Obitelj – Zahar Prilepin

Ako se u moru, ali zaista moru, napisanih tekstova, eseja, studija i književnih dela o ustrojstvu našega sveta, sledstveno tome i o našem, ljudskom, mestu u njemu, može izvući nit koja ih povezuje, ona bi glasila ovako: naš svet je poprilično komplikovano i čudno mesto. I to je to. Svaki drugi zaključak je podložan interpretaciji, isto tako i negiranju, ma koliko god on delovao ispravno i tačno. Ali, opet, i možda baš nasuprot svemu tome, ljudi imaju potrebu za verovanjem u nešto čvrsto i određujuće, i još bitnije, nešto što će doneti smisao našem postojanju. Nema očitijeg primera za to od vere u pravdu i dobrotu. I tako polako dolazimo do starog, dobrog manihejstva. Na jednoj strani je dobro, a na onoj drugoj zlo. Naš svet je ništa drugo nego večito poprište borbe između ova dva suprotstavljena pola. Ipak, ova utakmica ne bi bila utakmica da u njoj ne postoji arbitar. Najveći je svakako bog. Gotovo sve religije, izuzev možda budizma, božansko biće posmatraju kao pravednog sudiju, koji ustrojava svet, i još bitnije, arbitra koji će nas na kraju života, po zaslugama naravno, nagraditi ili kazniti (to je možda najbolje izrečeno u nazivu naše himne, “Bože pravde”, i to u zemlji u kojoj je pravda uvek deficitarna roba). Kako je taj drugi svet i krajnja presuda daleka, ili nepostojeća, a živeti se ipak nekako mora do nje, naša vrsta je božanske prerogative preuzela na sebe tvoreći neku vrstu surogata pravde, onu koju nazivamo pravo. I eto opet manihejstva, samo sada određenog zakonskim propisima. To ipak nije bilo dovoljno. Da bi se pravu dala obaveznost oduzeta mu je ljudskost. Još tačnije, sudije i sudski aparat nisu ljudi, metaforički govoreći, već predstavnici pravde (možda je ovo najočitije u sudijskim odorama u anglosaksonskom pravu, pomoću kojih se ta “izdvojenost” sudskog personala još više ističe). I sve bi to bilo u redu da pravo zaista donosi pravdu. Ipak, naš svet je, da se vratimo na početak, poprilično komplikovano i čudno mesto. Kroz istoriju naše civilizacije pravo je kroz mnoštva primera, od nakaznosti zakonskih odredbi (Nirnberški zakoni, uskraćivanjа ljudskih prava kroz pravne odredbe, nesuvisle zakone – kakvi su, recimo, kod nas zakon o rehabilitaciji ili o izvršenju), pa sve do primene samog prava (staljinistički procesi, korumpiranost, nedostupnost pravde) pokazalo svoju, poprilično ciničnu, nepravednost. Da se to ispravi, pored boraca za ljudska prava i slobodu, dragocena je pomoć književnosti. Baš kao što to čini Zahar Prilepin u romanu “Obitelj”.
Kraj je dvadesetih godina dvadesetog veka. Na ostrvima Soloveckog arhipelaga, gde je nekada bio veliki pravoslavni manastir, nova sovjetska vlast je obrazovala logor. U njega dolazi mladi Moskovljanin Artjom. Njegovo logorsko društvo je raznoliko. Od besprizornika (beskućnika osuđenih zbog skitnje), kriminalaca, belogardejaca, poražene carske inteligencije i kapitalista, pa sve do novih osuđenika usled političkih čistki, sastavljeno je stanovništvo Solovki. Prateći logorski put Artjoma od kažnjeničkih četi, preko upoznavanja sa čudnim upravnikom Ejhmanisom, uspona u logoraškoj nomenklaturi, ljubavi sa islednicom Galinom, pa sve do krajnjeg pada, Prilepin stvara nenadmašnu sliku Soloveckog logora.
Već dobro poznati epski zamah pripovedanja, tako svojstven ruskoj prozi, pronalazi svog dostojnog naslednika u delu Zahara Prilepina. Apsolutno je neverovatna Prilepinova umešnost da na preko šesto strana ispriča povest u kojoj se ne može pronaći nijedan suvišni redak. Savršeni opisi prirode, virtuozni dijalozi, ništa manje dobra psihologizacija unutrašnjih stanja likova, podjednako sjajan prikaz društvene, političke i istorijske slike, sve je to “Obitelj”. I ono što je retko kome uspelo, izuzev možda Šalamovu i Solženjicinu, da se prikaže svet Gulaga baš onakav kakav on jeste. “(…) ovo nije laboratorija. A nije ni pakao. Ovo je cirkus u paklu”, govori jedan Prilepinov junak. Baš sa takvim svetom se on hvata u koštac, stvarajući istinsko remek-delo, roman koji će se sasvim sigurno u budućnosti posmatrati rame uz rame sa klasicima ruske literature.
Zahar Prilepin, po mnogima najznačajnije ime savremene ruske proze, je rođen u selu Iljinka u Rjazanskoj oblasti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu. Radio je niz poslova (fizički radnik, grobar, izbacivač, profesionalni vojnik…). Svojim romanom-prvencem “Patologija”, o čečenskom ratu, izaziva nepodeljene simpatije publike i kritike. Tu slavu potvrđuju njegova iduća književna dela (“Sanjka”, “Osmica”, “Greh”, “Crni majmun” i “Sedam života”). Za “Obitelj” je dobio četiri najveća ruska književna priznanja, a ova knjiga je zadobila status klasika. Pored spisateljskog rada, Prilepin je i novinar, voditelj televizijskih programa, rok pevač i sekretar ruskog udruženja književnika. Poznat je i po svojim često kontroverznim političkim stavovima. Bio je član “Nacional-boljševičke partije”, kao i ruski dobrovoljac tokom rata u Ukrajini.
“’Ovde vlast nije sovjetska nego solovecka.’ To je istina. Ovde je zajednička religija – sovjetska, ali su žrtvovanja – svoja. I na svemu tome vi stvarate novog čoveka”, govori jedan od junaka ovog romana. I upravo je to suština “Obitelji”. Predstava sveta u kom su sva pravila sveta, onakvog kakvog ga mi znamo, nepostojeća. Solovka je svet za sebe. Usamljeni, samodovoljni i užasavajući arhipelag ostrva na kojem je svaka ljudskost izbrisana. Najgore od svega, to je nešto sasvim normalno, gotovo obično: “Ovde ljudi – u-mi-ru! Svakoga dana neko umire! I to je način života Soloveckog logora. Nije tragedija, nije drama, nije Sofokle, nije Antigona – već način života. Svakidašnjica!” Svom tom užasu, bestijalnosti predstavljenoj na neverovatan način, Prilepin sukobljava ljudskost glavnog lika Artjoma. I to ne nekakvog natčoveka ili stripovskog junaka. Naprotiv. Artjom je samo čovek (da parafraziramo Dušana Vasiljeva) koji voli, mrzi, posrće, kukavica je, ali i heroj. I to na mestu gde je ljudskost prisilno oduzeta, gde ona ne postoji, iako je to bilo mesto koje je u tom trenutku oličavalo pravo i pravdu. Istinu govoreći, mesto gde je svega bilo, samo na pravde. Zahar Prilepin je opisao sav užas tog mesta, ali i izatkao veličanstvenu pripovest o otporu prema takvom užasu. Najbolje to sam Prilepin izražava: “Čovek je mračan i strašan, ali svet je human i topao.”

Naslov: Obitelj
Autor: Zahar Prilepin (1975-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 643

Advertisements

Beogradski trio – Goran Marković

Jedan veliki jubilej, pored stogodišnjice Jugoslavije, obeležio je sada već proteklu 2018. godinu. U pitanju je sedamdeset godina od donošenja rezolucije Informbiroa i poprilično burnog raskola Staljin-Tito. Ni jedna ni druga godišnjica nisu zvanično proslavljene, najpre zato što je usled raspada i konačnog nestanka socijalističke Jugoslavije slavljenik preminuo. Ali se ipak čini da je prva godišnjica izazvala mnogo veću pažnju od one druge, podjednako i žučne debate, o čemu je na ovom mestu već pisano. Odgovor zašto je tako nije lak. Na prvom mestu, slavljenika nema, rekli smo već. To još više proizilazi iz sadašnje političke situacije. Podsećanje na Titovo „ne“ Staljinu je za sadašnje političare, isto tako i za istoričare, vrlo opasno, ponajviše zbog zavisnosti od novog ruskog „Velikog brata“. Podjednako i zbog promene društvene i političke paradigme koja se u tim godinama dogodila. Da bi se sve ovo shvatilo, potrebno je vratiti se na početak. Još tačnije na 1948. godinu. Ustoličenje nove revolucionarne vlasti pratio je isto tako revolucionarni teror. Razume se, dobar deo, sasvim sigurno i najveći, likvidiranih je zaslužio tu kaznu. U bilo kojoj zemlji, uzmite samo kao primer Francusku, kolaboracionističke snage nisu mogle da očekuju milost. Problem je nastupio zbog streljanja i osuda nevinih, koliko mogućih političkih neprijatelja, još više onih ljudi kojima je oteta imovina. U Jugoslaviji je uspostavljen staljinistički model vladavine, koji je u prvim godinama, po nekima, bio gori čak i od Sovjetskog Saveza za vreme Staljina. Tako je, recimo, Borislav Pekić tih godina osuđen zbog, možete li samo da zamislite veću nebulozu, „fašističkih aktivnosti protivu ustavnog poretka“. Raskol sa Staljinom dovodi do promene ovakve politike. Sada se neprijatelji traže u sopstvenim redovima (otprilike kao i sa Trockim i kompanijom u Rusiji). Otpor staljinizmu se vrši na staljinistički način, najgorim mučenjem i progonom nevinih ljudi (najpotresnija svedočenja ovih događaja je ostavio Dragoslav Mihailović). Voljno ili ne, to je pitanje oko koga se i danas lome koplja, Tito posle 1948. godine menja i društveni kurs zemlje. Malo po malo, stvara se potrošačko društvo (ono što je i dalje najveći san svih jugonostalgičara), spoljna politika se sve više okreće ka zapadnim zemljama, a umesto socrealizma ustoličen je novi pogled na umetnost, najvidljiviji u arhitekturi i slikarstvu. Tako će u narednih nekoliko decenija postojati, možda je tako najbolje reći, meka diktatura. Sloboda postoji, ali je ona ograničena. I baš iz toga proizlazi najveći problem. S jedne strane imate zastupnike mišljenja o društvenim i umetničkim slobodama, što je istina, ali i one koji govore o teroru koji se nastavio i posle 1948. godine, što je isto tako istina. Rezultat je opšta papazjanija, koja je opstala do današnjice. U ovoj jubilarnoj godini Goran Marković je dao novi pogled na 1948. godinu.
U središtu romana „Beogradski trio“ nalazi se lik velikog britanskog prozaiste Lorensa Darela. Baš u vremenu donošenja rezolucije Informbiroa on dolazi u Beograd, gde će naredne tri godine raditi kao ataše za štampu u britanskoj ambasadi. Igrom slučaja, Darel se upušta u ljubavnu aferu sa profesoricom srpskohrvatskog jezika, koja u ovim danima doživljava teške trenutke. Njen muž Bora je uhapšen i poslat na Goli otok. Vlasti će i nju brzo zatvoriti. Lorensu Darelu ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da je spase.
Ono što sasvim sigurno predstavlja najveći literarni kvalitet ovoga romana je savršeno kompoziciono rešenje. „Beogradski trio“ je sastavljen iz nekoliko desetina fragmentarnih delova, najčešće zvaničnih dokumenata. Dobro poznata postmoderna tehnika preplitanja istinskih dokumenata sa fikcijom u ovom delu zadobija majstorskog izvođača. Neštedimice koristeći prepisku između organa jugoslovenske vlasti, najčešće je u pitanju ustrojstvo logora Goli otok, podjednako i britansku diplomatsku prepisku, Goran Marković sastavlja pregled tadašnje političke situacije. Rezultat je sjajan prikaz jednog poprilično užasnog vremena i ništa bolje društvene situacije, kakva je nažalost ostala nepromenjena do današnjice.
Goran Marković spada u red najznačajnih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio roman „Tito i ja“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.
Pisati o velikim istorijskim događajima nimalo nije lako, pogotovo ako je to u pitanju romaneskno stvaralaštvo. Ponajviše zato što se čini da je nemoguće pomiriti opštu sliku, ukoliko je ona isuviše prisutna to neminovno prerasta u istorijsku ili političku studiju koja „jede“ romaneskni potencijal, sa pojedinačnim ljudskim sudbinama, koje opet ne mogu da funkcionišu bez pregleda opšte slike. U ovom romanu je ta opasnost izbegnuta. Goran Marković vešto premošćava jaz između javnog i privatnog, i to kroz neprestano preplitanje zvaničnih dokumenata, privatnih prepiski i dnevničkih zapisa. Mi u ovom romanu vidimo kako se političke odluke donose i primenjuju, ali i kakve one posledice izazivaju u turbulentnim istorijskim vremenima. Goran Marković je sasvim sigurno napisao jedno od najboljih književnih dela o čuvenoj 1948. godini. I još bitnije, dao lekciju kako o istoriji treba da se piše. Glavni junak ovog romana, Lorens Darel, je to najbolje izrazio: „Iako je svestan svakog nesklada, svake nesreće u prirodi čoveka, umetnik ne može da uradi ništa kako bi upozorio svoje prijatelje, da ukaže, da vikne na vreme i pokuša da ih spase. To bi bilo nekorisno. Jer svi su oni svesni kovači sopstvene nesreće. Sve što umetnik može da kaže kao imperativ jeste: Razmišljaj i plači!

Naslov: Beogradski trio
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 197

Pročitajte i prikaz zbirke pripovedaka
Gorana Markovića „Tri priče o samoubicama“

Emil i Natalija – Robert Valzer

Pored onog sada već sveprisutnog stereotipa o vezi genijalnosti i ludila, o kojem je na ovom mestu već pisano, ono što se najčešće pripisuje umetnicima je patnički život. Koliko je ovo shvatanje posledica sukoba društvenih i političkih sistema sa „jezičavim“ stvaraocima, lista progonjenih umetnika od Ovidija do današnjice bila bi beskonačna, to još više proizilazi iz same prirode umetnika. Može se raspravljati da li je ovo istina ili ne, ali dobar deo populacije, ako ne i potpuna većina, umetnike posmatra kao nekakva krhka stvorenja, melanholike zagledane u sopstvenu dušu, kojima je zadatak, ili kako se to još više voli da kaže: neophodna potreba, da na papir stave svoje silne duševne muke. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. Patnja se u svim većim religijama posmatra kao dobra i izuzetna stvar. U judaizmu i hrišćanstvu je to posledica praroditeljskog greha Adama i Eve. Kazna za njihovo nepočinstvo je bila patnja, koja se prenela na njihove potomke, tačnije na sve nas. Još više je to istaknuto u biblijskoj knjizi о Jovu, u kojoj istoimeni junak preživljava silne patnje nikad ne dovodeći božju volju u pitanje. Patnja se nalazi i u središtu budizma. Sve je nesavršeno i nedovoljno, suštinski neadekvatno u našoj propadljivoj stvarnosti. Sam Buda kaže: „Sve što se oseća je unutar patnje“. Kako se duh vremena neminovno prenosi na umetnost, tako je patnja postala nerazdvojno vezana za umetnost. Zamislite, recimo, Dantea bez Beatriče. Ili Petrarku bez Laure, Prešerna bez Julije, Lazu Kostića bez Lenke Dunđerski… Staćemo ovde, jer bi i ovaj spisak bio beskonačan. To ostaje nepromenjeno i u kasnijoj umetnosti, i ne samo to, postaje još izrazitije. U romantizmu patnja zadobija novi oblik. Ona postaje veltšmerc, sentimentalna bolećivost čitave jedne generacije. S manje ili više izmena, on opstaje do današnjice. O njemu u romanu „Omiljena igra“ piše Leonard Koen: „Svet je bio nasamaren svrsishodnom melanholijom. Svaka je skica predstavljala čežnju kao vrlinu. Sve što je potrebno kako biste postali masovno voljeni jeste da objavite svoje lične strahove i strepnje. Čitava veština sa umetnošću sastoji se od proračunatog prikaza patnje.“ Tako je patnja u umetnosti prerasla lični bol umetnika i postala idealna tema, ali ne samo to. Patnja je postala poza pomoću koje se zadobija poštovanje i slava. Otudа i ona opštepoznata slika melanholičnog umetnika, dovedena gotovo do apoteoze. Problem nastupa kada se patnja zaista projavi, a da ona nije sentimentalna afektacija, već istinski očaj. Kakav je bio kod Roberta Valzera.
U zbirci „Emil i Natalija“ sabrano je preko pedeset proznih zapisa Roberta Valzera. Na prvom mestu, to su priče, gotovo uvek napisane u prvom licu, koje glavnog junaka smeštaju u neprihvatljiv i duboko neadekvatan svet i prostor. Junaci ovih priča su uglavnom posmatrači koji se prepuštaju doživljenom prizoru, ali nikada do kraja ne učestvujući u njemu. Brana između stvarnog sveta i njihovih unutrašnjih svetova je nepropustljiva. Takvi su i Valzerovi autopoetički zapisi u kojima provejava ista misao: „Najlepše je kada se čovek pravi da ono lepo uopšte ne oseća i kada je samo onakav kakav jeste i inače.“
Ono što je najviše uzrokovalo da delo Roberta Valzera ne zadobije slavu za vreme autorovog života je nepripadanje duhu vremena. Uronjen u užas malograđanske stvarnosti („Svako od njih je imao svoj strogi, uski, tupi, prikladan posao, a osim toga, svako od njih je piljio u nedokučivu prazninu. Bez milosti za sebe, nisu poznavali ni milost za druge. Bili su mrtvi i takvima su i druge smatrali.“) iz kojeg izvire apsurd, Valzer se smatra za Kafkinog preteču (sam Kafka je bio veliki Valzerov obožavalac). Valzerova stilska rešenja i neobični završeci priča neodoljivo podsećaju na Harmsa: „Ovde je priča zastala i potpuno se slažem i shvatam njenu nesvest, pošto ni ja, kao ni vi, ne bih bio u stanju da nastavim pripovedanje, jer sve ono što sledi neumitno vodi u ambis beskorisnosti“. Robert Valzer je pisac koji je anticipirao budućnost. Možda je najbolje reći, vesnik onoga u šta će se pretvoriti književnost dvadesetog veka.
Robert Valzer, jedan od najznačajnijih švajcarskih pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradu Bil. Po završenoj gimnaziji, obučava se za bankarskog činovnika. Neuspešno pokušava da postane glumac, posle čega se okreće različitim zanimanjima. Bio je činovnik u banci, službenik u fabrici mašina, sluga u bogataškim kućama, batler… Njegova prva prozna i poetska dela dobijaju negativne ocene i komentare. Tako će ostati do kraja njegovog života. Na pedeseti rođendan (1928) Valzer je smešten u lečilište posle nekoliko neuspešnih pokušaja samoubistva. U njemu se Valzer odriče svih svojih dela zahtevajući da se više ne posmatra kao književnik. Umro je u potpunoj anonimnosti. Početkom sedamdesetih interesovanje za Valzera se obnavlja i po prvi put se štampaju sva njegova dela. Na srpski su prevedeni njegovi romani „Jakob fon Gunten“ i „Pomoćnik“, kao i zbirke „Male velike priče“ i „Šamar i ostalo“.
„Ponekad, baš kao što se i nebu dešava, / Iznenada bi nestalo moje raspoloženje / U nekom dugom danu patnje“, napisao je Robert Valzer. Možda baš ovi stihovi na najbolji način karakterišu Valzerovo stvaralaštvo. Gotovo svi njegovi junaci su usamljenici koji moraju da se sukobe sa neprihvatljivošću svog položaja. Skoro da je svejedno da li je to nezadovoljstvo zbog činovničkog posla koji ih ne ispunjava (uglavnom su to bankarski službenici ili trgovački putnici) ili nepripadanje svetu u kom se živi. Valzerova patnja nije romantičarski sentimentalizam, čak i kada je on prisutan u pojedinim pričama on vrlo brzo ustupa mesto istinskom očajanju. Najgore od svega, utehe nema. To nije slatka patnja, nije čak ni povređenost koja se nekako može nadomestiti. To je besmisao koji odvodi u apsurd, sa kojim se u ovoj sjajnoj knjizi Robert Valzer neprestano sukobljava: „Ono što čovek ima, više i nema, a ono što poseduje već je izgubio. Samo ono za čim čezne je stvarno, (…) samo smo ono što nikada nismo bili.“

Naslov: Emil i Natalija
Autor: Robert Valzer (1878-1956)
Izabrao i preveo: Nikola B. Cvetković
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2017
Strana: 160

Ebanovina – Rišard Kapušćinjski

Jedan od najpogrešnijih, a opet sveprisutnih, pogleda na svet je onaj u kojem se prostor u kom živimo (može to biti i država, nacija, vera, klasa…) posmatra imanentno dobrim, neretko i onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”, samo zato što mu mi pripadamo. Odakle ovakvo shvatanje dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego nepoznavanje svega što ne nalazi u našoj blizini. Najbolje to izražava Rišard Kapušćinjski: “Za većinu ljudi (…) stvarni svet završava se na pragu njihove kuće, na kraju njihovog sveta, u najboljem slučaju, na granici njihove doline. Svet koji se nalazi dalje je nerealan, nevažan i čak nepotreban, međutim, taj koji imamo pokraj sebe, na dohvat ruke, raste pred nama do razmera velikog kosmosa koji sve zaklanja.“ Problem nastupa kada se ovakvo shvatanje smesti u kontekst savremenog sveta. Ako je nekada putovanje, sledstveno tome i upoznavanje drugih, predstavljalo pravu muku i napor (koga zanima ova tema idealna literatura je studija „Srednjovekovni putovođa“), ono je danas nešto vrlo lako i gotovo svima pristupačno. Čak i ako ne želite da izađete iz svoje kuće, sasvim lako možete putovati. Gutenbergova revolucija, možda je tako najbolje nazvati pojavu štampane knjige, omogućila nam je lak „odlazak“ u druge svetove preko knjiga, docnije časopisa i novina. Još jedna revolucija, sada informatička, omogućila je slobodan pristup nezamislivoj količini informacija i znanja. Otkud onda ovakvo shvatanje? Odgovor leži u potpunoj nezainteresovanosti, ali ne samo njoj. Da bi se ovo razumelo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Razvoj naše civilizacije, pogotovo evropske, gotovo uvek je išao nauštrb pada i pokoravanja drugih. Pokoriti nekog sebi sličnog, ili istog, ipak nije lako, najpre zato što bi to izazvalo otpor, i to najviše kod domaćeg stanovništva. Potrebno je uzdići sebe, a smanjiti vrednost drugih. I tako dolazi do poimanja sveta u kojem smo mi plemeniti, divni, obrazovani, i u kom mi imamo, naravno jedinu ispravnu, veru, kulturu i istoriju; a oni drugi, to su pravi varvari, divljaci, ubice, ljudožderi, zločinci… Nema boljeg primera za to od pokoravanja Afrike i silnih zločina koje je evropska civilizacija tamo počinila. Naravno, vreme kolonijalizma je prestalo, ili ono barem više zvanično ne postoji. Ono što je ostalo je kolonijalni pogled na Afriku. Koliko to proizilazi iz ubeđenosti sa početka teksta da je svet u kom živimo najbolji od svih mogućih, još više je to posledica istorijskog nasleđa. Tako Afrika i danas za mnoge ostaje Konradovo „srce tame“, nepristupačni svet u koјеm žive divljaci sa svojim čudnim običajima i životom, dalekim od našeg. Da li je to baš tako sjajno odgoneta Rišard Kapušćinjski.
Gana, 1958. godine. Rišard Kapušćinjski je prvi put došao u Afriku. Njegov zadatak je da izveštava za poljske novine o probuđenom životu Afrike, što će raditi nekoliko idućih decenija. Za sve to vreme on će pomno pratiti političke i društvene procese, ponajviše stvaranje novih država, građanske ratove i revolucije; ali i ono što je mnogo bitnije za autora, stvarni i svakodnevni život Afrike. I to život do tada potpuno nepoznatih ljudi, plemena i gradova. U ovoj knjizi je sabrano trideset zapisa o različitim afričkim zemljama, ništa manje i o raznolikim običajima, načinima životima, predanjima, mitovima i istoriji Afrike.
Žanrovsko određenje tekstova sabranih u ovih knjizi je najpribližnije novom (ili narativnom) žurnalizmu. Autor se više ne nalazi u pozadini, ispisujući svedočenje iz trećeg lica. On je tu, mi ga gledamo kako putuje, boluje od malarije, učestvuje u revolucijama… Ono što je važno, a za razliku od Hantera Tompsona, tekstovi ne postaju brevijar autorovih avantura, već priča sagledana iz svih uglova. Rišard Kapušćinjski opis događaja kojem prisustvuje skoro uvek pretvara u antropološki ogled, krcat brojnim istorijskim podacima i predstavom običaja i načina života sa kojim se upoznaje. Najbitnije od svega, Rišard Kapušćinjski sve to uspeva da prenese sjajnim stilskim rešenjima, neprestano balansirajući između reportaže, eseja i beletristike. Baš kakav je i ovaj sjajan zaključak: “Ovde se krećemo među ljudima koji ne razmišljaju o transcendenciji i suštini duše, o smislu života i prirodi bića. Nalazimo se u svetu u kome čovek, puzeći, pokušava da iz blata iščeprka nekoliko zrna žita da bi preživeo do sledećeg dana.“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Autor je žanrovski hibridnih knjiga „Car“ i „Šahinšah“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
“Evropljanin vidi u Africi samo jedan njen deo – obično samo njen spoljni sloj koji, uostalom, često nije najzanimljiviji, ni najznačajniji. Njegov pogled klizi po njoj. Ali, evropska kultura nas nije pripremila za pohode u dubinu, u izvore drugih svetova i kultura“, piše Rišard Kapušćinjski u ovoj knjizi i možda na najbolji način izražava njenu suštinu. A ona je ništa drugo nego otklon od evropskog, nažalost i dalje sveprisutnog, pogleda na Afriku. Rišard Kapušćinjski ne posmatra Afrikance kao sirote i jadne divljake, one koji nam služe da se iščuđavamo nad njihovom bedom ili običajima, a sledstveno tome i da potvrdimo vrednost svoje kulture. Naprotiv. On pokušava da ih razume. A ima li boljeg načina od istinskog upoznavanja sa njima? Baš to čini Rišard Kapušćinjski lutajući po afričkim sirotinjskim kvartovima, pustinjama i džunglama, ali i po predsedničkim rezidencijama. Pred nama je pulsirajuća slika života, koja nam se otkriva u svoj svojoj raskoši i lepoti, podjednako i u užasnoj bedi i muci. Priča je to o svetu o kojem gotovo ništa ne znamo, i to najpre zbog naših predubeđenja i nezainteresovanosti. Rišard Kapušćinjski nas u ovoj maestralnoj knjizi istinski upoznaje sa njim.

Naslov: Ebanovina
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 260

Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44

Ono oko čega će se svako zdravomisleće biće složiti je određenje antifašizma kao osnova savremene civilizacije. Problem nastaje kada se pokuša razlučiti šta je to zaista antifašizam. Enciklopedijska odrednica govori da je antifašizam zajednički naziv za različite grupacije koje se sukobljavaju fašizmu, nacizmu i njihovim ideološkim obrascima. Samim tim, antifašizam je za neke stvar prošlosti, pošto je neprijatelj poražen, i on postaje isključivo komemorativna stvar. Svakog devetog maja, ili nekog drugog prigodnog datuma, položiće se venci na spomenike, političari će održati govore, a istoričari će poslužiti kao dekoracija, zajedno sa prigodnim kulturno-umetničkim programom. I to bi bilo to. Još tačnije, bilo je zlo nekada, ono je pobeđeno, mi sada idemo dalje. Koliko je ovo posledica protoka vremena, još više je ovakvo shvatanje antifašizma proizašlo iz promene paradigme gledanja na istoriju. Umesto nekadašnjeg slavljenja pobede, u današnjici se slavi mir. Ko su bile zaraćene strane, a još više koje su to države bile na strani zla, prestaje da bude bitno. Ono što je jedino važno je sadašnjost. Najjednostavnije rečeno, istoriju treba ostaviti u istoriji (možda po onoj biblijskoj da mrtvi treba da sahranjuju svoje mrtvace), a živeti u sadašnjosti. Dodatni problem je nastupio sa padom Berlinskog zida i nestankom komunizma. Osnov i srž komunističke ideologije je antifašizam, ali sama borba protiv fašizma i nacizma bez kasnije nadogradnje (čitaj: stvaranja besklasnog društva) je nemoguća. U prevodu, antifašizam se mora posmatrati zajedno sa istorijom kasnijeg komunizma, što je dovelo do najvećeg problema, najvidljivijeg u našem slučaju. Posleratne likvidacije nevinih ljudi, grabež i otimačina, Goli Otok, progon političkih neistomišljenika, sve devijacije jednog političkog sistema, su postale neraskidivo povezane sa antifašizmom. Što je posledično dovelo do negacije antifašizma prilikom pokušaja da se demontira komunističko nasleđe. Promenjen je i način vladavine, pa se umesto nekadašnjih velikih revolucionarnih ideja o jednakosti ustoličio kapitalistički sistem sa svim balkanskim tranzicionim devijacijama. Antifašizam je postao balast, još gore balast koji se mora trpeti, jer ipak nije moguće potpuno negirati i izbrisati antifašizam kao civilizacijsku tekovinu. Tako antifašizam postaje deklarativna vrednost, komemorativna stvar sa početka teksta, i ništa više. O tome svedoči nebriga države za antifašističko nasleđe, što je najvidljivije na mestima stradanja i antifašističke borbe koja su prepuštena zaboravu i potpunom propadanju. Na to nas opominje ova sjajna knjiga.
U prvom poglavlju knjige autori nas upoznaju sa stvaranjem represivnog okupacionog aparata na teritoriji Beograda i njegovim delovanjem. Drugi deo knjige je posvećen najistaknutijim antifašističkim borcima i ilegalcima u okupiranom Beogradu kroz predstavljanje mesta na kojima su oni delovali, neretko i ginuli. U nastavku saznajemo kakvo je bilo ustrojstvo logora (Staro Sajmište, Topovske šupe, Banjica). Na ovo poglavlje nadovezuje se četvrto u kom su dati opisi velikih stratišta (Jajinci, selo Jabuka kod Pančeva…). Peto i krajnje poglavlje je posvećeno oslobođenju Beograda 1944. godine.
„Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja“, napisao je u jednom članku Umberto Eko. Možda je u svetlu ove rečenice najbolje posmatrati rad autora ove knjige (Petar Atanacković, Nenad Lajbenšperger, Nataša Lambić, Ilija Malović, Olga Manojlović Pintar, Milovan Pisari, Milovan Radanović, Rena Redle i Enco Traverso), koji je rezultirao stvaranjem sjajne istorijske studije. Ona se može čitati i kao svojevrsni bedeker po mestima stradanja tokom Drugog svetskog rata, ali njena suština se ne iscrpljuje samo u tome. „Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44” su celoviti prikaz istorije Drugog svetskog rata u Beogradu, a ponajviše priča o onima koji su najviše stradali, ali i najviše se borili. Sjajni tekstovi, oslonjeni uvek na istorijske izvore, koncizno, ali i podjednako slikovito, predstavljaju mesta koja su prepuštena zaboravu. Sve to prate ilustracije, namenski napravljene mape i odličan dizajn knjige. Posebnu pohvalu zaslužuje izdavač koji je omogućio besplatnu distribuciju štampanog i elektronskog izdanja knjige (elektronska verzija se može skinuti na sledećem linku).
Milovan Pisari je doktorirao istoriju na Univerzitetu u Veneciji. Oblast njegovog naučnog istraživanja je holokaust i stradanje civila u Drugom svetskom ratu.
Rene Redle je diplomirala na Akademiji umetnosti u Kelnu. Od 2003. godine živi u Beogradu. Pokretač je projekta poseta logoru Staro Sajmište.
Obeležje na zgradi “Doma vojske” da je tu nekada bio zatvor Gestapoa ne postoji, a tamo gde je svakoga dana pristajao kamion dušegupka posle obavljenog zadatka sada je restoran u kom se proslavljaju svadbe. Na strelištu u Jajincima održavaju se roštiljijade, a na strelištu u Jabuci lovačka takmičenja. U nekadašnjoj mrtvačnici logora Staro Sajmište danas se nalazi restoran. Na mestu logora Topovske šupe gradiće se tržni centar. Table na kućama koje su označavale mesta ilegalnih štamparija i mesta pogibija antifašističkih boraca su sklonjene. Nestale su i ulice ljudi koji su se borili i poginuli za slobodu. Hteli mi to ili ne da priznamo, a činjenice su ipak neumoljive, mesta stradanja i antifašističke borbe su nestala. Koliko nemarom, još zbog više neznanja i potpune indiferentnosti. Neretko i zbog želje da se antifašističko nasleđe uništi i zauvek zaboravi. U isto vreme su svima puna usta priče o antifašističkim idealima i svetloj budućnosti, svejedno da li evropskoj ili onoj u kojoj se tradicija vraća. Ova knjiga nas opominje na to. I ne samo to. Kroz nju mi saznajemo priče o ljudima koji su u najgorem mogućem vremenu ustali protiv zla, neretko i stradajući zbog toga. Mi smo im uzvratili tako što smo prvo pogazili njihove ideale, a onda ih i zaboravili.

Naslov: Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44
Uredili: Milovan Pisari (1980-) i Rena Redle (1970-)
Izdavač: Rosa Luxemburg Stiftung South Europe, Beograd, 2016
Strana: 312

Midlseks – Džefri Judžinidis

Na početku beše bog, možda je tako najbolje krenuti. U središtu učenja avramovskih religija (judaizma, hrišćanstva i islama) nalazi se božija volja. Najpreciznije rečeno, naša sudbina zavisi od milosti višeg bića. Naravno, i tu postoje razlike. Dok se u hrišćanstvu, pogotovo u novijim teološkim stremljenjima, sloboda koju smo dobili od božanstva smatra određujućom za naše biće, učenje o predestinaciji ljudske sudbine i dalje ostaje suština islama i pojedinih hrišćanskih denominacija. U prevodu, šta god uradili i čemu god stremili, to ipak nije mnogo bitno jer će bog na kraju doneti odluku kakvu on hoće. Još jednostavnije, što u isto vreme predstavlja savršeni alibi za svaku priliku i situaciju, mi nastajemo, živimo i umiremo isključivo po božijoj volji. Prekretnicu u ovakvom shvatanju našeg života, i ne samo njega, donosi Darvin. Uloga boga kao stvaraoca i odreditelja naše sudbine ustupa mesto evoluciji, što i danas predstavlja mesto sporenja kreacionista i evolucionista. U svakom slučaju, uloga boga, barem u naučnom smislu, odlazi u drugi plan, a na pozornicu stupa čovek. Ko je on, još tačnije, kako on nastaje, postaje pitanje koje se i sadašnjici odgoneta. I tu opet na scenu stupa Darvin. Njegova otkrića otvaraju put ka stvaranju nove naučne grane. Genetike. Još jedan veliki datum je 1903. godina u kojoj se hromozomi otkrivaju kao nosioci naslednih jedinica. Gotovo u isto vreme, začetak genetike kao nauke prati i stvaranje psihoanalize. I još jedno veliko ime. Frojdovo. Zahvaljujući njegovom učenju, čovek se više ne posmatra kao datost već kao plod različitih uticaja, koliko kulturoloških još više onih koji dolaze iz naše porodične anamneze. Frojdovo određenje psihoanalize, podjednako i genetike kao nauke, su se menjali sa protokom vremena. Tako su u međuvremenu dolazile ne samo nove teorije o čovekovom razvoju, već i o onom šta on jeste po svojoj suštini. Tako, recimo, tokom šezdesetih počinju da bujaju rodne teorije. Pol kao fizička datost koju smo dobili na rođenju prestaje da bude određujući po našu ličnost. Mnogo bitnija je rodna uloga koja se stiče. Čovek se sve više, baš kao i u prvobitno vreme, posmatra kao plod „viših“ i nama nepristupačnih sila. Umesto boga, sada je to genetsko nasleđe sjedinjeno sa ostalim „bagažom“ koji smo dobili kroz odrastanje i vaspitanje. A gde smo tu mi? I da li je baš sve određeno pokušava da odgonetne Džefri Judžinidis.
Kal Stefanidis, sredovečni američki diplomata, je rođen dva puta. Prvog puta je to bilo u Detroitu 1960. godine. U grčkoj emigrantskoj porodici rođena je zdrava i sasvim obična devojčica Kaliopa. Ali samo naizgled. U Kaliopi je skrivena recesivna mutacija petog gena, koja će se na opšti užas porodice projaviti tokom njenog puberteta. Glavna junakinja nije samo žena, ona je i muškarac. Još tačnije, Kaliopi je hermafrodit. Prateći Kaliopin životni put i pretvaranje u Kala, Džefri Judžinidis u isto vreme istražuje i porodičnu istoriju recesivne mutacije petog gena, tvoreći epsko putovanje od početka dvadesetog veka do današnjice.
Jedno od najvećih literarnih dostignuća dvadeset i prvog veka, Judžinidisov roman „Midlseks“, nije lako žanrovski odrediti. Na prvom mestu, to je bildungsroman, priča o odrastanju jedne devojčice, podjednako i dečaka. U isto vreme, ovo je priča i o razvoju nauke, konkretno genetike, u čemu autor briljira. Ipak, ono što je osnov i srž ovog romana, je veličanstveni zamah pripovedanja. Od prapočetka, priče o grčkoj zajednici u Ataturkovoj Turskoj, preko velikog požara u Smirni 1922. godine, emigrantske odiseje i odlasku u Ameriku, postepene asimilacije, pa sve do niza događaja određujućih po život (prohibicija i velika ekonomska kriza dvadesetih, Drugi svetski rat, hladni rat, vojna intervencija u Vijetnamu, hipi pokret, borbe za prava žena i Afroamerikanaca, pad Berlinskog zida…) Džefri Judžinidis stvara epsku sliku istorije koja se prelama sa porodičnom sudbinom. A baš iz tog preloma stvara se jedan ljudski život: „Roditelji navodno svojoj deci prenose fizičke osobine, ali ja verujem da se deci prenose i razne druge stvari: motivi, scenariji, čak i sudbine.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, je rođen u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (1993, srpski prevod: Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (srpski prevod: Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Autor je i jedne zbirke priča. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
Napisati hroniku jednog veka nimalo nije lak zadatak. Ispripovedati povest o padovima i usponima četiri generacije jedne porodice, pogotovo emigrantske, tek predstavlja pravu muku. Najteži je svakako zadatak ispričati priču o devojčici koja se silom prilika pretvara u dečaka, a da to ni u jednom trenutku ne skrene u kliše, patetiku ili dosadu. Dodajte tome i umeće da se naučne teorije i nimalo jednostavna genetska otkrića predstave na zanimljiv, a opet i dalje na naučno tačan način. Sve to, i sve zajedno u jednom romanu, uspeva Džefri Judžinidis. Suverena naracija, gotovo uvek na granici između groteske i najdublje osećajnosti, nas vodi kroz istoriju, genetiku, psihoanalizu, politiku, porodične tajne… Sve ono što čini jedan ljudski život, kako i sam Judžinidis kaže u romanu: „Ali na kraju krajeva, to nije zavisilo od mene. Krupne stvari nikad ne zavise samo od nas. Mislim na rođenje i smrt. I ljubav. I ono što nam ljubav ostavlja u zalog još pre našeg rođenja“. Ipak, da li je to sve? Gde smo tu mi? Kroz sliku istrajnosti i pokušaja Kaliopi da izgradi samu sebe, nasuprot onome što joj je sudbina dala (čitaj: genetika, društvena klima i porodično nasleđe), Džefri Judžinidis stvara maestralni roman, veličanstvenu pripovest o onome što nas čini onim što jesmo.

Naslov: Midlseks
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 631

Vrijeme koje se udaljava – Mirko Kovač

Za koji dan navršiće se tačno jedan vek od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije. Velikog slavlja neće biti, baš kao ni zvaničnih ceremonija. Razume se, ožalošćena, ili ona pak radosna, porodica će se okupiti na grobu pokojnika. Kako je ovo ipak Balkan, na pravila pristojnog ponašanja ne računajte. Biće, naravno, onih koji će se pokojnika sećati samo po lepim stvarima, neće manjkati ni suza, ali uglavnom će to biti podsećanje na loše osobine preminulog. Pričaće se uglavnom o tome kako je to bila nemoguća, krajnje loša tvorevina, do besmisla će se ponavljati već hiljadu puta izlizane fraze i opšta mesta. Baš kao u lošem braku, a Jugoslavija je izgleda bila baš taj loš brak, fokus neće biti na lepim uspomenama, već na razvodu i silnoj krvi koji ga je pratio. Onu prvobitnu zaljubljenost, baš kao i uvek, progutaće prohujalo vreme, tako da od nje neće ostati ništa, čak ni sećanje. Još gore, nedostatak opšte slike, tako svojstvene ovim prostorima, sećanje na Jugoslaviju će pretvoriti u svojevrsnu rašomonijadu sa stotinama dijametralno različitih stavova i shvatanja. Možda je zato najbolje vratiti se na početak, ili još tačnije na ono što je bilo pre početka. Za preteču jugoslovenske ideje uzima se ilirski pokret sa početka devetnaestog veka. Pod presijom tadašnje austrijske i ugarske politike u Hrvatskoj sazreva ideja o jedinstvu južnoslovenskih naroda. To stremljenje prati i začetak prosvetiteljskih ideja kod Srba, pa polako počinju da se grade kulturni mostovi između slovenskih naroda. Kruna je Bečki književni dogovor iz 1850. godine, kojim je udaren temelj stvaranju zajedničkog jezika. Početni idealizam je splašnjavao, podjednako i rastao, sve u zavisnosti od političkih prilika, ali nikada nije nestao. Vidljiv je u gotovo svakom segmentu političkog i kulturnog života, čiji će krajnji izraz biti stvaranje Jugoslavije. Da se sad vratimo na početak. I na okupljanje ožalošćene porodice, koja će pričajući o pokojnikovom životu zaboraviti ono što je pokojnika stvorilo. A to je zajednički jezik i kultura, koji su i pored nestanka države nastavili da postoje. Andrić i Krleža, Meša Selimović i Ivan Cankar, Vladan Desnica i Danilo Kiš, uvek će podjednako pripadati svim jugoslovenskim narodima. Kao što i danas, da uzmemo možda najbolji primer, Miljenko Jergović nikako ne može biti samo hrvatski pisac. Ili Mirko Kovač, što najbolje pokazuju njegovi memoari.
Sastavljena iz četrdeset poglavlja, knjiga memoara „Vrijeme koje se udaljava“ predstavlja sliku autorovog života, ali i društvene klime i događaja koji su ga pratili. Tako na samome početku saznajemo kako je Mirko Kovač zavoleo knjige preko bibliotekarke koja mu je u mladosti predstavljala erotsku fiksaciju. Čitajući ove memoare mi pratimo put provincijalca koji stiže u veliki grad. Silna potucanja, gladovanje i materijalna beda će biti prekinuti književnim uspehom. Tek tu dolazi stradanje, ponajviše zbog autorovih političkih stavova. Ipak, u senci politike i istorije, i možda kao lek svoj toj grozoti, su prijateljstva. Drugovanje Mirka Kovača sa Pekićem, Kišom, Filipom Davidom, Lordanom Zafranovićem, Leonidom Šejkom i bezbroj drugih ljudi su u ovoj knjizi zadobili maestralni prikaz.
„Čačkati sjećanja, prebirati uspomene, to je kao opipavati mrak; čovjek nikad ne zna što će iz tog mraka iskrsnuti“, piše Mirko Kovač. Iz baš tog mraka u ovoj knjizi iskrsnuće i dobro i zlo. Najbitnije, predstavljeno na nenadmašan način. Mirko Kovač, baš kao i u svim svojim delima, stil dovodi do savršenstva, sjedinjen sa izvrsnim pripovedačkim darom da sjajnom izatkanom pričom prikuje čitaoca za svaku stranicu. Iako je ova knjiga nedovršena, usled autorove bolesti i smrti, ona po svojoj literarnoj vrednosti predstavlja nešto mnogo više od običnih memoara. To je književni trijumf, delo koje po svojem kvalitetu zavređuje istinsko divljenje i predstavlja pravi događaj za literaturu nastalu na pepelu Jugoslavije.
Mirko Kovač, jedan od najvećih jugoslovenskih književnika druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Petrovićima kod Nikšića. Već prvim romanom „Gubilište“ (1962) pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i otpor prema učmaloj stvarnosti, koji će ga prečesto odvoditi do sukoba sa društvom i političkim strukturama. Napisao je niz visoko vrednovanih romana („Ruganje s dušom“, „Vrata od utrobe“, „Grad u zrcalu“…), zbirki pripovedaka, knjiga eseja, kao i filmskih scenarija („Lisice“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“…). Dobitnik je svih većih jugoslovenskih književnih priznanja. Krajem osamdesetih se istakao kao veliki protivnik režima Slobodana Miloševića. Nakon učestalih pretnji i fizičkih napada početkom devedesetih se seli u Rovinj gde će živeti do smrti.
„Sada mi se čini da bih, s malo više drskosti, ovu povijest mogao nazvati romanom intime, unatoč tomu što u njoj ima memoaristike, bavi se vremenom i sudbinama, znanim i neznanim osobama, javnim i povijesnim ličnostima, ali to je na koncu samo jedna intimna pripovijest, s autobiografskim elementima i obiljem doživljaja“
, ovako Mirko Kovač žanrovski određuje ovu knjigu. I pored ovakvog određenja, „Vrijeme koje se udaljava“ je podjednako i hronika jednog vremena. Balkanskih političkih (i ostalih) svinjarija svakako ne manjka, ni sam Mirko Kovač nije bio svetac, ali ova knjiga je pre svega bitna kao pripovest o velikim umetnicima, koje je na okupu držao isti jezik i ista kultura. A upravo to je i ono po čemu Jugoslaviju treba pamtiti. Imena političara, ratnih zločinaca i profitera, udbaša i zapenušanih nacionalnih propovednika će pre ili kasnije završiti na smetlištu istorije. Ono što će od Jugoslavije ostati, a što i danas postoji, je zajednička kultura, jezik i prostor na kojem živimo. O svemu tome je dragoceno svedočenje ostavio Mirko Kovač u ovoj sjajnoj memoarskoj knjizi.

Naslov: Vrijeme koje se udaljava
Autor: Mirko Kovač (1938-2013)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 599

Koju je magla donela – Feri Lainšček

Ono što ljudi najčešće traže, a i dobijaju, od literature je distrakcija. Delom je to čisti eskapizam, ona već hiljadu puta prežvakana priča o begu iz stvarnog sveta u izmišljeni, ali je ova potreba i želja za upoznavanjem nečeg novog, onoga što izvan literature nikako ne možemo doživeti. Primera radi, možete proučavati koliko god hoćete istoriju viktorijanske Engleske, ali jedino što vas može vratiti u to vreme su Dikensova dela. Ipak, ono najvrednije što nam literatura daje, a što se gotovo nikada ne pominje, je svojevrsno očišćenje. Ono je po Aristotelu i suština umetnosti. Ovaj veliki antički filozof u „Poetici“ ishod svake tragedije vidi u katarzi. Najjednostavnije rečeno, čovek se gledajući predstavu, ili čitajući neku knjigu, oslobađa uznemirujućih misli i stiče unutrašnji mir. Taj motiv očišćenja kasnije preuzima Frojd, tvoreći katartički metod psihoterapije. Kroz suočenje sa potisnutim idejama i događajima iz prošlosti i njihovu kasniju verbalizaciju čovek se lišava strahova koji su ga sputavali. Upravo ovaj katarzični segmet je ono što ljude emotivno vezuje za literaturu. Može to biti iskanje „hepienda“, kakvo je najčešće očekivanje čitalaca. Katarza je srećno preživljena avantura junaka sa kojom se čitalac poistovetio. U treš literaturi su to srećne završnice ljubavnih priča. Njih dvoje se vole, svi su protiv te ljubavi, sledi serija prepreka toj ljubavi, ali na kraju dolazi pročišćenje u vidu ispunjenja ljubavi, onaj svršetak skoro svake bajke: „Živeli su srećno do kraja svojih života“. Isto tako, to je i saučestvovanje sa mukama junaka. Čitajući, recimo, Dikensa svaki čitalac će poželiti da siroče na kraju zadobije dom i toplu ljubav ili da Žan Valžan, junak „Jadnika“ Viktora Igoa, konačno pronađe svoj mir. Suština je, razume se, da svaki čitalac u književnosti pronalazi sebe. Da li je to romantična ljubav za kojom žudi ili pravda posle silnih životnih nedaća i nepravdi, gotovo da je svejedno. Ovo aristotelovsko određenje umetnosti nije zaobišlo ni modernu literaturu. Naravno, kontekst je promenjen. Velike avanture i još veće ljubavne priče su postale kliše. Čak i to krajnje razrešenje muka i ishod najčešće izostaju. Ali, potraga za iskupljenjem ostaje ista. Traži se smisao, ništa drugo nego aristotelovska katarza. Čuvena drama „Čekajući Godoa“ je najbolji svedok tome. Nema spasa (nema boga, ako baš hoćemo da budemo bukvalni), ali tu smo, čekamo smisao uprkos svemu. Još jedan veliki roman o traženju iskupljenja napisao je slovenački pisac Feri Lainšček.
Glavni junak romana „Koju je magla donela“, sveštenik Jon Urski, je po kazni premešten u selo Mokuš. Njegova krivica je dobrota, još tačnije prodaja crkvene imovine koju je učinio kako bi pomogao sirotinji. Izgubljen u svojim očajima, Jon Urski polazi po kazni u Mokuš. Ali, kako se čini, to selo je daleko od onoga što može da pojmi ljudski razum. Naselje pored močvare, uvek prekriveno gustom maglom, je pred potpunom propašću. Sa njim Jon Urski mora da se suoči, u isto vreme tragajući za razrešenjem velikih misterija i čudnih događaja koji su potresli Mokuš u prošlosti.
„Nema sumnje da nema veće kazne nego što je ta da protiv svoje volje moraš da gledaš ovaj svet“, piše Feri Lainšček u ovom romanu. Upravo taj svet autor maestralno predstavlja. Vešto balansirajući između fantazmogorije i predstave nimalo ružičaste stvarnosti, autor pravi zanimljivi žanrovski hibrid. To je u isto vreme predstava mitskog sveta (sa vešticama, prokletstvima, zlim duhovima…) i krajnje kritički prikaz materijalne i duhovne bede (sujeverje, pohlepa, zlo…). Fantastika je tu samo sredstvo da se prikaže potpuni pad u htonsko, ali i da se upečatljivo predstavi užas naše stvarnosti, kako to i sam autor kaže: „A kako bi mašta mogla da bude tako okrutna“.
Feri Lainšček, jedan od najznačajnijih slovenačkih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u slovenačkoj oblasti Prekmurje. Do sada je objavio nekoliko desetina knjiga. Najpoznatiji je po svojim romanima, ali je visoko vrednovana i njegova poezija, književno stvaralaštvo za decu i radijske drame. Autor je nekoliko filmskih scenarija, među kojima je i onaj za čuveni film „Petlov doručak“. Za svoje književno stvaralaštvo je nagrađen svim većim književnim slovenačkim priznanjima, od kojih se ističe „Prešernova nagrada“ za roman „Koji je magla donela“. Veliki je borac za očuvanje prekmurskog dijalekta slovenačkog jezika, kao i protivnik političkog i crkvenog establišmenta.
„Ali šta je moj pakao u poređenju sa svima kojima na taj način mogu da ponudim nadu?“, misao je glavnog junaka ovog romana. Već poprilično poljuljane vere u crkvu kojoj služi ali i u boga, on mora da bude taj koji će drugima doneti spas. Da li je to moguće odgoneta Feri Lainšček. Ta duševna borba, iskanje za smislom u svetu u kojem ništa ne valja, osnovna je potka romana. Ali, ne samo to. Ovo je u isto vreme i priča o tom svetu koji ničemu ne valja. Crkva ogrezla u grehu i korupciji (koliko je ova predstava zasmetala crkvi govori činjenica da je film „Mokuš“ snimljen po ovoj knjizi ostao neprikazan široj publici zbog crkvenog protivljenja) i narod koji grca u neznanju, inertnosti, prljavštini i zlu (koje se pravdaju uticajem viših i demonskih sila), suštinski jedan pakleni svet (svet u kojem živimo), je zadobio sjajno predstavljanje u ovoj knjizi. Ipak, i u takvom svetu se traga za iskupljenjem. Možda utehe nema, ali je bitno tragati za njom: „Bilo je šta je bilo. A vi ste još tu i drhtite. I – zar to nije ono najdragocenije što imamo? Zar to nije jedino što nam svima preostaje?“

Naslov: Koju je magla donela
Autor: Feri Lainšček (1959-)
Prevela: Ana Đorđević
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2016
Strana: 158

Ne daj mi nikada da odem – Kazuo Išiguro

Ono istinski zastrašujuće u najčuvenijoj distopiji svih vremena, Orvelovoj „1984“, nije predstava totalitarizma, nagledala ga se ljudska rasa i više nego što je mogla da podnese, nije čak ni predstava sveznajućeg državnog aparata, u takvom svetu mi danas živimo zahvaljujući internetu. U pitanju je poraz. Ukoliko niste čitali ovaj roman, a tu grešku svakako morate da ispravite, preskočite naredne dve-tri rečenice. Vinston, glavni junak Orvelove „1984“, odbacuje svoju slobodu. Veliki Brat, taj amblematični simbol totalitarizma, je pobedio: „Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Izvojevao je pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata.“ Ovo prihvatanje tuđe „volje za moć“, sjedinjeno sa dobrovoljnim odricanjem od sopstvene slobode, je način na koji totalitarizam opstaje. Čak i u najvećim diktaturama, uzmimo kao primer nacističku Nemačku, represivni državni aparat nikada nije prešao više od dva-tri procenta od ukupnog broja stanovništva. Da to ilustrujemo još više. Broj čuvara u koncentracionim logorima je uglavnom bio ovakav: jedan čuvar na pedeset zatvorenika. Neminovno pitanje je zašto se logoraši nisu pobunili (ako se izuzmu samo tri takve pobune u toku Drugog svetskog rata)? Odgovora ima puno. Prvi je nada, i to poprilično iluzorna, svakog čoveka da će baš on preživeti. Čemu onda pobuna? Podjednako je i nemogućnost da se poveruje da su zločinci baš toliki zločinci (sjajan primer su žrtve staljinističkih represalija koje su do kraja odbijale da poveruju da je Staljin kriv za njihovo stradanje). Ipak, onaj najčešći, a sasvim sigurno i najužasniji, razlog je bila prosta pokornost. Prihvatanje situacije takva kakva je. Uzmite tu u obzir i frojdističke mehanizme odbrane u kojima čovek stvara iskrivljenu sliku realnosti želeći da sačuva samopoštovanje u bezizlaznoj situaciji. Setite se samo žena koje pravdaju svoje muževe nasilnike tako što misle da su one zaista nešto zgrešile i zaslužile nasilje ili sada već čuvenog Stokholmskog sindroma kada se taoci poistovećuju sa otmičarima. Ipak, za sve ovo je potrebno čisto i ogoljeno nasilje kako bi se sloboda slomila. U današnjici je situacija znatno zlokobnija. Nasilje više nije potrebno, ljudi svoju slobodu daju i bez prinude. Ako se posle ove rečenice namrštite, setite se pokornosti izrabljivačkom poslodavcu ili krajnje korumpiranom državnom i političkom sistemu u kojem živite ne čineći ništa da ga promenite. Još gore, čini se da će situacija biti sve gora kako vreme bude prolazilo. Takvu sliku mračne budućnosti nam daje Kazuo Išiguro.
U jednom sasvim običnom internatu u Engleskoj borave sasvim obični đaci. Dečja suparništva, zaljubljivanja, čarke, pomalo otuđeni vaspitači i nastavnici, popularne i one manje popularne devojke, dečaci koji se bave sportom i štreberi su svakodnevnica školskog internata „Hejlšam“. U njemu živi Keti, naratorka romana, i njena najbolja drugarica Rut. Baš kao što obično i biva, obe su zaljubljene u istog momka. Ipak, ova idiličnost je samo varka. Kako se čini, učenici nisu u „Hejlšamu“ kako bi se što bolje pripremili za život. Naprotiv. Njima je namenjena krajnje užasna sudbina čim napuste ovu školu.
Narativna strategija Kazua Išigura, najočiglednija u njegovim delima „Ostaci dana“ i „Slikar prolaznog sveta“, ostaje identična i u ovom romanu. To je kazivanje pripovedača koji post festum pokušava da sastavi krhotine sećanja i da ispriča povest o svom životu. Reklo bi se već stotinu puta viđeno, ali to je daleko od istine. Kazuo Išiguro uspeva da nešto sasvim uobičajeno, kakvo je pripovedanje o mladosti i školovanju, predstavi na nenadmašan način. Isto tako i da suptilno uveče čitaoca u užasavajući distopijski svet, poprilično različit, ali i zlokobno sličan svetu u kojem živimo.
Kazuo Išiguro, jedan od najznačajnijih svetskih pripovedača i romansijera današnjice, je rođen u japanskom gradu Nagasaki. Sa roditeljima se kao dečak seli u Veliku Britaniju. Završava studije engleskog jezka i filozofije, posle kojih se posvećuje spisateljskom radu. Autor je preko deset romana, zbirki priča i filmskih scenarija. Dobitnik je niza književnih priznanja, među kojima je i Bukerova nagrada za roman „Ostaci dana“. Prošlоgodišnji je laureat Nobelove nagrade za književnost. U saopštenju Švedske akademije se kaže da je Išiguro u „romanima velike emotivne snage otkrio ambis ispod kojeg leži iluzoran osećaj povezanosti sa svetom“. Izdavačka kuća „Dereta“ je na srpskom objavila pet njegovih dela.
„Znam da to ne treba da se dešava, ali računam da je tako kako je. Nije mi, zapravo, važno“, Išigurovi junaci govore u ovom romanu. Čak i kada se suoče sa užasom koji im je namenjen oni ostaju podjednako inertni: „Ako bi se to spomenulo, većina je bila sklona da kaže: ‘Pa šta? Mi smo to već znali’“. Ukoliko se izuzme sudbina koja im je namenjena, da saznate kakva je to sudbina moraćete ipak da pročitate knjigu, ono što najviše užasava u ovom romanu jeste potpuno odsustvo bilo kakvog otpora. Išigurovi junaci svoj usud doživljaju kao nepromenjivu kategoriju. To je život koji mora da se odživi. Nema želje za otporom, štaviše otpora nema čak ni kao misli. Išiguro u ovom romanu menja distopiju kao žanr. To više nije susret pobunjenika sa totalitarizmom. Sada je to totalitarizam koji nema potrebu za nasiljem. Čemu ono kad otpor ni ne postoji? Slika je to užasavajuće budućnosti, još gore i još teže od one Orvelove. Sa njom nas u ovom maestralnom romanu suočava Kazuo Išiguro.

Naslov: Ne daj mi nikada da odem
Autor: Kazuo Išiguro (1954-)
Prevela: Ljiljana Marković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 347

Istorija privatnog života u Srba – Marko Popović, Miroslav Timotijević i Milan Ristović

Jedan od najčešćih razloga zašto se određena naučna disciplina ili umetnička grana ne zavoli, čitaj: izgubi svako interesovanje za nju, izvire iz prvog susreta sa njom. Tako će nekome književnost postati dosadna ukoliko je u osnovnoj školi ili gimnaziji imao daveža za nastavnika ili profesora srpskog jezika. Isto to se odnosi i na istoriju, geografiju, fiziku, matematiku… Iako je ovo poprilično manjkava logika, jer po njoj bi zbog susreta sa nekim dozlaboga dosadnim čovekom u mladosti ceo život proveli ubeđeni da su svi ljudi dosadni. Ipak, taj naš prvi, školski, susret sa naukom ili umetnošću jeste bitan. I tu nije toliki problem u ličnosti profesora koliko u sistemu koji on oličava. Daleke 1955. godine Borislav Pekić o našem obrazovnom sistemu piše: „Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.“ Prošlo je otad više od šezdeset godina, a situacija ne samo da se nije popravila već je postala još gora. Najluđe od svega, to je za dobar deo našeg društva pohvalna stvar. Tako ćete bezbroj puta ćuti pohvale srpskog obrazovnog sistema kada se on uporedi sa drugim sistemima. Ti drugi su debili koji svoju decu ne uče ničemu, a naš sistem je, jelte, sjajan jer nas od početka školovanja zasipa sa ogromnom količinom podataka. Koji su, istinu govoreći, potpuno bezvredni u sadašnjem vremenu. Koren problema leži u potpunom neshvatanju sveta u kom se živi. Informacione tehnologije su dovele do hiperinflacije znanja i podataka, ali i omogućile lak pristup svim tim podacima. Jedino šta je potrebno znati jeste kako da se čovek snađe sa tim mnoštvom podataka, kao i da nešto nauči iz njega. Primera radi, apsolutno je apsurdno terati učenike da napamet uče odluke Berlinskog kongresa, vrlo lako ćete ih pronaći na internetu ili u enciklopedijama, mnogo bitnije je naučiti kakve su posledice te odluke, čak i po današnji svet, ostavile. Isto tako, učenje odluka Berlinskog kongresa je nekorisno, pa čak i vrlo dosadno, bez upoznavanja sa kontekstom vremena. Ko su bili ljudi koji su živeli u to vreme, kako je izgledao njihov život, koliko su se razlikovali od nas… I tek kada istorija postane priča o ljudima, a ne datumima, bitkama i odlukama, i još bitnije, priča koja određuje našu sadašnjost, ona može biti korisna. I ne samo to. Istorija će tada, baš kao i ostale naučne grane, biti predmet interesovanja, a ne zeva koji će kasnije prerasti u potpunu nezainteresovanost. Lekciju o tome kako o prošlosti treba da se piše daje nam sjajna studija „Istorija privatnog života u Srba“.
Sastavljena iz tri dela, „Istorija privatnog života u Srba“ nas upoznaje sa svakodnevnim životom na ovim prostorima od srednjeg veka do 1990. godine. Autor prvog dela knjige, Marko Popović, nas odvodi u srpsko srednjovekovlje. Kako je izgledao život na vladarskom dvoru, ali i u čatrlji nekog siromaška, šta se jelo, koje je posuđe upotrebljavano, kako je tekao jedan dan u srednjovekovnom dvoru, kako su izgledali tadašnji sudovi i bolnice, sve to saznajemo do tančina. U drugom delu knjige, sastavljenom od strane Miroslava Timotijevića, se selimo u osvit novoga doba. Na jednoj strani su Srbi pod vladavinom Turaka, a na onoj drugoj pod vladavinom Austrijske imperije. Kakve je sve život doživeo promene posle otkrića štamparske prese i novih tehnologija, kako se moral menjao, kako su ljudi u osamnaestom i devetnaestom veku živeli upoznaje nas Miroslav Timotijević. U trećem delu knjige Milan Ristović nas seli u moderno vreme. Način života se menja do neprepoznatljivosti, a tehnologija sve više napreduje. Jedini problem je što dolaze silni prelomi, ratovi, revolucije i smene društvenih sistema kojе će živote ljudi odvesti do neslućenih ponora.
Po uzoru na petotomnu „Istoriju privatnog života“, koja je postala prava naučna senzacija početkom dvehiljaditih, izdavačka kuća „Clio“ je okupila tri eminenta stručnjaka da napišu njen srpski pandan. Da to nije nimalo lak zadatak svedoči potpuno odsustvo istraživanja privatnog života u srpskoj istoriografiji, kao i nedostatak istorijskih izvora. Propusta u studiji svakako ima, najveći je slabo obrađeni život pod otomanskom vlašću, kao i izbegavanje „škakljivih“ tema. Tako se LGBT populacija i pripadnici drugih verskih konfesija uopšte ne pominju. I pored ovih previda, autori su uspeli da naprave sjajnu sintezu preko deset vekova istorije, koliko kroz izučavanje istorijskih izvora, još više kroz njihovo sažimanje i pravljenje celine koja pleni svojom elokventnošću, naučnom preciznošću i dobrim stilom. Sve to prate sjajne ilustracije koje još više pospešuju kvalitet studije.
Marko Popović spada u red najznačajnijih srpskih savremenih arheologa. Učestvovao je na brojnim iskopavanjima na srpskim i vizantijskim lokalitetima. Autor je niza stručnih radova i knjiga o srpskom srednjovekovlju.
Miroslav Timotijević je bio srpski istoričar umetnosti i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najveći deo naučne karijere je posvetio izučavanju srpske umetnosti i kulture osamnaestog i devetnaestog veka.
Milan Ristović je redovni profesor na katedri za Opštu svetsku istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Oblast njegovog naučnog interesovanja je dvadeseti vek. Autor je tri istorijske monografije i niza naučnih studija i članaka.
„Istorije nema bez čoveka, čovek živi samo u svakodnevnici, a svakodnevnice nema bez istorije kao ni istorije bez svakodnevnice. Pošto je čovek pretpostavka svega, ključno je tako kako čovek, živeći u svakodnevnici, živi istoriju“, napisao je čuveni srpski istoričar Andrej Mitrović. Ova misao je ideja vodilja autora studije „Istorija privatnog života u Srba“. U središtu priče o istoriji više nisu veliki događaji ili suvoparni podaci, pretvoreni nekom čudnom metamorfozom u apstrakciju koja je postala samodovoljna. Naprotiv. Ti istorijski događaji jesu prisutni, ali samo u svetlu posledica koje ostavljaju na ljudski život. U ovoj knjizi upoznajemo istoriju na drugačiji način. To nije registrator sa silnim prašnjavim dokumentima, svedocima davno prošlog vremena koje nema nikakve veze sa nama, već priča o životu. Još bitnije, to je priča o ljudima. I to onim ljudima čijim putem mi nastavljamo.

Naslov: Istorija privatnog života u Srba
Autori: Marko Popović (1944-), Miroslav Timotijević (1950-2016) i Milan Ristović (1953-)
Izdavač: Clio, Beograd, 2011
Strana: 643

Zovi me svojim imenom – Andre Asiman

U jednom od svojih intervjua, a kasnije i tekstova, Danilo Kiš izvor nacionalizma vidi u ljudskoj gluposti. Primer je Žil, junak jednog Sartrovog romana. Pomenuti Žil je dosadan, glup i nezanimljiv, suštinski potpuno nebitna persona. I ostao bi takav da nije jedne stvari. Kad god se pomenu Englezi Žil gotovo da dobija nervni napad, jer Žil je veliki Francuz i ne može da izdrži pomen tih arhineprijatelja. I, naravno, Žil postaje ličnost, još tačnije predmet interesovanja, preko mržnje prema drugačijem. Što Žil u životu nije ništa postigao, pa čak ni video nekog Engleza, da se ne priča tek o poseti toj Žilu omraženoj zemlji, nije bitno. Žil je dobio smisao života. Tog i takvog Žila susrešćete svakoga dana. Sve te sitne duše i gnjide koje svoju bednu egzistenciju zasnivaju na negaciji drugačijeg. Partijski su to prvoborci, veliki zaštitnici morala, stameni nacionalisti, branioci čistote kulture i jezika, javnog reda i mira. I jedino šta im je potrebno da bi svoje postojanje opravdali jeste suprotnost. Voljeni neprijatelj. Čak i u vremenu najvećeg jednoumlja, uzmimo za primer Sovjetski Savez, neprijatelji su bili neophodni. Kako su pravi neprijatelji pobijeni ili proterani tokom Oktobarske revolucije, a postojala je samo jedna partija, rešenje je pronađeno u samoj partiji. Tačnije, pronađeni su unutrašnji neprijatelji (Trocki i ostala kompanija). Ništa se ni razlikuje ni istorija jugoslovenskog komunizma oličena u neprijateljima kao što su Đilas i Ranković. Ili da uzmemo nama bliži primer, kako je to duhovito primetio Svetislav Basara, možete li da zamislite Srbe bez Hrvata? Ili Hrvate bez Srba. Na čemu bi i jedni i drugi (naravno, reč je o pomahnitalim ludacima) zasnivali svoje nacionalno postojanje, istinu govoreći frustracije, ako ne na mržnji prema drugačijem? Najbitnije od svega, to drugačije mora biti gnusno. Neprijatelj je nemoralno đubre, večito nam radi o glavi, urotio se protiv nas i našega načina života, jednom rečju neprijatelj je gnjida. Da bi se to ostvarilo neprijatelj mora biti u potpunosti nepoznat. I tu već kreće prava rašomonijada. Kako je neprijatelj nepoznat ako već znamo sve o njemu? Tu dolazi priča o tom znanju. Koje i nije znanje već plod potpunog nepoznavanja. Najjednostavnije rečeno to je pripisivanja osobina ljudima koje ne poznajemo. I baš zbog toga je bitna književnost. Ona iz mulja opšteg izvlači lično. Velovi mržnje proizašli iz neznanja se uklanjaju. Nestaje apstraktni neprijatelj i pred nama se ukazuje ličnost sa svim svojim manama i vrlinama. Vrlo slična nama. Baš kao što to čini Andre Asiman.
Početak je osamdesetih godina na severu Italije. Sedamnaestogodišnji Elio, sin uglednog profesora, letnje mesece sa roditeljima provodi u porodičnoj vili. U njoj, baš kao i svake godine, boravi i mladi naučnik kojem Eliova porodica omogućuje da dovrši naučni rad u prijatnoj atmosferi. Ovog leta je to Oliver, dvadesetčetvorogodišnji Amerikanac. Dopadljiva Oliverova spoljašnost je jednaka njegovom šarmu, kojem, kako se čini, niko ne odoleva. Pogotovo mladi Elio koji počinje da oseća žudnju mnogo veću od želje za prijateljstvom.
Napisan u prvom licu, kao neka vrsta Eliovog sećanja na leto provedeno sa Oliverom, roman „Zovi me svojim imenom“ nas od prvih rečenica ubacuje u vrtlog sveta jednog tek dozrelog mladića. Haotičnost misli i strast koja dolazi u koliziju sa realnošću, u ovom romanu je zadobila maestralno predstavljanje. U svojoj biti „Zovi me svojim imenom“ je klasičan bildungsroman. Samo što je to odrastanje jedne gej osobe. Slikajući Eliove žudnje, Andre Asiman u isto vreme maestralno portretiše i tadašnji svet. Onај u kojem je Eliova žudnja zabranjena: “Ali nisam shvatao da je moja želja da testiram žudnju tek obična varka koja ne služi ničemu drugom do da dobijemo ono što želimo, ne priznajući, pritom, ono što želimo.”
Andre Asiman, istaknuti američki pisac i esejista, je rođen u jevrejskoj sefardskoj porodici u Aleksandriji. Pod pritiskom egipatske vlasti njegova porodica se zbog jevrejskog porekla seli u Italiju, docnije u Sjedinjene Američke Države. Ove događaje je Asiman opisao u višestruko nagrađivanoj knjizi memoara “Iz Egipta”. Završava studije književnosti na Harvardu, koje kasnije predaje na nekoliko univerziteta. Napisao je četiri romana, dve zbirke priča i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze. Slavu mu donosi roman “Zovi me svojim imenom”, koji je kasnije i ekranizovan.
“Dok smo lutali pustim lavirintom jedva osvetljenih ulica (…) zapitao sam se o povezanosti cele ove priče (…) s nama – kako se krećemo kroz vreme, kako se vreme kreće kroz nas, kako se menjamo i menjamo i vraćamo na staro. Čovek ostari i ne nauči ništa drugo sem toga”, piše Andre Asiman u ovom romanu slikajući mladost, taj prapočetak svakog našeg htenja i, hteli mi to ili ne da priznamo, period određujući za naš život. Ta slika mladosti u ovom romanu je predstavljena nenadmašno u svoj svojoj haotičnosti, istinskoj žudnji i neminovnom porazu koji nam mladost donosi. Pred nama je čovek koji je kao i mi. I to je ona priča s početka. Čitajući ovaj sjajni roman čak i onaj najgori mrzitelj drugačijeg (ovog puta je to mržnja prema LGBT populaciji) moraće da prepozna sebe. Svoje žudnje i strasti. Sebe kao ličnost. I možda će shvatiti koliko je užasna nepravda koju nanosi drugima ne znajući u isto vreme ništa o onome koga mrzi. Maestralno upoznavanje sa tim “drugačijim” nam daje Andre Asiman u ovom romanu.

Naslov: Zovi me svojim imenom
Autor: Andre Asiman (1951-)
Prevela: Marija Obadović
Izdavač: Štrik, Beograd, 2018
Strana: 237

Život i sudbina 1-2 – Vasilij Grosman

“(…) Hoćete li ime za ovaj svet? Rešenje svih vaših zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjači, najneustrašiviji, najtamniji? – Ovaj svet je volja za moć – i ništa drugo!”, zastrašujući je završetak čuvene Ničeove knjige “Volja za moć”. Zastrašujući pre svega zato što u potpunosti menja dotadašnju paradigmu života, u isto vreme otvarajući put ka užasu dvadesetog stoleća. Vremenu baš te Ničeove volje za moć. Da bi se ovo shvatilo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Trenutak rađanja civilizacije se povezuje sa nastankom pisma i još bitnije začetkom onoga što bi moglo da se nazove konsenzusom za zajednički život. Još preciznije, ljudska želja za bezbednim i ustaljenim životom počinje da stvara društvene sisteme. Da bi ti društveni sistemi funkcionisali pored gole sile, primenjene Ničeove volje za moć, potrebno je još nešto što će obezbediti njihovo održavanje. A to je ništa drugo nego ideja. Najpraktičnija je ona socio-ekonomska gde ljudi stvaraju društvene i političke sisteme iz interesa. Samo što su takvi sistemi ekstremno retki, možda je Švajcarska jedini uspešan primer. Oni drugi, suštinski gotovo svi, sistemi se zasnivaju na ideji o plemenitosti i pravdi. Sila je svakako prisutna, ali je ona „oplemenjena“ idejom. Može to biti božije poslanje vladajuće dinastije ili sistema, ništa manje i društvena podela na one koje vladaju i one kojima se upravlja. Iz ovoga kasnije izvire niz nakaznih teorija i sistema. Najdrastičnije su rasne teorije o višim i nižim bićima, koje su dovele do robovlasništva i holokausta. Ali i tu dolazi do velike promene, one koju označava Francuska revolucija. Ustoličava se nova vrsta društvenog dogovora koja otvara put ka izgradnji novih sistema, samo sada zasnovanih na ideji pravde i slobode. Jedan od takvih sistema, a sasvim sigurno i najčuveniji, je bio Sovjetski Savez. I ne samo to. Njegovo postojanje je dokazalo ostvarivost ideje slobode, ali i njenu neodrživost. Sistem zasnovan na jednakosti i pravdi vrlo brzo je, neki će reći već od samog početka, pokazao svoje pravo lice. Onu Ničeovu volju za moć. Ko su bile žrtve? Upravo oni najplemenitiji ljudi koji su se borili za ustoličenje slobode i pravde. Maestralnu knjigu o njima je napisao Vasilij Grosman.
Sredina je 1942. godine. Nacisti pod kontrolom drže dobar deo Sovjetskog Saveza. Najveći deo nemačkih snaga je koncentrisan pred Staljingradom, gde će se sukobiti sa sovjetskom vojskom u borbi koja će postati poznata kao najveća bitka u istoriji ljudske civilizacije. Upravo ova bitka je tema romana „Život i sudbina“. Kroz priču o sovjetskom fizičaru jevrejskog porekla Štrumu, njegovoj majci Sofiji koja će ući u pakao nemačkih koncentracionih logora, partijskom komesaru Krimovu koji pada u nemilost, vojnom komandantu Novikovu i još desetini junaka (među kojima su i Staljin, Hitler, vojni komandanti…), Vasilij Grosman stvara knjigu koja prevazilazi svoju osnovnu temu. Koliko je ovaj roman priča o Staljingradskoj bici, još više je veličanstveni prikaz jedne istorijske epohe.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovaj roman, ta odrednica bi glasila tolstojevski roman epohe. I zaista, jedini roman koji po svom predstavljanju jednog istorijskog trenutka može da se približi „Ratu i miru“ je upravo ovaj. Grosmanov zamah je kolosalan. Na prvom mestu to je prikaz Staljingradske bitke do poslednjih tačnina. Ništa manje i slikanje jedne epohe kroz galeriju likova i njihovih društvenih funkcija (vođe, vojskovođe, vojnici, ideolozi, islednici, seljaci, radnici, intelektualci, naučnici, umetnici…). Čitav je to jedan svet ljudskih sudbina zarobljenih u raljama ideologije, nasilja i nesreća. Ali ipak poseban, jedinstven i neponovljiv: „Sve što je živo – neponovljivo je. Nemoguća je identičnost dva čoveka, dva grma šipka… Život nestaje tamo gde nasilje teži da zbriše njegovu originalnost i karakteristike.”
Vasilij Grosman, jedan od najvećih ruskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u jevrejskoj ukrajinskoj porodici. Završava studije hemije posle kojih radi kao inženjer. Pred Drugi svetski rat postaje profesionalni književnik i novinski reporter. Njegove reportaže iz ratnog Staljingrada će biti kasnije sabrane u knjigu “Narod je besmrtan”. O ovoj bici piše i u romanu “Za pravičnu stvar”, čiji je prirodni nastavak “Život i sudbina”. Grosmanov progon počinje 1960. godine. Zbog tada nezamislivog predstavljanja rata, sovjetska cenzura zabranjuje štampanje “Života i sudbine”, a rukopis zaplenjuje tajna služba (tek pre neku godinu je on “oslobođen” iz Lubjanke). Na sreću, jedan prepis rukopisa romana je otišao u inostranstvo, gde je objavljen tek 1980. Ogorčen ovakvim postupkom države, Grosman piše roman “Sve teče” o povratniku iz Gulaga. I ovaj roman je zabranjen. Grosman neće dočekati objavljivanje ova dva dela, kao i slavu koju će mu oni doneti. Umire 1964. od raka.
Dok se srpski izdavači ne udostoje da obnove izdanje “Života i sudbine” posle tridesetogodišnje pauze (valjda ne stižu od štampanja silnog smeća), našim čitaocima je dostupno hrvatsko izdanje romana (Fraktura, 2012) ili ovo “Prosvetino” iz 1986. godine.
“Jedini pravi i večiti smisao borbe za život je u čoveku, u njegovoj skromnoj individualnosti, u njegovom pravu na tu individualnost”, piše Grosman u ovom romanu. I zaista, ovaj roman je upravo ta borba za čovekovu slobodu i posebnost. Ogoljavajući “usrećiteljske” ideologije, da upotrebimo izraz Borislava Pekića, Grosman piše o pojedinačnim ljudskim sudbinama, nikada ne dopuštajući da ideologija uguši ljudskost, čak ni onda kada se to gušenje ljudskosti sprovodi u ime pravde i velikih ideja. Uvek na strani ljudi, čak i kada ti ljudi pate u paklu koji su sami stvorili, Grosman se sukobljava sa ideološkim nasiljem, Ničeovoj volji za moć koja se kamuflirala u plemenitu ideju: “Prirodna težnja čoveka za slobodom je neuništiva, ona se može prigušiti, ali se ne može uništiti. Totalitarizam ne može da odbaci nasilje. Ako odbaci nasilje, totalitarizam nestaje. Osnovu totalitazarizma čini večno, neprekidno, otvoreno ili maskirano vrhunsko nasilje. Čovek se neće dobrovoljno odreći slobode. U tom zaključku je svetlost našeg vremena, svetlost budućnosti.”

Naslov: Život i sudbina 1-2
Autor: Vasilij Grosman (1905-1964)
Preveli: Milica Glumac-Radnović i Ivana Sekicki
Izdavač: Prosveta, Beograd, 1986
Strana: 1091

Boja purpura – Alis Voker

Sasvim sigurno postoje ljudi koji i danas veruju u svojevrsno nadahnuće iz kojeg nastaje umetnost. Mogu to biti one romantične dušice koje umetnost posmatraju kao izraz božanskog, još više su to umetnici koji preko ove aure božanskog i nedostižnog sebi dižu značaj. Ali i pored toga ne postoji odgovor koji će razjasniti i raščlaniti nastajanje umetnosti. Može to biti inspiracija, koja u onom doslovnom i prvobitnom smislu predstavlja bogonadahnutost autora. Najjednostavnije rečeno, autor je samo objekat preko kojeg više sile realizuju svoju nameru. Takav slučaj je u starogrčkoj mitologiji, gde svaka grana umetnosti ima svoju muzu koja autorima donose nadahnuće. Identično je i u hrišćanstvu. Biblija se i dan-danas smatra za bogonadahnuti spis, što bi značilo da pisci biblijskih knjiga koautorstvo dele sa božanstvom. Isto to važi i za islam, gde koautorstvo nad Koranom dele prorok Muhamed i bog (preko svog anđeoskog predstavnika). Taj manir se prenosi kroz kasnije vreme, pa tako dolazi do verovanja u inspiraciju. S one druge strane je malo “prizemnija” teorija o nastajanju umetnosti. Inspiracija se posmatra kao talenat autora. Odakle on dolazi i danas je neodgonetljivo, ili možda barem u potpunosti, ali sam talenat ne vredi ništa bez rada. Što je već poprilično izlizana priča, ali se ona mora pomenuti. Naravno, taj rad ne treba shvatati doslovno. Svakako je bitno da umetnici neprestano stvaraju, u slučaju književnosti da neprestano pišu. Ali, opet, ni to nije od najvećeg značaja. Koliko je samo onih koji su napisali desetine i desetine dela, a da nijedan njihov redak nema baš nikakav značaj. I tu dolazi uloga talenta, ali ne samo njega. Pisci moraju da poprilično dobro poznaju stvari o kojima pišu. Ako je u pitanju delo sa istorijskom tematikom, mora se poznavati istorijska epoha o kojoj se piše, i to do tančina. Koga zanima ova tema idealna literatura su dnevnički zapisi Borislava Pekića u kojima je on beležio koliko je priprema trebalo za pisanje njegovih romana. Ništa se ne razlikuje ni pisanje o svakodnevnom životu. Neophodno je odlično poznavanje načina govora, psihologije, društvenih odnosa, čovekove prirode, suštinski svakog aspekta ljudskog života. Da se vratimo na početak. Da bi jedno književno delo bilo uspešno i da bi zaista bilo književnost, potrebno je na prvom mestu da autor zna da piše, to je ona uloga nadahnutosti ili talenta, kako vam je volja. Podjednako je potreban i rad, kao i poznavanje onoga o čemu se piše. I baš zbog toga su toliko retka književna dela koja zavređuju istinsko divljenje. Jedno takvo je roman “Boja purpura”.
Sredina je dvadesetog veka na američkom jugu. U njemu živi crnkinja Sili. Detinjstvo ispunjeno siromaštvom i nasiljem od strane očuha prekinuće njena udaja. Kao da nije dovoljno što je ta udaja nevoljna, Sili mora da se rastane od sestre Neti koja odlazi u Afriku da bude misionarka. Ipak, preokret sledi. Upoznavanje Sili sa pevačicom Šug Ejveri odvešće je do spoznaje nove stvarnosti i načina življenja, ali i do otkrivanja nepoznanica iz prošlosti. Taj put Sili je opisan kroz pisma naslovljena na boga, one jedine utehe preostale nakon nestanka sestre.
Književna vrednost romana “Boja purpura” proizilazi ponajviše iz jedinstvenog kompozicionog i stilskog rešenja romana. Na prvom mestu to su pisma koje glavna junakinja Sili šalje bogu. U njima Alis Voker briljira. Prenošenje načina razmišljanja, podjednako i stila, jedne jedva pismene osobe u ovom romanu ne samo da je dobro izvedeno, već zadobija razmere pravog književnog trijumfa. Pred nama je život. Bedan, ukaljan i nikakav, ispričan iz ugla prostodušne i nepismene žene, ali ipak veličanstven po svom emotivnom naboju, pitanjima koje se postavljaju i ništa manje sjajnim zaključcima. Takav je, recimo, Silin “obračun” s bogom: “Ceo život me nije bilo briga šta ljudi misle o onom što radim, kaz’la sam. Al’ duboko u srcu me bilo briga za Boga. Šta će on misliti. I ja došla do zaključka da on ne misli. Sam’ sedi tamo gore u slavi i gluv, rekla bi’. Ili njeno viđenje života: “Al’ ja ne znam kako da se borim. Ja samo znam kako d’ ostanem živa.”
Alis Voker spada u red najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Rođena je u siromašnoj porodici, kao osmo dete. Po završetku studija, na kojima joj je mentor bio Hauard Zin autor čuvene “Narodne istorije SAD-a”, se posvećuje aktivističkom radu za ljudska prava. Saradnica je Martina Lutera Kinga, kao i učesnica svih većih antiratnih, feminističkih i protesta za prava Afroamerikanaca. Debituje 1968. godine sa zbirkom pesama “Jednom”. Do sada je napisala preko trideset književnih dela (zbirke pesama i priča, romani, kao i publicistička dela). Slavu joj donosi roman “Boja purpura” za koji je dobila Pulicerovu i Nacionalnu književnu nagradu. Po ovoj knjizi je Stiven Spilberg snimao istoimeni film.
“(….) znam da s’ ljubav ne mož’ zaustaviti samo što ljudi pate i jadikuju”, piše Alis Voker u ovom romanu. I možda je upravo to suština “Boje purpura”. Ljubav kao jedina sila koja može da se suprotstavi ljudskoj patnji. Ono što je izuzetno bitno, ta ljubav, a kasnije i snaga koja proizlaze iz nje, nisu deus ex machina kao u onim otrcanim ljubićima gde gospodin savršeni dolazi i rešava stvar. Naprotiv. Ljubav u ovom delu je plod razumevanja sebe, puta bolne spoznaje sveta u kom se živi i suprotstavljanja očaju. Suštinski, to je pronalaženje razloga za život. A kad se taj razlog pronađe, borba za bolji, plemenitiji i najbitnije slobodan život postaje sveta misija, baš kakav je slučaj sa Sili. Izuzetnost ovog romana je što se taj put oslikava maestralnim stilom, sastavljenim sa odličnom predstavom života koja vri. I najbitnije, večitom zapitanošću nad onim velikim pitanjima i tajnama života: “Mis’im da mi ovde da s’ čudimo. Da s’ čudimo. Da pitamo. I dok s’ čudiš velikim stvarima i dok s’ pitaš o velikim stvarima, neš’ malo i naučiš, skoro slučajno. Al’ nikad ne znaš niš’ više o velikim stvarma neg’ na početku. Što s’ više pitam, kazo je, to više volim.”

Naslov: Boja purpura
Autor: Alis Voker (1944-)
Preveo: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 245

Devetsto treća – Dragiša Vasić

Koliko je to posledica ljudske potrebe za dobrom pričom, o kojoj je na ovom mestu već pisano, pogled na istoriju je još više „osakaćen“, ajde da upotrebimo možda neadekvatan izraz, personalizacijom istorijske nauke. Još tačnije, istorijske epohe, veliki prelomi i ratovi se posmatraju isključivo kroz određene ličnosti. Najbolje je to izrazio Tomas Karlajl: „Istorija sveta je samo biografija velikih ljudi.“ Ali, i tu postoji razlika. Nekada je to sasvim opravdano, kao dobar primer se može uzeti viktorijansko doba. Začetak industrijalizacije, sjedinjen sa naučnim i tehnološkim otkrićima, kao i promenom paradigne dotadašnjeg života, za svoj simbol uzima kraljicu Viktoriju. To pre svega proizilazi iz njenog načina vladanja državom, ali i zbog poprilično velikog vremenskog perioda kojeg je provela na vlasti. A sad o onoj negativnoj strani personalizacije istorije. Ona kreće od samog početka istorije. Kad malo bolje razmislimo, prvobitni istorijski izvori su više literatura nego nauka. Pročitajte samo Herodota ili kasnije rimske istoričare. Ili da uzmemo za primer našu srednjovekovnu istoriju. Jedini istorijski izvori iz ovog perioda su hagiografije, danas bismo ih zvali propagandom, čiji je zadatak bio da učvrste vladavinu određene vladajuće kuće, podjednako i da budućim generacijama iste te vladare predstave u najboljem svetlu. U takvom načinu pisanja istorije lične osobine junaka su od krucijalne važnosti. Uvek su to ljudi bez mane, pregaoci, čestite persone (poprilično krvave, istinu govoreći, ali koga istina zanima, bitnija je dobra priča), jednom rečju sveci. A ako imate takve ličnosti, tu dolazi staro dobro manihejstvo, morate imati i njihove suprotnosti. Krvave, zle i nemoralne neprijatelje. I polako dolazimo do poente. Ovaj manir se prenosi kroz kasniju istoriju kao nauku, podjednako i u svakodnevnom životu. Određene ličnosti se zbog svojih osobina slave kao simboli dobrote, kao što se i one druge smatraju za otelotvorenje čistog zla. Dešavaju se i preokreti, najbolji primer su tirani. Da uzmemo najdrastičniji, Hitlera. Nemački narod ga je prvo smatrao za božanstvo, a kasnije za najveću mrlju u svojoj istoriji. Postoje i oni manje drastični primeri kada određene osobine ličnosti određuju karakter njihove vladavine. Tako se često pad dinastije Romanov, a sledstveno tome i nestanak carske Rusije, vezuje za lične slabosti cara Nikolaja i njegove supruge Aleksandre. Isto to važi i za rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskua i njegovu suprugu Elenu. Istina je, naravno, da su njihove lične osobine bile loše, ili su bili u potpunosti nesposobni, ali iz vida se gubi opšta slika. Trulež, nepravda, siromaštvo i tiranija su uzroci njihovog pada, a ne lične osobine. Isti takav slučaj je i sa poslednjim Obrenovićem, o kojem je Dragiša Vasić napisao sjajnu studiju.
Na samom početku studije, i to u prva tri poglavlja, autor nam predstavlja karakter vladavine Aleksandra Obrenovića, kao i prve začetke otpora. Prelomni događaj predstavlja 23. mart. Protesti u kojima je policija ubila nekoliko demonstranata suštinski predstavljaju početak kraja. Gotovo celokupna javnost je protiv kralja, što otvara put ka ostvarenju zavere za njegovo ubistvo. Tu zaveru Dragiša Vasić podrobno opisuje, kao i majsku noć u kojoj je ubijen vladajući par. Najbitnije od svega, on tu ne staje. Poslednja poglavlja knjige predstavljaju kasnije događaje, dolazak novoga kralja, kao i zavereničko pitanje, aktuelno sve do Solunskog procesa.
Dragiša Vasić je napisao sjajnu studiju, u kojoj su istorijske činjenice svetinja. Naravno, priča o ličnom životu poslednjeg Obrenovića se ne zaobilazi, ali ona nije u fokusu, kakav je slučaj u gotovo svakoj priči o Majskom prevratu. Mnogo bitnije je kakve su bile kraljeve odluke, podjednako i posledice tih odluka, način vladanja, korupcija, ekonomsko rasulo, međustranački obračuni, ali i uticaj stranih sila. Ono što je suštinski svrgnulo kralja Aleksandra sa prestola. Ne i manje bitno, Dragiša Vasić je sjajni portretista tadašnjeg vremena i života. Verovatno je u ovoj knjizi dat najbolji opis Beograda na razmeđi dva veka: „Onaj familijarni, brojno upola manji Beograd, znao se sav među sobom. Ni palanka, ni veliki grad, sa životom koncentrisanim u jednoj širokoj ulici i nekolikim kafanama, uglavnom, Beograd je bio, ako se može reći, originalna, svoga roda prestonica u palanci, gde je svaki šegrt poznavao austrijskog vojnog atašea Gelenika, i svaki gimnazist skoro sve što se tiče politike.“
Dragiša Vasić, čuveni predratni pravnik, političar, književnik i publicista, je rođen u Gornjem Milanovcu. Kao mladić se borio u dva Balkanska i u Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu je istaknuti beogradski advokat blizak levici. 1941. godine prilazi četnicima Draže Mihailovića. Smatran je za glavnog ideologa ravnogorskog pokreta do 1943. godine. Vasićevo protivljenje kolaboraciji sa okupatorom, kao i svođenju četničkog pokreta na isključivo srpski, dovode do njegovog razlaza sa Mihailovićem. Prilikom bega iz zemlje Vasića su zarobile ustaše i pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima ubile u logoru Stara Gradiška. Pored političkog rada, Vasić je bio istaknuti romansijer, pripovedač i publicista. Najvažnija dela su mu roman „Crvene magle“ i zbirka priča „Utuljena kandila“.
„To vreme, tako nemirno i uzburkano, može se razumeti, ali tek posle vrlo pažljive studije događaja u njemu odigranih, takve koja uspeva da razgoliti svu onu unutrašnju neistinu i sve prividine uzroke njihove, otkrivajući genezu celoga pitanja, svih docnijih pitanja sa pravim uzrokom svega što je sledovalo…“ piše Dragiša Vasić u ovoj studiji. I on to zaista čini. Kao što je već rečeno, za njega su podaci i činjenice svetinja. Baš zbog toga ne očekujte romansiranu priču o ličnom životu kralja Aleksandra i manama njegove supruge, ako su to uopšte bile prave mane, a ne čaršijska naklapanja. „Devetsto treća“ je studija u kojoj se na jedan precizan, naučni i najbitnije objektivni način pokušava napraviti geneza događaja koji su doveli do Majskog prevrata, kao i opis onoga što se desilo nakon njega. Da se vratimo na početak. Dragiša Vasić pravi otklon od onog „ličnosnog“ predstavljanja istorije. Koliko su bitne osobine ljudi, još bitnije su društvene prilike i duh vremena koji dovode do velikih istorijskih događaja i preokreta. A baš to je srž i suština ove sjajne istorije studije.

Naslov: Devetsto treća
Autor: Dragiša Vasić (1885-1945)
Izdavač: Portalibris, Beograd, 2016
Strana: 193

Kada, ako ne sada? – Primo Levi

Ako se izuzme saznajna i folklorna funkcija (kako su moji preci živeli) istorije, suština ove naučne grane, ili barem kako je većina vidi, proizilazi iz latinske sentence o istoriji kao učiteljici života. Naprosto, šta nam znače podaci o ratnim bitkama i ofanzivama ako nas ti podaci neće naučiti da takvo ludilo nikada više ne ponovimo? Da bi se ta funkcija istorije ostvarila potrebni su svedoci, ljudi koji su doživeli, ali i preživeli istorijske događaje. Prvi takav zabeleženi “svedok” je vojnik Filipides. Antička legenda govori da je ovaj vojnik pod punom opremom pretrčao put od Maratona do Atine kako bi javio da su u bici pobeđeni Persijanci. Nastavak je, ipak, manje srećan. Filipides je odmah po saopštavanju vesti umro. Neslavna sudbina svedoka je još gora u kasnijoj istoriji. U bici kod Strumice koju su vodili Bugarska i Vizantija preživeli bugarski vojnici su oslepljeni. Legenda govori da je tek svakom stotom bugarskom vojniku ostavljeno jedno oko kako bi mogli da vode ostale vojnike. Pogled na ovu oslepljenu vojsku, po legendi naravno, doveo je bugarskog cara Samuila do srčanog udara i smrti. Ni novovekovna istorija se ne razlikuje. Samo što se u njoj, za razliku od pređašnje, pokušava iznaći nešto više od priče o strahotama. To je ona nada sa početka teksta. Ili još tačnije, istorija postaje pripovest o trijumfu čoveka nasuprot svih muka. Da uzmemo najočitiji primer. Priča o Drugom svetskom ratu je nezamisliva bez pobede nad nacizmom i nade koju je ta pobeda donela. I tu opet dolaze svedoci. Još tačnije, preživeli bez kojih istorija ne može da funkcioniše. Tako gotovo sve podatke o holokaustu ili sovjetskim logorima dugujemo preživelima. Apsolutno je nezamislivo pomisliti na holokaust, a da nam u te misli ne dođe i mađarski nobelovac Imre Kertes. Isto tako i pričati o sovjetskim logorima bez pominjanja dela Aleksandra Solženjicina ili Varlama Šalamova. Samo što već tu nastupa problem, koji je najbolje objasnio sam Imre Kertes u svojim dnevnicima. On je posle odgledane “Šindlerove liste” optužio Spilberga, mada je tu Spilberg samo simbol, za falsifikovanje istorije. Po Kertesu je priča o preživljavanju i nadi apsolutna laž. Holokaust je samo smrt i istrebljenje. Nema posle njega nikakve nade i nastavke. Samo smrti. Čak su i oni preživeli mrtvi. To najbolje pokazuje u delu “Kadiš za nerođeno dete” u kom objašnjava zašto nikada neće imati dete. Svet u kojem je postojao Aušvic ne zaslužuje nastavak. Da li je to tačno sjajno odgoneta još jedan svedok užasa holokausta Primo Levi.
Jul je 1943. godine. Nemci još uvek drže dobar deo Sovjetskog Saveza pod kontrolom. Baš u tim okupiranim oblastima sreću se Leonid i Mendel. Obojica su Jevreji koji pokušaju da se spasu od pomahnitalih nacista. Njihov zajednički put preko okupiranih teritorija spojiće ih sa preživelim Jevrejima i dovesti do formiranja partizanskog odreda. Tako organizovani, oni kreću u borbu. Da izgube nemaju šta, njihove porodice su pobijene u logorima ili u pogromima, baš kao što su i njihove kuće spaljene i uništene. Cilj borbe je uništenje nacista, posle koje treba doći do Italije i najzad do Palestine, gde će, oni se nadaju, početi njihov novi život.
Inspirisan istinitom pričom o jevrejskim partizanskim jedinicima koje su pružile otpor nacizmu, Primo Levi stvara sjajni ratni roman. Kao takav, on je na prvom mestu bitan kao svedočenje o poprilično nepoznatim istorijskim događajima. Primo Levi je sjajan hroničar života okupiranih teritorija pod Nemcima, ali isto tako i partizanskih pokreta koji su ustali protiv okupatora. Još bitnije, Primo Levi je sjajan pripovedač. Maestralno predstavljanje užasa sveta koji junake okružuje, sastavljeno je sa isto tako sjajnim slikanjem unutrašnjih svetova junaka. Priča je to o dobrim ljudima koji su prinuđeni da se prilagode ratnom ludilu: “To je važno, ali i užasno. Samo ako ubijem nekog Nemca, ubediću druge Nemce da sam čovek.”
Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, je rođen u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih muka i strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela: “Potonuli i spaseni”, “Periodni sistem” i “Zar je to čovek?”. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.
Jedini iskorak u klasično romaneskno stvaralaštvo Prima Levija je u isto vreme i promena njegovog tematskog fokusa. Krematorijumski svet, kako ga je nazvao Boris Pahor, se u ovom delu ne zaobilazi, ali perspektiva više nije ista. Umesto žrtava mi pred sobom vidimo borce. Povređene i uništene ljude svakako, njihove psihološke traume je Levi sjajno opisao, ali oni nisu samo to. Levijevi junaci su ljudi koji su odlučili da sudbinu uzmu u svoje ruke. Put je mukotrpan, a antisemitizam sveprisutan: “Kao mučenici smo im dobri: posle će nam verovatno podignuti i spomenik u getu, ali za saveznike nas ne žele.” Ništa im to ne znači. Vođeni željom za osvetom i novim početkom, koji svoj izraz pronalazi u želji za stvaranjem države Izrael, Levijevi junaci su pronašli način kako da prežive svoje muke. Oni nisu puki svedoci užasa istorije, isto tako ni ne pristaju na status žrtve, naprotiv, oni su graditelji novog sveta i borci za pravdu. Priču o njima je maestralno ispripovedao Primo Levi.

Naslov: Kada, ako ne sada?
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Preveo: Đorđe Jovakarić
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2018
Strana: 259

Dečji krstaški rat – Florina Ilis

Ukoliko bi onaj sada već poslovični Marsovac zabasao na našu planetu, potpuno je nebitno u kom istorijskom trenutku, verovatno bi se našao u čudu. Bilo bi to na prvom mestu iščuđavanje nad ljudskom surovošću i bestijalnošću, ništa manje i nad činjenicom da zemljani ovakvi kakvi su još još uvek nisu nestali. Ipak, verovatno bi najveće čuđenje bilo zbog toga što društveni sistemi opstaju i pored toliko nezadovoljstva. Ako ostavimo po strani uređena društva, mada se i u tim „zemaljskim rajevima“ naziru poprilične pukotine, kako se može objasniti postojanje duboko nepravednih i loših sistema? Razume se, ovde se ne računa sloj privilegovih, za njih je sistem u kojem oni dobro žive Lajbnicov „najbolji svet od svih mogućih svetova“. Odgovora ima puno. Od socijalnih uslova, manipulacije, obrazovanja, morala i životnih svetonazora. Ipak, postoji i znatno jednostavniji odgovor. On je kukavičluk. I tu opet mora da se zanemari opštevažeća istorija naše civilizacije. U njoj se pominju samo prometejski poduhvati i veliki ljudi koji su donosili promene. Samo što su to izuzeci, statistika je ovde nemoćna, ali sasvim sigurno većinu uvek predstavljaju oportunisti. Pre nego što se neko uvredi treba ovo objasniti. Pored onog klasičnog oportunizma oličenog u korišćenju prilike da se čovek na bilo kakav način okoristi, postoji i drugi koji se za razliku od prvog ne osuđuje. U pitanju je preživljavanje. Životne želje su svedene na minimum ili su opšteprihvaćene. Fokus je, naravno, isključivo na sebi ili na krugu bliskih ljudi. Sa takvim svetonazorima svaka želja za promenom je suvišna, i ne samo to. Ta želja je opasna. Vrlo lako se može izgubiti ranije stečeno, a dobiti ništa, iako suštinski potlačeni i nemaju mnogo toga da izgube (sjajno su to elaborirali Marks i Engels rečenicom da proleteri nemaju ništa da izgube sem svojih okova). Ovu bojazan od „gubitka“ koji dolazi iz promene sjajno koristi vladajuća kasta još više je potpirujući strahovima i stalnom pričom o sigurnosti, stabilnosti i svetloj budućnosti koja samo što nije stigla. Ipak, svemu dođe kraj. Pa čak i nepravdi. Trenutak je to u kojem se pojave lučonoše ili još češće metež pogodan da se sve pređašnje frustracije i nepravde naplate. Vreme u kojem potlačeni, ni sami ne znajući kako, podižu svoje glave. Razume se, reč je o revoluciji. Sjajan roman o takvom „podizanju glave“ napisala je Florina Ilis.
Sasvim je običan letnji dan u tranzicionoj Rumuniji. Na železničkoj stanici u jednom rumunskom gradu stoji voz prepun dece koja su krenula na more. I sve bi bilo sasvim obično da se na voz nije ukrcao i Kalman, romski dečak beskućnik, koji brzo pronalazi zajednički jezik sa učenicima šestog razreda. Prvobitna igra dovodi do poprilično ozbiljne situacije. Deca su zaustavila i otela voz, praveći revoluciju. U „igru“ se uključuje celokupni državni aparat Rumunije ne znajući šta da učini sa pobunjenom dečurlijom.
Ukoliko bi se gledalo žanrovsko određenje ovoga romana, on bi bio triler. Tome najviše doprinosi furiozni zaplet, ali i pripovedačka strategija koja najviše nalikuje filmskim kadrovima. Svako poglavlje donosi pogled na različiti lik i njegovo mesto u svetu romana. I ne samo to. Nalik Saramagu, autorka „odbija“ pravopisna pravila odvajući rečenice samo zapetama. Rezultat je tekst koji vas uvlači u sebe ne dajući vam ni tren predaha. Ipak, vrednost ovog romana nije samo u fabuli i naraciji. Autorka kroz sjajno predstavljanje likova i sveta koji ih okružuje maestralno slika tranziciono društvo ogrezlo u korupciji, kriminalu i nepravdi. A u takvim društvima je ustoličena izvrnuta realnost, kakva je recimo nostalgija: „Mislim na nas, obične ljude! Država je brinula o nama, dala nam je posao, kuće! Rumun je trebalo da se snađe s onim što dobija i da ne krade od države više nego što je dozvoljeno! Sada, ko još brine? Kradu oni mnogo važni, iz vlade i iz skupštine, i veliki šefovi, da nama ostalima ne ostane ništa!“
Florina Ilis spada u red najznačajnijih savremenih rumunskih književnih stvaralaca. Debituje 2000. godine sa knjigom „Haiku i kaligrami“. Sledi nekoliko romana i drama. Slavu joj donosi roman „Dečji krstaški rat“ za koji je dobila najveća rumunska književna priznanja, a ovaj roman je dosad preveden na šest svetskih jezika. Ovo je prvo njeno objavljeno na srpskom jeziku, i to u sjajnom prevodu Ileane Ursu Nenadić.
„Nasilje se nas ne tiče! To je problem drugih, mi, zaštićeni dostojanstvenim životom živimo u kontrolisanoj demenciji, u prijatnoj monotoniji bez teških posledica (…)“, tako autorka slika onu tihu većinu pomenutu na početku. I ne samo to. Florina Ilis je maestralno opisala društvo u raspadanju (korumpirane političare, kriminalce u sprezi sa vlašću, manipulacije mas-medija…) u kojem najveći deo stanovništva grca u krajnjoj bedi i, naravno, ništa ne čini da to promeni. Umesto njih, to čine deca, na sreću još uvek nezaražena oportunizmom i strahom odraslih, podižući revoluciju, ili kako su to odrasli nazvali, dečji krstaški rat protiv nepravde. Florina Ilis je napisala sjajan roman, izuzetan u svakom segmentu, i još bitnije uzvišenu himnu ljudskom dostojanstvu i plemenitom otporu protiv nepravde.

Naslov: Dečji krstaški rat
Autor: Florina Ilis (1968-)
Preveo: Ileana Ursu Nenadić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 495

Nekropola – Boris Pahor

Spisak ljudskih bedastoća, monstruoznosti, čudovišno bolesnih izuma i zamisli je poveliki. Ipak, po svojoj surovosti kao svojevrsni simbol se ističu koncentracioni logori. Na prvom mestu, oni nisu zatvori, kako ih mnogi ljudi vide. Ako je uloga zatvora, barem pravno gledano, da kazni osuđene počinioce zločina, podjednako i da im pruži rehabilitaciju, koncentracioni logori su njihova suprotnost. Još gore, zatočenici u koncentracionim logorima su nevini ljudi bez sudskih presuda, a čak i kada postoje te presude su čista proizvoljnost. Ali ni to nije najgore. Za razliku od zatvora, koncentracioni logori su mesta sistematskog i planskog uništenja. Još od onog prvog, inače napravljenog od strane Španaca na Kubi na samom kraju devetnaestog veka, broj ljudi koji su koncentracioni logori progutali je nemerljiv. Tako se broj žrtava u britanskim koncentracionim logorima tokom Burskih ratova procenjuje na dvadeset i osam hiljada. Neslavnu tradiciju nastavlja Austrougarska carevina koja tokom Prvog svetskog rata u logorima drži desetine hiljade nevinih ljudi. U međuratnom periodu nastaju logori u totalitarnim sistemima koji će postati najveća mrlja u istoriji ljudske civilizacije tokom dvadesetog veka. 1923. godine se stvara Solovecki logor iz kojeg kasnije izvire niz logora objedinjenih pod nazivom Gulag. Broj žrtava koji je odneo Gulag je preko milion. Odmah po dolasku na vlast, nacisti otvaraju koncentracione logore, koji postaju mesto masovnog i industrijskog uništenja. Procenjeni broj žrtava je preko šest miliona. Koncentracioni logori postoje i u drugim državama tokom Drugom svetskog rata. Po zlu je poznat ustaški logor Jasenovac. Brojne logore pod svojom kontrolom drže Japanci, isto tako i Amerikanci u kojima su pritvoreni Japanci. Ako ste mislili da je ljudski rod posle ovoliko besmislenog stradanja naučio lekciju grdno se varate. U posleratnom periodu otvaraju se novi logori. U Jugoslaviji je to Goli Otok. Ova ljudska bedastoća je naročito prisutna tokom korejskog i vijetnamskog rata. Staljinističku tradiciju nastavlja Mao u Kini. Logori su prisutni i u novovekovnim ratovima u Africi. Isto tako i tokom raspada Jugoslavije. Nikako drugačije se ne mogu nazvati ni mesta u kojima su danas „stacionirane“ brojne izbeglice na putu ka Evropi. Milioni i milioni su to besmislenih žrtava, sjedinjenih sa neopisivom patnjom proizašlom samo iz ljudske bestijalnosti. O svetu koncentracionih logora maestralnu knjigu je napisao Boris Pahor.
Početak je šezdesetih godina dvadesetog veka. Nekadašnji zatočenik nacističkog logora Nacvajler-Štruthof (sam autor) dolazi da poseti mesto svog stradanja. Prateći turiste koji uz vodiča obilaze ostatke Nacvajler-Štruthofa glavni junak se prepušta nimalo ugodnim sećanjima na dvogodišnji boravak u nacističkim koncentracionim logorima.
„Zlo, koje je ovde prevazilazilo sve dimenzije mašte, bilo je još odavno imanentno u meni kao prateća avetinjska senka. Zato mi se sad često učini da sam zbog spojenosti sa strahom u ovom svetu bezosećajna filmska kamera, koja ne učestvuje, već samo snima“, tako Boris Pahor slika svoje suočenje sa slikom pređašnjeg stradanja. Uvek na razmeđi između sadašnjosti, koja je oslikana u vodiču i turistima, i prošlosti koja avetinjski proviruje iza svakog kutka logora, Boris Pahor stvara maestralnu knjigu. U svojoj biti autobiografski roman, „Nekropola“ je mnogo više od toga. Na prvom mestu, to je sjajni psihološki portret čoveka koji mora da se sukobi sa neupokojenom prošlošću, ali i da nastavi da živi posle velike patnje. Isto tako, „Nekropola“ je sjajno napisana priča o svetu nacističkih logora, ali i traktat o čovekovoj suštini i otporu zlu: „I u stvarnosti je pored ljubavi, koja je nedvosmisleno prva, plemeniti otpor protiv nepravedne stvarnosti najviše što možemo dati kao doprinos oslobođenju čovečijeg dostojanstva.“
Boris Pahor, po mnogima najznačajniji slovenački književnik druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Trstu u manjinskoj slovenačkoj zajednici. Studira teologiju, a pred početak Drugog svetskog rata objavljuje prve književne radove. 1943. godine odlazi u partizane. Uhvaćen je od strane Nemaca i poslat u Dahau. Preživeo je dve godine najtežih muka i četiri koncentraciona logora. U posleratnom periodu završava studije italijanskog jezika, koji kasnije i predaje. Nova jugoslovenska vlast mu je zbog političkih stavova zabranila ulazak u Sloveniju, a njegovo stvaralaštvo je prokaženo. Rehabilitaciju doživljava tokom devedesetih. Njegova dela su prevedena na brojne jezike, a za svoj rad je zadobio niz priznanja. Ove godine je proslavio 105 rođendan i to objavljivanjem nove knjige.
„Slovenački čovek koji je u Dahauu na spisak novih bolničara stavio i moje ime pokušao je da spasi nekog ko bi, tako mu se činilo, svom rodu mogao biti od koristi. Ne znam ko je on bio, ali sam se, koliko sam mogao, trudio da radim tako da on ne bude razočaran, a ako više ne živi, da ne bude razočaran njegov pepeo“, piše Boris Pahor u ovom romanu. Čitajući „Nekropolu“ svaki čitalac će biti siguran da taj slovenački čovek nikako ne može biti razočaran. Boris Pahor je napisao remek-delo, maestralno po svom stilu, dubokim psihološkim uvidima, podjednako i dostojanstvenim predstavljanjem stradanja tokom holokausta. Krematorijumski svet, kako autor naziva nacističke logore, u Borisu Pahoru je zadobio sjajnog hroničara, ali i čoveka koji pokušava da ga razluči i razume, iako se to i samom autoru čini nemogućim: „Na čistom suncu sada su te slike nemoguće i shvatam da su naše izgubljene procesije zauvek prešle u nestvarnu atmosferu prošlosti. Postaće guste senke u podsvesti ljudske zajednice, pokretaće mnoge k slepom traženju utehe za mutan osećaj krivice; možda će ih istovremeno pokretati da se reše nejasnog prekora savesti u nerazumnoj, nagonskoj sadističkoj agresivnosti.“

Naslov: Nekropola
Autor: Boris Pahor (1913-)
Preveli: Ivana Veličković, Slobodan Novokmet, Jelena Budimirović i Jana Kobal
Izdavač: Klett, Beograd, 2009
Strana: 214

Godine vrana – Siniša Kovačević

Kao što postoje događaji koji se u svakoj nacionalnoj istoriji skrivaju i stavljaju pod onaj poslovični tepih zbog svoje neugodnosti, isto tako su prisutni i događaji koji zbog svoje istinske veličine, podjednako i mitomanije, postaju osnov, ajde da iskoristimo ovu pomalo naivnu frazu, nacionalnog duha. Naravno, ti događaji su podložni izmeni, neretko i potpunom gubljenju. Da vidimo kako to izgleda na primeru naše istorije. Za vreme vladavine Obrenovića taj događaj je bio Takovski ustanak i slavljenje Miloša Obrenovića (tada je ovaj vladar nazivan Miloš Veliki, što se i dan-danas može videti na ulazima vremešnih zgrada u beogradskoj ulici Kneza Miloša). Kada su posle Majskog prevrata na vlast došli Karađorđevići primat preuzima Karađorđe i ustanak u Orašcu. Tako, recimo, najveći orden umesto Takovskog krsta postaje Karađorđeva zvezda. Stvaranje nove države, prvobitne kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije, fokus prebacuje na Prvi svetski rat, delom zbog prirode nove države (multietničnosti kojoj nikako simbol ne može biti samo jedna nacionalna istorija), a još više zbog potrebe da se pronađe događaj koji će simbolisati veliku cenu kojom je plaćena nova država. Nakon Drugog svetskog rata fokus je na zajedničkoj borbi, koja je dovela do stvaranja novog sistema. Tako se za centralni događaj jugoslovenske istorije tokom socijalizma posmatra narodnooslobodilačka borba u Drugom svetskom ratu. Sa padom komunizma stari simboli se odbacuju ako ne ideološkim nasiljem, tipa brisanjem ulica narodnih heroja i partizanskih boraca, onda njihovim stavljanjem u drugi plan. Rehabilitacija poraženih strana u ratu (podjednako u svim državama nastalim na zgarištu Jugoslavije) prati traženje novog centralnog događaja nacionalne istorije tokom devedesetih. U Srbiji je to Prvi svetski rat koji postaje predmet opšte zloupotrebe. Koriste ga nemilice političari kao sredstvo manipulacije javnim mnjenjem, što ponekad zadobija monstruozne razmere. Novi komandanti, što zvanični što samozvani, se oblače u vojne uniforme iz Prvog svetskog rata u isto vreme čineći zločine, kakav je bio masakr u Srebrenice. Sa druge strane, Prvi svetski rat postaje neiscrpna tema za istoričare i publiciste. Ipak, čini se da to obnovljeno interesovanje ne dotiče literaturu. Sa retkim izuzecima, kao što je „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, Prvi svetski rat ne postaje književna tema. Sve dok se ove godine nije pojavio roman „Godine vrana“.
U središtu romana „Godine vrana“ nalazi se beogradska porodica Rajić. Na samom početku se upoznajemo sa Ljubinkom Rajić koja u odsustvu muža Bogdana, ratnog lekara, mora nekako da prehrani porodicu tokom austrijske okupacije. Sitna krađa uglja, učinjena u krajnjoj nuždi, odvodi život ove porodice do krajnje propasti. To će posebno osetiti Bogdan po povratku iz Velikog rata. Smrt žene i deca koju sam mora da podiže ništa su spram silnih nedaća i nesporazuma doživljenih u miru.
Romaneskni prvenac Siniše Kovačevića po svom zamahu i kvalitetu napisanog predstavlja delo kakvo se retko sreće u našoj literaturi. Za Kovačevića je priča svetinja. Nalik onim starinskim pripovedačima, Siniša Kovačević uspeva da zaintrigira i održi pažnju sjajno izatkanom pričom i zapletima, terajući svakog čitaoca da „guta“ stranicu za stranicom knjige. Na sjajnu fabulu nadovezuje se odlično pripovedanje, fokusirano na svaki detalj, bili to opisi izgleda starog Beograda, tadašnjeg mentaliteta ili ratne slike. To prati i stil. Sočne i bogate rečenice krcate su epitetima, poređenjima i aforističkim sentencama. Izdvojićemo samo neke: „Bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke“ ili „Tako je sa pravdom i osvetom, kad gori suvo, gori i sirovo“. Iako bi ovo u kontekstu modernih literarnih trendova verovatno delovalo otrcano i nepotrebno, u slučaju ovog romana predstavlja savršeni izbor narativne i stilske strategije.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Srpska drama“…) i filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…). Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Koristeći dobro oprobanu i gotovo uvek uspešnu literarnu matricu da se kroz sudbinu jedne porodice (kao što su Manovi Budenbrokovi ili Pekićevi Njegovani) ispriča istorije jedne zemlje ili vremenskog perioda, Siniša Kovačević stvara sjajnu knjigu. Najbitnije od svega, ta slika istorije je daleka od bilo kakvih političkih manipulacija. Čak i kad su prisutni politički elementi, čije prihvatanje ili neprihvatanje ponajviše zavisi od svetonazora svakog čitaoca, oni ne predstavljaju vodenični kamen na romanesknom vratu. To najviše proizilazi iz fokusiranosti na priču koja po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje. Pred našim očima se ukazuje nenadmašna slika Velikog rata i njegovih posledica. A u njemu je sve veliko. I ljubavi, i porazi, i mržnje, i ponori, i uspesi. Prava je to i velika priča, istinski književni trijumf. Sa romanom „Godine vrana“ savremena srpska literatura je konačno zadobila delo koje dostojno predstavlja epopeju Prvog svetskog rata.

Naslov: Godine vrana
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2018
Strana: 290

Engleski pacijent – Majkl Ondači

O ratu se uvek govorilo i uvek će se govoriti. Možda je to, ukoliko bi se pokušala napraviti analiza, najbezočnija ljudska fiksacija. Pogledajte samo ljude, uglavnom muškarce, koji kao najgora telad pilje u ratna oružja osećajući skoro pa erotsko uzbuđenje. Mačevi, noževi, puške, pištolji, haubice i tenkovi, sva ta oruđa uništenja neretko doživljavaju fetišizaciju, pogotovo kod vladajućih struktura, neka vam samo u svet dođe sladostrasni uzdasi balkanskih političara kada počnu da pričaju o nabavci novog oružja. Zanemarite otrcane floskule o odbrani zemlje, plemenitosti oružja i slične budalaštine. U korenu fasciniranosti ratom leži ljudska patologija. Nikako drugačije se ne može objasniti opčinjenost svirepošću i užasom kakav je rat. Kako književnost poprilično zavisi od društva i vremena u kom se stvara, jedino to možda neće priznati larpurlartisti, i ona je neretko sredstvo pomoću kojeg se patološka ljudska potreba za uništenjem slavi i postavlja na pijedestal vrline. I to od njenog samog početka. Šta je drugo Homerova „Ilijada“ nego slavljenje ratničke vrline i junaštva? Na ovaj antički uzor nadovezuje se kasnija književnost, od narodnih pesama pa sve do modernih slavitelja smrti. Ipak, i to na sreću, literatura je pišući o ratu, uspela u isto vreme i da ga predstavi onakvim kakav on zaista jeste. A rat je ništa drugo nego najobičnija klanica i izraz najdubljeg ljudskog ludila. Tako su ratni romani (kao što je, recimo, kultno Remarkovo delo „Na zapadu ništa novo“) postali u stvari najveća optužnica protiv rata. Ovo je potrebno, koliko je moguće kraće, objasniti. Istorija, pogotovo ona ratna, beleži samo pokrete trupa, borbena dejstva, prelome i poraze, u potpunosti zanemarujući učesnike rate, ukoliko oni, naravno, nisu komandanti ili vladari. Književnost tu grešku ispravlja. Za nju nisu bitni suvoparni podaci, ili su samo pokretači priče, ono šta je u fokusu jeste ljudska sudbina. I to, najčešće, onog najobičnijeg vojnika u rovu koji umire, ne znajući, opet najčešće, smisao svog stradanja. Takođe, za istoriju taj pojedinac, ukoliko preživi rat razume se, nije više bitan. On je samo jedan u mnoštvu. I tu opet dolazi književnost koja nam predstavlja ludilo rata kroz priču o njegovim posledicama. „Ja sam se smejao u krvi do kolena, / i nisam pitao: zašto? / (…) / Ja sam do juče pokorno sagibo glavu / I besno sam ljubio sram. / I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu – Ali je danas znam!“, čuveni su stihovi Dušana Vasiljeva. Priču o ljudima koji pokušavaju, baš kao i u Vasiljevim stihovima, da saznaju svoju sudbinu nakon rata donosi Majkl Ondači.
Sami je kraj Drugog svetskog rata. U napuštenoj bolnici, u stvari vili, negde u Italiji, ostao je samo jedan teško povređeni pacijent. Ne znajući ništa o njemu, izuzev da je Englez, pazi ga kanadska bolničarka Hana, izmučena smrću sa kojom se tokom ratnog perioda prečesto sretala. Njihov zajednički život će poremetiti dolazak dvojice ljudi. Prvi je Karavađo, sitni provalnik koji je postao saveznički špijun, nekadašnji Hanin poznanik, a drugi je indijski miner Kip, poslat da demontira mine u okoline napuštene bolnice. U furioznom zapletu sudbine ovih četvoro ljudi će se spojiti i odvesti ih novih ponora, ali i do izbavljenja.
„Tamo je bio kraj sveta. Ali u praznini pustinje uvek te okružuje nestala prošlost“, Majkl Ondači ovako slika pustinju u kojoj je boravio engleski pacijent. Iako ovo može da se doslovno shvati kao pustinja, to je u isto vreme i pustinja života junaka romana. Prividno daleko od ratnih dejstava, u vili koja nalikuje na kraj sveta, Ondačijevi junaci moraju da se sukobe sa svojom nestalom prošlošću. Nju Ondači slika silovito, kroz sjajne poetske reminiscencije, neprestano sukobljavajući prošlost i sadašnjost. Rečenice u ovom romanu su britke, surovo nežne, uvek na razmeđi bola i potrebe da se uprkos bolu nastaviti živeti, praćene sjajnim mislima junaka. Baš kakva je i ova: „Ima izdaja u ratu koje su detinjaste spram naših ljudskih izdaja u miru.“
Majkl Ondači, jedan od najznačajnijih savremenih kanadskih književnih stvaralaca, je rođen u Šri Lanki. Kao dete se sa porodicom seli u Veliku Britaniju, docnije u Kanadu. Tamo će započeti profesionalnu karijeru kao univerzitetski profesor. Do sada je napisao šest romana, preko deset zbirki pesama i jednu knjigu memoarske proze. Proslavio ga je roman „Engleski pacijent“ za koji je dobio „Bukerovu nagradu“ (povodom pedesetogodišnjice „Bukerove nagrade“ ovaj roman je od strane čitalaca proglašen za najbolje delo ovenčano ovim priznanje). Pored „Bukera“ zadobio je i niz kanadskih i internacionalnih književnih priznanja. Na srpskom je u izdanju „Mladinske knjige“ objavljen još jedan njegov roman, „Putnik sa Cejlona“. „Engleski pacijent“ je pretočen i u istoimeni višestruko nagrađivani igrani film.
„Engleski pacijent“ se može posmatrati iz više uglova. Na prvom mestu to je sjajni ratni roman sa trilerskim primesama. Sudbina zagonetnog engleskog pacijenta sasvim sigurno će izazvati znatiželju svakog čitaoca da otkrije njegov pravi identitet. Ništa manje nisu zanimljive ni špijunske avanture Karavađa, kao i demontiranje bombi koje obavlja Kip. Ali ono što odvaja ovaj roman od mora ratnih knjige jesu dve stvari. To je pre svega psihološka virtuoznost u slikanju unutrašnjosti likova i ponora u koje ih je odveo rat. Ondačiji junaci nisu heroji, oni su samo obični ljudi koji pokušavaju da pronađu svoje mesto u poludelom svetu. Ideja o svetom i plemenitom ratu, onako kako se on neretko predstavlja, za Ondačije junake ja podla laž. Nema za njih ničega plemenitog u ratu. Baš ničega. Samo truleža smrti od kojeg treba pobeći, iako se to čini nemogućim. Put kojim junaci ovog romana polaze je put ponovnog otkrivanja ljudskosti, baš kao što to čini i onaj čovek koji peva posle rata iz Vasiljeve pesme: „Oh, ta ja sam Čovek! Čovek! Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena / i preživeo godine klanja, / radi ovog svetog saznanja / što mi je donelo propast.“

Naslov: Engleski pacijent
Autor: Majkl Ondači (1943-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 311

Između Hitlera i Pavelića – Glez fon Horstenau

Kao retko koja naučna oblast istorija je podložna raznoraznim interpretacijama i sukobljenim „čitanjima“. Dovoljna je samo ideološka ili politička divergentnost i jedan događaj u prizmama različitih ljudi može da poprimi ne samo drugačije obrise, već i suštinu. Uzmite samo na primer Oktobarsku revoluciju. Dok ona za komuniste predstavlja trijumf, onima pak drugima je najdublji poraz. I ne samo to. Pokrenite pitanje o eventualnim žrtvama, i suočićete se sa isto tako različitim pogledima. Za jedne je to istorijska neminovnost, onima pak drugima krvavi pir. Iako će ovo verovatno predstavljati jeres za one koji istoriju posmatraju kao nekakvu objektivnu nauku u kojoj su činjenice svetinja, ona je ništa drugo nego lepo, ponekad i ne tako lepo, ispričana priča. Koliko tome pogoduje njena fluidnost, ono ideološko posmatranje, to је još više posledica ljudske potrebe za dobrom pričom. Dokle to može da ide najslikovitije nam prikazuje bujanje suludih ideja i teorija tokom čitave istorije naše civilizacije. Setite se samo one bajke o prezviteru Jovanu i njegovoj velikoj i nepoznatoj zemlji. Da bi priča bila ubedljiva, smišljena je istorijа te zemlje, opisi njenog bogatstva, pa čak i pisma koja je navodno napisao prezviter Jovan (koga zanima ova tema, idealna literatura je „Istorija mitskih zemalja“ Umberta Eka). Naravno, prezviter Jovan je izmišljen, i to zbog „marketinške“ podrške krstaškim ratovima. Setite se i raznoraznih nacističkih interpretacija istorije i suludih priča koje su ih pratile. Od traganja za arijevskim poreklom Nemaca na Himalajima, pa sve do zloupotreba nordijskih mitova. A sve je to itekako smatrano za istorijsku istinu u tom trenutku. Ako se priča o „fantastičnoj“ istoriji ne treba čak ni ići tako daleko u prošlost. Ona је uvek oko nas. Pogotovo u Srbiji. Teorije o Srbima narodu najstarijem, priče o vinčanskoj – razume se srpskoj – kulturi, budalaštine da Vizantija nikada nije postojala, raznorazne bajke o novijoj istoriji (Titovo poreklo, rehabilitacije zločinaca i njihove istorijske uloge…), sve je to sveprisutno, pogotovo otkako je internet olakšao komunikaciju, ali i omogućio svakoj budali da iznese svoj cenjeni sud. Suštinski, ljudi žele da istorija zvuči zanimljivo i da se u njoj otkriva nešto nepoznato, pa čak i ako to nije istinito. A za to vreme dragoceni istorijski spisi, koji zaista predstavljaju otkriće nečeg novog i nepoznatog, čame u mraku. Baš takvi su i memoari generala Gleza fon Horstenaua.
Memoarska knjiga „Između Hitlera i Pavelića“ zapravo su dnevnički zapisi koje je Glez fon Horstenau pisao u periodu od 1941. do 1945. godine. Početak je njegovo postavljanje za nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj. Ova puna titula je neophodna, zato što uloga pisca ovog dela nije bila da komanduje vojskom već da koordiniše saradnju između nemačke okupacione sile i novostvorene države. Upravo je to i tema ovih dnevnika. Autoru ne treba puno vremena da shvati pravu prirodu ustaškog režima i njegovih vodećih ličnosti: „Prilikom našeg sledećeg susreta Pavelić me je pozdravio ovim rečima: ‘Vaša ekselencijo, ja vam od sada obećavam da ću vam uvek govoriti istinu.’ Tokom sledećih petnaest minuta slagao me je tri puta“, ali isto tako i kuda vodi Hitlerovo ludilo. Četvorogodišnji ratni period je u Glezu fon Horstenau zadobio sjajnog svedoka, ali i interpretatora.
Ono što je izuzetno bitno naglasiti u vezi ove knjige jeste njeno vreme pisanja, iz čega proizilaze i njene vrline i mane. Sastavljani u vremenu kada se događaji dešavaju, ovi dnevnički zapisi predstavljaju idealan način da se na njih gleda iz ugla savremenika i svedoka. Još bitnije, nema naknadne pameti i korigovanja stavova kako to zahteva politička situacija. Naravno, tu su i mane. Nedostatak redakture je doveo do gomilanja nepotrebnih podataka (silne strane o susretima sa autoru bitnim ljudima, efemernosti, izlivi emotivnosti – ponajviše prema Austrougarskoj…) I pored toga, ova knjiga predstavlja sjajan pogled na jedno tužno vreme, ali isto tako i otkrivanje dragocenih činjenica, kao što je recimo ova. Autor već 1941. godine piše: „Čuo sam da su stotine jevrejske dece zatvorili u jednu prostoriju, danima ih tako držali, ne dajući im ni hrane ni vode, i na kraju ih pobili (…) Čovek mora da se stidi što je Nemac…“, svedočeći kako su još na početku rata Nemci znali za obim i bestijalnost nacističkih zločina, što na najbolji način uništava kasnija pravdanja koja se zasnivaju na neznanju i neinformisanosti.
Glez fon Horstenau je rođen u oficirskoj porodici. Posle školovanja na Vojnoj akademiji, pristupa austrougarskoj vojsci. Za vreme Prvog svetskog rata radi u vojnom propagandom odseku. Nakon rata pripada monarhističkoj struji koja se zalaže za vraćanje Habsburgovaca na vlast. Početkom tridesetih približava se austrijskim nacistima. Posle anšlusa Austrije obavlja nekoliko istaknutih dužnosti. Gotovo celi Drugi svetski rat je proveo u Hrvatskoj kao diplomata. Smenjen je 1944. godine usled političkih previranja. Uhapšen je od strane Amerikanaca odmah po padu Trećeg rajha. Posle jednogodišnjeg pritvora se ubio strahujući da će biti izručen novim jugoslovenskim vlastima.
Memoari Gleza fon Horstenaua su značajni na mnogo načina. Na prvom mestu oni su sjajna slika svakodnevnog života u Trećom rajhu i okupiranim zemljama, ništa manje i odličan prikaz nacističkog ludila (posebna poslastica za sve ljubitelje okrajaka istorije je slikanje Hitlera i njegovih najbližih saradnika). Ipak, ljudima na ovim prostorima je najznačajnije viđenje istorije Drugog svetskog rata u NDH. U ovoj knjizi saznajemo kakav je bio odnos većeg dela hrvatskog naroda prema Paveliću: „Niko ga nije pozdravio. Njegova revolucija uspela je da oduševi samo mali broj ljudi iz hrvatskog naroda“, ko je bio Stepinac: „Reč je o nadbiskupu koji bi prema svojim sposobnostima trebalo da bude seoski pop. Samo ga njegov visok položaj čuva da mu čovek ne kaže koliko je glup“, ali i šta je Jasenovac zaista bio: „No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri.“ Ipak, ovi memoari su pre svega priča o jednom zanimljivom čoveku, koji se delom zbog svojih grešaka, a još više sledom nesrećnih okolnosti, našao na životnoj nizbrdici. Priča je to o čoveku koji je gajeći u sebi istinski i dokazima potvrđeni humanizam („Ono što mene pogađa jeste činjenica da želi da mi sudi upravo ona zemlja u kojoj sam bio jedini koji se zalagao za humanu politiku. Uspeo sam da spasem ne desetine hiljada, nego stotine hiljada života“) u isto vreme pripadao najmonstruoznijem režimu u istoriji naše civilizacije.

Naslov: Između Hitlera i Pavelića
Autor: Glez fon Horstenau (1882-1945)
Preveo: Nikola Živković
Izdavač: Pravoslavna reč, Novi Sad, 2013
Strana: 770

Aleksandar i smrt – Slobodan Micković

„Smrt. Večita misao. Pritajena klica svesti u našim zaboravima. Jedino stalno i večito prisustvo u nama“, napisao je na jednom mestu Vladan Desnica. I zaista, misao o smrti je baš ta pritajena klica svesti u našim zaboravima, jer ma koliko god bila velika naša htenja i uzdanja smrt nas čeka kao krajnja neminovnost. Ali, opet, ljudi ne bi bili to što jesu da nisu smislili načine da se i taj neminovni kraj anulira. Šta je drugo medicina nego sredstvo da se kraj barem privremeno odgodi ili niz naučnih, podjednako i šarlatanskih, pokušaja da se smrt pobedi? Setite se samo onih grotesknih čuvanja tela u tečnom azotu ne bi li se tako dosegla besmrtnost. Ako ostavimo po strani ove stvarne pokušaje anuliranja smrti, preostaju nam metafizičke iluzije o besmrtnosti. Pored potrebe za ustrojiteljem sveta, nečem što daje smisao našem haotičnom postojanju, ljudi od boga, ili ideje o bogu, traže i besmrtnost. Nadu da ovo, ipak, nije kraj i da je izvestan nastavak našeg postojanja. „Smrt je izumitelj boga“, piše Saramago. Ta nada u besmrtno trajanje svoj izraz pored obećanja budućeg života pronalazi i u iluziji o večitom trajanju kroz naša dela. Ipak, znači li to šta? Zar će nas zaista utešiti činjenica da će neko nekada pomenuti naše ime pošto zauvek nestanemo? Sa ovom iluzijom se sjajno poigrao Vudi Alen: „Ne želim da postignem besmrtnost kroz svoj rad… Želim da je postignem kroz neumiranje. Neću da živim u srcima ljudi koji su me znali, hoću da živim u svom stanu.“ Kako je to večito življenje u svom stanu nemoguće, ljudi uzimaju ono što se može uzeti. Još tačnije, iluziju o trajnom postojanju. Koliko je to posledica romantičarske misli o budućim generacijama koje nastavljaju našim putem, još više je pitanje ljudske sujete, toliko velike da ona prelazi i granice našeg ograničenog postojanja. Najvidljivije je to u umetnosti, svim tim tragikomičnim pokušajima umetnika da ostave nešto za one koji dolaze iza njih. Pritom se zaboravlja činjenica da je mnogo veća verovatnoća da će njihov rad biti zaboravljen. Statistika je ovde nepouzdana, ali sasvim sigurno na jednog umetnika koji se pamti nadovezuje se na stotine njih koji su u potpunosti zaboravljeni. Još veća iluzija o kontinuitetu dolazi od moćnika. San svakog vlastodršca, pogotovo tiranina, je koliko promena sveta u kom se sad živi, još više promena sveta koji će tek doći. Da li je to zaista moguće i šta od naših snova o besmrtnosti ostaje maestralno odgoneta Slobodan Micković u romanu „Aleksandar i smrt“.
Aleksandar Veliki je umro. Kao da nije dovoljna njegova iznenadna smrt, u Vavilonu nastupa pravi haos. Gde i kako sahraniti mrtvaca, početni je problem. Onaj mnogo veći je Aleksandrovo nasleđe i pitanje ko će zadobiti vlast nakon njegove smrti. U središtu tog haosa je lik Arhideja, Aleksandrovog oružnika i bliskog prijatelja. Određen da upravlja ceremonijom pripreme Aleksandrovog tela za sahranu, Arhidej pokuša da pronađe sebe. I to kroz priču o Aleksandru u čijoj je senci protekao ceo njegov život.
Najjednostavnije određenje ovog romana je da je on priča o životu velikog antičkog vladara, samo što je to daleko od istine. Aleksandar jeste glavni junak, Micković je obavio sjajno istraživanje njegovog života što je vidljivo na svakoj stranici knjige, no ipak tema ovog romana nije sam Aleksandar već uticaj koji je on ostavio na druge ljude. Izbor da glavni junak knjige u isto vreme bude i narator još više pospešuje ovu pripovedačku strategiju. Večito lelujajući između sećanja na Aleksandra, predstave sadašnjosti (mrtvog Aleksandra) i brojnih emocija i misli koje proizlaze iz sukoba prošlosti i sadašnjosti, Mickovićev pripovedač pokušava da zaključi ko je Aleksandar zaista bio: „Znaš da su to samo prazne reči koje liče na istinu, da je to samo nekakav prolog početničke drame, a da prava drama koja treba da sledi nikada neće biti napisana. Bila bi, sigurno, da je Aleksandar bio samo filozof, samo tiranin, samo heroj, osvajač, samo podmuklica, samo stradalnik. Znaš tu smešnu naviku današnjih pisaca drame – da likovi imaju samo jednu osobinu. Ali je on, sigurno, bio od svega toga, manje ili više, ponešto.“
Slobodan Micković spada u red najznačajnijih makedonskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Završio je studije filologije na skopskom univerzitetu, na kojem je docnije i predavao. Debitovao je 1992. godine sa delom „Aleksandar i smrt“ posle kojeg je napisao još šest romana. Bio je plodan esejista, književni teoretičar, kao i prevodilac. Za svoje stvaralaštvo je nagrađen sa nizom makedonskih književnih priznanja.
„Ali moćnici i nemaju potrebu da poznaju sebe, dovoljno im je što ih drugi znaju onako kako to oni žele – po sili, svireposti i bezdušju što izaziva strah“, Slobodan Micković piše u ovom romanu, trudeći se da ne postupi po ovoj misli. Tu predstava o moćniku ne zavisi više od njega samog, na kraju on je i mrtav, već od onih koji ostaju iza njega. I polako se vraćamo na početak. Šta ostaje iza nas tema je ovoga romana kroz priču o Aleksandru Velikom. Slobodan Micković daje sjajne odgovore. Ono što smo želeli da ostvarimo ostaje nedovršeno: „A upravo je njegov život bio odiseja. I više od toga – on se nije vratio u svoju Itaku, u Makedoniju. Otišao je, zalutao i nije više našao sebe. Taj je život prošao u traženju nečega. Da li je tražio zlatno runo, da li je tražio sedište bogova ili kraj sveta, niko ne zna. Nije našao ništa.“ Ostaje i praznina koja sa protokom vremena postaje sve veća i veća. Naša dela za koja smo mislili da su večita rastvaraju se i pretvaraju u ništavilo. Ni sećanje na nas nije ono što smo mislili. Od stvarne ličnosti postaje se priča i mit, koja isključivo zavisi od onog ko je pripoveda. Sve to maestralno pokazuje Slobodan Micković u romanu „Aleksandar i smrt“, koji po snazi svog poetskog izraza, veštini pripovedanja i erudiciji jedini pandan može pronaći u „Hadrijanovim memoarima“ Margaret Jursenar.

Naslov: Aleksandar i smrt
Autor: Slobodan Micković (1935-2002)
Preveo: Slobodan Micković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 243

Ovde i sada – Pol Oster i DŽ. M. Kuci

Postoji bezbroj otrcanih fraza o čovekovoj suštini. Jedna od njih je i priča o čoveku kao društvenom biću. Znate već kako ona ide, čovek bez drugih bića neminovno stagnira, napredak izostaje i civilizacija gubi svaki smisao. U poslednje vreme su učestale i teorije o fizičkom, a sledstveno tome i mentalnom, propadanju pojedinaca koji žive kao usamljenici. Verovatno je to najbolje predstavljeno u romanu Zoi Heler „Zabeleške o skandalu“ kroz priču o usamljenici Barbari. Rečenice u kojima ona govori da je vrhunac njenog društvenog, podjednako i emotivno-erotskog, života slučajni dodir sa strancem u javnom prevozu ili dodirivanje prstiju mesara kada joj predaje porudžbinu, slikovita je predstava užasne samoće i nedostatka bile kakve interakcije sa drugim ljudskim bićima. No, sve je to opšte poznato i neprestana tema u poslednjih nekoliko decenija. Koliko tome pogoduje promena paradigme društvenih i porodičnih odnosa; opet poprilično otrcano lamentiranje nad svetom koji odlazi dođavola, a nikako da zaista ode; isto tako je i posledica pojave novih tehnologija u kojima se odnos sa drugim ljudima sve više izmešta u virtuelnu realnost. Što je ponovo tema o kojoj se neprestano govori. Naša je drugačija. Ako uzmemo da je teorija o čoveku kao društvenom biću istinita, zasad je barem niko nije pobio, šta je sa onim ljudima koji su po prirodi svog posla, ili bolje reći zanimanja, osuđeni na usamljeništvo? Da budemo konkretni, reč je o umetnicima, ponajviše književnicima. Za ostale vrste umetnosti, bilo to slikarstvo, vajarstvo ili film, prisustvo drugih ljudskih bića je neophodno. Film, ma koliko režiser bio talentovan, ne može biti snimljen bez glumaca, scenografa, kamermana… Isto tako ni slika naslikana ili skulptura izvajana bez modela, ako to naravno nije apstraktno ili pejzažno slikarstvo, kao ni kasnije prodata bez kontakta sa drugim ljudima. Sa literaturom je stvar drugačija. Iako pisac neminovno stvara za druge ljude, on je u toku procesa pisanja osuđen samo na sebe. Stereotip jeste, ali je istinit, najveći broj pisaca, ima izuzetaka naravno, veći deo svog života provodi u samoći. Uzmite u obzir i neverovatnu količinu ubeđenosti u sopstveni genij koji pisci neretko gaje, nije joj ravna ni sujeta operskih diva, i tek onda ćete shvatiti ponore njihove usamljenosti. Baš zbog toga su i zanimljiva istinska prijateljstva pisaca, ona u kojima se oni pokazuju kao društvena bića, a još više trenuci u kojima dele svoj talenat stvarajući velika dela. Takav je slučaj sa Polom Osterom i Dž. M. Kucijem.
U knjizi „Ovde i sada“ sabrana su pisma, da prava pisma, koja su Pol Oster i Dž. M. Kuci razmenili u periodu od 2009. do 2011. godine. Ali, opet, to nisu obična pisma. Intima je gotovo uvek po strani, u Kucijevom slučaju skoro nepostojeća. Zašto književnost danas nema nikakav uticaj, da li je bolje grabuljati dvorište ili čitati beletristiku, gde su nestali pesnici, kakav odnos treba imati prema čitaocima, sve je to samo mali deo ove sjajne prepiske. Ne zaobilaze se ni one „obične i svakodnevne“ teme. Oster i Kuci se hvataju u koštac sa savremenim tehnologijama, politikom, ekonomijom i nizom drugih ljudskih problema i muka.
„Radije ćemo živeti u bedi stvarnosti koju smo stvorili… nego da stvorimo novu, dogovorenu stvarnost“, tako Dž. M. Kuci piše u jednom pismu u ovoj knjizi. Priča o baš toj bedi dogovorene stvarnosti tema je ove dvojice pisaca. Kako joj oni pristupaju? Možda je najbolje reći kroz prizmu romanesknog iskustva koje se meša sa sjajnim esejističkim pristupom. U ovoj knjizi pisama se „velike teme“ osvetljavaju na potpuno novi način. Mešavina je to duhovitosti, erudicije, ništa manje i ličnih iskustva, koje se kroz dijalog šire i dopunjavaju. Sve to rezultira sjajnim uvidima i zaključcima. Kakve su, recimo, Osterove misli o položaju umetnosti danas: „Više niko ne veruje da poezija (ili umetnost) mogu promeniti svet. Niko ne kreće u svetu misiju. Danas pesnika ima na sve strane, ali razgovaraju samo jedni s drugima“ ili Kucijeve o smislu revolucije: „Možda je u tome suština revolucije, možda je to sve što bi od nje trebalo očekivati: jedna ili dve nedelja slobode, trijumfa nečije snage i lepote, dok se sedi starci ne pregrupišu i ponovo ne preuzmi vlast, a život se vrati u normalu“.
Pol Oster, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, je autor niza romana (Njujorška trilogija, Nevidljivi, Mesečeva palata…), zbirki pesama i priča, knjiga eseja. Istaknuti je i scenarista, reditelj i prevodilac. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz književnih priznanja.
Dobitnik Nobelove nagrade, kao i dvostruki laureat Bukerove nagrade, Dž. M. Kuci, je rođen u Južnoj Africi. Živeće kasnije u Engleskoj, Americi i u Australiji. Autor je niza romana (Iščekujući varvare, Sramota, Život i vremena Majkla K, Spor čovek…), nekoliko knjiga memoarske proze i eseja.
„Najbolja i najdugovečnija prijateljstva zasnivaju se na poštovanju. To je čvrst temelj koji dugoročno povezuje dve ličnosti. Poštuješ nekoga zbog onoga što radi, zbog toga ko je, kako savladava teškoće na svom putu kroz svet“, tako Pol Oster govori o prijateljstvu i u isto vreme na najbolji način izražava suštinu svog odnosa sa Kucijem. Iz toga i proizilazi uživanje svakog čitaoca koji uzme ovu knjigu u svoje ruke. U njoj neće susresti borbu dva ovna na brvnu, kakav je običan slučaj sa piscima, naprotiv, „Ovde i sada“ je prikaz razmene misli i iskustava dva književna velikana koje vezuje istinsko poštovanje jednog prema drugom, iz čega proizilazi i istinsko prijateljstvo. Koristeći svoje enciklopedijsko znanje, podjednako i literarni talenat, oni pokušavaju da pronađu odgovore na pitanja koja ih tište. Ponekad tih odgovora nema, ali suština, baš kao i literaturi, nije u rešenjima, već u razmeni misli. I priči. Kako ta priča, ili još bolje rečeno dijalog, treba da izgleda maestralno nam pokazuju Oster i Kuci.

Naslov: Ovde i sada
Autori: Pol Oster (1948) i Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 230

Pročitajte i prikaze romana Dž. M. Kucija:
Zemlje sumraka
Isusovo školovanje

Gospodari vremena – Petar Grujičić

Postoje događaji koji su za istoriju nepoželjni. Mogu to biti veliki porazi – mada to kod nas nije slučaj, pošto su takvi porazi neprestana tema – ali isto tako i periodi koji su u magli, nešto se zna o njima, ali oni ipak ostaju enigma. Možda ih je najbolje nazvati smutnim vremenima, kako se označava istorijski period koji se odigrao u Rusiji na razmeđi šesnaestog i sedamnaestog veka. Ali da krenemo od početka, barem što se tiče srpske istorije. Za njen prvi, mada je bolje reći najamblematičniji, trenutak istorijskog razvoja smatra se ustoličenje Stefana Nemanje. Svi prethodni događaji, a bilo ih je poprilično, su zbog nedostatka istorijskih izvora, a još više zbog potrebe da se nova dinastija označi kao pokretač svega, bačeni u potpuni zaborav. Čak i ono što se govori o njima najčešće je plod bujne mašte, pa se period nekakve srpske državnosti, iako nacionalne države nastaju znatno kasnije, smešta u duboku prošlost, pa čak i u vizijama ludaka, tipa Deretića i njegovih istomišljenika, vezuje za praistorijsku vinčansku ili kulturu Lepenskog Vira. Istu takvu nepoznanicu predstavlja period turske vladavine na Balkanu. I ono malo podataka koje ćete susresti u istorijskim udžbenicima uglavnom se svodi na poslednje godine turskog prisustva na Balkanu, još tačnije na period dekadencije u kojem lokalne glavešine, kao što su po zlu čuvene beogradske dahije, sprovode strahovladu. A turska vlast na Balkanu je trajala vekovima. Da li je baš tokom čitave turske vladavine bilo toliko loše i dalje predstavlja veliku zagonetku, pogotovo u svetlu otkrića otomanskih dokumenata koji slikovito predstavljaju život pokorenih pokrajina? Da ta smutna i maglovita vremena nisu smeštena samo u daleku prošlost govore nam dva perioda tokom dvadesetog veka. Još tačnije, dve okupacije. Velike bitke iz Prvog svetskog rata, povlačenje kroz Albaniju i oslobođenje, sve je to opšte poznato, ali šta je sa onim trogodišnjim periodom okupacije? Kako je nova vlast delovala, ko je ostao u Srbiji i kako se odbijao svakodnevni život, sve je to potpuna nepoznanica. Čak i oni retki spisi, kao što su članci i priče Borisava Stankovića, sabrani u knjizi „Iz Beograda“, su delom zaboravljeni, a još češće prokaženi zbog poprilično neugodnog predstavljanja okupacijskog života. Ništa bolje nije ni sa Drugim svetskim ratom. Šta zaista znamo o svakodnevnom životu pod okupacijom, a da to nisu stripovski prikazi nalik onima iz „Otpisanih“? Pa, gotovo ništa. Da nije nekoliko romana Aleksandra Tišme (ponajviše „Upotrebe čoveka“), pripovetke „Zeko“ Ive Andrića i dela Borislava Pekića naša literatura gotovo ne bi ni dotakla okupacijski period. Zato je i toliko bitna pojava romana kao što su „Gospodari vremena“.
Mart je 1941. godine. Mladi Dobrica Lukić osvaja milionski dobitak na lutriji, koji treba da podigne. Jedini je problem što su baš tog dana održane velike demonstracije, u kojima Dobrica gubi dobitni loz. Ali, on ne odustaje od potrage za njim. Bombardovanje Beograda, docnija okupacija, kao i niz događaja u koje ni kriv ni dužan Dobrica upada ne uništavaju mu nadu da će kad-tad podići svoju premiju. Ipak, sudbina ima neke druge planove sa Dobricom. Upoznavanje sa Dragutinom, šarlatanom koji se predstavlja kao Gospodar vremena, odvešće ga tamo gde se najmanje nadao.
Da krenemo od dobrih strana romana. Priča u prva dva dela romana predstavlja sjajni prikaz aprilskog meteža i kasnije okupacije. Sa istorijskog stanovišta, Petar Grujičić je obavio dobar posao. Prilježno proučavanje dokumenata i istorijskih izvora sjedinjeno je sa sjajnom slikom dogodovština u koje upada glavni junak. Baš zbog toga treći i četvrti deo predstavljaju neprijatno iznenađenje. Priča odlazi na sasvim drugi kolosek, što i ne bi bio tako veliki problem, ali se menja i žanr romana. On od prikaza jedne ljudske sudbine postaje brevijar nesuvislosti. Nacistički okultizam, žene – valjda veštice – koje lete, vremenske mašine, leteći brodovi, sve to odjednom, i bez ikakvog književnog opravdanja, saleće čitaoca i pretvara se u opštu papazjaniju u četvrtom delu knjige, gde pisac pokušava da priču iz prva dva dela sastavi sa ovim „dodacima“, što rezultira krajnjim neuspehom.
Petar Grujičić je rođen u Beogradu, gde završava dramaturgiju na FDU, kao i studije književnosti na Filološkom fakultetu. Napisao je nekoliko drama, od kojih je jedna dobila Sterijinu nagradu. Po njegovom scenariju je snimljen film „Pun mesec nad Beogradom“. Za roman „Beovavilon“ je dobio nagradu „Miroslav Dereta“. Nekoliko godina je pisao pozorišnu kritiku, a trenutno predaje na Akademiji lepih umetnosti.
„Na sopstveno čuđenje, Dobrica se tu prvi put uverio u neobičnu zakonitost ovdašnjeg života, nasleđe vanrednih stanja koja su u Beogradu svesno i nesvesno pamtile čitave generacije, pa tako i ova na koju je poslednju došao red: da je iza svake nevolje i smrtne opasnosti, ma koliko velike bile, u Beogradu vrebao život, još intenzivniji i luđi od onog koji mu je prethodio, i to na načine koje pre niko nije ni slutio.“, tako Petar Grujičić opisuje kako je izgledao okupacijski život Beograda. Kafane, trgovine, pozorišta i kupleraji, sve to vri i funkcioniše kao da je uobičajeno, iako ulicama patroliraju okupatori. U središtu te rašomonijade je lik Dobrice, običnog čoveka koji se po prvi u životu ponadao da je pronašao svoju sreću. I zaista bi ovaj roman bio maestralna slike jedinke u ludilu rata, nalik Pekićevom junaku u „Odbrani i poslednjim danima“, da nije bilo čudne odluke da se ovaj roman pretvori u bizarni žanrovski eksperiment. Otprilike, zamislite Andrićevu „Gospođicu“ u kojoj se na sredini romana pojavljuje leteći tanjir. E, to je ova knjiga. I pored brojnih nedostataka, „Gospodari vremena“ zbog prva dva dela knjiga predstavljaju zanimljiv roman o temi o kojoj se gotovo ništa ne zna. Ostaje žal što je ta tema kao i početni potencijal knjige osakaćen čudnim izborom autora.

Naslov: Gospodari vremena
Autor: Petar Grujičić (1967-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 267

Vreme je siledžija – Egan Dženifer

Na ovom mestu je već pisano o dijametralno suprotnim pogledima na vreme, i to iz ugla istorije. Ali ako se vreme pokuša sagledati u onom svakodnevnom i običnom smislu, čini se da je situacija znatno jednostavnija i lakša. Jedino šta postoji je sadašnji trenutak. Ili još tačnije, jedino nad čim imamo potpunu, mada je i to daleko od istine, kontrolu je ovaj momenat. Onaj prošli je apsolutno nepovratan. Primera radi, vreme koje ste potrošili na čitanje ovih rečenica više ne možete vratiti i izmeniti. Ostaje vam samo sećanje na njih. Samo i tu nastupa problem. Sećanje je varljivo, i kako vreme prolazi ono postaje sve mutnije i mutnije, dok u potpunosti ne nestane. Računajte tu i neminovne greške koje nam donose naša predubeđenja, stereotipi i želje, suštinski neobjektivnost našeg pamćenja i rasuđivanja. Dokaz tome je različito posmatranje jednog događaja koji u vizurama različitih ljudi zadobija ne samo potpuno drugačiji kontekst, već i suštinu. Situacija sa događajima koji slede takođe je nesigurna. Koliko god mislili da stvari u budućnosti, a samim tim i vreme, držimo pod kontrolom, to je tek daleko od istine. Pre ili kasnije, čeka nas neminovna smrt, koja stavlja tačku na sve pređašnje događaje i trenutke. Najbolje se to izražava u biblijskoj knjizi Propovednika: „Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme. Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire; vreme kad se sadi, i vreme kad se čupa posađeno. Vreme kad se ubija, i vreme kad se isceljuje; vreme kad se razvaljuje, i vreme kad se gradi (…) Kakva je korist onome koji radi od onog oko čega se trudi?“ Iako će ove rečenice ličiti na otkrivanje rupe na saksiji, one su značajne ne samo zbog našeg odnosa prema vremenu, već pre svega zbog smisla našeg postojanja, jer onaj ko ima kontrolu nad vremenom ima i kontrolu nad čitavim životom. Upravo to je i uloga boga, sile koja daje smisao našem postojanju, toj silnoj bujici događaja koja bez „nadzornika“ gubi smisao. Ako ostavimo po strani boga, njegove „ingerencije“ poseduje i umetnost, ponajviše književnost. U srži literature leži sveobuhvatnost, njena moć da vreme drži pod potpunom kontrolom. Prošlost, sadašnjost i budućnost za literaturu, uspelu razume se, ništa ne znači. Najbolje nam to pokazuje Prustova „Potraga za izgubljenim vremenom“. Ili savremena prustovska predstava vremena u „Mojoj borbi“ Karl Uvea Knausgora. Još jedan veliki roman o vremenu dolazi iz pera Egan Dženifer.
Sastavljen iz trinaest različitih epizoda, roman „Vreme je siledžija“ donosi isto tako trinaest različitih priča. U središtu romana je muzički producent Beni Salazar i njegova pomoćnica Saša. Prateći njihove živote, kao i živote njihovih prijatelja i poznanika, od šezdesetih godina dvadesetog veka pa sve do sadašnjice, Egan Dženifer sastavlja maestralnu sliku ljudskih sudbina koje se prepliću i u finalu tvore sjajni mozaik.
Zbog svoje neuobičajene kompozicije, knjiga „Vreme je siledžija“ je izazvala oprečna mišljenja književnih kritičara o njenom žanrovskom određenju. I sama autorka je tome doprinela izjavom da ovu knjigu ne smatra ni romanom ni zbirkom priča. Pored eksperimenta sa formom, Egan Dženifer se poigrava i u svakom segmentu romana. Pripovedanje je čas u trećom, čas u prvom i drugom licu. Pojedina poglavlja su u formi novinskog teksta, autobiografskih zapisa, neretko i toka svesti. Vrhunac je deo romana koji je dat u obliku PowerPoint prezentacija. U rukama nekog manje talentovanog pisca, to bi bila katastrofa, ali u ovom slučaju predstavlja istinski literarni trijumf. Još bitnije, suština ovog romana nije samo u stilskom i kompozicionom poigravanju, naprotiv, on pokreće velika pitanja, kakvo je, recimo, ono o našem iskustvu: „Kao i svi neuspeli eksperimenti, i mene je taj naučio nešto neočekivano: jedan od ključnih sastojaka takozvanog iskustva je iluzorna vera da je ono jedinstveno i posebno, da su oni koji ga imaju privilegovani, a da su oni koji ga nemaju zakinuti, da su isključeni iz njega.“
Egan Dženifer spada u red najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Završava studije engleskog jezika na Univerzitetu Pensilvanija, koje nastavlja na Kembridžu. Debituje sa romanom „Nevidljivi cirkus“ (1995). Napisala je još tri romana i jednu zbirku priču. Za knjigu „Vreme je siledžija“ dobila je Pulicerovu nagradu, kao i niz drugih književnih priznanja. Trenutno je na čelu američkog PEN centra. „Vreme je siledžija“ je jedino njeno delo prevedeno na srpski jezik.
„Ali sad mu se vratilo – o, kako se vratilo, zapljuskujući ga tako velikim talasima srama, da se činilo da će progutati cele delove života i isprati ih: sva postignuća, uspehe, trenutke ponosa; ogoliti sve do tačke gde više nema ničega – gde on više nije niko (…)“, tako Egan Dženifer opisuje ogoljavanje glavnog junaka ovog romana, i u isto vreme na najbolji način izražava suštinu svog dela. A ona je ništa drugo nego suočavanje sa najvećim ljudskim slabostima. Slike preljuba, bolesti, razvoda, padova, sitnih pakosti, zavisnosti, laganog, ali i ubrzanog, propadanja, sve je to zadobilo mesto u ovoj knjizi. Još fascinantnije je što se ta slika proteže decenijama zahvatajući ne samo sudbine glavnih junaka knjige, već i ljudi koji ih poznaju. I kad se malo bolje razmisli, glavni junak ovog romana nije jedna ili više ljudskih sudbina. Naprotiv. To je vreme. Još tačnije, ono što vreme čini od nas. Egan Dženifer je nenadmašni majstor koji uspeva da silne krhotine vremena spoji (kako jedna od junakinja romana kaže: „Nije to smeće (…) To su sićušni delovi naših života“) i sastavi sjajnu sliku ljudskog uspona, podjednako i posrtanja.

Naslov: Vreme je siledžija
Autor: Egan Dženifer (1962-)
Preveo: Konstantin Popović
Izdavač: Kontrast, Beograd, 2013
Strana: 275

Gori Morava – Dragoslav Mihailović

Pored onih večitih sukoba starih i mladih, liberala i konzervativaca, južnjaka i severnjaka, četnika i partizana, inteligencije i „običnog sveta“, jedan od sukoba koji, kako se čini, u Srbiji nikada ne prestaje je borba između urbanog i ruralnog. Razume se, to nije srpski izum. U čitavom svetu, uzmimo samo na primer Ameriku, je prisutan antagonizam između ruralnog i urbanog. Gotovo su poslovične predstave „seljaka“ u popularnoj kulturi koji dolaze u veliki grad, najčešće Njujork, sa svim posledicama promene sredine, podjednako i kada neko iz velikog grada pređe u manju varoš. Ali, opet, taj antagonizam se završava na vicu, što ne predstavlja slučaj kod nas. Zašto je to tako nije teško prokljuviti, jer koliko god to možda nekima zvučalo preterano ili uvredljivo, Srbija je seljačka zemlja. Zanemarite sadašnje stanje, u kojem je četvrtina Srbije naseljena u Beogradu, i vratite se u prošlost. I to ne tako daleku. Početkom dvadesetog veka Beograd, a da se ne priča tek o ostalim gradovima, je varoš sa nekoliko desetina hiljada stanovnika. Gro stanovništva, procentualno preko devedeset posto, živi po selima. U to vreme velike metropole u svetu broje i po nekoliko miliona stanovnika. Naprosto, civilizacijska, mada je možda bolje reći demografska, paradigma je drugačija. Dok je u svetu industrijalizacija na vrhuncu, ona je kod nas tek na začetku. To postaje još značajnije kada se uzme u obzir da industrijalizacija gotovo uvek stvara građansku klasu, koja opet, kao po pravilu, stvara novu kulturu i način života. A kod nas to izostaje, ili ako se pokrene takav pokušaj, kakav je bio slučaj između dva svetska rata, ta građanska klasa ubrzo biva uništena instaliranjem novog društvenog sistema. Reč je, naravno, o jugoslovenskom socijalizmu. Proklamovane ideje hvatanja koraka sa svetom, tačnije rečeno zakasnele industrijalizacije, dovode do masovne selidbe ljudi iz sela u gradove, što rezultira današnjom demografskom slikom. U kojoj bi, jelte, urbanost trebala da bude preovlađujuća, što svakako nije slučaj. A to je pre svega posledica nedostatka kontinuiteta, podjednako i „prisilne“ urbanizacije seoskog stanovništva. U prevodu, popriličan broj ljudi živi u gradovima, ali mentalno zadržava odlike ruralnog. I tu dolazi ona borba sa početka, koja je posebno vidljiva u umetnosti i popularnoj kulturi. Seljak, kao i stanovnik nekog manjeg mesta ili varoši, je postao groteskno čudovište, podjednako u predstavama zagriženih „građana“, ali i onih koji pišu panegirike selu. Da to ne mora da bude tako svedoči naš veliki prozaista Dragoslav Mihailović.
U središtu romana „Gori Morava“ nalazi se lik mladog Stevana (piščevog alter ega), žitelja jedne varošice na Moravi. U prva dva dela knjige, „Bajanje od glave“ i „Divizijska muzika u glavnoj ulici“ Dragoslav Mihailović opisuje Stevanovo teško, ali dečačkom vedrinom obojeno, odrastanje u poslednjim godinama treće decenije dvadesetog veka. U trećem delu romana, „Čija to duša ovde tumara“, Stevan je odrastao. Iluzije su nestale i pred njim se ukazuje slika mračne varošice, porodičnih tajni i potpunog životnog sloma.
Literarna magija, koliko god to možda zvučalo otrcano, Dragoslava Mihailovića je pre svega posledica njegovog spisateljskog dara da obično i svakodnevno pretvori u veličanstveno. Stevanova životna priča, samo naizgled, je jedna u nizu od tužnih pripovesti o odrastanju, ali u rukama ovog istinskog književnog genija ta priča postaje veličanstvena. To proizlazi ponajviše iz jedinstvenog stila dovedenog do najdubljeg lirizma, u kojem se čiste emocije, daleke od bilo kakve patetike, mešaju sa surovom predstavom sveta. Svedok tome je maestralno slikanje bolesti u ovom romanu: „Moja mama se grčevito okrene prema prozoru iznad štednjaka kao da je otud neko zovnuo. Iz očiju su joj iskakale sitne suze poput onih žabica iz bara posle letnje kiše, i krajevima marame hvatala ih je kao u klopku. (…) Prilazila je dedi i naslanjala glavu na njegov gunj na povijenom ramenu. ‘Ovak’i čovek. Ovak’a lepota.’ Deda muklo ponovi kao da govori leđima: ‘Ovak’i čovek.’ Okretao se i on ka prozoru i oboje su gledali pod otrcanu ilinjaču. Tamo, moj ujka Dragi je, naslanjajući se na crnkasto stablo, polagao belu ruku na grudi i prstima ispravljao upredeno šalče. Mučio ga je kašalj i, keseći se, podizao je glavu nekud ka granju, izgledajući kao da hoće da zalaje.“
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootačke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Žanrovsko određenje knjige „Gori Morava“ je bildungsroman, ali ona je daleko od klasičnih romana o odrastanju. Dileme mladog junaka koji otkriva svet su tu, ali mnogo bitnije je ono što se odigrava u svetu koji okružuje junaka. Upravo u tome i leži najveća draž pripovedanja Dragoslava Mihailovića. On je nenadmašni svedok vremena i prilika, draži i lepota, podjednako i nasilja i zla. Što je još bitnije, ta predstava je ispričana sočnim i bravuroznim jezikom, po kojem je ovaj prozaista i poznat: „Šta ja tebe, slinčo, imam da pokvarim kad nisi za ništa! Ti si sve pokvario – kad si se rodio! Ispred nosa ga ne vidiš: pa ‘di su ti, ćorče, oči! Ti na Mikićevu ćupriju da ideš, dvajes’ petparci da skupljaš! Tebe mater nije rodila no pobacila! Ima da umreš nesposoban za život, kod ‘leba bez ‘leba.“ Priča o maloj varoši na Moravi je jedna od najdubljih i literarno najvrednijih predstava ruralnog u srpskoj literaturi. Opor i gorak, emotivno uzvišen, stilski doveden do savršenstva, roman „Gori Morava“ je bez preterivanja istinsko remek-delo, koje već danas zadobija status klasika.

Naslov: Gori Morava
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 207

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ Dragoslava Mihailovića

Otvoreni grad – Tedžu Kol

Prvo delo u istoriji književnosti, „Ep o Gilgamešu“, čiji je sadržaj poznat čak i onim školarcima koji su svoje obrazovanje „prespavali“, pokreće veliku temu putovanja. I to ne putovanja koje je samo po sebi cilj, već putovanja koje nam omogućuje da pronađemo smisao. Prvo književno putešestvije zadobija dostojne naslednike u kasnijoj literaturi. Suštinski, ukoliko napravite presek literature tražeći dela koja određuju epohe i velike umetničke preokrete, to će skoro uvek biti dela o putovanju. Da krenemo od antičke Grčke. I od velikog Homera. Može li se današnja civilizacija zamisliti bez „Odiseje“? Ili moderna književnost bez Servantesovog „Don Kihota“? A i jedno i drugo delo govore o putovanju, naravno, u potpuno drugačijem kontekstu. Razlika između ova dva dela je najbolji pokazatelj promene književne i civilizacijske paradigme. Najtačnije, puta od heroja do zamlate. Arhetipska priča o putovanju, razume se, ne prestaje sa Servantesom. Najznačajniji roman u epohi prosvetiteljstva, Volterov „Kandid“, je takođe priča o putovanju. I ovoga puta putovanje predstavlja prekretnicu. Samo je to sada traženje mesta u svetu u kojem živimo. Kao roman o putovanju, doslovnom i metaforičnom, može se uzeti i čuveni roman Dostojevskog „Zločin i kazna“. Poslednje rečenice u knjizi: „Ali ovde počinje nova povest, povest postupnog obnavljanja čovekovog, povest njegovog postupnog preporoda, postupnog prelaza iz jednog sveta u drugi, upoznavanje sa novom, dosad potpunom nepoznatom stvarnošću“, najava su novog putovanja i druge šanse. Još jednu prekretnicu, i to onu koju određuje književnost dvadesetog veka, donosi putovanje Stivena Dedalusa ulicama Dablina 16. juna 1904. Reč je o čuvenom Džojsovom romanu „Uliks“. Heroizam sa kojim se Servantes poigrao u „Don Kihotu“ sada je u potpunosti uništen. I možda je to najbolja slika savremene književnosti, vremena poniženih ljudi koji posrću pod prevelikim teretom. To slikovito pokazuju dva čuvena romana. Prvi je Selinovo „Putovanje nakraj noći“, koje kroz krajnji pesimizam opisuje život glavnog junaka. Još dalje odlazi Sartr u romanu „Mučnina“. Isprazni život Antoana Rokantana, čoveka progonjenog osećajem mučnine, slika je novog putovanja. Onog u kojem avanture, tek ne heroizma, nema. Samo straha od postojanja. Na početku dvadesetog i prvog veka literatura je dobila još jedan veliki roman o putovanju, koji će sasvim sigurno predstavljati još jednu prekretnicu.
U središtu romana „Otvoreni grad“ nalazi se tridesetogodišnji Džulijus, stažista u jednoj njujorškoj psihijatrijskoj bolnici. Na početku zime on odlučuje da prekrati vreme šetnjama Njujorkom. „Putovanje“ kroz njujorške ulice, galerije, pabove, parkove, muzeje, prodavnice, koncertne dvorane i druge gradske toponime, prate brojne junakove reminiscencije i razmišljanja. Jedna po jedna kockica u velikom mozaiku se sastavlja i pred nama se ukazuje maestralna slika jednog ljudskog života i metropole.
Pisan u obliku dnevničkih zapisa glavnog junaka, roman „Otvoreni grad“ nas od prvog trenutka furiozno ubacuje u koloplet njujorških ulica, podjednako i u unutrašnji svet glavnog junaka. Pred očima čitaoca se, samo naizgled, nižu epizode bez ikakvog sleda i kohezije. I upravo u tome je najveća literarna veština Tedžua Kola. On uspeva da haos unutrašnjeg života junaka, sjedinjen sa predstavom besciljnog lutanja gradom, pretvori u savršenu literarnu slagalicu, praćenu sjajnim opservacijama o svetu u kojem živimo: „(…) u našem društvu vlada izvesno raspoloženje koje podstiče ljude na prenagljene sudove i neproverena mišljenja, jedno protivnaučno raspoloženje; imao sam utisak da je starom problemu matematičke nepismenosti pridodata i mnogo opštija nesposobnost da se proceni dokaz. Otuda cveta posao onima čija je specijalnost obećavanje trenutnih rešenja: političarima ili sveštenicima raznih religija. To naročito odgovara onima koji žele da okupe ljude oko neke ideje. Sama ideja, ma kakva bila, uopšte nije važna. Važna je samo privrženost ideji.“
Tedžu Kol, po mnogima jedan od najznačajnijih američkih stvaralaca mlađe generacije, je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama u mešovitoj porodici. Odrastao je u Nigeriji, a u Ameriku se vraća tokom studija. Doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija. Debitovao je sa novelom „Svaki je dan za lopova“ (2007), koja je prvobitno obavljena na internetu. Njegov roman-prvenac „Otvoreni grad“ je doživeo pohvale kritike i proglašen za knjigu godine od strane nekoliko uglednih časopisa. Za „Otvoreni grad“ je dobio Nagradu Hemingvejeve zadužbine, a ovaj roman je dosad preveden na preko deset jezika. Pored literarnog stvaralaštva, Kol je i istaknuti fotografski kritičar. Trenutno piše za „Njujork tajms magazin“.
Slika putnika u književnosti u romanu „Otvoreni grad“ doživljava transformaciju. Ako je u prvobitnoj književnosti to bila predstava heroja, kasnije zamlate, i na kraju žrtve i patnika, ona je u savremenosti slika čoveka koji se nalazi negde između potpune zasićenosti (ideologijom, nasiljem, politikom, informacijama…) i ironije. Baš takav je glavni junak ovoga romana, što najbolje potvrđuje sledeća njegova misao: „Izgleda da je jedini način da se izbegne zamka nasilja bilo da se nema ciljeva, da se čovek gospodski ogradi od privrženosti bilo čemu.“ Naravno, „Otvoreni grad“ se može čitati i kao sjajni bedeker kroz Njujork čemu ponajviše doprinosi bogata erudicija autora romana. Ipak, „Otvoreni grad“ je u svojoj biti priča o sadašnjem čoveku, izgubljenom u mnoštvu, individui koje mora da ponovo pronađe svoj put. A ima li boljeg načina za to od putovanja, pa makar i po ulicama grada u kojem se živi? Najbolje to izražava sam autor: „Generacije su nadirale kroz ove ušice igle i ja, jedan od pripadnika još uvek čitke gomile (…) želeo sam da pronađem nit koja me povezuje sa vlastitom ulogom u ovim pričama.“

Naslov: Otvoreni grad
Autor: Tedžu Kol (1975-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 276

Dva gospodina na obali – Mihael Kelmajer

Svet je nekada bio drugačije mesto. Barem što se tiče poimanja depresije. Ako je melanholija u istoriji naše civilizacije doživljavala pohvale, o čemu je na ovom mestu već pisano, depresija je bila stigmatizovana i, neretko, osuđivana. Zašto? Pa, otprilike zato što je melanholija nosila pečat plemenitosti, romantične sete ili pak konsternacije nad propalim i grehovnim svetom, dok je depresija predstavljala stanje krajnjeg pada. Dokle je to išlo govori činjenica da je hrišćanstvo depresiju (u crkvenom govoru: uninije) karakterisala kao stanje obuzetosti đavolom, koje je u toku inkvizicije, i u kasnijim progonima veštica i ostalih nepodobnih, strogo kažnjavala. Ukoliko bi se pokušala napraviti sinteza odnosa prema depresiji kroz istoriju, ona bi glasila ovako: mešavina straha i osuđivanja. Samim tim, o depresiji se nije često govorilo, a da se priča tek o nekoj njenoj javnoj manifestaciji (mala digresija, na našim prostorima depresija i uopšte priča o mentalnim bolestima je i dalje tabu tema, što poprilično slikovito govori o razvoju mentalne svesti u ovom delu sveta). Sve se to menja sa pojavom Frojda, koji ajde da budemo malo banalni, depresiju vadi iz ormana i pokazuje je svetu. I ne samo to, on počinje da je leči, doduše, na najgori mogući način. Lek je kokain. Zamorci su Frojdov najbolji prijatelj, inače zavisnik od opijuma, i pacijentkinja Ema. Rezultati su bili katastrofalni. Kao da to nije dovoljno, Frojd ovu terapiju primenjuje i na sebi. Posledica je zavisnost, koju je Frojd kasnije priznao kao svoju najveću grešku. Iz ove epizode, a i iz Frojdovih kasnijih zabeleški, izvlači se i najveća kritika njegovog učenja. A ona je depresivnost koja provejava iz svakog Frojdovog retka. Opterećenost smrću, pesimistični pogled na čovekovu prirodu i uopšte civilizaciju, sve su to zamerke koje se upućuju na njegov račun. Ali to nije naša tema. Frojdovo „izvlačenje“ depresije iz ormana dovelo je do toga da se o njoj počne pričati slobodno, što se odražava i na književnost. Dela u kojima se govori o depresiji ima mnogo, ali je red izdvojiti nekoliko najznamenitijih. Na prvom mestu to je roman „Gospođa Dalovej“ Virdžinije Vulf, koja kroz priču o zasićenom i poprilično depresivnom životu naslovne junakinje progovara i o sebi. Sasvim sigurno najznačajnije književno delo o depresiji piše Selindžer. Posttraumatski poremećaj (Selindžer je jedan od američkih vojnika koji su prvi ušli u Dahau) sjedinjen sa kliničkom depresijom maestralno je opisan u priči „Perfektan dan za banana-ribe“. Majkl Kaningem u romanu „Sati“ podjednako umešno progovara o depresiji stvarajući sjajni roman. Depresija je i književna tema austrijskog prozaiste Mihaela Kelmajera.
Roman „Dva gospodina na obali“ je posvećen prijateljstvu Čarlija Čaplina i Vinstona Čerčila. U proleće 1927. godine njih dvojica se sreću na jednoj zabavi i odlučuju da pođu u šetnju. Ona će biti krunisana prijateljskim savezom i obećanjem da će jedan drugom pomoći svaki put kad ih napadne „crni pas“. Ta opasna zver je depresija od koje obojica pate od najranijeg detinjstva. U nastavku romana Mihael Kelmajer ispisuje pripovest o njihovim životima, ali i o prijateljstvu koje se hvata u koštac sa bolešću.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovaj roman, to nikako ne bi bio lak zadatak. Potka romana je istinita, Čaplin i Čerčil su zaista bili prijatelji, biografije junaka su isto tako oslonjene na istorijske izvore, ali sam sadržaj romana je potpuna fikcija. Kao da to nije dovoljno, autor u roman uvodi i druge biografe Čerčila i Čaplina, koji dokumentima, podjednako fikcijskim i istinitim, podupiru potku romana. Kelmajer koristi postmodernu tehniku pripovedanja – ako tražimo pandan to bi bilo stvaralaštvo Umberta Eka, razume se, samo tehnika je u pitanju – gde se istorijski izvori u romanesknoj viziji preklapaju sa fikcijom stvarajući potpuno novu realnost.
Mihael Kelmajer je rođen u austrijskom gradiću Hard na Bodenskom jezeru. Studije politikologije, kasnije matematike i filozofije, pohađa u Nemačkoj. Sredinom osamdesetih počinje njegova profesionalna karijera na austrijskom državnom radiju. Autor je nekoliko radio-drama i brojnih muzičkih kompozicija (posebno se ističe adaptacija Remarkovog romana „Na zapadu ništa novo“). Prvi roman objavljuje 1982. godine i do sada je objavio preko četrdeset književnih dela (romani, drame, zbirke priča i pesama, scenariji…) Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća austrijska i nemačka književna priznanja.
„Protiv pomisli da sam poludeo mogu se izboriti samo ako uradim nešto ludo. To je nešto veoma ozbiljno (…) To je metoda klovna. Na svetu ne postoji čovek koji je ozbiljniji od klovna“, ovako Čaplin elaborira kako izgleda njegova borba sa depresijom. Ona postaje još zanimljivija kada se uporedi sa slikom Čaplinovog sadruga. Čerčil, simbol državnika i ozbiljnog čoveka, je dijametralna suprotnost. I kako onda funkcioniše njihovo prijateljstvo, pitanje je koje se neminovno postavlja. Odgovor je u spisateljskoj veštini i izuzetnoj psihološkoj pronicljivosti Mihaela Kelmajera. On uspeva da na relativno malom broju stranica ispriča tri velike priče. Prva je o depresiji i suočavanju sa njom, druga je storija o dve amblematične ličnosti dvadesetog veka i njihovom prijateljstvu, i ona treća i krajnja priča je o prošlom stoleću i svim njegovim ludilima. „Dva čoveka na obali“ su sjajno napisana pripovest o dva čoveka koji su i pored mučne i poprilično teške bolesti uspeli da ostvare velike stvari i da promene svet u kom živimo: „Ja sam sve što o meni govore: sujetan, egocentričan, pohlepan, želim da vladam drugima, brutalan sam, bezobziran, zao. Ali sam stvorio nekog ko je bolji od mene. U tome je moja vrlina.“

Naslov: Dva gospodina na obali
Autor: Mihael Kelmajer (1949-)
Preveo: Nikola B. Cvetković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 277

Drugo more – Klaudio Magris

Istorija se može posmatrati na mnogo načina, ali se dva pogleda na nju posebno ističu. Jedan je pravolinijski. Na početku nas bog stvara, ili je u pitanju veliki prasak, sledi duga i prava putanja događaja, boljih ili gorih, svejedno je, i na kraju svršetak, opet božija odluka ili nestanak u nekom novom prasku. Sve ima svoj smisao i cilj. Drugi pogled na istoriju je ciklični, koji je prisutan još od antičke filozofije, ali svoje teorijsko utemeljenje zadobija u Ničeovoj misli o večitom vraćanju istog. Najjednostavnije rečeno, istorija naše civilizacije je neprestani krug jednih te istih događaja, koji se iznova i iznova ponavljaju. Koju ćete teoriju prihvatiti, ipak, ponajviše zavisi od predubeđenja i ideoloških svetonazora. Za religiozne ljude ciklična teorija je neprihvatljiva, podjednako i za one koji su zadojeni prosvetiteljskim idejama o razvoju čovečanstva. Prvima je problem u anuliranju uloge boga, onima drugima predstava naše civilizacije kao ludačkog galimatijasa. Ipak, ako čovek pokuša da racionalno promisli o ovoj temi, teorija o cikličnosti istorije deluje verovatnija. Ako zanemarimo čovekov ponos stvorenim i urađenim, onu Lajbnicovu teoriju o svetu najboljem od svih mogućih svetova koju podupiremo napretkom, videćemo sliku koja se večito ponavlja. Besmisleni ratovi i genocidi, klasna i materijalna segregacija i sveprisutna glupost su ostali isti. I ne samo to, izgleda da je ludost postala još izraženija i veća. Nema većeg dokaza za to od politike. Da to konkretizujemo. Dve najveće klanice u istoriji čovečanstva, Prvi i Drugi svetski rat, najrečitije su pokazali do kojih granica čovekova glupost može da ide, pogotovo onda kad je opravdana velikim nacionalnim i sličnim budalastim izgovorima. Način da se ona zaleči je upoznavanje sa drugim i traženje jedinstva nasuprot razlikama. Najbolje je to izrazio Borhes u kratkoj priči „Zaverenici“, posvećenoj Švajcarskoj: „Reč je o ljudima koji pripadaju različitim plemenima, propovedaju različite vere i govore različitim jezicima. Doneli su čudnu odluku da budu razumni. Odlučili su da zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti.“ Ali, naravno, ovaj svet nije iskoristio tu šansu. Ili, pak, ako je iskoristio, na svaki način pokušava da je razori i uništi. Priču o takvom propadanju plemenitih ideja, a još više o čovekovom mestu u svetu u kojem se sve ponavlja, donosi nam veliki italijanski prozaista Klaudio Magris.
Radnja romana „Drugo more“ otpočinje 1909. godine. Mladi Enriko, svršeni gimnazijalac, polazi iz Trsta na put. Zasićen čamotinjom austrougarske provincije, podjednako i nacionalnom histerijom pred Veliki rat, on kreće u Argentinu. Mladalački zanos ga odvodi u Patagoniju gde postaje gonič stoke. Traje to više od deset godina, sve do povratka u domovinu 1922. godine. Ali od nje nije ostalo ništa. Nekadašnja velika austrijska carevina je propala i podeljena na nekoliko nacionalnih država. Bežeći ponovo od nacionalnog ludila, Enriko se naseljava kao pustinjak u Istri. No, tamo ga čeka Drugi svetski rat i nova, još veća, ludila.
„Drugo more“ se može čitati na tri načina. Ono je u prvom sloju priča o duboko povučenom čoveku koji ne živi u svetu, već nasuprot njemu. Tome najviše doprinosi majstorska psihologizacija Enrikovog lika, koju je Magris doveo do perfekcije. U drugom čitanju „Drugo more“ je istorijski roman, gde autor sastavlja sjajnu sliku napretka, podjednako i stagnacije, jednog društva i civilizacije. I u onom trećem, i krajnjem, čitanju „Drugo more“ je priča o begu i mogućnosti promene: „Ovo putovanje neće biti beg, otići kao pomalo umreti, već živeti, biti, postojati“, ali isto tako i poraza koje nam bekstvo donosi: „(…) i more je previše jer obnavlja obećanje sreće i veliko traganje za smislom koje – kao i svako traganje – guši sreću. Bolja je zemlja, učmala pod nogama.“
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je nekoliko studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno šest njegovih knjiga.
„Zemlja majčinski podnosi plug koji je cepa, ali je more veliki nedostižni osmeh, ništa na njemu ne ostavlja traga; ruke što plivaju ne stežu ga, guraju ga od sebe i gube ga, ono se ne da“, ovako Magris vidi razliku između zemlje i mora. To je možda i najbolji opis glavnog junaka ovog romana. U večitoj borbi sa nacijom ili državom koje pokušavaju da ga podrede, Enriko se kao i more nikome ne da. Austrougarska, Argentina, Italija, Jugoslavija – sve je to za njega jedna te ista glupost. On iska slobodu, tragajući za onim što nas spaja, a ne razdvaja. Države, to su samo budalaštine za njega. Jedini je problem što te države ostavljaju prevelike posledice na njegov život svojim delovanjem. Spretno balansirajući između junakovog idealizma i nimalo ružičaste stvarnosti, Klaudio Magris tvori sliku sveta u previranju. Suštinski, večitog vraćanja istog. Najtačnije rečeno, večitog vraćanja ludosti. I naše nemogućnosti da izbegnemo stoput ponovljene gluposti: „Ali, civilizacija je istorija ljudi koji nisu sposobni da žive u ubeđenju, koji grade ogromni zid retorike, društvenu organizaciju znanja i delovanja, kako bi sebi samima sakrili prizor i svest o sopstvenoj praznini.“

Naslov: Drugo more
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 104

Kaldrma i asfalt – Dubravka Stojanović

Pisano je na ovom mestu poprilično o srpskom, i uopšte balkanskom, odnosu prema prošlosti, ali neke stvari, pogotovo one koje se čine nepopravljivim, nije na odmet ponoviti. A ono što je najveći problem u tom odnosu je apsolutni nedostatak kritičke svesti i racionalnog sagledavanja stvarnosti. Posebno ako je u pitanju proučavanje prošlosti. Kao što neki, pa čak i u današnjici, osnovnu funkciju umetnosti vide u travestiranoj estetici, još tačnije potrebi da se stvarnost kroz umetnost ulepša i „oplemeni“ (o kojoj je možda najbolje „progovorila“ Marina Abramovič u performansu „Umetnost mora biti lepa“), tako se i istorija posmatra kao sredstvo pomoću kojeg se može napraviti lepša slika prošlosti, a onda preko nje i sadašnjosti. Može to biti slavljenje velikih, često izmišljenih, događaja iz prošlosti (setite se onih grotesknih priča o zlatnim kašikama i viljuškama na srpskom srednjovekovnom dvoru), ali i pravljenje slike istorije u kojoj se određena nacija proglašava za večitu žrtvu. U prevodu: eh šta smo sve mogli, da nije bilo tog i tog. Problem postaje još veći kada se u sve to umeša ideološka i politička partikularnost. Rezultat je opšta zbrka u kojoj svako po svom nahođenju, tu činjenice apsolutno nisu bitne, pravi svoju sliku istorije. Za jedne je vrhunac istorije Dušanovo carstvo, za druge Karađorđev ustanak, onima, pak, trećim kraljevina Jugoslavija, četvrtim Titova vladavina… Spisak je predugačak, pa ga možete i sami nastaviti. Da je ovo samo pogled na prošlost bilo bi lako, ali ne, poenta je da svako na svoj način, i to preko pogleda na prošlost, pokušava da uredi i sadašnjost. Tako je na jednoj strani uverenje da jedino jaka nacionalna država može da reši sve, na drugoj strani je mešavina verskog fanatizma i tradicionalizma, treći spas vide u Rusiji, četvrti u Evropi, peti u Americi, šesti govore o ljudskim pravima, sedmi o besklasnom društvu… I ovaj spisak je, kako se čini, beskonačan. A dok se snivaju veliki snovi, te savršene slike državnog uređenja, prolazi stvarni život. Bedan i jadan, kakav je na ovim prostorima već dugo, bez ikakvog pokušaja, a ni želje, da se on popravi. Jer, zaboga, ko će da se bavi takvim tričarijama, kakav je recimo stvarni život, kad postoje mnogo bitnije stvari? A o baš takvim „tričarijama“ Dubravka Stojanović je napisala sjajnu studiju.
Kako joj i podnaslov govori, tema studije „Kaldrma i asfalt“ je pitanje urbanizacije i evropeizacije Beograda u periodu od 1890. do 1914. godine. U prvom delu „Grad“ analizirane su urbanističke i arhitektonske teme. Kako je izgledao grad na razmeđu dva veka, dokle je dopirao i kako se širio, od kojeg su materijala pravljene ulice i kako su dobijale svoja imena, autorka otkriva u ovoj studiji. Nisu zaobiđena ni pitanja stanovanja, kvaliteta života, gradnje, saobraćaja, vodovoda, higijenskih prilika i kanalizacije. U drugom delu knjige „Građani“ saznajemo kakva je bila socijalna struktura žitelja grada, čime su se oni bavili, kako su izgledale zabave i proslave, koje su pozorišne predstave naši preci gledali i koje knjige čitali, gde su išli na odmore, kao i kojim su se sportovima bavili.
O istoriji Beograda je pisano mnogo, i to sa najčešćim fokusom na političku istoriju, ali retko se kada govorilo o istoriji običnog i svakodnevnog života. Dubravka Stojanović ispravlja tu grešku. Ona u prvom delu knjige sastavlja sliku grada i, ajde da upotrebimo možda pomalo neadekvatnu reč, njegovih kulisa, dajući nam pogled na ono o čemu se gotovo nikad ne piše. Na tu sjajnu sliku nadovezuje se analiza svakodnevnice. Likovi iz prošlosti prestaju da budu samo apstrakcije i seni. Oni su živi ljudi, i mi vidimo kako izgledaju njihovi dani, čime se zabavljaju, koje filmove gledaju, šta ih raduje ili žalosti… A sve to je ispisano sjajnim stilom, zanimljivim i uzbudljivim za čitanje, koji nas u isto vreme podučava i obogaćuje.
Dubravka Stojanović spada u red najznačajnijih savremenih srpskih istoričara. Završila je studije istorije na Filozofskom fakultetu, gde je i doktorirala. Profesor je na katedri za Opštu savremenu istoriju. Autorka je nekoliko istorijskih studija (posebno se ističu „Srbija i demokratija 1904-1914“, „Iza zavese: Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914“, „Rađanje globalnog sveta 1880-1915“) Uređuje „Godišnjak za društvenu istoriju“. Oblasti njenog naučnog istraživanja su pitanje demokratije u Srbiji, evropski uticaji, modernizacijski procesi, položaj žene, kao i interpretacija istorije u novim srpskim udžbenicima. Za svoje stvaralaštvo i društveni angažman je dobila niz priznanja, među kojima je i Nagrada grada Beograda.
„Istoričar je dobio novi zadatak: da ponudi odgovore na pitanje koja sebi postavlja o svom vremenu; da dođe do saznanja o uzrocima savremenih pojava i o njihovom poreklu, do saznanja koja će mu pomoći da lakše racionalizuje vreme u kom živi“, ovako Dubravka Stojanović vidi ulogu istoričara u sadašnjosti. I uspeva da to u praksi pokaže u ovoj knjizi. Silni istorijski podaci (koji su u „Kaldrmi i asfaltu“ maestralno prikupljeni i predstavljeni) nisu sami po sebi cilj, naprotiv. Ono što Dubravka Stojanović u ovoj studiji želi da predoči, a u čemu i uspeva, je prikaz nepromenjenog mentalnog i životnog sklopa. Političke malverzacije i jalove rasprave, urbanistički haos, javašluk (paradigmatičan je primer gradnja kanalizacije u Beogradu punih trideset godina), malicioznost (protivnici elektrifikacije su kao argument protiv novog osvetljenja navodili da se oko električne centrale skuplja „sumnjivo ženskinje“) nedostatak bilo kakvog cilja i šire slike, sve je to slika Srbije sa početka dvadesetog veka. Ona je i danas ista. I ništa se ne popravlja. Za to vreme se sanjaju veliki snovi i pričaju „velike“ priče. One sa početka teksta, koje će izgleda na ovim prostorima imati još dugo svoju vernu publiku.

Naslov: Kaldrma i asfalt
Autor: Dubravka Stojanović (1963)
Izdavač: Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2017
Strana: 406

Nivoi života – Džulijan Barns

Govoriti o emocijama nimalo nije lako. Najpre zato što ni ne postoji njihova opšteprihvaćena definicija. Ipak, u jednom se svi slažu, emocije su svojevrsno stanje uzbuđenosti prilikom susreta sa određenom situacijom ili pojavom. Dobar deo naučnika (počevši od pionirskog rada Čarlsa Darvina “Izraz emocije u čoveku i životinjama“) ih posmatra kao pomoć u preživljavanju i komunikaciji nastao tokom evolucije. Kasnije se ova teorija nadograđuje, a sa napredovanjem nauke krenulo je i fiziološko proučavanje emocija, što je rezultiralo nizom novih teorija o njihovom poreklu. Kako god bilo, emocije su jedna od komponenti koje čine čoveka onakvim kakav on jeste. I ne samo to, iako će ovo možda delovalo preterano, čovek je njihov rob. Ali, da krenemo ispočetka. Pored razuma, jedna od stvari koje čovek, svesno ili nesvesno, uzima za činjenicu koja ga odvaja od svih ostalih bića su emocije. Naravno, duboko smo svesni da emocije postoje i kod životinja, ali one jedino kod čoveka dobijaju, ili barem mislimo da dobijaju, plemenitu funkciju. Emocije su, najjednostavnije rečeno, od naših prapočetaka doživele neku vrstu apoteoze. Tako se u Bibliji, podjednako i u ostalim religijskim spisima, slavi strah, od boga razume se, kao plemenita stvar. U isto vreme, osećanje privrženosti prema članovima porodice, ona biblijska zapovest o poštovanju roditelja, doživljava identičnu pohvalu. Situacija je ista i u svakodnevnom životu. Osećaj ljubavi, ili privrženosti, prema prijateljima, partnerima, pripadnicima iste vere ili saplemenicima postavlja se na pijedestal vrline. Emocije svoj vrhunac zadobijaju u književnosti, bilo kroz poeziju ili prozu. Romantizam i kasniji umetnički pravci im dižu spomenike, one koji i danas predstavljaju lektirsku muku gotovo svakom školarcu. U isto vreme, koliko god to delovalo paradoksalno, emocije se posmatraju kao slabost. To je ponajviše izraženo u patrijarhalnim društvima gde je briga okrenuta više ka kolektivitetu nego ka pojedincu. Ali i tu postoji prekretnica, koju predstavlja Frojdov rad. Emocije se iz okvira privatnog sele u javni prostor. I polako dolazimo do današnjice, u kojoj su emocije sveprisutne. Po njima se ravnaju politički nastupi, marketinške kampanje i svakodnevni život, suštinski čini se da im je sve podređeno. O emocijama je progovorio i čuveni britanski književnik Džulijan Barns.
Kratki roman Džulijana Barnsa, „Nivoi života“, sastavljen je iz tri dela. U prva dva „Greh visine“ i „Na nivou“ upoznajemo pionire letenja balonom. Pred nama su engleski pustolov Fred Barnabi, francuski fotograf Feliks Turnašon i čuvena glumica Sara Bernar. Pripovest je to o čovekovom usponu isprepletanom sa emocijama koje ga odvode do najvećih visina. Onih stvarnih, ali podjednako i metaforičnih. Treći deo „Gubitak dubine“ nas prizemljuje. U njemu Džulijan Barns tka autobiografsku pripovest o gubitku supruge i o emocijama koje nas odvode do najdubljih ponora tuge.
Od prvih rečenica: „Spojiš dve stvari koje niko nikada nije spojio. I svet se promeni. Ljudi možda ne primete odmah, ali nema veze. Svet se svejedno promenio“, Džulijan Barns sastavlja roman koji pleni svojim lirizmom. Iako kompoziciono neuobičajen, nekima možda čak i previše, roman „Nivoi života“ uspeva da poveže naizgled potpuno nespojive stvari. Na prvi pogled šta to povezuje pionire letenja balonom iz devetnaestog veka sa piscem iz dvadesetog i prvog veka koji gubi svoju ženu? Suštinski ništa, ali upravo tu dolazi spisateljska magija Džulijana Barnsa. U njoj fabulu predstavlja samo podstrek, jer ono što je bitno je silina rečenica i emocija koje spajaju nespojivo i stvaraju luk koji sjedinjuje vekove, ljude i dijametralno suprotne događaje i pojave.
Džulijan Barns, jedan od najznačajnijih britanskih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Lesteru. Završava studije engleskog jezika, posle kojih postaje leksikograf Oksfordskog rečnika. Godinama je radio kao književni i televizijski kritičar. Debituje sa romanom „Metrolend“ (1980), a slavu mu donosi roman „Floberov papagaj“. Do sada je objavio preko dvadeset dela. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća britanska i internacionalna književna priznanja, uključujući i Bukerovu nagradu za roman „Ovo liči na kraj“. Dela su mu prevedena na trideset jezika, a na srpskom je objavljeno preko deset prevoda njegovih knjiga.
„Aeronaut je mogao da poseti božji prostor – bez upotrebe magije – i da ga kolonizuje. I čineći to, otkrio je mir koji prevazilazi svaki um. Visina je bila moralna, visina je bila duhovna“, tako Džulijan Barns opisuje osećaj koji je pionire letenja balonom obuzimao. Iako se „Nivoi života“ mogu čitati kao pripovest o njima, oni su pre svega saga o osećanju slobode, uspona čoveka koji se odvojio od zemlje i dosegao vrhunac. Ikarovski je to let, koji nam donosi ushit, ali isto tako i pad. Taj pad u ovom romanu je piščev gubitak supruge. Prvobitno uzdignuće, shvatite ga metaforički što je i autorova namera, završava se padom. Oporim tekstom koji govori o predubokim ponorima u koje emocije mogu da nas odvedu. Džulijan Barns je čarobnjak reči, liričar bez premca, čovek koji uspeva da haotičnost našeg emotivnog života, podjednako i sivu realnost stvarnog postojanja, pretvori u maestralni tekst. I da napiše pripovest o najdubljim emocijama na nenadmašni način: „Bića smo tla, a ponekad možemo da dospemo do bogova. Neki se uzdižu umetnošću, neki religijom; većina ljubavlju. Ali kad letimo, možemo i da padnemo. Retka su blaga prizemljenja. (…) Svaka priča o ljubavi je potencijalna priča o žalosti. Ako ne odmah, onda kasnije. Ako ne za jednu osobu, onda za drugu. Ponekad za obe. Pa zašto onda stalno težimo ljubavi? Zato što je ljubav stecište istine i magije.“

Naslov: Nivoi života
Autor: Džulijan Barns (1946-)
Prevela: Bojana Vujin
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2013
Strana: 110

Kal Juga – Mladen Milosavljević

Nezahvalno je govoriti o karakteru jednog naroda. A opet se dobar deo priča o postojanju jedne nacije, plemena ili naroda kako vam je već volja, svodi na pokušaj da se kroz priču o karakteru izvede i krajnji zaključak o tom narodu. Razume se da to nije samo prisutno kod nas, od te boljke boluju i mnogi drugi, ali briga o nacionalnom karakteru, ili još tačnije kako nas drugi vide i kako mi sami sebe vidimo, kod Srba je itekako prisutna. Od Cvijićevih zaključaka o dinarskom tipu čoveku (koji su danas u ozbiljnim naučnim krugovima skoro u potpunosti odbačeni) pa sve do onih običnih kafanskih razgovora, pokušava se da se razluči ko smo i šta smo. Naravno, slika je idealistična, otprilike kao u onim vicevima u kojima Srbin uvek pobedi i nadmudri sve. Kako stvarnost nije u saglasju sa ovom nacionalnom mitomanijom, ili barem njenim dobrim delom, pokušava se iznaći rešenje. A ono je u uticaju sa strane, preciznije rečeno silnim neprijateljima koji nam ne daju mira. U ovome, baš kao i svemu, ima zrnce istine. Balkan je zbog svog položaja, podjednako i zbog svojih stanovnika, bio često mesto obračuna i ratova. Jedini je problem što se po njima ravna i meri čitava istorija. Ukoliko biste pokušali da pronađete najamblematičniji događaj srpske istorije, i to ne po stvarnom značaju već po uticaju koji je ostavio na stanovništvo, to bi bio boj na Kosovu. Upoređivanje je nezahvalno, ali čisto primera radi centralni događaj američke istorije dijametralno je suprotan. Za njih je to Deklaracija o nezavisnosti. Zašto je ovo bitno? Dok druge nacije svoju mitomaniju zasnivaju na priči o slobodi i građanskim pravima, mi je svodimo na bitku, i to na onu u kojoj smo poraženi. Još gore, kao da oni stvarni porazi nisu dovoljni, u poslednje vreme su učestale priče o tajnoj i skrivenoj istoriji, onoj u kojoj su naši vekovni, a kakvi drugi, neprijatelji umešali prste i porazili nas tako što su nam uskratili pravu istoriju. Od onih nebuloznih priča o Srbima narodu najstarijem, ništa manje silnim zaverama uperenim protiv nas, pa sve do budalaština o vinčanskoj, tobože srpskoj, kulturi, tka se priča o plemenitom narodu koji je večita žrtva. U prevodu, naša istorija je neprestano kukumavčenje o nacionalnim porazima, ponajviše zbog opravdanja sadašnje bede i inertnosti da se bilo šta promeni. Da se o istoriji ovih prostora, i to o onoj manje poznatoj, podjednako i o događajima koji su nas odredili, može pisati na sasvim drugačiji način svedoči Mladen Milosavljević.
Kal Juga, roman-prvenac Mladena Milosavljevića, je smeštena u dve vremenske dimenzije. U jednoj je mladi arheolog Mijat Petrović, koji 1967. godine učestvuje u iskopavanjima na lokalitetu Lepenski Vir. Otkriće neolitske figure, kao i dnevnika iz osamnaestog veka, će u potpunosti promeniti Mijatov život. Upravo taj dnevnik nas odvodi u drugu vremensku dimenziju. Njegov autor, austrijski provizor Frombald, pripoveda o osvajanjima čuvenog princa Eugena Savojskog i o postojanju kraljevine Srbije, periodu od dvadeset godina u kojem su Austrijanci preoteli dobar deo Srbije Turcima. Ova dva vremenska toka se u furioznom zapletu sastavljaju i tvore uzbudljivi roman.
Iako žanrovski okrenut folklornoj fantastici, „Kal Juga“ je u svojoj biti istorijski roman. Naravno, greška bi bila ne pomenuti sjajni zaplet i mnogobrojne reference na narodne običaje i predanja, ali ono što najviše određuje ovaj roman je odlična književna rekonstrukcija pređašnjih vremena. U njoj Mladen Milosavljević briljira. Na prvom mestu, to je plod prilježnog proučavanja istorijskih izvora, ali isto tako i talenta da se ti izvori pretoče u izvanredni književni tekst. Dobro poznati likovi iz prošlosti (kao što su Eugen Savojski ili Nikola Doksat), ali i niz ličnosti koje obeležavaju različite epohe (bili to krvoločni srpski hajduci, službenici austrijske carevine, pripadnici divizije „Princ Eugen“ ili udbaši) u ovom romanu postaju stvarne ličnosti. I ne samo to. Te ličnosti nam donose savršenu sliku života na ovim prostorima: „Ratovalo se i drugde. Ratovi su odnosili žrtve i stvarali pobednike. Ipak, razlika između ovdašnjih i ratova koji su se vodili u drugim zemljama bila je upravo u zemlji. Za razliku od drugih, ova nije pripadala ni istoku ni zapadu, istovremeno pripadajući obema stranama. Večito u sukobu ili u strahu od mogućeg sukoba (…) nalazila se ničija i svačija zemlja (…)“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov roman-prvenac „Kal Juga“ je začetak planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„(…) Za ovakve vojnike bi se govorilo da ih je ubijao kal juga, specifični ambijent magle, blata i nekih zemljanih isparenja, koji je i ranije znao da bude koban za mnoge vojske koje su prolazile ovuda“, ovako Mladen Milosavljević objašnjava šta je to kal juga. Naravno, tu je prisutna i referenca na Kali Jugu, period krajnje dekadencije u hinduističkoj mitologiji, ali i na pokojnu nam Jugoslaviju. Latini bi rekli nomen est omen, i autor se sa njima slaže. Slika neprestanih ratova na Balkanu, a sa njima i ludila koji ih neminovno prate, u ovom romanu doživljaju vernu sliku. Neprestani je to krug vraćanja jednog te istog. Najtačnije rečeno, beskonačnih borbi koje dovode do novih i novih poraza. Najbitnije od svega, Mladen Milosavljević im, za razliku od onih pojava opisanih na početku prikaza, ne pristupa fatalistički i nacionalno samosažaljivo. On suvereno i istinoljubivo tka sliku burnog života na ovim prostorima, što rezultira sjajnim romanom koji pleni svojom erudicijom, uzbudljivom fabulom i literarnim kvalitetom.

Naslov: Kal Juga
Autor: Mladen Milosavljević (1982)
Izdavač: Strahor, Beograd, 2018
Strana: 255

Videla I-II – Elenor Katon

Ukoliko želite lekciju o smislu života, starosti i mladosti, vaspitanju, suštinski svemu, dovoljno je da ne ustanete bilo kom starcu u javnom prevozu. Uz ove otužne jeremijade, sačekaće vas i obavezni šlagvort: e, a u moje vreme se znalo… Nastavak je već poznat: stariji ljudi su bili poštovani, znao se red, sve je bilo savršeno i tako u nedogled. Ove pomalo, tačnije poprilično, otrcane fraze možda ipak donose i neku korist. A ta korist je u pokretanju pitanja o generacijskoj smeni i novoj paradigmi starosti. Ako je nekada, i to pre manje od jednog veka, prosečno trajanje života bilo oko četrdeset godina, jasno je zašto je starost toliko bila na ceni. Naprosto, bila je izuzetno retka. Uzmite tu i u obzir nedostatak obrazovanja i nepismenost (mali podatak za one koji žele povratak u svetlu prošlost, sve do dvadesetog veka udeo pismenog stanovništva nikada nije prelazio dvadeset procenata), pa je životno iskustvo predstavljalo najveći izvor informacija. Tome je pogodovao i drugačiji način života u kojem su velika tehnološka otkrića dolazila retko. Uzmite u obzir i patrijarhat u kojem je glavnu reč imao najstariji član porodice i slika će biti potpuna. Promena svega ovoga dolazi sa modernim dobom. Povećanje životnog veka čini starost sasvim uobičajenom stvari. Velike porodične zajednice nestaju, a sa njima i paterfamilijasi. I što je najbitnije, era tehnoloških otkrića menja život. Ne prođe ni decenija, sada su to već godine u pitanju, u kojima dolaze nova otkrića koja u potpunosti menjaju svet u kojem živimo. A to, naravno, ostavlja neminovne posledice. Pogotovo na starije ljude kojima je skoro nemoguće da se priviknu na novi način života. To je i dovelo do promene u strukturama moći. Ako su nekada političari, biznismeni i tehnološki magovi bili starci (otprilike članovi spartanske geruzije), danas su to ili sredovečni ili mladi ljudi. Pogledajte samo najbogatije ljude sveta. Nekada su to bile sede glave, vođe porodica sa šesnaest kolena, a danas su to ljudi od trideset i nešto godina koji su se obogatili na modernim tehnologijama. Život je, naprosto, promenjen. Ipak, nešto je ostalo isto. U pitanju je literatura. Ako se pesnicima gleda kroz prste, po onom stereotipu da je poezija isključivo stvar nadahnuća, a ima li većeg nadahnuća od mladosti, proza je ostala stvar starijih ljudi. Kao ilustraciju je dovoljno navesti da je najmlađi nobelovac ikada Sjenkjevič, koji je ovo priznanje dobio u četrdeset i drugoj godini života. O našoj metuzalemskoj literaturi tek ne treba trošiti reči. Da proza, i to maestralna, nije rezervisana samo za seniore pokazuje nam Elenor Katon.
Druga je polovina devetnaestog veka na Novom Zelandu. Nalazišta zlata su od poprilično udaljene i nepoznate zemlje stvorili novu Meku za avanturiste svih fela. Jedan od njih je i Volter Mudi, koji dolazi u gradić Hokitika. Spletom okolnosti Mudi upada na sastanak dvanaest ljudi koji su se skupili da otkriju uzrok čudnih događaja koji potresaju grad. Jedan bogataš je nestao, prostitutka je pokušala da se ubije, a kod mrtvog pijanca je pronađena velika količina zlata. Mudi mora da se snađe u čudnoj priči, koju pripoveda dvanaest ljudi, i da iznađe bilo kakvo rešenje. Da sve bude još teže, čini se da su gotovo svi stanovnici grada, a pogotovo dvanaestoro okupljenih, duboko upleteni u ove neverovatne događaje.
Elenor Katon je uspela da od priče, koja u svojoj suštini predstavlja kombinaciju istorijskog i avanturističkog romana, stvori apsolutno remek-delo. Na prvom mestu, kompozicija „Videla“ je maestralna. Autorka uspeva da na preko devetsto strana razgrana priču, zamagli je i čitaoce bezbroj puta zavara lažnim tragovima, odvodeći ih na kraju do potpuno neočekivanog raspleta. I da ni na jednoj stranici nema suvišni redak. Na savršenu kompoziciju nadovezuje se podjednako dobar stil. Ukoliko bismo pokušali da ga okarakterišemo to bi bila postmoderna tehnika pripovedanja. Koristeći viktorijanski stil pisanja, naravno modifikovan i prilagođen, Elenor Katon se igra sa formom i ulogom pripovedača, nastavljajući tačno tamo gde je stao Nabokov: „Hej, nema nikakve potrebe za istinom! (…) Ko je uopšte pominjao istinu? U ovoj si zemlji slobodan čovek, Voltere Mudi. Ispričaj mi kakve god koještarije hoćeš, a ako ih razvučeš do raskršća kod Kumare, smatraću da je priča sjajna.“
Elenor Katon je rođena u Kanadi. U šestoj godini sa porodicom odlazi na Novi Zeland. Tu završava studije engleskog jezika. Debitovala je 2009. godine sa romanom „The Rehearsal“ koji je preveden na preko deset jezika i zadobio simpatije kritike. Drugi roman „Videla“ joj donosi neverovatni uspeh. Za njega dobija najveće književno priznanje za dela nastala na engleskom jeziku, Bukerovu nagradu, kao i najznačajnije kanadsko književno priznanje, Guvernerovu nagradu. „Videla“ su dočekana sa podjednakim oduševljenjem publike i kritike. Elenor Katon živi na Novom Zelandu, gde predaje kreativno pisanje. Često je u sukobu sa novozelandskim vlastima zbog oštre kritike njihovog odnosa prema kulturi.
Iz kojeg god ugla da posmatrate ovaj roman, oduševljenje će biti potpuno. Savršeno kompoziciono rešenje, maestralni stil, sjajna istorijska rekonstrukcija, čak i vrlo zanimljiva igra sa astronomijom, sve su to vrednosti ovoga romana. Ne i manje bitno, on se čita kao uzbudljivi avanturistički roman, uvlačeći čitaoca u svet dijaboličnih preokreta, iznenađenja i zapleta. Ipak, to nije suština „Videla“. Ona je mudrost, bili to česti aforistični pasaži: „Pala žena nema budućnosti; muškarac koji se uzdigao nema prošlosti“ ili pak pitanje smisla istorije, književnosti i života: „Celoga života mi razmišljamo o smrti. Bez te zabave da nas razonodi, pretpostavljam da bi nam svima bilo jezivo dosadno. Ne bismo imali šta da izbegavamo, šta da sprečavamo, čemu da se čudimo. Vreme ne bi imalo nikakvog značaja“. Iako će ovo zvučati možda grubo, Elenor Katon obmanjuje čitaoce dajući im uzbudljivu fabulu iza koje se kriju izuzetno vredne stvari. A sve to je uspela da učini i napiše sa dvadeset i osam godina, postavši najmlađa dobitnica Bukerove nagrade u istoriji. Elenor Katon nam je podarila savršeni roman, ali ne samo to. Ona nam je pokazala da literarni talenat nema nikakve veze sa godinama. Isto tako ni mudrost.

Naslov: Videla I-II
Autor: Elenor Katon (1985-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 944

Cena soli – Patriša Hajsmit

Jedna od onih, možda i najvećih, čovekovih zabluda je slepa vera u postojanost moralnih kodeksa i trenutnog načina života. A ako je šta na ovome svetu nepostojano i podložno raznoraznim izmenama, onda su to upravo ove dve stvari. Evo, uzmite samo kao primer robovlasništvo. Ono je prisutno u istoriji naše civilizacije, i to u potpunosti zakonski određeno, sve do druge polovine devetnaestog veka. Dakle, zakon, ništa manje i moral, su posedovanje drugog ljudskog bića smatrali za ispravno. Naravno, danas će robovlasništvo kod svakog iole zdravorazumskog bića izazvati potpuno zgražavanje. Tako će verovatno i nekim budućim generacijama pojedina današnja moralna i životna shvatanja izazvati istu reakciju, koliko god to nama zvučalo čudno, otprilike kao i nekom robovlasniku iz prošlosti ukoliko bi mu neko rekao da će ga u budućnosti smatrati za monstruma. Pokušajte samo da zamislite neke buduće generacije koje će u istorijskim udžbenicima čitati kako su u dvadeset i prvom veku živeli ljudi koji su ograničavali prava drugim ljudima, smatrajući to za ispravno. Od zlostavljanja žena u islamskim zemljama, čak i u onim državama koje sebe smatraju za deo civilizovanog sveta (da, misli se na Srbiju), pa sve do, najblaže rečeno, neblagonaklonog stava prema LGBT populaciji, što je i naša tema. I pre nego što neko u besu ostavi ovaj tekst, koliko zbog svojih predubeđenja, a još više zbog upoređivanja sudbine robova i homoseksualaca, treba reći sledeće. Naravno da su ove dve stvari, barem u današnjici, neuporedive, i to u stepenu progona, ali koren im je isti. I nekadašnji robovlasnici i današnji mrzitelji homoseksualaca koren svojih postupaka traže u moralu. Kao što su nekada robovi smatrani za niža bića, suštinski degenerisana stvorenja, tako i danas nemali broj ljudi homoseksualce posmatra kao bolesne ljude. Taj lični, mada je to daleko od bilo kakvog ličnog, stav je pre svega posledica opštevažećih etičkih i društvenih normi. Najgore od svega, taj stav se posmatra kao inherentan našem biću. A on je ništa drugo nego konstrukt, i to konstrukt novijeg datuma. Setite se antičke Grčke, poprilične slobode koju su homoseksualci uživali u Vizantiji i u kasnijim periodima. Današnja odbojnost, kao i progon homoseksualaca nastaju tek u novijem dobu. I traju sve do današnjice. O posledicama tih progona piše Patriša Hajsmit.
Glavna junakinja romana, mlada devojka Tereza, se posle odrastanja u sirotištu doselila u Njujork. Ambicija joj je da postane pozorišni scenograf, ali kako je taj put tek pred njom, zapošljava se kao prodavačica u robnoj kući. Slučajni susret sa tridesetogodišnjom Kerol joj menja život. Njihovo prijateljstvo malo po malo prerasta u opsesivnu ljubav. Samo što su protiv te ljubavi svi. Ne obazirući se na to, njih dve odlučuju da pođu na put koji će krunisati njihovu ljubav, ni ne sluteći do kojih će ih ponora i opasnosti ona odvesti.
Najveća vrednost ovog romana, i u ono u čemu je Patriša Hajsmit maestralna, je izuzetno portetisanje unutrašnjih svetova junakinja. Majstorski preplićući događaje sa posledicama koji ti događaji ostavljaju, Patriša Hajsmit sastavlja sjajnu romanesknu sliku. Naravno, to je samo jedan segment romana. Autorka je savršeni portretista vremena i prilika, pa bili to umetnički i bogataški krugovi Njujorka ili svet potlačenih radnica po robnim kućama. Otkrivajući njihove živote, i sve ono što nose u sebi, Patriša Hajsmit sastavlja sjajni bedeker kroz svet čovekovih skrivenih žudnji i ljubavi. I posledica koje te žudnje donose: „Tereza je zaustila da odgovori, ali u mislima je otišla predaleko – na neko udaljeno mesto, u daleki kovitlac iz kojeg se videla scena u toj slabo osvetljenoj, zastrašujućoj sobi gde njih dve kao da stoje u očajničkoj borbi. A u onoj tački kovitlaca gde su joj bile misli, znala je da je užasava jedino beznađe, ništa drugo. (…) Takođe njeno sopstveno beznađe, jer nikad neće biti osoba kakva bi htela da bude, niti će da radi ono što bi takva osoba činila.“
Patriša Hajsmit spada u red najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka. Njen prvi roman „Neznanci u vozu“ (1950) je doživeo veliki komercijalni uspeh, kao i ekranizaciju u režiji Alfreda Hičkoka. Sledi niz romana i zbirki priča (od kojih je najpoznatiji serijal od pet romana započet knjigom „Talentovani gospodin Ripli“) u kojima je Patriša Hajsmit vešto preplitala žanrovske konvencije (bili to detektivski, kriminalni ili romani koji se bave pitanjem rodnog i seksualnog identiteta) sa majstorskim psihološkim uvidima. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz američkih i internacionalnih priznanja, a njena dela su štampana u milionskim tiražima. Preminula je 1995. godine u Švajcarskoj.
„Cena soli“ je objavljena 1952. godine pod pseudonimom Kler Morgan, i to pošto je prvobitno odbijena od izdavača zbog otvorene homoseksualne tematike. Koliko osuđivan od strane puritanaca, toliko je u isto vreme ovaj roman postao kultan kod pripadnika LGBT populacije. Šta je izazvalo ovoliko oduševljenje, ali i zgražavanje? Najpre naturalistički i potpuno otvoreni pristup tada popriličnoj tabuiziranoj temi. Patriša Hajsmit ne krije seksualno opredeljenje svojih junakinja, ne provlači ga kroz ljigavu ljubavnu melasu ili moralizatorski stav. Duboko na strani svojih junakinja, ona slika svet u kojem čovek ne može da živi u skladu sa svojim porivima i najdubljim željama. Ili ako odluči da ih ostvari čeka ga progon, onaj koji se pravda moralom (vratiti se na početak teksta). A sve to rezultira užasom, zločinom protiv prirode i najdubljeg što čovek nosi u sebi. Najbolje to izražava sama autorka: „Kad čovek živi protivno svojoj prirodi, to je sama definicija izopačenosti.“

Naslov: Cena soli
Autor: Patriša Hajsmit (1921-1995)
Preveli: Ivan Radosavljević i Aleksandra Rašić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2014
Strana: 310

Noć bez svitanja – Dženi Erpenbek

Iako smo duboko zašli u dvadeset i prvi vek, čini se da od onog prošlog, dvadesetog, nikako ne možemo da se oprostimo. I to je primetno u svakom segmentu života. Ne prođe puno, pogotovo na našim prostorima, a da ne počne priča o pređašnjem veku, njegovim usponima, zabludama i usudima. Neretko je i prisutan žal starijih generacija za prošlim vremenima. Tada je za njih sve bilo mnogo bolje. Materijalni položaj, način života i njegova brzina, kao i manja zavisnost od modernih tehnologija, sve su to priče koje ćete bezbroj puta čuti. Nekada to prerasta u grotesku, možda je najbolje navesti kao primer Ćosićev dnevnik „U tuđem veku“ u kojem on negira postojanje dvadeset i prvog veka datirajući svoje zapise kao 1999. + 1. I nije jedini koji to čini. Nalik engleskim ludistima ili skupini čudaka iz zbirke priča „Vek“ Aleksandra Gatalice koja je početkom dvadesetog veka osnovala društvo za zaštitu devetnaestog veka odbijajući da bilo šta ima sa dvadesetim, tako i danas imate brojne ljude koji žive u ovom vremenu, ali njihovo stvarno postojanje je ostalo negde duboko u prošlosti. Za čim se to zapravo žudi? I šta to zaista predstavlja dvadeseti vek? Ako bismo pokušali da ga opišemo u jednoj rečenici ona bi sasvim sigurno izgledala ovako: dvadeseti vek je period najvećeg čovekovog uspona, ali isto tako i njegovog najvećeg pada. Da krenemo samo od tehnološkog napretka. U ovom veku je u potpunosti promenjen transport (automobili, autobusi, avioni…). Sredstva telekomunikacije su doživela svoj vrhunac (telefon, mobilni telefon, televizija, internet…). Mnoge bolesti su iskorenjene (od gube pa do tuberkuloze), a životni vek je za manje od sto godina skoro duplo produžen. Komoditet i kvalitet života je višestruko povećan (bolja ishrana, električna energija, razni kućni aparati…). Popravljen je i položaj brojnih društvenih grupa i nacija (kraj klasičnog kolonijalizma i rasne segregacije, veća radnička i ženska prava, prestanak gonjenja LGBT populacije…). Ovo je samo mali deo progresa koji nam je doneo ovaj vek. A sa druge strane stoje dva najveća rata koji je svet ikada doživeo, totalitarni sistemi, ekonomska nejednakost, genocidi i holokaust, nuklearno oružje, ekološka kriza i globalno zagrevanje… I kako se snaći u svemu ovome? Suštinski, kako najbolje ispričati priču o dvadesetom veku? Odgovor nam daje nemačka spisateljica Dženi Erpenbek.
Početak je dvadesetog veka. Mala devojčica je preminula. Smrt te devojčice uzrokuje tektonske poremećaje u životu njenih roditelja. Ali, šta bi se desilo da ta devojčica preživi? Njeni roditelji bi se odselili u Beč, nadajući se boljem životu. Ali, dolazi do kraha Austrougarske i siromaštva. Ta sada već odrasla devojčica gine. Ipak, autorka joj daje mogućnost da preživi. I da postane komunista. Zamislite je kao sredovečnu ženu, Nemicu, u Sovjetskom Savezu. Uhapšena je i poslata u Gulag gde umire. Ali šta ako ne umre? I šta ako završi u Istočnoj Nemačkoj kao zaslužni umetnik? I tek tu premine u šezdesetoj godini. Ali ni to ne mora da bude istina. Kraj je dvadesetog veka. Ta devojčica je prešla devedesetu godinu i umire u staračkom domu.
Dženi Erpenbek je napisala roman kojem se ne može pronaći pandan. I to najpre u kompozicionom smislu. Kroz pet priča o jednom ljudskom životu, a onda i kroz pet varijanti istog tog života, autorka pravi sjajni književni eksperiment. Još bitnije, ovo genijalno kompoziciono rešenje prati odličan stil koji verno dočarava brojne istorijske periode u kojima se dešava radnja romana. Evo samo jednog malog detalja. Junakinja, u periodu kad je komunista, piše svoju biografiju. U prvoj piše da je preporučuje „drugarica U., zaslužna funkcionerka Komunističke internacionale i napredni mislilac“. Kako ta osoba pada u nemilost u sledećoj biografiji je označena samo kao „drugarica U“. Na kraju to izgleda ovako: „Tada sam bila pod uticajem narodnog neprijatelja U.“
Dženi Erpenbek spada u red najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca. Rođena je u Berlinu, gde pohađa studije operske produkcije i režije. Do 1997. godine radi kao pozorišni producent. Započinje spisateljsku karijeru romanom „Staro dete“ (1999), posle kojeg sledi niz izuzetnih romana, zbirki priča i drama. Dobitnica je najvećih nemačkih književnih priznanja i nagrada. Njena dela su prevedena na više od dvadeset jezika. Pored ove knjige, na srpskom je objavljen i njen roman „Pohođenje“ u izdanju „Geopoetike“.
Zamah Dženi Erpenbek u ovom romanu je neverovatan, kao i ambicija. Izabravši da poreklo glavne junakinje, tek u poslednjem poglavlju saznajemo njeno ime, bude jevrejsko, Dženi Erpenbek ovu pripovedačku strategiju čini još kompleksnijim i većom. Priča o dvadesetom veku, svim njegovim usponima, podjednako i padovima, data je na maestralan način. I pored ove kompozicione složenosti, Dženi Erpenbek je pripovedač koji sve niti čvrsto drži u rukama, tvoreći priču koja svakog čitaoca na podjednak način i uzbuđuje i nagrađuje. U središte te priče je sudbina jedne žene, ali još više usud jednog veka. Pripovest je to o napretku, koliko i o zlu dvadesetog stoleća. I o lepoti koju je ovaj vek neštedimice uništavao: „Pa zar je lepota ikad i imala neki drugi smisao nego da sve one koji bi hteli da je osvoje međusobno zavadi i na kraju učini da je iskidaju između sebe, ili ako im to ne pođe za rukom, umesto toga iskidaju sami sebe?“

Naslov: Noć bez svitanja
Autor: Dženi Erpenbek (1967-)
Prevele: Ljiljana Ilić i Nataša Vukajlović-Fischer
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 231

Divizija „Princ Eugen“ – Srđan Božović

U nizu ljudskih bestijalnosti, a ima ih koliko god hoćete, jedna se posebno izdvaja. To je potpuno odsustvo odgovornosti za učinjeno, koje se manifestuje na bezbroj načina. Tako ćete slušati ubice koje svoje zločine pravdaju teškim detinjstvom (otprilike: sasvim je okej pobiti ko zna koliko ljudi ukoliko vas je otac u mladosti tukao; razume se, ovo nije negiranje psihološke ekspertize i traženja uzroka za počinjeni zločin, ali to ne sme da postane opravdanje za učinjeno) ili nevešta odricanja od kolektivne odgovornosti (ne treba je mešati sa kolektivnom krivicom, ona nikako ne sme da postoji). Da to pokažemo kroz primere. Bilo koji slučaj silovanja odmah će od strane velikog broja muškaraca (nažalost i žena) biti pokušan da bude anuliran kroz svaljivanje krivice na žrtvu (šta radi kasno sama u noć, zašto se tako izazovno obukla, tako joj i treba i sijaset sličnih gadosti od kojih se prevrće utroba). Isti ovaj princip odricanja od odgovornosti važi i za kolektivitet. Koliko ćete samo puta čuti priče o ratnim zločinima koji se pokušavaju opravdati. Najčešći argument je odgovornost druge strane i uglavnom se svodi na rečenicu: eh, a šta su oni nama radili. Kao da će tuđi zločin poništiti naš. U prevodu, oni su nas ubijali, mi smo njih – i mirna Bačka. Mirna sve do sledeće prilike, a njih je na ovom svetu isuviše. Argument u ovim raspravama je i neizbežna priča o nepravednom kažnjavanju. Obavezno smo mi žrtve i obavezno smo mi više kažnjeni od drugih. A čak i da je ovo istina, to opet ne umanjuje našu krivicu, jer zločin je zločin, a odsustvo kazne za tuđi zločin neće opravdati naš. Naravno, svemu ovome pogoduje protok vremena. Sasvim je normalno da se krivica nikako ne može svaliti na pleća potomaka zločinaca. Kakve veze imaju unuk ili sin sa nepočinstvima koji je počinio njegov deda ili otac? Problem je jedino u tome što tom detetu ili unuku nikako ne odgovara da u svojoj porodičnoj (ili nacionalnoj) istoriji ima mrlju (recentni primer može da bude jedan holivudski glumac koji se nedavno svim silama trudio da u javnost ne izađe činjenica da je njegov daleki predak bio robovlasnik, dakle, toliko duboko u prošlost može ići ova manija). Da se vratimo na našu temu. A ona je sve češće retuširanje istorije, donekle kroz smanjivanje krivice, a još više kroz pokušaje da se od zločinaca naprave žrtve. Na sreću, postoje i ozbiljni istoričari koji ovakvim temama pristupaju obzirno, argumentovano i istinito.
Kako joj i naslov govori, tema ove studije je po zlu čuvena divizija „Princ Eugen“, ali ne samo ona. Autor studije na početku daje opštu istorijsku sliku života Nemaca u Vojvodini. Od prvog doseljavanja u 18. veku pa sve do stanja pred Drugi svetski rat, dat je iscrpni prikaz života nemačke manjine u Jugoslaviji. Prekretnica je Drugi svetski rat i osnivanje ove divizije. Prateći njen nastanak, sve velike ratne akcije, silne zločine koje je počinila, pa sve do njenog kraha na kraju rata, autor daje odličan prikaz ratnog puta divizije „Princ Eugen“. Najbitnije od svega, ova knjiga se bavi i posleratnom sudbinom Nemaca kada su ratni zločini ove divizije došli na naplatu.
Studija „Divizija ‘Princ Eugen’“ nas upoznaje sa do sada popriličnom neistraženom temom. Kako i sam autor navodi, o ovoj diviziji su do sada uglavnom pisali njeni bivši članovi (i to isključivo u superlativima) i ovo je prvi veći rad na ovu temu u srpskoj istoriografiji. Pisana jednostavnim i pitkim stilom, odlično rešenje je smeštanje dodatne bibliografije i izvora na kraju knjige, studija „Divizija ‘Princ Eugen’“ zavređuje sve komplimente. Ponajviše zbog prilježnog istraživanja istorijskih izvora (arhivski dokumenti, brojne knjige, novinski članci…), ali i prikupljenih svedočenja savremenika. Sve to prate arhivske fotografije, koje još više ilustruju postojanje divizije „Princ Eugen“ i povećavaju kvalitet studije.
Srđan Božović je završio studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1994. godine radi kao kustos Narodnog muzeja u Pančevu. Autor je sedam samostalnih izložbi, a do sada je objavio nekoliko stručnih radova, kao i knjige: „Nemački zločini u Alibunaru 1941.“ i „Pančevo nekad i sad“. Za studiju „Divizija ‘Princ Eugen’“ je dobio Novembarsku nagradu grada Pančevo.
Najveći kvalitet ove studije je njena objektivnost i istinoljubivost. U fokusu autora je podjednako i mirnodopski i ratni život Nemaca, ili još jednostavnije rečeno i dobro i zlo koje su Nemci na ovom prostorima učinili. Naravno, u središtu je divizija i njena bestijalnost za vreme Drugog svetskog rata: „Pripadnici ‘Princ Eugen’-a, međutim, na ratištu nisu pokazivali samo visok stepen obučenosti i borbenosti, već i izuzetnu svirepost. Ubijanje žena, dece i starijih ljudi, paljenje kuća, crkava i drugih objekata bila je uobičajena aktivnost ove jedinice tokom mnogih operacija. Partizani, često ranjeni ili bolesni ubijani su na bestijalan način.“ Naravno, to zlo nije moglo da ostane nekažnjeno. Ali, baš kao i svaki put kod nas, u tom kažnjavanju se preteralo. Brojni nevini Nemci su posle rata proterani iz zemlje, maltretirani, neretko i ubijani. I tu nastupa problem. Pogotovo u današnjoj istoriografiji, a još češće u njenoj političkoj zloupotrebi. Rezultat toga je da se zločini koji je ova divizija počinila pokušavaju anulirati posleratnim progonom nevinih. A to je nemoguće. I baš zbog toga je ova studija dragocena kao brana istorijskom revizionizmu, a još više kao prvi, podjednako i sjajni, rad o ovoj poprilično neistraženoj i raznim zloupotrebama sklonoj temi.

Naslov: Divizija „Princ Eugen“
Autor: Srđan Božović (1964-)
Izdavač: Narodni muzej Pančevo, Pančevo, 2012
Strana: 273

Kamen iz odrona – Marija Barbal

Dok na zapadu ponovo cveta feminizam, ponajviše zbog hrabrog istupa žena koje su počele da sudski gone seksualne nasilnike i napasnike, kod nas se, izgleda baš kao i sve, vraća unazad i umesto da napreduje, kao po nekakvoj krajnje bolesnoj inerciji, stagnira. Godina je 2018. A u njoj gotovo da ne prođe dan u kojem neki nasilnik, Dušan Kovačević ih je na jednom mestu sjajno nazvao kućni nacisti, ne ubije ženu. Sa crkvenih amvona odzvanjaju besede popova koji ženama prete paklenim mukama. I ne samo to, za popove su žene inkubatori koji služe samo za proizvodnju dece, razume se, i za kućevne poslove. Ne razlikuje se ni mišljenje „običnog“ sveta. Dovoljno je otvoriti internet-komentare na vesti o zlostavljanju žena, ili još gore o bilo kojoj feminističkoj temi, i pred vama će se izlistati brevijar najvećih mogućih gadosti. A u isto vreme, barem na papiru, prava žena i muškaraca su izjednačena. Čak i u današnjoj Srbiji. Žensko pravo glasa, kao i mogućnost da žene slobodno upravljaju svojim telom (koliko god to popovima i ostalim talibanima smetalo) i jednake šanse za školovanje, profesionalno i životno napredovanje – sve je to zakonski regulisano. Ali, na nesreću, zakon, pogotovo kod nas, ne prati svest, koja je čini se ostala negde duboko zakopana u vremenu plemenskih zajednica. Najjednostavnije rečeno, vi možete doneti i najbolji mogući zakon na svetu, ali sve dok taj zakon ne prati i promena svesti, rezultat će izostati, kao što to vidimo u sadašnjosti. Toj promeni svesti, koliko god ovaj izraz možda delovao gadno usled česte upotrebe od strane raznoraznih hohštaplera, veliku podršku može pružiti književnost. Na prvom mestu, a o tome je na ovoj stranici poprilično pisano, književnost pruža mogućnost za ulazak u svet drugih ljudi i direktno emotivno angažovanje. Evo, uzmite samo za primer „Petrijin venac“ Dragoslava Mihailovića. Jedna stvar je slušati poprilično suvoparne priče o ženskim pravima, a sasvim druga kada se čovek upozna sa svetom u kojem žene nemaju nikakva prava, baš kakav je slučaj u ovom remek-delu Dragoslava Mihailovića. I ne samo to. Književnost nas upoznaje sa sudbinama žena, njihovim mukama i snalaženju u poprilično okrutnom (muškom, da se ne lažemo) svetu. I ko zna, ma koliko god to možda delovalo iluzorno ili preterano optimistično, možda će kroz čitanje pripovesti o ženama muškarci (a neretko i žene) shvatiti da nikakva razlika između muškaraca i žena ne sme da postoji. Tu lekciju nam pruža Marija Barbal.
Smešten u vremenu velikih društvenih previranja i španskog građanskog rata, roman „Kamen iz odrona“ nas upoznaje sa sudbinom jedne žene. Još kao devojčicu, Konću porodica odvodi kod tetke i teče u nemogućstvu da je othrani. I njen novi život počinje. Konća je kako se svima čini krotka, poslušna i sasvim obična devojka. Ali, sve se to menja kada tetka i teča požele da je udaju po svojoj volji, na šta Konća ne pristaje. Ona je rešena da se uda za Žaumea, seoskog zanatliju. I uspeva u tome. Prvi srećni dani zajedničkog života i dobijanje dece će prekinuti građanski rat. Žaume je ubijen kao simpatizer republikanaca, a na Konći ostaje da othrani porodicu i nekako nastavi da živi.
„Svima je dojadilo što nas je u kući bilo mnogo. I neko je morao da pretekne“, ovako počinje ovaj maestralni roman. Izabravši da za naratora izabere glavnu junakinju, Marija Barbal pravi savršenu pripovedačku strategiju. Još bitnije, taj izbor rezultira pravim stilskim vatrometom. Konća govori svoju priču lako i suvereno, na pojedinim mestima čini se čak i škrto. Rečenice su joj jednostavne i lakonske, u najboljoj tradiciji narodnog govora. Ali iza te ogoljenosti se skriva ogromni emotivni naboj žene koja nekako pokušava da ispriča svoj život, u isto vreme mireći se sa neminovnim porazom.
Marija Barbal spada u red najznačajnijih savremenih katalonskih književnih stvaralaca. Rođena je u oblasti Paljars, u koju će smestiti gotovo sva svoja književna dela. Debitovala je sa romanom „Kamen iz odrona“ koji joj je doneo slavu. Ovaj roman se smatra za jedno od najboljih dela o Španskom građanskom ratu. Objavila je još osam romana, nekoliko zbirki priča, dečijih knjiga, kao i jednu dramu. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobila najveća katalonska književna priznanja. Njena dela su prevedena na sve veće evropske jezike, a na srpskom je objavljen samo ovaj njen roman.
Sudbina glavne junakinje romana „Kamen iz odrona“ je sudbine gotovo svake žene u prošlosti (neretko i u sadašnjosti). Osuđena na večitu pokornost (prvo porodici, a onda kasnije i mužu), slabo obrazovanje (a samim tim i na loše mogućnosti za kasniji napredak) i na život u kojem je večito po strani, Konća ipak uspeva da pronađe svoju sreću. Ali ne zaboravimo, ovo je muški svet. Iznenadni rat joj odnosi svu radost. I upravo ta, samo naizgled slaba i pokorna, žena postaje pokretač svega, novi gospodar porodice, mada je bolje reći još veći sluga. Ta svetla žena je primer istrajnosti i dobrote, istinske plemenitosti. A takvu ženu, Konća je samo simbol, dripci i dalje smatraju za niže biće koje ima manje prava i nije jednaka muškarcu. Možda taj stav i takva shvatanja književnost ne može da promeni, ali svakako može pomoći na budućem putu promene svesti koja je pred nama. I ko zna, možda buduće Konće neće želeti da rađaju samo dečake, znajući šta žene čeka u ovom svetu: „Želela sam dečaka. Ne znam zašto sam tako mislila. Možda da nas zaštiti u budućnosti, da se priklanja isključivo svojoj volji; da ne priča da mu je dobro kada mu je loše; da ne mora da smatra belim ono što je crno.“

Naslov: Kamen iz odrona
Autor: Marija Barbal (1949-)
Prevela: Hristina Vasić
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 120

Lekari – Goran Milašinović

Biti pisac nimalo nije zabavna stvar. Naravno, ako govorimo o pravim piscima. Uzmite samo u obzir koliko je truda potrebno da se zamišljena ideja ostvari i stavi na papir. Koliko je tu tek još prerađivanja, ispravki, rada na tekstu… A nagrada za to je smešna i gotova nikakva. Slava dolazi samo retkim piscima, još ređe onima koji su zaista kvalitetni, a o materijalnim benefitima tek ne treba trošiti reči. U današnjoj Srbiji sasvim sigurno ne postoji ni pet pisaca koji žive isključivo od pisanja, naravno ako se tu ne računaju televizijske voditeljke, tabloidni novinari i ostala bagra. Ali ni to nije sve. Sujeta, ponekad se čini da su pisci veći egocentrici od operskih diva; lažno osećanje bitnosti, kao da su zaista nekome u današnjem vremenu bitni književnici, iz koje proizilazi mišljenje da je ovoj sorti dozvoljeno ono što drugima nije (dovoljno je setiti se Selina i njegovih ludila); isto tako i uverenost da svet funkcioniše kao u njihovim knjigama, pa to rezultira „sveznajućim pripovedačima“ u svakodnevnom životu. Ni to nije kraj. Baš kao i svi ljudi, tako i pisci imaju bezbroj drugih mana. Pokvareni su, zli, prosti, pohlepni, često znaju da odaberu pogrešnu ideološku ili političku stranu, tvrdoglavi, neretko i glupi. Ipak, ako ostavimo sve ove mane po strani, pisci imaju jednu prednost koja ih odvaja od drugih ljudi. A ta prednost je mogućnost da se „uđe“ u tuđu kožu i svet vidi van okvira sopstvenog pogleda. Većina ljudi je za to nesposobna. Najjednostavnije rečeno, ljudi se vode isključivo svojim emocijama i intimnim zaključcima koji su najčešće, i to na nesreću, plod stereotipa, lažne informisanosti i unutrašnjih zabluda. Sve je to ljudski (isuviše ljudski, rekao bi Niče) i nešto sasvim uobičajeno. Ali, da se mi vratimo na našu temu. Još tačnije na moć da pisac „uđe“ u druge ljude. Razume se, ovo nije nikakvo čudotvorstvo ili nadnaravna pojava, naprosto, ukoliko želi da stvori vredno književno delo pisac mora da se saživi sa svojim junacima. Pored silnog istraživanja i čitanja, koga ovo zanima neka obavezno uzme u ruke Pekićev dnevnik i vidi koliko je on dugo i istrajno proučavao istorijske izvore ne bi li mogao da napiše „Zlatno runo“, za ovo je potrebno pažljivo posmatrati i proučavati druge ljude. Veliku pomoć, naravno, predstavlja kada pisac piše o onome šta dobro poznaje. Baš kao što to čini Goran Milašinović u zbirci priča „Lekari“.
Priča koja otvara zbirku, „Anatom“, govori o Savi Paniću, siromašnom studentu koji zahvaljujući naučnom radu uspeva da se uzdigne. Da li je ipak nauka ta koja će uspeti da mu donese sreću, tema je ove priče. „Dva lica“ su pripovest o životnom nezadovoljstvu i ambicijama. Junakinja treće priče, „Ekspert“, Kristina, se ne libi da svoju mladost i lepotu upotrebi kao sredstvo za napredovanje u karijeri. „Filatelista“ su priča o lekaru koji odlazi u penziju, ali svoj život nikako ne može da zamisli bez rada. Junake priče „Poruke“ razdvaja rat devedesetih. „Prečice“ govore o estetskom hirurgu koji ceo svoj život i profesionalnu karijeru zasniva na vezama i prevarama. Pretposlednja priča u zbirci „Strah“ je posvećena umirućem lekaru koji misli da se spas nalazi u alternativnoj medicini. „Tajna“, priča koja zatvara zbirku, govori o lekarki koja zanemarujući sopstveno zdravlje odlazi u smrt.
Goran Milašinović je napisao osam sjajnih portreta lekara. Prilježno istražujući život svojih junaka i prodirući do najvećih dubina njihovih unutrašnjih svetova, autor sastavlja sjajne pripovesti. Najbliži starinskom načinu pripovedanja, nikako ne u onom pežorativnom smislu, Goranu Milašinoviću je priča svetinja. I to daje sjajan rezultat. „Lekari“ su priče ispripovedane jednostavnim, konciznim i naizgled lakim stilom na koji se nadovezuju odlične opservacije o svetu koji nas okružuje: „Svi su se nečega plašili, strah se osećao u svakoj izgovorenoj rečenici. Pridošlice su se plašile Beograđana, Beograđane su plašile izbeglice. Svet se plašio Beograda, Beograd je strahovao od sveta. Oni koji nisu bili Srbi plašili su se Srba, Srbi su se plašili svakoga. Strah se proširio glavnim gradom države kao metastaze.“
Goran Milašinović je rođen u Đakovu. Završava studije medicine na Univerzitetu u Beogradu. Svetski je priznat kardiohirurg, trenutno na čelu Pejsmejker centra Kliničkog centra Srbije, kao i profesor na Medicinskom fakultetu. Na književnoj sceni je debitovao sa zbirkom pesama „Neistraženi bolovi“ (1989) i do sada objavio osam romana („Apsint“, „Trougao, kvadrat“, „Rascepi“, „Slučaj Vinča“…) i jednu knjigu epistolarne proze („Voltin luk“ sa Živojinom Pavlovićem). Za svoje književno stvaralaštvo je nagrađivan.
Lekari pisci nisu retki u svetskoj literaturi (Čehov, Bulgakov, Artur Konan Dojl…), kao ni u našoj (Jovan Jovanović Zmaj, Laza Lazarević, poprilično zaboravljeni Žak Konfino…), ali gotovo niko od njih, izuzimajući tu Bulgakova, nije za svoju književnu temu uzeo sudbine lekara. Goran Milašinović to čini i stvara delo koje zavređuje sve komplimente. Poznavanje profesije za autora je samo početak, jer bez dobrog poznavanja, a onda i otkrivanja, ljudske nutrine, a ona je mnogo veća od profesionalne vokacije, ovo delo ne bi imalo nikakav književni značaj. I polako se vraćamo na početak teksta. Još tačnije na talenat pisaca da uđu u unutrašnji svet drugih ljudi i da ga onda prenesu na papir. Priče Gorana Milašinovića su baš takve. Dubinski su to uvidi u ljudsku psihu i sjajno otkrivanje naših unutrašnjih mehanizama, i što je još bitnije priče su to napisane pitkim, zanimljivim i dobrim stilom.

Naslov: Lekari
Autor: Goran Milašinović (1958-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 191

Tišina – Šusaku Endo

Ako ništa drugo u vezi ove teme nije sigurno, jedna stvar jeste. Čovek od svojih prapočetaka (o tome slikovito svedoče pronađene figurine božanstava i ostali artefakti) ima potrebu da veruje u nešto što je veće od njega. Još tačnije, u neku tajanstvenu silu koja ustrojava svet onakvim kakav on jeste. Tome nisu mnogo pomogla naučna otkrića koja pokušavaju da objasne nastanak i ustrojstvo sveta u kojem živimo, jer ljudi i dalje veruju u raznorazna božanstva. Možete ovu potrebu posmatrati kao način da se anulira naša nemogućnost da otkrijemo tajnu postojanja, može to biti strah pred prazninom, ali i Frojdovo mišljenje o religiji kao svojevrsnoj iluziji. On u delu „Budućnost jedne iluzije“ boga vidi kao zamenu za očinsku figuru u našem životu, a religiozna osećanja kao infantilnost koja čoveka otuđuje od njegove suštine. Sličnog stava je i Karl Marks koji u studiji o Hegelovoj filozofiji govori: „Religija je uzdah potlačenog bića, srž jednog potištenog sveta (…) To je opijum za narod.“ Ali, sva ova shvatanja i pokušaji da se religija racionalno razloži za one koje veruju suštinski nisu bitna. Zato što oni razum ni ne traže. Bitna je vera. A ono u što se veruje poprilično je raznoliko. Za deiste je bog inteligentni tvorac svemira i prirodnih zakona, koji se po činu stvaranja „povlači“. Na drugoj strani su teisti, ljudi koji veruju u božanstvo, tvorca univerzuma koji ne nestaje nakon čina stvaranja. Teizam se deli na dve grupe: monoteizam i politeizam. No, ni tu nije kraj podela. Za jedne je božanstvo nepristupačno i potpuno neobjašnjivo (judaizam i islam). Drugi svojim božanstvima pripisuju ljudske atribute (od starih Grka, pa sve do hrišćanstva u kojem božanstvo uzima ljudski lik). Onim, pak, trećim božanstvo predstavlja dualistički sukob dobra i zla (zoroastrizam, delimično i hinduizam). Za neke suština božanstva nije ni bitna, Buda, recimo, odbija da dâ bilo kakav odgovor o postojanju božanstva, smatrajući da takva pitanja nemaju nikakvu konkretnu korist. Postoje i verovanja da su bog i priroda jedno te isto (panteizam, najviše izražen u učenju Baruha Spinoze). U svakom slučaju, božanstvo, onako kako ga većina vidi, je bestelesno, sveznajuće, svemoguće, sveprisutno i našem razumu neobjašnjivo biće, osnov svih moralnih obaveza i apsolutno dobro. I ljudi već vekovima, verovatno i u vekovima koji su pred nama, veruju u takvo božanstvo. O veri, a još više o gubljenje vere, u ovakvog boga maestralno piše Šusaku Endo.
Godina je 1640. Prvobitni uspesi hrišćanskih misionara u Japanu su pretvoreni u poraz. Japanski vlastodršci žele da iskorene ovu religiju. Te vesti stižu do portugalskog jezuitskog misionara Sebastijana Rodrigeza koji odlučuje da krene put Japana gde će pružiti pomoć ugnjetenim hrišćanima. Ali to nije jedina Rodrigezova misija. Do njega je stigla i vest da je učitelj Fereira, propovednik u Japanu, poklekao i odrekao se hrišćanstva, u šta Rodrigez ne može da poveruje. Sledi put i boravak u Japanu koji će ovog misionara odvesti do najdubljih ponora. I ne samo njih. Rodrigez će morati da preispita svoju veru u boga.
Šusaku Endo maestralno tka priču o istoriji japanskih hrišćana i sudbini svog junaka. Tako na samome početku romana, kroz pisma koje Rodrigez šalje svojim nadređenim u Vatikanu, saznajemo njegovu neustrašivost, istinsku privrženost hrišćanstvu i versku nepokolebljivost. Sve se to menja sa prvim iskušenjima, napisanim iz ugla sveznajućeg pripovedača, gde vidimo postepeno gubljenje vere. Vrhunac je kraj romana, dat u formi administrativnih spisa, koji je ništa drugo nego prikaz potpunog poraza. Ovu maestralnu pripovedačku strategiju prati podjednako vredan stil, protkan brojnim filozofsko-teološkim pasažima o smislu verovanja i našem odnosu prema bogu i suštini života. Baš kakva je i ova misao: „Greh – pomislio je – nije ono što se obično misli da jeste; nije greh da se laže i krade. Greh je da jedan čovek okrutno pregazi tuđi život i da uopšte ne bude svestan rana koje za sobom ostavlja.“
Šusaku Endo spada u red najvećih japanskih pisaca dvadesetog veka. Rođen je u Tokiju, a odrasta u Kobeu u porodici majčinih rođaka. U dvanaestoj godini postaje hrišćanin. Po završetku Drugog svetskog rata odlazi na studije u Francusku. Odbačen zbog svog japanskog porekla od strane hrišćana, Endo zapada u krizu vere. Putuje u Palestinu gde proučava Hristov život, što menja njegove dotadašnje životne svetonazore. Vraća se u Japan, gde svoja iskustva pretvara u vredna književna dela. Slavu mu donosi roman „Tišina“ (zasada jedino Endovo delo prevedeno na srpski), posle kojih sledi niz uspešnih romana i zbirki priča. „Tišina“ je 2016. godine adaptirana u istoimeni igrani film u režiji Martina Skorsezea.
„Tišinu“ možete posmatrati iz nekoliko uglova. Na prvom mestu, to je savršeni prikaz istorije Japana u sedamnaestom veku, kao i sudbine hrišćanstva u ovoj zemlji. Najbitnije od svega, ta slika je data iz ugla čoveka čiji se pogled nalazi negde između prezrenja prema Japancima (danas bi to nazvali kolonijalni diskurs) i istinske ljubavi prema ljudima, ma kakvi god oni bili (najbolje tome svedoče Rodrigezove misli: „Ali Hrist nije dao svoj život za dobre i prelepe. Za ono što je dobro i prelepo lako je umreti; teško je dati život za bedne i iskvarene.“) Upravo taj trenutak ljubavi prema ljudima koštaće misionara vere. Jer kako pomiriti veru u svemogućeg i punog dobrote boga sa slikom stradanja ljudi koji veruju u tog boga, ne dobivši nikakvu podršku od njega? Sukob je to idealizma, istinske vere u boga (one sa početka teksta), sa razumom. I paklenom stvarnošću ovoga sveta u kojoj se od boga može dobiti samo tišina: „Iza depresivne tišine tog mora, tišine Gospodnje, krije se osećanje da bog prekrštenih ruku nemo sluša kako mu se ljudi očajno mole.“

Naslov: Tišina
Autor: Šusako Endo (1923-1996)
Preveo: Ivan Jovanović
Izdavač: IPS media, Beograd, 2009
Strana: 174

Podsmešljiva požuda – Drago Jančar

Svi se danas smeju. Smeše se bankarski službenici, kasirke, prodavci u restoranima brze hrane… Koliko se samo osmeha vidi u reklamama i koliko je malo potrebno za sreću. Higijenski uložak, dobar kredit (kakav oksimoron) ili voćni jogurt i eto radosti. Smeše se sa plakata i bilborda političari. Cerekaju se i iscelitelji, gurui, raznorazni ludaci i sektaši. O kako je lako sreću naći. Čeka nas u priručnicima za samopomoć, konfekcijskim romanima, u ordinacijama nekih novih psihologa i lajf koučeva. Sreća je postala apsolutni imperativ današnjeg sveta. Modni trend kojem se ne može odoleti. Ipak, kada samo malo skrenete pogled, primetićete nesreću. Očajne ljude, potpunu prazninu kojoj je kako se čini nemoguće pronaći uzrok. Deluje apsurdno, ali svet opterećen srećom izgleda da nikada nije bio nesrećniji. A baš ta potreba za srećom, možda je bolje reči njenim surogatom, nije oduvek bila prisutna. Još tačnije, ona postaje bitna tek u dvadesetom veku. Da bi se ovo razumelo treba poći malo dalje u prošlost. Za gotovo sve pređašnje civilizacije, a posebno onu judeo-hrišćansku, sreća ne predstavlja vrhunac života. Ni ne može da bude, jer svet u kojem živimo je propadljiv i predstavlja samo pripremu za budući i večni život, koji treba da se zasluži u ovom. Samim tim, uživanje i zadovoljstvo, čitaj sreća, u sadašnjem životu je glupost. Uzmite tu u obzir i učenje o praroditeljskom grehu, sjedinjeno sa silnim okajavanjima za grehove koji svaki pojedinac čini. I polako se rađa plemenita potištenost. Praktikuju je hrišćanski podvižnici i sveci. Misao o nesavršenom svetu i još nesavršenijem čoveku ulazi u svaku poru života. Čak i u putenost. Nesrećno zaljubljeni pesnici (od Petrarke do Prešerna) sanjaju o čistoj i neokaljanoj ljubavi (otprilike kao hrišćani o budućem raju) i ispevaju ode svojoj tuzi. Melanholija postaje sveta stvar, iskustvo koje obogaćuje čoveka i čini ga većim. I sve to traje do dvadesetog veka. Stare ideologije smenjuju nove proklamujući novi idealizam. Ideal optimizma i sreće. Raj se nalazi ovde na zemlji. To je besklasno društvo u komunizmu ili bogatstvo u kapitalizmu. Kako je to za većinu, razume se, samo pusti san, potrebna je nova varka, i to ona u kojoj sad živimo. Sreća potrošačkog društva sa početka teksta. Ima li u takvom društvu mesta za tugu? I šta je ostalo od stare dobre melanhonije? Odgovor pokušava da dâ veliki slovenački prozaista Drago Jančar.
Sredovečni slovenački profesor Gregor Gradnik je dobio stipendiju za studijski boravak u Sjedinjenim Američkim Državama. Provešće nekoliko meseci kao profesor kreativnog pisanja u Nju Orleansu. Potpuni kulturološki šok sjedinjen je sa novim iskustvima. Gregor se sprijateljuje sa profesorom Fredom Blaumenom, čovekom koji već godinama piše studiju „Anatomija melanholije“, kao i sa nizom ljudi koji čine „inventar“ jednog noćnog kluba. Sitni kriminalci, tužne žene, blazirani muškarci, prostitutke, nesrećne ljubavi, barske pevačice, sve je to svet koji okružuje Gregora, ali ipak ne uspeva da ga izbavi od krajnje potištenosti.
Drago Jančar je napisao sjajan roman. Vešto koristeći postmodernu tehniku, na sreću nikada ne podredivši sadržaj formi, on sastavlja savršeni prikaz susreta dva sveta. „Podsmešljiva požuda“ je roman sastavljen iz niza epizoda iz junakovog života, na koje se nadovezuju esejistički pasaži (najčešće o melanholiji i smislu književnosti: „Propoved nije književnost upravo zbog toga jer poznaje samo jedno ili drugo. A književnost želi obe stvari, zlo i dobro, obe istovremeno u srcu“). Drago Jančar uspeva da taj niz naizgled labavih delova uklopi i sastavi u odličnu celinu, napisanu maestralnim stilom: „Vidi: vreme dugog, ležernog kretanja, vreme leta sa umornim ljudima. Vreme kad se oko njih vuče testo dugog leta. Vreme kad ti niko ne nedostaje. Vreme kad ti nikom ne nedostaješ.“
Drago Jančar, najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. godine i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirka priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika (pored „Podsmešljive požude“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegov roman „Te noći sam je video“ i zbirku priča „Džojsov učenik“).
Rastrzan između dva sveta – melanholične, malene i daleke Slovenije i Amerike koja ga svojom bestidnom srećom i raskoši polako počinje da guta – Gregor mora da pronađe svoj put. Najgore od svega, on nema snage za to. Svestan potrošenosti ideologije, umetnosti i nauke, a isuviše povređen i star da bi mogao bezbrižno da se pusti niz maticu života, Gregor se nalazi na večitoj sredomeđi. Čak ni kratkotrajno prepuštanje stihiji života mu ne ništa donosi sem novih razočarenja. Drago Jančar je napisao odličan roman o sadašnjem čoveku, izgubljenom u mnoštvu, očajnom nesrećniku u svetu koji je za svoj najveći ideal uzeo sreću. I jedino šta takvom čoveku preostaje je melanholija: „Sve što je živo i što dolazi gurnuti na dno srca, zazidati: prošlost, osobu, telo, osmeh, delimično izbrisano polje, šumeću šumu, mirisavu reku, tihu ulicu, prozračnu planinu; sve umrtviti, duboko zamrznuti. Vratiti se u stanje mirovanja, otupele odbrane, u osećanje za odsustvo osećanja (…)“

Naslov: Podsmešljiva požuda
Autor: Drago Jančar (1948-)
Preveo: Milan Đorđević
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 261

Crvene stoličice – Edna O’Brajen

Ako izuzmemo one dosadne prepirke o tome ko je prvi započeo rat u bivšoj Jugoslaviji i bio veća žrtva, čini se da od mišljenja drugih o istom tom ratu, a pod tim se pre svega misli na pogled sa strane, ne postoji nešto što će izazvati veće rasprave i teže reakcije. Kamijeva misao u „Strancu“ da je čak i na optuženičkoj klupi zanimljivo slušati šta drugi govore o nama, jeste primenjiva u ovom slučaju, ali samo jednim delom. Još tačnije, ukoliko se pozitivno govori o nama. Kako to najčešće nije slučaj, nastupaju otužne jeremijade sjedinjene sa pravedničkom indignacijom i besom. Tako će u našoj javnosti, srpskoj razume se, istup nekog svetski poznatog i priznatog umetnika ili intelektualca koji se „stavi“ na srpsku stranu izazvati silno oduševljenje. Takav je, recimo, slučaj sa Handkeom. A opet, ukoliko je situacija obrnuta, setimo se samo nedavnog gostovanja Herte Miler, sledi „plač i škrgut zuba“. I to nije slučaj samo sa „običnim svetom“, naprotiv, ova histerija zahvata i one koji sebe smatraju za obrazovane ljude i intelektualce. Suštinski, našoj javnosti, sada se tu već misli na sve bivše članice jugoslovenskog konglomerata, nije potrebno mišljenje drugih, o nekoj umetničkoj ili moralnoj viziji tek nema reči, jedino što nam je potrebno je tapšanje po ramenu i to ponajviše onda kad nismo u pravu. Naravno, tu postoji i druga strana. Ni oni koji su pisali o nama se nisu mnogo proslavili. Balkan za dobar deo svetske javnosti predstavlja neku vrstu civilizacijske crne rupe. Možda je to najbolje uporediti sa onim prastarim mapama na kojima su domišljati i poprilično maštoviti kartografi ucrtavali silna čudovišta, mitska stvorenja i izmišljene zemlje tamo gde nisu znali šta se zaista nalazi. Vesna Goldsvorti u knjizi „Izmišljanje Ruritanije“, polazeći od imaginarne Ruritanije (nastale iz pera engleskog pisca Entonija Houpa) pa sve do pisanja o prošlom ratu na Balkanu, sastavlja maestralnu studiju o „pripovedačkoj kolonizaciji“. Preciznije rečeno o moralnim sudijama sa strane koji su sebi uzeli za pravo da „dovedu k poznaniju prava“ zabludele i divljačne narode Balkana. I, naravno, da tu neće biti rezultata, zato što ni jednoj ni drugoj strani nije stalo do istine, još manje do morala. Dok jedni očekuju tapšanje svojoj zlobi i niskosti, drugi glume moralne inkvizitore i sude onima koje čak ni ovlašno ne poznaju. Ipak, postoje i svetli izuzeci. Baš kakav je roman irske spisateljice Edne O’Brajan.
U jedno irsko seoce doseljava se Vladimir Dragan zvani Vuk, čovek koji se bavi alternativnom medicinom. Slatkorečiv i sa aurom nečeg nedokučivog, ali poprilično privlačnog, on izaziva opštu pozornost. Žene, muškarci i deca, suštinski svi žitelji sela potpadaju pod njegov uticaj. Ponajviše Fidelma Makbrajd koja postaje isceliteljova ljubavnica. Ipak, sve to vrlo brzo nestaje. Iscelitelj je uhapšen i njegov pravi identitet je otkriven. Doktor Vuk je ratni zločinac sa Balkana odgovoran za smrt hiljade nevinih ljudi. Selo nekako uspeva da preboli svoju lakomislenost, ali ne i Fidelma. Ona nosi isceliteljovo dete.
Edna O’Brajen je prava čarobnica reči. Maestralni lirizam, ponajviše izražen u opisima irske prirode („Iza prozora, zemlja je bila bela i okovana mržnjom, i taj mraz je ujedao sve, čak i valov za stoku na komšijskoj livadi, a noć je bila kristalno jasna, hladna i neumoljiva, kao sama smrt“) sjedinjen je sa dubokim uvidima u ljudsku prirodu, pogotovo žensku. Sukob spoljnjeg i unutrašnjeg, suštinski ono što ostaje kao posledica i ishod te borbe, tema je Edne O’Brajen. A ona joj pristupa koliko sa empatijom i iskrenom osećajnošću, još više sa željom da se ljudski ponor i sve ono što nosimo u sebi ispita do najvećih dubina. I to onoliko koliko je moguće: „Mi ne poznajemo druge. Oni su za nas zagonetka. Ne možemo da ih poznajemo, naročito ne one s kojima smo najintimniji, zato što nas navike zamaju, a nada oslepi pred istinom.“
Edna O’Brajen po mnogima predstavlja najveće ime savremene irske književnosti. Rođena je u malenom irskom mestu Tomgrejni u porodici fanatičkih katoličkih vernika. Udaje se protiv volje roditelja i seli u London gde postaje recenzent u jednoj izdavačkoj kući. Njen prvi roman „Provincijalke“ (1960) je izazvao opštu sablazan u Irskoj zbog predstavljanja seksualnog života žena, toliko da je on spaljivan, a autorka je bila javno prokažena od strane majke. Edna O’Brajen je do sada objavila osamnaest romana, nekoliko zbirki priča i pesama, kao i drama. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća irska i internacionalna književna priznanja.
„Jer na ovom svetu se više nego što možeš da pojmiš jeca“, Edna O’Brajen na jednom mestu u ovom romanu citira Jejtsa. I možda je ovo najbolja odrednica romana „Crvene stoličice“. To je roman o jecanju. Namerno izabravši da ratnog zločinca, i onom najmanje pronicljivom čitaocu će biti jasno da je taj zločinac Radovan Karadžić tačnije njegov alijas doktor Dragan Dabić, izvede sa Balkana i smesti u „civilizovani“ svet, Edna O’Brajen maestralno tka priču o snazi zla i njegovoj privlačnosti, gde god da se ono nalazi. I to je najveća draž i vrednost ovog romana. „Crvene stoličice“ nisu moralisanje, isto tako ni priča o ludim Balkancima koji se tamane međusobno. Edna O’Brajen je napisala roman o ratu u Bosni, ali to je najmanje roman o ovoj temi, koliko god to paradoksalno zvučalo. „Crvene stoličice“ su pripovest o zlu. A to zlo ostavlja istu pustoš, svejedno da li ono dejstvuje u Bosni ili u Irskoj. Najgore od svega je što dolazi od onih ljudi koji se kriju iza velikih reči i ideja. Kao što se i zločinac iz ovog romana krije iza ljubavi prema svojoj zemlji: „I ne biste verovali koliko mnogo reči postoji za dom i kakva se divlje okrutna muzika iz nje može iscediti.“

Naslov: Crvene stoličice
Autor: Edna O’Brajen (1930-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Booka, Beograd, 2017
Strana: 268

Poslednji zanosi MSS – Milica Mićić Dimovska

Gordost i sujeta, te večite pratilje ljudskog roda. Sveprisutne, a opet toliko osuđivane. Većina religija, a posebno hrišćanstvo, ih smatra za jednu od najvećih promašaja ljudske egzistencije. Gordost ništa bolje ne stoji ni u svakodnevnom životu. Nema tog moralnog kodeksa ili društvenog sistema koji gordost ne smatra za nešto izlišno, pogrešno i krajnje nepotrebno. A, opet, još tačnije nasuprot svemu, gordost opstaje. Zašto nije teško prokljuviti. Šta god radili i čime god se bavili, potrebna nam je potvrda ispravnosti i opravdanosti našeg delovanja. Čak i oni krajnji ekscentrici je traže samo na obrnut način kroz neprestanu priču da ih mišljenje drugih ne zanima. Paradoksalno je, jer zašto bi svoja mišljenja i stavove delili sa onima čija ih reakcija uopšte ne zanima? Ali da se vratimo na stvar. Potreba za potvrdom ispravnosti svojih stavova i dela, razume se, nije toliko idealistička. Svako, ali pod tim se misli baš svako, voli da čuje pohvalnu reč o sebi. A ta potreba vremenom prerasta u želju za slavom. I eto na kraju sujete. Nju psihologija smatra za kompenzaciju koja treba da anulira neuspeh, svejedno da li je on stvaran ili samo naše duboko unutrašnje nezadovoljstvo. I polako dolazimo do savremenosti. A u našem vremenu kao gotovo nikad u istoriji naše civilizacije sujeta cveta. Vreme instant-slave je prvi proklamovao Endi Vorhol govoreći da ćemo svi u budućnosti imati petnaest minuta slave. I pogodio je, samo što ta slava ne traje ni tričavih petnaest minuta. Ona je znatno kraća. Lajkovi na društvenim mrežama, stupidarije pomoću kojih se postaje zvezda video-snimaka, pa sve do brojnih rijaliti-programa ili talent-takmičenja, sve su to načini na koje možete dobiti slavu. Kratkotrajnu, ali ipak slavu. I pre nego što neko ospe drvlje i kamenje na svet koji odlazi dođavola, potreba da se bude slavan, a sledstveno tome i sujeta, je i pre postojala. Samo što čovek nije imao toliko jednostavna sredstva i priliku da je izrazi, a i za nju je trebalo nešto više od pokazivanja zadnjice, da uzmemo za primer ovu najbanalniju stvar. Maestralnu priču o sujeti i njenim ponorima donosi nam Milica Mićić Dimovska.
Godina je 1867. Prvi srpsko-turski rat tinja. Nekada čuvena, a sada već poprilično zaboravljena pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja odlučuje da napusti rodni Vrdnik i pređe u Srbiju gde će svojim stvaralaštvom doneti korist narodu koji hrli u oslobođenje. Posle opraštanja od rodnog Srema, kroz koje saznajemo najvažnije činjenice o pesnikinjinom životu, mi vidimo Milicu kako stiže u Beograd. Ali nešto duboko nije u redu. Niti je pesnikinja toliko idealistična, barem u onom praktičnom delu, niti njenom narodu nešto znače njena „stihotvorenija“ i vatreni patriotizam. Duboko nerazumevanje okoline, podjednako i pesnikinjina tvrdoglavost, dovode do junakinjine potpune izolovanosti i tragičnog kraja.
Milica Mićić Dimovska je napisala malo je reći savršeni roman. Od odličnog poznavanja života junakinje i uopšte istorijskog konteksta u kojem ona obitava, autorka pravi pravu literarnu čaroliju. To je najvidljivije u stilu koji podražavajući način devetnaestovekovnog načina pisanja nikada ne gubi ironijsku distancu. Dovoljna je samo ova rečenica kao primer: „Moja zaova je ekstra osetljiva persona. Inače je spisateljka.“ Takva je i kompozicija romana. Poigravajući se sa čitaocem koji na početku romana ima utisak da je uzeo neko, pa ajde da budemo delikatni, štivo nastalo iz ugla bogobojažljive usedelice, autorka vrlo brzo pravi oštri preokret koji prerasta u izuzetnu pripovest koja do najvećih dubina istražuje život jedne nesrećne žene. I to na stilski savršeni način: „Pisac je pred činjenicama kao pred svršenim činom. Junaci stoje tamo u svome vremenu i dozivaju ga, unapred se izvinjavajući što su već postojali, što činjenice govore o njima, a ipak su zaboravljeni. Eno, tamo, i nje, moje junakinje, u okovima tih činjenica, u okovima svoje bedne sudbine…“
Milica Mićić Dimovska predstavlja jedno od najvećih imena srpske proze druge polovine dvadesetog veka. Završila je studije književnosti posle kojih radi kao novinar i urednik u nekoliko novosadskih medija. Kruna njene profesionalne karijere je rad u Matici srpskoj u kojoj uređuje čuvenu ediciju „Prva knjiga“. Debituje 1972. godine sa zbirkom „Priče o ženi“. Objavila je još četiri zbirki pripovedaka, kao i nekoliko romana („Utvare“, „Mrena“ i „Putopisi“). Slavu joj donosi roman „Poslednji zanosi MMS“ za koji je dobila niz značajnih književnih nagrada. Preminula je 2013. godine.
„Ali, ona nije htela da bude bezimena žrtva. Ona je žudela da njena smrt bude istorijski čin“, tako autorka opisuje najveću želju svoje junakinje. I ona je sveprisutna u čitavom romanu. I pre nego što neko pomeša čuvenu pesnikinju sa učesnikom nekog današnjeg rijatija, treba reći par stvari. Lik Milice Stojadinović Srpkinje je duboko kompleksan. S jedne strane stoji njena iskrena emotivnost, koja nam možda danas deluje kao afekat, još veće rodoljublje, pomalo groteskno opet gledano iz današnjeg ugla, i na kraju istinski književni talenat. Ali to junakinji ništa ne vredi. Još za života je zaboravljena. Kao prosjak, sablast nekog prošlog vremena, Milica ide Beogradom gordeći se kako je nekada prijateljevala sa knezom Mihailom i bila najpoznatija srpska pesnikinja. Jedino je problem što to sada nikome ništa ne znači. Slave nema, a bez nje nema ni života, iako je pesnikinja učinila sve da je dobije. To najbolje obrazlaže Milica Mićić Dimovska, autorka ovog bez preterivanja remek-dela: „Koliko dokumenata imam o njoj, koliko podataka i činjenica mi je pred očima! Pa ipak, kako su lažni! Kako su izlišni! Treba se probijati kroz njih do istine, jedne jedine, jednostavne istine o mojoj junakinji, zatočenici sopstvenih zabluda. Oh, mislila je da je puna vrlina zato što revnosno ispunjava dužnosti i obavlja zadatke. Revnost moja ubi me, to bi mogao biti epitaf na njenoj nadgrobnoj ploči, ili moto ove pripovesti o njoj.“

Naslov: Poslednji zanosi MSS
Autor: Milica Mićić Dimovska (1947-2013)
Izdavač: Solaris, Novi Sad, 2015
Strana: 228

Pisac u svom raju – Anhel Esteban

Očekivati da se bude ozbiljan u ovoliko neozbiljnom svetu, krajnje je neozbiljna stvar. Pogotovo kad se vidi kako se pristupa onim nazovi ozbiljnim temama. Ajde da to pokušamo da obrazložimo. Kod dobrog dela populacije, računajući tu i one koji sebe smatraju za pametne ljude, osnovna argumentacija u bilo kakvoj raspravi, i ne samo njoj, je lični sud. Da je sreće, on bi bio plod dubokih unutrašnjih preživljavanja sjedinjenih sa objektivnom analizom, ali ne, taj lični sud je najčešće emotivni afekat. Najprostije i najjednostavnije, ono što ćete čuti bezbroj puta: sviđa mi se ili ne sviđa. Dobro, i to je legitimno, ali problem nastupa kada se tog iza sviđanja ili nesviđanja ne nalazi ništa. Naprosto, dobar deo ljudi nije u stanju da otkrije koren svojih estetskih, političkih ili životnih sudova. A, opet, osuđen je da celoga svog života bira ili razmišlja. Ovaj malo veći uvod je bio potreban da bi se moglo raščlaniti jedno veliko pitanje koje se već godinama pokreće. Reč je o smrti knjiga. Tačnije, smrti knjige u štampanom obliku. To pitanje je sveprisutno još od početka informatičke revolucije, a zenit je doseglo početkom dvehiljaditih govorom kompjuterskog maga Bila Gejtsa u kojem je anticipirana smrt knjige. Argumentacija je naizgled bila racionalna. Štednja energije i prostora, isto tako i zaštita životne sredine. U međuvremenu su se pojavili i specijalizovani elektronski uređaji za čitanje, pa su mnogi počeli da pišu nekrologe knjizi u dosadašnjoj formi. Na sreću, knjiga je ipak preživela. I ne samo to, čini se da joj ni hiljade gejtsova ne može doći glave. Ako nekoga upitate zašto je to tako, vraćamo se opet na početak teksta, to je zbog emotivne privrženosti. Ljudi vole knjige, njihov miris, formu… Ali, to je samo jedan aspekat, suštinski nebitan. Ono što je važno je sledeće: knjiga je, naprosto, savršeni izum. Kao što je, recimo, nož ili točak. Možete, naravno, napraviti one multipraktik švajcarske setove noževa, ali u svakom domaćinstvu će i dalje stajati običan nož za sečenje hleba, jer je zbog svog savršenstva nezamenjiv. Ista situacija je i sa knjigama. Koliko god se razvijali elektronski uređaji, one će ipak opstati. Na prvom mestu, knjiga vam pruža mogućnost potpune usredsređenosti na tekst i odvojenosti od sveta, elektronski uređaji i pored svih svojih vrlina gutaju koncetraciju i imaju neverovatnu distrakcijsku moć. Isto tako, knjiga je i dalje najbolji način čuvanja tekstova. Razvoj tehnike neprestano menja način skladištenja podataka (sećate li se flopi diskova, CD-ova), pa oni usled protoka vremena postaju neupotrebljivi i neminovno nestaju. Računajte tu i onu izuzetno bitnu činjenicu, mi smo deo one Makluanove Gutenbergove galaksije, a da se to promeni potrebno je mnogo vremena. Priču o znamenitoj „Gutenbergovoj deci“, čuvarima knjiške vizije sveta donosi nam Anhel Esteban.
U knjizi „Pisac u svom raju“ ispričana je povest o trideset velikih pisaca koji su bili bibliotekari. Priča počinje od onog najpoznatijeg pisca-bibliotekara Borhesa, odlazeći sve dublje u prošlost. Tako saznajemo kakva je bila bibliotečka misija velikog Getea, ali i čuvene braće Grim. Pred nama su portreti prosvetitelja kojima je rad u biblioteci bila idealna prilika za primenu ideja o narodnom boljitku i opismenjavanju (Glorija Fuertes, Hose Vaskonselos). Tu su, naravno, i oni stvaraoci za koje je rad u biblioteci bio način za preživljavanje (kao što su Prust ili Kazanova), ali isto tako i plod slučaja (Solženjicin i Muzil).
Najveća vrednost ove knjige je u nenadmašnoj erudiciji autora, ali i u načinu na koji se ona prenosi. Anhel Esteban sastavlja maestralne portrete pisaca bibliotekara, fokus je razume se na njihovoj bibliotečkoj delatnosti, ali isto tako se ne zaobilazi ni njihov život i prilike koje su ih odvele u biblioteke. Krcata brojnim biografskim, istorijskim, književno-teorijskim, ali ništa manje i sociološkim podacima, knjiga „Pisac u svom raju“ je dragoceni izvor o životu velikih pisaca, podjednako i o istorijskom razvoju i značaju knjiga i biblioteka.
Anhel Esteban je rođen u Saragosi. Završava studije španskog jezika, na kojima je i doktorirao. Predaje književnost na Univerzitetu u Montkleru (SAD), kao i američku književnost na Univerzitetu u Grenadi. Gostujući je profesor na nekoliko univerziteta širom sveta. Objavio je pedeset knjiga, kao i preko dvesta naučnih radova, najčešće o španskoj umetnosti i literaturi. Njegova studija o latinoameričkom književnom bumu „Od Gaba do Marija“ (na srpskom je objavila „Dereta“) smatra se za jedno od najboljih dela o ovoj temi. Anhel Esteban je osvojio niz priznanja za svoj književno-teoretski rad, a njegova dela su prevedena na desetine jezika.
Priča o knjizi je nemoguća bez priče o biblioteci. A kako knjizi, barem u skorije vreme, neće doći kraj, isto tako se ne nadajte da ćete se rešiti biblioteka, da parafraziramo Umberta Eka. I svejedno je kako ih posmatrate, može to biti borhesovsko obožavanje („Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku“), košmarni lavirint prepun čudesa u viziji Stivena Kinga, ili prostor neizmernog zadovoljstva kako ga vidi Mario Vargas Ljosa, a možda čak i kao Bil Gejts koji u knjigama, sledstveno tome i bibliotekama, vidi samo relikt prošlosti, biblioteke su bile i ostaće prostor u kojem je prisutna najveća koncentracija informacija, znanja i mudrosti na ovome svetu. Baš o tome ova knjiga govori. Koliko god bile različite sudbine junaka knjige, kao i putevi koji su ih odveli u biblioteke, jedna stvar ih povezuje. To je duboka privrženost prema knjizi. I znanje koje su dobili iz njih, krucijalno za stvaranje dela koje danas smatramo za klasike. Maestralnu priču o tom putu donosi nam Anhel Esteban u ovoj knjizi, svedočeći pritom da knjiga pored blistave prošlosti ima i svetlu budućnost.

Naslov: Pisac u svom raju
Autor: Anhel Esteban (1963-)
Prevela: Vesna Vidaković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 230

Semper idem – Đorđe Lebović

Ona latinska sentenca o istoriji kao učiteljici života izgleda da nije istinita. Moguće da je učiteljica loš pedagog pa svojim učenicima apsolutno nikakvo znanje nije prenela, mada je još verovatnije da su njeni učenici potpuni idioti. Ovakav zaključak neminovno dolazi čak i ako ovlašno pogledamo istoriju naše civilizacije. I tu sama istorija nimalo nije kriva. Može ona da prilježno ispisuje povest ljudskog posrtanja, moleći nas u isto vreme da to posrtanje nikada više ne ponovimo, rezultati će izostati. A za to, bolji odgovor ne postoji, jedino može biti kriva glupost. Ali tu već nastupa problem. Ljudi ne vole da ih neko smatra za glupake, dovoljno je prisetiti se oštrog protivljenja kreacionista teoriji evoluciji koje najviše proizlazi iz zgražavanja nad činjenicom da je sadašnji čovek imao neke veze sa majmunima, mada je ovo ponekad čini se veća uvreda za majmune nego za ljude. No, da se vratimo na stvar. Iz potrebe da opravdaju svoju vrstu, o kojoj razume se imaju samo najsvetlije moguće mišljenje, ljudi pokušavaju da anuliraju ili barem malo olakšaju sveprisutnu glupost. Koja je svoj najveći i najmonstruozniji izraz pronašla u mržnji. Tako ćemo mržnju pripisati neznanju (kao da neznanje samo po sebi nije glupost), podjednako i vremenskim kontekstom (pa, eto, šta ćete takve su bile prilike). Otprilike, nije strašno ako su ljudi u prošlosti bili rasisti ili robovlasnici, takva je bila većina. Neretko se glupost kiti u šareno i ništa manje plemenito perje. Promislite samo o nacionalizmu (onoj njegovoj negativnoj konotaciji, mada kad se bolje razmisli koji je to nacionalizam pozivan?) i silnom zlu koje je donela mržnja proizašla iz nacionalističkih ideja. A opet je nacionalizam, čak i u današnjici, sveprisutan. O nacionalizmu najbolje piše Danilo Kiš: „Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). (…) Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti.“ Ima li toj banalnosti leka? Ima, ali on zahteva trud, koji se uglavnom svodi na istinsko upoznavanje drugih. Kao što nas sa istorijom Jevreja na ovim prostorima upoznaje Đorđe Lebović.
Memoari Đorđa Lebovića nas vraćaju u godine pred izbijanje Drugog svetskog rata. Centralna ličnost knjige, sam autor, je školarac koji mora da se suoči ne samo sa svojim čudnim porodičnim prilikama već i sa ludilom koje polako počinje da obuzima svet u kojem živi. Kao dete razvedenih roditelja, junak ove knjige je na večitoj sredomeđi. Na jednoj strani je majčina porodica, a na onoj drugoj očeva. Kao da to nije dovoljno, tu su i pobesneli nacionalisti koji su dočekali svoj trenutak. Opisujući svoje odrastanje, Đorđe Lebović nam daje i sliku uzrastanja zla, koje će se kulminirati u holokaustu ili Velikom sunovratu, kako ga autor naziva.
Zbog čega ove memoare brojni kritičari i poznavaoci srpske književnosti smatraju za prvo remek-delo naše literature dvadeset i prvog veka? Najpre zbog maestralne pripovedačke moći Đorđa Lebovića. Opisujući svet svog detinjstva on to ne čini kao sveznajući pripovedač koji se priseća prošlosti, naprotiv, Lebović uranja u detinjstvo kao da se ono u ovom trenutku dešava. Svet dečaštva je opisan iz ugla baš tog nesigurnog dečaka koji je podjednako oduševljen, zbunjen ali i ogorčen raznoraznim čudima koja se dešavaju oko njega. Još bitnije, ljudi koji okružuju tog dečaka su predstavljeni nenadmašno, pa bila to dečakova tetka sa svojim zaključcima: „Muškarci su teške dangube. Nalaze sve moguće izgovore, samo da ne bi radili. Znaju jedino da dižu bune i da vode ratove. Da nema nas žena, svet bi već odavno propao“, dečakov otac koji dolazi do sledeće misli: „Kao što svako selo ima svoju ludu, tako i neki narodi imaju svoju ludu koju nazivaju: ‘Vođa’“, ili teča koji na konstataciju da neko uvek govori istinu odgovara: „Ni ja, takođe.“
Đorđe Lebović, proslavljeni dramski pisac, odrasta u Zagrebu i Subotici. U petnaestoj godini je odveden u Aušvic. Zatočenik je u nekoliko nacističkih logora skoro dve godine. Lebović je u holokaustu izgubio celu porodicu (preko četrdeset članova familije). U poratnom periodu završava studije filozofije, posle čega se posvećuje umetničkom radu. Njegove tri drame („Nebeski odred“, „Haliluja“ i „Viktorija“) su dobile Sterijine nagrade. Zapažen je i kao filmski scenarista („Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Devojka s Kosmaja“). Objavio je i nekoliko priča, novela i eseja. Početkom devedesetih odlazi iz Jugoslavije u Izrael zgađen bujanjem nacionalizama i novim ratom. Vraća se u Beograd 2000. godine u kojem sve do smrti piše memoarska sećanja „Semper idem“.
„Mrze vas zato što su sitne duše i kukavice. Znaju da ste slabi i da nemate nikog da vas brani, pa mogu da vas vređaju i napadaju bez straha od odmazde“, ovako jedan od likova iz knjige pokušava da objasni mržnju prema Jevrejima. Ipak, koren je još dublji, a Lebović ga vidi u stereotipima. Priča o zlim, pohlepnim, krajnjem racionalnim, pa čak i genijalnim Jevrejima, naprosto nije istina. To sam Lebović u ovoj knjizi najbolje pokazuje. Njegovi Jevreji, tačnije Lebovićeva porodica i poznanici, je koloplet ljudi koji su sve samo ne slični. Tu su i sirotinja, i bogataši, i raspikuće, i štediše, i glupaci, i geniji, i bezbožnici, i vernici, i sentimentalne tetke, i materijalisti… Njihove muke su iste kao i muke svih ljudi. Isto tako i žudnje, strahovi, ljubavi, životne brige… Pa kako su onda Jevreji različiti od drugih ljudi? I zašto su ih onda zbog te navodne različitosti ubijali i proganjali? Odgovor jedino leži u gluposti. Onda i u zlu koje dolazi iz te gluposti. I to je uvek isto, semper idem na latinskom, kakav je i naziv knjige. Znajući to, Đorđe Lebović piše ovu maestralnu memoarsku knjigu, koja je prikaz jednog zauvek nestalog sveta, ali i otpor ljudskoj gluposti kojoj će valjda već jednom doći kraj.

Naslov: Semper idem
Autor: Đorđe Lebović (1928-2004)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 552

Treća godina Čitaonice

Pre tačno tri godine pokrenut je internet sajt „Čitaonica“. Do sada je na ovom mestu objavljeno preko sto pedeset prikaza romana, zbirki priča, knjiga eseja, istorijskih studija, publicistike… Osnovni kriterijum prilikom odabira dela za prikazivanje bio je njihov kvalitet, što će ostati i u budućnosti.

Povodom trećeg rođendana „Čitaonice“ donosimo listu pet najčitanijih tekstova u toku prošle godine:

1. Crno jagnje i sivi soko – Rebeka Vest
2. Aleksandrijski kvartet – Lorens Darel
3. Odeljenje za rak – Aleksandar Solženjicin
4. Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine – Ivo Andrić
5. Pjuriti – Džonatan Frenzen

Ostanite uz nas i u narednom periodu jer spremamo mnoštvo prikaza novih prikaza dobrih knjiga.

Pozdravljamo Vas do sledećeg čitanja

Tamo gde počinje zabava – Čarls Simić

Piše se samo za nekog čitaoca. Nije da laže onaj koji kaže da piše samo za sebe lično. On je stravično ateistički nastrojen“, tako Umberto Eko u jednom eseju vidi ishod svakog pisanja, govoreći dalje da bi nastavio da piše čak i ako bi sutra neka katastrofa zadesila svet, i to u nadi da će ipak neko nekada uspeti da pročita ono što je napisao. Naravno, postoje i pisci koji se sa ovim ne slažu, počevši od Kafke pa sve do Džona Kenedija Tula, ali je opet njihovo književno delo zadobilo puni smisao tek po objavljivanju. No, da se vratimo na početak. Odakle dolazi potreba umetnika da podeli svoje delo sa drugima? Ako zanemarimo materijalne benefite (novac, slava, uticaj, samopotvrđivanje…) u srži ove potrebe je susret sa ljudima koji će umeti da cene napisano, i ne samo to – onima koji će u umetničkom delu pronaći ono što je bila autorova preokupacija i muka. Na nesreću, ta nada se obično izjalovi. Koliko je samo autora koji su svom delu posvetili godine i godine truda, da se ne priča tek o ostalim mukama, a da ono nije dobilo nikakvu povratnu reakciju. Ili još gore, komentare koji nemaju baš nikakve veze sa onim što je autor napisao. Dobro, zato je tu književna kritika, koja bi jelte trebala da znalački oceni šta je to autor hteo da „kaže“. Ali tu nastupa problem. Pogotovo u Srbiji gde književna kritika ima status životinjske vrste pred potpunim iščeznućem. Već godinama nijedne dnevne novine (pa čak ni one koje se hvale svojom tradicijom i kulturnim uticajem) nemaju književnu kritiku, a i ono što bi moglo da bude podvedeno kao književni prikaz najčešće je plaćeni tekst izdavača. Koliko je ovo posledica duha vremena i gubljenja uticaja književnosti, isto tako je za nestanak kritike odgovorna i ona sama. Književna kritika je postala krajnje dosadna i nepotrebna. Nesuvisli tekstovi prepuni opštih mesta bez ikakvog smisla i poente, besplodno teoretisanje iza kojeg stoji samo zjapeća intelektualna i životna praznina, ali neretko i politički obračuni gde kritičari postaju ideološki komesari, sve su to razlozi zbog kojih je književna kritika, i to ponajviše kod nas, izgubila svaki značaj. I šta preostaje piscu? Pa ništa drugo nego da popuni tu prazninu i da počne da piše o svom delu. Pisac smenjuje kritičare, podjednako i teoretičare, „raščlanjavajući“ samoga sebe, svoje preokupacije, ideje i dela koje ga inspirišu. Baš kao što to čini čuveni Čarls Simić.
Od zabeleški o američkom jugu, preko istorije Njujorka, pa sve do pevačkih talenata u porodici Simić, Čarls Simić u prvom delu knjige „Kaleidoskop“ piše autobiografske zapise protkane brojnim društveno-političkim zapažanjima. Druga celina knjige „Antiutopija“ je posvećena piscima. U njoj saznajemo kako Simić vidi stvaralaštvo Borislava Pekića, sudbinu literature u dvadesetom veku, ali i fašističku prošlost Mirče Elijadea. „Antologija“, treća celina knjige, je posvećena pesnicima. Može li se valjano prevesti srpska narodna epika na engleski, zbog čega je značajan Vasko Popa i koje to Nerudine pesme vreme nije pojelo, otkriva autor. Četvrti deo knjige „Život slika“ je posvećen likovnoj umetnosti, dok u onom petom, „Siročad tišine“, Simić piše o svojoj poeziji.
Ono što najviše pleni u Simićevim esejima je virtuozna moć pripovedanja. Nalik najboljim prozaistima, Čarls Simić piše tekstove koji se čitaju sa uživanjem, a u isto vreme sa sobom nose nenadmašnu erudiciju. Kristalno jasni jezik, oplemenjen duhovitošću, uvlači čitaoca u svet politike, ideja i književnih teorija koji postaju sve samo ne dosadne. Najbitnije od svega, Čarls Simić nikoga ne štedi. Pogotovo narod iz kojeg je potekao: „Najgore je biti u pravu u pogledu onih kojima sami pripadate. To vam nikad ne opraštaju. (…) Bili bismo mnogo omiljeniji kod nacionalista ako bismo se slikali držeći nož pod grlom nekog deteta nego ako bismo marširali protiv nekog rata koji su oni vodili i izgubili.“
Pesnik i esejista Čarls Simić predstavlja jedno od najvećih imena savremene svetske literature. Rođen je u Beogradu, iz kojeg se kao dečak zajedno sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir. Do sada je objavio preko dvadeset zbirki poezije (pomenimo samo „Raščinjavajući tišinu“, „Beskrajna tuga“, „Oštrine“, „Ta sitnica“…), nekoliko knjiga eseja („Alhemija sitničarnice“, Gledaj dugo i netremice“, „Metafizičar u mraku“…). Na engleski jezik je preveo knjige pesama Vaska Pope, Branka Miljkovića, Ljubomira Simovića i brojnih drugih srpskih pesnika. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio najveća američka i svetska priznanja, od kojih je najznačajnija Pulicerova nagrada.
„U idealnom pogledu, pesma koja razmišlja puna je ogledala… Ona meri jaz između reči i onoga što se one usuđuju da imenuju… Jaz između postojanja i onoga što je rečeno“, ovako Čarls Simić razmišlja o onome šta je poezija i u isto vreme na najbolji način objašnjava suštinu svojih eseja. Ogromni dijapazon tema, od porodične istorije (našoj publici će posebno biti zanimljiv esej „Odrod“ u kojem autor piše o srpskom poreklu i šta ono za njega predstavlja), preko sudbine velikih umetnika (svejedno da li pisaca, pesnika ili slikara), pa sve do sopstvene poezije, Čarls Simić traga za onim šta stoji iza njegovog stvaralaštva. U isto vreme to su i mudra promišljanja o svetu u kojem živimo, koliko opora toliko i duhovita. Kakvo je, recimo, ovo: „Reformatori čovečanstva liče mi na idealističke nadzornike kaznenih institucija koji su ubeđeni da se okoreli kriminalci mogu prevaspitati. Radije bih poverovao da tigar može postati vegetarijanac nego da se ljudi mogu masovno preobraziti u nesebične.“ Ipak, ova knjiga je ponajviše vodič kroz unutrašnji svet Čarlsa Simića. Koji su ga to umetnici inspirisali, kakve posledice je ostavila politika i ideologija na njegov život, čemu uopšte umetnost, a pogotovo poezija, sve su to teme sa kojima se Simić hvata u koštac stvarajući ovu izuzetnu knjigu eseja koja se čita sa uživanjem.

Naslov: Tamo gde počinje zabava
Autor: Čarls Simić (1938-)
Prevela: Vesna Roganović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2016
Strana: 202

Uzvišenje – Milen Ruskov

Narod, ta večita muka duhu. Pogotovo kad se vidi ko se sve na njega poziva. Čine to političari, i u tome su najbestidniji, u njegovo ime heroji se žrtvuju, pesnici mu pišu ode i himne, piscima je on beskrajno zanimljiva tema, suštinski svima su puna usta naroda. A šta je u stvari narod? I šta on uopšte predstavlja? Ako poverujemo enciklopedijskoj odrednici, narod je grupa ljudi koju povezuje zajednički jezik, vera, istorija i kultura. Ali to deluje poprilično labavo. Zajednički jezik može povezivati različite narode, i ne samo on. Evo, uzmimo samo za primer južnoslovenska plemena. Pored istog jezika, ako izuzmemo makedonski, bugarski i slovenački; Srbe, Hrvate, Crnogorce i Bošnjake povezuje zajednička istorija, ništa manje kultura. I pored toga svaka od ovih grupacija sebe smatra za zaseban narod. Naciju, tačnije. Iako prethodne rečenice liče na otkrivanje tople vode, potrebno ih je napisati. I još više promisliti o njima. Najpre zato što se narod, a sledstveno tome i nacija, smatra za nešto što je inherentno našem biću. Još tačnije, da činom rođenja zajedno sa polnim i ostalim karakteristikama dobijamo i nacionalnu pripadnost. Koju bi jelte trebali da volimo, čuvamo, branimo, pa čak i da život damo za nju, ako to bude neophodno. U međuvremenu su osnovane i nacionalne države, pa je pripadnost naciji postala istovremeno i pripadnost određenoj državi. O tome nas uče u školama i o tome govori ona silesija ljudi sa početka teksta. Najjednostavnije rečeno, naša pripadnost određenoj naciji postala je datost. Nešto što se podrazumeva. Pokušajte, čisto eksperimenta radi, da propitate sami sebe kako ste postali ono što jeste u nacionalnom smislu. Odgovor će, naravno, biti priča o slavnim precima koji su nam u nasleđe predali nacionalnu pripadnost. Ta, kako nam se čini, najstamenija odbrana nacionalnog identiteta je u isto vreme i najporoznija. Jer kako budemo odmicali što dalje u prošlost shvatićemo da ono što smatramo za datost ne postoji duže od dva veka. Još tačnije, pojam nacije ne postoji sve do početka devetnaestog veka. Narodi se do tada uglavnom razlikuju po verskoj, plemenskoj ili jezičkoj pripadnosti. O nacionalnim državama nema ni reči (iako se to pokušava pripisati srednjovekovnim državama, pogotovo balkanskim). Suštinski, devetnaesti vek je prekretnica. Trenutak u kojem se nacije rađaju. Kako je to izgledalo najbolje nam pokazuje roman „Uzvišenje“.
Sedma je decenija devetnaestog veka. Već poprilično oslabljeno, mada još uvek dobrodržeće, Otomansko carstvo gospodari današnjom Bugarskom. Da se to promeni urotili su se bugarski zaverenici i revolucionari. Jedan od njih je i Gičo sa svojim nerazdvojnim prijateljom Asenčom. Odmetnuti u šume Stare planine, Gičo i Asenčo kreću u bitku za narodnu polzu, osamostaljenje od turske vlasti i prosvećenje Bugara. Razume se, taj put nije lak. Za njega je najpre potreban novac. Da bi ga stekla, ova družina kreće u pljačku, pritom se ne obazirući na nacionalnu pripadnost ljudi od kojih se uzima novac. Sve je to za narodnu polzu, ili Delo kako Gičo voli da kaže. Ipak, kada opljačkaju novac koji su Turci prikupili kao porez, sve se preokreće. Gičo sa družinom mora da pobegne od velike turske potere.
Pisan u prvom licu kao Gičovo svedočenje o avanturama koje je doživeo i preživeo, roman „Uzvišenje“ predstavlja pravu stilsku poslasticu. Polupismeni, ništa manje i poetsko-nacionalno nadahnuti, Gičo sastavlja tekst koji pleni svojim duhom, jezičkim bravurama i iskrenošću. Milen Ruskov je izatkao sjajni roman u kojem se uživa (za to su zaslužna sjajna fabula i nenadmašna duhovitost), ali i delo koje nas uči o jednom poprilično zanimljivom istorijskom periodu. Dodajte tome još i mudrost iz usta prostodušnog, podjednako i prevejanog, Giča i dobićete pravu sliku ovog romana: „Kad pogledaš – gde su pametni? Um ne spašava svet. Lukavstvo da, ali pamet ne. Ne znam čemu ona služi, ali znam da nije za život. A šta nije za život, znaš već…“
Milen Ruskov spada u red najznačajnijih savremenih bugarskih književnih stvaralaca. Diplomirao je i doktorirao na studijama bugarske lingvistike. Debituje 2004. godine sa romanom „Džepna enciklopedija misterija“. Slavu mu donosi roman „Uzvišenje“ za koji je dobio niz priznanja, uključujući i Evropsku nagradu za književnost. Po ovom romanu je prošle godine snimljen istoimeni igrani film. Pored književnog rada, Milen Ruskov je plodni prevodilac sa engleskog jezika. „Uzvišenje“ je njegov prvi roman koji se objavljuje na srpskom, i to u sjajnom prevodu Jasmine Jovanović.
„Prođoh život ljubeći svoj rod / uz nevolje i bol… / I vidi se da sam narodan, / gladan, žedan, bos i go“, ovako Gičo kroz citiranje jednog pesnika vidi put svakog narodnog prosvetitelja. Taj put prosvećenja naroda Milen Ruskov oplemenjuje blagorodnom ironijom koja je svoj najveći izraz doživela u liku Giča. Najbolje se to vidi u čestim preokretima. Gičo za čas posla od visokoparnih izraza rodoljublja prelazi na svoj materijalni položaj: „Odavde vidim krov naše kuće. Šta li tamo rade? Pa rade. Jebem ih! Dobro sam učinio što sam se uhvatio Dela.“ Baš takav književni lik je svedok i učesnik onoga što će se posle nazvati nacionalni preporod. A on je bio ništa drugo nego sveopšti haos koji će kasnije generacije idealizovati i od njega napraviti osnov svog identiteta i nacionalne pripadnosti. Suštinski, lepu bajku. Kako je ta bajka zaista izgledala pripoveda Milen Ruskov, usput nam otkrivajući kako se treba odnositi prema onome što nazivamo narodom: „Ako ih sakupiš na jedno mesto, od njih možeš čitav jedan takozvani narod da napraviš. Kad čuješ narod, okreni se i beži! To je nešto strašno, brate…“

Naslov: Uzvišenje
Autor: Milen Ruskov (1966-)
Prevela: Jasmina Jovanović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 337

Gorgone – Mira Otašević

„Manji od jedne osamljene kapljičice u Amazonu“, tako Danilo Kiš u jednom intervjuu vidi značaj knjige u našem svetu. Prošlo je od ove Kišove izjave skoro pedeset godina, a da se skoro ništa nije promenilo. U stvari, možda i jeste. Knjiga je postala još manje bitna i danas ne predstavlja ni tu osamljenu kapljičicu. I da se razumemo, ovo nije kukumavčenje o smaku svih vrednosti i lamentiranje za starim dobrim vremenima u kojima su jelte svi bili načitani, fini i kulturni. Što se tiče sadašnjih loših vremena, knjiga je kao nikad do sada u istoriji naše civilizacije dostupna svima. Isto tako, nikada se više nije štampalo knjiga. Svedoci tome su nepregledni nizovi publikacija koje se svakoga dana izdaju (uzmite samo kao primer produkciju romana nekad i sad: sedamdesetih je u Jugoslaviji godišnje štampano oko trideset romana, danas je ta brojka, samo u Srbiji, pet puta veća). Logično bi bilo da tu hiperprodukciju knjiga prati i povećanje njihovog uticaja. Ali ovde ta logika ne važi. Da bi se ovaj paradoks razrešio možda je najbolje vratiti se u prošlost. Ili još tačnije rečeno, kako se u prošlosti videla sadašnjost. Dve najpoznatije distopije dvadesetog veka, Orvelova „1984“ i Hakslijev „Vrli novi svet“, na različiti način vide budućnost. Za Orvela je to cenzura Velikog brata koji svojim podanicima strogo ograničava šta se sme čitati ili gledati, a za Hakslija hiperprodukcija informacija u kojoj je nemoguće pronaći smisao. I kada se pogleda kako današnji svet izgleda, Haksli je bio u pravu. Naravno, ako poverujemo da je Orvel pisao o budućnosti, a ne o vremenu u kojem je živeo. No, da se vratimo na našu temu. Pored mnoštva knjiga, a sledstveno tome i muke kako u toj silesiji pronaći nešto što valja, drugi razlog za smanjenje značaja knjiga je promena svesti čitalaca. Ako je nekada, pa i za najmanju informaciju, trebao trud, danas je sa pojavom modernih tehnologija sve na dohvat ruke. Dodajte tome još i urođenu nam lenjost koja rezultira traženjem lakšeg puta i polako dolazimo do poente. Današnjem čoveku, naviknutom na brze i lake odgovore, ni na kraj pameti ne pada da se prihvati knjige u kojoj se na nekoliko stotina strana raspravlja o nečemu što se, naravno samo naizgled, može spakovati u dva-tri pasusa (ovo je i odgovor na pitanje kako su se pojavili Koeljo i ostala bratija). A i da to ipak učini, današnji čitalac je suočen sa mnoštvom u kojem ne može da se snađe. I zašto onda pisati? Čemu uopšte knjige kad ne predstavljaju ni tu Kišovu kapljičicu? Možda nam najbolji odgovor daje roman „Gorgone“.
Sastavljen iz tri dela, roman „Gorgone“ govori o mučnom dvadesetom veku. U prvom delu romana „Arbeit macht frei“ upoznajemo se sa sudbinama žitelja Vajmarske republike. Pred nama su Breht, čuvena glumica Karola Neher, bokser Johan Trolman, mladi Oto Bihalji Merlin, Romkinja Setela i niz drugih likova. Uspon nacizma odvodi njihove živote do krajnjeg ponora. U drugom delu romana „Kunst macht frei“ umetnost se suočava sa zlom. „Gorgone“ nam pripovedaju kako je jedan nemački vojnik u ruskom zarobljeništvu dobio inspiraciju za kasnije stvaralaštvo, o tome kako je umetnost poslužila kao ratno oružje, ali i otkrivaju kako je nacističko ludilo preživeo veliki romski muzičar Đango. Treći i završni deo romana „Profit macht frei“ je posvećen savremenom svetu i pitanju da li smo nešto naučili u međuvremenu?
Najpribližniji postmoderni, ovaj roman obilato koristi ovu dobro poznatu književnu tehniku. Polazeći od istorijskih činjenica, Mira Otašević ih fabulira i u prvom delu knjige junacima daje priliku da sami ispričaju svoje životne priče. I upravo su te ispovesti nešto najvrednije u ovom romanu. U drugom delu romana je pred nama pripovedač koji tka zanimljive priče o sukobljenosti dobra i zla. Pripovedač nestaje u trećem delu. Pred čitaocima je kompilacija intervjua, tekstova, zapisa…
Mira Otašević po mnogima predstavlja jedno od najznačajnijih imena srpske savremene proze. Po profesionalnoj vokaciji teatrolog, njena oblast interesovanja je teorija modernog pozorišta, posebno istorijskih avangardi. Pisala je za nekoliko umetničkih časopisa i magazina. Debitovala je sa romanom „Magamal“ (1994) i do sada objavila romane „Ničeova sestra“, „Beket i jastog“, „Zmajevi od papira“ i „Zoja“. Njen roman „Gorgone“ je ove godine bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
Pored silnih moći koje su u grčkoj mitologiji imale tri grozomorne sestre Gorgone, jedna se ističe. Pri pogledu na njih čovek se od užasa skamenjuje. Izabravši da iskoristi ovaj antički mit za naslov romana, Mira Otašević nas sukobljava sa zlom, tražeći da se ne skamenimo. I da gledajući u neuništivo zlo, a takve su Gorgone (čak i ona smrtna sestra Meduza), ne pokleknemo. Na tragu čuvene Pekićeve misli: „Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo“, Mira Otašević sastavlja pripovest o sukobu dobra i zla. To nije moralisanje, nije ni jeftino prežvakavanje stoput ispričane priče o holokaustu. U pitanju je naša suština i ona odsutna bitka u koju svako mora da se uključi. A najbolje oružje u bici između dobra i zla je umetnost, što nam ovaj roman najrečitije pokazuje. I da se vratimo na početak. Možda su „Gorgone“ ona Kišova osamljena kapljičica, ali ta kapljičica ipak ima smisla. Zato što je ona nešto najvrednije što čovek može dati. Ta kapljičica je dokaz da naše postojanje nije baš toliko besmisleno, ma koliko god Gorgone bile užasne i neuništive.

Naslov: Gorgone
Autor: Mira Otašević (1944-)
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2017
Strana: 139

Dnevnik – Vitold Gombrovič

Čini se da je nemoguće govoriti o suštini ljudskog života bez pominjanja Tolstojeve čuvene pripovetke „Smrt Ivana Iljiča“. Za one koji je nisu pročitali, a tu grešku neminovno moraju da isprave, potka je sledeća. Naslovni junak na samrtničkoj postelji pravi zbir svog života. Rezultat tog preispitivanja je užasan. Ivan Iljič je čitav svoj život uludo potrošio. Nikakve sreće i nikakvog ushita. Ništa. Njegov život je bio večito prilagođavanje okolnostima i traženje lakšeg puta. Suočen sa neminovnim krajem, Ivan Iljič vidi samo pustoš. Ipak, Tolstojeva namera, nije on uzalud bio genijalni moralista, nije samo prikaz kraja jednog ljudskog života, već pokušaj da svakog čitaoca natera da u sebi pronađe Ivana Iljiča. Još tačnije da se sukobi sa samim sobom i postavi ona velika pitanja. Ko sam ja? Šta je moja suština? I na šta sam potrošio svoj život? Koliko god ova pitanja delovala kao relikt prošlosti, otprilike kao dileme junaka Šekspira i Dostojevskog, od njih ne postoji ništa značajnije. I da pokušamo. Kakav ćemo odgovor dati na pitanje: zašto živimo? Hoće li to biti sladostrasno uživanje kao u onom narodnjačkom stihu: „Uzmi sve što ti život pruža…“? Ili, pak, traženje večitog kontinuiteta kroz život naših predaka i potomaka? Možda služenje višem smislu? Gotovo je svejedno kom. Podjednako se robuje veri, naciji i ideologiji. Šta ostaje kad sklonimo koprene pomoću kojih varamo sami sebe? Ostajemo mi. Prazni, sami i ogoljeni. Nesrećni Ivani Iljiči pred užasnim životom. Sa tim užasnim životom se maestralno sukobio Vitold Gombrovič.
Ponedeljak – Ja. Utorak – Ja. Sreda – Ja. Četvrtak – Ja“, tako počinje čuveni Gombrovičev dnevnik koji obuhvata period od 1953. do 1969. godine. Koliko su ove rečenice ironični osvrt na dnevnički žanr, još više su maestralni uvod u sadržinu dela. Onog u kojem je Ja nešto najbitnije. Pred nama se na početku „Dnevnika“ ukazuje sredovečni argentinski bankarski službenik Vitold Gombrovič koji se nalazi na silaznoj liniji života. Odsečen od svoje poljske otadžbine, on ne kuka za njom. Naprotiv, Gombrovič je prezire. I ne toliko otadžbinu, koliko ljude koji se zaklanjaju iza nje: „Vi ste kao siromah koji se hvališe kako je njegova baba imala majur i kako je boravila u Parizu. Vi ste ubogi rođaci sveta, pokušavate da imponujete sebi i drugima.“ O čemu sanja Gombrovič? Pa, naravno, o slavi. Uveren u sopstvenu genijalnost, on preko „Dnevnika“ pokušava da svet uveri u svoje poslanje i vrednost. Beskrajni su to sukobi sa oponentima i čarke koje se nalaze negde na razmeđi između nenadmašne duhovitosti i prepirki pijačarki. Prolaze godine. Ubogi bankarski službenik zaista postaje slavan. Vraća se u Evropu, ali stara gorčina ostaje. Ona koja će ga pratiti sve do smrti.
„Ozbiljna književnost ne postoji zato da bi olakšavala život, već da bi ga otežavala“, ovako piše Gombrovič i možda na najbolji način opisuje svoj „Dnevnik“. Na prvom mestu, ovo delo je provokacija. Ništa, ali baš ništa, Gombrovič ne piše tek tako. Od početka namenjen za objavljivanje, Gombrovičev „Dnevnik“ je savršena književna igrarija. Od namerno umetnutih autobiografskih motiva, koji su u službi skandalizovanja publike, preko obračuna sa oponentima, pa sve do razmišljanja o smislu savremenog sveta, i to ponajviše umetnosti, Gombrovič sastavlja delo koje pleni svojim grandioznim zamahom. I to u svetu koji je postao sirotište duha. Taj svet najbolje opisuje sam Gombrovič: „Pitao sam se i pitam se kako ustanoviti Zakon koji najsažetije određuje specifičnu situaciju evropskog Duha. Ali, ne vidim ništa drugo sem ŠTO PAMETNIJE, TIM GLUPLJE. U suštini: tu nije reč o onom izvesnom kontigentu još neprevaziđene gluposti s kojom će se razvitak pre ili kasnije obračunati. Ovde je u pitanju glupost koja ide ukorak s razumom, koja zajedno s njom raste. Bacite pogled na sve praznike intelekta: na te koncepcije. Ta otkrića! Perspektive! Suptilnosti! Publikacije! Kongrese! Diskusije! Institute! Univerzitete! A ipak: glupo je.“
Vitold Gombrovič, po mnogima najznačajniji poljski književni stvaralac druge polovine dvadesetog veka, je rođen u plemićkoj porodici. Upisuje studije prava u Varšavi, tokom kojih se posvećuje književnom radu. Prvo njegovo veliko delo je „Ferdidurke“, satirični roman iz 1937. godine. Pred izbijanje Drugog svetskog rata odlazi u Argentinu, gde će ostati sve do 1963. U gotovo desetogodišnjem periodu ništa ne objavljuje. Prekretnicu predstavlja „Dnevnik“ posle kojeg slede romani „Trans-Atlantik“ i „Pornografija“. Vraća se u Evropu, gde objavljuje roman „Kosmos“ i niz dnevničko-polemičkih spisa. Prerana smrt ga je koštala Nobelove nagrade (bio je prvi izbor Švedske akademije), a za svoje književno stvaralaštvo je zadobio najveća evropska i svetska priznanja. Posthumno je objavljen (još uvek nepreveden na srpski) dodatak dnevniku „Kronos“ u kojem Gombrovičev baca novo svetlo na svoj privatni život.
„Ja se mnogo bojim đavola. Čudno priznanje iz usta malovernika. Od ideje đavola nisam kadar da se oslobodim… To je tumačenje strahote u mojoj neposrednoj blizini… Šta vrede policija, zakoni, sva osiguranja i sredstva opreznosti, ako Čudovište šeta u nama slobodno, i ništa nas od njega ne štiti, ništa, ništa, nema nikakve prepone između njega i nas“, zapisuje Gombrovič. I upravo u ovim delovima „Dnevnika“, tamo gde nestaje nesnosno i podjednako genijalno derište koje skandalizuje čitaoce svojim nepodopštinama (svejedno da li homoerotskim avanturama, prezirom otadžbine, Borhesa i Kafke), izvire pravi Gombrovič. Veliki umetnik koji mora da se suoči sa svetom, ali i sa samim sobom. U toj potrazi on pronalazi sebe. Ono Ja, sa kojim kreće sve. Iz tog suočenja, ali isto tako i pokušaja da se pronađe i objasni ljudska suština, nastaje „Dnevnik“. Gombrovič je stvorio kompleksno, čudnovato i maestralno delo, ali ne samo to. Gombrovič je kroz „Dnevnik“ stvorio i samoga sebe: „Ali kakvo uživanje: ne govoriti za nekoga, nego za sebe! Ako se svaka reč jače učvršćuje u sebi, onda ti donosi unutrašnje snage, oslobađa te od hiljada zastrašujućih kalkulacija, jer ne govoriš kao rob efekta, nego kao slobodan čovek!“

Naslov: Dnevnik
Autor: Vitold Gombrovič (1904-1969)
Preveo: Petar Vujičić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2012
Strana: 878

Grand central – Dušan Miklja

„Ploviti se mora, živeti nije neophodno“, geslo moreplovaca, čije se autorstvo pripisuje rimskom vojskovođi Plutarhu, možda na najbolji način iskazuje suštinu putovanja. Nečeg toliko izazovnog da postaje i veće od samoga života. Koliko je putovanje bitno za pojedinca, još bitnije je za istoriju naše civilizacije. Pokušajte samo da zamislite kako bi izgledao današnji svet da nije bilo velikih putnika i avanturista. No, sve je to skoro pa opšte mesto. Ona malo intrigantnija tema je odakle dolazi naša želja za putovanjima. Suštinski, šta nas to nagoni da napustimo sigurnost svog okruženja i krenemo u daleki i tuđi svet? Možda je umesto konkretnog odgovora bolje citirati Oskara Vajlda: „Geografska karta na kojoj nije označena utopija ne zaslužuje ni da se pogleda.“ A ta utopija je ljudska nada da ćemo na nekom drugom mestu pronaći nešto mnogo više i bolje. Na nesreću, ona se skoro uvek ispostavi kao iluzija. O toj nadi maestralno piše Konstantin Kavafi u pesmi „Grad“: „Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. / Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati / istim. U istom ćeš susedstvu ostariti: / u istim ćeš kućama osedeti. / Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde/ odeš – ne nadaj se – / nema za tebe broda, nema puta. / Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom / tako malenom kutu, / straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.“ I možda je zbog toga potrebu za putovanjem najbolje nazvati himerom. Tom prelepom opsenom koja daje smisao našem životu, iako taj smisao nikada nećemo dosegnuti i dodirnuti. Sve se ovo odnosi na one, ajde da ih nazovemo ovako u nedostatku boljeg izraza, „duhovne“ putnike, sortu koja se nalazi pred iščeznućem. Bljutava civilizacija uspela je da obljutavi čak i putovanja, napravivši od njih malograđanski igrokaz u kojem je od saznavanja i spoznavanja nečeg novog i drugačijeg postalo mnogo bitnije osunčati zadnjicu ili se slikati ispred neke poznate građevine ne bi li to poslužilo kao kasniji materijal za hvaljenje na društvenim mrežama. Da ipak i danas postoje oni stari duhovni putnici-tragaoci pokazuje nam Dušan Miklja.
Glavni junak romana „Grand central“ je pisac i novinar Uliks koji dolazi u Njujork da nadgleda snimanje filma koji nastaje na osnovu njegovog scenarija. Razume se, to nije osnovna Uliksova zamisao. On želi da u potpunosti oseti duh grada čiji je nekada stanovnik bio. Dušan Miklja nas vodi kroz njujorške kvartove, ulice, restorane, muzeje i galerije, muzičke dvorane, knjižare, barove… Na tom putu će Uliks doživeti bezbroj avantura, ali i pokušati da napravi sumu svog života. Šta se krije iza njegovih večitih putovanja? I šta ostaje od života kada se suočimo sa njegovim neminovnim krajem, Uliks pokušava da odgonetne.
„Grand central“ se može posmatrati iz tri ugla. Na prvom mestu to je bedeker kroz njujorške znamenitosti. Bogata erudicija Dušana Miklje u ovom romanu doživljava svoj vrhunac. Najbitnije od svega, ona je neopterećujuća i nepretenciozna. Bezbroj anegdota i priča o slavnim Njujorčanima i kulturnim znamenitostima ovog grada se odlično prepliću sa onom drugom, fabularnom, komponentom. Uliksove avanture su u rukama spretnog pripovedača koji ništa ne prepušta slučaju. Na nju se nadovezuje treća komponenta romana. To su unutrašnja preispitivanja glavnog junaka, koja u želji da odrede jedan ljudski život zalaze mnogo dublje. Kakva je i jedna od najvećih dilema junaka ovog romana: „To (…) je Uliksa dovodilo u zabunu, ako ne i rastrojavalo, jer se, kako je stario, sve češće raspinjao nedoumicom da li je njegov život obeležen, možda čak i uslovljen, simbolima, praslikom i prauzorom ’večnog putnika’, ili stvarnim, kako bi deca rekla, ’istinskim’ događajima. Da li je, drugim rečima, sve bilo samo san, što je svakako lepši način da se opiše nepodudarnost priče i stvarnosti.“
Dušan Miklja je rođen u Beogradu, gde se i školovao. Bogata novinarska karijera će ga odvesti u mnoštvo zemalja odakle će izveštavati kao dopisnik za beogradske medije. Posebno su istaknute njegove reportaže i dopisi iz Afrike, gde je svedočio brojnim dramatičnim događajima. Autor je nekoliko zbirki priči („Sultan od Zanzibara“, „Potapanje Velikog ratnog ostrva“, „Hronika nastranosti“), romana („Put u Adis Abebu“, „Kraj puta“, „Afrikanac“, „Njujork, Beograd“), putopisa („Crni Sizif“, „Trbuh sveta“) i drama („Ima li boga“). Po njegovom romanu „Njujork, Beograd“ snimljen je istoimeni film. Za svoje književno i novinarsko stvaralaštvo je nagrađivan.
„Ono što ga je mučilo, razjedalo takoreći, bila je bestidnost kojom se privid slobode predstavlja kao nesmetana sloboda da svako živi po svom izboru i nahođenju“, ovako Dušan Miklja opisuje Njujork. Taj megapolis koji u sebe guta pridošlice dajući im obećanje zadovoljstva koje će biti dovoljno čak i za rableovski apetit. Ali, šta ostaje posle tog obećanja? Najjednostavnije rečeno, sam život. Onaj od kog pokušamo da pobegnemo. I privid slobode, baš kakav je i privid koji gaji neutaživi putnik Uliks. Suočen sa „bestidnim“ Njujorkom, on konačno vidi svoj život. Silna su to putovanja na koja je potrošio svoj život, ništa drugo nego večita potraga za neuhvatljivom himerom. Ali to opet ne znači da putovanje nije imalo smisla. Uliks na kraju pronalazi svoju Itaku. A nju najbolje opisuje Kavafi: „Ona ti je dala divno putovanje / Bez nje ne bi ni krenuo na put. / No, ništa ti više ona nema dati. / (…) / Mudar kakav si postao i s tolikim iskustvom / shvatićeš već šta Itake znače.“

Naslov: Grand central
Autor: Dušan Miklja (1934-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 270