i slonovima“ (Geopoetika, 2011) i „Brevijar za pirotehničare“ (Agora, 2011).

„(…) jer je svako (…) mogao da navede slučaj zverstva koje je učinila druga strana, druga već po sebi, trebalo je izbrisati njihovu ljudskost čupajući mu lice, sprečiti ga da rađa sekući mu muda, zaraziti ga silujući njegove žene, zatirati mu potomstvo sekući dojke i organe pubisa, sve iz početka, poništiti strah i bol, istorija je bajka o divljim zverima, knjiga sa vucima na svakoj strani (…)“, ispisuje Matijas Enar. Tu bajku o divljim zverima, knjigu sa vucima na svakoj strani, istoriju silnih evropskih (računajući tu i bliskoistočnih) zverstava od Prvog svetskog rata pa sve do današnjice Matijas Enar iznosi u ovom romanu, i to na način koji izaziva potpuno divljenje. Priča je to o istinskom košmaru, neupokojenom vampiru prošlosti, da parafraziramo Pekića, i to iz ugla čoveka koji je tom užasu ne samo prisustvovao već ga i dobrim delom pospešio, pogotovo boravkom na frontu tokom ratova devedesetih na Balkanu. Matijas Enar je ispisao istinsko remek-delo, podsećanje na užase koje lako zaboravljamo i onda ih još lakše ponavljamo, ali i priču o pokušaju da se nekako iz tog užasa izvučemo: „(…) on je demijurg i on je video rat video je rat i zaslepljujuće sunce kao presečen vrat, on spokojno čeka smak sveta, kad bih smeo, kad bih smeo, smestio bih se na njegova ramena kao šaljivo dete, zamolio bih ga da me prenosi preko reka, preko reka sa tri puta trostrukim obrtom i ostalih Skamandara zakrčenih leševa, zamolio bih da bude moj poslednji voz, moj poslednji avion moja poslednja puška, poslednja varnica nasilja koja izlazi iz mene (…)“

Naslov: Zona
Autor: Matijas Enar (1972-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2016
Strana: 368

Ivo Goldstein – Jasenovac

Baš kao u čuvenoj Ficdžeraldovoj rečenici: „I tako, probijamo se, kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost“, čini se da dobar deo političkih odnosa, koliko na našim prostorima ništa manje i na drugim, biva određen događajima iz prošlosti. Ali tu odmah moramo da napravimo ogradu. To najčešće nema apsolutno nikakve veze sa prošlošću, već sa njenom upotrebom ili možda još bolje reći zloupotrebom. Tako je, da uzmemo najsvežiji primer, ruski državni vrh agresiju na Ukrajinu izveo delom i pod paskom priče o veštačkoj ukrajinskoj naciji koja je, kako se tvrdi, nastala za vreme Lenjina. U čemu je problem sa ovom tvrdnjom? Najpre zato što je potpuno neistinita. Pokret za oslobođenje Ukrajine nastaje mnogo ranije, a svoj zenit doživljava tokom devetnaestog veka. Ambematičan je primer Tarasa Ševčenka, najvećeg ukrajinskog književnog stvaraoca tog vremena, koji je u ovoj borbi podneo velike žrtve, čak i desetogodišnje progonstvo od strane ruskog carističkog režima. U vremenu raspada tog režima Ukrajinci čak uspevaju da izdejstvuju svoju državnost u južnoj Ukrajini, i to pod upravom anarhiste Nestora Mahnoa. Suštinski, priznanje Ukrajine kao zasebnog entiteta u Sovjetskom Savezu plod je dugogodišnje borbe Ukrajinica za samostalnost, a ne Lenjinov hir. Uostalom, to će vrlo brzo pokušati da slomi Staljin kroz političke progone i monstruozno izgladnjivanje ukrajinskog stanovništva, poznatog kao golodomor, u kom je, po procenama, umoreno oko dva miliona ljudi. U čemu je ovde stvar, da se vratimo na početak. Zloupotreba istorija je izvedena kroz tvrdnju da Ukrajinci prvi put dobijaju državnost za vreme Lenjina, što jeste tačno, ali namerno se previđaju događaji koji su doveli do toga. Sličan primer zloupotrebe istorije je prisutan na ovim prostorima u pogledu na izuzetno bolne istorijske događaje. Jedan od njih je nesumnjivi genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, čiji je simbol koncentracioni logor Jasenovac. S jedne strane je prisutan pokušaj negiranja ovog nepojmljivog zločina, što kroz njegovo potpuno poricanje, ali i kroz minimizovanje broja žrtava ili prirode ustaškog režima. S druge strane je zloupotreba jasenovačkog zločina kroz jeftino politikanstvo, i to dobrim delom kroz preuveličavanje broja stradalih (nedavno je jedan istoričar „utvrdio“ da je u Jasenovcu stradalo milion i dvesta hiljada ljudi, što je apsolutno nemoguća brojka), ali i kroz pokušaj da se ceo hrvatski narod optuži za ovaj zločin. Tako su, izgleda, i Hrvati stradalnici u Jasenovcu bili ustaše, kao i, recimo, Ivan Goran Kovačić koji je kroz poemu „Jama“ ispisao najveću optužnicu protiv ustaškog zla. Baš zbog toga su bitna dela kao što je „Jasenovac“ Ive Goldsteina koja ovim nimalo jednostavnim temama pristupaju na krajnje obziran, naučan i – najbitnije – istinoljubiv način.

Ispisujući priču o postajanju jednog od najstrašnijih koncentracionih logora, Ivo Goldstain nas u prvom delu knjige upoznaje sa ustaškim pokretom, njegovim nastankom, kao i prvim danima ustaškog terora. U nastavku knjige saznajemo ustrojstvo logora, monstruozne načine na koji su logoraši zlostavljani i ubijani, ali i kako je izgledao njihov svakodnevni život. Prateći istoriju Jasenovca vidimo i njegov kraj, kao i posledice koje je on ostavio.

O Jasenovcu je pisano mnogo, na prvom mestu su to memoarska sećanja preživelih logoraša, ali i brojni članci i studije. Ipak, ova knjiga predstavlja, možemo slobodno reći, prvo delo koje Jasenovcu pristupa na sistematizovan način, donoseći nam ne samo priču o njegovom postojanju i zločinima koji su počinjeni u njemu, već i o docnijim zloupotrebama jasenovačkih stradalnika. Nikada ne gubeći iz vida prirodu ustaškog režima i silna zla koje su ustaše učinile (autor u knjizi ispisuje: „Dakle, genocid nad Romima, Židovima i Srbima proizilazio je iz ustaške ideologije i njezine provedbene prakse. Masovne likvidacije, kao i brutalan obračun s političkim protivnicima rezultat su terorističkog karaktera režima, koji ne samo da nije trpio opoziciju nego ni bilo kakvu slutnju da bi je moglo biti. Ti su postulati više negoli bilo gdje drugdje u NDH realizirani baš u jasenovačkom logorskom sustavu.“), Goldstain ispisuje izuzetnu istorijsku studiju.

Ivo Goldstain, istaknuti hrvatski istoričar i diplomata, rođen je u Zagrebu. Nakon studija istorije predaje na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Oblasti njegovog naučnog interesovanja su srednji vek, kao i istorija dvadesetog veka. Autor je niza studija i naučno-popularnih knjiga koje su zadobile veliku čitanost. Nekoliko knjiga je objavio sa ocem Slavkom (na ovom mestu smo nedavno predstavili njegovu memoarsku knjigu „1941. Godina koja se vraća) od kojih izdvajamo izuzetnu studiju „Tito“ (Akademska knjiga, 2018). Bio je ambasador Hrvatske u nekoliko zemalja.

„Jasenovac i njegove strahote rezultat su djelovanja određenih, konkretnih osoba, kao što su i njegove žrtve ljudi s imenom i prezimenom. Drugim riječima, povijest Jasenovca prvenstveno čine ljudi. Opisivao sam mnoge kolektivne i pojedinačne sudbine, jer se u tim mikropovijesnim fragmentima najslikovitije ogledaju prilike na mikroplanu. Ti događaji često izmiču svođenju u ideološko-političke okvire. Puni su neljudskosti, nevjerovatnih brutalnosti, ali i iskazivanja čovječnosti“, ispisuje Goldstain u ovoj knjizi. I zaista, ova knjiga nam je pored sistematizovanog predstavljanja istorijata logora Jasenovac donela i niz priča o sudbinama zatočenika, pa tako pred sobom nemamo više samo brojeve, već i ljude od krvi i mesa koji su u ratnom ludilu umoreni na najstrašnije načine. Isto tako, Goldstain nam predstavlja i biografije ustaških krvnika o kojima se do sada malo stvari znalo. Dragocena je i analiza odnosa rimokatoličke crkve prema jasenovačkom zlu. Pristupajući ovoj temi krajnje obzirno i pažljivo, Goldstain se dotiče i teme koja već decenijama predstavlja najveći kamen spoticanja za sve strane. To je broj žrtava ovog logora. Predstavljajući nam empirijska istraživanja, popise žrtava koji su nekoliko puta vršeni, kao i demografske analize, Goldstain se suprotstavlja njihovom smanjivanju s jedne strane, ali i neutemeljenim preterivanja s druge. Obziran prema činjenicama, još više prema žrtvama ovog strašnog logora (dobar deo Goldstainove porodice je ubijen u ustaškom teroru), on ispisuje izuzetno delo. Ne i manje bitno, on se na taj način suprotstavlja zlu koje još uvek nismo pobedili. Sam Goldstain to najbolje obrazlaže: „Naposlijetku, još je jedan razlog zbog kojeg sam mislio da moram napisati ovu knjigu i da ova knjiga mora izaći – danas, u Hrvatskoj 2018. godine. Naime, kada pogledate jasenovačkoj istini u oči, onda Hrvatsku činite manje strašnim mjestom. Možda je to unaprijed izgubljena bitka, ali je važno pokušati.“

Naslov: Jasenovac
Autor: Ivo Goldstein (1958-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 960

Pogovor – David Albahari

Jedna od najbizarnijih, u isto vreme i najzanimljivih priča vezanih za nedavni rat u Ukrajini, barem za ove prostore, sasvim sigurno je pad bespilotne letelice u zagrebačkom predgrađu blizu jezera Jarun. Po nekim teorijama – odmah da budemo načisto, ovo su samo teorije – do ovoga je došlo usled greške upravljača bespilotnom letelicom koji je umesto ukrajinskog Jaruna u navigacionom sistemu uneo hrvatski. Otkud dva ista naziva? Današnji ukrajinski Jarun su naseljavali srpski vojnici koji su tokom osamnaestog veka bili u službi ruskog carstva i koji su u tim predelima osnivali naselja kojima su davali nazive po onima iz kojih su došli. O tome je izuzetno pisao Crnjanski u svojoj čuvenoj „Drugoj knjizi Seoba“. Ali da se vratimo na stvar. Ova bizarna greška, na sreću bez većih posledica, ako je tako uopšte došlo do nje, pokreće temu o poznavanju, mada je bolje reći nepoznavanju osobenosti sveta u kom se živi. Kao jedan od krunskih argumenata koji se ovde prečesto pokreće o gluposti žitelja zapadnog sveta, pre svega Amerikanaca, upravo se navodi ovo nepoznavanje geografije. Gotovo je kultno brkanje Sibira i Srbije, Jugoslavije i Čehoslovačke. Naravno, greška bi bila ne pomenuti gafove sadašnjeg senilnog vašingtonskog ajatoloha, kako ga je genijalno titulisao Miljenko Jergović, koji je samo u poslednjih nekoliko sedmica napravio niz geografskih „kiksova“. Da li je to dokaz gluposti? Svakako, ali tu treba napraviti veliku ogradu. Poznavanje sveta u kom se živi najčešće je ograničeno na nama bliske stvari. Kao što Amerikanci ne znaju gde je Srbija, baš tako ni mi ne znamo za brojna mesta. Primera radi, znači li nam šta ime grada Kartum? Verovatno retko kome, a Kartum je ne samo prestonica Sudana, već i jedan od najvećih gradova na svetu sa preko pet miliona stanovnika. Tek ne treba pričati, recimo, o Kinšasi, gradu od dvanaest miliona stanovnika, kog ni na karti ne bismo mogli da ubodemo. Poenta svega, da opet ponovimo, naše znanje o svetu se uglavnom svodi na nama bliske stvari, što je inherentno našoj prirodi. Naravno, izuzeci uvek postoje. Svedoče nam o tome veliki avanturisti – o nekima smo na ovom mestu i pisali, pomenimo samo Rišarda Kapušćinskog – koji nam predstavljaju samo naizgled daleke i potpuno nepoznate stvari. Razume se, i vreme se menja. Globalizacija je dovela do mešanja kultura, njihovog međusobnog preplitanja i prožimanja. Sjajno nam to pokazuje i David Albahari u svom novom romanu „Pogovor“.

U jednom ciriškom hotelu umire kralj jedne od najmanjih zemalja na svetu koji se već godinama nalazi u progonstvu. Suštinski, njegovo kraljevstvo se svelo na samo dva hotelska sprata koja drži pod zakupom. Negde u blizini, dok kralj umire, u ljubavnom zagrljaju su jedna Nemica i crnac. Preplićući njihove priče, u isto vreme pripovedajući i o mnoštvu drugih junaka, David Albahari ispisuje ovaj roman.

„Dovoljno dugo ponavljamo neke iste fraze, uvereni da su one pravi vodiči kroz muški mrak, a ne uviđamo da mraka zapravo nema i da stojimo ispred maske koja sakriva stvarnost kao kajmak na sveže prokuvanom mleku“, ispisuje Albahari u ovom romanu, razgrćući ne samo muške, već i mnoge druge maske u ovom romanu. Posle nekoliko znatno „konvencionalnijih“ romana, Albahari se, kako se čini, u ovom delu vraća postmodernim tehnikama koje su ga proslavile na početku karijere. Najpre, to je izbor pripovedača, u ovom slučaju više njih, i to najčešće krajnje nepouzdanih. To je u isto vreme i najveća vrlina i najveća mana ovog romana. Promena pripovedačkih perspektiva donosi zanimljiv eksperimentalni književni pogled, ali u nekim segmentima romana to prerasta u potpunu kakofoniju, gde čitalac ne može da razazna ko uopšte pripoveda i o čemu. Naravno, sve je to znatno ublaženo Albaharijevim pripovedačkim talentom sjedinjenim sa pokušajem da se okoštale književne norme razbiju. Nekada su to i pokušaji da se suprotstavi i nekim okoštalim životnim normama, baš kako Albahari kaže: „Zvuči besmisleno, ali neke od najvećih istina zvuče još besmislenije, pa ipak mirno provodimo život uz njih, i ne samo život već i smrt.“

David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ (NIN-ova nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.

U Africi, u kojoj je sve bilo nemerljivo staro, sve je odjednom postalo novo. Iz tradicije jednim skokom prelazilo se u budućnost. Iz budućnosti se skakalo dalje u budućnost nove generacije. Naravno, tamo gde se mnogo zanoveta o prošlosti, budućnost ne može imati bogzna kakva krila“, ispisuje Albahari u ovom romanu prizivajući Afriku, i to najčešće preko jugoslovenskog pogleda na nju koji je proizašao iz Pokreta nesvrstanih. Ređajući niz pojava i asocijacija, od političkih zbivanja na osnivačkim sednicama Pokreta nesvrstanih pa sve do kraha ovog pokreta, baš kao i o preplitanju kulturnih uticaja, i to doslovno od Boba Marlija do Cuneta Gojkovića, Albahari tvori jedinstveni kulturni prostor u kom se, da se vratimo na početak, geografske odrednice rastaču istovremeno se preplićući i tvoreći potpuno novi svet. S druge strane, ovaj roman je zanimljiv književni eksperiment, pogotovo u delovima u kom se prizivaju književne igre Nabokova, pogotovo one iz „Blede vatre“. Ipak, ovaj roman je dobrim delom i priča o propasti sveta, svojevrsnom porazu, možda je baš zbog toga i amblematičan njegov naziv „Pogovor“, što Albahari u ovom romanu izuzetno ispisuje: „Naša životna partija, odnosno partija koju svako od nas igra protiv svog života (a možda i protiv smrti) sve dok je još uopšte moguće povlačiti izabrane poteze, dakle, svaka takva partija – a niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko će ih biti – unapred se završava porazom svakog od nas.“

Naslov: Pogovor
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2021
Strana: 108

Pročitajte i prikaz Albaharijevog romana „Životinjsko carstvo“

Prijatelj Jermenin – Andrej Makin

U nizu propagandnih laži izrečenih tokom sadašnjeg rata u Ukrajini, po onoj čuvenoj Eshilovoj maksimi da u ratu prvo strada istina, jedna je ipak prilično zanimljiva. U pitanju je propagandna laž da su ukrajinske vlasti u sprezi za zapadnim centrima moći spremale masovni pomor Rusa, i to preko izmene ruskog genoma, koji bi, kako to propaganda govori, bio izložen zaraznim bolestima. Jedini problem u celoj ovoj priči jeste to što nacionalni genom ne postoji. Jednostavno, nacija je veštačka kategorija, iliti još preciznije: konstrukt, stvar svojevrsnog društvenog dogovora, a ne ono što dobili prirodnim putem. Ruski genom je identičan ukrajinskom genomu, pa bi to toj logici Ukrajinci stvarali biološko oružje koje bi i njih poubijalo. Identična stvar je sa svim teorijama o koronavirusu kao biološkom oružju koji je neki centar moći pustio zarad depopulacije stanovništvo. Ovo, naprosto, ne pije vodu zato što bi virus vrlo brzo došao do onih koji su ga pustili, a njegove mutacije bi izazvale velike posledice, čak i ako bi strana koja bi ga „pustila“ imala „protivotrov“ za njegovu prvu verziju. Ali da se manemo bioloških ratova za koje se nadamo da se nikada neće odigrati. Podjednako zanimljiva je bila elaboracija ruskog vrha o razlozima napada na Ukrajinu, i to izvedena kroz priču o veštačkoj ukrajinskoj naciji, nasuprot, kako se to između redova čita, prirodnoj ruskoj naciji koja „poznaniju prava“ privodi zabludele Ukrajince. Ali tu imamo jednu veliku ogradu. Ruski državni vrh je u pravu. Ukrajinska nacija je zaista veštačka. Baš kao što je to i ruska. Uostalom, baš kao što su to i sve nacije. Niko se ne rađa kao Rus, Ukrajinac, Srbin ili Hrvat, već takav nastaje usled odrastanja i vaspitanja. Uzmite kao primer, što na nesreću nije bio redak primer pogotovo na ovim nesrećnim prostorima, dete rođeno u jednoj etničkoj grupi, odvedite ga u drugu etničku grupu i ono će postati pripadnik te etničke grupe kako se bude razvijalo u njoj. Jedini je problem, i tu se vraćamo na početak, što se nacionalna pripadnost u našem krajnje neozbiljnom svetu preozbiljno shvata. U njeno ime izvršen je niz bestijalnih zločina, a milioni ljudi su u ime tog konstrukta izgubili živote, domove, ostajali osakaćeni ili potpuno unesrećeni. Još gore, u ime te veštačke razlike – koliko je ona smešna sjajno nam je pokazao Boris Dežulović u romanu „Jebo sad hiljadu dinara“ – spremni smo da mrzimo druge, čak i da ih ubijamo. Izuzetno nam to pokazuje i Andrej Makin.

Početak je sedamdesetih godina u Sovjetskom Savezu. U jednom sibirskom gradiću, blizu logora za političke zatvorenike, živi trinaestogodišnji dečak, smešten u sirotištu. Igrom slučaja, glavni junak se sprijateljuje sa čudnovatim jermenskim dečakom Vardanom, koga spasava od nasilnika. Upoznajući se sa životom svog novog prijatelja, narator romana ulazi u ništa manje čudnovati „Đavolov kraj“, koloniju jermenskih zatočenika i njihovih porodica. Suočen sa potpunom novim svetom pripovedač se neminovno menja.

Naslućivao sam kako se jedina tajna dostojna da se istražuje krije u našoj sposobnosti da se odupremo toj navali gluparija koje nas odvlače daleko od prošlosti u kojoj smo zaturili suštinu sebe samih“, ispisuje Andrej Makin u ovom romanu, možda na najbolji način određujući zašto se u ovom romanu vraća u dane svog detinjstva. Nastao na osnovu piščevih ličnih doživljaja, sam Makin je to potvrdio u nekoliko razgovora, roman „Prijatelj Jermenin“, rekonstruiše ne samo piščev život, već i davno prohujalo sovjetsko vreme i njegovu najbolniju epizodu Gulag. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, pogled na taj davno prohujali svet daje se kroz vizuru deteta koje u potpunosti ne razume sve političke igrarije, ali itekako shvata njihovu pogubnost. Izuzetan je i prikaz života jermenske zajednice, njihovih običaja, kulture i načina života. Da sve to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Anđa Petrović kroz izvrstan prevod romana.

Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Autor je niza romana koji su zadobili brojna književna priznanja i veliku čitanost. Član je Francuske akademija nauka i umetnosti. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.

Shvatio sam da su naši životi sve vreme klizali ivicom ponora, a da smo, jednim običnim postupkom, mogli da pomognemo drugome, da ga zaustavimo u padu, da ga spasemo. Gotovo igrajući se, bili smo u stanju da budemo neki bog za našeg bližnjeg!“, ispisuje Andrej Makin u ovom romanu. Upravo to klizanje ivicom ponora, ali i obični postupci koji spasavaju druge, u središtu su ovog romana. Opisuje dane svog detinjstva, on stvara svet oivičen nezamislivom patnjom Gulaga koji jedino može biti ublažen, nažalost ne i potpuno neutralisan, ljudskom dobrotom. Junak romana tu dobrotu pronalazi u prijateljstvu sa Vardanom, jermenskim dečakom. Sjedinjeni nesrećom, njih dvojica stvaraju samosvojni svet, potpuno nezavistan od svih društvenih i političkih prilika, pogotovo onih nacionalnih. Opisujući njihovo prijateljstvo, Andrej Makin u ovom romanu nenadmašno pokazuje koliko su nacije zapravo veštačka stvar, da se vratimo na početak teksta, i koliko, eto lekcije koje nikako da naučimo, prevazilaženjem tih nametnutih razlika možemo da učinimo veliku stvar. Najbolje to sam Makin opisuje: „A sada, u tome više ne vidim mračne zagonetke i čudnovate protivrečnosti, nego onu jednostavnu istinu koju sam, zahvaljujući njemu, najzad shvatio: mi se mirimo s tim da ne tražimo onoga drugog u sebi, a to nas ubija mnogo pre smrti – u igri senki, pokretnoj i rečitoj, koju smatramo jedinim mogućim životom. Svojim životom.“

Naslov: Prijatelj Jermenin
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 165

Pročitajte i prikaze Makinovih romana
„Žena koja je čekala“ i „Arhipelag za drugi život“

Istina o mome životu – Đorđe Karađorđević

Jedna od onih ko zna koliko puta izgovorenih fraza, ipak se, za razliku od većine fraza, ispostavlja kao istinita. U pitanju je rečenica: „Prati trag novca i saznaćeš sve“. Ovo najpre važi za političke događaje, ali ništa manje nije vezano za društvene i kulturne prilike. Primera radi, a takvih primera je mnogo, ukoliko samo malo zagrebemo ispod površine videćemo da najveći deo protivnika konvencionalne medicine itekako zarađuje na ovom „protivljenju“. Nakon poruka o štetnosti medicinskih tretmana i lekova, u poslednje vreme najviše vakcina, sledi reklamiranje „prirodnih“ proizvoda kao antipoda zloj gejstovskoj medicini. To je posebno vidljivo u lečenju onkoloških bolesti, gde se unesrećenim ljudima po basnoslovnim sumama prodaju doslovno šećerne vodice. O političkom kapitalu koji se na ovaj način stiči gotovo da je izlišno i govoriti. Slična stvar je i sa drugim naučnim i društvenim oblastima. To možemo najbolje videti na primeru istorije. Ona je već nekoliko decenija postala leglo manipulatora, koji na svemu tome solidno zarađuju. Iako će reakcija svakog zdravomislećeg čoveka na sve to biti podsmeh – kako se ne smejati jednoj skorijoj zvezdi domaćeg interneta koja je „otkrila“ da su Kinezi izvršili genocid nad Srbima, i to prilikom gradnje Kineskog zida – stvar je znatno ozbiljnija. Vratićemo se na početak i prisetiti se rečenice: „Prati trag novca…“ Od ovog ludila zarađuje se puno. Najpre, zarađuju oni koji ga iznose kroz prodaju knjiga, otvaranje izdavačkih kuća, brojna gostovanja. To nisu nimalo mali iznosi. Zarađuju i oni koji to „ludilo“ distribuiraju. Medijske kuće, pogotovo danas na internetu, žive od broja pregleda, a on, razume se, postaje veći kako je gost „zanimljivi“. Razume se, ovo ne bi bio toliki problem da sve to ne uzrokuju popriličnu promenu društvene svesti. Nema boljeg primera za to od ličnosti Jovana I. Deretića, svojevrsnog korifeja niza pseudoistoričara koji su preplavili naš javni prostor u poslednjih nekoliko decenija, čoveka koji je pored svih ludosti o „lažnom“ doseljavanju Slovena i pričama o Srbima narodu najstarijem, proglasio Mojsija, Isusa, Aleksandra Velikog i brojne druge istorijske ličnosti za Srbe. Taj šarlatan je prošle godine sahranjen u Aleji zaslužnih građana, tik pored Andrića, Pekića, Kiša… Cinik bi rekao: kakvo vreme, takvi i zaslužni građani, ali ovo je najbolji primer, ne i jedini, kako šarlatanstvo postaje društveno prihvaćeno, čak i slavljeno. Naravno, postoji i drugi deo priče. Ovi šarlatani ne bi postojali bez ljudi koji veruju u njihove priče, i to najčešće usled potrage za nekakvom skrivenom, drugačijom i tajanstvenom istorija. A ona nikako ne mora da bude šarlatanska. Sjajno nam to pokazuju memoari Đorđa Karađorđevića.

Predstavljajući svoj život, Đorđe Karađorđević nas na samom početku knjige vraća u sudbonosnu 1925, kada je po naređenju svog brata Aleksandra priveden i poslat u psihijatrijsku ustanovu, gde će provesti narednih šesnaest godina. Kako je do toga došlo, uopšte: kako je njegov život pre toga izgledao, ali i kakve su posledice ovih šesnaest godina ostavile saznajemo u ovoj knjizi.

Pored niza zanimljivih i široj javnosti gotovo nepoznatih podataka, memoarska knjiga Đorđa Karađorđevića pre svega pleni veštinom pripovedanja. Nenametljivo, potpuno prirodno, gotovo bez velikih reči, Đorđe Karađorđević nas sjajno uvodi u priču o svom životu, izuzetno opisujući dane detinjstva na Cetinju, ali i kasnijeg boravka u Švajcarskoj i predrevolucionarnoj Rusiji. Idiličnost tih dana pretvara se gotovo u pakao dolaskom u Srbiju. Kao oštrouman posmatrač političkih događaja i ličnosti, pre svega delovanja Pašića i Crne ruke, on do tančina opisuje previranja u Srbiji pred Prvi svetski rat. Nažalost, poslednja trećina knjiga, opisi Velikog rata i kasnijih godina su na pojedinim mestima suva faktografija ili neretko nedovršena sećanja za razliku od prve dve polovine knjige.

Đorđe Karađorđević je rođen kao prvi sin kneza Petra Karađorđevića. Školovao se u Švajcarskoj i Rusiji. Posle Majskog prevrata postaje prestolonaslednik. Sa ovoga mesta je abdicirao 1909. Učestovao je u borbama tokom Prvog svetskog rata. U poratnom periodu ulazi u sukob sa svojim bratom. Pritvoren je 1925. i narednih šesnaest godina je proveo u psihijatrijskoj ustanovi. Nakon oslobođenja 1944. jedini je Karađorđević koji je živeo u Jugoslaviji. Preminuo je 1972. godine.

Kazna je popravna mera, govorili su mi pravnici, a jesu li popravna mera i okovi oko mojih ruku? Hoću li sutra biti bolji, posle ovih lanaca koji me stežu i kojima vladajuća gospoda hoće da me poprave? Hoću li zaista biti bolji i hoću li primiti njihovu logiku kada ruke budu prestale da mi bride od okova?“, pita se Đorđe Karađorđević u ovom delu. Sloboda za kojom je toliko žudeo još je ciničnija. Ona za njega dolazi onda kada je svima uskraćena 1941. godine: „Zar je trebalo da ceo jedan narod, moj narod… narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu – da bih je ja stekao?“ Ta čudnovata sudbina, put od prestola do duševne bolnice, praćena brojnim političkim i društvenim previranjima, gotovo je bez premca u istoriji ovih prostora. O svemu tome možemo da saznamo u ovoj knjizi. Naravno, ona je napisana iz Đorđevog ugla, onako kako je on stvarnost video i posmatrao, što je neretko u sukobu sa drugim vizijama i svedočenjima. Ali ona je dragocena, pre svega kao svedočanstvo o jednom neverovatnom životu, onakvom kakvom se teško može i zamisliti. I da se vratimo na početak, mnogo uzbudljivijem od budalaštinama koje nam se serviraju kao nekakva tajna i nepoznata istorija. Da se uverite u to, pročitajte ovu sjajnu knjigu.

Naslov: Istina o mome životu
Autor: Đorđe Karađorđević (1877-1972)
Izdavač: I. Marković Sontić, Beograd, 2017
Strana: 494

Korto Malteze u Sibiru – Hugo Prat

Najviše zahvaljujući jedinstvenom broju umetničkih i naučnih oblasti u kojima se okušao Leonardo da Vinči – podsetimo se, tu su slikarstvo, vajarstvo, arhitektura, poezija, medicina, astronomija, konstrukcija vojnog naoružanja, inženjerski poduhvati, matematika, čak i muzika – nastao je izraz polihistor (kod nas ustalio izraz renesansni čovek). Iako je ovo jedinstven slučaj u istoriji naše civilizacije, Leonardo da Vinči nije jedini takav primer. U istom vremenu stvara i Mikelanđelo, umetnik koji je bio nenadmašni slikar, vajar, arhitekta i pesnik. Njihovim putem nastavljaju Galilej, Njutn, Bekon, Ruđer Bošković, Bendžamin Franklin i mnoštvo drugih. Duh epohe – pod tim pre svega mislimo na renesansu, docnije i prosvetiteljstvo kao prirodni nastavak renesanse – postavljao je na pijedestal vrline unapređenje čovekovih intelektualnih i umetničkih sposobnosti. Paradigma se, što predstavlja svojevrsni paradoks, menja sa tehnološkom revolucijom početkom dvadesetog veka, i to najvećim delom usled jednog velikog otkrića. U pitanju je Fordova pokretna traka. Da bi izbegao prevelike troškove angažovanja različitih majstora, Ford stvara sistem, mada je možda bolje reći mehanizam u kojem svaki radnik obavlja određeni zadatak u konstrukciji automobila. Rezultat je, barem za Forda, bio veličanstven. Troškovi proizvodnje su pet puta smanjeni, a automobili su postali masovni proizvod koji je podigao potrošnju, samim tim i bolji život radničke klase, dovodeći do masovne industrijalizacije, ali i urbanizacije. Ilustracije radi, početkom dvadesetog veka u gradovima, ako gledamo celokupnu ljudsku populaciju, živi samo oko pet posto stanovništva. Za manje od jednog veka ta brojka se povećala deset puta. I tu dolazimo do promene paradigme koju smo pomenuli na početku. Model Fordove pokretne trake postao je dominantni društveni model, i to bez obzira na politička ili ideološka uređenja. Svaki pojedinac je postao maleni šraf u ogromnom mehanizmu, osposobljen za određenu vrstu zanimanja. To je pratila i promena obrazovnog sistema. Škole počinju da „proizvode“ stručnjake za određene oblasti, koji se tim oblastima bave do smrti. Naravno, tо se menja, pogotovo u današnjem vremenu kada dobar deo zanimanja usled tehnološkog napretka postaje nepotreban, ali ovaj obrazac nije nestao. I tu se vraćamo na sam početak. Šta je sa polihistrima? Oni su u zapećku, ali nisu nestali. Sjajno nam to pokazuje stvaralaštvo brojnih umetnika, među kojima je i čuveni Hugo Prat.

Odmah na početku potrebno je dati predistoriju ove knjige. Hugo Prat u seriji stripova o Kortu Maltezeu stvara i epizodu „Korto Malteze u Sibiru“ koju mnogi, i to sa pravom, smatraju za vrhunac njegovog stripovskog stvaralaštvo. Docnije Hugo Prat po ovoj epizodi piše i roman. Avanture čuvenog Korta Maltezea po Sibiru, njegov odnos sa Raspućinom, ruskim groficama, belogardejcima, kineskim pobunjenicima, ali i mnoštvom drugih čudnovatih likova i u novom mediju su zadobili sjajni prikaz.

Ono po čemu je Hugo Prat poznat u stripu videćemo i u ovoj knjizi. Niz je to upečatljivih likova, najčešće čudnovatih shvatanja i postupaka, ali i vešto preplitanje istorijskih činjenica sa fikcijom koje tvore priču u kojoj se istinski uživa. Dijaloško majstorstvo po kom je Prat poznat u ovoj knjizi zadobija vrhunac. Uklanjanjem crteža, kako se čini, Pratov literarni talenat izbija u prvi plan. Kao ilustraciju ćemo samo navesti ovaj citat iz romana: „Svaka stvar na svetu je u neprekidnom prelaznom stanju (…) Narodi, nauka, religije, zakoni i običaji: sve evoluira, menja se, prilagođava ili čak nestaje. Jedino što ostaje nepromenjivo jeste zlo.“ Da to osetimo i na našem jeziku pobrinuo se Vule Žurić kroz izuzetan prevod romana.

Hugo Prat, po mnogima jedan od najistaknutijih strip crtača svih vremena, rođen je u Riminiju. U detinjstvu boravi u Etiopiji, gde je njegov otac službovao kao vojnik. Otac mu umire u britanskom logoru 1942. nakon čega se Prat vraća u Italiju. Prisilno je regrutovan od strane nacista, ali uspeva da pobegne i pridruži se savezničkim snagama. U posleratnom periodu seli se u Buenos Arjes, docnije u Englesku. Radi kao ilustrator i stip crtač za brojne medije. Svetsku slavu mu donosi serija stripova o Kortu Maltezeu.

U istoriji postoje oni retki momenti kada se sudbina nekih ljudi isprepliće sa sudbinom celih naroda i to može da odredi dalji tok događaja. Ovo se obično dešava u smutnim vremenima koja prethode velikim revolucijama, padu hiljadugodišnjih imperija i najkrvavijim ratovima. To su trenuci u kojima ljudi koje krase hrabrost, ambicija, a ponekad i ludost, dožive svojih pet minuta moći i slave pre nego što se, najčešće na nasilan način, vrata istorije za njih zauvek ne zatvore“, piše Hugo Prat u ovom romanu. Upravo ta smutna vremena sa ništa manjim nizom smutnih junaka su njegova tema. Ako bismo tražili najveću veštinu Huga Prata, to je nenadmašno preplitanje istorije i fikcije, hvatanje duha jednog vremena i njegovo transponovanje u izuzetne priče. Ova veština postaje još značajnija kada znamo da je uspešno izvedena u dva različita medija. Iako se radi o istoj priči, ona je i u jednom i u drugom obliku dokaz o neverovatnom talentu Huga Prata. Priča o polihistorima, da se vratimo na početak, ljudima koji se sa uspehom okušavaju u različitim oblastima umetnosti, i to krajnje uspešno, nije stvar daleke prošlosti. Najbolje nam to pokazuje stvaralaštvo Huga Prata.

Naslov: Korto Malteze u Sibiru
Autor: Hugo Prat (1927-1955)
Preveo: Vule Žurić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 183

Črna mati zemla – Kristian Novak

„Dete je otac čoveka“, čuvene su Frojdove reči. Upravo je Frojd postavio detinjstvo kao osnov razvoja čovekove ličnosti, pogotovo u formativnim godinama, posebno naglašavajući iskustvo traume doživljene u ranoj mladosti. Amblematičan je primer jedne Frojdove pacijentkinje koja je doživljavala burne reakcije, nekada i frasove u susretu sa crvenom bojom. Tokom psihoanalize, u ovom slučaju i hipnoze, Frojd je otkrio da je pacijentkinja u detinjstvu doživela susret sa krvavom smrću koji je tokom odrastanja potisnula, ali je crvena boja postala okidač koja je sećanja na taj događaj ponovo donosila u zrelom dobu. Suočenje sa tom traumom i njenom potpunom spoznajom dovelo je do mogućnosti za normalan život pacijentkinje. Psihologija je tokom docnijeg razvoja nastavila Frojdovim putem, potencirajući detinjstvo kao osnov našeg kasnijeg razvoja. Razume se, ovo je, baš kao i gotovo sve, postalo predmet podsmeha u najširim krugovima, pa ćemo bezbroj puta čuti izrugivanja na račun ove misle, pogotovo na našim prostorima. Mala ali potrebna digresija, upravo na našim prostorima je prisutan užasan, neretko potpuno ignorantski odnos prema psihološkim traumama. One su predmet podsmeha, oznaka slabosti, ali i potpunog nerazumevanja, najčešće u ključu nekakvog patrijarhalno mačističkog odnosa u kom bismo, jelte, trebali da stisnemo zube i istrpimo sve. Monstruozne obrise ovakvog shvatanja stvarnosti videli smo tokom nedavnih otkrića o seksualnim zlostavljanjima, kada je dobar deo javnosti, ako ne i ubedljiva većina, stala na stranu zlostavljača, a ne žrtava. Identičan slučaj je i sa patnjama drugih u nedavnim ratovima. Ako se i pomenu patnje drugih, one moraju biti umanjene, po onoj sada već bezbroj puta ponovljenoj matrici: nije to baš bilo tako, ali i još odurnijim dodatkom: a šta su oni nama radili, kao da će jedna krivica anulirati drugu. Naravno, ove važi za sve strane, ali da se mi vratimo na stvar. Dok se traumatična iskustva ili negiraju ili nipodaštavaju, ona se nastavljaju. Po zvaničnim državnim podacima, u Srbiji je gotovo polovina dece doživela zlostavljanje, najčešće je to vršnjačko nasilje, a skoro dvadeset posto dece je bilo žrtva neke vrste seksualnog nasilja. Kakve to posledice ostavlja pokazuje nam izuzetan roman Kristiana Novaka.

Poznati zagrebački pisac, junak romana „Črna mati zemla“, nalazi se pred velikom prekretnicom. Gubitak inspiracije ništa je spram burnog raskida sa partnerkom, koja nije mogla da podnese njegove laži. A one su vezane za piščevo detinjstvo. Junak u nedostatku sećanja na rane dane domišljava priče. Suočen sa emotivnim krahom, on kreće u potragu za izgubljenim danima odrastanja u rodnom Međimurju. Ono što će otkriti tokom te potrage nimalo neće biti prijatno.

Iza tih zidova i ograda, potpuno jednakih fasada i živica, iza svega onoga što je stvoreno mukom samo da se ne bi razlikovalo od susjedovog – postojale su tisuće šarenih slika boli i čežnje koje nitko nije mogao razumjeti i čarobna ali tužna glazba nijema tuđem uhu“, ispisuje Kristian Novak u ovom romanu. Tragajući za tom „čarobnom ali tužnom glazbom“ on ispisuje veličanstveno delo, pokušaj da se razgrnu koprene vremena i uhvati koren životnog jeda. Da bi uspeo u tome, Kristian Novak pravi zanimljivo kompoziciono rešenje, u kom junaka u prvom delu predstavlja kao zrelog čoveka, dok ga u naredna dva vraća u detinjstvo. Iako književno manje vredno prvo poglavlje (gotovo tipičan pripadnik urbanog sloja koji govori svoju priču, negde na razmeđi između Bernharda i Uelbeka), ono pravi sjajni kontrapunkt u susretu sa povratkom u Međumirje, tamo gde junak dolazi do krajnje neočekivanih spoznaja: „Shvatio sam zašto je zemlja blizu moga sela uvijek tako prokleta tamna, gotovo crna. Črna mati zemla. Svaki put kada padne noć, gusti mrak ulazi u zemlju. Ali zemlja ne može u sebe upiti još puno. Bilo je izvjesno da će za neko vrijeme mrak ostati iznad zemlje i da više nikada neće svanuti dan.“

Kristian Novak je rođen u Nemačkoj, u porodici međimurskih emigranata. Odrasta u Hrvatskoj, u kojoj će završiti studije. Trenutno predaje na Filozofskom fakultetu u Rijeci. Njegov prvi roman „Obješeni” je objavljen 2005. Sa drugim romanom „Črna mati zemla” zadobija literarnu slavu, baš kao i mnoštvo priznanja. Njegov treći roman „Ciganin, ali najljepši” je zadobio najistaknutija hrvatska književna priznanja, doživeo status bestselera, ali i prevode na nekoliko svetskih jezika.

Stvari koje si zaboravio pričekaju neko vrijeme. Prekriže ruke i gledaju te iz prikrajka, gurkaju jedna drugoj laktove u rebra i podsmjehuju se tiho kako ne bi remetile svetost zablude. Postaju glasnije tek kada prestaneš, kada zaista ne znaš dalje, i tada krenu po tebe, bijesne jer si im uskratio pravo na suživot sa svim novim predmetima i ljudima koje uredno trpaš u skladište koje nazivaš svojim životom“, piše Kristian Novak. Baš kao u slučaju Frojdove pacijentkinje koju smo pomenuli na početku teksta, glavni junak se suočava sa traumama iz detinjstva, doživljenim pred sami raspad Jugoslavije. Trenutak očeve smrti stvara veliki prelom u detetovom životu, sjedinjen sa gotovo bizarnom serijom samoubistava koja se odigrava u selu. Vešto preplićući zanimljivu priču, ispripovedanu na izuzetan način, sa podjednako sjajnim smislom za portretisanje duha vremena, koliko sadašnjeg toliko i prošlog, Kristian Novak ispisuje roman neverovatnog zamaha i izuzetno kompleksne radnje u čijem se čitanju istinski uživanja. Kopajući po neuralgičnim tačkama života svog junaka, on u isto vreme stvara priču nabijenu najdubljim emocijama, načinu kako da se suočimo sa demonima naše prošlosti, nimalo jednostavnom putu koji nam, ipak, jedino doneti spas.

Naslov: Črna mati zemla
Autor: Kristian Novak (1979-)
Izdavač: Književna radionica Rašić, Beograd, 2017
Strana: 324

Pročitajte i prikaz romana „Ciganin, ali najljepši” Kristiana Novaka

Zar je to čovek – Primo Levi

Kao jedan od načina da se predupredi mogućnost poricanja užasnih zločina nakon završetka rata, saveznički vojnici, u ovom slučaju Amerikanci, odmah po oslobađanju koncentracionog logora Buhenvald u aprilu 1945, prisilno su doveli stanovnike obližnjeg Vajmara da ga posete. Prizor je bio užasavajući. Hrpe leševa, mnoštvo izgladnelih i teško bolesnih ljudi, uopšte užas kakav je teško zamisliti – sa svim tim su stanovnici Vajmara morali da se suoče. To opisuje Ivanji Ivanji, preživeli zatočenik Buhenvalda, a ova scena je postala i deo igrane serije „Braća po oružju“. Gotovo svi žitelji Vajmara su bili užasnuti ovim prizorom, ali su nastavili da poriču da su znali za ovaj logor, pogotovo ne za ono što se u njemu odigralo. Naravno, to je bila laž, logor se nalazio na samo par kilometara od grada, i tada relativnog malog, pa su njegovi stanovnici morali znati za njegovo postojanje. Ono što je za našu priču bitno je reakcija jedne žiteljke Vajmara, i to, uslovno rečeno, pripadnice više klase. Suočena sa nezamislivim užasom, ona prilazi američkim vojnicima, optužujući ih: „Sram vas bilo! Kako ste ovo mogli da nam priredite?“ Ovaj vapaj žiteljke Vajmara nije bizarni kuriozitet okrajka priče o Holokaustu, već gotovo amblematični prikaz naše vrste u susretu sa užasima koje smo spremni da počinimo. Sličan primer je i sa spoznajem o prirodi nacističkih logora. Govorkanja o njihovom postojanju počinju već početkom rata, a do savezničkih vlada pune informacije stižu već u 1941. godini, i to zahvaljujući herojstvu poljskog oficira Vitolda Pileckog. On 1941. dobrovoljno odlazi u Aušvic i u toku naredne dve i po godine uspeva da iz logora dostavi detaljne informacije  o bestijalnostima koji se u njemu čine. Njegova svedočanstva, poznata kao Vitoldov izveštaj, saveznicima predočavaju kakva je priroda nacističkih logora. Šta oni čine? Jednostavno, ništa. I ne samo to, oni sprečavaju javno objavljivanje ovih podataka, potpuno uvereni da je sve to izmišljotina. Ma kakvi bili, čak ni nacisti nisu spremni da počine ovoliko zlo, jednoglasan je zaključak. Suočenje sa bestijalnostima koja je naša vrsta spremna da počini nimalo nije lako. Ono postaje još teže, da se vratimo na žiteljku Vajmarka, kada smo to zlo podržavali. Upravo zbog toga su svedočenja o zločinima, pogotovo onih ljudi koji su ih osetili, toliko bitna, najviše da ih nikada ne bismo ponovili. Jedno od njih je i čuvena knjiga Prima Levija.

Dvadesetčetvorogodišnji Primo Levi – nekadašnji student hemije, sada partizanski borac – uhapšen je od strane fašista krajem 1943. Kao Jevrejin je u sproveden u koncentracioni logor Aušvic, u kom će boraviti sve do januara 1945. godine. Opisujući svoje logoraško iskustvo, Primo Levi stvara knjigu „Zar je to čovek“, jedinstveno svedočanstvo ne samo o logorskom životu, već i onome šta logor stvara od čoveka.

Tada smo prvi put primetili da u našem jeziku ne postoje reči kojima bi se izrazila ova uvreda, ovo razaranje čoveka. Za tren oka, gotovo proročanskom intuicijom, pred nama se otkrila stvarnost: stigli smo do dna. Niže od toga se ne može pasti (…)“, ispisuje Primo Levi na početku knjige. Na dvesta strana on će pokušati da to neopisivo razaranje čoveka ipak nekako predoči. Polazeći od sopstvenih iskustava, on tka pripovest o logorskom iskustvu, i to pišući smireno, racionalno, bez previše emocija. Ono što su brojni kritičari primetili, upravo ta Levijeva literaturna samodisciplina predstavlja neverovatan podvig. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Elizabeta Vasiljević kroz izvrstan prevod knjige, kao i izdavačka kuća „Plato“ koja je posle dužeg perioda obnovila izdanje knjige. Jedina zamerka koja se mora uputiti odlazi na račun izdavača. Odštampati ovoliko značajnu knjigu krajnje nekvalitetno u najmanju ruku predstavlja veliki propust.

Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, rođen je u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o Holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela „Potonuli i spaseni“, „Periodni sistem” i „Kada, ako ne sada“. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.

„Znate li kako se kaže ‘nikad’ u logorskom životu? (…) Sutra ujutru“,  ispisuje Primo Levi u ovoj knjizi i na najbolji način pokazuje srž logorskog iskustva. To je obezličenje čoveka, ubijanje svake nade u mogućnost nastavka života, ali i izvođenje čoveka, u ovom slučaju logoraša, iz uobičajenog poimanja stvarnosti, morala i života samog. Pored bestijalnih zverstava, pre svega fizičkih, ovo je najveće zlo koje su nacisti naneli ljudima. Primo Levi to u ovoj knjizi na izuzetan način predstavlja, donoseći nam jedinstveno svedočanstvo o užasu Holokausta, zlu koje ni danas ne može da se pojmi u potpunosti. Ali ono se dogodilo, događa se i dalje, događaće se, na nesreću, i ubuduće, sve dok ne shvatimo šta je naša vrsta spremna da učini, bilo svojim delovanjem ili ćutanjem. Ova neverovatna knjiga nas upozorava na to, ali i otkriva način kako da se tom zlu suprotstavimo: „(…) ja verujem da upravo Lorencu dugujem što sam danas živ. I ne toliko zbog njegove materijalne pomoći koliko što me je neprestano podsećao, svojim prisustvom, svojom prostodušnom i neopterećujućom dobrotom, da izvan ovog našeg i dalje postoji pravedan svet, nešto i neko još uvek čist i celovit, neiskvaren i pitom, kome je tuđa mržnja i strah; nešto što je prilično teško odrediti, neka iskonska mogućnost dobra, zbog čega ipak vredi sačuvati život.“

Naslov: Zar je to čovek
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Prevela: Elizabet Vasiljević
Izdavač: Plato, Beograd, 2021
Strana: 200

Pročitajte i prikaz romana „Kada, ako ne sada“ Prima Levija

Istočni diwan – Dževad Karahasan

Svet u kom živimo, ma koliko to delovalo paradoksalno, u isto vreme su podizali oni koji su ga gradili, ali i oni koji su protivili tim „graditeljima“. Suštinski, ma koliko tek ovo paradoksalno zvučalo, možda su za ovaj svet značajniji oponenti postojećem stanju stvari. Najpre, svaki veliki graditelj, a pod tim pre svega mislimo na ljude koji su donosili velike promene, prvobitno je bio protivnik postojećeg stanja stvari. Nekom ironijom – od koje su izuzeti samo retki pojedinci – nekadašnji disidenti su odmah po dolasku na pozicije moći postajali isti, ako ne i gori, od onih protiv kojih su se borili. Identična stvar je i sa religijama. Uzmimo samo kao primer hrišćanstvo. Isusovo učenje je bila sušta suprotnost tadašnjem poretku stvari, naposletku i sam Isus je nastradao zbog toga. Ako pogledamo dela njegovih nastavljača, primetićemo da su se oni prema svojim protivnicima ponašali identično kao oni su koji su progonili i ubili njihovog učitelja. Ne razlikuju se ni ideologije. Predratni komunisti su kao jednu od najvećih stvari protiv koje su se borili u kraljevini Jugoslaviji uzimali policijsku torturu. Pošto su preuzeli vlast, ne samo da je nisu ukinuli, nego su je učinili još gorom i težom. Nekom ironijom sudbine, a istorija je uvek ironična, nekadašnji robijaši-komunisti su u novom vremenu davali „savete“ kako da život novih robijaša bude što teži, što Pekić opisuje u memoarskoj knjizi „Godine koje su pojeli skakavci“. Ali da se mi manemo negativnih primera i da se okrenemo drugoj strani priče. Bez protivnika postojećem načinu života, ovaj svet bi bio krajnje užasno mesto. Najpre, on bi bio znatno suroviji, u njemu bi mnogo više ljudi stradalo, a stagnacija na svakom planu bi bila potpuna neminovnost. Suštinski, bez različitosti, samim tim i bez pobune koja proizilazi iz nje, ovaj svet bi otišao u potpunu entropiju. Ne i manje bitno, o čemu se retko razmišlja, bez različitosti bi ovaj svet bio krajnje dosadno mesto. Probajte samo da zamislite kako bi užasno izgledao svet u kom svi isto misle. Možda će nam to najbolje pokazati literatura. Osnovni pokretač najvećeg dela književnih dela predstavlja sukobljenost pojedinca sa svetom koji ga okružuje. Gotovo je svejedno da li posmatramo Homera koji svog Odiseja sukobljava i sa bogovima, Dostojevskog koji svoje junake stavlja u gotovo nemoguće situacija spram društva u kom žive, ali i Tomasa Bernharda koju tu sukobljenost uzima kao osnovnu premisu svog stvaralaštva. Priču o toj sukobljenosti sa svetom u kom se živi donosi i Dževad Karasahan.

U središtu romana „Istočni diwan“ nalazi se priče o tri islamska mistika u različitim vremenima. El-Mukaffi, prvi od njih, odlazi od svoje supruge, želeći da svoj život posveti izučavanju novih duhovnih vidika. Ipak, taj put je daleko od lakog, što nam Karasahan pokazuje kroz pisma koje on razmenjuje sa svojom ženom. El-Halladž i El-Tehvidi, druga dva junaka romana, predstavnici su zakona, koji se susreću ne samo sa zločinima, već i sa predstavom sveta koji je daleko odmakao od onoga što je dominantni obrazac ponašanja.

Pisan u poslednjim godinama osamdesetih, „Istočni diwan“ predstavlja jedno od najznačajnijih dela na našim prostorima koja se, uslovno govoreći, mogu podvesti pod odrednicu postmodernog romana. Vešto preplićući istoriju, neobuzdanu maštu, poigravajući se sa formom i narativnim strategijama, ali i odlično koristeći formu dokumenata i prepiski, Dževad Karasahan stvara uzbudljiv roman koji zahteva veliku čitaočevu koncetraciju, ali i za nju bogato nagrađuje. Govoreći u romanu da: „Ljudi hoće ili priču da u njoj uživaju, ili adab da u njemu dobiju čistu i ogoljenu poruku. Kao da se znanje i život moraju razdvojiti, kao da se doživljaj i razmišljanje nikako ne smiju susresti i prožeti“, Karasahan zapravo čini potpuno suprotnu stvar, darujući nam roman u čijoj priči uživamo, ali i koji nas mnogo čemu uči.

Dževad Karasahan, jedan od najistaknutijih bosanskohercegovačkih pisaca, rođen je u Sarajevu. Diplomira u rodnom gradu, a doktorske studije završava u Zagrebu. Predavao je na nekoliko evropskih univerziteta. Debituje sa knjigom „Kraljevske legende“ 1980. godine, nakon koje sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih evropskih priznanja, a dela su mu prevedena na brojne jezike.

Rob do roba i rob iznad roba – eto to smo ti mi, ali je jednome dobro živjeti, drugom je malo manje dobro, i to ti je ona važna razlika koju pametni ljudi gledaju“, ispisuje Karasahan. Oštro sukobljavajući gotovo sve junake romana sa ovom mišlju, on tka pripovest o tri čoveka koji moraju ne samo da se suoče sa rigidnostima društvenim sistema u kojima žive, već i samim prirodama njihovih života. Njihov pogled na svet krajnje je pesimističan, obojen silnim porazima koji neminovno dolaze iz ove suprotstavljenosti, toliko da oni sanjaju krajnje čudnovate stvari: „Mora negdje postojati svijet u kojem je noć naprosto noć i u kojem noć neće biti sigurno obećanje svitanja, mora postojati naprosto zato što ovaj ovakav svijet govori da je zlo jedno od Božijih imena.“ Ipak, taj pogled na svet nije njihov kapric, on je pre svega duboka unutrašnja potreba, način da se život proživi mnogo ispunjenije, čak i ako to donosi gotovo neminovni poraz. Sjajno to Karasahan u ovom romanu obrazlaže: „Pa život čestitog čovjeka i prolazi u tome da riješi jedan problem i tako napravi dva nova. Šta se tu može.“

Naslov: Istočni diwan
Autor: Dževan Karasahan (1953-)
Izdavač: Blum, Beograd, 2019
Strana: 455

Sjaj – Rejven Lejlani

Iako ovo predstavlja svojevrsnu generalizaciju, generacijski sukob koji tinja u današnjici, najviše vidljiv u tzv. kulturi otkazivanja (cancel culture) i sve većoj političkoj korektnosti u umetnosti i javnom prostoru, svakako predstavlja veliku promenu paradigme. Ali tu odmah moramo da napravimo veliku ogradu. Krajnje pogrešno bi bilo čitavu mlađu generaciju označavati kao predstavnike ovakvog pogleda na svet, ali i isto tako govoriti da su starije generacije protiv njega. Ipak, da se vratimo na početak, ovaj oštri sukob predstavlja sasvim sigurno jednu od stvari koje su najaktuelnije u sadašnjici. U srži kulture otkazivanja, ali i pokušaja da se javni prostor „upristoji“ i učini politički korektnijim, svakako stoje plemenite stvari. Divljanje predatora, pogotovo silovatelja i zlostavljača, nikako ne bi smelo da bude nekažnjeno, baš kao što se i brojne greške učinjene u prošlosti – pre svega su to odvratni načini na koje su bile predstavljane rase, narodi i seksualne manjine – nekako moraju ispraviti. Jedini je problem u pristupu rešavanja tog problema. Svojevrsnim ostrakizmom, koji leži u kulturi otkazivanja, problem se ne rešava, naprotiv, on postaje još veći. Na veliku nepravdu se nadovezuje i cenzura koja nikada u istoriji naše civilizacije nikome nije donela dobro. Zabranjivati umetnicima da se bave svojim poslom, ništa manje cenzurisati njihova dela, predstavlja duboko anticivilizacijski čin. Naravno, kritički se odrediti prema njihovim pogrešnim stavovima, čak i zahtevati kaznu ukoliko su njihova dela nanela nekome štetu, sasvim je legitimna stvar. Primera je mnogo, ali pomenućemo samo nekoliko amblematičnih. Podrška fašizmu Ezre Paunda, Knuta Hamsuna i Luja-Ferdinanda Selina je svinjarija, bedastoća za koju su dobrim delom platili cenu, ali vrednost njihovih dela je neupitna. Identičan je slučaj i sa, da uzmemo malo drugačiji primer, Margaret Mičel i njenim čuvenim romanom „Prohujalo sa vihorom“. Iako su brojni stavovi autorke krajnje pogrešni, najviše idealizovanje načina života robovlasnika kojima se anulira ogromno zlo koje su oni učinili prema robovima, književna vrednost ovog romana takođe je neupitna. Još veći problem sa kulturom otkazivanja je rušenje same srži umetnosti. Ukoliko se umetnicima ograničavaju načini pristupu stvarnosti nikako se ne dobija umetničko delo, već jeftina propaganda. Sjajno nam to pokazuje Rejven Lejlani.

Mlada Njujorčanka, junakinja romana „Sjaj“, nalazi se pred velikom životnom prekretnicom. Rad u dečjem odeljenju izrabljivačke izdavačke kuće, problem sa vraćanjem studentskog kredita i hronična besparica, gotovo su ništa prema emotivnom haosu u kom se ona nalazi. Ljubavna afera sa Erikom, znatno starijim kolegom sa posla, inače oženjenim čovekom, donosi joj samo muku. Ona će postati još veća kada junakinja dobije otkaz. Ostavši na ulici, ona suludim spletom okolnosti prihvata ponudu Erikove žene i useljava se u njihov dom, što pokreće niz krajnje čudnih događaja.

Pripovedajući iz prvog lica, Rejven Lejlani čini sjajnu stvar. Na prvom mestu, ona tako direktno daje uvid u unutrašnji svet svoje junakinje – možemo slobodno reći kombinaciju besa, nemoći, ali i prkosa – i u  isto vreme nam pruža uživanje u furioznoj radnji. Ono što je izuzetno bitno, verovatno i najbitnije što se tiče ovoga romana, bespoštedni je odnos prema svetu koji junakinju okružuje. Najvećim delom je to ironija, i to gotovo uvek razjedajuća. Koliko je to predstavljanje rasnog pitanja, o kom autorka bespoštedno govori: „Jer to je prava veština – biti crn, biti uporan, a pritom ne smetati. Ona je upravo takva i stidi se mene što nisam“, ništa manje je to prikaz jedne generacije koja najčešće neuspešno pokušava da pronađe svoj način da ostane nekako zapamćena: „A kada sam sama sa sobom, to je ono što očekujem da mi neko uradi, nemilosrdnim rukama, promišljenim pokretima, da me razmaže po platnu tako da, kada me više ne bude, ostane zapis, dokaz da me je bilo“.

Rejven Lejlani, po mnogima jedno od najvećih imena novije američke proze, rođena je u Njujorku. Pohađa studije engleskog jezika i psihologije, tokom kojih se posvećuje spisateljskom radu. Njen prvi roman „Sjaj“ (2020) pobrao je gotovo jedinstvene pohvale kritike i zadobio veliku čitanost.

Opisujući pokvareni svet korporacija, izrabljivanje radnika i kršenje svih njihovih prava, ništa manje bračne odnose, prepune hipokrizije u pokušaju da se prikrije duboko raspadanje, Rejven Lejlani u romanu „Sjaj“ bespoštedno upire prst na stvarnost koja je okružuje, u isto vreme ne štedeći ni svoju junakinju: „Možda žene iz moje porodice i ne bi trebalo da budu majke. Nije to sud, to je činjenica. Umiru u sopstvenim telima, a sad ja baštinim sve te mrtve delove.“ Baš takav je ovaj roman i u prikazivanju rasnih pitanja, posebno aktuelnih u današnjoj Americi. Ispisujući ovaj roman silovitim jezikom, neretko na granici potpunog incidenta, Rejven Lejlani nam sjajno pokazuje, da se vratimo na početak, zašto su ograničenja toliko loša za umetnost. Suština umetnosti je upravo u neograničenom pristupu pitanjima koja su bolna. Ukoliko je ukrotimo, dobićemo samo šarenu lažu, predstavu stvarnosti ne onakvu kakvu je ona zaista, već onakvu kakvu bismo mi želeli da ona bude. Shvatajući to vrlo dobro Rejven Lejlani ispisuje ovaj odličan roman.

Naslov: Sjaj
Autor: Rejven Lejlani (1990-)
Preveo: Miloš Patrik
Izdavač: Booka, Beograd, 2021
Strana: 207

Noći kuge – Orhan Pamuk

„Sve što je ravno laže! Svaka je istina savijena, samo je vreme krug!“, ispisuje Niče u delu „Tako je govorio Zaratustra“, postavljajući teoriju o večitom vraćanju istog, kasnije razrađenu u njegovim drugim delima. Nju docnije prihvata mnoštvo intelektualca, ništa manje i istoričara. Po ovoj teoriji – razume se, ovo je krajnje pojednostavljivanje – istorija se ne odvija pravolinijskim tokom, nego se događaji, pod tim se pre svega misli na obrasce ponašanja koji izazivaju te događaje, neprestano ponavljaju. Nema boljeg svedoka tome od silnih ratova, pogotovo na ovim prostorima. Mnoštvo potpuno besmislenih smrti, ništa manje užasavajućih stradanja, kako se čini, nisu nas ničemu naučili. Ratovi se, zajedno sa nacionalističkim resantimanima, neprestano ponavljaju, tvoreći užasni svet večitog ponavljanja istog. Ne razlikuje se, ni da uzmemo još jedan primer, pitanje progresa. Skoro svako novo otkriće u istoriji naše civilizacije koje je dovodilo do većih promena načina života u isto vreme je izazivalo oštre društvene sukobe. Ista stvar je i sa politikom. Gotovo da ne postoji vlast – razume se, u manjoj ili višoj meri – koja nije bila kriminalno korumpirana i, opet manje ili više, zločinačka prema svom narodu. Naravno, sve ovo ne znači da progres ne postoji. Naprotiv. Način današnjeg života, kao i brojne slobode i prava koja su izvojevane, nemerljiv je sa prošlim načinima života, čak i ako se pogleda ne tako davna prošlost. Ali, iako taj napredak postoji, ljudski rod neprestano ponavlja iste stvari, neretko potpune greške. Najbolje to možemo videti u današnjem koronarnom vremenu. Ukoliko uporedimo današnje reakcije ljudi u epidemijskom vremenu sa reakcijama ljudi u prošlosti videćemo da velike razlike ne postoje. Naravno, različiti su načini lečenje, pre svega usled napretka medicine, ali ljudski postupci su gotovo nepromenjivi. Koliko nam to pokazuje istorija, podjednako to čini i literatura. Uzmite ako niste – a ako zaista niste, ispravite tu veliku grešku – i pročitajte nekoliko klasičnih dela koja za svoju temu uzimaju velike epidemije. To su pre svega Defoovo delo „Godina kuge“, ali i dobar deo Manconijevih „Verenika“. Ljudska glupost ne samo da nije promenjena, već je i postala još veća. Ne razlikuje se to ni kada čitamo čuvenu Kamijevu „Kugu“ ili Pekićevo „Besnilo“. I ne samo to, Pekić sjajno govori o tome šta je to zapravo priroda epidemije i šta ona čini od nas kroz reči: „A bolest, ako je opasna, kvasac je koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno.“ Sjajno nam to pokazuje i Orhan Pamuk u svom novom delu.

Početak je dvadesetog veka u Osmanskom carstvu. Silni gubici teritorija, ali i politička trvenja i sukobi, obeležavaju poslednje godine carstva. Kao da to nije dovoljno, na ostrvu Minger, koje je pod upravom Osmanlija, izbija velika epidemija kuge. Ne bi li je nekako sprečio, sultan na ostrvo šalje svog glavnog epidemiologa, kao i lekara koji je oženjen njegovom bratanicom. Samo što kuga nije jedina sa kojom ova delegacija mora da se suoči. Odmah po dolasku na ostrvo epidemiolog je ubijen, a političke borbe, najviše za nezavisnost ostrva, pratiće delegaciju uporedo sa širenjem kuge i silnim smrtima.

„Umetnost romana počiva na umeću da priče koje smo sami doživeli ispričamo kao priče drugih, i da priče koje su drugi doživeli napišemo kao svoje sopstvene doživljaje“, ispisuje Orhan Pamuk u ovom romanu. I zaista, on ne samo da uspeva da to učini, već i da napravi sjajni literarni eksperiment. Ostrvo Minger koje Pamuk uzima za mesto radnje uopšte ne postoji. Ono je Pamukova literarna igrarija. Ali u isto vreme, čini se da to je to ostvo mnogo „stvarnije“ od brojnih stvarnih mesta. U čemu je stvar? Upotrebljavajući brojne istorijske podatke o poslednjim godinama Osmanskog carstva, Pamuk ih koristi tako što pravi priču o zamišljenom, a u stvari itekako realnom ostvu. To preplitanje istorije i fikcije je i jedna od najvećih draži ovog izuzetnog romana.

Orhan Pamuk, jedan od najistaknutijih savremenih svetskih književnih stvaralaca, rođen je u Istanbulu. Po želji roditelja upisuje studije arhitekture, ali ih brzo napušta i posvećuje se književnom radu. Debituje sa romanom „Dževdet-beg i njegovi sinovi“, nakon kog sledi niz romana, knjiga priča i memoarskih dela. Oštri je kritičar sadašnjeg turskog režima, a čak je i sudski gonjen zato što je govorio o genocidu nad Jermenima. Za svoj književni rad je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2005. godine. Sva njegova dela su objavljena na srpskom jeziku u izdanju „Geopoetike“.

„Nijedan upravnik, guverner, majstor, bogataš, niko u stvari ne želi karantin. Niko ne želi da iz čista mira prihvati da je kraj starom dobrom životu i da čak može umreti. Štaviše, opire se dokazima koji mu remete mir, poriče smrt i ljuti se na preminule“, ispisuje Orhan Pamuk u ovom delu, opisujući kako je jedna velika epidemija izgledala na početku dvadesetog veka. A to je, bez preterivanja, isto kao i u današnjici. Nesposobnost političara, krajnje pogrešne odluke („Kao da se epidemija može ugasiti srazmerno onoliko brzo koliko mi mnogo zabrana postavimo“), bujanje nesuvislih teorija zavera, protivljenje medicinskim merama i tretmanima, manipulativnost populista koja dovodi do pomora, sve je to – najkraće – opis kako je izgledala kuga nekada izgledala. Čitav jedan vek kasnije izgleda da se ništa nije promenilo. Niče je, da se vratimo na početak, bio u pravu. Ono što je fascinantno, Pamuk je ovu knjigu napisao pre izbijanja sadašnje pandemije, ni ne sluteći da će ono što piše uskoro i uživo videti. Rezultat je ovaj veličanstveni roman, verovatno najbolji u Pamukovoj karijeri otkako je dobio Nobelovu nagradu, izuzetno svedočenje o nepromenjivosti naših karaktera. A jedna od tih nepromenjivosti je i bujanje nacionalizma, koje Pamuk nenadmašno predstavlja u ovom izuzetnom romanu: „(…) dvehiljaditih godina, kada su konačno preživele imperije i kolonije ostale u dalekoj prošlosti, biti ’nacionalista’ pretvorilo se u svojstvo koje se koristi za sticanje ugleda za one koji odobravaju samo ono što država kaže, za one koji nemaju drugih namera osim da se ulizuju vlastima i za one koji nemaju hrabrosti da kritikuju vladu. U vreme kolage komandanta Kamila prema kome osećamo divljenje, međutim, nacionalizam je bio svojstvo vredno poštovanja i pripisivano patriotama koji su ustajali protiv kolonizatora i koji su s barjakom u ruci hrabro i herojski jurišali na njihove mašinske puške koje nikada nisu prestajale da pucaju.

Naslov: Noći kuge
Autor: Orhan Pamuk (1952-)
Prevela: Mirjana Marinković
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2021
Strana: 581

Užice sa vranama – Ljubomir Simović

Kao jednu od odrednica savremenog vremena bivši američki predsednik Barak Obama upotrebio je izraz balkanizacija javnog prostora. U čemu je stvar? Fragmentiranje javnog prostora dovelo je do potpuno odvojenih svetova. Iliti još preciznije, naši svetovi, a pod tim se pre svega na informacije koje primamo, postali su krajnje skučeni, zatvoreni, gotovo samosvojni. Tome i upotreba termina balkanizacija, proizašla iz raspada Jugoslavije. Da li je to baš tako? Najlakši način da to saznamo je da pogledamo naše fidove na društvenim mrežama. Šta to zapravo pratimo? Da li među medijskim stranicama, i ne samo njima, postoje one sa kojima se ne slažemo? Identična stvar je i sa tradicionalnim medijima. Da li gledamo televizijske programe u kojima se iznose stavovi suprotni našim ili čitamo novine koje govore drugačije stvari od onih u koje verujemo. Čak i da je to slučaj, da li nam ti stavovi izazivaju bes? I poslednje pitanje u nizu, da li smo u stanju da cenimo ljude sa drugačijim mišljenjem od našeg? Nažalost, odgovor na ovo pitanje je najčešće negativan. Tome najviše doprinose masovni mediji – neretko, možda i najčešće, ništa drugo do propagandne ispostave vladajućih struktura, pogotovo na ovim prostorima – koji svako drugačije mišljenje, o kritici tek ne treba govoriti, posmatraju ne samo kao jeres, već i kao opasnost, gotovo terorizam koji mora biti sasečen u korenu. Na nesreću, takva situacija nije samo prisutna kod nas, jedino je ovde dovedena gotovo do oksimorona. Posledice svega toga nimalo nisu naivne. Pre svega je to nemogućnost istinskog informisanja koja posledično dovodi do nimalo naivne političke situacije. S druge strane stoji opasnost oštrih sukoba. U nedostatku društvenog dijaloga – a dijalog je nemoguć ako ljude sa suprotne strane posmatrate kao potpune monstrume, propalice ili budale – jedino je moguć sukob, i to sa najčešće nimalo prijatnim krajem. Ne i manje bitno, što je i naša tema, usled ovakvog pogleda na svet možemo mnogo toga da propustimo. Uzmimo samo za primer stvaralaštvo Petera Handkea. Ukoliko isključivo gledamo njegove političke stavove, pogotovo ako se s njima ne slažemo, izgubićemo iz vida njegovo izuzetno književno stvaralaštvo. Identičan primer važi i za, recimo, Maria Vargasu Ljosu, njegovu potpunu političku suprotnost. Sličan slučaj je i sa romanom „Užice sa vranama“ Ljubomira Simovića.

Prateći istoriju Užica od njegovih početaka, Ljubomir Simović tka priču o nekoliko vekova postojanja ovog grada. Opisujući njegove srednjovekovne osnivače, kasniji pad pod tursku vladavinu, izgradnju tvrđave i kasnije čaršije, on do tančina predstavlja davnu prošlost grada. Identična stvar je i sa novijom istorijom Užica od njegovog osvajanja od strane srpskih ustanika, pogotovo sa periodom tokom Velikog rata. Drugi svetski rat, život i pad Užičke republike, sukobi zaraćenih strana i pobeda partizana zauzimaju najveći deo knjige, gotovo njenu polovinu. Hronika se završava pretvaranjem Užica u Titovo Užice.

Odmah na početku treba pomenuti delove knjige koji mogu biti veliki kamen spoticanja. Pre svega je to Simovićev antikomunizam, koji on ne samo da krije, već i na bezbroj mesta potencira. Naravno, to je legitiman ideološki stav, ali predstavljanje partizanskih boraca kao potpunih šeprtlja, propalica, neretko i maloumnika svakako je problematična stvar. Kao što je i problematično neprestano „titulisanje“ Tita kao austrougarskog kaplara. Tita je moguće kritikovati zbog mnoštva stvari, pre svega zbog ubijanja i progona političkih neistomišljenika, ali njegov boravak u austrougarskoj vojsci pre svega je bila stvar njegovog mesta rođenja, a ne izbora. Identičan slučaj je i sa, da uzmemo samo jedan primer, Milošem Crnjanskim. Na sreću, Simović u ovoj knjizi ne uzima samo na zub partizane, tu su sve zaraćene strane opisane nimalo prijatnim bojama, pa to uspeva da nekako izbalansira ideološku sliku: „Ne treba zaboraviti da se na ovom malom terenu, u jednom narodu – ne računajući borbe sa okupatorima, Nemcima i Bugarima – istovremeno vodi nekoliko ratova. Ljotićevci, kao najdosledniji protivnici komunizma, dosledno i s najvećim ubeđenjem ratuju protiv partizana. Protiv partizana ratuju i četnici. Ali to što u komunizmu i partizanima vide zajedničkog neprijatelja ne sprečava ljotićevce i četnike da se sa istim žarom tuku i između sebe. Ljotićevci četnicima ne praštaju onu kratkotrajnu saradnju sa partizanima, 1941, dok četnici ljotićevce napadaju kao saradnike Nemaca, uprkos tome što sa Nemcima sarađuju i neki četnički komandanti.“

            Ljubomir Simović, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, rođen je u Užicu. Nakon studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu posvećuje se književnom radu. Autor je niza zbirki pesma, knjiga eseja i dnevničkih zapisa koji su zadobili veliku čitanost i prevode na brojne jezike. Njegove drame (među kojima su najpoznatije „Hasanaginica“, „Putujuće pozorište Šopalović“ i „Čudo u Šarganu“) igrane su na brojnim domaćim i inostranim scenama. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz domaćih i internacionalnih književnih priznanja.

„O većini ovih gradova zna se samo onoliko koliko se na licu mesta vidi. A svake godine se vidi sve manje. Pisanih tragova o tim tvrđavama nema, a odavno se zaboravilo i ko je i kada gradio, i ko ih je i kada razgrađivao. Zaboravilo se ne samo ono što se o njima znalo, nego i ono što je o njima bilo izmišljeno“, govori Ljubomir Simović u ovom delu. Ispisujući tu davnu, gotovo zaboravljenu istoriju jednog grada, on neprestano balansira između dve neretko suprotstavljene kategorije, istorije i literature. Tako se ovo delo može čitati i kao istorijska hronika jednog grada, ali i kao književno delo posvećeno jednom gradu. Ipak, u delovima knjige u kom književnik „pobeđuje“ hroničara, pogotovo u odeljcima posvećenim starim zanatima, kuhinjskim spravama ili sudbini Milutina Uskokovića, vidljiv je istinski literarni genij. Čak ni u delovima knjige u kojima su istaknuti vrlo obojeni politički stavovi, o kojim smo već govorili, to ne može da se potre. Naprotiv. Čak i kada se ne slažemo sa njegovim stavovima, ili je bolje reći kada se autor ovih redaka ne slaže s njima, Simovićevu književnu virtuoznost je nemoguće prevideti. Zbog toga je, da se vratimo na početak, toliko bitno izaći iz okrilja sopstvenih stavova u kojima smo neretko potpuno zatvoreni. Ukoliko to ne učinimo, možemo ostati bez mnogo toga. U ovom slučaju bez sjajnog dela velikog Ljubomira Simovića.

Naslov: Užice sa vranama
Autor: Ljubomir Simović (1935-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2021
Strana: 533

Otadžbina – Fernando Aramburu

Sem nekoliko izuzetaka – najviše izraženih u čuvenoj rečenici: „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač” – celokupno Isusovo učenje iscrpljuje se u misli o ljubavi. I ne samo ljubavi prema onima koji nam dobro čine, već i ljubavi prema onima koji su nam neprijatelji. Sam Isus o tome govori: „Ja vam kažem, volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone.“ U celokupnoj istoriji naše civilizacije, ako ne računamo Budu, nikada nije propovedano takvo učenje, revolucionarno bez premca. Jedini je problem što ono nikada nije sprovedeno u praksi. Odmah po „podržavljenju“ hrišćanstva od strane cara Konstantina, ono, malo po malo, postaje organizacija koja je okrenuta ovom svetu, ali i organizacija koja poništava celokupnu Isusovu misao. Naravno, izuzeci postoje, ali delatnost organizovane crkve i silno zlo, uključujući tu sve konfesije, obeležava njeno istorijsko postojanje. Možda je to najbolje izrazio Žoze Saramago u čuvenom romanu „Jevanđelje po Isusu Hristu“ u kom na nekoliko strana Isus biva suočen sa svim užasima koje će proizaći iz delatnosti njegovih nastavljača. Mi ćemo se, ipak, na ovom mestu zadržati na Isusovoj misli o ljubavi prema neprijateljima. Crkva ne samo da je nije pokazala, naprotiv, kroz celu njenu istoriju – od progona neistomišljenika u svojim redovima, krstaških ratova, užasnog progona žena pod krinkom lova na „veštice“, rasne mržnje, krvavih međuverskih i konfesionalnih sukoba, otrovne mržnje prema LGBT populaciji, liberalizmu, društvenim i naučnim inovatora i mnogim drugim grupacijama – ona pokazuje duboku negaciju Isusove misle, paradoksalno uvek se pozivajući na nju. Ipak, čini se da je problem znatno dublji. Možda Isusovo učenje jednostavno nije primenjivo na ovaj svet. Sjajno to izražava F. M. Dostojevski u odeljku o Velikom inkvizitoru u romanu „Braća Karamazovi“ govoreći o balastu slobode koji ljudski rod ne može da podnese. Ista stvar je i sa ljubavlju prema „neprijateljima“. U ljudskoj prirodi ova Isusova misao u najvećem broju slučajeva nije primenjiva. Najpre zato što su ljudska bića, ma koliko to ne voleli da priznamo, satkana od duboke iracionalnosti, koja proizilazi iz naših nagona, ali i stvorenja prepuna afekata, krajnje pogrešnih rasuđivanja, predubeđenja i zabluda koje nas nagone ne samo na krajnje pogrešne postupke, već nam i onemogućavaju da posledice tih pogrešnih postupaka nekako ispravimo. Koliko je to mukotrpan put sjajno nam pokazuje Fernando Aramburu.

Godina je 2011. Nakon više od tri decenije ETA je prekinula oružanu borbu za nezavisnost Baskije. Ubrzo nakon primirja u seoce blizu San Sebastijana vraća se starica Bitori, udovica čoveka kog su pripadnici ETE ubili u terorističkom napadu. I tu već nastupa problem. Većina žitelja i dalje podržava ETU, pogotovo Bitorina nekadašnja najbolja prijateljica Miren, čiji sin se nalazi na robiji zbog zločina koje je počinio kao član ove organizacije. Opisujući ponovni susret ove dve žene, ali i život njihovih porodica tokom tri decenije, Fernando Aramburu ispisuje veličanstveni roman.

Zamah ovoga romana i njegove bez preterivanja epske razmere izazivaju istinsko divljenje. Izborom da predstavi nimalo jednostavnu istoriju baskijske borbe za nezavisnost od Španije, sa svim stvarima koje su je pratile, i to kroz prikaz dve porodice koje su se našle na suprotstavljenim stranama, Fernando Aramburu je sebi dao krajnje težak zadatak. On postaje još teži izborom narativne strategije, u kojoj se iz poglavlje u poglavlje selimo u različita vremena i pratimo različite likove. Ipak, tu krajnju kompleksnu priču on uspeva da ispripoveda na izuzetan način u čijem se čitanju istinski uživa. Kao primer ćemo navesti samo jedan mali isečak, priču o krajnje neobičnom ateizmu jedne junakinje: „Umesto da ide po radnjama, radije uđe u crkvu, i tamo ćutke ispoveda svoje ateizam. Zabranila je sebi da huli i prezire okupljene vernike. Posmatra ikone i kaže/pomisli: ne. Nekad to kaže/pomisli odmahujući glavom u znak odricanja. Ako je u toku misa, ostane duže. Onda pažljivo odriče svaki put kad sveštenik nešto kaže. Pomolimo se. Ne. Ovo je telo Hristovo. Nije. I sve tako do kraja.“ Pohvale zaslužuje i izuzetan prevod Vesne Stamenković. Jedina zamerka je ne tako dobro urađena korektura romana, prilično neshvatljiva za „Deretu“ koja nam je u poslednje vreme pružila niz sjajnih izdanja, ali to ipak ne ruši istinsko uživanje u ovom romanu.

Fernando Aramburu, jedan od najznačajnijih savremenih španskih književnih stvaralaca, rođen je u San Sebastijanu. Nakon studija filologije radi kao profesor španskog jezika u Nemačkoj. Sredinom devedesetih posvećuje se književnom i novinarskom radu. Autor je niza romana, zbirki priča, knjiga eseja i pesama. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih španskih i internacionalnih priznanja. Slavu mu donosi roman „Otadžbina“ koji je zadobio sjajne kritike, ali i neverovatnu čitanost. Po motivima romana HBO je snimio istoimenu igranu seriju. „Otadžbina“ je njegovo prvo delo prevedeno na srpski jezik.

„Zato što sam kukavica kao i on i toliko mnogo drugih koji u ovom trenutku u mom selu, tiho da i neko slučajno ne čuje, govore: ovo je divljaštvo, bespotrebno prolivanje krvi, ovako se ne gradi otadžbina. Ali niko neće ni prstom mrdnuti. (…) To je danak koji se plaća da bi se živelo spokojno u zemlji nemih“, govori jedan od junaka ovoga romana. To prećutno pristajanje na zlo, način da se zadrži kakav-takav komoditet života u nimalo prijatnom vremenu, Aramburu sjajno opisuje. Još bitnije, što predstavlja znatno težu stvar, on izuzetno, reći ćemo i bez premca, uspeva da predstavi svet žrtava i njihovih dželata. Kroz prikaz dve porodice i njihovih isprepletanih sudbina on ispisuje priču o gotovo nerazmrsivom klupku ljubavi i mržnje, silnih zabluda koje se najčešće plaćaju glavom ili dubokim moralnim padom, ali i silnim nesrećama. Ipak, ovaj roman je pre svega priča o pokušaju iskupljenja, ništa manje oproštaja, jedinom načinu da se posle silnog zla zadobije bilo kakva pravda. Sjajno to izražava jedna od junakinja: „Šta misliš, zbog čega sam još uvek živa? Potreban mi je taj oproštaj. Želim ga i zahtevam, i nemam nameru da umrem pre nego što ga dobijem. (…) Nije to ponos. Kad spustite nadgrobnu ploču i kad ostanem sama sa Ćatom, reći ću mu: kreten se izvinio, sad možemo da počivamo u miru.“ Na nesreću, i da se vratimo na početak, taj put iskupljenja je težak i užasno mukotrpan, gotovo nemoguć. I mnogo je teži nego samo nanošenje zla kako shvata jedan junak: „Shvatio je: da bi zamolio za oproštaj, biće mu potrebno više hrabrosti nego da puca iz pištolja ili da detonira bombu. To može svako. Dovoljno je biti mlad, lakoveran i imati usijanu glavu.“ Priču o tom nimalo jednostavnom putu donosi Fernando Aramburu u ovom istinskom remek-delu.

Naslov: Otadžbina
Autor: Fernando Aramburu (1959-)
Prevela: Vesna Stamenković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2020
Strana: 637

Anđeli neće sići sa nebesa – Đorđe Lebović

Jednu od nerešivih zagonetki, onih gotovo neodgonetljivih pitanja u pandemijskom vremenu predstavlja otpor vakcinaciji kod dobrog dela populacije. Koliko je to posledica nepoverenja u državne i naučne institucije, to delom proizilazi i iz mora lažnih informacija. Ipak, kada se uzme u obzir koliko je u digitalnom dobu lako doći do pravih izvora, u korenu svega toga leži iracionalnost koja je, i to bez preterivanja, jedna od ključnih karakteristika naše vrste. Samo što tu moramo da napravimo veliku ogradu. Iracionalnost je u dobrom delu slučajeva sjajna stvar. Zahvaljujući njoj postoji umetnost. Iracionalnost je podjednako u korenu postupaka vizionara koji menjaju stvarnost i čine velike iskorake. Ipak, iracionalnost je u najvećom broju slučajeva put koji vodi u propast. Vratimo se otporu prema vakcinaciji sa početka teksta. Iako vakcine, pogotovo u ovom koronarnom vremenu doslovno spasavaju milione života, ogroman broj ljudi i pored dokaza o njihovoj koristi to odbija da prihvati. Dokazi tu jednostavno ne pomažu. U pitanju je vera, suštinski: potpuna iracionalnost, koju nijedan dokaz ne može da pobije. Slična stvar je i sa mnoštvom drugih stvari, uključujući i našu temu. U pitanju je (ne)prihvatanje bestijalnosti koje je naša vrsta spremna da počini. Odakle to proizilazi nije teško odgonetnuti. Frojd u svom radu postavlja teoriju o mehanizmima odbrane prilikom neprijatnih situacija u kojima se nalazimo. Jedan od tih mehanizama, nekada i ključni, predstavlja poricanje. Prilikom susreta sa neprijatnim činjenicama u nama se javlja poricanje, još preciznije negiranje te neprijatne činjenice. Naš razum, koliko i emocije, jednostavno ne mogu da se suoče sa neprijatnim otkrićem, pa ga jednostavno otpisuju kao potpunu neistinu. Koliko je ovaj mehanizam prisutan u svakodnevnom životu, on je u istoj meri vidljiv i u našem pogledu na velike istorijske događaje. Tako je, što je i naša tema, bilo prvobitno shvatanje Holokausta. Prve izveštaje o Holokaustu najveći deo svetske javnosti je posmatrao kao potpunu izmišljotinu. Tolika količina bestijalnosti bila je svima neprihvatljiva, samim tim i nemoguća. Čak ni dokazi koji su govorili o razmerama zločina (među kojima su bili i izveštaji poljskog heroja Viltoda Picekija koji je dobrovoljno otišao u Aušvic da bi prikupio podatke o ovom logoru) nisu vredeli. Jednostavno, ljudi nisu mogli da poveruju da je tako nešto uopšte moguće. Uostalom, to je i odgovor zašto dobar deo Jevreja nije pobegao na vreme. Svi oni su verovali da to nije moguće. Ali, na nesreću, sve to je bilo moguće. Izuzetno o tome piše Đorđe Lebović.

U prvom delu knjige „Anđeli neće sići sa nebesa“ daju se priče koje je Lebović objavljivao tokom pedesetih godina u književnim časopisima. Sve one govore o logorskom iskustvu, a možemo da ih podelimo u nekoliko tematskih celina. U prvoj je to priča o dolasku u logor (što je i tema najduže priče „Devet vodoravnih crta“) i logorskom iskustvu. Druga celina govori o oslobođenju, dok nas treća suočava sa postlogorskim svetom. U drugom delu knjige je dat izbor iz piščevih beležnica o usponu fašizma.

Odluka „Lagune“ da štampa Lebovićeve priče izuzetna je stvar, ali se odmah mora dati velika zamerka. Predstavljanje ove knjige kao svojevrsnog nastavka romana „Semper idem“ ogromna je greška. Iako ove priče, baš kao i Lebovićev roman govore o istoj stvari prisutne su velike razlike. „Semper idem“ je roman napisan od strane zrelog pisca, čoveka koji je gorko iskustvo sublimirao i pretočio u blistav književni tekst. Ove priče su delo mladog pisca, i to pisca koji je nedugo posle užasnog stradanja kojeg je osetio na sopstvenoj koži odlučio da ga pretoči u književni tekst. Tako su ove priče naturalistička predstava zla, nerazblažena slika užasa za razliku od „Semper idema“, gde je slika zla koja dolazi obojena humorom i potpuno drugačijim načinom pripovedanja. Svet u ovoj knjizi je ništa drugo nego pakao koji ne zaslužuje nikakvu milost: „Proklet nek je ceo ljudski rod! Proklet da je ko stvori takvog čoveka! Ako si ti, što me gledaš odozgo, stvorio čoveka, hiljadu puta nek si Svevišnji, kažem ti: ne trebaš mi više.“

Đorđe Lebović, proslavljeni srpski dramski i prozni pisac jevrejskog porekla, odrasta u Zagrebu i Subotici. U petnaestoj godini je odveden u Aušvic. Zatočenik je u nekoliko nacističkih logora skoro dve godine. Lebović je u Holokaustu izgubio celu porodicu (preko četrdeset članova familije). U poratnom periodu završava studije filozofije, nakon čega se posvećuje umetničkom radu. Njegove tri drame („Nebeski odred“, „Haliluja“ i „Viktorija“) dobile su Sterijine nagrade. Zapažen je i kao filmski scenarista („Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Devojka s Kosmaja“…). Početkom devedesetih odlazi iz Jugoslavije u Izrael zgađen bujanjem nacionalizama i novim ratom. Vraća se u Beograd 2000. godine u kom sve do smrti piše memoarska sećanja „Semper idem“.

            „Fašista ne traga za istinom, od koje neurotično strepi, već priželjkuje društveno uređenje u kom rasuđivanje i istraživanje istine imaju sasvim podređenu ulogu. Fašista je zatočenik svojevrsnog paradoksa – ne veruje u dokazane istine, već smatra dokazanim istinama ono u šta veruje. Tako, za fašistu je nepobitna istina da se ceo svet zaverio protiv njegove nacije, baš zato što je ona od svih nacija umnija, sposobnija, moćnija i u istoriji nepravedno tlačena. Od manije veličine do manije gonjena – to je put koji neminovno prolazi svaki autentični fašista. A šta je na kraju tog puta? Zajedničko groblje i prašina kostiju“, piše Lebović u beleškama na kraju knjige opisujući srž fašizma. Ona je iracionalnost koja se ne obazire na dokaze i, što je još gore, iracionalnost koja dovodi do groblja. Prikazujući tu iracionalnost kroz naturalističke slike logorskog iskustva u devet priča, ali i kroz zapise u kojima raščlanjuje pojavu fašizma i njegovo širenje, Lebović je napisao izuzetnu knjigu. Suštinski: duboko potresno svedočanstvo o zlu koje i danas, a prošlo je više od sedam decenija, teško može da se pojmi: „Kad dođemo kući, pričaću o svemu, iako mi mnogi neće verovati. Možda će ih priča zbuniti, biće potreseni, a u stvari, biće ravnodušni i brzo će zaboraviti. Neki će me čak i omrznuti. Možda?… Ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla. Neće da veruju. Strepe i boje se. Zavidljivi su, šta li? Radije misle da je sve to nemoguće. Ili da nije baš tako.“

Naslov: Anđeli neće sići sa nebesa
Autor: Đorđe Lebović (1928-2004)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 213

Pročitajte i prikaz romana „Semper idem“ Đorđa Lebovića

Imaginarni Albanac – Aleksandar Pavlović

Opravdanje za postojanje zla u svetu, ako se gleda iz ugla hrišćanstva, najčešće se iscrpljuje u misli o slobodnoj volji koju je bog dao ljudima. Šta će oni učiniti s njom već je neko drugo pitanje, ono što od boga ne zavisi. Ipak, problem nastupa kada se pokušava pomiriti slika božje svemoći, ništa manje i njegove dobrote i ljubavi, sa slikom stradanja nedužnih i nemoćnih. Pred njom su poklekli brojni mislioci. Amblematičan je primer Aljoše Karamazova u romanu „Braća Karamazovi“ F. M. Dostojevskog, koji odbacuje ulaznicu za raj ukoliko je njena cena samo jedna dečja suza. Suštinski: ovo pitanje predstavlja gotovo nerešivu zagonetku, toliko da čini srž teodiceje, filozofske i teološke grane koje pokušava da pomiri ovu nimalo jednostavnu suprotstavljenost. Ipak, neretko se na ovo krajnje kompleksno pitanje daje gotovo lakonski odgovor, sadržan u starozavetnoj rečenici: „Oci jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi!“. Naravno, ovo je krajnje bestijalan odgovor, na bezbroj načina neprihvatljiv i moralno užasan, čak i u direktnoj suprotnosti sa hrišćanskim učenjem, ali u njega mnogi veruju. On verovatno predstavlja i jednu od najvećih iracionalnosti u koju, opet, većina veruje. Naši postupci, pre svega naši moralni prekršaji, svaliće se na pleća generacija koje dolaze iza nas. Ovde se misli na svojevrsnu božju kaznu, a kao primeri se navode brojni slučajeva izumiranja porodica ukoliko je neki njen član počinio neko zlo. Naravno, ovo je fantazija, i to fantazija nastala iz ljudske potrebe za pravdom. Ako već zločinac za života nije kažnjen, onda se teret njegove krivice nekako mora „iskupiti“. U slučaju da to ne bude tako, ovaj svet je krajnje iracionalno, haotično, i, što je i najbolnije, mesto u kom nikakva pravila ne važe. Ukoliko ostavimo ovu iracionalnost na stranu, biblijske reči o kiselom grožđu ipak piju vodu. Nekada zaista postupci naših „očeva“ određuju život kakav mi živimo. Koliko je to slučaj sa individualnim ljudskim sudbinama, toliko je to prisutno i u društvenom i političkom životu. Bitni postupci, neretko i greške, koji su učinile pređašnje generacije itekako utiču na sadašnji naraštaj. Najvidljivije je to u ratnim sukobima. Ili još tačnije, to je pitanje kako posle ratnih sukoba nekako nastaviti sa životom, pogotovo posle većeg protoka vremena. Ovo je posebno bitno na našim prostorima, koji su u poslednjem veku bili poprište brojnih ratova i sukoba, toliko da se stiče utisak, koji političari i ostala bagra neštedimice potpiruju, da su ti sukobi oduvek postojali. Kolika je to zapravo neistina pokazuje nam istorija. O njoj sjajno piše Aleksandar Pavlović.

Istražujući srpsko-albanske odnose, Aleksandar Pavlović se u ovoj studiji vraća u daleku prošlost. Tako se on u prvom delu knjige fokusira na istraživanje srpskih i albanskih narodnih predanja tokom osamnaestog veka koji govore o suživotu dva naroda. U drugom delu je fokus stavljen na građenje nacionalnog narativa tokom devetnaestog veka, najviše kroz epsku poeziju. Treće i četvrto poglavlje govore o različitim pogledima na Albance tokom Balkanskih ratova. S jedne strane je državna propaganda, a sa one druge pogled usamljenih pojedinaca, najviše Dimitrija Tucovića. U zaključnom poglavlju dat je presek svih ovih pogleda.

Iako bi se knjiga „Imaginarni Albanac“ najlakše mogla žanrovski okarakterisati kao sociološka studija, ona u sebi sadrži brojne slojeve. To je pre svega sjajna istorijska, ništa manje i literaturna analiza gotovo dva veka zajedničkog života dva naroda. Da bi uspeo u tome Aleksandar Pavlović je sproveo iscrpno istraživanje istorijskih i literarnih izvora, koje je vidljivo na svakoj stranici ove knjige. Još bitnije, svi ti podaci su sjajno sistematizovani i pretvoreni u odličnu celinu koja se čita sa uživanjem. Ako bi se tražila mana, to bi verovatno bio nedostatak pogleda na drugu stranu, još tačnije: to bi bio uporedni albanski pogled na istu temu, koji bi sjajno zaokružio celinu i napravio celovitu sliku ove problematike. Ipak, namera autora je bila da predstavi srpski pogled na Albance, tako da se ovo može uzeti kao stvar koja je učinjena sa namerom.

Aleksandar Pavlović je srpski sociolog i kulturni istraživač. Magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu u Notingemu. Bio je gostujući istraživač na nekoliko evropskih univerziteta, a radio je i kao predavač i urednik na Trećem programu Radio Beograda. Autor je brojnih studija i naučnih radova, kao i novinskih članaka. Trenutno radi kao naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

(…) nasuprot danas uvreženom mišljenju o vekovnom neprijateljstvu između Srba i Albanaca, dokumentarni izvori iz prošlosti, raznorodni kulturni spisi i njihova recepcija u srpskoj kulturi ukazuju na to da Srbi i Albanci svoje odnose vekovima nisu sagledavali kao problematične, pa se ne može govoriti o nekakvom koherentnom antialbanskom ili antisrpskom diskursu pre druge polovine XIX veka“, ispisuje Aleksandar Pavlović u ovoj studiji. Rušeći mit o večitom antagonizmu Srba i Albanaca, i to najviše preko primera brojnih intelektualaca i umetnika (pre svega Marka Miljanova, Dositeja Obradovića, Dimitrija Tucovića, ali i narodne poezije), on predstavlja potpuno drugačiju sliku srpsko-albanskih odnosa. Naravno, daje se i prikaz promene paradigme na početku dvadesetog veka, koja je kulminirala u narednim decenijama, trajno narušavajući te odnose, onog kiselog grožđa sa početka teksta koji jedoši naši očevi. Ne ulazeći u ispravnost tih stavova, tek ne u političku raspravu o kasnijim sukobima, Aleksandar Pavlović čini sjajnu stvar. On nam daje prikaz drugačijeg načina života Srba i Albanaca, ništa drugo nego mogućnost da nam konačno prestanu da trnu zubi od kiselog grožđa: „Vreme je, dakle, što reče Crnjanski ’da se udari / u sasvim druge žice. / Svejedno da li ja / ili ko drugi’, kako bi se prevrednovala postojeća tradicija, koja bi, nasuprot aktuelnom diskursu neprijateljstva, promovisala bliskost i prijateljstvo i, time, napokon, skinuo taj teret s pleća budućih generacija.“

Naslov: Imaginarni Albanac
Autor: Aleksandar Pavlović (1976-)
Izdavač: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2019
Strana: 130

Skandal veka – Gabrijel Garsija Markes

Gotovo svaki novi izum koji je dolazio u istoriji naše civilizacije u isto vreme je pratila bojazan za stari način života. Nekada je taj otpor bio potpuna groteska, kakvo je, recimo, bilo protivljenje Pašićevih radikala izgradnji železnice, i to pod najluđim obrazloženjima od kojih moramo da izdvojimo strahovanje da će prolazak pruge dovesti do masovnog steriliteta žena. Nekada su te bojazni zaista prouzrokovano istinskim stvarima. Tako su tokom devetnaestog veka engleski radnici, kasnije nazvani ludisti, uništavali fabričke mašine. Deluje potpuno ludo, ali zbog tih mašina, još tačnije zbog promene načina proizvodnje, mnoštvo radnika je izgubilo posao. Ipak, promene su dolazile, hteli mi to ili ne, odnoseći mnoštvo izuma, samim tim i načina života u istoriju. Takva je, što je i naša tema, danas situacija sa medijima. Sa retkim izuzecima, o njima ćemo kasnije govoriti, medijska slika je drastično promenjena. Tiraži štampanih medija, pogotovo dnevnih novina, doživeli su velike padove. U odnosu na period od pre dvadesetak godina oni su trostruko manji. Gotovo identična situacija je i sa televizijom, ali tu moramo da napravimo veliku ogradu. Nasuprot svetskom trendu smanjenja gledanosti televizijskog programa, kod nas je ta brojka stabilna. To su pre svega posledice demografske strukture stanovništva. Televiziju u najvećem broju slučajeva gledaju stariji ljudi, dok je kod mlađih to postala retka stvar. Identična stvar je i sa štampom. I tu već dolazimo do suštine. Za strmoglavi pad čitanosti i gledanosti masovni mediji optužuju internet. Delom to pije vodu. Masovni mediji su u trci sa internetom izgubili bitku, pre svega onu u brzini informacija, ništa manje i u dostupnosti, ali to je samo jedan deo slike. Onaj mnogo bitniji je šta se u tim medijima nudi, što nam mogu pokazati retki izuzeci. Jedan od njih je „Njujork tajms“. Za razliku od gotovo svih medija, „Njujork tajms“ je u poslednjim godinama ne samo očuvao tiraž, već ga i povećao. U čemu je stvar? Pre svega u sadržaju. Umesto otpuštanja novinara, skraćivanja članaka ili njihovog prilagođavanja „klikbejt“ standardima, ova medijska kuća je odlučila da ponudi duže i analitičnije članke, neretko iz pera istinskih intelektualnih i umetničkih veličina. Naprosto, napravili su sadržaj koji vredi platiti i tako osigurali svoju budućnost. Suštinski, oni su ponudili ono najbolje što je novinarstvo nekada davalo, novinarstvo koje ne samo da nas je informisalo, već i donosilo istinsko uživanje u čitanju. Nema boljeg primera za to od stvaralaštva Gabrijela Garsije Markesa.

U knjizi „Skandal veka“ sabrani su novinski tekstovi koje je Markes objavljivao tokom nekoliko decenija u izboru njegovog prijatelja i izdavača Kristobala Pera. Prateći Markesov novinski rad, mi vidimo promene piščevih interesovanja, ali i njegov životni put. Od rodne Kolumbije, preko boravka u Evropi (posebno su istaknuti pariski dani, ali i posete zemljama istočnog bloka), povratka u Južnu Ameriku i učešća u revolucionarnim promenama društvenih i političkih uređenja (najviše na Kubi), pa sve do dobijanja Nobelove nagrade i ogromne književne slave, Markes tka jedinstvenu umetničku, političku i društvenu sliku nekoliko decenija kroz brojne novinske članke.

Žanrovski raznoliki, tekstovi u ovoj knjizi pokazuju nam nenadmašni Markesov literarni talenat. Vešto se snalazeći u gotovo svim novinskim formama (od vesti, reportaža, kolumni, književnih prikaza i kritika, čak i in memoriama), Markes nam daje potpuno drugačiji pogled na svoje stvaralaštvo. Magijski realizam, gotovo glavna odrednica svih njegovih književnih dela, u ovoj knjizi je na margini ili uopšte ne postoji. Pred nama je autor duboko ukorenjen u stvarnost, svestan ograničenosti novinskog teksta, ali i njegove siline u susretu sa najdubljim društvenim i političkim previranjima. Ili kako to sam Markes u ovoj knjizi kaže: „Ukratko, mi pisci Latinske Amerike i Kariba s rukom na srcu moramo da priznamo da je stvarnost bolji pisac od nas. Naša sudbina, a možda i naša slava, počiva na tome da nastojimo da je pokorno oponašamo najbolje što umemo.“

            Gabrijel Garsija Markes, jedan od najistaknutijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u kolumbijskom gradu Arakataka. U toku studija posvećuje se novinarskom radu. Kasnije radi kao dopisnik iz nekoliko evropskih gradova. Početkom šezdesetih se seli u Meksiko gde će živeti do kraja života. Debitovao je 1950. godine sa knjigom „Oči plavog psa“, nakon koje sledi niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Svetsku slavu mu donosi roman „Sto godina samoće“, koji postaje od najtiražnijih knjiga dvadesetog veka. Dobitnik je brojnih priznanja za svoj rad, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 1982.

Uvek će postojati neki čovek koji će pročitati neki članak na ćošku kod apoteke i uvek će – jer u tome je draž – biti grupe građana spremnih da ga slušaju, ako ništa drugo, a ono da bi osetili demokratsko uživanje u tome da se ne slažu“, Markes ispisuje u jednom od tekstova u ovoj knjizi. To neslaganje sa stvarnošću, demokratsko uživanje u slobodi misli, predstavlja, možemo slobodno reći, Markesovu novinarsku maksimu. Uvek na strani slabijih, potlačenih, onih koji se bore sa bolji za svet, on u ovoj knjizi jasno iskazuje svoj politički stav. Ali, i na veliku sreću, ova knjiga se u tome ne iscrpljuje. Markes nam je u njoj podario mnoštvo sjajnih tekstova na brojne teme (nekada su to kriminalne hronike, nekada priče o zaboravljenim gradovima, neretko lične piščeve dogodovštine ili njegovo viđenje književnosti), koji se čitaju sa uživanjem. Suštinski, i da se vratimo na početak, Markes nam je u ovoj knjizi pokazao kako novinarstvo ne mora da bude kloaka, kakvo je ono najčešće danas, već plemenita stvar. U isto vreme ova knjiga nam daje pogled na slabije znano, ali nikako manje vredno Markesovo stvaralaštvo.

Naslov: Skandal veka i drugi tekstovi
Autor: Gabrijel Garsija Markes (1928-2014)
Prevela: Dragana Bajić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 367

Mučenici – Radovan Vlahović

Za taj dan novine su najavljivale prijatne prolećne temperature. Pričalo se o punoletstvu kraljevine Jugoslavije na naslovnoj strani „Politike“ i svetlim danima koji će nastupiti posle novog nacionalnog sporazuma. Tome je bila posvećena i karikatura koja je pratila naslovnu temu. Sastanci ministara i njihovi odlučni govori davali su privid postojanosti nove vlade. Upravnik grada Beograda je otišao u penziju, seljanke iz Pinosave su u velikoj reportaži opisivale svoja pijačna iskustva, dok je „Politikin“ reporter iz Vranja predstavljao život lepe Malike, Stankovićeve inspiracije za lik Koštane, sada starice. Novine su davale savete za zdrav život, a u modnoj rubrici pisalo se o novim frizurama. Bile su tu i najave za pozorišne predstave i filmske projekcije, među kojima treba izdvojiti živopisne naslove „Pesmom kroz život“, „Jača od strasti“ i „Verni drugovi“. Na više od pet stranica na kraju novina davane su reklame za čudesne vodice, pomade, nakit, sapune, cipele, haljine, pene za brijanje… Uopšte, život je tekao normalno, suštinski: još jedan uobičajen dan bio je pred žiteljima „punoletne“ kraljevine Jugoslavije. Jedini je problem što je taj dan bio šesti april i što će do njegovog kraja svet koji je „Politika“ u svom poslednjem predratnom broju opisivala u potpunosti nestati. Preko milion stanovnika Jugoslavije, kako govore kasnije procene, poginulo je u toku rata. Broj onih koji su život nastavili kao invalidi ili sa teškim povredama, da se ne priča tek o ljudima koji su proterani iz svojih domova ili su im ti domovi uništeni višestruko je veći. O načinu života tek ne treba trošiti reči. Svet pre šestog aprila i svet nakon završetka rata, četiri godine docnije, potpune su suprotnosti. Štaviše, čini se da je taj svet potpuno nestao. Da je bilo ko pomenuo tu mogućnost žiteljima predratne kraljevine Jugoslavije tog šestog aprila koji je opisala „Politika“ verovatno bi bio posmatran kao potpuni ludak. Uostalom, isti slučaj bi bio ukoliko bi neko, recimo, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina „prorokovao“ onako krvavi raspad druge Jugoslavije. Naposletku, pokušajmo da zamislimo kako bismo mi reagovali da nam je neko pre dve godine pomenuo koronavirus i posledice koji će on doneti. Ipak, ma koliko nam to izgledalo neverovatno, te promene su dolazile odnoseći ta vremena u nepovrat. Ili kako bi to sjajno izrazio Džojs u priči „Mrtvi“: „Postojani svet koji su ti isti mrtvi nekada gradili i u njemu živeli rastakao se i iščezavao.“ Sliku tog iščezlog sveta čuva istorija, ali jedino u potpunosti može da nam je vrati književnost. Sjajno nam to pokazuje Radovan Vlahović.

Nastavljajući tačno tamo gde je stao u romanima „Bapa“ i „1934.“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali mnogo bolje je čitati ih hronološkim redom), Radovan Vlahović u „Mučenicima“ tka priča o Bapi, banatskom salašaru, i njegovoj porodici. Opisujući događaje koji su se odigrali 22. marta 1941. na praznik Četrdeset mučenika sa brojnim reminiscencijama koje nas vraćaju u prethodne godine, Vlahović u isto vreme stvara raskošnu sliku života Banata pred samo izbijanje rata.

Zadatak kog se Radovan Vlahović u ovom romanu poduhvatio daleko je od lakog. Na prvom mestu to je ispisivanje krajnje kompleksne porodične priče, koja se račva u mnoštvo vremenskih i prostornih rukavaca i donosi nam sudbine brojnih junaka. S druge strane, ovaj roman je istorijska hronika predratnog Banata, u ovom slučaju Karlova (današnjeg Novog Miloševa) i tamošnjeg načina života. Dodajte tome i rekonstrukciju tadašnjeg govora Banata – u kojoj Vlahović briljira – i dobićete predstavu o kompleksnosti ovoga romana. Najbitnije od svega, svi ovi slojevi su sjajno sjedinjeni. Vlahović je precizan hroničar, detaljan do tančina, ali u isto vreme vrstan pripovedač koji sve konce priče drži u sigurnim rukama. Da bi ugođaj u knjizi bio potpun pobrinula se Senka Vlahović kroz izvrsno grafičko-likovno uređenje romana.

Radovan Vlahović, istaknuti srpski romansijer, prozaista i pesnik, rođen je u Novom Bečeju. Nakon studija jugoslovenske i svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu posvećuje se književnom stvaralaštvu. Do sada je objavio mnoštvo romana, zbirki priča i pesma i knjiga eseja, za koje je zadobio brojna priznanja. Njegova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Osnivač je „Banatskog kulturnog centra“.

(…) život nije šala, već jedna zdravo ozbiljna stvar – onaki nam bude kako mi udesimo da možemo da ga trpimo (…), misao je Bape, glavnog junaka romana. Pripovedajući o njegovom životu, i to kroz sliku jednog njegovog dana, ali i prikaz godina koje su tom danu prethodile, Vlahović čini sjajnu stvar. To je predstavljanje celovitosti jedne sudbine kroz mnoštvo svakodnevnih, gotovo uobičajenih stvari. Opisujući Bapine porodične prilike, način života, ishranu, radne navike, ali i predstavljajući nam njegove misli, svetonazore, najintimnije dileme i padove, Vlahović gradi nenadmašni prikaz jednog života. Uostalom, ono što on čini i sa sudbinama drugih junaka, neretko drugih nacionalnosti (kako sam Vlahović ispisuje u romanu: „(…) ko se ne meša sas drugim narodom, taj je ćorav kod očiju. Svi ljudi sve znadu i od njih možeš da izvučeš i ono što ne znaš (…)), ali i potpuno drugačijih shvatanja, kakav je najpre Bapin brat Dobrivoje. Tako se dobija potpuna slika jednog davnog nestalog vremena koje više nije relikt prošlosti ili muzejski eksponat, već stvarni svet koji opet naseljavaju ljudi. I to svet koji će vrlo brzo nestati, što i sami Vlahovićevi junaci shvataju: „(…) sprema se nov rat sonim ’Itlerom, a i ne sprema se, već je kreno, i kod nas je gotovo prid avetinjska vrata stigo. Samo se mi malko pravimo prosti da ga ne vidimo, a u stvari se bojimo i da pomislimo na tako veliko zlo.“ Svedočeći o poslednjima danima tog sveta, Radovan Vlahović ne samo da nam ga „vraća“, već i ispisuje izuzetan roman koji se čita sa istinskim uživanjem.

Naslov: Mučenici
Autor: Radovan Vlahović (1958-)
Izdavač: Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2020
Strana: 236

Pročitajte i prikaz romana „Evo čoveka“ Radovana Vlahovića

1941. Godina koja se vraća – Slavko Goldštajn

Jedan od najvećih razloga za bujanje teorija zavera u poslednjih nekoliko godina, pogotovo u ovom pandemijskom vremenu, ako ne i ključni, gotovo sigurno je predstava sveta koja se nudi u njima. Iako većina teorija zavera – naravno, ako ih posmatramo sa racionalne strane – deluje konfuzno, dobrim delom nedorečeno, naposletku i potpuno suludo, u njihovoj srži, ipak, stoje krajnje jednostavne stvari. S jedne strane su zločinci (vladari iz senke, farmakomafija, reptili koji vladaju svetom…), a na onoj drugoj njihove žrtve, tj. mi. U gotovo svakoj teoriji zavera nudi se krajnje simplifikovana vizija sveta koja nas okružuje, bez mogućnosti za nijanse, najčešće krajnje kompleksne, koje zapravo određuju svet u kom živimo. Jedini je problem što ta simplifikacija nije vezana samo za teorije zavera, uostalom te teorije mogu i da postanu veoma opasne. Dovoljno je da se setimo holokausta. Viševekovno bujanje suludnih teorija o Jevrejima rezultiralo je njihovim masovnim istrebljenjem tokom Drugog svetskog rata. Možda je upravo Hitler i najbolji primer za priču koja će uslediti. Ukoliko pažljivo slušamo njegove govore, pored retorskog dara i ništa manjeg ludila, neminovno ćemo primetiti njegov način obraćanja masama. To su krajnje jednostavne rečenice, gotovo parole, koje ne ostavljaju prostor za dublja razmišljanje, tek ne sumnju. S jedne strane je dobro, koje on zdušno propoveda, a sa one druge zlo, neprijatelji koje treba poraziti da bi to dobro pobedilo. Takav slučaj je i sa Musolinijem, baš kao i sa većinom drugih diktatora i autokrata. Uostalom, i sa populističkim političarima u današnjici. Naravno, takva strategija ne bi mogla da bude uspešna da ne nailazi na plodno tle. Ljudi, mada je bolje da budemo u potpunosti precizni: većina ljudi, vole takav pogled na svet. Krajnje jednostavan, jednoznačan, pogled koji ne zahteva nikakav trud i, najbitnije, pogled na svet u kom smo mi uvek u pravu. Najbolje to možemo videti na našim prostorima. Život na razvalinama ne tako davnog građanskog rata ustoličio je dijametralno suprotne stavove u svim državama nastalim na pepelu Jugoslavije. Baš kao i uvek, da se vratimo na početak, u njima nema mesta za nijanse, drugačije priče. Mi smo heroji ili žrtve, oni drugi su isključivo zločinci. Jedini je problem što svi to tvrde, pa su svi u isto vreme i žrtve i zločinci, što u neku ruku predstavlja i istinu. Sjajno nam to pokazuje Slavko Goldštajn u memoarskoj knjizi „1941. Godina koja se vraća“.

Predstavljajući sudbinu svoje porodice, Slavko Goldštajn nas na samom početku knjige vraća u međuratne godine. Opisujući gradski život Karlovca, očev i majčin život, kao i svoje detinjstvo, on predstavlja gotovo idiličan život koji će naglo biti prekinut izbijanjem rata. Njegov otac je zarobljen od strane ustaša i sproveden u logor Jadovno, gde će biti zverski ubijen. Pred njegovom suprugom, Goldštajnovom majkom, predstoji mukotrpni put da sačuva dva sina, što vidimo u nastavku knjige, baš kao i promene koje će nastupiti po oslobođenju zemlje.

„Držim da sudbina moje obitelji, od koje polazim, upotpunjuje opću sliku zbivanja, i da opća slika zbivanja, koju naznačujem kroz obilje istraženih dokumenata i drugih izvora, omogućuje da bolje shvatimo što se to i zašto dešavalo mojim najbližima, meni i mnogim drugima“, ispisuje Goldštajn u ovoj knjizi. I zaista, on sjajno objedinjuje intimnu sliku porodičnog života sa slikom društvenih i političkih previranja. Te dve slike nisu u koliziji, naprotiv, one se neprestano nadopunjuju i nadovezuju, tvoreći sjajnu celinu. Još bitnije, sve je to ispisano blistavim stilom i kroz krajnje dinamičnu naraciju u kojoj se istinski uživa. Slavko Goldštajn je uspeo da ispiše ne samo krajnje krajnju kompleksnu priču o ratnim stradanjima, već i izuzetno delo, verovatno jednu od najboljih dokumentarnih knjiga na našim prostorima u poslednjih nekoliko godina.

Slavko Goldštajn, istaknuti novinar, publicista i izdavač, rođen je u Karlovcu u porodici jevrejskog porekla. Drugi svetski rat je najvećim delom proveo u partizanima, gde je bio jedan od najmlađih boraca. Nakon rata kraće vreme provodi u Izraelu. Po povratku u zemlju postaje član redakcije „Vjesnika u srijedu“. Bio je urednik u brojnim medijima i u izdavačkim kućama, a početkom devedesetih osniva izdavačku kuću „Novi liber“. Autor je brojnih radova, monografija i knjiga, koje su prevedene na nekoliko jezika. Pisao je scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Preminuo je 2017. godine u Zagrebu.

„Ako si puno ljubio Hrvatsku, mora ti se i puno oprostiti što si u njeno ime, u ime njene države, ljude progonio, tjerao u zatvore i logore, masovno ubijao ili naređivao da ih se masovno ubija. Ta nakaradna logika izvire iz fetišizma države i fetišizma nacije, iz bolesti koju nisu znali preboljeti (…)“, ispisuje Goldštajn i na najbolji način pokazuje patologiju ovih prostora. Naravno, ovo važi za sve strane. U isto vreme, on sjajno portretiše ratne godine, i to prikazujući partizanski pokret kom je pripadao. Ne libeći se da govori o užasu ustaških zločina (Goldštajnov otac je bio žrtva ustaškog krvavog pira, što je središna tema knjige), on u isto vreme pobija priče o svim Hrvatima koji su svi bili ustaše. Kroz prikaz hrvatskih antifašista, partizana, ali i običnih ljudi koji su spasli njegovu porodicu i njega samog od sigurne smrti, on ispisuje pripovest o nimalo jednostavnom vremenu u kom su dobro i zlo bili isprepletani. To pokazuje i govoreći o kasnijoj sudbini Jugoslavije. Kao glavni razlog za njen krah on vidi prve godine komunističke vladavine koje su docnije došle na naplatu: „Četrdeset godina reparaturnih pokušaja nije bilo dovoljno da se popravi šteta počinjena u prve četiri godine. I tako je komunistima propala vlast, u bezumnom ratu 1991. godine raspala im se država, kompromitirala ideja i čak im se više ne priznaju ni povijesne zasluge za veliko djelo iz 1941. godine.“ Goldštajn je ispisao snažnu i otrežnjujuću knjigu, istinoljubivu i duboko potresnu u isto vreme, knjigu koja silna pojednostavljivanja iz kojih su se izrodila velika zla pokušava da prikaže u pravom svetlu. A za to je, ipak, najbitnija sumnja koja nam jedino može doneti istinu: „Dvadeseto stoljeće proizvelo je najveće nade čovečanstva, ali je većinu i pokopalo. Postalo je grobnica velikih ideala. Naučilo nas je da su ideali najčešće zavodljive himere i da sumnja nije smrtna slabost, već nužna odbrana od pogibljnih zabluda.“

Naslov: 1941. Godina koja se vraća
Autor: Slavko Goldštajn (1928-2017)
Izdavači: Fraktura i Srpsko narodno vijeće , Zaprešić, 2020
Strana: 567

Psi raja – Abel Pose

„Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka?“, verovatno su najpoznatije rečenice iz čuvenog Ničeovog dela „Tako je govorio Zaratustra“. Problem s njima, ako taj problem uopšte postoji, leži u njihovoj zloupotrebi od strane nacista. Ideja o natčoveku, prevladavanju čovečanskog, pre svega bolećivosti judeo-hrišćanske civilizacije, u Ničeovom stvaralaštvu je pre svega individualna stvar. Iliti još jednostavnije, kod Ničea nema ni primese ideje o nadmoćnosti jedne rase ili nacije. Ipak, užasnim izokretanjem Ničeove misle natčovek se najčešće povezuje sa nacizmom i idejom o nadmoćnosti jedne rase. Naravno, ideja o natčoveku, uostalom kao i sve ideje, nije krenula od Ničea. Kroz celu istoriju naše civilizacije prisutno je divljenje prema istaknutim ljudima koji su pravili svojevrsne preokrete, gotovo je svejedno dobre ili loše, u korenu menjajući ne samo vreme u kom su živeli, već i budućnost. Samo što već tu nastupa problem. Ako izuzmemo humanitarne radnike, dobrim delom i umetnike, najčešće su postupci tih ljudi daleko od moralnih skrupula. Suštinski, priča o njihovim životima i postupcima je pripovest o brojnim užasima, gaženju svakog morala, nekada i potpunom zlu. Uzmite za primer bilo kog velikog političara, vojskovođu, čak i verskog lidera – naravno, ako se odbace hagiografski spisi o njihovim životima – i videćete potpune psihopate, ludake i zločince, i to gotovo bez izuzetka. Šta je tu onda problem? Reći ćemo da problem leži u nemogućnosti da se ti ljudi posmatraju na takav način. Kasnijim glorifikovanjem i stavljanjem u prvi plan velikih dela koji su oni učinili njihova nepočinstva odlaze u zapećak. Naprosto, oni su ikone, a ikone su bezgrešne. Naravno, postoje i ikone – manekeni zla, možda ih je najbolje tako nazvati – tipa Hitlera, Pola Pota i slične družine, ali nama su zanimljivije ikone koje se pamte po epohalnim stvarima koje su učinili. Tu dolazi ideja o natčoveku, o kojoj smo pričali na početku. Značaj njihovih dela i promene koje doneli čine da ih posmatramo u svetlu Ničeove ideje o natčoveku. Pomiriti nekako spoznaju o njihovom značaju i svinjarijama koje su napravili čini se kao težak, gotovo nemoguć zadatak. Jedan od retkih ko uspeva u tome je argentinski pisac Abel Pose.

U središtu romana „Psi raja“ nalazi se lik Kristofera Kolumba. Prateći Kolumbov životni put, Abel Pose stvara ne samo priču o njegovom liku, već i pripovest o čitavom jednom vremenu. Tako su pred nama likovi čudnovate kraljice Izabele i njenog muža Fernanda II, španske inkvizicije, katoličkog klera, jevrejske zajednice koja se nalazi na udaru, ali i niza drugih junaka. U isto vreme, „Psi raja“ su i prikaz otkrivanja novog sveta, raja kako Kolumbo misli, ali i predstava kako raj vrlo lako može da postane pakao.

Izabravši da stvarne istorijske događaje i likove predstavi u romanesknoj formi, Abel Pose bira krajnje neuobičajeni način da to učini. To se pre svega odnosi na narativnu strategiju. Pose naraciju ne prilagođava vremenu u kom se radnja romana odigrava. Naprotiv. Veoma vešto koristeći moderne filozofske spise (pre svega dela Ničea i Hegela), pop kulturu, žargon, nekada i istorijske izvore (i to kombinaciju stvarnih i „izmaštanih“ izvora) on pravi svojevrsnu literarnu igrariju. Ista stvar je i sa Kolumbovom biografijom. Stvarni događaji su prisutni, ali oni su nadograđeni imaginacijom. Najbitnije od svega, ovaj literarni eksperiment je ispisan blistavim stilom koji od prvih rečenica („Svet je tada dahtao, bez vazduha za život. Zloupotreba agonije, zasićenost smrću“) pa sve do kraja romana pokazuje nenadmašni literarni dar autora.

Abel Pose, jedan od najistaknutijih argentinskih i latinoameričkih književnih stvaralaca današnjice, rođen je u Kordobi. Studirao je prava u Argentini, a doktorirao na Sorboni. Pored diplomatskog rada, bio je i istaknuti novinar. Autor je četrnaest roman, kao i nekoliko knjiga eseja, priča i pesama. Slavu mu donosi troknjižje o otkriće Amerike, a njegova dela su prevedena na brojne jezike i zadobila su niz istaknutih internacionalnih priznanja. „Psi raja“ su prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Nikakav moralni problem nije mogao da im odvrati pažnju od njihovih planova. ‘Moral’ je samo projekat onog koji je pao, poniženog čoveka. Bića koje mora sebe da stvori i da se opravda“, ispisuje Abel Pose o svojim junacima svesno prizivajući Ničeovu ideju o natčoveku. Suštinski, gotovo svi junaci ovog romana su prototip Ničeove ideje. Njihove mesijanske ideje, svesnost o izuzetnosti, ali i ogromne promene koje su doneli najbolji su svedok tome. Ali, i u isto vreme, način na koji se te ideje i dela sprovode u najmanju ruku je čisto zlo. Abel Pose to ne zaobilazi. Naprotiv. Lik Kolumba u ovom romanu je na razmeđi između istinskog genija, nekada heroja, a najčešće ludaka koji donosi pomor. Istrebljenje gotovo cele domorodačke populacije, njihovo svesno izrabljivanje, kao i začetak robovlasništva na američkom kontinentu, sve su to posledice Kolumbovih dela. Predstavljajući obe strane njegove ličnosti, Pose čini sjajnu stvar. Pred nama je slika natčoveka, ali potpunog. U svoj slavi i zlu koji on donosi. I zlu koje će tek doći. Ispisujući u isto vreme pripovest o otkrivanju raja, Pose nam pokazuje kako ga vrlo brzo pretvaramo u potpuni pakao: „Nakon dve nedelja osetili su da bez Zla stvari gube smisao. Svet im je gubio boju, sati su bili ništavilo. U stvari, toliko hvaljeni Raj bio je jedan otužan antisvet, previše ogoljen, dnevni – jer noć više nije bila noć. Ići go i bez Zla bilo je kao da se pojaviš u fraku na proslavi koja se već završila.“

Naslov: Psi raja
Autor: Abel Pose (1934-)
Preveo: Dalibor Soldatić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 293

Trajno zabeleženo – Edvard Snouden

Prateći istoriju naše civilizacije, hteli mi to ili ne, gotovo smo prinuđeni da pronađemo obrasce našeg ponašanja, koji kroz protok vremena menjaju svoje obličje, ali po svojoj suštini ostaju identični. To su pre svega naše najbazičnije emocije i potrebe. Uzećemo samo za primer naš emotivni život. Iako se paradigma emotivne zajednice menjala kroz vreme (od rodovskih i plemenskih zajednica, preko poligamije, porodične zadruge, pa sve do porodice u današnjem obliku i priznavanja LGBT partnerstava ili brakova) u njenoj srži je identična stvar. Potreba dve jedinke da žive zajedno i da na neki način ozvaniče svoj odnos. Identična stvar je i sa društvenim i političkim životom. Iako su, naravno, prisutne promene na bolje, pre svega preko ideje demokratije i socijalne pravde, koje su proizašle iz Francuske revolucije, kroz celu istoriju naše civilizacije prisutna je svojevrsna borba za moć. Na jednoj strani su vlastodršci (koliko strukture državne moći, ništa manje i industrijalci, bogataši, dobrim delom i crkveni kler), a na onoj drugoj ostatak populacije. Kakav će odnos snaga između ove dve grupacije biti i u kakvom obliku će on postojati pre svega je pitanje borbe. Iliti još jednostavnije, samo zahvaljujući borbenosti ili njenom odsustvu kod najšire populacije određuje se sistem u kom se živi. Upravo zahvaljujući odsustvu tog otpora ustoličeni su totalitarni i autokratski režimi. Naravno, za to uvek postoji priprema. Nakon velikog perioda stagnacije (gotovo je svejedno da li je to ratni poraz ili ekonomsko tavorenje) pojavljuje se spasilac, vođa, koji, malo po malo, preuzima sve poluge moći. Kroz obećanje boljeg života ili ispravljanja nepravdi on gradi svoj kult ličnosti, praćen progonom neistomišljenika, koji unosi strah svimа koji se protive njegovom načinu vladavine. Ključna stvar i odgonetka, ipak, leži u ravnodušnosti većine. Njima to, jednostavno, nije bitno. Nepravde i zla se dešavaju drugima, a ne njima, kao u čuvenoj pesmi „Prvo su došli…“. Dobrim delom je to i konformizam. Sjajno taj put prikazuje Antonio Skurati u romanu „M Sin veka“ govoreći: „Da, većina Italijana, užasnutih zločinom, želela bi pad fašizma, kako bi očistili svoje domove od aveti, ali onda, u vreme večere, prevagnu svakodnevne potrebe. Čestitost nije među njima.“ Taj put razaranja sveta u kom se živi, praćen ravnodušnošću većine, ali i utvrđivanja moći vlastodržaca upravo zahvaljujući ravnodušnosti te većine, danas je najvidljiviji u digitalnom aspektu naših života. Sjajnu priču o tome donosi Edvard Snouden.

Sada već davne 2013. godine Edvard Snouden je izlaskom u javnost i otkrićem nezamislive količine podataka koju američka vlada, ali i dobar deo drugih, nezakonito skuplja o nama napravio ne samo svojevrsni skandal, već i označio prekretnicu u shvatanju našeg života u digitalnom dobu. Šest godina kasnije, sada u izgnanstvu, Snouden piše memoare „Trajno zabeleženo“, pripovedajući o tim turbulentnim danima, ali i događajima koji su im prethodili.

Tek kada sam malo podrobnije razumeo proces nadzora i štete koju može doneti, postao sam opsednut svešću da mi, narod – i to ne narod samo jedne države, već celog sveta – nikad nismo dobili priliku da glasamo ili bar izrazimo svoje mišljenje o tom procesu. Sistem koji se zasniva na skoro univerzalnom nadziranju ne samo da je uspostavljen bez naše saglasnosti, već je stvoren tako da namerno sakrije svaki deo programa od našeg saznanja“, piše Snouden u ovoj knjizi. Predočavajući nam priču o tom otkriću, on ispisuje svojevrsnu pripovest o najvećoj moralnoj aporiji vremena. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, Snouden sva ta otkrića ispisuje neverovatno slikovito, tako da će i najveći informatički laik moći da ih razume. Put jednog velikog herojstva, i to bez preterivanja, u ovoj knjizi je zadobio izuzetan prikaz.

Edvard Snouden, jedan od najvećih disidenata našeg vremena, rođen je u Severnoj Karolini. Bio je službenik Centralne obaveštajne agencije i Nacionalne bezbednosne agencije. Nakon obelodanjivanja brojnih podataka koji su pokazali neverovatne zloupotrebe od strane američkih obaveštajnih struktura nalazi se u izgnanstvu. Za svoj rad je zadobio brojna priznanja i nagrade. Trenutno je na čelu fondacije koja se bavi zaštitom privatnosti na internetu. Njegova memoarska knjiga „Trajno zabeleženo“ prevedena je na mnoštvo jezika i zadobila milionske tiraže.

Sasvim sigurno najbolji deo Snoudenovih memoara nalazi se početku knjige. Opisujući svoje detinjstvo i odrastanje, Snouden predstavlja svet samo naizgled običnog deteta i mladića koji nekako pokušava da pomiri svoja interesovanja sa okolinom. U isto vreme on daje i sjajnu sliku začetaka interneta, gotovo idealistički svet u kom on još uvek nije postao plen korporacija, nedugo zatim i državnih struktura. Taj prelom, koji Snouden doživljava na svojoj koži, predstavlja prekretnicu njegovog života. Suočen sa nezamislivom zloupotrebom interneta od strane države, Snouden odlučuje da napravi herojski iskorak. I tu se polako vraćamo na početak priče. Vreme u kom sve to Snouden čini je trenutak neograničene moći državnih i korporativnih struktura koje su u potpunosti preuzele kontrolu nad celokupnom populacijom, i to preko potpunog praćenja svakog našeg koraka. Otpor ne postoji, naposletku on nije ni moguć, gotovo niko ne zna za razmere ovog zločina. Obelodanjujući ga Snouden je preuzeo ogroman rizik i platio cenu za to. Da li se nešto promenilo? Suštinski, sem manjih kozmetičkih promena gotovo ništa. Ipak, da bi promena bila moguća neophodan je otpor. Sjajan putokaz za to nam je dao Snouden, ispisujući priču o tom putu u ovoj sjajnoj knjizi: „Zovem se Edvard Džozef Snouden. Nekad sam radio za vladu, sad radim za narod. Tek posle tri decenije, shvatio sam da između toga postoji razlika, a saznanje mi je donelo podosta nevolja (…)“

Naslov: Trajno zabeleženo
Autor: Edvard Snouden (1983-)
Prevela: Gordana Zarić
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 350

Buda iz predgrađa – Hanif Kurejši

Čuvene, ispostaviće se i proročke Vorholove reči da ćemo svi biti poznati barem petnaest minuta svoj vrhunac su doživele u današnjici, i to najviše usled pojave društvenih mreža, ali i promene medijske paradigme. Ako bismo tražili razlog za to, jedan od glavnih bi bio nedostatak kontrole. Primera radi, u prošlosti je za objavljivanje knjige bilo potrebno proći uredničku kontrolu, nekada i rigorozan pregled teksta od strane recenzenata. Danas to funkcioniše po sasvim drugim pravilima. Svako, ali bukvalno svako može da objavi knjigu, naravno, ako sakupi dovoljno sredstava za to. Tako je, primera radi, u nekadašnjoj Jugoslaviji godišnje objavljivano najviše četrdesetak romana, dok se u današnjoj Srbiji, pet puta manjoj zemlji, svake godine objavi pet puta više romana. Isti slučaj je i sa svim drugim umetničkim granama, ali ne samo s njima. Suštinski, javni istup je postao krajnje jednostavan, i svako, da se vratimo na Vorhola, ima priliku za petnaest minuta slave. Što i nije toliko loša stvar, kako mnogi misle. Najpre, na taj način se uništava mogućnost političke i ideološke cenzure. Isto tako, nešto što bi možda ostalo neprimećeno, sada dobija mogućnost da se iskaže. Jedini je problem, što je možda i najveća muka današnjice, kako se snaći u tom mnoštvu i odabrati ono što zaista valja. Ali da se mi vratimo na stvar i da zađemo u pozadinu želje za slavom. Odakle uopšte potreba da javno istupamo, tražeći pažnju drugih, posledično i slavu? Frojd koren toga vidi u našoj potrebi za samopotvrđivanjem. Ma koliko bili sigurni u sebe, iako to suštinski nikada nismo, potrebna nam je i potvrda drugih. Još dalje odlazi psiholog Abraham Maslov stvarajući čuvenu hijerarhiju potreba, kasnije nazvanu po njegovom imenu. Na prva tri stupnja (fizološke, potrebe za sigurnošću i pripadnošću) nadovezuje se četvrta, potreba za uvažavanjem, koja je neretko i ključna. Bez uvažavanja onoga šta činimo od strane drugih, svejedno je da li je to naš privatni život ili posao kojim se bavimo, neminovno dolazi do životnih krahova i teških posledica, govori Maslov. To najbolje vidimo u sudbinama ljudi koji to uvažavanje ne dobijaju, u isto vreme žudeći za njim ili misleći da će ga dobiti preko slave. Sjajnu priču o tome ispisuje Hanif Kurejši.

U središtu romana „Buda iz predgrađa“ nalazi se lik Karima, mladića iz mešovitog braka Engleskinje i Indijca. Ne nešto preterano zainteresovan za školu (Kurejši to slikovito opisuje: „Bili smo ponosni na to što nikada nismo naučili ništa osim imena fudbalera, postava rok bendova (…) Kakvi idioti smo bili! Tako neobavešteni! Zašto nismo shvatali da sami sebe osuđujemo na to da nikada ne budemo ništa više od automehaničara?“), osuđen na tavorenje u predgrađu u kom će mu proći ceo život, Karimu je jedini san da se preseli u centar Londona i da postane slavan. Gotovo je svejedno po čemu. Prilika za to se pruža kada Karimov otac raskrsti sa starim životom i odluči da postane budistički propovednik. Prateći očev pokušaj da postane slavan, Karimov život se iz korena menja.

Ispisan kao ispovest glavnog junaka iz prvog lica, roman „Buda iz predgrađa“ pre svega pleni umećem Hanifa Kurejšija da nimalo jednostavnu priču ispripoveda iz ugla jednog tinejdžera. Opisujući porodične prilike, pre svega njen raspad, život predgrađa, ali i mondenski krug londonskih umetnika i zvezda, Kurejši nam pokazuje neverovatni književni talenat. Tu je i odlična slika društvenih i političkih previranja, što je dobrim delom ključno za razvoj junaka, baš kao i njegova biseksualnost, koju je Kurejši izuzetno predstavio: „Osećao sam se da bi mi se srce slomilo ako bih morao da biram – kao da moram da izaberem između Roling Stounsa i Bitlsa. Nisam voleo previše da razmišljam o ovoj stvari da ne bih zaključio da sam perverzan i da ću morati na neku terapiju, da primam hormone ili elektrošokove u mozak.

Hanif Kurejši, istaknuti engleski romansijer i filmski scenarista, rođen je u predgrađu Londona u mešovitoj porodici. Nakon studija otpočinje njegov književni rad. Pod pseudonimom je jedno vreme pisao pornografske romane, docnije kreće sa pisanjem filmskih scenarija. Debituje sa romanom „Buda iz predgrađa“, koji dobija prestižnu Vajtbred nagradu. Ovaj roman je zadobio svetsku slavu, a preveden je na preko dvadeset jezika. Autor je brojnih romana (dobar deo je objavljen i na srpskom u izdanju Platoa, Lagune i Booke), zbirki priča i publicističkih dela. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz značajnih priznanja.

„Ali, među ljudima koje sam ja poznavao, duh vremena se iskazivao kao potpuno prepuštanje i besposličenje. Nismo želeli novac. Šta će nam? Mogli smo živeti od roditelja, prijatelja ili države. A ako nam je već dosadno, a obično nam je bilo dosadno, pošto smo retko imali neku unutrašnju želju, bar ćemo se dosađivati pod uslovima koje smo sami odredili, izležavajući se na dušecima u razrušenim kućama, odbijajući da budemo u mašini“, ovako Kurešji opisuje svest ne samo glavnog junaka, već i gotovo cele njegove generacije. Život koji žive njihovi roditelji, strogo ustrojen, repetitivan do krajnjih granica, za njih je pakao. Problem nastupa kada se pobuni protiv njega. Čime tu prazninu popuniti i, još bitnije, kako zadobiti poštovanje drugih, pre svega porodice i okoline koje vas osuđuju zbog odbacivanja njihovog načina života? Rešenje za glavnog junaka romana je potraga za slavom, i to bilo kakvom. Opisujući ta lelujanja i potragu junaka za slavom za koju misli da će mu doneti samopoštovanje, Hanif Kurejši stvara izuzetnu knjigu, sjajnu sliku previranja jednog tinejdžera, ništa manje i celog društva, koje je svoj vrhunac zadobilo u današnjici.

Naslov: Buda iz predgrađa
Autor: Hanif Kurejši (1954-)
Preveo: Đorđe Tomić
Izdavač: Nova knjiga, Podgorica, 2017
Strana: 301

Evo čoveka – Radovan Vlahović

Jedan od najprisutnijih književnih žanrova, iako nam to na prvi pogled možda neće delovati tako, sasvim sigurno je kunstlerroman (künstlerroman) iliti roman o odrastanju umetnika. Za utemeljivača ovoga žanra smatra se Gete, još preciznije začetak ovog žanra je njegov roman „Godine učenja Vilhelma Majstera“. Za razliku od znatno poznatijeg romana „Jadi mladog Vertera“, Gete u „Godinama učenja Vilhema Majstera“ gradi svet u kom se iz patnje nešto uči. Još tačnije, patnja postaje zamajac za umetničko stvaralaštvo umesto, usudićemo se da kažemo, patetičnog samoubistva mladog Vertera. Ipak, ako tražimo koren kunstlerromana možemo otići još dalje u prošlost, i to do prvog modernog romana, Servantesovog „Don Kihota“. Sukobljenost glavnog junaka sa stvarnošću, svojevrsna je potraga za svetom koji ne robuje okoštalim normama, i to preko imaginacije. Don Kihot je umetnik koji stvara potpuno samosvojne svetove, iako oni ne zadobijaju umetničko obličje. Jedini je problem što su ti izmaštani svetovi suludi, pa i sam junak na kraju puta odustaje od njih predajući se svakodnevnom poretku stvari. Umetnik je poražen. Naravno, ako se Don Kihotove maštarije mogu posmatrati kao umetnost. Nama je, ipak, vreme da se vratimo na Getea i na njegove naslednike. Gotovo je nemoguće nabrojati sva dela koja za svoju temu imaju sudbine umetnike, ali izdvojićemo nekoliko najreprezentativnijih. To je, svakako, „Portret umetnika u mladosti“ Džejmsa Džojsa. Kroz prikaz života Stivena Dedalusa (dobrim delom piščevog alter-ega), Džojs stvara prikaz odrastanja umetnika, načina na koji on shvata svet i suočava se sa njim. Isto to čini i Tomas Man u romanima „Tonio Kreger“ i „Doktor Faustus“. Dok je u „Toniju Kregeru“ dat pogled na odrastanje umetnika sličan Džojsovom, u „Doktoru Faustusu“ je umetnik suočen sa užasom stvarnosti koja ga polako guta. Taj put odrastanja umetnika tema je i romana „Omiljena igra“ Leonarda Koena koji kroz prikaz gotovo lunatičnog sveta mladog umetnika stvara nenadmašnu književnu igru. Gotovo sigurno u tome najdalje odlazi Karl Uve Knausgor stvarajući sedmotomnu „Moju borbu“, delo koje ne samo da pomera poimanje autobiografskog romana, već i daje nenadmašni prikaz odrastanja umetnika kroz nekoliko decenija. Tom temom se bavi i Radovan Vlahović.

U središtu romana „Evo čoveka“ nalazi se umetnička grupa „Novi zenit“ i sudbine njenih članova. Prateći živote svojih likova, Radovan Vlahović stvara upečatljive prikaze sudbine nekoliko ljudi (među njima su najistaknutiji Josip Micić, unuk čuvenog Ljubomira Micića, lepi Mario, slikar koji se iz Pariza vraća u rodni Banat i sam Radovan Vlahović). Njihova sukobljenost sa učmalošću socijalističkog života, ništa manje i sa sredinom koja ih guta, u ovom romanu zadobijaju izuzetni prikaz.

Birajući da sudbine svojih junaka predstavi preko fragmentarne forme, Radovan Vlahović stvara svojevrsni književni eksperiment u kom se nekoliko ljudskih priča prepliću kroz različite vremenske i prostorne dimenzije. Tako se iz poglavlja u poglavlje ovog romana selimo u različite svetove i ljudske sudbine, nalik delovima slagalice koji se, ipak, na kraju spajaju u celovitu sliku. Ta slika je prikaz umetnikove suočenosti sa svetom u kom obitava (u ovom slučaju je to Banat: „Tradicija je u Banatu koliko lepota, toliko i prokletstvo. Tradicija je, koliko uzvišeni osećaj uklapanja u vekovne norme, takođe i nešto što sputava, koči i inhibira), ali i ništa manjeg pokušaja da se u tom svetu nikako preživi, što je Radovan Vlahović sjajno predstavio na stranicama ovog romana.

Radovan Vlahović, istaknuti srpski romansijer, prozaista i pesnik, rođen je u Novom Bečeju. Nakon studija jugoslovenske i svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu posvećuje se književnom stvaralaštvu. Do sada je objavio mnoštvo romana, zbirki priča i pesma i knjiga eseja, za koje je zadobio brojna priznanja. Njegova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Osnivač je „Banatskog kulturnog centra“.

„Bio je mlad, preterano osetljiv na ljudsku glupost, zaokupljen sobom, sa verom da ga u budućnosti čeka neki uzvišeniji i lepši svet“, ovako Radovan Vlahović opisuje jednog svog junaka, što je možda i najbolji prikaz sudbina svih junaka romana „Evo čoveka“. Želja da se bude drugačiji, da se uprkos kolotečini stvarnosti stvori nešto što će iz temelja promeniti ne samo stvarnost koja ih okružuje, već i njih same, želja je junaka. Jedini je problem što ih na tom putu očekuje ne samo neminovni sukob sa svetom protiv kog se bore, već i sa sopstvenim demonima, koji će ih neretko odvesti do potpune propasti. Opisujući takvo „odrastanje“ umetnika, Radovan Vlahović ispisuje delo u najboljoj tradiciji kunstlerromana, roman o nimalo prijatnoj sudbini umetnika, pogotovo na našim prostorima. Ipak, i pored svih nedaća, ta sudbina je bolja od učmalog tavorenja. Sjajno nam to pokazuje Radovan Vlahović u ovoj knjizi: „Vidi da je njegova generacija postala smešna, sitna, nesnosno sebična i čuvarna, vidi kako cicijaše, grabe i teku i kako taj sebičluk i špekulantstvo nazivaju vrlinom i strahom za budućnost. U sebi je slavio Boga svog, žudnju za radošću, okrenutost ka beskonačnom (…)“

Naslov: Evo čoveka
Autor: Radovan Vlahović (1958-)
Izdavač: Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2020
Strana: 298

Izabrane pesme – Raša Popov

U mnoštvu nesuvislih, neretko i suludih teorija, otprilike po čuvenim Bodrijarovim rečima da teoretičari kopaju rupe čekajući da stvarnost upadne u njih, jedna prilično zanimljiva teorija ustalasala je javnost krajem četrdesetih godina dvadesetog veka. Holandski filozof Johan Hojzinga je postavio teoriju o „homo ludensu“ u istoimenom delu (na nesreću, ovo delo, baš kao i mnoštvo sjajnih, neretko i prevratničkih knjiga nikada nije objavljeno na srpskom jeziku). Šta je to homo ludens? Pre svega, to je čovek igre, što bi i mogao da bude malo slobodniji prevod ovog izraza. Nasuprot čuvenoj izreci da je rad stvorio čoveka, Hojzinga tvrdi da je igra ključni element koji je izdigao našu vrstu na evolutivnoj lestvici. Suštinski, on govori da je igra u stvari osnov kreativnosti. Iliti još plastičnije: kreativnost je nemoguća bez igre, a bez kreativnosti nema ni razvoja. I zaista, ako pogledamo istoriju naše civilizacije, najveći deo otkrića koji su promenili svet u kom živimo proizašao je gotovo po pravilu iz igre. Naravno, ključan je rad, ali on sam po sebi nije dovoljan bez kreativnosti. Samo što tu već dolazi problem. U istoriji naše civilizacije, pogotovo judeohrišćanskoj, igra, uključujući tu i radost kao njenu pratilju, gotovo je prokažena. Ozbiljnim i odraslim ljudima, kako se misli, ne priliči igra. Cilj života mora da bude strogo ustrojen, i to po unapred određenim pravilima. Sjajno to vidimo u čuvenom romanu „Ime ruže“ Umberta Eka kroz sukob između glavnog lika i ostarelog monaha Horhea koji u igri, smehu i radosti vidi užasnu opasnost. „Da, slagali su te. Đavo ne vlada materijom, đavo je bahatost duha, neosmehnuta vera, istina koja nikada ne podozreva. Đavo je turoban zato što zna kuda ide, i kuda god pošao, uvek stigne tamo odakle je došao. A ja vam sada kažem da vama, u beskrajnom kovitlacu mogućih svetova, bog dopušta i da zamislite neki svet u kome nadobudni tumač istine nije ništa drugo do neotesana budala, koja ponavlja davno naučene reči“, ispisuje Umberto Eko. Ta turobnost života bez igre možda je najvidljivija u umetnosti. Uzećemo za primer književnost, mada se ne razlikuju ni ostale umetničke grane. Određeno književno delo može biti savršeno zanatski izvedeno, moguće je i da je stil savršen, teme zanimljive ili aktuelne, ali ako nedostaje „igra“, to delo nam neće biti zanimljivo. Ono će, pre svega, biti suvoparno, dosadno, nešto što nas ne ispunjava i ne izaziva ništa u nama. Suštinski, ono bez igre neće biti ni umetnost. Sjajno nam to pokazuje veliki Raša Popov.

Knjiga „Izabrane pesme“ nam predstavlja presek poetskog stvaralaštva Raše Popova za „odrasle“ u izboru Bojane Popović. Prateći njegovo stvaralaštvo od prve zbirke „Dva oka“ (objavljene 1963) pa sve do poslednje „Život je sladak brate ko bi želeo da ga na groblje da prate“ (2015), Bojana Popović ne samo da bira najbolje pesme Raše Popova, već nam i pokazuje kako su se njegova interesovanja, poetski izrazi i teme menjali kroz nekoliko decenija.

Od neuobičajenih eksperimenata u prvim zbirkama, brojnih pesama bez naziva, poigravanja sa formom, odsustva interpunkcije ili njene krajnje začudne upotrebe, Raša Popov stvara samosvojne pesme koje će nas iznenaditi svojom formom, ali i sadržajem. Kako vreme bude prolazilo, pred nama će se pojavljivati konvencionalnije pesme, barem po formi, ali i dalje prilično začudne. Uvek na razmeđi literarnih igrarija, nenadmašne duhovitosti i to najviše na sopstveni račun (takvi su, recimo, stihovi u pesmi „Staračka dilema“: Rakija će me tužnog starca podivljačiti / A knjiga će se večno sa zlom mojim ačiti / Rakija jetri mojoj ko ludi je udila / A knjiga? Prenosilac opšteljudskog ludila“), sjedinjene sa preispitivanjem stvarnosti i snolikog sveta (najviše vidljivo u pesmi „San jasni“: „San jedini kadar je da uzroke otključa / Samo on pod santama vri plamti i ključa / U njemu sve je jasno i uvek shvatljivo / Ma koliko bivalo neuhvatljivo“), Raša Popov predstavlja krajnje neobičan, neverovatno zanimljiv i literarno vredan poetski svet. Da sve to osetimo pobrinula se Bojana Popović kroz ovaj odličan izbor poezije Raša Popova i predgovor knjizi, kao i izdavačka kuća „Banatski kulturni centar“ koja je izdavanjem knjige ponovo vratila Rašu Popova u naš kulturni život.

Raša Popov, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, rođen je u Mokrinu. Nakon studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu otpočinje književni i novinarski rad. Autor je desetina knjiga za decu, nekoliko zbirki pesama za odrasle i brojnih članaka u periodici. Bio je glavni urednik izdavačke kuće „Matica srpska“ i novinar u nekoliko medija. Učestvovao je kao pripovedač televizijskim emisijama za decu, a slavu mu je donela emisija „Fazoni i fore“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja. Preminuo je 2017. godine.

„nikada svet neće biti objašnjen / jer se neće razumeti nikada / zašto ljudi žive. // reći će neko da ljudi žive da bi bolje organizovali materiju / ali nema objašnjenja šta je materija. (…) I to se neće nikad objasniti / pa se time štaviše neće nikad ni gospodariti. / Jer nema gospodstva nad nejasnim stvarima“, ispisuje Raša Popov u jednoj „bezimenoj“ pesmi iz ove zbirke. Večita zapitanost nad ljudskom sudbinom – gotovo je svejedno da li je to traženje svog mesta u svetu, priča o istorijskim nedaćama, užasima stvarnosti ili ličnim tragedijama (kakva je smrt pesnikove supruge: „Laže moj razum da Ti više ne postojiš / Jedino u svetu vi postojite – sene / U okeanima ste na talasu pene / Samo se vama vrata neba otvaraju“) – u središtu je njegove pažnje. Najbitnije od svega, da se vratimo na početak, ta preispitivanja su izvedena kroz nenadmašnu igru koja nas u isto vreme i zabavlja i podučava. Pred nama je najbolji primer „homo ludensa“, čoveka koji kroz igru pokazuje kreativnost, talenat i, nikako ne treba zaboraviti, istinsku dobrotu.

Naslov: Izabrane pesme
Autor: Raša Popov (1933-2017)
Priredila: Bojana Popović
Izdavač: Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2021
Strana: 201

Nestanak Jozefa Mengelea – Olivije Gez

Ma koliko to možda ne želeli da priznamo, zlo je popularnije od dobra. Odmah da budemo načisto, ovo se odnosi samo na njegovu popularnost, ne na ono što ljudi priželjkuju. Većina, barem se nadamo, sanja o pobedi dobra i uništenju zla. Mada je i to prilično diskutabilno. Ono što dobar deo ljudi posmatra kao dobro, nekada nimalo nije tako. Primera radi, to je podržavanje pogrešnih političkih lidera ili ideologija, i to sa uverenjem da su ti lideri i ideologije sušto dobro. Ali da se vratimo na popularnost zla. Ukoliko pogledamo masovne medije, pogotovo naše, zlo je u središtu njihove pažnje. Iako je ovo bezbroj puta ponovljena analogija, uporedite prostor koji u medijima zauzimaju rubrika posvećena crnoj hronici i kulturi. To, naravno, ne važi samo za kulturu. Evo jednog primera. Benjamin List i Dejvid Mekmilen, ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za hemiju, dobili su smešno mali prostor u medijima, iako je njihovo otkriće epohalno i omogućiće razvoj novih lekova, koji će verovatno spasiti ko zna koliko života. Uporedite medijsku, ništa manje i društvenu recepciju njihovog rada sa uobičajenim medijskim „zvezdama“. Primera radi, beskorisni degenerik i ljudski otpad, kakav je recimo masovni ubica Brejvik, apsolutno ni za šta nije zaslužan. Ipak, bilo je dovoljno da pobije 69 adolescenata i da dobije nezamislivo ogroman medijski prostor koji veliki naučnici, umetnici, humanitarni radnici, uopšte ljudi koji to zaslužuju, mogu samo da sanjaju. Iako će većina populacije duboko podržavati ove ljude, a gnušati se zločina koji je Brejvik počinio, to ipak ne znače da će im ti naučnici biti zanimljiviji od Brejvika. Ili da odemo malo dalje u prošlost. Naše znanje o velikim istorijskim događajima gotovo se po pravilu iscrpljuje u znanju o liderima, vojskovođama i zločincima. Tako će se – eto opet najočitijeg primera, što je i naša tema – neuporedivo više govoriti o nacističkim zločincima nego o njihovim žrtvama. Probajte, čisto eksperimenta radi, da se setite barem jednog imena zatočenika koncentracionih logora. Sem ako ova tema nije u središtu vašeg interesovanja, to će vam teško poći od ruke. Zato će vam odmah na um pasti celokupna nacistička vrhuška, i ne samo njihova imena, već i njihov fizički izgled, karijere, suštinski: pred vama će biti celovite ličnosti, dok će, u isto vreme, logoraši biti utvare, isključivo brojke, uostalom, ono što su nacisti i priželjkivali. I tu se opet vraćamo na početak. Zlo je ljudima privlačnije od dobra. Ako ostavimo na stranu psihološku motivaciju, dobrim delom to proizilazi iz predstavljanja zločinaca. Oni su gotovo uvek prikazani kao stamene, skoro stripovske figure i okrutni sejači zla. Iako su oni po svojoj suštini bili krajnje banalne kreature. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u romanu „Nestanak Jozefa Mengelea“.

Život Jozefa Mengelea, jednog od najvećih nacističkih zločinaca, zadobio je u romanu Olivijea Geza svojevrsni prikaz, ali vrlo specifičan. Olivije Gez nije fokusiran na njegovu predratnu biografija i docnije zločine koje je učinio u Aušvicu, već na period nakon Drugog svetskog rata i njegovo skrivanje u latinskoj Americi. Prateći Mengeleov prelazak u Argentinu, prve poratne godine, kasniji beg u Paragvaj, naposletku u Brazil, gde će i skončati, Olivije Gez tka priču o zločincu koji pokušava da pobegne od pravde.

Iako Mengeleove poratne godine i danas predstavljaju svojevrsnu nepoznanicu, Olivije Gez ih u ovom romanu sjajno rekonstruiše. Koristeći brojne podatke i istraživanja, Olivije Gez ih nadograđuje fikcijom. Ono što je izuzetno bitno, nema ni primesa senzacionalizma, kakav recimo predstavljaju priče o Mengeleovom selu blizanaca i ostale tabloidne skaske. Fokusiran na istorijske fakte koji se kroz fikciju nadograđuje, ali se nikada ne izvitoperavaju, Olivije Gez uspeva da ispiše izuzetan roman, portret banalnog zločinca koji je izgubio moć.

Olivije Gez, istaknuti francuski pisac i novinar, rođen je u Strazburu. U njemu će završiti studije na Fakultetu političkih nauka. Nakon studija radi kao novinar za brojne redakcije. Među njima su „Njujork tajms“, „Mond“, „Figaro“… Autor je nekoliko studija, knjiga eseja, kao i romana. „Nestanak Jozefa Mengelea“ mu donosi prestižnu „Renodo“ nagradu. Ovaj roman je prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Treba da znaš i ovo (…) savest je bolesna kategorija, izmislila su je poremećena bića, kako bi omela akciju i paralisala aktera“, reči su koje Olivije Gez stavlja u usta Mengeleu. I zaista, Mengele je po svom delovanju primer ljudi bez savesti. Ali i primer krajnje banalnosti, i to one o kojoj govori Hana Arent. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u ovom romanu, portretišući Mengelea ne kao moćnika koji odlučuje o životu i smrti, već kao odrpanog, krajnje odurnog sredovečnog čoveka, kasnije i starca. Njegove misli su banalne, njegov život mediokritetski, a naučni rad bezvredan. Mengele je bednik, kreatura koja po ničemu ne bi bila bitna, uostalom kao ni životi svih zločinaca, da ga ne pamtimo kao „anđela smrti“. Demistifikaciju njegovog lika Olivije Gez je predstavio sjajno u ovom romanu. Čitajući ovaj roman mi ne gajimo nikakvu strahopoštovanje prema njegovom liku. Naprotiv. Pred nama je, ponovićemo opet, bedna kreatura koja ne zaslužuje ništa drugo do naše gađenje. Možda je to idealan način kako da se govori o velikim zločincima. U suprotnom, njihovom mistifikacijom i gotovo stripovskim predstavljanjem, istina se gubi, a zlo zadobija na popularnosti. Sve dok se iznova ne ponovi. Sjajno o tome govori Olivije Gez u ovom izuzetnom romanu: „Svake dve ili tri generacije, kad sećanje izbledi i nestanu poslednji svedoci prethodnik pokolja, razum se izgubi i ljudi ponovo šire zlo. (…) Oprez, čovek je povodljivo stvorenje, u ljude treba sumnjati.“

Naslov: Nestanak Jozefa Mengelea
Autor: Olivije Gez (1974-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2018
Strana: 208

Osmeh Kraljevića Marka – Margaret Jursenar

Jedna od večitih tema na ovim prostorima, i to u svim državama nastalim na pepelu Jugoslavije, svojevrsna je i, usudićemo se da kažemo, prilično bolesna usredsređenost na ono šta drugi misle o nama. Koliko tome doprinosi nemogućnost dobrog dela stanovništva, ako ne i većine, i to opet podjednako u svim državama bivše Jugoslavije, da prihvate da su određeni pripadnici njihovih naroda učinili strašne zločine tokom rata koji je pratio raspad Jugoslavije, to još više proističe iz još tragičnije nesposobnosti da se shvati da kolektivna odgovornost za zločine ne postoji. Iliti još jednostavnije, ako je određeni pojedinac iz određenog naroda učinio neki zločin, to ne znači da je ceo narod učinio taj zločin. Jedini je problem što se kroz besomučnu medijsku histeriju ta činjenica neprestano zamagljuje, pa se stiče utisak, pogotovo u poslednjim godinama, i to kad god neko osudi počinjene zločine, da je ceo svet u uroti protiv nas, gajeći ne samo pogrešnu sliku o nama, već i svojevrsni animozitet. Naravno, to nije problem od juče i, razume se, za njega nije odgovorna samo jedna strane. Sjajno o tome piše Vesna Golsvorti u knjizi „Izmišljanje Ruritanije“, govoreći o britanskom pogledu na Balkan. On je gotovo nemoguća kombinacija imaginacije (otprilike kao na srednjоvekovnim mapama na kojima su se iscrtavali zmajevi, jednorozi i čudovišta na mestima koja nisu bila istražena); kolonijalnog prezrenja nižih oblika života, divljaka kojima je potrebno prosvećenje; i, naposletku, ništa manjeg pronalaženja izgubljene Arkadije koju civilizacija na prostorima Balkana još uvek nije „iskvarila“. To divljenje je, recimo, najizraženije kod Rebeke Vest, koja pišući izuzetnu knjigu „Crno jagnje i sivi soko“ pronalazi upravo takve rusoovske „plemenite divljake“ na našim prostorima. Razume se, gotovo ništa se nije promenilo u međuvremenu. Balkan je i dalje zemlja čuda, nešto blizu, a opet prilično udaljeno. Tome posebno doprinose ratovi devedesetih, koji gotovo nepopravljivo pretvaraju percepciju Balkana u prostor koji naseljavaju čudovišne ubice i zločinci. Mesta za nijanse tu nema, baš kao u svakoj priči nastaloj po meri većine, pa je predstava ovih prostora postala nešto krajnje pogrešno. Razume se, niko ne želi da ga drugi posmatraju kao divljake i zločince. Jedini je problem što se ta slika pokušava da izmeni na krajnje pogrešan način, pa se od drugih očekuje da prihvate „našu“ stranu priče, u kojoj smo mi, kako to obično biva, pravednici, dok su svi drugi bestijalne ubice i zločinci. Čak i da je to istina, a najčešće nije, problem je u tome što to nikoga ne zanima. Tako se ovi prostori u percepciji drugih, ništa manje i našim očima, posmatraju kao isključivo poprište zločina, nesreća i zala. Da to, ipak, ne mora da bude tako sjajno nam pokazuje Margaret Jursenar.

U zbirci „Osmeh Kraljevića Marka“ (u originalu zbirka nosi naziv „Orijentalne priče“) sabrano je deset priča koje je Margaret Jursenar ispisala inspirisana predanjima i legendama nekoliko naroda. Tako se u knjizi nalaze priče „Zidanje Skadra“, „Osmeh Kraljevića Marka“ i „Kraj Kraljevića Marka“ inspirisane našom narodnom epikom. Svet Indije je prikazan u priči „Obezglavljena Kali“, a antička Grčka u „Čoveku koji je voleo Nereide“ i „Udovi Afrodiziji“. Kineska civilizacija je svoje okrilje pronašla u pričama „Kako se spasao Vang-Fo“ i „Poslednja ljubav princa Žen-Šija“. Zapadna civilizacije je u središtu pripovesti „Naša-gospa-od-lastavica“ i „Tuga Kornelijusa Berga“.

Gotovo sve priče iz ove zbirke (sem „Tuge Kornelijusa Berga“) svoje uporište pronalaze u narodnim legendama. Vešto upotrebljavajući njihovu fabulu, neretko i osećaje koje one izazivaju, Margaret Jursenar ne menja njihovu suštinu, već ih pripoveda na potpuno novi način, stvarajući tako potpuno samosvojno književno delo. Sjajno su to priče koje pre svega plene veštinom pripovedanja, ništa manje i umećem Margaret Jursenar da prepozna one ključne i, možemo slobodno reći, arhetipske elemente narodnih priča, koje na ovaj način zadobijaju potpuni novi život. Pohvale zaslužuje i odličan prevod knjige Đorđa Dimitrijevića, kao i izdavačka kuća „Sumatra“ koja je posle neshvatljivog dugog neobjavljivanja dela Margaret Jursenar na srpskom jeziku (ako se ne računaju „Hadrijanovi memoari“) ponovo vratila ovu veliku spisateljicu u naš kulturni prostor.

Margaret Jursenar, jedna od najznačajnijih francuskih i uopšte svetskih književnih spisateljica dvadesetog veka, rođena je u Briselu u mešovitoj belgijsko-francuskoj porodici. Debituje sa romanom „Aleksis ili traktat o uzaludnoj borbi“ 1929. nakon kog sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i studija. Svetsku slavu joj donosi roman „Hadrijanovi memoari“. Za svoj književni rad je zadobila najistaknutija internacionalna književna priznanja, a bila je prva žena koja je primljena u francusku Akademiju nauka. Poslednje godine života provela je živeći usamljenički sa partnerkom na američkom ostrvu Bar Harbor. Preminula je 1987. godine.

„Vi ste kao i mi svi. Kad pomislim kako glupaci tvrde da našem vremenu nedostaje poezija, kao da ono nema svoje nadrealiste, svoje proroke, svoje filmske zvezde i diktatore. Verujte mi, (…) ono što nam nedostaje, to je prirodnost. Svila je veštačka, hrana ogavno sintetička liči na one falsifikovane namirnice kojima se kljukaju mumije, a žene sterilizovane protiv nesreće i starenja prestale su da žive. Jedino još u pričama nekih naroda nalazimo ona stvorenja puna mleka i suza čije bismo dete s ponosom bili…“, piše Margaret Jursenar u ovoj knjizi. Upravo to traženje za iskonskim, prirodnim, a u isto vreme i neobičnim, ono je što ona pronalazi u različitim narodima. Uostalom, Margaret Jursenar to pronalazi i na našim prostorima, posvećujući im trećinu knjige. U srži te potrage, ma koliko se to možda na prvi pogled činilo, nije traganje za etnografskim i inim različitosti, iako su one, naravno, prisutne. Bitna je priča, osećaj koji autorku, isto tako i čitaoce, obuzima u susretu sa narodnim predanjima. Pripovedajući o različitostima, Margaret Jursenar u ovoj knjizi u stvari tka priču o jedinstvu, neverovatnoj sličnosti svih naroda kada se razgrnu koprene stvari koje nas dele. Najbolje to sama Margaret Jursenar obrazlaže: „I, na tom prostranom ljudskom kontinentu, bezbrojna raznolikost rasa ne remeti ništa više tajnovito jedinstvo celine nego što raznolikost talasa remeti veličanstvenu monotoniju mora.“ Na našu sreću, baš to je Margaret Jursenar pronašla i na ovim prostorima stvarajući ovu izuzetnu zbirku priču.

Naslov: Osmeh Kraljevića Marka
Autor: Margaret Jursenar (1903-1987)
Preveo: Đorđe Dimitrijević
Izdavač: Sumatra, Šabac, 2021
Strana: 97

Diana Budisavljević – Nataša Mataušević

Priču o sukobljenom pogledu na stvarnost sjajno nam pokazuje svojevrsni raskorak između dva umetnička i etička pogleda kod dva velika umetnika. U pitanju su mađarski nobelovac Imre Kertes i čuveni američki režiser Stiven Spilberg. Nakon odgledane „Šindlerove liste“, Imre Kertes ne krije svoje nezadovoljstvo. Ono što Kertes zamera Spilbergu je sladunjavost u prikazu užasa, iako ta sladunjavnost nikako nije estetska, na kraju to nije ni moguće, gotovo niko kao Spilberg nije uspeo da predstavi užase holokausta, već svetonazorska. Priča o holokaustu, po Kertesu, nije priča o preživljavanju, već o uništenju, pa je fokus na priči o preživelima ne samo iskrivljavanje istine, već i svojevrsni umetnički i moralni kič. Brojke govore u korist Kertesa. Broj Jevreja koji su preživeli holokaust u odnosu na umorene je minoran. Naposletku, tu je i pitanje da li su preživeli zaista „preživeli“. Kertes tom pitanju posvećuje gotovo ceo svoj književni opus, koji u „Kadišu za nerođeno dete“ doživljava svoj vrhunac. Po Kertesu, stvaranje deteta u svetu koji je doživeo Aušvic je zločin ravan Aušvicu. Tim pitanjem se bave i naši veliki književnici Aleksandar Tišma (najviše u romanima „Upotreba čoveka“, „Kapo“ i „Vere i zavere“) i Đorđe Lebović (u izuzetnim dramama o postlogorskom iskustvu „Haleluja“, „Viktorija“ i „Vojnik i lutka“). Krajnje je to pesimistički pogled na stvarnost, suštinski priča o nemogućnosti nastavka života posle tako užasnih iskustava. Ipak, život se, na sreću ili nesreću, sve zavisi kako se uzme, i pored toga nastavlja. A u nastavku tog života potrebno je dati životu smisao i pokazati da i pored silnih užasa, ipak, postoji nešto što životu daje nekakvu vrednost. To sjajno čini Viktor Frankl u svojim delima, najviše u knjizi „Zašto se niste ubili“, govoreći da sam život po sebi predstavlja najveću vrednost, ma koliko on u nekim trenucima delovao užasno. S druge strane je predstava nove stvarnosti kao svojevrsnog načina da se stare rane prebole. Iliti još jednostavnije, kakav je bio slučaj u socijalističkoj Jugoslaviji, novi sistem – u kom su ideje jednakosti, socijalne pravde i blagostanja za sve postavljene kao osnovne vrednosti – vraća dug žrtvama i njihovo stradanje čine smislenim. Tu su, naravno, i priče o herojima, da se vratimo na početak i sukob mišljenja Kertesa i Spilberga, pogotovo aktuelan u današnjici, još više na ovim prostorima. Imamo li u današnjici pravo da pričamo o herojima? I da li su priče o herojima ne samo zamagljivanje prošlosti, neka vrsta lažnog tešenja da dobro ipak pobeđuje zlo, već i našeg samozavaravanja? Suštinski, pravdanje naše inertnosti i kukavičluka tako što ćemo slaviti tuđe herojstvo. Ipak, sva ova pitanja postaju nebitna kada se susretnemo sa istinskim herojstvom. Jedno od njih je i herojstvo velike Diane Budisavljević.

Prateći rane godine Diane Budisavljević od rođenja u uglednoj austrijskoj porodici Obekser, udaje za čuvenog hirurga Julija Budisavljevića i docnijeg prijatnog zagrebačkog života, Nataša Mataušević oslikava život gotovo uobičajene pripadnice više klase. Baš zbog toga je i prekretnica toliko velika. Uzdržana i dostojanstvena predratna gospođa postaje nepokolebljivi borac i spasilac nekoliko hiljada dece. Prateći njen humanitarni rad, silne nedaće sa kojima se sukobljava tokom Drugog svetskog rata, ali i njeno posleratno proterivanje iz istorijskog pamćenja, Nataša Mataušević ispisuje izuzetnu knjigu.

Odmah na početku – što je izgleda brojnim čitaocima zasmetalo, barem po komentarima na internetu – studija Nataše Mataušević nije isključivo priča o Diani Budisavljević, niti je to popularno napisana publicistika. U pitanju je sjajna istoriografska studija, nastala na osnovu doktorske teze autorke, krcata brojnim podacima, izvorima, arhivskim dokumentima, fotografijama i brojnim svedočenjima, u čijem se središtu nalazi lik Diane Budisavljević, ali i nenadmašni prikaz vremenskog konteksta u kom se njena akcija odigrava, kao i njenih saradnika.

Nataša Mataušević, jedna od najistaknutijih savremenih hrvatskih istoričarki, rođena je u Beogradu. Nakon studije istorije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu (na kom je i doktorirala), radi kao kustoskinja u Muzeju revolucije naroda Hrvatske. Do sada je postavila preko trideset zapaženih muzejskih postavki i izložbi, a autorka je brojnih naučnih studija, radova i monografija, među kojima posebno mesto zauzimaju radovi o koncentracionom logoru Jasenovac i NDH.

Delatnost gospođe Diane Budisavljević i njenog odbora za pomoć ženama u logorima naočigled celog Zagreba i ustaških vlasti u toku godine 1941. i 1942. spada u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život, ostaju najveća tajna“, ispisuje Svetlana Velmar-Janković o Diani Budisavljević. I zaista, ono što je uradila Diana Budisavljević je ravno čudu. Ona je umesto moralne indigniranosti, što je činila većina (nikada ne treba zaboraviti da totalitarizam ne uspeva zato što ga većina podržava, već zato što većina ne radi ništa da ga spreči), izabrala da svoj prijatni život smeni mukotrpnim pokušajem da se nekako to zlo spreči, i to spašavanjem dece, postajući tako spasilac hiljada i hiljada mladih života. Sama Diana o tome u svom dnevniku piše: „Budući da nitko drugi nije htio preuzeti rizik, nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stajališta da moj život nije vrijedniji od života nedužno progonjenih (…).“ Time nam je ona, da se vratimo na početak, dala svojevrsnu lekciju. Priča o herojima nije sentimentalna skaska na koju ćemo liti suze, niti stvaranje lažne uverenosti da dobro pobeđuje zlo, priča o herojima je podstrek da i mi sami pokušamo da se borimo protiv zla, kako je to Diana Budisavljević u svoje vreme radila. Taj put je Nataša Mataušević predstavila izuzetno u ovoj studiji, ali i dala nenadmašni prikaz vremena i ljudi koji su Dianu Budisavljević okruživali, ispravljajući tako veliku nepravdu koja je učinjena njenim proterivanjem iz istorijskog sećanja.

Naslov: Diana Budisavljević
Autor: Nataša Mataušević (1956-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 399

Izbledele duše – Mladen Jakovljević

A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod”, ispisuje Karl Uve Knausgor u „Mojoj borbi“ opisujući smrt svog oca. Iako banalna, očeva smrt predstavlja svojevrsnu prekretnicu za Knausgora, toliko da ona postaje okosnica njegovog sedmotomnog romana, sasvim sigurno najveće književne senzacija dvadeset i prvog veka.  Ipak, sam čin očeve smrti, koliko i docniji obredi koji tu smrt prate, za Knausgora su skoro banalnost. Suštinski, smrt je u današnjici za dobar deo ljudi, uključujući tu i Knausgora, postala sasvim obična stvar. Koliko je to posledica promene medijske paradigme, pre svega načina izveštavanja o smrti u kojoj ona predstavlja samo brojku (to vidimo u ovom „koronarnom“ vremenu u kom se svakodnevno nižu izveštaji o smrtima, koji su ništa drugo do puke statistika, da parafraziramo reči koje se pripisuju Staljinu), ništa manje to proizilazi iz našeg odnosa prema smrti koji je doživeo drastične izmene. To najbolje možemo videti u obredima koji prate smrt. Oni su od nekadašnje koloritne ritualnosti pretvoreni u unificirane ceremonije (gotovo je svejedno da su li to religijske ili sekularne procesije). Čak i kada su prisutni „atavistički“ momenti, oni se posmatraju kao kuriozitet, neretko i kao potpuna bizarnost. Kako se čini, obrednost je ukroćena, a „civilizacija“ je zadobila još jednu pobedu. Ona je još prisutnija u samom činu umiranja. Nekadašnji lapot – naravno, ako je on uopšte postojao – smenjuje tavorenje staraca po domovima, gde oni žive i umiru ne predstavljajući smetnju svojim bližnjima. O gotovo patološkom prezrenju starenja – samim tim i smrti koja je krajnji ishod starosti – iluzorno je trošiti reči. Suština je, da konačno pređemo na stvar, u prilično promenjenom posmatranju smrti u današnjici. Zbog toga je i toliko ilustrativno Knausgorovo čuđenje nad očevom smrću. Umesto grandioznosti koja se povezuje sa smrću –  otprilike kao u scenama umiranja u operskim predstavama – dobija se banalnost. Ipak, čak i u izmenjenom obliku smrt menja čoveka. Nigde to nije vidljivije nego u literaturi. Okosnicu dobrog dela umetnosti, ako ne i najvećeg broja književnih dela čini smrt. Od „Epa o Gilgamešu“, prvog zabeleženog književnog dela u istoriji naše civilizacije, pa sve do današnjice, uzećemo opet Knausgora kao primer, smrt je dominantna tema, još više naš odnos prema njoj i pokušaj da se nekako izborimo sa njenom neumitnošću (to, recimo, sjajno čini Saramago). U koštac sa ovom velikom temom uhvatio se i Mladen Jakovljević stvarajući roman „Izbledele duše“.

Početak je devetnaestog veka. U jednom podrinskom selu spajaju se sudbine mladića Radovana i nekonvencionalnog sveštenika Branka, ali i dve dimenzije, života i smrti. Obitavajući nakon smrti u svojevrsnom limbu na seoskom groblju, Radovan upoznaje čudnovati svet izbledelih duša, umrlih meštana sela, osuđenih na posmrtni boravak u ovom međuprostoru. Za to vreme, sveštenik Branko na upravo tom seoskom groblju spoznaje poroznu granicu između dva sveta koja će gotovo nestati do kraja knjige.

Žanrovski odrediti roman Mladena Jakovljevića je težak, ali i, u neku ruku, nemoguć zadatak. Izuzetna istorijska slika predustaničkih godina (uključujući tu i pojavu Vuka Karadžića u epizodnoj ulozi) sjedinjena je sa sjajnom predstavom narodnih verovanja i običaja, ali i života tadašnjeg sela. Dodajte tu i fabulu koja je na sredomeđi između horora i folklorne fantastike, kao i pokušaj rekonstrukcije narodnog govora, i dobićete „Izbledele duše“, sjajnu kombinaciju nekoliko žanrova, ali i pripovednih tehnika, sasvim sigurno jedan od boljih romana naše književnosti u proteklih nekoliko godina.

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu. Nakon studija engleskog jezika i književnosti predaje englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Debitovao je sa romanom „Vrata sumraka“, nakon kog slede romani „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Autor je brojnih naučnih studija i radova.

„Da narod uči pismena i čita, znalo bi se. Sve ostaje kad se zapiše. Ovako, od babe do babe, pola se zaboravi, pola izmisli i na kraju niko ne zna šta je, što je i kad je nešto bilo“, govori jedan od junaka romana. „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića su, možemo slobodno reći, pokušaj da se upravo te mitske koprene jednog davnog vremena skinu, i to prvenstveno preko rekonstrukcije govora i tadašnjeg načina života. Još bitnije, koristeći narodna predanja, Mladen Jakovljević ispisuje uzbudljivu fabulu koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ipak, ako ostavimo na stranu fabulu i jezik, Mladen Jakovljević stvara izuzetna promišljanja. Kroz prikaz sudbina umrlog junaka Radovana i njegovih grobljanskih sadruga on tka večitu priču o smrti, u ovom slučaju još kompleksniju, jer je izvedena kroz krajnje neobičnu, gotovo sinkretičku mešavinu narodnih običaja, hrišćanskog i budističkog učenja, neretko i ironije (sjajan je otpozdrav jednog junaka na reči pomaže bog: „Da je teo već bi pomogo.“). Mladen Jakovljević je napisao odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ispisao sjajna promišljanja o smrti, večitoj temi literature. Jedno od njih je i ovo: „Ovde bledi mnogo više od samog tela. Blede sećanja na sunčan dan, plavetnilo neba, zelene pašnjake ogrejane letom, pucketanje drva u furuni kad dođe zima, ljude koje smo ostavili za sobom… Na kraju izbledi sve. A opet… Iako ovo mesto mnogo toga uzme, jedno izgleda ostaje. Koliko god da čoveku telo i sećanja izblede, ma koliko vremena da je ovde, tuga ostaje do samog kraja, dovoljno snažna da može da zaboli i povredi i ono malo duše što preostane da se grčevito drži za postojanje.“

Naslov: Izbledele duše
Autor: Mladen Jakovljević (1975-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 260

Satantango – Laslo Krasnahorkai

Jedna od najčuvenijih početnih rečenica, barem kada je reč o literaturi na ovim prostorima, svakako je prva rečenica Konstantinovićeve knjige „Filosofija palanke“. Bezbroj puta ponovljena, koliko u negativnom ništa manje i u pozitivnom kontekstu, ova rečenica je postala svojevrsni kamen spoticanja za dobar deo ljudi. „Iskustvo nam je palanačko“, govori Konstantinović na početku „Filosofije palanke“, obrazlažući na nekoliko stotina strana – uzgred, izuzetno hermetično napisanog teksta, neretko na granici potpune nečitljivosti – šta je to, zapravo, palanačko iskustvo. Po njemu je to užasavajuće izolovan svet, samodovoljan, zatvoren prema svemu drugačijem, okrenut tradicionalizmu i nekakvom pokušaju nacionalnog unitarizma iz kog se rađa nacionalizam i, naposletku, nacizam. Najbolje to sam Konstantinović obrazlaže: „Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva…“ Verovatno to određenje ekstremnog nacionalizma kao „srpskog nacizma“ (iako sam Konstantinović u knjizi navodi da on nije rezervisan samo za Srbe) predstavlja najveći problem za Konstantinovićeve oponente, pogotovo portretisanje nekoliko istorijskih ličnosti (pre svega Nikolaja Velimirovića) kao nacista. Naravno, ovo nije ostalo bez odjeka. Suštinski, ako bismo pogledali našu javnu scenu u poslednjih pola veka, gotovo sigurno nijedna knjiga nije izazvala toliko diskusija i oprečnih mišljenja kao što je to bio slučaj sa „Filosofijom palanke“.  Pored, naravno, političkih implikacija, Konstantinovićeva knjiga je dovela i do ponovnog razmatranja pojma palanke i njenog duha, što, suštinski, predstavlja jednu od većih tema naše društvene i kulturne istorije. Ona se rađa sredinom devetnaestog veka sa početkom modernizacije i, možemo slobodno reći, ne gubi na značaju ni danas. S jedne strane stoji uverenje da nam je za razvoj neophodna modernizacija, koja gotovo po pravilu odbacuje tradicionalno, dok se na drugoj strani nalazi shvatanje da je tradicija jedini način da se sačuva identitet i nekako nastavi dalje. Pre nego što se neko zapita gde je tu, zaboga, palanka, reći ćemo da je ona, ili još preciznije njen način života (iskustvo po Konstantinoviću), gotovo egzemplar i za jednu i za drugu stranu. Njena zatvorenost, samodovoljnost, gotovo potpuna izolovanost od drugih i istrajnost u najčešće tradicionalnom načinu života za jedne je, reći ćemo i to bez preterivanja, potpuni pakao, dok je za druge to raj. Priča o tom sukobu mišljenja jedna je od velikih tema i književnosti, još više portretisanje palanačkog sveta. To čini i Laslo Krasnahorkai u izuzetnom romanu „Satantango“.

U dubokoj mađarskoj provinciji, čini se, zaboravljenoj od svih, nalazi se varoš naseljena ljudima koji su potonuli u splin mučnog i ništa manje dosadnog života. Sve će to promeniti dolazak dvojice sitnih prevaranata, koji će, kako to obično biva, ubediti žitelje varoši da su njihovi spasitelji, gotovo mesije, iz gliba užasavajuće stvarnosti. Oslikavajući živote varošana, ali i silne promene nakon dolaska pridošlica, Laslo Krasnahorkai ispisuje izuzetan roman.

Čitanje romana „Satantango“, uostalom kao i svih dela ovog pisca, predstavlja posebnu vrstu zadovoljstva, ali i ništa manjeg truda. Ogromne rečenice, nekada se one prostiru i na polovini jedne stranice, sjedinjene su sa, takođe, ogromnim poglavljima bez ijednog pasusa. Dodajte tome i neuobičajenu kompoziciju romana, nalik pokretima tokom tanga, ali i namerne (postmoderne) mistifikacije pisca, pogotovo u poslednja dva poglavlja, i shvatićete da je „Satantango“ krajnje kompleksan roman, koji zahteva veliki trud čitalaca. Ipak, za taj trud dolazi dostojna nagrada. Laslo Krasnahorkai je napisao izuzetan roman, ispisan besprekornim stilom i sa mnoštvom sjajnih kompozicionih rešenja. Da se to oseti i na srpskom jeziku pobrinuo se Zlatko Moguščij koji je izuzetno preveo roman. Pohvale zaslužuje i Marko Čudić za predgovor romana, ali sa jednom velikom zamerkom. Apsurdna, usudićemo se da kažemo, i krajnje neuviđavna praksa da se u predgovorima prepričava radnja romana, čak i završnica knjige, prisutna je, nažalost, i u ovom slučaju.

Laslo Krasnahorkai spada u red najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom snimio je niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su među najpoznatijima). Jedinstveni stil i teme sa kojima se uhvatio u koštac donose mu pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i zbirka priča „Ide svet“ (Rende).

„(…) znao je da da su te zagušljive, smrdljive rupčage bezmalo prava klijališta neosnovanih i detinjastih planova, iz kojih nevešte i smešne žudnje pokatkad kuljaju kao para iz lonca“, ispisuje Krasnahorkai u ovom romanu i možda na najbolji način predstavlja žitelje bezimene varoši. Zaglavljeni između žudnje za nečim novom, najčešće želje da pobegnu u veliki svet u kom će pronaći sve što im nedostaje, ali i ništa manje ukorenjenosti u splin života koji već dugo žive, oni se nalaze na večitoj sredomeđi. Oni, da se vratimo na početak priče, nisu ni egzemplar nekakvog očuvanja tradicionalnog života, ali ni prikaz kakav to ne treba biti. Suštinski, ti ljudi su, što nam sjajno Krasnahorkai pokazuje u ovom romanu, patnici zarobljeni u turobnom svetu iz kog nema izlaza. Opisujući takav svet, Krasnahorkai tka priču o „iskustvu provincije“, ali i sjajno pokazuje mehanizme manipulacije drugim ljudima, koji su svojstveni autokratskim režimima. Kompleksnost tema, njihovo predstavljanje na stilski savršeni način, ali i krajnje neuobičajena kompoziciona rešenja čine ovaj roman istinskim remek-delom, nenadmašnom pričom o propasti iz koje spasa nema: „Oni još uvek džedže na istom mestu,  na istoj muzgavoj hoklici, uveče žderu krompir-paprikaš i nije im jasno šta ih je snašlo. Sumnjičavo se pogledavaju, glasno podriguju u tišini i – čekaju. Čekaju žilavo i istrajno, uvereni da ih je neko prosto prevario. Čekaju pritajeni kao mačke u svinjokolju, možda padne koja mrvica sa stola. Ovi su kao negdašnja dvorska posluga, čiji je gazda iznenada prosvirao sebi mozak, i sada se svi bespomoćno vrzmaju oko leša.“

Naslov: Satantango
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Zoltan Moguščij
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 303

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Ide svet“ Lasla Krasnahorkaiјa

Darma lutalice – Džek Keruak

Iako ovo na prvi pogled može delovati apsurdno, teorije zavera nam u isto vreme mogu dati osećaj moći, ali i opravdanje za potpunu nemoć. Da krenemo prvo od osećanja moći. Pojedinac ili skupina pojedinaca, sasvim je svejedno, jedini znaju istinu koja stoji iza poretka stvari. Samim tim, oni stiču potpunu moć tako što niko više ne može da ih „prevari“. Međutim, kako iza ustaljenog poretka stoje isuviše moćne organizacije (ili gušteri u nekim od najluđih teorija zavera), otpor ne samo da ne donosi ništa, već je i iluzoran. Suštinski, to je idealno opravdanje za potpuni životni konformizam, opravdan tom „dubokom spoznajom“. Čak i kada je otpor prisutan, on je uperen prema imaginarnim neprijateljima (gejstovima, trilateralama i ostalim dežurnim negativcima), dok je, u isto vreme, pravim „zlikovcima“ otvoren put da rade šta god požele. Suštinski – iako je ovo, razume se, još jedna teorija zavera – možda je upravo to taj podli plan o kom konspirolozi neprestano pričaju. Rezultat svega toga je svet u kom su zdrav razum i idealizam – nikada ne treba zaboraviti: idealizam dolazi uvek posle zdravorazumskog shvatanja da nešto duboko nije u redu sa svetom u kom se živi – gotovo potpuno nestali. Naravno, velika greška bi bila svaliti svu krivicu samo na teorije zavera. Najveći krivac za nestanak idealizma su silna razočaranja ljudi, pogotovo na ovim prostorima. Poverenje koje je nekada u prošlosti dato dovelo je nebrojeno puta do gorkih razočarenja i poslovičnih zaklinjanja da ih u budućnosti nijedna baraba neće više „preveslati“. I eto još jedne teorije zavere, na nesreću verovatno potpuno istinite. Možda su upravo svi ti „promašaji i razočarenja“ služili tome da se ljudi što više ograde od politike i društvenog angažmana prepuštajući barabama da slobodno rade šta god požele. Kako god bilo, živimo u svetu u kom je idealizam gotovo nestao. Najbolje ćemo to videti po izrugivanju pojedincima koji nešto pokušavaju da promene. Uzmimo samo za primer ekološku aktivistkinju Gretu Tunberg. Iako nam se njen način borbe ne mora svideti, ništa manje ni njena ličnosti, protiv onoga za šta se ona bori, a to je pokušaj da se klimatske promene nekako zauzdaju, niko normalan (ne računajući ludake koji ne „veruju“ u klimatske promene) ne može imati ništa. Problem je jedino u tome što je umesto podrške Greta Tunberg, i to na globalnom nivou, najvećim delom dobila izrugivanje, pakost i potpunu zlobu. Uostalom, kako je i prošla većina ljudi koja je nešto pokušala da promeni. Nema boljeg svedoka tome od još jedne generacije koja je pokušala da korenito promeni stvarnost. Priču o njima donosi Džek Keruak.

Autobiografski roman „Darma lutalice“ Džeka Keruaka u isto vreme donosi priču o čuvenoj bit generaciji umetnika, ali i pripovest o samom piscu i njegovim lutanjima po Americi. Gotovo uvek na razmeđi između pokušaja da se u mnoštvu pronađe smisao i samotičnog lutanja po predelima Amerika u kom se, takođe, traži smisao, Džek Keruak u ovoj knjizi tka sjajnu priču o ljudima koji su pokušali da na drugačiji način pronađi izlaz iz užasa sveta u kom se živi.

Ispisan kao autobiografski roman u kom su predstavljene stvarne ličnosti (uključujući tu samog autora, ali i Gerija Snajdera, Ginzberga, Barouza i mnoštvo drugih), Džek Keruak tka sjajno ispripovedano delo, ispisano dugim, neretko potpuno neobuzdanim rečenicama koje se opiru svakom određenju. Iako u pojedinim trenucima to može biti naporno za čitanje, ne pomaže tome ni predstavljanje silnih junaka koji čitaocima, pogotovo današnjim, baš ništa ne znače, Džek Keruak je ipak ispisao izuzetno snažan roman, ali i ostavio svedočanstvo o jednoj krajnje čudnoj i ništa zanimljivoj generaciji ljudi koja se sasvim sigurno neće u skorije vreme ponoviti. Ono što se mora pohvaliti je i izuzetan prevod roman Ivane Milankove, kao i njen pogovor knjizi koji dodatno razjašnjava kontekst vremena u kom je delo nastalo.

Džek Keruak, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Louel u porodici francuskog porekla. Nakon završene srednje škole, upisuje Univerzitet Kolumbija, na kom započinje njegova plodna književna karijera. Jedan je od predvodnika bit pokreta, koji će izvršiti ključni uticaj na mnoštvo docnijih autora. Najveću slavu mu je doneo roman „Na putu“, sasvim sigurno jedno od najvećih dela svetske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Napisao je i niz drugih romana, kao i nekoliko knjiga poezije.

„Onog dana kada svi ljudi budu razmišljali na isti način, shvatiće ovo što govorim sada i shvatiće da su zen ludaci bili prvi srećnici koji su okusili slasti prašine, prvi kojima se lice razvlačilo u osmeh zbog tople prašine koja im je meko dodirivala stopala“, ispisuje Keruak u ovoj knjizi. I zaista, kakav je naš stav o bit generaciji, uključujući tu i „decu cveća“ kao njihove prirodne naslednike? Nažalost, krajnje negativan, neretko i potpuno nipodaštavajući. Oni se, otprilike, pamte kao narkomani koji su orgijali. Iako je ovo karikiranje, ono nije daleko od istine. Zaboravlja se jedino da je ova generacija promenila ne samo umetnost i kulturu tog vremena, samim tim i današnju, već i društvenu paradigmu. Zahvaljujući toj generaciji, ustaljene navike su promenjene, seksualne slobode su dobrim delom osvojene, i, što je možda i najbitnije, ova generacija nam je pokazala da se izanđali sistem vrednosti i način života ne mora nastavljati unedogled. On se može promeniti, naravno, ako se pobunimo. Tu zaboravljenu lekciju, koju u današnjici gotovo cinično odbacujemo, Džek Keruak sjajno predstavlja u ovom romanu. U isto vreme on u ovom romanu ispisuje i himnu prirodi, što predstavlja još jednu lekciju u vremenu u kom smo naše okruženje doveli do gotovo potpune propasti: „Ovako se čovek može osećati samo u šumama, one su uvek bliske, iako već izbledele u sećanjima ljudi iz gradova i zaboravljene kao lik davno umrlog rođaka, kao nekakav stari san, kao deo zaboravljene pesme koja lebdi nad vodom, a najviše kao deo zlatne večnosti prohujalog detinjstva ili rane mladosti, svega živog i svega mrtvog, kao najdublji bol koji je bivstvovao milionima godina i kao oblaci koji se nadvijaju nada mnom i opravdavaju (tako usamljeni, meni veoma bliski) ovo moje osećanje.“

Naslov: Darma lutalice
Autor: Džek Keruak (1922-1969)
Prevela: Ivana Milankova
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 301

Vrijeme je krv – Stanko Cerović

Pored distraktivne, ništa manje i eskapističke funkcije umetnosti, iako ovo sasvim sigurno neadekvatno zvuči, dobar deo ljudi joj pripisuje još jednu, kazaćemo, „oplemenjujuću” funkciju, ma koliko tek ovo rogobatno zvučalo. Kroz istoriju naše civilizacije, ništa manje i u današnjici, umetnost se posmatra kao jedan od načina da se oplemeni stvarnost, još tačnije da ona postane uzvišena, samim tim i bolja. Suštinski, umetnost, po ovom shvatanju, predstavlja kontrapunkt prljavoj stvarnosti, način da se upravo ta prljava stvarnost nekako „očisti“. Stoga je, da uzmemo jedan skorašnji primer, i toliko napadan Basarin roman „Kontraendorfin“. Optužnica protiv ovog romana, uostalom i skorašnji degenerični upad na njegovu promociju, svodi se upravo na argumentaciju da je Basara u ovom romanu napisao gadnu i prljavu paškvilu u kojoj je, što se i najviše zamera, „udario“ na velikane ovdašnje literature, i koja se baš zbog toga nikako ne može posmatrati kao umetničko delo. Istina je, ipak, sasvim drugačija. Umetnost ne samo da ne mora bude „lepa“ (da parafraziramo reči Marine Abramovič iz njenog čuvenog performansa) ili „pristojna“, taman onako kako je malograđani posmatraju, suština umetnosti je upravo u prevazilaženju svih granica. Ali to je već neka druga stvar, o kojoj smo već pisali. Nama je vreme da se vratimo na početak teksta, još tačnije na posmatranje umetnosti kao sredstva da se stvarnost oplemeni. To je na nesreću, ipak, daleko od istine. Na prvom mestu, umetnost, a tim pre svega zaista mislimo na umetnost, a ne na njene surogate u agregatnim stanjima Mir-Jam ili kičastim prizorima potočića, dopire do izuzetno malog broja ljudi. Iako je taj broj u poslednje vreme povećan – pre svega zbog lakše i jeftinije distribucije umetničkih dela, i to nasuprot dozlaboga dosadnim lamentiranjima o smaku svih vrednosti – on je, ipak, minoran u odnosu na broj celokupne populacije. I to, naprosto, nije nikakvo prežvakavanje dosadne priče o elitizmu ljubitelja umetnost, naprotiv, većina „konzumenata“ umetnosti je skoro uvek puka sirotinja, već činjenično stanje. Još gore, umetnost najčešće ne menja ljude. Bilo bi to lepo, ali to nije stvarnost. Da bi to ilustrovali, navešćemo samo jedan primer. Po predanju, u središtu nacističkog logora Buhenvald nalazio se Geteov hrast, drvo u koje je on kao mladić urezao svoje ime. U tu priču su verovali nacistički upravnici i čuvari logora, čak se time i hvaleći. Zaboga, oni rade i žive na mestu gde je najveći nemački pesnik svih vremena proveo neko vreme. A šta su zapravo radili? Ubijali su hiljade i hiljade ljudi, zverski ih zlostavljali, vršili medicinske eksperimente na njima, suštinski radili najbestijalnije stvari odmah pored Geteovog hrasta, u isto vreme tvrdeći da su poštovaoci njegovog umetničkog stvaralaštva. Suština je, da skratimo stvar, da umetnost ne menja stvarnost, i da ona, ma koliko to želeli, nema tu moć. Sjajno to obrazlaže Stanko Cerović.
U knjizi „Vrijeme je krv“, Stanko Cerović se kroz pogled na nekoliko ključnih događaja u istoriji naše civilizacije osvrće na odnos umetnosti, i ne samo nje, prema civilizaciji smrti, kako je naziva. Tako je u prvom eseju „Mjesečari i Vampiri“ delom obrađen naš odnos prema izbegličkoj krizi nastaloj posle ratova na Bliskom istoku. Esej „Bitka kod Staljingrada“ nas seli u prošlost i pripoveda o ovoj čuvenoj bici. „Hordada del Muerto“ govori o pravljenju prve atomske bombe i promenama koje je ona dela. U poslednjem poglavlju „Otvaranje snova“ autor sublimiše prethodne eseje otvarajući nam novi i, može se slobodno reći, čudnovati pogled na stvarnost.
Ako bismo tražili najbliže žanrovsko određenje ove knjige, ona bi se mogla opisati kao nesvakidašnja kombinacija proznog teksta, iscrpne istorijske, politikološke, sociološke i, najviše, filozofske analize. Upravo u delovima u kojima se sve ove oblasti prepliću, autor pokazuje nenadmašnu erudiciju, sjedinjenu sa sjajnim stilom. Još bitnije, pred nama su smeli zaključci, pokušaji da se o stvarnosti našega sveta progovori na drugačiji način. Tako se o Staljingradskoj bici ovako govori: „Imaju Nemci pravo što su ponosni na staljingradski poraz: nikad nijesu bili bliže da postanu ljudi. Slijedili su Hitlera, a našli Čujkova. Hitler ih je zatvorio u tenkove i bacio u osvajanje svijeta, a Čujkov ih je žive odrao, preveo ih sa one strane straha i patnje i vratio smrznutoj zemlji.“
Stojan Cerović, istaknuti novinar, filozof i publicista, rođen je u Podgorici. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu seli se u Pariz, gde i danas živi. Bio je dugogodišnji urednik srpskohrvatske redakcije Frans internasionala. Objavio je brojne članke i studije u periodici. Autor je knjiga „Njegoševe tajne staze“, „U kandžama humanista“ i „Drvo života, plodovi smrti“.
„’Nemojte nikome reći šta ste ovdje videli’, napisano na pijesku u pustinji, zavještanje je Civilizacije Smrti: lažite i posle kraja. Ne dajte istini da nam priđe. Lažu politika, kultura, umjetnost, nauka i religija, lažu ljubav, mudrost i požrtvovanje, lažu Betoven i Madona. Samo buve, krpelji, crvi i pacovi znaju istinu“, ispisuje Stanko Cerović u ovoj knjizi, govoreći o nemogućnosti umetnosti da promeni stvarnost, u ovom slučaju da promeni laži civilizacije u kojoj živimo. U isto vreme, Stanko Cerović prikazuje njenu suštinsku nemoć kroz reči: „Umjetnost nema veze sa realnošću svijeta. Samo atomska bomba ima ukus i miris života.“ Sva umetnička dela nastala od našeg izlaska iz pećine ništavna su spram atomske bombe. Ili još jednostavnije, što Cerović u ovoj knjizi eseja pokazuje, umetnost nikada uspela da ukroti stvarnost i da je učini boljom. Čemu nam onda ona služi? Čemu ona uopšte? Ako bismo je posmatrali isključivo iz ovog ugla, ona je tu da posvedoči o užasu našeg sveta, niko to bolje od nje ne ume, ali i da nam da pogled na neku drugu stvarnost, drugačiju od sveta u kom živimo. Sjajno to Stanko Cerović pokazuje u ovoj knjizi: „Možda je to cilj stradanja ljudi u istoriji: da ostave jedno čisto zrnce iskustva potpuno izvan istorije. I izvan sebe. Nešto što ne može biti uvučeno ni u jednu intrigu. (…) Nešto založeno izvan svijeta, da bi moglo da se krene iz početka.“

Naslov: Vrijeme je krv
Autor: Stanko Cerović (1952-)
Izdavač: Vreme, Beograd, 2012
Strana: 220

Limeni dečaci – Svetlana Aleksijevič

Jedna od najčuvenijih anegdota u istoriji novovekovne filozofije vezana je lik Hegela. Kako predanje govori, Hegel je posle jednog predavanja stupio u dijalog sa slušaocima koji su mu ukazali na činjenice koje se protive njegovom poimanju stvarnosti. Njegov odgovor je postao poslovičan: „Tim gore po činjenice.“ Razume se, ovo je anegdota čija je istinitost upitna, ali ona odlično oslikava ono o čemu ćemo govoriti. To je, da budemo u potpunosti precizni, odnos između dve neretko suprotstavljene kategorije, istine i onoga što bismo mi voleli da bude istina. Nigde to nije vidljivije nego u dnevnicima F. M. Dostojevskog u kojima on piše da kada bi mu se sa potpunom matematičkom preciznošću dokazalo da Hristos ne postoji i da je istina van Hrista, on bi pre ostao sa Hristom nego sa istinom. I tu dolazimo do suštine čitave priče. Ma koliko voleli da sebe predstavljamo kao razumna bića koje svoje odluke zasnivaju na činjeničnom stanju stvari i razumu, dobar deo naših postupaka, ako ne i veći deo njih, zasnovan je na iracionalnostima i neretko potpuno izokretnom predstavom stvarnosti. Iracionalnost je srž religije, ništa manje i ideologije. Iracionalnosti ne nedostaje ni u našem viđenju prošlosti. Štaviše, čini se da je tu i najprisutnija. Iako bi istorija po svojoj suštini trebala da predstavlja naučni govor o činjenicama, ona je daleko od toga. Čak i kada su fakti prisutni, postavlja se pitanje o njihovom izboru (šta je izgovoreno, a šta prećutano), ali i, verovatno još bitnije, kako se ti fakti predstavljaju. Jedna stvar, da malo otkrivamo toplu vodu, u sasvim različitim interpretacijama može poprimiti drugačije značenje. Ovo posebno važi u istorijama koje nazivamo nacionalnim. Njihova srž, ma koliko se istoričari tome protivili, nije u samoj istoriji jednog naroda ili nacije, već u konstruisanju priče o jednom narodu, razume se, gotovo po pravilu, pozitivne. Tu činjenice, pogotovo one koje nam ne odgovaraju, bivaju odbačene, i to po onim čuvenim Hegelovim rečima: „Tim gore po činjenice.“ Sjajno nam to pokazuje knjiga „Limeni dečaci“, ali i sudski proces koji je ovu knjigu pratio.
Knjiga „Limeni dečaci“ nam u prva četiri poglavlja predstavlja ispovesti sovjetskih vojnika, ali i drugih ljudi čiju je sudbinu promenio Avganistanski rat tokom osamdesetih godina. Tako su pred nama ispovesti običnih vojnika, oficira, tehničkog osoblja, lekara i medicinskih sestara. Posebno dirljive su ispovesti majki poginulih vojnika. Peto poglavlje donosi potresne epitafe koji su urezani na spomenike vojnika, dok nam u šestom poglavlju autorka predstavlja stenograme i dokumenta vezana za suđenje koje je usledilo nakon objavljivanja knjige.
„Svim majkama zavidim, čak i onima kojima sinovi leže u grobovima. Sedela bih pored humke i bila srećna. Nosila bih mu cveće“, govori jedna junakinja ove knjige, majka čiji se sin vratio iz rata sa teškim poremećajima. Ta silina ispovesti, užasna, skoro nezamisliva tuga, skopčana je sa veštinom Svetlane Aleksijevič da se taj užas nekako pretvori u izuzetni književni tekst kom se ne može pronaći pandan: „Rat ne može čoveka da učini boljim. Samo gorim. Sto posto. Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako mogu da budem bolji kad sam video… kako medicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. Na komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračima mitraljeza. Kako.. Kako…. Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundama, farmerkama, ženskim gaćicama…”
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi njen roman sa desetinama svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak serijala „Glasovi utopije“ u kom autorka sastavlja istoriju Sovjetskog Saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Limeni dečaci“, „Začarani smrću“ (knjiga obrađuje problematiku masovnih samoubistva posle raspada Sovjetskog Saveza) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su doživele milionske tiraže, a za književni rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost 2015. godine.
„Kako je moguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki komad života, svakakva egzistencijalna ‘prljavština’ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba ‘prelomiti vreme’ i ‘uhvatiti duh’“, piše Svetlana Aleksijevič na samom početku „Limenih dečaka“. Upravo taj pokušaj „hvatanja“ duha vremena je ono u čemu ona istinski uspeva, što nam sjajno pokazuju sama knjiga, ali i kasnije reakcije na nju. Svetlana Aleksijevič je kroz prenošenje ispovesti razočaranih ljudi, odbačenih od strane države i društva koje ih je poslalo u gotovo sigurnu smrt i, još gore, društva koje bi bilo najsrećnije da se njihov glas nikada više ne čuje (kako kaže jedan vojnik: „Shvatio sam, o nama svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…”), učinila izuzetnu stvar. Ona je predstavila rat u njegovoj pogubnosti, potpunom zlu i odsustvu svakog romantizovanja i priče o herojstvu. Suštinski, ona je napisala optužnicu protiv ludaka, svejedno političara ili generala, koji su bezočno poslali hiljade mladića u smrt. Nekom ironijom sudbine, za to je odgovarala samo Svetlana Aleksijevič kroz groteskni sudski proces, prikazan na kraju knjige. Ona je optužena za blasfemiju, za blaćenje heroja (kako je rekla jedna zastupnica optužnice: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“), suštinski, ona je optužena za to što je ispričala istinu, a ne priču koju želimo da čujemo, da se vratimo na početak. Najbolje je to sama Svetlana Aleksijevič izrazila u ovom istinski vrednom delu govoreći o sudbinama svojih junaka: „Oni su žrtve na oltaru našeg teško progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži – o tome govori moja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragmatične… Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva.”

Naslov: Limeni dečaci
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 350

Pročitajte i prikaz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič

Kuća – Ivana Đilas

Jedan od najgnusnijih prizora modernog sveta na ovim prostorima svakako predstavljaju mučne slike izbacivanja ljudi iz svojih domova od strane izvršitelja. Koliko su to pre svega posledice ekonomske propasti, ništa manje su to slike apsolutnog odstranjivanja bilo kakvog moralnog osećaja i empatije kod dobrog dela društva. Surovi neoliberalni kapitalizam je na ovim prostorima zadobio još groznije lice, razume se, zaklonjeno iza tupoumnih fraza o zakonima, koji su napisani baš tako da odgovaraju bitangama, ali i one još rabljenije fraze o „rađenju svog posla“, tipskom opravdanju svih psihopata i zločinaca od Ajhmana do današnjice. Kao kontrapunkt takvom svetu navodi se prošlost, pogotovo period socijalističke Jugoslavije. Ipak, možda je potrebno otići malo dalje u prošlost i progovoriti o odnosu države prema svojim građanima. U srednjem veku – uključujući tu zapadne zemlje, ali i prostore pod upravom Osmanlija – uobičajene globe koje su države uzimale od svojih podanika uglavnom su iznosile deset posto njihovih primanja. Razume se, bilo je još poreskih nameta, pogotovo u okviru Osmanskog carstva, ali oni gotovo nikada nisu prelazili stopu od dvadeset posto prihoda onoga ko je plaćao porez. Samo zarad poređenja, u današnjoj Srbiji poresko opterećenje na platu iznosi gotovo četrdeset posto. Naravno, ove brojke su neuporedive, pre svega je to pitanje vremenskog konteksta, ali i šta se za taj „harač“ zauzvrat dobija. Ipak, može se slobodno reći da su države, uključujući tu i strukture koje su uvezene sa njom, sa protokom vremena postajale sve „alavije“ i surovije. Najbolje to vidimo na ovim prostorima. Tako, recimo, Vuk Karadžić u svojim spisima beleži da je dobar deo stanovništva posleustaničke Srbije žalio zbog odlaska Turaka. Srpske vlasti su u odnosu prema svom stanovištvu bile surovije i gore od osmanlijskih struktura. Sve to prati i pojava mešetara – danas bismo ih nazvali biznismenima – koji u sadejstvu sa vlašću sprovode potpunu pljačku stanovništva. Naravno, dolazi i otpor, izražen u socijalističkom pokretu, koji dovodi do korenitih promena. Tako 1874. srpska skupština donosi zakon o šest dana zemlje kojim se strogo zabranjuje prodaja kuće, dvorišta i okućnice dužnika da bi se izmirili bilo kakvi dugovi, uključujući tu i poreze. Kada pogledate današnjicu i uporedite je sa ovim zakonom, vrlo lako ćete videti da je društvo pre 150 godina bilo mnogo humanije nego današnje, da ne pričamo tek o kasnijem periodu, pogotovo vremenu socijalističke Jugoslavije. Naravno, to je rezultat otpora, kog, na nesreću, danas nedostaje. O svetu u kom otpor ne postoji i u kom bitange slobodno mogu da vršljaju piše Ivana Đilas.
Mladi umetnički bračni par je mislio da je dosegao vrhunac svog života, krunisan kupovinom velike kuće u predgrađu Ljubljane. Solidna primanja, uređenje novog doma, vaspitanje deteta, kupovine novih stvari, odlasci na letovanja i zimovanja, sve je to njihov svet. Ipak, dolazi velika ekonomska kriza. Primanja su sve manja, nekada ih i nema, a rate kredita i ostale finansijske obaveze ne nestaju. Bračni par je prinuđen na očajnički potez, prodaju kuće u koju su uložili godine i godine svog života, ali im to ne polazi od ruke. Još gore, dolaze poverioci i izvršitelji. Naizgled savršeni život srednje klase brzo se pretvara u potpuni pakao.
Prvo o manama romana. To je pre svega njegovo „grebanje“ po površini. Ivana Đilas je oštrouman posmatrač, ali odnos prema vremenu i prilikama tog vremena, kako se čini autoru ovih redaka, ostaje, ipak, samo na površini, svejedno da li je pitanje psiholoških previranja junaka romana, pre svega glavne junakinje, ali i društveno-političkih prilika. Takav slučaj je i sa stilom. Naravno, ovo ne znači da je „Kuća“ loš roman. Naprotiv. Ivana Đilas je napisala odličnu hroniku propasti srednje klase u neoliberalnom kapitalizmu, koja se čita lako i neretko sa uživanjem, ali ostaje žal što se temi i junacima nije pristupilo „dublje“, što bi ovaj roman sasvim sigurno učinilo znatno boljim.
Ivana Đilas je rođena i odrasla u Beogradu. Tokom bombardovanja 1999. seli se u Sloveniju, gde će završiti studije. U slovenačkim pozorištima je režirala preko pedeset predstava za decu i odrasle. Redovni je kolumnista slovenačkog lista „Mladina“. Njen roman-prvenac „Kuća“ je zadobio status bestselera u Sloveniji.
„Njegova generacija je počela sa Lenjinom i završila u neoliberalizmu. Mene su vaspitavali u socijalizmu. Imati mnogo novca je u mom vaspitanju značilo da otimaš od drugih, i to je bilo ružno. Napredak je bio namenjen celom društvu, ne pojedincima. Želeti više nego što imaju drugi bilo je neprihvatljivo. Malo više svako zaslužuje. Misliti da ti pripada mnogo više je po načelima mojih roditelja sramota“, ovako glavna junakinja romana opisuje međugeneracijske razlike, ali i svoj prelazak iz jednog u drugi društveno-politički sistem. Još gore, ovaj prelazak je otežan nerazumevanjem istinske prirode novog sistema u kom se živi. Junaci Ivane Đilas su doživeli sve blagodeti srednjeklasnog života u neoliberalnom kapitalizmu, razume se, na kredit i uz obavezu da takav život otplaćuju sve do smrti. Na nesreću, došla je kriza, a sa njom i drugo lice neoliberalnog kapitalizma koje nema nikakve milosti prema pojedinačnim ljudskim sudbinama. Na udaru je dom, gotovo ceo život junaka, koji će biti biti oduzet bez milosti, da se vratimo na početak teksta. Opisujući nevolje junaka romana sa kućom, koja postaje simbol jednog groznog vremena, Ivana Đilas, i pored mana o kojima smo već pričali, ispisuje pitak, krajnje zanimljiv i razigran roman, priču o nesreći naše generacije i njenom nesnalaženju u „vrlom novom svetu“: „U samo jednoj generaciji smo od revolucija i čvrstih ubeđenja došli do toga da ne verujemo više ni u šta. Vreme u kome živimo nema strukturu. Vreme mog oca bilo je uspinjuća krivulja s predvidljivim stanicama, koja se u njegovoj mašti ne završava s njim, nego se nastavlja preko mene (…) još dalje. Meni se moj život čini kao more mehurića od sapunice, u kome uvek vidim samo onih deset oko sebe, i tek kad se neki od njih rasprši, vidim sledeći. Tako je zamorno dovoditi te mehuriće u bilo kakav red da polako odustajem i samo još plivam među njima.“

Naslov: Kuća
Autor: Ivana Đilas (1976-)
Preveli: Danica Ilić i Ivana Đilas
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 187

Konj ulazi u bar – David Grosman

Jedan od događaja koji je obeležio ovogodišnje Olimpijske igre svakako je i otpuštanje reditelja otvaranja ceremonije, i to dan pre nego što su same igre počele. Razlog su vicevi o holokaustu – uzgred, prilično degutantni – koje je reditelj izgovorio pre skoro tri decenije. Ovo je samo jedan iz mnoštva primera tzv. kulture otpuštanja, koja je u skorašnjem periodu postala gotovo dominantni obrazac u umetnosti i kulturi. Iako u njenoj srži stoji plemenita namera, a to je pre svega zaštita ugroženih grupa ili pojedinaca, neminovno pitanje koje se postavlja je dokle će ona otići i da li će se umetnost pretvoriti u agitpropovsku propagandu, samo sada propagandu političke korektnosti. Ali nas zanima druga tema, još tačnije to je pitanje dokle humor sme da ide. Suštinski, da li je dozvoljeno praviti viceve na račun velikih stradanja i bolnih mesta za određene narode ili pojedince? Ako ovo pitanje posmatramo isključivo sa moralnog stanovišta, to je apsolutno nedozvoljeno. Ipak, stvarnost je sasvim drugačija. Sama suština humora se iscrpljuje u prevazilaženju gotovo svih normi, pogotovo onih moralnih. Jedna od najčuvenijih teorija o humoru, koju Platon i Aristotel u svojim delima razrađuju, iscrpljuje se u shvatanju da je humor izraz svojevrsne superiornosti, jer se najčešće smejemo nesreći ili nesposobnosti drugih. S druge strane, Frojd humor posmatra kroz teoriju o olakšanju. Humor je sredstvo za oslobađanje tenzija, prevazilaženje inhibicija, ali i za otkrivanje duboko skrivenih strahova i želja na način koji ne povređuje. Po Frojdu, takođe, humor proizilazi iz našeg suprotstavljanja onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Njegova suština leži u otporu. Da je Frojdova teorija ispravna govori nam ne samo svakodnevni život, pre svega neugodnost situacija u kojima se nalazimo a iz kojih se „izvlačimo“ preko humora, već i umetnost. Ako pogledamo istoriju literature, humor je književnicima poslužio kao sredstvo da se ukaže na društvene anomalije (setimo se samo Rablea, Iljfa i Petova…), na užasnu besmislenost ratova (Jaroslav Hašek, Džozef Heler…), mentalitetske slabosti (Branislav Nušić, Dušan Kovačević…), ljudske mane (Molijer, Sterija…), političke prilike (Orvel, Domanović…). To suočenje je često nemilosrdno, neretko i uvređujuće. Tako, recimo, Domanović ceo narod predstavlja kao potpune ludake koje slede slepca. Mala digresija, da je živ, Domanović bi sigurno bio proglašen za autošovinistu i teškog izdajnika. Ali da se vratimo na stvar. Suština humorа je susret sa užasnim, neretko i krajnje bolnim stvarima. Da li će on biti prihvatljiv, to već zavisi od načina na koji se on iznosi. Sjajno nam to predstavlja David Grosman u romanu „Konj ulazi u bar“.
Pred poznatim izraelskim stend-ap komičarom je krajnje neuobičajeni nastup. Na komičarev poziv, u publici se nalazi i njegov prijatelj iz detinjstva, čuveni sudija koji treba da dâ sud o nastupu. A taj nastup je sve samo ne uobičajen. Lelujajući između crnohumornih viceva, mentalitetskih i jezičkih igrarija, neretko i telesnih vratolomija na sceni, glavni junak, malo po malo, prelazi na užasavajući životnu priču iz svog detinjstva, što dovodi do krajnje neočekivanog raspleta.
Nenadmašni literarni talenat Davida Grosmana, usudićemo se da kažemo i genijalnost, u ovom romanu se pokazuje u potpunosti. Pre svega je to neverovatna kompleksnost pripovedanja. Narator u romanu je treće lice, sudija, koji u isto vreme priča pripovest o svom životu, o životu komičara, ali i daje sliku o tome šta se za to vreme dešava na bini i oko nje. David Grosman je izabrao krajnje riskantnu i samo naizgled jednostavnu pripovednu tehniku iz koje je izvukao maksimum. Sve to prati sjajan stil, doveden do potpunog savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinuo se David Albahari kroz izvrstan prevod romana.
David Grosman spada u red najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“, „Izvan vremena“, „Vidi pod: Ljubav“, „Konj ulazi u bar“ i „Život se sa mnom poigrao“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, među kojima je i internacionalna Bukerova nagrada za roman „Konj ulazi u bar“, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svom političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
„Žena koja je tvrdila da mi želi samo ono najbolje, a ipak me je rodila! Pomislite samo koliko parnica i zatvora i ispitivanja i kriminalističkih serija ima o ubistvu, a još nisam čuo ni jednu jedinu reč o rađanju! Ništa o rađanju s predumišljajem, rađanju iz nehata, slučajnom rađanju, čak ni o navođenju na rađanje! A ne zaboravite da mi govorimo o zločinu u kojem je žrtva maloletna“, ovako Grosmanov junak opisuje svoje rođenje. Razume se, ovde je reč o humoru, načinu da se prevaziđe nelagodnost promašenog postojanja. Takav humor je legitiman, prihvatljiv, na kraju zahvaljući njemu junak gradi svoju karijeru. Jedini je problem štо taj način suočenja sa stvarnošću junaku ne pomaže da prevaziđe bol. On želi da ispriča potpunu priču, i to priču koja nije olakšana humorom, što dovodi do poraza. Grosman u ovom izuzetnom romanu, istinskom remek-delu, predstavlja krajnje čudnovatu ljudsku sudbinu, ali i pokazuje koliko je naš život dobrim delom podnošljiv samo zahvaljujući humoru. Ovaj izuzetni roman Davida Grosmana to savršeno predstavlja.

Naslov: Konj ulazi u bar
Autor: David Grosman (1954-)
Prevela: David Albahari
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2017
Strana: 166

Pročitajte i prikaze Grosmanovih romana „Vidi pod: Ljubav“ i
„Život se sa mnom mnogo poigrao“

Tumač bolesti – Džumpa Lahiri

„Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete“, govori Miloš Crnjanski. Da li je to baš zapravo tako predstavlja pitanje oko kog se lome koplja već decenijama, pogotovo u poslednjim godinama koje su dobrim delom obeležene migrantskom krizom. Tome doprinosi i promena svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno, moramo da krenemo otpočetka. Ljudska vrsta od svojih prapočetaka živi nomadskim životom. Suštinski, kako nam govore antropologija i istorija, upravo su seobe, sledstveno tome i prilagođavanja našim prostorima, dovele do razvoja našeg roda. Ljudi su se oduvek selili na nove prostore u potrazi za boljim i kvalitetnijim životom, što je neminovno dovodilo do mešanja kultura, jezika, razmenjivanja iskustva i pronalaženja efikasnijih načina za preživljavanje. Razume se, postojala je i druga strana seoba, izražena u brojnim sukobima i ratovima oko teritorija. Nema boljeg dokaza za to naših prostora koje su naseljavale desetine različitih plemena i naroda. Samo je Beograd preko stotinu puta bio osvajan u bitkama. Seobe ne nestaju ni u kasnijem periodu istorije kada su se narodi „ustalili“ na određenim teritorijama stvarajući moderne države. Naprotiv. Ljudi su neprestano u potrazi za boljim životom. Nekada su to državni projekti naseljavanja novih prostranstava, takav je, recimo, slučaj sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali su neretko velike seobe naroda i posledice ratnih dejstava, tako se, da uzmemo najočitiji primer, Srbi naseljavaju u Vojvodini nakon dve velike seobe, ali i iz nje iseljavaju Nemci nakon Drugog svetskog rata. Ne manjka ni, nazovimo ih, individualnih seoba. Brojni pojedinci su se kroz istoriju naše civilizacije selili u potrazi za boljim životom. Dovoljno je pomenuti primere Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, u poslednjih nekoliko decenija desila se svojevrsna promena paradigme, koju smo pomenuli na početku. Ako su se u prošlosti ljudi selili iz nužde, danas su se ustalile seobe koje u sebi nose želju za boljim životom, ali najvećim delom nisu uzrokovane egzistencijalnim razlozima. Još jednostavnije rečeno, ljudi se danas dobrim delom ne sele zbog ratnih opasnosti i gladi, već zbog boljih uslova života ili većih plata, birajući svoje nove zavičaje, kako bi to rekao Crnjanski, ne zato što to moraju, već zato što to žele. Priče o njima donosi Džumpa Lahiri u sjajnoj zbirci priča „Tumač bolesti“.
„Privremena mera“, priča koja otvara zbirku, nam donosi uvid u svet bračnog para koji mora da se sukobi sa dugo skrivanim osećajima. Priča „Kada je gospodin Pirzada dolazio na večeru“ pripoveda o indijskom emigrantu koji iz Amerike posmatra rat u rodnoj zemlji, nemoćan da bilo šta promeni. „Tumač bolesti“ sukobljava svetove jedne Amerikanke i Indijca sa krajnje neobičnim zanimanjem. „Pravi durvan“ i „Lečenje Bibi Haldar“ pripovedaju o koloritnom svetu Indije i silnim nedaćama u koje upadaju junakinje. „Seksi“ i „Gospođa Sen“ govore o sudbinama dve žene koje moraju da se suoče sa svojevrsnim promašajima. Emigrantskom iskustvu i snalaženju u novoj zemlji potpuno su posvećene priče „Ovaj blagosloveni dom“ i „Treći i poslednji kontinent“.
Ako bismo tražili dve stvari koje najviše određuju ovu zbirku, onda bi to svakako bilo gotovo savršeno pripovedanje i neobičan pristup junacima. Možemo slobodno reći da je to potpuno empatisanje autorke sa nedaćama junaka, čak i onda kada su te nedaće izazvane njihovim pogrešnim postupcima. Duboko je to humanistički pogled na svet, prepun razumevanja za bolesti, siromaštva i nesnalaženja likova, pogotovo u novom okruženju. Najbitnije od svega, zbirka je ispisana blistavim stilom i kroz krajnje zanimljivo pripovedanje, koje su Mila i Vuk Perišić izuzetno preneli na srpski jezik. Sve to prati i izvrstan pogovor Vladislave Gordić Petković u „Lagunom“ izdanju ove knjige.
Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.
Fokusirana na detalje, gotovo na sitnice svakodnevnog života, Džumpa Lahiri pravi, možemo slobodno reći, čehovljevske, ne bi bilo pogrešno kazati i čiverovske, uvide u živote svojih junaka. Iz sitnice, nekada i potpune banalnosti, izviru duboko skrivena osećanja i htenja junaka, gotovo celi njegov život. Najčešće su to privikavanja na novu sredinu, trenuci kada se shvata da od staroga života nema više ničega, a da novi život tek treba dosegnuti. Kako je to svojevoljni izbor promene sredine, da se vratimo na početak, to je još teži zadatak. Junaci Džumbe Lahiri nisu proterani iz svoje zemlje, gotovo uvek je to Indija, oni su otišli iz nje želeći bolji život. Posledice те odluke, trenutke nostalgije, nimalo prijatnog privikavanja i truda, ali i docnijeg uspeha Džumpa Lahiri kroz briljantni stil predočava u ovoj zbirci, divno napisanoj himni ljudskom dostojanstvu i onom najplemenitijem u nama, baš kako govori jedan junak: „Znam da moj podvig nije ništa posebno. Nisam jedini čovek koji je svoju sreću potražio daleko od svog doma, i sigurno nisam prvi. Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Naslov: Tumač bolesti
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Preveli: Mila Perišić i Vuk Perišić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 232

Pročitajte i prikaz romana „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Kalem plavog konca – En Tajler

Jedan od argumenata protiv zakona o registraciji LGBT zajednica koji se potezao tokom nedavne rasprave bile su „porodične vrednosti“. Suštinski, otpor prema ovom zakonu, i ne samo njemu, proizilazi isključivo iz vrednosnih sudova. Ukoliko se priča premesti na polje racionalnih zaključaka, tu mesta nikakvom otporu nema. Heteroseksualna porodica kao takva nikakvu štetu neće pretrpeti ukoliko bude dozvoljena mogućnost ozakonjenja LGBT zajednica. Argumenti da će to ozakonjenje uništiti prirodni priraštaj su apsurdni, sem ako zastupnici ovakvih ideja ne planiraju „lečenje“ LGBT osoba i njihovo pretvaranje u „porodične ljude“. Ne pije vodu ni tvrdnja da će LGBT zajednica uništiti tradicionalnu porodicu. Da bi se to desilo, pre svega bi heteroseksualci trebali da požele da promene svoju seksualnu orijentaciju što ne deluje baš izgledno. Suština ove priče, da se vratimo na početak, iscrpljuje se u vrednosnim sudovima. Još preciznije: u uverenju da je zajednica muškarca i žene, plus njihova deca, koja se u sociologiji označava kao nuklearna porodica, jedini mogući i dozvoljeni oblik životnih partnerstva. Svaki drugi odnos je nepoželjan i neprihvatljiv. Odakle ovo shvatanje izvire nije teško odgonetnuti. Pre svega su to religijske odredbe, ništa manje i naslanjanje na svojevrsnu tradiciju. Ako na stranu stavimo religijske odredbe, koje su u modernim i sekularnim društvima isključivo privatna i društveno neobavezujuća stvar, dolazimo do tradicije, tj. tradicionalnog pogleda na porodicu i uverenja da je današnje poimanje porodice nepromenjiva stvar već vekovima. Da to i nije baš tako nije neophodno vraćanje u duboku prošlost i na priču o prvobitnim zajednicama i potpuno drugačijim oblicima porodičnog života. Za to je dovoljan pogled na ne tako davnu prošlost. Krajem devetnaestog veka dominantni oblik porodične zajednice na ovim prostorima je bila porodična zadruga, skupina nekoliko generacija šire porodice na čijem je čelu bio najčešće najstariji član. Prodor kapitala, podjednako i promena životne paradigme, pre svega potreba za životnim komoditetom, uključujući tu i brojne devijacije, pre svega u odnosu prema ženama, zadrugu su odvele u istoriju. Porodica se, malo po malo, pretvorila u današnju. Suština čitave priče se iscrpljuje u tome da novovekovna promena poimanja porodičnog života nije nikakva katastrofalna stvar. Isto tako, da nekakvo shvatanje o „porodičnim vrednostima“ nije stvar upisana u kamenu. Pojam porodice se kroz istoriju menjao, prilagođavajući se vremenskom kontekstu i društvenim normama, svedočeći o neverovatnoj kompleksnosti ove teme. Sjajnu priču o promeni takve paradigme donosi En Tajler.
Prateći tri generacije porodice Vitšek, En Tajler ispisuje složenu priču o nekoliko decenija njihovog života. U njenom središtu su sudbine osnivača porodice Džuniora Vitšeka, građevinskog preduzimača u vremenu velike ekonomske krize, njegovog sina Reda, naslednika porodičnog posla, i, naposletku, njegove dece koje žive u današnjici. Pripovedajući o zamršenim porodičnim odnosima, međusobnim antagonizmima, izneverenim nadama, ali i ništa manjoj porodičnoj ljubavi En Tajler sastavlja izuzetan roman.
„Možda je stvar u tome što su Vitšenkovi bili toliko skorašnji, s tolikim nedostatkom porodične istorije, da na raspolaganju nisu imali baš veliki izbor priča. Ono malo što su uspeli da sakupe morali su da iskoriste što je bolje moguće“, ispisuje En Tajler. Upravo taj nedostatak velikih priča je možda i najveća draž ovog romana. Govoreći o sasvim običnim porodičnim situacijama, u mnogima od njih i mi sami ćemo se prepoznati, autorka uspeva da ih ispripoveda na način koji izaziva istinsko divljenje. Tome doprinose i neuobičajene pripovedne strategije, u kojima se porodične priče ne iznose hronološki, već kroz krajnje kompleksnu narativnu igru koja još više doprinosi kvalitetu romana.
En Tajler spada u red najistaknutijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Nakon završenih doktorskih studija na Univerzitetu Kolumbija posvećuje se spisateljskom radu. Izuzetno je plodna spisateljica i do sada je objavila preko dvadeset romana, zbirki priča i knjiga za decu. Slavu joj donosi roman „Večera u restoranu Nostalgija“ (Dereta, 2019), dok za roman „Lekcije disanja“ (Stylos, 2005) dobija Pulicerovu nagradu. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobila brojna američka i internacionalna priznanja. Na srpskom su objavljeni i njeni romani „Slučajni turista“ i „Prznica“.
„Avaj, kako su užasan teret ljudi koji misle da vas poseduju! Teret koji slama i guši“, En Tajler ispisuje u ovom romanu opisujući krajnje kompleksne porodične odnose Vitšenkovih. Odmah da se razumemo, tu nema velikih preloma, nesreća ili tragedija. En Tajler opisuje svakodnevne situacije, odnose između braće i sestara, bračne razmirice, finansijske probleme, smrti u porodici… Ukratko, sasvim običan život, običan i po trudu da dobije takvo obličje: „Ali razočaranja su nekako izmicala pažnji Vitšenkovih. To je bio još jedan kuriozitet: imali su prirodni dar da se pretvaraju kako je sve u redu. A možda to uopšte nije bio kuriozitet, već samo još jedan dokaz da Vitšenkovi ni na koji način nisu posebni“. Još bitnije, da se vratimo na početak, kroz preko priče o životu tri generacije porodice Vitšenk daje se sjajna slika izmene porodične paradigme. Kroz prikaz promene načina života, bračnih odnosa i društvenih okolnosti En Tajler nam u ovom sjajnom romanu pokazuje koliko se pojam porodice menjao kroz vreme i kako je u stvari porodica kategorija koja svoje postojanje ne duguje okoštalosti i nekakvom ugledanju na prošlost, već, naprotiv, neprestanom prilagođavanju vremenu i promenama koje ono donosi.

Naslov: Kalem plavog konca
Autor: En Tajler (1941-)
Prevela: Milica Kecojević
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 357

Mrena – Milica Mićić Dimovska

Uostalom, postoje i gore stvari od smrti (…) samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom“, piše Olga Tokarčuk u sjajnoj zbirci „Bizarne priče”. Baš to predvidljivo ponavljanje, ono na koje gotovo nemamo nikakvog uticaja, a koje nas steže i odnosi sa sobom naša je tema. Da budemo u potpunosti precizni, reč je o novovekovnoj politici na ovim prostorima. Iako je na ovom mestu već pisano o njoj, koliko o skoro opštoj opčinjenosti vođama, ništa manje i o našem odnosu prema njima, neke stvari nije naodmet ponoviti, pogotovo one koje se neprestano ponavljaju. Nesreća političkog života u kojoj živimo nije tu od juče. Naprotiv. Za njenog novovekovnog začetnika sasvim sigurno možemo uzeti Nikolu Pašića. Suštinski, ako bismo dublje analizirali njegov lik, Pašić je prototip balkanskog političara. Pre svega, Pašić je bio političar bez skrupula i bilo kakvih ideja. Samo takav čovek je mogao da napravi ideološki salto mortale od socijalističkog anarhiste do najtvrđeg konzervativca, a da mu to bude nešto sasvim normalno. Pašić je i čovek bez zanimanja, političar koji se nikada nije bavio ničim sem politikom. Isto tako i tipična politička secikesa koja je preko politike uspela da se enormno obogati. Rodolf Arčibald Rajs o Pašićevom bogaćenju piše: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji…” Nebrojane korupcionaške afere, što njegove, što njegovog sina, što njegovih bliskih saradnika i partijskih saradnika i dan-danas predstavljaju vrhunce bezočnosti. Pašić je bio i kukavica, to najbolje pokazuje njegov beg iz zemlje posle Timočke bune, koju je on najvećim delom uzrokovao, ostavivši na cedilu partijske drugove osuđene na smrt. Pašić je bio i spletkaroš koji je svom nekadašnjem najbližem partijskom saradniku i prijatelju Peri Todoroviću zagorčavao život silnim podmetačinama i lažima, uključujući tu i medijski fabrikovanu gej aferu. Pašić je bio i čovek koji je doneo zlu krv među tadašnjim stanovništvom. Gotovo da nije bilo izbornih kampanja koje se nisu završavale krvavo. Pašić je bio i čovek bez vizije, suštinski prilično priprost, krajnje pogrešnih odluka koje su tadašnju državu mnogo koštale. A opet, taj i takav Pašić proglašen je za jednog od najvećih državnika. I ne samo to, njegov način vladavine gotovo je uzor svim političarima. Vratite se samo nekoliko redova unazad i umesto Pašića upišite ime bilo kog novovekovnog političara. Nikakve tu razlike neće biti. Kao što nema ni razlike u slepilu naroda koji takve podržava, baš kao u Domanovićevoj pripoveci “Vođa”, posvećenoj baš Pašiću. O tom slepilu piše i Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena”.
Pripovedajući o poslednjim godinama Miloševićeve vladavine, Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena” sastavlja portrete mnoštva Novosađana. Od intelektualaca i umetnika, nekadašnjih komunista sada ogromnih vernika i zapenušanih nacionalista, preko pobunjenih studenata, uništene srednje klase, podržavaoca ali i oponenata tadašnje politike, pa sve do nekadašnjih partizanskih boraca, autorka predstavlja mnoštvo ljudskih sudbina, čiji se životi međusobno prepliću i menjaju tokom ovih nesrećnih godina.
Milica Mićić Dimovska je napisala izuzetan roman. Njegova sveobuhvatnost, gotovo neverovatan broj likova, oni se broje na desetine, i to iz različitih društvenih sfera, ali i veština sa kojom je uspela da toliko različitih ljudskih sudbina opiše i od toga napravi roman koji u svakom smislu funkcioniše zaslužuje istinsko divljenje. U isto vreme, autorka je sastavila roman koji pleni sjajnim promišljanjima, pokušajima da se odgonetne koren silnih nesporazuma, ali i nesreća. Jedna od njih je i mržnja prema svemu što se razlikuje: „Tamo nije bila nacija na okupu, već grad koji ga je svojom trajnošću iritirao, taj poredak zgrada koji je postojao i mnogo ranije (…) ta svedočanstva prisustva onih koje je smatrao tuđincima, neprijateljima…”
Milica Mićić Dimovska predstavlja jedno od najvećih imena srpske proze druge polovine dvadesetog veka. Završila je studije književnosti posle kojih radi kao novinar i urednik u nekoliko novosadskih medija. Kruna njene profesionalne karijere je rad u Matici srpskoj u kojoj uređuje čuvenu ediciju „Prva knjiga“. Debituje 1972. godine sa zbirkom „Priče o ženi“. Objavila je još četiri zbirki pripovedaka, kao i nekoliko romana. Slavu joj donosi roman „Poslednji zanosi MMS“ za koji je dobila niz značajnih književnih nagrada. Preminula je 2013. godine.
„Jovan oseti da zavidi prijatelju na lakoći i jednostavnosti njegove bestidnosti. Ja bih se baktao svojom savešću do iznemoglosti, pomislio je“, ovako Milica Mićić Dimovska predstavlja unutrašnji svet jednog svog junaka. Upravo ta lakoća i jednostavnost bestidnosti jedna je od dominantnih tema ovog romana. Opisujući užase i silne nesreće devedesetih Milica Mićić Dimovska to čini oštro, gotovo bez milosti prema svojim junacima. Koliko je to opisivanje slepila koje je zahvatilo najveći deo društva, još više je to prikaz bestidnosti intelektualne i političke elite, pogotovo one koja se tokom devedesetih preobukla u nacionalne odore. Naravno, to autorki nije oprošteno. Posle gotovo staljinističke kampanje i užasnih napada, ona je proterana iz Matice srpske u kojoj je radila decenijama. Takođe, njeno delo je namerno prećutano i danas gotovo zaboravljeno, a to nikako ne bi smeo da bude slučaj. To nam najbolje pokazuje ovaj roman, jedno od najboljih dela srpske književnosti koje govori o ludilu devedesetih godinama. I, na nesreću, ludilu koje na ovim prostorima nikada neće nestati da se vratimo na početak. Sjajno to pokazuje Milica Mićić Dimovska u ovom romanu: „Jedva se probijao kroz masu, grubu i svađalačku, pa ipak nije bio ljut. On se divio masi i u isto vreme se stideo te mase, stideo se njene snalažljivosti, ne zato što ju je omalovažavao već zato što je bio ubeđen da je ta snalažljivost jadna, slepačka, zadovoljna ako nešto ućari, ako podmiti carinika, inspektora, zakine mušteriji; pa ipak, ipak, da nije tako, šta bismo? Ako je sve tako smišljeno, od nekoga na samom vrhu piramide, i već uigrano, kakve promene se mogu desiti? Nikakve. Masi je dato njeno, opoziciji njeno, intelektualcima njihovo, svakome pomalo tek da se zabašuri ono glavno, ono srljanje u propast…“

Naslov: Mrena
Autor: Milica Mićić Dimovska (1947-2013)
Izdavač: Solaris, Novi Sad, 2015
Strana: 394

Pročitajte i prikaz romana „Poslednji zanosi MMS“ Milice Mićić Dimovske

Bizarne priče – Olga Tokarčuk

Ima li književnost pravo na ideje? Naravno da ima, jedini je mogući odgovor. Suštinski, književnost ima pravo na sve, i ta sloboda je jedna od njenih najvećih draži. Ipak, ideje u književnosti, pogotovo društvena i politička angažovanost nisu na dobrom glasu. Koliko je to pre svega posledica nepojmljivih gadosti koje su umetnici ubacivali u svoja dela, to još više proizilazi iz našeg pogleda na te stavove. Ma koliko se trudili da glumimo širokogrudost, stavovi i ideje koji su dijametralno suprotni našim gotovo sigurno će pokvariti uživanje u čitanju dela koja mogu biti istinski vredna. Ovo posebno važi za naše doba u kom je ustoličena svojevrsna „balkanizacija“ (kako ju je nazvao Barak Obama) interneta, ali ne samo njega. Zatvoreni u svojim svetovima, najviše medijskim i ideološkim, svako drugačije mišljenje ne samo da a priori odbacujemo, već ga i posmatramo kao izdajničko, neprijateljsko ili ugrožavajuće. Ali da se vratimo na početak. Otklon prema angažovanosti u književnosti pre svega proizilazi iz same zloupotrebe takve angažovanosti. Primera je mnogo, ali daćemo samo par ilustrativnih. Otrovni Selinov antisemitizam, najočitiji u gadnoj paškvili „Bagatele za jedan pokolj“, prešao je ne samo granicu dobrog ukusa, već i postao oruđe za dehumanizaciju čitavog jednog naroda, i to naroda koji je u tom trenutku već bio u koncentracionim logorima. Ne razlikuje se ni primer Stanislava Krakova. Neverovatna predratna književna karijera i nesumnjiv dar sjedinjeni su sa služenjem Krakova nacistima tokom Drugog svetskog rata. Još gore, užasnim antisemitizmom koji je Krakov sipao sa talasa Radio Beograda dok su Jevreji ubijani na beogradskim ulicama u dušegupkama. Naravno, ovakva „delatnost“ pisaca nije ograničena samo na podršku fašizmu. Setimo se samo Maksima Gorkog koji posle obilaska Gulaga piše panegirike mudrom sovjetskom rukovodstvu, iako je lično video nepojmljivo stradanje i užasne smrti. Ili našeg Oskara Daviča koji piše pesmu posvećene OZNI (u kojoj su čuveni stihovi „Ozna / Sve dozna!“) znajući za razmere užasa Golog otoka. Naravno, angažovanost ima i drugu stranu. To nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Olge Tokarčuk.
Na samom početku zbirke „Bizarne priče“ u „Putniku“ se suočavamo sa pripovešću koja govori o dečjem strahu. „Zelena deca…“ nas vraćaju u daleku prošlost i pripovedaju o susretu francuskog lekara sa čudnovatom poljskom decom. „Zimnica“, „Šavovi“, „Poseta“, „Istinita priča“ i „Srce“ nas uvode u vrevu savremenog sveta, govoreći o užasnim usamljenostima, nesrećama, bolestima i susretu sa nepromenjivim. Priče „Transfugijum“, „Gora svih svetih“ i „Narodni mesecoslov“, koje zatvaraju zbirku, nas vode u budućnost. Kakva je budućnost nauke i genetskog inženjeringa, ali i kako će svet izgledati posle ekološke katastrofe, Olga Tokarčuk pokušava da odgonetne u ovim pričama.
„Sve to mi se činilo kao život dat na silu, protivno volji tih bića; kao osuđenost na život, kao da su život samo propast i kazna. (…) Svetost koju sam tamo tražila nisam našla. Nisam našla ništa što bi opravdalo sav taj bol. Svet koji sam videla bio je mehanički, biološki, kao mravinjak organizovan po ustaljenim pravilima – glupim i bespomoćnim“, govori jedna junakinja iz ove zbirke suočena su užasom sveta. To je i je jedna od dominantnih tema Olge Tokarčuk. Kroz preispitivanje prošlosti, ništa manje i sadašnjosti, ona nas suočava sa užasima našega sveta, koji su izvedeni kroz nenadmašno pripovedanje. Tu su i vizije budućnosti, veoma bliske stvaralaštvu Margaret Atvud. Ono što je posebno bitno, Olga Tokaručuk stvara sjajne psihološke portrete svojih junaka, i to na način koji retko kom piscu polazi od ruke. Takvo je, recimo, pisanje o dečjim strahovima: „Uostalom, postoje i gore stvari od smrti, od vampirskog sisanja krvi, od vukodlačkog kasapljenja. Deca to najbolje znaju: samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” snimljen je višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostrukа je dobitnica najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„(…) obodi sveta [nas] osuđuju na svoju zagonetku i ostajemo spram njih bespomoćni, za sva vremena“, ispisuje Olga Tokarčuk u ovoj knjizi. Upravo to ispitivanje oboda sveta, koliko zagonetnih događaja, ništa manje i naših duboko skrivenih htenja u središtu je pažnje autorke. Gotovo je svejedno da li je to pisanje o prošlosti i sadašnjosti ili pripovedanje o izmaštanoj budućnosti, autorka pokazuje istu „nameru“. Ona je preispitivanje ustaljenih normi, našeg odnosa ne samo prema bližnjima, već i prema svetu u kom živimo. Duboko je to humanistička vizija sveta, okrenuta brizi za prirodu, možda je najbolje reći pokušaju traženja novog odnosa prema prirodnim resursima nasuprot današnjem obrascu ponašanja koji našu civilizaciju odvodi u propast. Te stavove, koliko ideološke ništa manje i društveno-političke, Olga Tokarčuk ne krije u ovoj zbirci. Naprotiv. Ona ih predočava kroz izvrsno pripovedanje, stvarajući sjajno delo u kom su sjedinjeni istinski književni talent i plemenite ideje. Ne i manje bitno, ovo delo nas suočava sa skrivenim svetovima drugih ljudi, njihovim htenjima i najdubljim osećanjima, ono što jedino dobra književnost može da nam pruži: „Ne možeš videti nešto što te ne sadrži u sebi. Sami smo sebe zarobili. Paradoks. Zanimljiva saznajna perspektiva, ali i fatalna greška evolucije: čovek uvek vidi samo sebe.“

Naslov: Bizarne priče
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 176

Pročitajte i prikaze romana „Knjige Jakovljeve” i
Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ Olge Tokarčuk

Priče lopova poštenjačine – Sanja Savić Milosavljević

„Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Кako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi“, ispisuje Erazmo Roterdamski u čuvenom delu „Pohvala ludosti“ nabrajajući vrednosti koje nam donosi ludost. U vremenu vladavine neoliberalnog kapitalizma i gotovo jednoglasnog ustoličenja pragmatizma kao osnovnog životnog svetonozara, nikako ga ne treba mešati sa razumom, ove Erazmove reči deluju, eto malo oksimorona, kao potpuna ludost. Da budemo još precizniji, ludost je u današnjem vremenu najčešće okarakterisana kao teški defekt. I tu odmah moramo da napravimo ogradu, ovde se ne govori o mentalnim bolestima, već o svojevrsnom pristupu životu, i ne samo njemu. Iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, što već samo po sebi podrazumeva kritičko preispitivanje i skoro uvek odbacivanje vladajućeg poretka, predstavlja poslovični kamen spoticanja. Ipak, da to iskliznuće ne postoji, naš život bi bio ne samo krajne dosadan, otprilike kao distopijska vizija sveta u Orvelovim i Hakslijevim delima, već bi napredak bio gotovo sigurno sprečen. Tako je, recimo, Erazmo Roterdamski izvršio presudni uticaj u svom vremenu, dobrim delom omogućivši razvoj renesanse i kasnije reformacije. Slična stvar je i sa literaturom. „Ludost“, namerno je stavljamo pod znacima navoda, predstavlja jednu od najvećih draži književnosti. Ona umetnicima omogućava da predstave sivilo stvarnosti, a stvarnost je gotovo uvek takva, kroz potpuno novu prizmu. Ona im, isto tako, daje priliku da užase našega sveta izvrgnu ruglu i da ih predstave u njihovoj pogubnosti (setimo se samo Jaroslava Hašeka). Ne i manje bitno, „ludost“ daje priliku umetnicima da stvore dela u kojima se istinski uživa. Znajući sve to Sanja Savić Milosavljević stvara sjajnu zbirku „Priče lopova poštenjačine“.
U „Pričama lopova poštenjačine“ sabrano je preko četrdeset pripovesti Sanje Savić Milosavljević. Pripovedajući o istorijskim događajima i narodnim legendama, stvarajući oniričke vizije stvarnosti, ništa manje i harmsovske literarne igrarije, autorka u ovoj knjizi pokazuje nenadmašni literarni talenat. Sve to prate sjajne ilustracije same autorke koje nadograđuju priče i još više doprinose uživanju u knjizi.
Od već pomenutih harmsovskih igrarija, preko kafkijanskih prikaza državne administracije, obrade narodnih predanja i legendi, montipajtonskog izokretanja stvarnosti pa sve do svojevrsnih literarnih „redimejdova“, sve se to može pronaći u ovoj knjizi. I začudo, sve to izuzetno funkcioniše zajedno zahvaljujući literarnom talentu autorke. Sanja Savić Milosavljević je uspela da napravi brojne literarne eksperimente, a da u to u isto vreme ne pokvari uživanje u čitanju što retko kom piscu polazi od ruke. I da u isto vreme ispiše sjajna zapažanja koja još više doprinose kvalitetu knjige: „Kada kralj osjeti da mu se pokoravaju, počinje da naređuje. Kad počne da naređuje, prestaje da saznaje. Postaje sve slabiji i sve manji i što više odbija da to prizna, ta slabost mu ne dozvoljava da kaže ono što želi da uradi.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“ i „Brda“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Кako riječi mogu da imaju težinu ako postoji svijest da sve može da nestane istog trenutka?“, govori jedan od junaka ove zbirke. Upravo to suočenje sa nepostojanošću ljudskog života je jedna od dominantnih tema Sanje Savić Milosavljević. Koliko tome doprinose situacije u koje likovi u pričama „upadaju“, to je ništa manje i posledica autorkine odluke da stvarnost predstavi kroz potpuno izokrenutu percepciju, neretko čudnovatu, u pojedinim slučajevima i potpuno apsurdnu. Tako se životu, sa svim njegovim nedaćama i užasima, pristupa na jedan krajnje specifičan način. Nećemo pogrešiti ako kažemo na erazmovski način, kroz svojevrsnu pohvalu ludosti, koja slavi život, ali i sve naše čudnovatosti, i to preko nenadmašnog pripovedanje. Taj čudnovati spoj Sanja Savić Milosavljević izuzetno predstavlja u ovoj knjizi. Baš kao što čini i jedan njen lik: „Pjesnik je bio usamljen. Mislili su da je to zbog toga što često piše, jer ljudske ruke su dovoljno široke da spoje raj i pakao“.

Naslov: Priče lopova poštenjačine
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2021
Strana: 192

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“ i zbirke priče „Brda“ Sanje Savić Milosavljević

U zimu – Karl Uve Knausgor

Baš kao i obično, početak leta na ovim prostorima označava i početak međunacionalnih prepucavanja, ponajviše oko prirode ratova tokom devedesetih. Pod tim se pre svega misli na kvalifikacije velikih zločina, ali i pitanje odgovornosti za njih. Gotovo da ne prođe dan, a da on ne započne opsežnim raspravama ovog tipa, da se ne priča tek o dnevnopolitičkim sporenjima, koja su izgleda postala biblijski „hleb nasušni“ dobrog dela žitelja Balkana. I sve bi to bilo u redu da ove rasprave vode nečemu, pre svega pokušaju da se vampiri prošlosti konačno upokoje, da parafraziramo naziv čuvenog Pekićevog romana, samo što to na nesreću nije slučaj. Još gore, prilikom ovakvih raspravi, gubi se svest ne samo o njihovoj izlišnosti, već i o granici dobrog ukusa. Užasne uvrede, večito ad hominem u svakoj raspravi, brojanje krvnih zrnaca, optužbe za izdajstvo i plaćeništvo, sve je to samo manji deo ovakvih rasprava, koliko na internetu, još više u javnoj sferi. Rasprave političara, novinski stupci i televizijski program su se pretvorili, nećemo pogrešiti ako kažemo, u pravu mentalnu i moralnu kloaku, iz koje, na nesreću, spasa nema. Suština svega se, što je i poenta čitave priče, iscrpljuje u uniženju samoga života. On postaje večito ponavljanje izanđalih i bezbroj puta ispričanih priča, i to na najbestidnije načine, dok stvarni život tone u sve veći kal. Nema tu mesta za napredak, nema prostora čak ni za istinsko preispitivanje prošlosti o kojoj se toliko govori, stvarnost postaje večito vraćanje istog, da sada citiramo Ničea. Baš kao i uvek, društvena i politička stvarnost neminovno utiču na literaturu. Iako ovo pre svega spada u domen ličnog utiska, teme ratova devedesetih, ideoloških borbi i političkih rasprava, od Drugog svetskog pa sve do današnjice, predstavljaju dominantu temu literature na ovim prostorima. Naravno, to je sasvim razumljivo, život na prostorima na kojima se u samo nekoliko pređašnjih decenija dogodilo toliko potresa predstavlja ne samo izuzetnu temu za literaturu, već i svojevrsno moralno pitanje. Pisati o splinu životu na mestu gde je skoro juče zaklan komšija nije baš sjajan moralan izbor. Baš zbog toga nam se neretko literarne teme, i ne samo one, savremenih svetskih pisaca čine toliko daleke i neretko kao potpune efemerne. Kolika je to greška najbolje nam pokazuje Karl Uve Knausgor.
Nastavljajući tačno tamo gde je stao u delu „U jesen“, Karl Uve Knausgor u knjizi „U zimu“ predstavlja svojoj još uvek nerođenoj kćerki, to će do kraja knjige promeniti, svet koji će je okruživati, i to kroz govor o stvarima, pojavama, osećanjima i ljudima koje će tek upoznati.
Žanrovski odrediti ovo delo, kakav je i slučaj sa knjigama koje čine tetralogiju o godišnjim dobima („U jesen“, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“, sve ih je objavila „Booka“ u sjajnom prevodu Radoša Kosanovića) predstavlja težak zadatak. Ipak, ako ga se poduhvatimo, možemo reći da je ono kombinacija memoarskih zapisa sa romanesknim potencijalom i čudnovatih eseja. U njima Knausgor obrađuje stvari koje nas okružuju (tu su vozovi, četkice za zube, štapići za uši, šahtovi, prozori…), ali i naše postupke i osećanja (seksualni nagon, razgovore, navike…), baš kao i bliske ljude. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, svako poglavlje u ovoj knjizi je napisano izuzetnim stilom i uz sjajna promišljanja, kakva su, recimo, o savremenim tehnologijama: „Naučio sam da očekivanje odgovora seže toliko duboko da je verovatno u samoj osnovi čoveka, da je to glavna osobina našeg bića. I shvatio sam da je novi virtuelni svet s kojim naša deca odrastaju toliko zarazan upravo zbog toga što zadovoljava potrebu za odgovorom i reakcijom, i zato što to čini neposredno. Na taj način virtuelno zadire u srž društvenog života, i svima nam pruža blagodeti društva a da ne moramo platiti cenu društva (…)“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“ i tetralogiju o godišnjim dobima. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„(…) deca će nagonski reagovati na užase rata i patnje siromaštva, zahtevaće pravdu i jednakost, u naivnosti rane mladosti, koja je poslednja faza dečje duše, kada se ona prvi put otvara spoljašnjem svetu, u borbi koju nikada ne može dobiti, pošto je po prirodi bespomoćna, te u njima može preživeti samo kao nešto drugo, snažnije i žilavije kod onih koji se snađu, tanko i staklasto kod onih koje život odluči da zdrobi“, ispisuje Knausgor u ovome delu, predočavajući nam izuzetno sukob između mladalačkog entuzijazma, kakav će skoro sigurno imati njegova kćerka, i kasnijeg života. Upravo taj život, sa svim njegovim banalnostima ali i najvećim ushićenjima, predstavlja Knausgovor u ovom delu. Munuciozno fokusiran na detalj, na traženje velikih stvari u svakodnevnim predmetima i ljudskim postupcima, Knausgor sastavlja sjajnu priču o našim životima, svakodnevnici koju olako shvatamo kao datost i neinspirativnu stvar. I da se vratimo na početak. Čitanje Knausgora u našem vremenu, pogotovo na ovim prostorima koji su opterećeni jalovim raspravama i krajnje zatrovani efemernim politikanstvom, predstavlja pravi dar. Pred nama je istinski život i priča o onome šta život zaista čini životom: „(…) naše duše ipak liče na dinosauruse, velike su kao kuće, kreću se teško i sporo, ali ako se uplaše i naljute, mogu biti opasne po život, ne libe se da povrede ili ubiju. Ovom slikom hoću da kažem da spolja sve može delovati nesporno, dok se unutra dešavaju sasvim drugačije stvari, sasvim drugačijeg formata. Dok je spolja reč samo reč, koja padne na zemlju i nestane, unutra može prerasti u nešto ogromno, što će ostati dugi niz godina.“

Naslov: U zimu
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 252

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“,
kao i knjige „U jesen“ Karla Uvea Knausgora