Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415

Advertisements

Značenje džokera – Vladimir Pištalo

Postistina, sada već opštepoznati izraz, toliko da je postao reč godine u izboru Oksfordskog rečnika, možda na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Za one slabije upućene, postistina opisuje vreme u kojem je iz javnog diskursa proteran razum. Suština je da su činjenice u sasvim drugom planu, a čak i ako su prisutne – te činjenice su falsifikovane ili obrađene tako da izazivaju silovite emocije. To je ponajviše prisutno u politici, ali ne manjka ni drugih oblasti u kojima se primenjuje ovakva manipulacija. Ona svakako nije nastala juče. U srži propagande leži apelovanje na emocije. Gotovo svaka reklama vam ne prodaje konkretan proizvod – uzgred: upravo je to cilj – već način života ili zadovoljstvo. Tome i ekstatični osećaji u reklamnim kampanjama posle degustacije piva, soka ili čokolade. To je dobro znao Gebels, jedan od najvećih marketinških magova svih vremena. Koren uspeha nacionalsocijalizma, i ne samo njega, je bio u manipulaciji osećanjima. Članovi nacističke partije su imali osećaj pripadnosti i zajedništva. Povezivao ih je viši cilj, uspon njihove zajednice. Sve to otelotvoruje veliki vođa, mesijanski lider, simbol jedinstvene narodne težnje. Najbolje je to izraženo u geslu nacističke partije: “Jedan vođa, jedno carstvo, jedan narod”. Naravno, to nije bilo dovoljno. Bili su potrebni neprijatelji. Najpoželjnije, oni imaginarni. I polako dolazimo do vremena postistine. U srži gotovo svakog vladajućeg režima, pogotovo u današnjici, se nalazi strah. Političari nemilice raspiruju strah, ali i mržnju protiv “neprijatelja”. Kao što su u nacističkoj Nemačkoj Jevreji bili krivi za sve što ne valja, tako su to danas migranti ili prethodnici na vlasti. I, razume se, silesija spoljnih i unutrašnjih neprijatelja koji jedva čekaju priliku da nas raskomadaju, unište, poraze, vrate u prošlo vreme… Suština je da se vlada strahom, što neminovno stvara neuralgično društvo na ivici građanskog rata. Naravno, izmaštanog. I tu nastupa problem. Takvu zver je nemoguće pobediti činjenicama. One, uostalom, odavno više nisu bitne. Čak i ako se izrekne disonantni ton, on će odmah biti okarakterisan kao “neprijateljski čin”, a onaj ko ga izgovori će biti najgore izvređan na ličnoj osnovi. Stari, dobri ad hominem. Ipak, lek postoji. To je smeh. Radost. Neretko i ironija. Najubojitije sredstvo protiv gluposti i pokvarenosti koja je na sebe navukla krinku mudrosti i brige za “višu” stvar. O toj radosti Vladimir Pištalo maestralno piše u knjizi eseja “Značenje džokera”.
Na samom početku knjige, posle eseja koji obrađuje istoriju džokera i njegovog smisla u savremenom svetu, Pištalo nam predstavlja slabo poznatu sliku Amerike. Pred nama su eseji o Čarlsu Simiću, “srpskoj” Americi, teorijama zavere, ali i sjajni portreti Abrahama Linkolna i Džona Mjuera, kao i čuvenih satiričara Marka Tvena, Henrija Luisa Menkena i Čarlija Čaplina. Drugi deo knjige je posvećen “našim” temama. Istorija onanije kroz stari medicinski priručnik, priča o regalskoj književnosti, portreti Koraksa i Saše Rakezića – Zografa, ali i pripovest o čuvenom mostarskom mostu. Sledi sjajni esej o istoriji reklame u Srbiji, baš kao i tekstovi o radosti čitanja, čudima u savremenom svetu, kućnim ljubimcima… Knjigu zatvaraju eseji, Pištalo ih naziva himne, o Hermesu i Dionisu.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi eseja su dve stvari. To je na prvom mestu krajnje razigrani stil, uvek na granici između eseja i priče, protkan sjajnim humorom i zanimljivošću koja vas nagoni da ove eseje čitate kao najuzbudljiviju beletristiku. Na to se nadovezuje autorova erudicija. Ogromni dijapazon tema u Pištalu je pronašao sjajnog istraživača, čoveka prepunog znanja i najbitnije – čoveka koji ima talenat da sve te podatke predstavi na nenadmašan način. Baš kao što to čini, recimo, pišući o teorijama zavere: “Teorija zavere je mazohistička seksualna fantazija: ruke su vam vezane i neko drugi može da vam radi šta god hoće. Ali ta vrsta fantazije pruža opravdanje za buduće sadističko uzvraćanje u realnosti.”
Vladimir Pištalo, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, je rođen u Sarajevu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorira na Univerzitetu Nju Hempšir. Debitovao je sa knjigom poetske proze „Slikovnica“ (1981). U njegova najznačajnija dela ubrajaju se novela „Korto Malteze“, zbirka „Priče iz celog sveta“, biografsko delo „Aleksandrida“, romani „Milenijum u Beogradu“, „Venecija“ i „Sunce ovog dana“. Najpoznatiji je po romanu „Tesla, portret među maskama“ koji mu je doneo NIN-ovu nagrada i niz drugih priznanja. Pištalova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Živi u Americi, gde predaje svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru.
Ne čita se zato što je ‘lepše sa kulturom’. Čitanje je borba za smisao. Čitanje omogućava da živite više nego jedan život. Umnogostručuje misli i emocije. Sa njima postajete ne samo drugi ljudi već i sve što uopšte postoji (…)“, piše Pištalo u jednom eseju i nastavlja: „Poezija pokazuje koliko moćne reči mogu biti. Politika pokazuje koliko reči mogu biti prazne. Bez poznavanja poezije pomislićete da na svetu postoji samo jezik politike.” I upravo je to i najveća vrednost ove knjige. “Značenje džokera” nas opominje na glupost politike, zasićenost svakog segmenta našeg života užasavajućim bedastoćama. Ništa manje ni na opasnost kakvu ovo more gluposti donosi. Lek je u smislu. U dubokom promišljanju, razumu i elokvenciji. Svemu onome što nam dobra literatura pruža. Ova knjiga sjajno napisanih eseja je i podsetnik na životnu radost, zdrav smisao za humor i ironiju koja na najbolji način uništava laži u vremenu postistine. Najbolje to sam Pištalo iskazuje: “Humor je samo za one koji žele da se osećaju živi. On raskrinkava pretenciozne besmislice koje prolaze kao ozbiljan posao. Njegova tajna, po Aristotelu, je iznenađenje. Kažu da je vedro srce stalna gozba i da je smeh za dušu što i sapun za telo.”

Naslov: Značenje džokera
Autor: Vladimir Pištalo (1960-)
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2019
Strana: 226

Pročitajte i prikaz Pištalovog romana “Sunce ovog dana”,
kao i studije “Kupite nešto i ovde

Ide svet – Laslo Krasnahorkai

Ukorenjenost se neretko posmatra kao plemenita stvar. A pod tim se ponajviše podrazumeva privrženost onome čemu pripadamo. Sasvim je svejedno da li je to pripadnost određenoj naciji ili ljubav prema mestu u kom živimo. Bezbroj puta citirani Šantićevi stihovi o „suncu tuđeg neba“ postali su obavezni deo ovakvog lamentiranja (mala, ali možda potrebna digresija: Šantić ove stihove piše ožalošćen odlaskom Bošnjaka u Tursku posle austrijske aneksije, danas gotovo nezamisliva ljubav prema drugom narodu na Balkanu). Suština je, da skratimo čitavu stvar, mišljenje da čovek jedino može da se u potpunosti ostvari u okruženju koje mu je blisko i nazovimo ga – prirodno. Da li je to baš tako, to je već drugo pitanje. Istorija naše civilizacije nam govori sasvim suprotnu stvar. Najpre, istorija svih naroda je priča o beskrajnim selidbama. Oduvek se tražilo, a i uvek će se (možda nam to najbolje svedoči emigrantska kriza u današnjici) tražiti mesto za bolji život. Države, a pogotovo mesta na kojima ljudi obitavaju, nisu nepromenjiva kategorija. Očas se struktura stanovništva promeni i pretvori u nešto sasvim drugo, evo još jednog, nama najbližeg primera – Kosova. Čak i ukorenjivanje na određenom mestu ne menja stvar. Da bi se jedno društvo valjano razvilo neophodna je neprestana cirkulacija stanovništva. Pogledajmo samo našu istoriju. Pismenost, umetnost i industrijski razvoj su uvek donosili ljudi koji su dolazili sa strane. Evo, samo primera radi, malo imena. Dositej Obradović, Joakim Vujić, Đorđe Vajfert, Ignjat Bajloni, Nikolaj Krasnov… Sve su to ljudi koji su došli sa „strane“ i izmenili svet u kom živimo. Poenta je, da konačno pređemo na stvar, u novim iskustvima koje nas obogaćuju i čine društvo boljim. Ukoliko to ne postoji, a evo još jednog primera – Srbije tokom devedesetih, sledi neminovna stagnacija. Ali da se vratimo na stvar. Razvoj jednom društvu, koliko god to zvučalo čudno, donose avanturisti i nepostojani ljudi. Oni istražuju nova prostranstva, donose tehnološka otkrića i razvijaju umetnost. Oni ljudi koji su zatvoreni u svom svetu to ne čine. Njima je dovoljna njihova prćija – ono sveprisutno: kakvo je takvo je, ali je moje. Ipak, i još jednom, da li je to baš tako? I da li se u toj ukorenjenosti krije nešto sasvim drugo? Da li je to pre svega posledica neznanja? Ili, pak, neuspeha promene posle koje preostaje samo prihvatanje čamotnog života? O svemu tome je Laslo Krasnahorkai napisao izuzetnu zbirku priča.
Dvadeset priča u zbirci „Ide svet“ nam donosi raznolike sudbine. Čovek koji začetak svoje tuge smešta u duboku mađarsku provinciju u kojoj je u detinjstvu video skelet ogromnog kita, prevodilac koji lutajući Šangajem iznenada otkriva smisao svog života, mladić koji odlučuje da ostavi svoj dotadašnji život u kamenolomu, turista na Gangu, psihijatrijski slučaj kojem je fiksacija život Jurija Gagarina, sveštenik koji „obesvećuje“ crkvu u kojoj je služio – samo su neke od priča iz ove izuzetne zbirke. Sve njih povezuje isto iskustvo. I ista želja. To je potreba za begom, koju najbolje izražava jedan junak iz ove zbirke: „Ostavio bih sve, sva brda i doline, sve staze i bogaze, sve kreje u bašti, ostavio sve i svja, nebo i zemlju, proleće i jesen (…)“
Literarni genij Lasla Krasnahorkaia je nešto što se retko viđa. To je na prvom mestu neverovatna jezička umešnost sjedinjena sa željom za eksperimentom. U slučaju ove zbirke su to gigantske rečenice. Konkretno: priče ili ogromni pasusi ispisani u samo jednoj rečenici. Ono što naizgled deluje nemoguće za čitanje (zamislite samo rečenicu koja se proteže na deset stranica) je u stvari prava literarna poslastica. Krasnahorkai svojim blistavim stilom, sjajnim psihološkim uvidima i ništa manje dobrim opservacijama o svetu u kom živimo, stvara zbirku koja je istinsko remek-delo.
Laslo Krasnahorkai je jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom je snimio niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su najpoznatiji). Jedinstveni stil i teme sa kojima se Krasnohorkai uhvatio u koštac mu donose pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ (Dereta) i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i ova zbirka priča u izuzetnom prevodu Marka Čudića.
„Nije došao kraj istorije i nije došao kraj ničemu; mi se više ne možemo uljuljkivati u iluziji da se sa nama bilo šta završava. Samo nastavljamo nešto i nekako ga održavamo, nešto se nastavlja i nešto se održava“, piše Krasnahorkai u ovoj zbirci i na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Vreme u kom je, da se vratimo na početak teksta, skoro ukinuta mogućnost bega. Otkriti nešto novo je nemoguće. Nemoguće je i pobeći. Pipci krajnje globalizovanog sveta će nas svugde stići. Sve je suštinski isto, svugde svetle iste neonske reklame. I svugde je isti užas. Onaj koji nosimo u sebi. Laslo Krasnahorkai ga maestralno opisuje. To je splin, zasićenost svime, ponajviše onim u šta smo se pretvorili. Junaci ove zbirke su uhvaćeni u trenu u kojem pokušavaju da pobegnu od tog užasa: „Odavde se mora otići, jer ovo nije mesto na kojem se može postojati i na kojem vredi ostajati, jer ovo je mesto iz kojeg se, zbog njegove nesnosne, nepodnošljive, hladne, sumorne, puste i smrtonosne teskobe mora pobeći (…)“ Te pokušaje bega, dok svet ide, Laslo Krasnahorkai opisuje, bez preterivanja, genijalno. „Ide svet“ je zbirka očaravajućih pripovesti, ispisanih čudesnim jezikom i stilom koji izaziva istinsko divljenje.

Naslov: Ide svet
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Marko Čudić
Izdavač: Rende, Beograd, 2019
Strana: 309

Jedno ubistvo u Patrijaršiji – Nenad Novak Stefanović

Pored ljudi, jedan grad gradom čine i zgrade, ulice, parkovi, ništa manje i kanalizacija, vodovod, parkinzi… Ipak, ono što se najčešće previđa, pokušajte primera radi samo da zapitate nekoga šta to grad čini gradom – i skoro sigurno će taj odgovor izostati. A to je kontinuitet. I tu dolazimo da paradoksa. Nešto čime se hvalimo i što nam predstavlja stvar za ponos je u isto vreme skrajnuto i prepušteno potpunoj nebrizi. I ne samo njoj. Istorijsko nasleđe je neretko predmet najbezočnijeg uništenja. Nema boljeg primera za to od Beograda. Bez namere da se, barem na ovome mestu, upuštamo u političke sporove, iako se to čini nemogućim – naprosto politika, a pod tim se pre svega misli na dnevnu politiku, je postala toliko sveprisutna da se bez nje ne može govoriti čak ni o onim temama gde ona nikako ne sme da bude prisutna. U pitanju je pravljenje potpuno novog lica grada. Ipak, pre nego što počnemo da govorimo o sadašnjosti, treba se vratiti u prošlost. Beograd je imao to prokletstvo da za svoje glavare kroz čitavu istoriju ima ljude koji misle da svet počinje od njih. Za polaznu tačku uzmimo barokni Beograd. Jedna od odredbi Beogradskog mira 1739. godine je bila rušenje svega što su Austrijanci za vreme svoje vladavine sagradili. Sem par kuća, koje su danas najstariji stambeni objekti u Beogradu, ostala je sačuvana samo Doksatova fortifikacija Beogradske tvrđave. Istorija se ubrzo ponovila. Jedan od prvih poteza srpskih vlasti posle odlaska Turaka je bilo rušenje osmanskih građevina. Preživela su samo dva turbeta, Bajrakli džamija i jedna stambena kuća. To se nastavlja sve do Drugog svetskog rata. Umesto turske kasabe teži se stvaranju drugačijeg, najbolje rečeno – modernog Beograda. Sve dok ne dođe do još jedne promene. Dolazak nove, revolucionarne vlasti 1944. godine prati još jedna promena paradigme. Umesto obnove starog gradskog jezgra počinju da se podižu betonske grdosije, tamo gde im nije mesto. Devedesete su metastaza ludila. Ono malo preživelih starih kuća se nemilice ruši ne bi li se sagradile nakaze. I polako dolazimo do današnjice. Nekakve “gondole” na Kalemegdanu, zamislite samo nakazne betonske stubove visoke četrdeset metara zabodene u nekoliko milenijuma stare iskopine, i tržnog centra podignutog na savršeno očuvanoj ulici iz perioda rimske vladavine gradom. I nije to kraj. Najveće ludilo se tek sprema. Na mestu rimskih termi u Studentskom parku, neprocenjivom kulturnom i istorijskom blagu, gradiće se podzemna garaža. Ono što se nekako i pored svih ratova i ludila sačuvalo, dokrajčiće novi vandali. Ipak, postoje i ljudi koji se o istoriji grada brinu. Ako već ne mogu da vrate srušene građevine, onda će im barem vratiti život. I to kroz književnost. Baš kao što to čini Nenad Novak Stefanović.
Druga je polovina dvadesetih godina. Mladi inspektor Krsta Pavlović, učenik Arčibalda Rajsa, posle prve i poprilično slavne istrage opisane u knjizi “Ubistvo u Kapetan Mišinoj”, dobija novi slučaj. U staroj patrijaršijskoj pekari ubijen je profesor arheologije Najdan Lukić. Potraga za profesorovim ubicama će inspektora sukobiti sa zaverenicima u krugu crkve. Ulozi su veliki. Profesor Lukić je otkrio nešto što bi moglo da u potpunosti promeni istoriju crkve. Mladi inspektor mora da se uhvati u koštac sa ovim otkrićem, ali i da pronađe profesorove ubice.
Čitati “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” je pravo uživanje. To je na prvom mestu sjajno napisana priča. Odlično vođena radnja, misterije, furiozna potraga za ubicama i zavere – sve to pronalazi mesto u ovom romanu. Ne i manje bitno, autor je sjajno predstavio nutrinu inspektora, inače nesvršenog bogoslova, sa večitom raspolućenošću između verskog idealizma i poprilično krvave stvarnosti. Na to se nadovezuju i odlični dijalozi, često protkani velikim pitanjima. Takvo je i pitanje o “nebeskoj Srbiji”. U ovom slučaju poprilično zlokobnoj: “Nebeska Srbija pobeđuje tako što daje pravo svom izaslaniku na zemlji da u njeno ime deli pravdu izdajnicima vere.“
Nenad Novak Stefanović, pisac, novinar i istraživač, je rođen u Beogradu. Bio je glavni urednik nekoliko magazina i časopisa. Trenutno radi u „Politici“ u kojoj piše o istoriji beogradskih zdanja u rubrici „Jedna kuća jedna priča“. Objavio je niz romana („Darovi mrtvih“, „Doktor sluša sving“, „Dijalog na Dunavu“, „Svetlarnik“, „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“…) i istorijskih studija („Jedan svet na Dunavu“, „Muzeopisi“…), kao i dve knjige o Beogradu („Beograd kroz ključaonicu 100 kuća“ i „Ljubavni vodič kroz istoriju Beograda“).
Baš kao i u slučaju Nesbea, o čemu smo na ovom mestu već pisali, Nenad Novak Stefanović pomera granice žanra. Trilerski zaplet je tu, isto tako i krvavo ubistvo, misterije, zavere… Za nekoga ko samo to od knjige traži – sasvim dovoljno i zadovoljavajuće. Ipak, ono što je najveća vrednost ove knjige je oživljavanje, da upotrebimo Pekićeve reči, mrtvaca istorije. Nenad Novak Stefanović je svoje ogromno znanje o istoriji Beograda utkao u ovaj roman. Čitajući “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” mi se selimo u Beograd koji grabi novim pravcem posle silnog ratnog pustošenja. Taj novoizgrađeni Beograd će kasnije nestati u novim ratovima i mirnodopskim “preuređenjima”. Nenad Novak Stefanović nam daje sjajnu sliku tog nestalog Beograda. I ne samo to. Kroz ovaj, ništa manje i kroz prethodni roman o inspektoru Krsti Pavloviću mi pratimo istoriju gradnje i razgradnje jednog grada. Suštinski, Nenad Novak Stefanović nam daje sliku kontinuiteta, ali ne kontinuiteta razvoja već propasti. Možda deluje iluzorno, ali jedino što može da nas danas spasi od novog vandalizma je svest o istoriji grada i bogatstvu istorijskog nasleđa koje se nemilice uništava. Najbolje to izražava junak ovog romana: “Vidite šta se dešava oko nas. Kolika gromadna pečurka laži raste. Ovaj narod će spasti istina, ako mu išta može pomoći da izađe iz uživanja u laži.“

Naslov: Jedno ubistvo u Patrijaršiji
Autor: Nenad Novak Stefanović (1961-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 324

Serotonin – Mišel Uelbek

Praviti ovakvu vrstu podele je nezahvalan posao. Ponajviše zato što ona do sada nije bila predmet nekog većeg proučavanja. Ali da ipak probamo. Ukoliko bismo pokušali da napravimo podelu pisaca na osnovu one sada već opštepoznate Jungove karakterizacije ličnosti, velika većina literata bi sasvim sigurno bili introverti. Da budemo odmah načisto, ovo se isključivo odnosi na javne istupe. Sam čim stvaranja je duboko introvertan čin. Gotovo da ne postoji pisac koji može da stvara okružen gomilom ljudi, ako izuzmemo one romantičarske mitove o pesnicima koji pišu pesme po kafanskim salvetama. Ovde je reč o onome šta se dešava nakon stvaranja. Pisci su ljudi, jedan od retkih istinitih stereotipa, koji su uglavnom zatvoreni u sebe i u svoj svet. Koliko je to duboka potreba (možda je najbolji primer Borislav Pekić koji je emigrirao u London ponajviše zato što je tražio prostor i vreme u kom bi mogao da na miru stvara), još više je to želja za zaštitom privatnosti. Takav je, da opet uzmemo najočitiji primer, Ivo Andrić. Namerno izgrađena slika nedostupnog čoveka bila je daleka od istine. To nam najbolje pokazuju svedočenja Andrićevih poznanika i prijatelja. Krinka nedostupnosti bila je brana od nasrtljivog sveta, onakvog kakav je na Balkanu sveprisutan. S druge strane stoje pisci koji se ne straše javnog nastupa. I ne samo to. Njih je, čini se, nemoguće zamisliti bez javnog delovanja. Najpoznatiji je svakako Tolstoj. Neverovatna književna karijera, ona koja i danas izaziva apsolutno divljenje, Tolstoju nije bila dovoljna. On je želeo da bude učitelj. I ne samo to, Tolstoj je hteo da bude prorok i vođa. Svedok tome su knjige i spisi iz njegovih poslednjih godina, ako ćemo govoriti iskreno – pamfleti i škrabotine kada se uporede sa titanskim “Ratom i mirom”. I tu nastupa problem, bezbroj puta viđen do sad. Književnost nestaje i ustupa mesto javnom radu. Najčešće su to jalove političke rasprave, one u kojima se pisci po količini sujete opasno približavaju operskim divama, i, što je još gore, ta jalovost sjedinjena sa sujetom jede njihovo stvaralaštvo. Ako ćemo tražiti primer za ovo to bi svakako bio Dobrica Ćosić. Ipak, postoji i treća grupa pisaca. Onih kod kojih se introvertnost neprestano prožima sa ekstrovertnošću, još tačnije – to su slučajevi u kojima je gotovo nemoguće razlučiti gde se završava književnost, a gde počinje stvarni život. To su ljudi koji, možda je tako najbolje reći, žive ono što su napisali. Ili to afektiraju, želeći da stvore takvu sliku. Jedan od takvih pisaca je i Mišel Uelbek.
Floren-Klod Labrus, glavni junak novog Uelbekovog romana, nalazi se na životnoj prekretnici. Njegova veza sa znatno mlađom Japankom Juzu je pred prekidom. Koliko je to posledica Juzuinog neverstva, još više je to junakov krajnji zbir očaja, depresije i nezadovoljstva sopstvenim životom. Labrus odlučuje da pobegne. Prateći njegov put od samačkih hotelskih soba, obavezno pušačkih, pa sve do daleke francuske provincije, Uelbek nam daje epsku sliku propasti. To je najpre propast junakovog života, ali ništa manje i sveta onakvog kakvog smo ga dosad poznavali, ponajviše savremene Francuske.
Već dobro poznatu narativnu strategiju, sredovečnog čoveka sukobljenog sa užasima očaja, Uelbek zadržava i u ovom romanu. Događaji i radnja su najčešće samo neophodni dekor i prilika za šlagvort. A taj šlagvort su brojni esejistički pasaži. To su na prvom mestu zapažanja, najčešće istančana samopsihologizacija, o nutrini glavnog lika romana. Ne i manje bitno, to je i priča o politici, društvu, kulturi, svemu onome što čini svet u kom živimo. U ovom slučaju to je ponajviše priča o mestu muškarca u savremenosti: “Muškarci, generalno, ne umeju da žive, oni sa životom nikada nisu zapravo na ‘ti’, nikad se ne osećaju ugodno u svojoj koži, pa se zato upuštaju u razne poduhvate, manje ili više ambiciozne, manje ili više grandiozne, kako ko već, i onda u tome, uglavnom, pretrpe neuspeh i dođu do zaključka da bi bolje uradili da su, sasvim jednostavno, živeli, ali uglavnom tada biva već prekasno za sve.”
Mišel Uelbek, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen na ostrvu Reinion blizu Madagaskara. Debituje kao pesnik i autor studije o H. P. Lavkraftu. Njegov roman-prvenac “Proširenje područja borbe” mu donosi pažnju kritike i publike. Sledi niz romana (“Elementarne čestice”, “Platforma”, “Mogućnost ostrva”, “Karta i teritorija” i “Pokoravanje”). Za njih dobija izuzetne kritike, niz priznanja (među kojima je i Gonkurova nagrada), ali i nebrojane napade. Autor je i nekoliko zbirki poezije, kao i knjiga prepiski.
Uelbekov fenomen je gotovo nemoguće objasniti. Najpre treba odgonetnuti šta je namerno izgrađena slika, a šta istina. Što je suštinski nemoguće. Sam Uelbek je to zamešateljstvo napravio. Njegovi stavovi, apsolutni otpor političkoj korektnosti (što mu je donelo prezir liberalne javnosti) sjedinjeni su sa koketiranjem sa istom tom politički korektnom elitom. Ideološke pozicije, neretko bliske desnici, se za čas promene i pretvore u svoju suprotnost. Čak i Uelbekov imidž, onaj javni nastup sa početka teksta, je u “službi radnje”. Uelbek je, baš kao i likovi iz njegovih knjiga, kapriciozan, sklon ekscesu i skandalu. I kako onda shvatiti stvaralaštvo čoveka koji je svoj lični život spojio sa literaturom koju stvara? Pa, možda je najbolje čitati tu literaturu, zaboravljajući silne skandale, čudne stavove i ekscentričnost pisca. Ukoliko to zanemarimo, pred nama se, u ovom slučaju, ukazuje sjajno napisan roman. I još bitnije, odlično opisan unutrašnji svet zbunjenog i umornog čoveka. Ideologija i politika su davno izgubile svaki smisao. Baš kao i svako, suštinski efemerno, zadovoljstvo ovoga sveta. Ostaje samo iskanje za ljubavlju, ono što jedino može da spasi čoveka u današnjici: “Spoljni svet bio je surov, nemilosrdan prema slabima, taj svet gotovo nikad ne ispuni ono što je obećao, a ljubav ostaje jedino u šta se, možda, još može verovati.”

Naslov: Serotonin
Autor: Mišel Uelbek (1958-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 304

Tuđa kost – Sanja Savić

Pored mnoštva stvari koje nam književnost pruža – tu je najpre užitak u čitanju, ali i saznajna vrednost literature i mogućnost uživljavanja u tuđe sudbine – ona nam daje još jedan dar. To je mogućnost da kroz istoriju literature pratimo i razvoj naše civilizacije. Literatura nam omogućuje da prodremo u istoriju o kojoj se gotovo ništa ne zna. Takav je slučaj sa položajem žene u našoj istoriji. Kroz celi srednji vek žena je skoro nepostojeća za literaturu. Oni retki izuzeci su priče o vladarkama. Ako to nije panegirik njihovom vrlinskom životu, ponajviše onda kad završe u manastiru (najbolji primeri su kneginja Milica i monahinja Jefimija), to je onda priča o spletkama i nepočinstvima. Tako Grigorije Camblak nesrećnu Simonidu, žrtvu Milutinovog ludila (tolikog da pojedini istoričari govore da je Milutin Simonidu napastvovao u osmoj godini života), naziva preljubnicom. Ista matrica se nastavlja i u kasnijem periodu. Jedan od najamblematičnijih likova je prokleta Jerina. Ona je zla, ohola i surova vladarka, nemilosrdna prema narodu, razume se i preljubnica. Narodna poezija nam isto tako pokazuje kakav je položaj žene u tadašnjem vremenu. Ona može da bude dobra žena, okrenuta isključivo domu i porodici (kakva je na primer majka Jevrosima), ili zla žena, preljubnica i nemoralna rospija (opet amblematični lik Anđelije, supruge Banović Strahinje). Ovo se ne menja ni u kasnijoj literaturi. Ženski likovi u romantizmu i realizmu su stereotipni i nastali po istoj matrici. To je ili poetski objekt (ona je divna, nežna i nevina, a on žudi za njom) ili moralistički primer dobra ili zla. Suština je da je žena zapostavljena i čisti dekor u muškom svetu. Na sreću, pojavljuju se prve žene književnice. Kroz stvaralaštvo Milice Stojadinović Srpkinje, Anđelije Lazarević i Milice Janković pomalja se novi lik žene. Naravno, muški svet je i dalje neprikosnoven. Najbolje nam to pokazuje odnos prema ovim književnicama, baš kao i njihov odlazak u potpuni zaborav. Ipak, pojavljuju se ubrzo i prve umetnice koje zadobijaju priznanja javnosti. Naravno, napada ne manjka. Tako se Branislav Nušić u komadu „Uljež“ ruga prvim feministkinjama, a Ksenija Atanasijević trpi užasne pritiske i napade. Ipak, povratka nije bilo. Isidora Sekulić i Desanka Maksimović u predratnom periodu to pokazuju. Kasnije im se pridružuju, da pomenemo samo neke: Svetlana Velmar-Janković, Dubravka Ugrešić, Milica Mićić Dimovska, Mirjana Novaković, Mirjana Mitrović… Stari svet je nestao i žena je napokon prestala da bude samo dekor u literaturi. Putem ovim književnica ide i Sanja Savić.
Roman „Tuđa kost“ je pripovest o tri žene. To je na prvom mestu priča o naratorki, ali i o njene dve babe. Dve vremenske ravni – prva je vreme u kom junakinjine babe odrastaju, pronalaze prve ljubavi, udaju se i dobijaju decu; a druga sadašnjost u kojem glavna junakinja mora da pronađe svoje mesto – neprestano se sastavljaju i prožimaju. Koliko je ovaj roman priča o nutrini tri junakinje, još više je to pripovest o tužnim vremenima bede, ratova i izbeglištva.
„Tuđa kost“ nam predstavlja uzavreli svet tri žene. Suočene sa emotivnim padovima, dilemama i pogrešnim odlukama, neretko i užasnim prilikama i stradanjima, one ipak istrajavaju. Njihove živote Sanja Savić prikazuje kroz odlično pripovedanje, protkano emotivnim nabojem i istinskim poetskim biserima. Takve su i ove rečenicom okovane užasom, još većim kada nam dođe u svest da ovo jedna majka izgovara svojoj kćerki: „Đe si pristala? Meni? Sebi? Da si bar muško. Kome da te nosim? Otac da te ne vidi, sestra da te ne poznaje. Majka da te ne voli, dijete da oplačeš. Ljubav da ti ne vraćaju, suze tvoje da ih ne rastope. Da ne vidiš ni sunca ni kurca ni detelinu sa četiri lista. Svekrva da te rastrga, snaja da te mrzi. Drugaricu da nemaš. Radost da ti izmiče, osmijeh da te ne gleda, podove da svojim brišeš. Voda da te opere, lice da ti nestane, i poslije, grob da te pritisne teže od života. Tuđa kost u svakoj kući da budeš. Pogleda da ne digneš, jado jedna, kud nisam skapala dok sam te rađala, bog da me vidi, pa i tebe da gleda, kad mi te je dao.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, roman „Neoštrine“ i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Uzevši u obzir činjenicu da svako od nas ima po dvije babe, čiju sreću ili nesreću treba da ponovi, zapitala sam se kako bi bilo da stvorim njihovu sreću, a potom uzmem sebi ono što mi odgovara“, piše Sanja Savić na početku ovog romana. Upravo to ponavljanje, najčešće pogrešnih izbora i nesreće, koliko lične nesreće još više one na koju nas vreme nagoni, je i potka ovog romana. „Tuđa kost“ je priča o neprilagođenosti, ali i pokušajima da se pronađe svoje mesto u svetu u kom se živi. To je još teže kada se uzme u obzir da je ovo priča o ženama. Njihov put kroz svet koji ženi nimalo nije naklonjen, oivičen brojnim nepravdama i užasima istorije, kakav je užas istorije uvek kod nas, predstavljen je maestralno. Bez patetike i, još bitnije, bez povlađivanja, ali sa mnogo ljubavi prema svojim junakinjama, Sanja Savić je ispisala roman koji nam prikazuje nimalo laku sudbinu tri žene. Baš kao što sudbina žena nikad nije bila laka na ovim prostorima. Ako ništa drugo, danas su te sudbine barem dostojno predstavljene. Najbolje nam to pokazuje Sanja Savić u ovom sjajnom romanu.

Naslov: Tuđa kost
Autor: Sanja Savić (1988-)
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 151

27. grad – Džonatan Frenzen

Ukoliko pokušamo da pronađemo začetak sveta u kom živimo, to bi to sasvim sigurno bile poslednje decenije prošlog veka. Vreme velikih previranja: slabljenja jednih, a uspona drugih država i sistema – samo je maleni deo slike. Ponajviše zato što je u tom trenutku svet postao drugačije mesto. Na prvom mestu, to je posledica pojave masovnih medija i interneta. Do tada nezamislivi protok informacija i, još bitnije, lak i besplatan protok tih informacija promenio je svet. Suština ove promene je sve veće slabljenje uticaja lokalnih i nacionalnih kultura, na koju se kasnije nadovezala i izmena ekonomske paradigme. Svet je, zaista, postao globalno selo, da citiramo Maršala Makluana. Pad Berlinskog zida i propast Sovjetskog Saveza ovu promenu su zacementirali. Novi optimizam tokom devedesetih svoj izraz zadobija u teoriji o „kraju istorije“ Fransisa Fukujame. Po Fukujami je istorija ideja zadobila svoj krajnji izraz u liberalnoj demokratiji. Mesta za napredak više nema, i mi konačno živimo u onom Lajbnicovom „najboljem svetu od svih mogućih svetova“. Naravno, to ne važi za sve. Ponajviše za prostor na kom mi živimo. Nedoraslost balkanskih, ponajviše srpskih, političkih elita i njihova nemogućnost da shvate svet u kom žive, sjedinjena za ništa manjom željom za apsolutnom moći, dovode do građanskog rata i raspada države. Još luđe, nekadašnji svet, onaj koji je nestao na gotovo celoj planeti, ovde se tvrdoglavo pokušao održati. Povratak u „svetlu“ prošlost, ovde je prošlost uvek svetla za razliku od sadašnjosti i budućnosti, nerešena politička pitanja i želja za zatvaranjem u uske nacionalne krugove sukobili su sa stvarnošću. Posledice toga i danas osećamo. Ali da se vratimo u svet. Prvobitni optimizam devedesetih je nestao na početku novog milenijuma. 11. septembar je razorio san o novom svetu. Američki intervencionizam, sjedinjen sa pretnjom terorizma, kasnije i jačanjem do tada zanemarenih zemalja, bio je samo početak. Svetska ekonomska kriza je razorila sve. I ne samo ekonomsko blagostanje, ova kriza je ogolila lepu laž. Liberalna demokratija je pokazala svoje pravo lice. A to je slika korumpiranih političkih i društvenih elita, finansijskih mešetara i prevaranata. Sve je to otvorilo put ka novoj paradigmi. Svetu u kom sigurnost više ne postoji. Maske su skinute, lepe ideje poslate na smetlište istorije, a ono što je najgore – ne zna se kako nastaviti dalje. Maestralnu sliku o takvom svetu, još tačnije o njegovom začetku, nam je dao Džonatan Frenzen.
Sredina je osamdesetih godina dvadesetog veka. Sent Luis, jedan od zanemarenih američkih gradova, doživeće veliku promenu. Za novog šefa policije postavljena je Indijka Suzan Džamu, nekadašnja šefica bombajske policije. Njen, pa najblažе rečeno, nekonvencionalan način vođenja policijom, ništa manje i želja za moći, probudiće usnuli grad. Džamuini neprijatelji su gradska aristokratija, bogati magnati koji su do sada držali vlast. Sukob starog i novog, baš kao i bespoštedna borba za uticaj i bogatstvo potrešće Sent Luis. Ponajviše Martina Probsta, jednog od najvećih protivnika nove šefice policije.
„27. grad“, debitantski roman Džonatana Frenzena, je najbolje pokazao kakvo će biti stvaralaštvo ovog velikog američkog pisca. Frenzen je fokusiran na dve ravni, jedna je okrenuta ka porodičnom životu, a ona druga ka spoljašnosti, uzavrelom svetu koji junake ovog romana menja i više nego što oni mogu da zamisle. Tu dvoznačnost, koja se neprestano sukobljava i prelama, Frenzen uspeva da prenese kroz sjajan stil i ništa manju veštinu pripovedanja. Dodajte tome i sjajne Frenzenove zaključke i opservacije o svetu u kom živimo, baš kakva je ova misao: „Čitav svet mogao bi da umre kao i svaki čovek. To je suština nuklearnog doba: otelotvorenje svih subjektivnih strahova. Svestan si da bi bilo kog časa mogao da nestaneš. Svestan si da bi svet mogao da nestane.“
Džonatan Frenzen, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je odrastao u predgrađu Sent Luisa. Po završenim studijama nemačkog jezika posvećuje se spisateljskom radu. Debitatanski roman „27. grad“ mu donosi jednodušne pohvale kritike. Slava dolazi sa romanom „Korekcije“. Ovo delo mu donosi prestižnu nagradu kritike za najbolji roman, kao i mnoštvo drugih priznanja i ogromne tiraže. Tu slavu potvrđuju i njegovi idući romani „Sloboda“ i „Pjuriti“. Frenzen je i plodan esejista. Član je Američke akademije za umetnost i književnost.
Ukoliko bismo tražili najkraću odrednicu ovog romana, to bi sasvim sigurno bila: anticipacija budućnosti. Ovaj roman je priča o eliti – razume se, izuzetno korumpiranoj i izuzetno beloj – koja se skriva iza lepih ideja i priča. Tu je i onaj zanemareni treći svet koji iska svoju priliku oličen u novoj šefici policije. Ništa manje nije prisutno ni sve ono što čini naš svet. Manipulacije mas medijima, nadziranje građana i špijunaža, uskraćivanje sloboda, rasizam, terorizam… Džonatan Frenzen je još 1988. godine predstavio kako će izgledati budućnost. Ne i manje bitno, što je verovatno i najznačajniji segment romana, on je u „27. gradu“ sjajno prikazao kakve posledice takav svet ostavlja na naše sudbine, i to kroz priču o porodici Martina Probsta. Ovaj izuzetni roman, čije je čitanje istinska poslastica, je jedan od retkih romana epohe. Naprosto, toliko je sveobuhvatan njegov domet i predstava sveta u kom se živi. U ovom slučaju sveta u kom ćemo još dugo živeti. Najbolje to sam Frenzen izražava: „Sa zrelošću koju je donelo gorko iskustvo, nova Amerika posedovala je spoznaju da izvesne bitke neće imati srećan ishod o kojem se nekada sanjalo, već biti osuđene da se nastavljaju u nedogled, metaforično osujećujući sve napore da se razreše. (…) Svi politički programi jednaki su po svojim manjkavostima, nesposobnosti da promene opšti poredak stvari.“

Naslov: 27. grad
Autor: Džonatan Frenzen (1959-)
Preveo: Miloš Mitić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 510

Pročitajte i prikaz Frenzenovog romana „Pjuriti“

Dnevnik – Vaclav Nižinski

Stereotipi su kao korov. Kad negde izniknu, gotovo nemoguće ih je ukloniti. Ne pomažu tu ni dokazi, rasprave i ubeđivanja u njihovu neistinitost. Oni opstaju bez obzira na sve. Najpre zato što dobrom delu ljudi, verovatno velikoj većini, stereotipi pružaju lak i jednostavan odgovor na skoro sva životna pitanja. Mnogo lakše je kao papagaj ponoviti hiljadu puta izrečenu frazu, nego zaista razmisliti o nekom problemu. Razmišljanje, pre svega, zahteva trud, a zašto bi se neko “mučio” bespotrebno? Jedan od takvih, korovskih i neuništivih stereotipa je veza između umetnosti i ludila. Za većinu, opet za tu većinu, umetnici su potpuni ludaci ili pak čudaci van ovoga sveta. Da bi se to potkrepilo, tu je spisak poznatih umetnika od Van Goga pa sve do Save Šumanovića, koji su zaista bolovali od psihičkih bolesti. Koliko je to tačno vrlo je diskutabilno. Treba najpre razlučiti kakvo je to “ludilo” umetnika. A ono je najčešće različitost ili prevelika sloboda. Tako će neko Leonarda da Vinčija ili Oskara Vajlda, ima i takvih na nesreću na ovom nesrećnom svetu, proglasiti za bolesnike zbog njihove homoseksualne orijentacije. Ne manjka ni optužbi za ludilo zbog nesnalažljivosti umetnika u svakodnevnom životu. Još više je to preslobodno ponašanje, uglavnom izraženo u odbijanju malograđanskih pravila života. Suština, da prekinemo ovo beskrajno nabrajanje, jeste u nerazumevanju. Ili direktnoj osudi, i to od strane onih koji bi najmanje trebali, po onoj Isusovoj paraboli o trnu i brvnu, nekoga da osuđuju. Ono, pak, drugačije ludilo jeste stvarno. Da, zaista postoje brojni umetnici, da malo otkrivamo toplu vodu, koji su bolovali od psihičkih bolesti. Ali ako to racionalno posmatramo, njihova brojnost je gotovo identična broju ljudi drugih zanimanja koji boluju od istih bolesti. Primera radi, ukoliko stvar posmatramo statistički, u današnjici je identičan broj menadžera i umetnika sa psihičkim poremećajima. I otkud onda tolika fama o odnosu između umetnosti i ludila? Ako ostavimo po strani stereotipe, jedan od mogućih odgovora je onaj da umetnici ostavljaju svoj trag. Psihički oboleli obućar, da uzmemo ovo samo kao primer, će odmah po smrti biti zaboravljen. Van Gog neće. I što je još bitnije, umetnik koji ima ovakve probleme će kroz svoje delo pokušati da se izbori sa bolešću. Još je Frojd govorio da se u korenu potrebe za umetničkim stvaranjem nalazi iskanje za sigurnošću, ništa manje i želja da se strah nekako eliminiše. Jedna od funkcija umetnosti, opet po Frojdu, je pokušaj da se pronađe put do izvora zadovoljstva. I ne samo njega, put do smisla. Čini se da to nigde nije vidljivije nego u dnevniku čuvenog Vaclava Nižinskog.
Pisan na samom kraju Prvog svetskog rata, “Dnevnik” Vaclava Nižinskog je autobiografija umetnika koji izolovan od ostatka sveta pokušava da napravi nekakvu vrstu preseka svog života, ali i da pronađe smisao u lunatičkom vrtlogu koji ga sve više uvlači u sebe. Priča o životu u carskoj Rusiji i baletskim počecima, o ljubavi i ništa manjem neprijateljstvu prema baletskom impresariju Sergeju Djagiljevu, uspešnoj karijeri, odnosu sa suprugom i kćerkom, ali i o mentalnim problemima i bolesti – sve to pronalazi svoje mesto u “Dnevniku”.
“Moja bolest je suviše suviše velika da bi se brzo izlečila. Neizlečiv sam. Duša mi je bolesna, jadan sam, sirotan, bednik. Ko bude čitao ove redove, patiće – razumeće moja osećanja”, piše Nižinski u svom “Dnevniku”. I zaista, čitanje ovih zapisa predstavlja patnju. Odmah da budemo načisto, to nije zbog lošeg stila ili banalnosti, naprotiv, misli Nižinskog u pojedinim trenucima predstavljaju prave literarne bisere, a opisani događaji okupiraju u potpunosti čitaočevo interesovanje. Patnja je zbog bolesti. Čitajući “Dnevnik” mi prisustvujemo razvoju propasti, duboke tragedije koja je progutala život jednog genija. Pred nama je istinski užas, još veći zato što je on maestralno opisan: “Srce mi je žalosno. Znam da su se ljudi navikli na tugu i ja ću se navići, ali plašim se navikavanja na tugu, jer znam da je to smrt.”
Vaclav Nižinski spada u red najznačajnih baletskih igrača i koreografa svih vremena. Rođen je u Kijevu, u porodici baletskih igrača. Proslaviće ga saradnja sa Sergejem Djagiljevim. Njegove koreografije za uloge u “Popodnevu jednog pauna” i “Posvećenju proleća” predstavljaju začetak modernog baleta. Virtuoznost u baletskom izrazu, visoki skokovi i izuzetna sposobnost uživljavanja u likove, Nižinskom će doneti slavu koja traje i danas, ali i brojne napade. U dvadeset i devetoj godini doživljava slom živaca. I to je kraj njegove karijere. Lečiće se narednih nekoliko decenija u brojnim mentalnim bolnicima, čak i kod Frojda i Junga. Nižinski umire u Londonu 1950. godine.
“Ne želim smrt osećanja, hoću da ljudu budu spremni da nekog razumeju”, gotovo da je vrisak Nižinskog. On upravo preko ovog dnevnika, i to u poslednjim danima lucidnosti, pokušava da objasni koren svoje nesreće samome sebi, ali i celom svetu. Tako on govori: “Ne dopadaju mi se ljudi koji misle da sam opasan lunatik. Ja sam ludak koji voli čovečanstvo. Moje ludilo je moja ljubav prema čovečanstvu.” Samo što je to izgleda nemoguće. Bolest je jača od svega. Iako čitanje ovog “Dnevnika” može zaličiti na voajerisanje, i to voajerisanje tuđe nesreće, naprosto toliko jako i slikovito je predstavljeno ljudsko posrtanje, ovo delo je značajno na mnogo načina. Najpre, to je prikaz jednog veličanstvenog života sa nenadmašnim usponima, ali i ništa manjim padom. Ne treba zaboraviti ni sjajni stil, istinske literarne bisere koje nam Nižinski pruža. Najbitnije, ovo je svedočenje o velikoj nesreći, i to o nesreći velikog čoveka. Suštinski, ugašenom životu genija koji je još mnogo toga mogao da pruži samo da nije bilo bolesti. Najbolje to sam Nižinski govori: “Hoću svetlost, svetlost sjajnih zvezda. Sjajna zvezda je život – a zvezda koja ne sija jeste smrt. Primetio sam da postoje mnoga ljudska bića koja nemaju sjaj. Smrt je ugašeni život. Život ljudi koji su izgubili razum je ugašeni život.”

Naslov: Dnevnik
Autor: Vaclav Nižinski (1890-1950)
Preveo: Milan Đorđević
Izdavač: Gradac, Čačak, 2006
Strana: 114

Ministarstvo boli – Dubravka Ugrešić

Pišući o psihologiji mase, Sigmund Frojd, otac psihoanalize, u članku „Grupna psihologija i analiza ega“ stvara kovanicu „narcizam malih razlika“. O njemu Frojd govori: „Upravo minorne razlike kod inače sličnih naroda čine osnovu za njihova međusobna neprijateljska osećanja.“ Ukoliko bismo tražili primer koji bi ovu Frojdovu tvrdnju potkrepio, to bi sasvim sigurno bili južnoslovenski narodi. Naravno, ne manjka ni drugih primera. Setite se samo večitog antagonizma između Rusije i Ukrajine. No, da se vratimo na nama bliži primer. Na narcizam, mada je prikladnije nazvati ga nacizam u ovom slučaju, malih razlika kod južnih Slovena. On je najvidljiviji u jeziku. Ne postoji osoba, ili barem ona koja je još uvek zdravorazumska, koja bi mogla da kaže da južnoslovenski jezici (izuzimamo tu bugarski, slovenački i makedonski) nisu jedan jezik, ako bismo ovo pitanje posmatrali isključivo racionalno. Dovoljan je samo jedan dokaz. Razumemo se. Ili još preciznije, ovi jezici imaju istu osnovu. Još tačnije, preko osamdeset posto jezičkog fonda je identično. Ta sličnost se u lingvistici naziva „policentrični standardni jezik“. Takav je, da uzmemo najpoznatiji primer, engleski jezik. Osnova je ista, ali postoje mnogobrojne verzije jezika, najčešće nacionalne. Tako se u Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama govori isti jezik sa, naravno, različitim varijantama. Ista situacija je i sa nemačkim, španskim, arapskim, francuskom… I svugde se, jedino ne izgleda kod nas, teži zajedništvu i što lakšem razumevanju. Vreme je da se vratimo na Frojdov narcizam malih razlika. Dok su o jeziku brinuli istinski velikani, težilo se jedinstvu. Dovoljno je pogledati spisak potpisnika Bečkog jezičkog dogovora, koji se smatra za trenutak nastanka srpskohrvatskog jezika. Među potpisnicima su Vuk Karadžić, Đura Daničić, Ivan Mažuranić…. Još impresivnija su imena potpisnika Novosadskog dogovora, koji je dao trajnu osnovu srpskohrvatskom. Tu su Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Veljko Petrović, Milutin Milanković, Branko Ćopić, Gustav Krklec, Aleksandar Belić, Vladan Desnica… Onaj manje impresivni spisak je izvođača radova na rušenju tog jezika. Duhovni oci (miloševići, tuđmani, izetbegovići i raznorazne barabe i podlaci) sa izvršiocima posla (sitnim lingvističkim dušama i književno-narikačkim literatima) su stvorili zasebne jezike. One koji postoje više od dve decenije. I eto ponovo Frojda. Na čemu su te sitne duše zasnovale svoje jezike? Razume se, na razlikama. Da li se kaže kruh ili hleb, zarez ili zapeta i na sličnim banalnostima. I na, naravno, mnogo krvi i patnje. O svemu tome je Dubravka Ugrešić napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Ministarstvo boli“ nalazi se lik mlade naučnice Tanje Lucić. Prinuđena da usled ratnog ludila napusti Zagreb, ona odlazi u Amsterdam. Igrom slučaja, dobija profesorsko mesto na univerzitetu. Predavaće srpskohrvatski jezik. Da bi sve bilo još čudnije, njeni učenici su isključivo ljudi iz Jugoslavije. Svesna da su oni samo tu kako bi lakše dobili holandsku boravišnu vizu, Tanja im pristupa na specifičan način. Ona želi da im olakša emigrantski život tako što će zajedno sa njima evocirati uspomene na bivšu zemlju. Naravno, njoj na pamet ne pada kakvu će to Pandorinu kutiju užasa otvoriti.
Ilegalcima se nije znao broj. Bilo nas je posvuda. I ničija priča nije bila ni dovoljno osobna, niti dovoljno potresna. Jer ni sama smrt nikoga više nije potresala. Bilo ih je previše, tih smrti“, piše Dubravka Ugrešić u ovom romanu i u isto vreme daje najbolju karakterizaciju svojih junaka. To su patnici, umorni od svoje patnje. Štaviše, zasićeni su tom patnjom. Dubravka Ugrešić je nenadmašni majstor da prodre duboko u njihovu nutrinu i da skrivene traume sukobi sa vremenom u kom se nekako pokušava nastaviti dalje. Majstorska psihologizacija je sjedinjena sa sjajnim stilom, koji leluja od ganutosti nad silnim nesrećama junaka romana, pa sve do istinske duhovitosti i ništa manje ironije. Najbolje to pokazuje rečenice iz usta jednog od junaka: „Ti naši pjesnici su ko grobari, jebomepas, stalno nekoga vraga zakopavaju i otkopavaju. Sve su to faking darkeri. Tak si je jedan najprije zacrtal teritoriju (Ovde su zasijani moji mrtvi…), a onda je krenul kopat (Zovem vas, moji mrtvi…)… Odi u pizdu materinu, mislim si. Di su samo našli toga frika, od njega bi se i Stiven King splašil. Jedva sam došel k sebi, kad ti ide drugi frik (Ogledala strave ukažite sliku bez uža oko vrata. Krv, krv, krv moja vrišti u ovoj zemlji Hrvata). Uf, jeboteee…“
Dubravka Ugrešić, jedna od najistaknutijih postjugoslovenskih književnica, je rođena u Kutini. Po završenim studijama radi na Institutu za nauku o književnosti u Zagrebu. Njen prvi roman „Štefica Cvek u raljama života“ joj donosi jednodušna priznanja kritike. Ovaj roman je kasnije adaptiran u kultni film „U raljama života“ Rajka Grlića. Prva je žena koja je dobila NIN-ovu nagradu i to za delo „Forsiranje romana-reke“. Tokom devedesetih je jedan od najistaknutijih protivnika novog hrvatskog režima. Posle orkestrirane medijske harange, brojnih pretnji i napada, Dubravka Ugrešić se seli iz Hrvatske 1993. godine. Otada živi u Amsterdamu. Predavač je na nekoliko univerziteta, a njene članke i eseji objavljuju brojni svetski mediji. Romani „Muzej bezuvjetne predaje“ i „Ministarstvo boli“ joj donose internacionalnu slavu i niz priznanja. Autor je i nekoliko knjiga za decu, kao i zbirki priča i eseja. Dela su joj prevedena na skoro sve evropske jezike.
„Moji đaci su dobro znali da se ne radi samo o metafori, nego da iza tih naših jezika zaista stoje vojske. Na tim našim jezicima zaista se klalo, ponižavalo, ubijalo, silovalo i protjerivalo. Bili su to jezici koji su zaratili držeći da su nespojivi, možda baš zato jer su bili neodvoljivi“, govori glavna junakinja „Ministarstva boli“. Što je i suština romana. To je koliko pokušaj evokacije jugoslovenskog iskustva, najbitnije od svega Dubravka Ugrešić ga ne sentimentalizuje, još više iskanje načina da se život nastavi posle ratnog ludila. Naizgled jednostavno, ali u stvarnosti nimalo lako. Dubravka Ugrešić to pokazuje kroz lelujanja svojih junaka, ništa manje i kroz njihove antagonizme, repove onoga što se odigralo u zemlji iz koje su izbegli. Ipak, jedna stvar ih povezuje i čini neodvojivim. To je isti jezik. Onaj koji je nekada svedočio o zajedništvu i pokušaju da ovaj prostor učini boljim, a koji je sada samo sredstvo da se prenese užas poraza. Najbolje to izražava jedan junak iz ovog sjajnog romana: „Dok ste govorili o povijesti književnosti, propustili ste glasno reći da je sva ta vaša književna povijest pretvorena u tonu ugljena, stvarnu i simboličnu, i to u onom času kada je srušena sarajevska nacionalna knjižnica! Knjige su bacane u kontejnere za smeće, knjige su gorjele, drugarice! I to je stvarna kulturna povijest jugonaroda. Palež.“

Naslov: Ministarstvo boli
Autor: Dubravka Ugrešić (1949-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2009
Strana: 290

Leonardo da Vinči – Volter Ajzakson

Ukoliko zanemarimo slepo obožavanje raznoraznih baraba – evo samo primera radi: kod nas se kao primer političke mudrosti i vizije uzima lik Nikole Pašića, a u isto vreme se previđaju njegova nimalo svetla moralna načela, sijaset korupcionaških afera i ništa manji broj pogrešnih odluka – ljudski rod, pored božanstava, najviše poštuje izuzetne ljude koji su svojim umetničkim delima ili naučnim otkrićima doneli trajnu korist čovečanstvu. Te ličnosti nazivamo genijima. Oni su primeri vrline i puta kojim treba da se ide, neretko i amblematični simboli određene epohe ili nacije. Njihove slike krase školske učinioce, biste parkove i ulice, a muzejske postavke i knjige slave njihov život i rad. Razume se, to se dešava nakon njihove smrti. Da bi to bilo jasnije uzmimo još jedan primer. Vuk Karadžić je, baš kao i većina naših stvaralaca, za vreme svog života doživeo ne samo strahovitu materijalnu bedu već i poniženja od raznoraznih baraba, uključujući tu i kneza Miloša, koji je po Nićiforu Ninkoviću znao čak i da Vuka kažnjava batinama. Suštinski, genijalnost i talent su poželjni samo kada su genijalci mrtvi. Za života i ne baš toliko. I ne samo to. Genijalnost se usled nerazumevanja, neretko i iz divljenja, posmatra iz potpuno pogrešnog ugla. Kako nikada nećemo moći da razumemo zakone prirode kao Ajnštajn, da pevamo kao Marija Kalas, slikamo kao Rembrant ili pišemo kao Šekspir – njihove talente ćemo posmatrati kao nadnaravne pojave. Svet je, koliko god to možda ne želeli da priznamo, okrenut ka običnom i svakodnevnom. Iska se mediokritetski život bez mnogo trzavica i muka, i samim tim se genijalnost doživljava kao nešto sasvim neuobičajeno. Ona to i jeste, ali isključivim posmatranjem genijalnosti kao nekakvog „božjeg dara“ nanosi se nepravda genijalnim ljudima. Najpre zato što se anulira njihov ogromni rad. Uzmimo za primer Andrića. Gotovo sva njegova dela plod su dugotrajnog istraživanja. Tako je, recimo, za „Travničku hroniku“ Andrić sakupljao istorijsku građu decenijama, a na pisanje „Proklete avlije“ je utrošio isto toliko vremena. Ukoliko njegova dela posmatramo isključivo kao nadahnutost i plod genijalnosti učinićemo nepravdu prema njegovom ogromnom radu. Baš takav je slučaj i sa možda najvećim genijem u istoriji naše civilizacije – Leonardom da Vinčijem. Izuzetnu priču o njegovom životu nam je doneo Volter Ajzakson.
U godini u kojoj se obeležava petsto godina od smrti Leonarda da Vinčija pred nama se pojavila jedna sasvim neuobičajena biografija ovog genija. Prateći Leonardov životni put, Volter Ajzakson predstavlja okruženje u kojem je on odrastao, razvijao se kao ličnost, doživeo brojne nepravde, ali i slavu. Najbitnije, Ajzakson tu ne staje. U ovoj knjizi su detaljno obrađene i opisane sve oblasti Leonardovog rada i interesovanja. Priča o svakoj Leonardovoj slici, silnim zapisima u slavnim beležnicima, planovima za fortifikacije i savršene gradove, ali i o Leonardovim medicinskim, matematičkim, arhitektonskim i anatomskim otkrićima – sve je to pronašlo mesto u ovoj sjajnoj knjizi.
„Upustio sam se u pisanje ove knjige zato što je Leonardo da Vinči savršeni primer za glavnu temu mojih ranijih biografija: za to kako je sposobnost uspostavljanja veza između raznih disciplina – umetnosti i prirodnih nauka, društvenih nauka i tehnologije – ključ za inovativnost, maštovitost i genijalnost”, piše Ajzakson na početku ove knjige. Da bi to uspeo da ostvari, Ajzakson je preduzeo višegodišnje istraživanje svakog segmenta Leonardovog života, baš kao i njegovih dela. Rezultat je knjiga koja pleni erudicijom, ogromnim brojem sjajno sistematizovanih podataka, ali i odličnim stilom koji uspeva da nimalo jednostavnu priču o Leonardovim mnogostrukim poljima interesovanja predstavi na pitak i podjednako zanimljiv način. Sve to prate ilustracije Leonardovih slika, crteža i beležnica, baš kao i odličan dizajn i oprema knjige za šta treba odati priznanje izdavaču.
Volter Ajzakson spada u red najznačajnih savremenih američkih istoričara i publicista. Završio je studije istorije i književnosti na univerzitetima Harvard i Oksford. Po završenim studijama postaje novinar u magazinu “Tajm” u kojem će docnije biti i urednik. Autor je niza visokovrednovanih knjiga o digitalnoj revoluciji, Bendžaminu Frenklinu, Kisindžeru, Ajnštajnu… Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja, a trenutno predaje istoriju na Univerzitetu Tulan.
Priča o Leonardovom životu je pripovest o neverovatnoj i isto tako neobuzdanoj radoznalosti. O njoj Ajzakson govori: “(…) on je znao da uvek ima još toga što bi mogao da nauči, novih tehnika kojima bi mogao da ovlada, i daljih nadahnuća koja bi mogla da ga zadese. I bio je u pravu”. Suštinski, to je priča o čoveku koji stvara samoga sebe. Dete iz vanbračne veze, bez formalnog obrazovanja i sa vrlo lošim životnim šansama uspeo je da postane nenadmašni uzor. I to, da ponovimo opet, samo zahvaljući sopstvenom trudu. Taj put samoizgrađivanja Ajzakson opisuje maestralno. Još bitnije, činjenice su svetinja, pa silne budalaštine, denbraunovskog tipa, ne dobijaju mesto u ovoj knjizi. Ne zaobilaze se ni one škakljive stvari. Leonardova homoseksualnost, koje se on uopšte nije sramio, česte promene raspoloženja, lako odustajanje od projekata (sve te Leonardove nedovršene slike), pa čak i greške ili neznanje, kakva je Leonardova nemogućnost da nauči latinski jezik – sve je to prisutno. I baš zbog toga je ova knjiga bitna. Ona nije hagiografija o jednom geniju, naprotiv, ovo je priča o čoveku sa svim njegovim vrlinama i manama, i još bitnije – priča o čoveku koji je stvorio silna dela, koja i posle pet vekova izazivaju istinsko divljenje. Najjednostavnije rečeno, ovo je sjajno napisana pripovest o čoveku koji je od sebe stvorio genija. Najbolje to izražava sam Ajzakson: “Da, on je bio genije: neobuzdano maštovit, strasno radoznao, i kreativan u mnogobrojnim disciplinama. Ali treba sa oprezom da koristimo tu reč. Ako Leonardu prišiljemo etiketu ‘genija’, na neki čudan način ga unižavamo jer se tada čini kao da ga je udario nekakav grom. (…) Zapravo, Leonardova genijalnost je bila ljudska, rezultat njegove sopstvene volje i stremljenja.”

Naslov: Leonardo da Vinči
Autor: Volter Ajzakson (1952-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 458

Odustajanje – Jelena Lengold

Ne postoji bolji način da se shvati gde živimo, još više kakvi su stavovi i shvatanja ljudi koji nas okružuju, od društvenih mreža. Skoro svaka vest, pogotovo ona koja u sebi nosi eksplozivni potencijal (a baš takve mediji najviše vole), na društvenim mrežama izbaciće na svetlost dana sijaset stvorenja sa svojim cenjenim mišljenjima i sudovima. Užasavajuća mržnja i nedostatak empatije; krajnje neznanje i nadrinauka, od antivakcinera, pa sve do „otkrivača“ skrivenih „istina“ o, recimo, Isusovom srpskom poreklu; neverovatna ostrašćenost i primitivizam; nepismenost i prostakluk; psihopatologija, kakvo je recimo bilo seirenje nad gorećim Notr Damom – sve su to društvene mreže. Pre nego što se neko zapita šta će nam to kopanje po septičkoj jami, evo odmah i odgovara. Društvene mreže nam pružaju sliku o ljudima sa kojima se nikada ne bismo privatno družili, a samim tim i priliku da saznamo mišljenja i stavove sa kojima se ne slažemo. Ne i manje bitno, društvene mreže omogućuju ljudima da bez zapreke izraze svoje mišljenje, koje bi u stvarnom svetu bilo ili prokaženo ili autocenzurisano. Suštinski, i da se vratimo na početak, društvene mreže nam pokazuju kakvo je stanje društva, i to ne presek koji je medijski ili politički izmanipulisan. Pred nama je ogledalo koje nam pokazuje ko smo i kakvi smo. Koliko ovo važi za društvena i politička pitanja, ništa manje nije povezano i sa vladajućim estetskim sudovima i svetonazorima. Sijaset „knjiških“ grupa na društvenim mrežama nam tako pokazuju kakav je profil savremenih konzumenata literature. To su uglavnom ljudi koji u knjigama traže distrakciju ili su privučeni marketinškim kampanjama, svejedno je da li su to šarene i kičaste korice (po ovom nepodnošljivom kiču šampion je „Vulkan“), nagrade (oni koji, recimo, čitaju samo romane koji su dobili NIN-ovu nagradu) ili pak medijski eksponirane ličnosti, ona sada već notorna „voditeljska književnost“ cenjenih autorki Bačić Alimpić, Suzana Mančić, Vesne Dedić… No da se vratimo na profil današnjeg čitaoca. On od književnosti traži distrakciju, nešto ne previše zahtevno i opuštajuće. U stvarnosti to izgleda ovako: žene čitaju ljubiće, a muškarci teoretičare zavera, jeftine trilere i istorijski šund. I da polako pređemo na poentu. Kada u izlozima knjižara pronađete more užasa nemojte se čuditi. To je slika onoga što ljudi traže i žele od literature. Stoga je i pojava izuzetnih dela u savremenosti pravi događaj. Baš kakav je i novi roman Jelene Lengold.
Kroz tri poglavlja romana „Odustajanje“ prati se život jedne žene. U prvom delu „Zakletva na večnu ćutnju“ ona je devojčica. Krajnje disfunkcionalna, a opet tako uobičajena, porodica njen je svet. Majčina smrt i užas koji sledi posle nje, obrazovaće devojčicu kao ličnost. A tu ličnost vidimo u drugom delu knjige „Zastrašujuća mogućnost slobode“. Ona je devojka koja pokušava da pronađe smisao u svetu koji joj izmiče. Treći deo knjige „Neizrecivo“ nas suočava sa junakinjom koja se bliži starosti.
Počevši od prologa, koji se po svojoj poetskoj snazi izdvaja kao jedna od najbolje napisanih stranica srpske literature u poslednjih ko zna koliko godina, Jelena Lengold nam u ovoj knjizi pruža izuzetno čitalačko iskustvo. Savršeno pripovedanje je sjedinjeno sa sjajnom psihologizacijom unutrašnjih htenja i dilema glavne junakinje kroz tri životna doba. I najbitnije, sve je to ispisano maestralnim stilom: „Ono što je neizrecivo, to ostaje tamo, u dubini, u pljusku ledene vode, u mraku, opkoljeno kamenjem i mahovinom, ostaje ugušeno krikom i zveketom lanca. Ne izlazi više nikad, ne pojavljuje se više među živim ljudima, ne podučava ih više ničemu. Javi se samo u snovima katkad, umotano u jeftinu koprenu simbolike, pojavi se kao odgovor na tolika buduća pitanja.“
Jelena Lengold je jedna od najistaknutijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Debitovala je 1982. godine godina sa knjigom pesama „Raspad botanike“ i do sada objavila još šest zbirki poezije. Jelena Lengold je i pripovedač, a najveća priznanja joj donose zbirke priče „Vašarski mađioničar“ i „Raščarani svet“. Pored „Odustajanja“, objavila je i roman „Baltimor“. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz priznanja (Andrićeva nagrada, Žensko pero, nagrada „Biljana Jovanović“…), a roman „Odustajanje“ je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu ove godine. Njena dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika.
„Verovali ste u iznenadni slap svetlosti. Sreća, nada, sloboda. Sve te reči od kojih se može obnevideti. Čekali ste ih. Verovali ste da ste u pravu što tako činite“, ovako Jelena Lengold opisuje unutrašnji svet svoje junakinje. To je večito čekanje na ostvarenje života, na ono za čim se žudi dok se kazaljke života sve brže okreću. Jelena Lengold nas suočava sa životom koji u sebi nosi klicu propasti, dugotrajnim propadanjem i odsustvom vitalnog, životom koji mora da se odživi. Jelena Lengold ga opisuje maestralno i to kroz pripovedanje koje nam pruža istinsko čitalačko uživanje. „Odustajanje“ nas ne uljuljkuje, ne pruža nam lažnu utehu, ne laže nas. To je književnost koja boli. Ali u isto vreme i književnost koja nas nagrađuje lepotom napisanog. Evo samo malog primera: „Baš ništa vas ne pripremi na to koliko brzo mine život. Projurite kroz svoje dane, veoma dugo uvereni da nešto važno tek dolazi. I da će onaj teret koji sa sobom nosite nestati, negde usput. Da će se rastopiti, onako kako se rastope blatnjave naslage snega na pločniku, čim stigne prvo martovsko sunce.“ U vremenu u kom je ovakva literatura retkost, a čitaoca koji znaju da to cene još manje, da se vratimo na početak teksta, stvaralaštvo Jelene Lengold je pravi dar. Baš kakav je i ovaj izuzetan roman.

Naslov: Odustajanje
Autor: Jelena Lengold (1959-)
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 148

Kako sam putovao s lososom – Umberto Eko

Najbolji odgovor na pitanje odakle izvire humor nam je sasvim sigurno dao Frojd. On u knjizi „Dosetka i njen odnos prema nesvesnom“ koren humora vidi u svojevrsnom suprotstavljanju onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Suština humora, po Frojdu, je u otporu. On je način na koji se borimo protiv zabranjenog i još više sredstvo da olakšamo sebi bezizlaznu situaciju. Naravno, ovo ne važi za svakoga. Sposobnost za humor, još više za njegovo prihvatanje, je u direktnoj korelaciji sa našim duševnim zdravljem. Tako je, recimo, jedan od prvih znakova, opet po Frojdu, mentalnih problema nedostatak smisla za humor. Koliko ovo važi za pojedinca, još više je značajno za društvene sisteme i uređenja. U društvima u kojima vedrina i duhovitost nisu prisutni nešto duboko nije u redu. Još više u onim režimima koji zabranjuju humor. Da bi se shvatilo kakva je to duhovitost od koje se država, društvo ili religija straše moramo krenuti od početka. Biblija je, podjednako kao i skoro svi religijski spisi, u potpunosti lišena humora. U religiji, čija je srž pokornost božanskom biću i njegovim zemaljskim predstavnicima, mesta humora nema. On je moguća opasnost i subverzivnost koja nagriza srž verovanja. Najbolje nam to pokazuje rasprava u čuvenom Ekovom romanu „Ime ruže“ da li se Isus tokom svog života smejao. Ipak, humora je i tad bilo. Doduše, ne na račun crkve i države, ili ne bar javno. Humor je pučka zabava koja je za crkvu smrtni greh. Jovan Zlatousti, jedan od najvećih hrišćanskih svetaca, pozorišta sa komičnim komadima naziva „staništima sotoninim, pozornicama razvrata, školama obesti, kužnim slušaonicama prestupa“. Da bi bizarnost bila potpuna, neka pozorišta danas u Srbiji slave Zlatoustog kao svog sveca patrona. No da se vratimo na temu. Gde god je u prilici, hrišćanstvo potiskuje duhovitost. Čim uticaj hrišćanstva opadne, eto humora. Renesansa donosi Bokača i njegov „Dekameron“. Humanizam nam daje Rablea. Prosvetiteljstvo Voltera i njegovo čuveno delo „Kandid“. Humor, i uopšte duhovitost, postaju sredstvo, da se vratimo na početak i na Frojdovo shvatanje humora, pomoću kojeg se ukazuje na društvene anomalije. Gotovo je nemoguće nabrojati sve velike umove koji se koriste humorom, kasnije i ironijom. Tu su Džonatan Svift, Niče, Oskar Vajld, docnije Mark Tvejn, Hašek, naš Domanović… I veliki Umberto Eko.
U knjizi „Kako sam putovao sa lososom“ sabrani su članci i kolumne koje je Eko pisao nekoliko decenija za italijanske medije. U prvom delu knjige „Istinite priče“ on kroz sveprisutnu ironiju predstavlja događaje iz prošlosti, ali i prorokuje kako će izgledati budućnost. „Uputstva za upotrebu“, drugi deo knjige, su Ekov vodič kroz svakodnevni život. Kako slediti uputstva za upotrebu, koristiti prokleti ibrik, izvaditi vozačku dozvolu u paklu italijanske administracije ili putovati američkom železnicom – samo je mali deo Ekovih krajnje duhovitih uputstava. U preostala tri dela knjige date su Ekove parodije na klasičnu filozofiju, teorijske pravce, poznata književna dela, ali i niz literarnih zagonetki, nastavni plan za komparativnu irelevantost, kao i dva autobiografska članka…
Ekov nenadmašni humor u ovoj knjizi je neraskidivo povezan sa njegovom erudicijom. Suštinski, bez ove povezanosti knjiga i ne bi mogla da funcioniše. Parodirajući velika književna dela, filozofske pravce i istorijske događaje, Eko nam pokazuje suvereno vladanje neverovatnom količinom znanja i podataka. Onaj ko se poduhvati čitanja ove knjige to znanje isto tako mora barem u najmanjoj meri da poseduje, ne bi li shvatio sa čime se to Eko poigrava. Ipak, i pre nego što neko pomisli da je ovo dosadno štivo koje se zanima Džojsovim narativnim strategijama i Marksovim materijalističkim egzistencijizmom, a zaista govori o ovim temama, treba reći da su tekstovi u ovoj knjizi brevijar istinske duhovitosti sjedinjene sa izuzetnim stilom. Evo samo jednog dela Ekovog teksta koji nas upozorava na moguća žarišta zaraze: „Visokom riziku izlažu se i umirući koji ljube raspeće; osuđeni na smrt (ako sečivo giljotine nije, a bilo bi umesno da jeste, pre upotrebe dezinfikovano); siročad i nahočad koje zla opatica primorava da ližu patos, pošto im je prethodno vezala nogu za krevet.“
Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog naziva Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo, ali ga napušta i upisuje studije srednjovekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko je do dana-današnjeg najtiražniji književni debitant svih vremena. Sledi niz ništa manje uspešnih romana, zahvaljujući kojima Eko zauzima mesto u panteonu najvećih svetskih savremenih pisaca. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija, nekoliko ilustrovanih monografija, polemičkih spisa, knjiga za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je u Milanu 2016. godine.
Obrazlažući zašto je napisao „Ime ruže“, Eko govori da „sadašnjicu poznaje samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku ima neposredna saznjanja“. Čitajući ovo delo, svaki čitalac će shvatiti da to nimalo nije istina, naravno ako poverujemo da prethodna izjava nije samo ironija. Eko je sjajni hroničar savremenosti, ali u isto vreme i čovek koji je gleda sa distance i uvek sa ironijskim otklonom. Možda bi bilo najbolje reći da je on kritičar političke i društvene gluposti, iluzije o napretku, podjednako i dosade i neznanja u nauci i umetnosti koja je na sebe navukla ruho mudrog. Razume se, ta kritika je u ovoj knjizi izražena kroz duhovitost, najboljem otporu prema smrtnoj ozbiljnosti, krinki iza koje se uvek kriju nitkovluk ili tupost. Eko u ovoj knjizi pokušava da se probije kroz more gluposti i bedastoća sa kojima nas savremeni svet zasipa, a humor je tu samo sredstvo pomoću kojeg se razvija kritičko mišljenje. Baš kao što su to pre Eka činili i Tvejn, Hašek, Oskar Vajld i mnogi drugi. Najbolje nam to pokazuje Ekovo pismo sinu iz ove knjige u komе govori zašto će ga terati da se igra rata: „Zato ću ti, dragi Stefano, pokloniti puške. I naučiću te da se igraš vrlo složenih ratova u kojima istina nije nikada samo na jednoj strani (…) Izduvaćeš se dok si mlad, neće ti sve baš biti jasno, ali ćeš postepeno sticati sopstvena uverenja. (…) Ali ako zbog ukusa avanture, kada porasteš i dalje bude monstruoznih likova iz tvojih dečjih snova – veštica, šumskih duhova, armija, bombi i mobilizacija – možda ćeš već imati formiranu kritičku svest prema bajkama i naučiti da se kritički odnosiš prema stvarnosti.“

Naslov: Kako sam putovao s lososom
Autor: Umberto Eko (1932-2016)
Prevele: Mirjana Vlahović i Vesna Rakonjac
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 239

Pročitajte i prikaz romana Umberta Eka „Nulti broj“

Đavolji nakot – Margaret Atvud

Priča o smrti knjige, još više o smrti književnosti, kako se čini, uvek je aktuelna tema. Kada je otkriven film mnogi su iskoristili tu priliku za lament o neminovnoj smrti literature. Ko bi, zaboga, gubio vreme na čitanje nekakvih knjižurina kada to vreme može da potroši na gledanje filmova? Priča se, još glasnije, nastavila sa širenjem televizije, docnije i interneta. Ipak, i možda nasuprot svemu tome, književnost i knjiga kao medij, o čemu je već pisano na ovoj stranici, ne samo da nisu nestali već su doživeli svojevrsnu renesansu. Statistički gledano, u istoriji naše civilizacije nikada se više nije štampalo knjiga, verovatno i čitalo. Ipak, i dalje se neprestano govori o smrti knjige. Zašto je to tako? Odgovor je lak. Književnost više nije u fokusu interesovanja. I to pre svega medijskog. Nekada su književnici, i uopšte umetnici, bili zvezde. Dikensove turneje, ponajviše po Americi, privlačile su ogromnu pozornost, podjednako i novac, koji se u današnjici jedino može meriti sa turnejama poznatih muzičara ili grupa. Isto tako, književnici su imali status neprikosnovenih veličina još za života. Primera radi, Dostojevskog je u posmrtnoj koloni ispratilo preko sto hiljada ljudi. Da, dobro ste pročitali, sto hiljada ljudi. Ili možda još bliži primer. Na nekadašnjoj Televiziji Beograd udarni termini su bili posvećeni umetnosti. O onome šta se da se danas prikazuje na televiziji ne treba trošiti reči. Zašto je to tako, isto je lako odgonetnuti. Svet se promenio. Umesto nekadašnjih prosvetiteljskih ideja o obrazovanju što šireg stanovništva, ustoličen je neoliberalni kapitalistički sistem. U kojem je, razume se, profit najveća svetinja. Kako Andrić u osam uveče ne donosi neku veliku gledanost, pušta se „ono što narod voli“. Suština svega je da se zarad profita, podjednako i zarad opstanka na vlasti, povlađuje sentimentima i estetskim svetonazorima najšire populacije. Tome i televizijski program ovakav kakav je, nakazna fontana na Slaviji i „gondola“ na Kalemegdanu, bestseleri Jelene Bačić Alimpić… No, da se vratimo na lamente o propasti knjige. I na onu tvrdnju da se ništa ne čita. Koja, još jednom, uopšte nije tačna. Tiraži knjiga su veći nego ikad, samo što to nije u medijskom fokusu. I još bitnije, baš kao i uvek, manjina čita, uostalom kao što je i manjina uvek konzument umetnosti. Književnost je bila, a uvek će i biti, ako ne govorimo o šundu, za one ljude koje žele da saznaju nešto više. Još tačnije, one za koje je pitanje zašto mnogo bitnije od pitanja kako. A to jedino književnost, kao i ostale grane umetnosti, mogu da nam pruže. Nema boljeg primera za to od večite popularnosti Šekspira. Zašto bi neko u današnjici čitao nekog dramskog pisca iz sedamnaestog veka? Pa upravo zbog toga što se danas, baš kao i pre pet vekova, postavljaju ista pitanja o našem životu koja je Šekspir maestralno obradio. To nam sjajno pokazuje i Margaret Atvud.
Feliksu, umetničkom direktoru jednog pozorišnog festivala, odavno ne cvetaju ruže. Posle smrti kćerke, dolazi još jedan težak udarac za njega. Feliks je, i to zahvaljujući intrigama njegovog pomoćnika, otpušten. On se povlači u osamu i posle velikog truda pronalazi posao u zatvoru. Njegov zadatak je da kroz igranje Šekspirovih drama pruži priliku zatvorenicima za rehabilitaciju. Ove godine je to „Bura“. I ne samo to. Ove godine u posetu zatvoru dolaze ljudi koji su Feliksu uništili život. Prilika za osvetu dolazi.
Izdavačka kuća „Hogart“, inače osnovana od strane Virdžinije Vulf i njenog supruga, došla je na ideju da povodom četiri stotine godina od smrti Šekspira napravi ediciju u kojoj bi najpoznatiji književnici današnjice smestili radnju Šekspirovih dela u savremenost. Jedna od njih je i Margaret Atvud. Za razliku od ostalih pisaca iz edicije (od kojih je poprilično zanimljivo Ju Nesbeovo viđenje „Magbeta“), Margaret Atvud ne prenosi doslovno zaplet Šekspirove „Bure“. Autorki su mnogo bitnije ideje i pitanja koja pred nas postavlja Šekspir, ali i šta ovaj velikan predstavlja za nas u današnjici. Rezultat je izuzetni roman koji pleni vešto izatkanom fabulom, sjajnim pozivanjem na Šekpira i ništa manjom elokvencijom.
Margaret Atvud je najznačajnija savremena kanadska književnica. Mladost provodi u Otavi, gde počinje da piše priče i pesme još u šestoj godini. U svojim delima vešto kombinuje istorijske motive sa uzbudljivim životnim pričama, a ne ustručava se ni da zađe i u polje naučne fantastike. Mnogi je povezuju sa feminističkim pokretom, kao i sa pokretom preispitivanjem pitanja kanadskog identiteta. Veliki je borac za zaštitu prirodne okoline i životinja. Dobitnica je desetina književnih nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija „Bukerova nagrada“ za roman „Slepi ubica“. Internacionalnu slavu joj donosi roman „Sluškinjina priča“, koji je nedavno zadobio izuzetnu adaptaciju u igranoj seriji istoimenog naziva. Napisala je preko petnaest romana, isto toliko zbirki pesama, nekoliko knjiga za decu, eseja, kao i filmskih scenarija. Margaret Atvud se bavi i pronalazaštvom. Patentirala je robotizovani sistem za pisanje. Na srpskom je objavljeno preko deset njenih dela.
„Mi smo građa od koje se prave / Snovi, i naš mali život nam je snom / Zaokružen“, govori Prospero, junak Šekspirove „Bure“. Baš kao i u Šekspirovom komadu, ta snolikost, koliko fantazijska, još više snolikost i nepostojanost ljudske sudbine, svoj izraz zadobija u „Đavoljem nakotu“ Margaret Atvud. Feliks, novi Prospero, posle pretrpljenih nepravdu konačno dobija priliku za osvetu. Ništa manje i moć, koja neminovno biva zloupotrebljena. Najbolje to sama Margaret Atvud izražava kroz rečenicu: „Može li čovek biti dobar samo u odsustvu moći?“ Sledeći Šekspira, Margaret Atvud sjajno izražava ambivalentnost naših postupaka i htenja, onaj čuveni stih iz „Hamleta“: „Jer ništa nije ni dobro ni zlo / Već ga takvim čini naše uverenje.“ Isto tako, u ovom romanu Margaret Atvud daje izuzetni omaž Šekspirom stvaralaštvu i to na najbolji mogući način. Ona Šekspira ne imitira tako što mu daje savremeno ruho, naprotiv, ona stvara novo književno delo. Kao što i ispisuje maestralno viđenje uloge literature u našem životu: „U tim njegovim davnim nastojanjima bilo je grozničavog očajanja, ali zar najbolja dela nisu nastala upravo iz očajanja? Zar umetnost ne predstavlja uvek izazov Smrti? Prkosno podignut srednji prst na ivici provalije?“ I da se vratimo na početak. Literatura nikada neće nestati, ne zato što su knjige nešto čemu se divimo, nešto što volimo ili nešto što nam pričinjava zadovoljstvo. Literatura neće nestati zato što jedino ona može da postavi velika pitanja o našem životu i postojanju. Pišući omaž Šekspiru, Margaret Atvud nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Đavolji nakot
Autor: Margaret Atvud (1939-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 372

Pročitajte i prikaz romana „Alijas Grejs“ Margaret Atvud

Staklena klanica i druge priče – Dž. M. Kuci

O ljudskom životu pisali su mnogi. Ipak, čini se da je u tome Šekspir bio najbolji. „Pa ceo svet je / Glumište gde ljudi svi i žene glume; / Svak se pojavi tu i ode; i odglumi / U svom životu mnoge uloge…“, ispisuje Šekspir u drami „Kako vam drago“ nastavljajući da nabraja čovekove uloge kroz život. Jedna od njih je i starost: „U papučama je lutak presamićen / S naočarima na nosu, s kesom uza se, / Bestraga široke čakšire, a glas / Nekada muški, a sad piska dečja / Pijuče i zviždi. A poslednji čin, / K’o konac te čudne istorije burne, / Drugo je detinjstvo, sušti zaborav: / Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ičeg.“ I pored razvoja nauke i promene paradigme starosti i starenja, o kojoj je na ovom mestu već pisano, ovakva slika starosti je ostala ista. Nema boljeg dokaza za to od ljudske želje, sada već sveprisutne, za večitom mladošću. Zdrava ishrana, sjedinjena sa fizičkim vežbama, postala je skoro pa nova religija. Odakle ovo izvire nije teško odgonetnuti. To je pre svega posledica duha vremena i divljačkog kapitalizma. Poslodavcima, podjednako i državi, su potrebni zdravi, pod tim se pre svega misli na fizički spremne radnike, koji će bez troškova lečenja, razume se, rintati sve do smrti. A to sve do smrti u današnjem svetu postaje doslovno, pošto se iz godine u godinu sve više pomera starosna granica za odlazak u penziju. No, da se vratimo na kult zdravog života. Najveći argument, pored života bez bolesti, je dug život. I tu nastupa paradoks. Svi žele da žive dugo, u isto vreme ne želeći da ostare. Najpre zato što je starost i dalje ostala podjednako otužna kao i u onim Šekspirovim stihovima. Pre nego što neko grakne kako to nije istina, par podataka. I pored silnih medicinskih istraživanja, lek za demenciju, najvećeg neprijatelja starosti, nije pronađen. Kvalitet života ljudi obolelih, recimo, od Alchajmerove bolesti je ostao gotovo nepromenjen. Isto tako, neki čarobni lek protiv entropije nije pronađen. Naši organi će sa protokom vremena sve više propadati, samo što će to propadanje biti znatno duže. Ova entropija će neminovno uticati i na naše moždane funkcije. Pamćenje će biti sve teže, a i ono što se pamti biće selektivno i više okrenuto ka dalekoj prošlosti. Fokusiranost na sitnice, neobaziranje na širu sliku i kontekst vremena, laka razdražljivost i gubitak kontrole u ponašanju, još jedna je manifestacija starosti. Baš kao u Šekspirovim stihovima, biće to drugo detinjstvo, sušti zaborav. O takvoj starosti maestralnu knjigu je napisao Dž. M. Kuci.
„Pas“, priča koja otvara zbirku je posvećena devojci koja u susretu sa podivljalom životinjom otkriva mnogo veću podivljalost. Ljudsku. Druga priča u zbirci, „Priča“, govori o komplikovanosti ljudskih osećaja i odnosa. Sledi niz priča o Elizabet Kostelo. U „Taštini“ Elizabet Kostelo na pragu starosti pokušava da još jednom oseti kako je to biti mlad. Ipak, starost je tu. „Kad žena ostari“ pripoveda o nemogućnosti međugeneracijskog razumevanja. „Stara žena i mačke“, „Laži“ i „Staklena klanica“ pripovedaju o starosti i neminovnom krahu Elizabet Kostelo. Tri priče koje zatvaraju zbirku nas sele na različite kontinente. U prvoj „Kuća u Španiji“ ostareli turista kupuje kuću misleći da će ona sačuvati sećanje na njegov život, „Nitferloren“ nam pripoveda o južnoafričkom starcu koji ne može da prihvati ono u šta se pretvorila njegova zemlja, dok zbirku zatvara pripovest „On i njegov čovek“ o starosti čuvenog Robinzon Krusoa.
Zgusnutost proznog izraza, kratkoća rečenica, njihova istovremena jasnost ali i ogromni podtekst koji se skriva iza njih, sve je to dobro poznata prozna tehnika Dž. M. Kucija. To se nastavlja i u ovoj zbirci priča. Kuci je nenadmašni majstor da ogromne i velike stvari, ponekad i čitave ljudske živote, smesti i opiše u samo par rečenica. I u isto vreme da u tu, samo prividnu, jednostavnost umetne i raspravu o filozofskim, društvenim, neretko i o političkim pitanjima. Tako jedan Kucijev junak promišlja u šta je pretvoren njegov svet: „To je jedina budućnost koju možete imati u Južnoj Africi, rekli su nam: da budete konobari i kurve ostatku sveta“. Svaka sličnost sa današnjom Srbijom je, naravno, sasvim slučajna. Isto tako, Kuci je majstor da velika pitanja o našem životu predstavi na nenadmašan način: „Nema ničeg lošeg u tome da čovek obavlja svoju dužnost. Dužnost pokreće svet, a ne ljubav. Ljubav je lepa, znam, lep dodatak. Iako ne i pouzdan, nažalost. Nema je uvek.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom samo još Piteru Keriju i Hilari Mantel) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Ne zgražavam se ja samo nad celokupnom istorijom nego nad sitnicama – lošim vaspitanjem, lošom gramatikom, bukom! Mene izluđuju sitnice, a ta vrsta sitnice koje me izluđuju baca me u očajanje. Tako su nebitne!“, govori Kucijeva junakinja Elizabet Kostelo o svojoj starosti. Fokusiranost na sitnice, grozničavost, neretko i potpuna džangrizavost, nešto su protiv čega ona ne može da se izbori. Ovo je još teže kada se uzme u obzir koliko je njen pređašnji život (opisan u Kucijevom ranijem romanu „Elizabet Kostelo“ i delimično u „Sporom čoveku“) bio bogatiji i drugačiji. Ona je, baš kao i skoro svi junaci iz ove zbirke, postala žrtva starosti. Bolesti, mentalnog opadanja, nerazumevanja savremenosti. Želje, te prevelike želje, iz pređašnjeg vremena su se sukobile sa nemogućnošću njihovog ostvarenja u starosti. Rezultat je krah. Kuci starost opisuje oporo, kao mučno vreme dugotrajnog propadanja i neminovne entropije koja nas guta. Ona je za njega nedostajanje vitalnog, onog što nas pokreće i čini naš život životom: „Nešto mi nedostaje, nešto u meni. Nekad sam umela da odvedem stvari korak dalje, ali nemam to više u sebi, tu sposobnost. Zupčanici usporavaju, svetla se gase. Mehanizam na koji sam se oslanjala da me odvede taj korak dalje kao da više ne funkcioniše. Ne zabrinjavaj se. To je priroda – način prirode da mi saopšti kako je vreme da se vratim kući.“ Možda je najveća ironija što ovako blistave i po idejama i stilskom izrazu skoro mladalačke priče Kuci piše na kraju sedme decenije svog života. Izgleda, ipak, da nije svaka starost ista. Književno stvaralaštvo Dž. M. Kucija nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Staklena klanica i druge priče
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 128

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana: „Zemlje sumraka“ i „Isusovo školovanje“,
kao i knjige pisama „Ovde i sada

Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića – Darko Gavrilović

Nema boljeg načina da se započne priča o istoriji kao nauci kod nas od pripovesti o jednom sukobu. Negde krajem devetnaestog veka zakrvila su dva, verovatno tada najpoznatija, istoričara. Na jednoj strani je bio Ilarion Ruvarac, a na onoj drugoj Panta Srećković. Oko čega su se ova dvojica istoričara sukobila? Najpre, šta je to istorija. Ruvarac je bio zastupnik kritičkog pogleda na istoriju, dok je Panta Srećković bio, ajde da budemo možda malo banalni, „romantik“. Panti Srećkoviću činjenice nisu bile toliko bitne, koliko samo priča. Razume se, ona u kojoj su Srbi predstavljeni u najboljem mogućem svetlu. Tako je Ruvarcu osnov za njegova dela bila građa, a Srećkoviću narodno predanje. Tokom njihovih raspravki, a trajale su one godinama i godinama, Panta Srećković je uputio jednu amblematičnu (zašto, videćete kasnije) zamerku. On je Ruvarcu zamerio što kopa po arhivama (čisto gubljenje vremena), a još više što „nepoželjne” dokumente ne uništi ili ih barem ne prepravi tako da nam oni „odgovaraju“. Iako je u bici sa Ruvarcem Panta Srećković izgubio, to ne znači da je njegovo viđenje istorije nestalo. Naprotiv. „Panta“ je u srpskoj istoriografiji uvek bilo. Tako je i dan-danas za mnoge nazovi istoričare, uglavnom su to oni ludaci sa teorijama o Srbima narodu najstarijem, Ruvarac izdajnik i začetnik nekakve „bečke istorijske škole“, dok je Panta Srećković istinska veličina. I da polako pređemo na stvar. Duel ove dvojica istoričara je pokazao razvoj i put srpske istoriografije. S jedne strane je kritički pogled na istorijske događaje, a sa one druge mit uvijen u oblandu istorije. I za jedne i druge, razume se, istorija je učiteljica života. Samo što je u onom prvom slučaju ona celovito predstavljena, što bi značilo sa svim dobrim ali i lošim događajima koji su se odigrali. Na onoj drugoj strani je predstava istorije kao pogonskog goriva za nacionalnu mitomaniju. U takvoj istoriji smo mi uvek bili na pravoj strani, uvek pravedni i uvek dobri. Što to nema nikakve veze sa stvarnošću nije problem. Mnogo bitnije je kako zvuči priča nego istina. Tako je izgrađena nacionalna mitomanija o divnom, nikad pokorenom narodu, koji može da bude samo plemeniti heroj ili još plemenitija žrtva. One negativne pojave, a opet – bilo ih je koliko god hoćete, se sklanjaju u stranu ili falsifikuju, baš onako kako je želeo Panta Srećković. Nema boljeg primera za to od predstavljanje istorije u današnjici. Nestanak socijalističke Jugoslavije je otvorio put nacionalnoj mitomaniji tokom devedesetih, koja se nastavila i u sadašnjosti. Posledica svega toga su pokušaji rehabilitacije raznoraznih zločinaca i ludaka, kakav je slučaj i sa Dimitrijem Ljotićem.
Studiju Darka Gavrilovića možemo podeliti na dva dela. U prvom on daje opšti pregled istorije antisemitizma u svetu, kao i na ovim prostorima. Koji su to uzroci za njegovo postojanje, kako se razvijao i ko ga je širio, sve je to sjajno analizirano. Na ovu opštu sliku se u drugom delu knjige nadovezuje predstavljanje antisemitizma Dimitrija Ljotića. Odakle je on izvirao, kako se manifestovao, ali i kakve je posledice Ljotićevo delovanje ostavilo, saznajemo u ovoj knjizi.
Najveća vrednost studije „Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića“ je sjajno predstavljanje istorijskih činjenica. U prvom delu studije je to odlično sistematizovanje brojnih podataka o antisemitizmu. Onaj, pak, drugi deo knjige pleni istraživačkim radom. Darko Gavrilović je obavio iscrpno istraživanje Ljotićevog života, njegovih stavova i političke delatnosti. Za autora su činjenice, baš kao i arhivska građa, svetinja. Isto tako i vremenski kontekst. Najbitnije od svega on pravi otklon od istorijske mitomanije i istoričara koji su svojim delovanje (lagarijama, da budemo načisto), po rečima samog autora: „(…) nanosili ne samo štetu stvarnim istorijskim činjenicama već su stvarali solidan osnov da se mitomanska istorija raširi do te mere da jedan deo naroda i dalje veruje da se desilo ono što se u stvari nikada nije dogodilo.“
Darko Gavrilović je profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, gde predaje nekoliko istorijskih predmeta. Gostovao je kao predavač na univerzitetima u Pragu i Lođu. Autor je brojnih istorijskih studija i monografija („Stjepan Radić i Srbi“, „Udari sudbine – politički mitovi 20. veka“, „U vrtlozima nacionalizma“, „Buđenje Evrope – od antike od kraja srednjeg veka“, „Mržnje, ratovi, demoni hrišćanskog sveta“…). Autor je i niza tekstova za dokumentarne filmove, kao i dve prozne knjige. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz priznanja.
Pišući o Hitleru, Dimitrije Ljotić govori da je on: „Kao čovek izuzetno retka pojava. Duboko misaon, i genijalan, organizator, heroj i apostol, on odista fascinira svoj narod. Nema mane ni pege na njemu.“ Ostale Ljotićeve gadosti, izlive ljubavi prema nacistima, ali i mržnje prema Jevrejima možete pronaći u ovoj knjizi. Isto tako, u ovoj studiji ćete saznati koliko je veliko bilo Ljotićevo učešće u stradanju i ubistvima nevinih ljudi. Dok su Jevreji masovno ubijani, Ljotić je kroz svoj propagandni rad te zločine pravdao i pravio „moralno pokriće“ za njih. I ne samo to. Ljotićevi odredi (Srpski dobrovoljački korpus) su pomagali nemačkom okupatoru u hapšenju i ubijanju nevinih žrtava (najsramotniji primer je Marisav Petrović i njegovo učešće u kragujevačkom masakru). Darko Gavrilović predstavlja i Ljotićeve podržavaoce i saradnike. Jedan od njih je bio i Nikolaj Velimirović. Za njega su krivci za holokaust Jevreji, koliko god to bolesno zvučalo: „Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganja koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista.“ Sve te podatke je Darko Gavrilović sjajno sistematizovao i predstavio u ovoj knjizi, ma koliko oni bili neprijatni i nepoželjni za našu javnost. Istorija jeste učiteljica života, ali ne učiteljica koja priča bajke ne bi li se učenici dobro osećali. Njena uloga je da ukaže na pojave koje nikada ne smeju da se ponove. Jedna od takvih pojava je bila i zločinačka delatnost Dimitrija Ljotića, koja je u ovoj studiji zadobila izuzetan prikaz.

Naslov: Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića
Autor: Darko Gavrilović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 242

Ptice – Tarjej Visos

Susret sa ljudima ili pojavama koji se razlikuju od onoga u šta smo uvereni da je uobičajeno ili normalno oduvek je bio težak zadatak. I ne samo to. Različitost je uvek predstavljala nešto zlokobno, ono od čega se na svaki način treba zaštiti. Upravo iz tog straha izviru verski i nacionalni ratovi, ali to je samo jedan deo priče. Mnogo češći progoni su oni u „miru“. Nema boljeg primera za to od progona LGBT populacije. Zlokobni paragraf 175 je u Nemačkoj bio na snazi preko jednog veka, još tačnije od 1871. pa sve do 1994. godine. Nekom ironijom sudbine, progoni homoseksualaca su se odvijali kroz sve režime. Oni su prisutni u Nemačkom carstvu, Vajmarskoj republici, nacističkoj Nemačkoj, ali i u obe posleratne Nemačke. Tako je u Saveznoj Republici Nemačkoj u posleratnom periodu preko 50.000 ljudi osuđeno zbog homoseksualnih odnosa. Najjeziviji podatak je onaj o osuđenim homoseksualcima u nacističkoj Nemačkoj. Za razliku od ostalih logoraša, oni su i posle rata ostali zatvoreni, jer je njihov „zločin“ i dalje bio kažnjiv. Ova jeziva istorija nam pokazuje da se čak i oni najnepomirljivi verski, nacionalni i ideološki neprijatelji mogu složiti oko nečega. To je strah, podjednako i mržnja prema drugačijem. To su na svojoj koži osetili i ljudi sa mentalnom zaostalošću. Još od antike o njima se govori kao o nižim bićima. Tome najviše pogoduje Platonovo i Aristotelovo shvatanje da je ono što čini ljudsko biće razum. Kako ga ljudi sa mentalnom zaostalošću, po tadašnjim shvatanjima, nisu imali, oni nisu ni ljudska bića. Takvo shvatanje ostaje duboko ukorenjeno sve do današnjice. Ukoliko se ne ubijaju, ljudi sa mentalnim smetnjama su izdvojeni od „normalnog“ sveta. Kroz ceo srednji vek oni su smeštani najčešće u manastire, a njihovo „postojanje“ od strane crkve je bilo karakterisano kao božja kazna zbog nemoralnog života. Ništa ne menja ni dolazak prosvetiteljstva. Umesto u manastirima, oni su smešteni u ustanovama zatvorenog tipa, najčešće egzilima. Mentalna zaostalost je predmet podsmeha, grubosti, neretko i progona. Darvinova teorija o poreklu vrsta im donosi nove muke. Kao greške evolucije, oni za eugeničare predstavljaju otpad i opasnost. Rezultat je masovna sterilizacija ljudi sa mentalnim smetnjama, ali i njihovo istrebljenje tokom holokausta. Pretpostavke su da je nekoliko stotina hiljada ljudi sa mentalnim smetnjama ubijeno tokom vladavine nacista. U posleratnom periodu se ovo menja. Ljudima sa mentalnim smetnjama se drugačije pristupa, ukida se segregacija, a uvodi se i niz medicinskih terapija i tretmana koji im omogućuju znatno bolji život. I literatura se menja. Umesto nekadašnje predstave mentalne zaostalosti u najčešće podrugljivom tonu, novovekovna literatura pristupa ovoj temi znatno drugačije i delikatnije. To nam najbolje pokazuje kultni roman Tarjeja Vesosa.
U središtu romana „Ptice“ nalazi se lik Matisa. Od rođenja drugačiji, on često doživljava pogrde, ali i ništa manju izdvojenost od „normalnih“ ljudi. Na njega, posle smrti roditelja, pazi sestra Hege. Matisov život je samo prividno jednostavan. On luta poljima, trapav je u obavljanju seoskih poslova, a njegova smetenost mu donosi nadimak Tupan. Ipak, negde duboko u Matisu nalazi se grotlo misli i emocija. I ne samo to. On ima talenat da razgovara sa pticama. Život sestre i brata će u potpunosti promeniti dolazak jednog stranca. Pred Matisom je veliki prelom.
„Dobro su mu bila poznata ta njena pitanja. Ne bi trebalo da sedi tako kako sedi, ne bi trebalo ovo, i ne bi trebalo ono, trebalo bi da bude kao drugi, a ne Tupan, kako su ga zvali, koji je bio samo za podsmeh i šalu gde god se pojavi“, ovako Tarjer Visos predstavlja unutrašnji svet svog junaka. Večiti zahtevi okoline, lekcije o ponašanju, ništa manje i zamerke i ogovaranja, njemu nimalo nisu jasni. Ali on pokušava da ih razume, koliko god to teško i nemoguće bilo. Tarjej Visos briljira u ovom segmentu romana. Isto tako i u izuzetnom predstavljanju društvenih odnosa i svakodnevnog života.
Tarjer Visos po mnogima predstavlja najznačajnije ime norveške literature dvadesetog veka. Veći deo mladosti, koja je protekla za vreme Prvog svetskog rata, Tarjej provodi u osami. To je i uticalo na njegovo kasnije stvaralaštvo u kom su zastupljeni likovi koji se sukobljavaju sa teškim psihičkim slomovima i spoznajama. Napisao je preko pedeset dela, od kojih su najpoznatiji romani „Ptice“ i „Ledeni dvorac“ (i jedna i druga knjiga su na srpskom jeziku objavljene u izdanju „Derete“). Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz internacionalnih priznanja, a njegova dela su prevedena na mnoštvo jezika.
Za razliku od Foknera i njegove predstave osobe sa metalnim smetnjama (čuveni Bendžamin iz „Buke i besa“), Tarjej Visos temi pristupa drugačije. Umesto toka svesti, potpunog lunatičkog lelujanja misli, on kroz stilski i jezički minimalizam pokušava da pronikne u svest glavnog junaka, ali ništa manje i u društvene odnose koji prate njegov život. Tarjejovi junaci su patnici. Koliko je to glavni junak, još više je njegova sestra. Iskrena ljubav i briga prema bratu ipak ne može da anulira nemogućnost razumevanja bratovljeve bolesti: „Šta raditi s nemogućim? Ponekad joj naprosto dosadi – i onda reči zabole“. To je još više pojačano sažaljivo-podsmešljivim odnosom okoline prema njenom bratu. Visos je majstor da ovu taktilnost međuljudskih odnosa predstavi na izuzetan način. Isto tako i da majstorski vivisecira nutrinu glavnog lika. Njegovu dobrotu, duboku osećajnost i pokušaje da razume svet oko sebe. Iako je to najčešće nemoguće, kako i sam autor govori: „Šta da radiš kad su svi oko tebe snažni i pametni? Nikad to nećeš saznati. Ali, šta da radiš? Nešto ipak moraš da radiš. Sve vreme.“ Ironija sudbine je što ni mi ne možemo da razumemo one koje se razlikuju od nas. A baš iz tog nerazumevanja proizlaze strahovi, podjednako i progoni, pomenuti na početku teksta. Tarjej Visos nam pruža mogućnost da to promenimo.

Naslov: Ptice
Autor: Tarjej Visos (1897-1970)
Prevela: Ratka Krsmanović Isailović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 252

Sarajevo 1914 – Vladimir Dedijer

Jedna od najvećih logičkih grešaka, pored ad hominem argumenta (ti ćeš meni nešto da pričaš, a ti si…) i pojednostavljivanja (o kojem je na ovom mestu već pisano), je anahronizam. Najvidljivi je u istoriji i književnosti, ali ga ne manjka ni u svakodnevnom životu. Sveprisutan je kod starije populacije, najčešće u onoj sada već dobro poznatoj rečenici: “A u moje vreme…” Nastavak je isto tako dobro poznat. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. To je nenaviknutost na novo vreme, koliko na tehnološki napredak još više na promenu načina života, morala, ponašanja… Ponekad on može da izvire i iz dobrih razloga, ali čak i ako su razlozi za postojanje anahronizma dobri – njegovo projavljivanje nije, najpre zato što se život u današnjici ne može ustrojavati po merilima prošlosti, otprilike po onoj biblijskoj da se novo vino ne sipa u stare mehove. Tako, recimo, lamentiranje nad omladinom koja propada (a ona, kako se čini, u svakom vremenu propada i nikako da zaista propadne) ne uzima u obzir šta je ta omladina preživela i u kakvim uslovima živi. Znatno opasniji anahronizam je onaj društveni i politički. Zaslepljenost političkih elita (kakva je, na primer, bila zaslepljenost jugoslovenskog rukovodstva tokom devedesetih da komunizam može da opstane u trenutku kada je u celoj Evropi bio poražen) donosi mnogo veće posledice. Koliko je on ideološki otpor prema savremenom svetu (kao što je protivljenje ljudskim pravima), isto tako može da bude i plod zle namere. Tako je, da uzmemo opet isti primer, umesto tehnološkog napretka tokom devedestih godina na ovim prostorima proklamovan povratak u svetlu i bolju prošlost. Pogrešnost ovakvog shvatanja je najbolje izrazio Borislav Pekić: “Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.” Pekićev savet nažalost nije poslušan. Etnička čišćenja, masovni i nepojmljivi zločini su pravdani istorijskim razlozima i pozivanjem na prošlost. Nema gnusnijeg primera za to od slike ratnih zločinaca tokom devedesetih u uniformama srpske vojske iz Prvog svetskog rata. Anahronizam, ipak, ne mora da bude samo vraćanje u prošlost. On može da bude i pokušaj da se prošlost vaga po današnjim merilima. Nigde to nije bilo vidljivije nego u obeležavanju stogodišnjice sarajevskog atentata. Brojni istoričari (kao što su Kristofer Klark ili Margaret Mekmilan) su Gavrila Principa i sarajevske atentatore proglasili za teroriste u rangu Bin Ladena. Isto tako, u našoj javnosti je stvorena slika Gavrila Principa i družine kao velikih srpskih nacionalista i još luđe pravoslavaca. Vremenski kontekst i činjenice su i u jednom i drugom slučaju zanemarene. Ideologija je, uz sveprisutni anahronizam, pobedila istinu. Baš zbog toga su i bitne studije koje “škakljivim” istorijskim temama pristupaju na drugačiji način. Takva je knjiga “Sarajevo 1914” Vladimira Dedijera.
Pristupajući temi sarajevskog atentata, Vladimir Dedijer fokus stavlja na uzroke koje su doveli do njega. Prikaz političkih prilika (kao što je stanje u anektiranoj Bosni, rastakanje Austrougarske monarhije, brojni atentati…) je sjedinjen sa sjajnom sociološkom i ekonomskom analizom (kmetstvo u Bosni, politički progoni…). Na to se nadovezuje i delatnost Franje Ferdinanda, ali i nastanak i delovanje revolucionarnih organizacija u Bosni. Nije zaobiđen ni sam atentat, sudbine atentatora, kao i posledice ubistva Franje Ferdinanda. Obrađene su i razne teorije o uticajima na atentatore (Srbija, bečka administracija, anarhisti, masoni…).
“Proučavanje sarajevskoga atentata mora se vršiti u dubinu. Valja baciti svetlost na one koje su umešani u atentat, na sklop okolnosti i činilaca u vezi s tim; treba posmatrati sarajevski atentat ne samo u kontekstu spoljnih veza Bosne i Hercegovine nego i u kontekstu problema života i društva u ove dve pokrajine”, ispisuje Vladimir Dedijer na početku ove studije. I zaista, on to kroz čitavu knjigu čini. Ogromna arhivska građa, mnoštvo istorijskih studija, memoarskih knjiga, novinskih članaka i svedočenja savremenika i učesnika u atentatu su Dedijeru omogućili da napiše studiju koja temi pristupa obzirno, argumentovano i objektivno. Na to se nadovezuje sjajan Dedijerov stil koji nam pruža istinsko čitalačko uživanje.
Vladimir Dedijer, istoričar, novinar i politički radnik, je rođen u Beogradu. Upisuje Pravni fakultet, ali ga napušta usled nemaštine. Zapošljava se u “Politici”, gde radi kao dopisnik iz nekoliko zemalja. Na početku Drugog svetskog rata odlazi u partizane. Učestvovao je u borbama u kojima je ranjavan, a u bici na Sutjesci je poginula njegova supruga Olga Dedijer. Po završenom ratu predaje istoriju na Filozofskom fakultetu i postaje urednik “Borbe”. Zbog podrške Milovanu Đilasu je osuđen na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Napušta sve političke i društvene funkcije i seli se u SAD 1955. godine. Predavao je na nekoliko univerziteta (Harvard, Jejl, Prinston, Sorbona…), i u isto vreme bio član Raselovog suda. Napisao je mnoštvo istorijskih studija i radova, među kojima se ističu: “Dnevnik 1941-1945”, “Istorija Jugoslavije”, “Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”, “Jasenovac i Vatikan”… Njegova knjiga “Sarajevo 1914” se i danas u svetskim razmerama smatra za najbolju istorijsku studiju napisanu o sarajevskom atentatu.
“Možda sva tragika herojstva i jest u tome: ne u kratkom bolu i oslobodilačkoj smrti koliko u tom što heroj, prešavši svojim delom onu kobnu liniju koja ga deli od ostalih ljudi i svagdanjeg reda stvari, ostaje sam, nema roda ni prijatelja, gubi svaku ličnu oznaku i postaje ono što naraštaji žele i onakav kakvim ga vremena čine”, piše Ivo Andrić u članku o mladobosancu Danilu Iliću. Upravo je to prokletstvo i usud svake velike istorijske ličnosti da se njihov život i htenja “čitaju” onako kako to drugi hoće. Tako dolazi i do onih zloupotreba sa početka teksta, čiji je najveći izraz u anahronizmu. Principov srpski nacionalizam (iako je on bio integralni Jugosloven), verska zloupotreba (gotovo svi mladobosanci su bili deklarisani ateisti, čak je na suđenju Vaso Čubrilović bio kažnjen sa tri dodatne godine zatvora zbog “bogohuljenja”), predstavljanje mladobosanaca kao terorista (iako su oni bili istinski borci za slobodu koji su pobunili protiv okupatorske i kolonijalne vlasti) sve je to Dedijer pobio u ovoj maestralnoj knjizi. U isto vreme je on napisao veličanstvenu priču o jednom vremenu, sudbinskim događajima, ali i o ljudima koji su promenili istoriju. I to onim ljudima koji su bili istinski idealisti. Najbolje to izražavaju reči Nedeljka Čabrinovića: “Mi zlikovci nijesmo, mi smo ljudi pošteni, plemeniti, idealisti, mi smo htjeli učiniti dobro, mi smo voljeli narod, mi smo umrli za naše ideale.” Priču o njima je doneo Vladimir Dedijer u ovoj izuzetnoj istorijskoj studiji.

Naslov: Sarajevo 1914
Autor: Vladimir Dedijer (1914-1990)
Izdavač: Knjige Obradović, Beograd, 2014
Strana: 1148

Simpatizer – Vijet Tan Nujen

Ljudi vole jednostavne stvari, najbolje je, ali i najjednostavnije, reći. Višeznačnost, iz koje neretko proizlaze neodređenost i dvosmislenost, gotovo je noćna mora. U srži religijskih učenja, društvenih uređenja, zakona, ništa manje i u našim ličnim svetonazorima se nalazi podela na dobro i zlo. Pored spoljnih uticaja, ovakav pogled na svet je i plod našeg dubokog htenja za smislom. Svi mi želimo da saznamo ispravne odgovore i onda da na osnovu tih odgovora pravilno, još češće bezbolno, odživimo naš život. I polako se vraćamo na početak teksta. Još tačnije, na naše svetonazore. Oni najčešće izviru iz olakog i jednostranog shvatanja sveta. Osnov je naša intuicija za koju mislimo da je u potpunosti objektivna i ispravna, iako je ona sve samo ne takva. Primera radi, ukoliko nam se neki čovek ne svidi, njegove postupke i reči nikako nećemo prihvatiti ili će to biti težak i mukotrpan zadatak. Sve ćemo to pravdati našem intuicijom. Ipak, ako pokušamo da zagrebemo malo dublje, a najčešće to nećemo uraditi, shvatićemo da naša intuicija izvire iz lošeg iskustva. Primera radi, obrva, ma koliko to banalno zvučalo, čoveka koji nam se nije svideo nas podseća na obrvu nekog drugog čoveka koji nam je u prošlosti učinio zlo. Suštinski, čovek kojeg ne simpatišemo može biti i sušto dobro, ali to za nas ne predstavlja ništa. Ništa bolje ne stoje ni naša društvena ili politička shvatanja. Koliko god mislili da smo u pravu oko neke stvari, ti stavovi i shvatanja su plod naučenog ili nametnutog, pogotovo u savremenom svetu. Političari, marketinški i medijski manipulanti i ostala bulumenta se obilato koriste našim emocijama, neobaveštenošću i predubeđenjima podmećući nam priče (ili kako bi se to moderno reklo – spinove), koje je maestralno opisao Kristijan Salmon u knjizi “Strategija Šeherezade” (Clio, 2011). Otuda i proizilaze mahniti ludaci i kleptomani na vlasti, teorije zavera (u kojima se fokus sa bitnih stvari, kao što je, recimo, loš zdravstveni sistem pomera na “opasnost od vakcina”), nadrilekari (lakše je verovati da će nas soda bikarbona i voćne kašice “izlečiti” od raka od komplikovanih i nesigurnih terapija), kao i intelektualni šarlatani i kič koji se potura umesto prave nauke i istinske umetnosti. Sve je ovo mnogo jednostavnije i ne zahteva nikakav trud. Ipak, da se i u današnjici može drugačije promišljati o svetu u kom živimo svedoči roman “Simpatizer”.
Kraj je Vijetnamskog rata. U severnom delu Vijetnama, koji je pod kontrolom Amerikanaca, nastupa haos. Mnoštvo političara, ništa manje i vojnika, sprema se da se pobegne iz zemlje. Jedan od njih je i kapetan. Zajedno sa svojim komandantom i njegovom porodicom on odlazi u Ameriku. Emigrantski život je ispunjen žalom zbog izgubljene domovine, ali i besom zbog vojnog poraza. Kapetan je zakleti mrzitelj komunista i iskreni ljubitelj Amerike koja je njegovoj zemlji pružila neophodnu pomoć u borbi za slobodu i demokratiju. Tako deluje, ali je daleko od istine. Kapetan je špijun koji u potaji radi za vijetnamske komuniste.
Zasnovan na onoj sada već poprilično rabljenoj žanrovskoj matrici špijunskih romana, “Simpatizer” ipak uspeva da se oslobodi okova nametnute priče i da postane redak i istinski književni biser. To prvenstveno proilazi iz virtuoznog pripovedanja Vijeta Tan Nujena. Kafkijanska priča, pogotovo na poslednjim stranicama, krcata je brojnim promišljanjima o američkoj kulturi, doživljenom ratnom sukobu, mogućnostima propagande, ali i onim krucijalnim pitanjima o našem životu i postojanju. Evo samo malog primera: “Za šta ginem, uzviknuo je i on. Umirem jer ovaj svet u kom živim nije vredan da se za njega pogine! Ako bi za nešto umro, onda imaš za šta i da živiš.” Autor uspeva da sva ta “velika pitanja” sjedini sa maestralnom naracijom i uzbudljivom fabulom koja svakog čitaoca drži u neizvesnosti do poslednje stranice romana.
Vijet Tan Nujen je rođen u Vijetnamu. Njegovi roditelji su posle pada Sajgona prebegli u Ameriku. Doktorirao je engleski jezik i etničke studije na Berkliju. Do sada je napisao nekoliko nagrađivanih priča i eseja, kao i studiju o američkom pogledu na vijetnamski rat. Njegov roman prvenac “Simpatizer” je doživeo neverovatni uspeh. Proglašen je za knjigu godine od strane nekoliko časopisa, a nagrađen je sa sedam najvećih američkih književnih priznanja. Među njima su Pulicerova nagrada za književnost i Pen/Fokner nagrada za beletristiku. Nakon “Simpatizera” je objavio zbirku priča “Izbeglice” koja je potvrdila njegovu književnu slavu.
“Problem je u tome što oni koji insistiraju na svojoj nevinosti veruju da je sve što rade pravedno. Mi koji verujemo u svoju krivicu znamo bar za kakve smo mračne stvari kadri”, ispisuje Vijet Tan Nujen u ovom romanu, govoreći o večitom pitanju pravde i krivice, dobrote i zla. Bezimeni kapetan se nalazi na sredomeđi između ova dva suprotstavljena pola. Isto tako i dve zaraćene strane. Idealna potka za špijunski roman, što on i jeste po svom tematskom određenju, ali tu žanrovsku zamku autor vešto izbegava. Bezimenom kapetanu, glavnom junaku ovog romana, podela na dobro i zlo je smešna, pogotovo kada je u pitanju politika i ideologija. Isto tako i naša ljudska potreba, ona sa početka teksta, za jednostavnim i lakim odgovorima. On vidi dobrotu, ali vidi i zlo. Isto tako i vidi kako se lako manipuliše drugima, štaviše i sam učestvuje u toj manipulaciji. Idealista, cinik, manipulator, racionalan čovek, sve je to bezimeni kapetan. Naprosto, on je čovek koji vidi obe strane: “Ja sam špijun, spavač, žbir, čovek sa dva lica. Uz to sam, što i nije iznenađujuće, čovek sa dva uma. Nisam ja neki neshvaćeni mutant iz stripa ili horor filma, mada me neki tako tretiraju. Prosto umem da sve sagledam sa obe strane.” Ništa za njega nije jednostavno i jednoznačno. I ništa nije dovoljno vredno da bi mu se poklonilo potpuno poverenje. Sjajnu priču o takvom pogledu na svet doneo nam Vijet Tan Nujem u ovom bez preterivanja remek-delu.

Naslov: Simpatizer
Autor: Vijet Tan Nujen (1971-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 437

Četvrta godina „Čitaonice“

„Čitaonica“, mesto za dobre knjige, je napunila četiri godine. Do sada smo objavili preko dve stotine prikaza romana, zbirki priči i pripovedaka, istorijskih studija i publicističkih dela.
Osnovna ideja prilikom pravljenja sajta, čega se i danas držimo, je bila da se usled hroničnog nedostatka književne kritike u štampanim medijima napravi internet-stranica na kojoj bi bili predstavljeni aktuelni, ali i ranije objavljeni, naslovi koji to po svom kvalitetu zavređuju. Da smo barem delimično uspeli u tome govori posećenost stranice (preko 60.000 jedinstvenih posetilaca, izvor: wordpress statistika). Ostanite uz nas i u narednom periodu jer vam spremamo mnošto prikaza dobrih knjiga.
Povodom četvrtog rođendana „Čitaonice“ donosimo listu pet najčitanijih prikaza na našem sajtu u toku prošle godine:

1. Aleksandrijski kvartet – Lorens Darel
2. Putovanje nakraj noći – Luj Ferdinand Selin
3. Tragedija jednog naroda – Momčilo Đorgović
4. Kal Juga – Mladen Milosavljević
5. Odeljenje za rak – Aleksandar Solženjicin

Pozdravljamo vas do sledećeg čitanja

Autobus za Vavilon – Miljenko Jergović

Baš u danima kada se obeležava sto godina od nastanka Jugoslavije, beogradska vlast je rešila da krene u „konačno rešenje jugoslovenskog pitanja“. Dve ulice na Kosančićevom vencu, Zadarska i Travnička, su preimenovane u ulice Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića. Simbolika je jasna. Umesto bivšim jugoslovenskim gradovima, sada su te ulice posvećene „srpskim velikanima“, i to onim koji su svojim, pa u najmanju ruku, krajnje diskutabilnim stavovima i delovanjem potpomogli krvavom raspadu Jugoslavije. Suštinski, sve se čini da i poslednji spomen nekadašnje države nestane i ode u zaborav. Argumentacija, ako ona uopšte i postoji, je jednostavna. Jugoslavija je, jelte, bila veštačka tvorevina koja je donela samo pomor i smrt ugroženom i mnogostradalnom srpskom/hrvatskom/slovenačkom/makedonskom/bošnjačkom narodu. Svi su u njoj bili zlostavljani i svima je bilo bolje nego njima, u prevodu, svi su žrtve drugih naroda, dok isti ti drugi narodi tvrde da su oni bili istinske žrtve. Blesavo zvuči, ali ovo ćete čuti ne samo od nacionalnih propovednika i političara nego i od običnog puka, koji će u isto vreme, da balkansko ludilo bude još veće, žaliti za dobrim životom koji su u istoj toj truloj i nikakvoj Jugoslaviji imali. Pa neka se neko normalan pokuša snaći u svemu ovome. Ipak, čak i da uzmemo da je ovo istina, naravno hipotetički govoreći, šta je jadna Jugoslavija danas, posle skoro trideset godina od smrti, kriva zapenušanim nacionalnim propovednicima? Odgovor je lak. Podseća ih na njihovu mračnu prošlost (kada su isti ti nacionalisti bili udbaški doušnici ili fanatični Titovi pioniri) i u isto vreme onemogućuje stvaranje novog nacionalnog identiteta u kom su razni miloševići, tuđmani i izetbegovići heroji i sveci. Tako je posle krvavog ratnog pira usledilo pravljenje nove nacionalne svesti. Novi jezici, zajedno sa nacionalnim jezičkim puritanizmom (oni idioti koji će se naći pozvani da vas isprave kada kažete zapeta, a ne zarez), otkrivanje i ništa manje izmišljanje stare dobre prošlosti, kulturna brakorazvodna parnica („čiji“ su Andrić, Selimović, Kovač – kao da se govori o escajgu, a ne o umetnicima)… Ipak, rezultat je i pored sveg truda izostao. Hrvati i Srbi – „jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao na pola“, da citiramo Krležu – su i posle tih „zaprežnih kola povijesti“ nastavili da se razumeju. Ma koliko se trudili, jezici su nam i dalje isti. I dalje i jedni i drugi čitamo Andrića i Krležu (ona manjina koja čita), slušamo istu muziku (uglavnom turbofolk), i dalje podjednako volimo da se mrzimo. Boljeg tumača te i takve postjugoslovenske ludačke stvarnosti nema od Miljenka Jergovića.
U ovoj knjizi je sabrano preko sto šezdeset eseja Miljenka Jergovića. Iako su teme obrađene u ovim esejima poprilično raznolike (a kreću se od književnosti, slikarstva, muzike, filma, pa sve do arhitekture i dizajna…), postoji jedna nit koja ih povezuje. To je jugoslovensko iskustvo. Pišući o životu i delima velikih jugoslovenskih umetnika (bili to u ovoj knjizi najdominantniji Andrić, Krleža i Tin Uljević ili Marija Crnobori, Rundek, Danilo Kiš…), Jergović u isto vreme ispisuje i priču o društvenoj i političkoj klimi koja ih je za života, podjednako i nakon smrti, pratila.
„Jugoslavija kao država, to duhovni i emocionalni liliputanci nikako da razumiju, odavno već nije važna, i već odavno govor o Jugoslaviji, pogotovo umjetnički govor, s državom nikakve veze nema“, piše Miljenko Jergović u ovoj knjizi. I zaista, političke rasprave o tome da li je Jugoslavija kao država trebala da postoji, zašto se raspala, ko je prvi počeo i ko je zaista kriv, u ovom esejima nećete čitati. Što ne znači da banditi svih fela i nacija nisu pomenuti. Svi ti „niži oblici života na evolucijskome prijelazu iz udbaša u ustaše“ (u srpskom slučaju, četnika), podjednako i mali obični ljudi koji ni za šta, razume se, nisu krivi („Jedan od milijuna onih, anonimnih i bezimenih, koji su svojim djelovanjem i ponašanjem omogućili da nam bude ovako dobro. I Hitlera, i Pavelića, i bratstvo&jedinstvo, i ovo danas, sve je to vlastitom mukom i zalaganjem stvorio mali čovjek“), dobili su zasluženu „pokoru“ u „Autobusu za Vavilonu“. Ali oni, opet, nisu tema. Jergovićevi junaci su ljudi kojima su ti „veliki“ i „mali“ zagorčavali život, neretko i, koliko god ovo blesavo zvučalo, nakon njihove smrti.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Jergovićeve eseje je uživanje čitati. Razigrani i uvek prepuni duha (evo samo malog primera: „Za hrvatskog pisca Jugoslavija je poput bivše žene, oštrokondže pred kojom nije smio ni zucnuti dok je bila živa, i već se dvadeset godina iživljava i junači nad njezinim grobom“), tekstovi u ovoj knjizi su sjedinjeni su autorovom nenadmašnom erudicijom i rableovskim čitalačkim apetitom. „Autobus za Vavilon“ je riznica najboljeg što je jugoslovenska, podjednako i postjugoslovenska, umetnost dala ovim prostorima. Jergović čitaocima daruje priču o njoj, podjednako i priču o njenom neuspehu kroz sudbine umetnika „koji veći dio života provede u uskom i blatnjavom krmetnjaku, u mahom uzaludnim pokušajima poučavanja svinja da budu ljudi“. Suštinski, to je priča o našem iskustvu, našoj bednoj istoriji, još bednijim političkim i nacionalnim sporovima i večitom blatu u kom živimo. I o velikim ljudima, koje bi današnje bitange ili da izbrišu iz sećanja ili da ih svedu na svoju meru. Isto tako, to je priča i o Jugoslaviji. O svemu onome što je bila i onome šta ona za nas danas predstavlja. Jergović je upoređuje sa sudbinom Tina Uljevića: „Iz Beograda su Uljevića protjerali prema policijskome nalogu (što je Pjer Križanić ovjekovječio karikaturom), iz Sarajeva je bježao pred nailaskom zime, jer nije imao novca za ogrjev, a u Zagrebu je umro kao zadnji siromah, izložen vječnom preziru i poruzi, koji traju i danas… Koje li veličanstvene jugoslavenske sudbine!“

Naslov: Autobus za Vavilon
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 665

Pročitajte i prikaz romana Miljenka Jergovića „Buick Rivera“

Te noći sam je video – Drago Jančar

Ukoliko bismo tražili događaj koji je napravio najveću prekretnicu u istoriji dvadesetog veka, to bi sigurno bio Drugi svetski rat. On je pokazao dokle ljudsko divljaštvo i zlo može da ode (najpre kroz holokaust, podjednako i kroz gotovo beskrajni niz zločina počinjenih od strane gotovo svih zaraćenih strana), ali isto tako i dobrota. Kao takva prekretnica, Drugi svetski rat je postao jedna od dominantnijih literarnih tema u dvadesetom veku, što se nastavilo i u današnjici. Nabrojati sva književna dela o Drugom svetskom ratu je skoro pa nemoguće. Za to bi bile potrebne desetine i desetine strana. Ipak, ovde ćemo pokušati da damo grubi presek književnih dela, i to jugoslovenskih, o Drugom svetskom ratu. Još za vreme rata brojni umetnici pišu o njemu. Najpoznatiji su pesnici koji su bili u partizanima. Ivan Goran Kovačić sa poemom „Jama“, Skender Kulenović sa „Stojankom majkom Knežopoljkom“ i Branko Ćopić sa pesmom „Na petrovačkoj cesti“ označavaju začetak literature o ratu i ratnim stradanjima. Posleratna literatura, pogotovo u prvim godinama, je u potpunosti okrenuta ratu. Slavi se ratno herojstvo i to kroz socrealističku literaturu. Takvi su Radovan Zogović, kasnije Mira Alečković i bezbroj drugih pesnika i pisaca (u maniru čuvene knjige „Pinki je video Tita“), koji slave režim i tadašnjeg vođu. Kurioziteta radi, takva je i jedna danas gotovo nepoznata priča Ive Andrića „Dedin dnevnik“, napisana 1948. godine, čije docnije objavljivanje u sabranim delima sam Andrić nije dozvoljavao. Prekretnicu predstavlja raskid sa Staljinom, a sledstveno tome i sa socrealizmom, koji označava Krležin govor 1952. godine u Ljubljani. Drugi svetski rat zadobija novo obličje u literaturi. Herojstvo – partizansko, razume se – ostaje dominantna tema, ali dotiču se i neugodne teme. Crni talas ratno herojstvo po prvi put dovodi u sumnju, ali i počinje da pripoveda o gubitnicima (Slobodan Selenić, Živojin Pavlović…). Isto tako se i fokus sa ratnih tema usled protoka vremena pomera na savremenost. Drugi svetski rat postaje stripovska predstava (nalik onoj u „Otpisanima“), a čak se i otvoreno počinje pripovedati o „neprijateljima“ (Svetlana Velmar-Janković, Borislav Pekić…). Raspad Jugoslavije nam donosi novu paradigmu. Nekadašnji gubitnici dobijaju svoj trenutak. Dobar deo književnika pokušava da ispiše novo viđenje istorije, u isto vreme anulirajući ono staro (Vuk Drašković, Nikola Moravčević, Milovan Danojlić…). I tako dolazimo do sadašnjosti. A u njoj imamo stotine dela o Drugom svetskom ratu sa dijametralno suprotnim pogledima, čini se još gorim nego onim ratnim. Da se o ovom ratu može pisati drugačije svedoči nam Drago Jančar.
Prve su posleratne godine. Veronika, čuvena i poprilično ekscentrična ljubljanska lepotica, je nestala. O Veronikinoj ratnoj sudbini pripovedaju njoj bliski ljudi. Prvi je Stevan, konjički oficir kraljevske vojske, sa kojim je Veronika pred rat imala ljubavnu aferu. Druga je Veronikina majka, koja pokuša da sazna kakva je sudbina njene kćerke. Priču o Veroniki govori i nemački lekar koji je vreme rata službovao u Sloveniji i družio se sa Veronikom, kao i njena sluškinja. Roman zatvara ispovest partizanskog borca.
„Svet je izokrenut na glavu. Razbijen je, kao i ovo ogledalo u kojem posmatram parčiće svog lica, iskidane komade svog života“, govori jedan od junaka ovog romana. I nije on sam, svi Jančarovi junaci su takvi. Ljudi su to koje je rat, ali isto tako i posleratna stvarnost, iskidala i pretvorila u sopstvene karikature. Njihove ispovesti Jančar donosi kroz sjajna jezička rešenja i ništa manje dobru kompoziciju. Svaka ispovest je slagalica koja se nadovezuje na prethodne delove romana tvoreći savršeni mozaik. U središtu tog mozaika je lik Veronike, andrićevske žene koje nema, lepotice koja je volela život. Nažalost, došao je rat. Onaj koji mrzi život: „Živimo u vremenu kada se poštuju samo ljudi, živi ili mrtvi, koji su bili spremni da se bore, čak i žrtvuju za zajedničke ideje. Tako razmišljaju pobednici i poraženi. Niko ne ceni ljude koji su samo hteli da žive. Koji su voleli druge ljude, prirodu, životinje, svet i sa svim tim se dobro osećali. Za današnje vreme to je premalo.“
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. godine i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika (pored romana „Te noći sam je video“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegov roman „Podsmešljiva požuda“ i zbirku priča „Džojsov učenik“).
Priča o Veroniki nije izmišljena. Čuvena ljubljanska lepotica Ksenija Gorup, poznata po svojoj ekscentričnosti, tolikoj da je imala aligatora za kućnog ljubimca, junakinja je ovog romana. Drago Jančar joj menja ime u Veronika. I ne samo to. On dobro poznatu priču pripoveda na potpuno novi način. On je prepušta različitim ljudima. Od kraljevskog oficira i četničkog borca, pripadnice poražene građanske klase, nemačkog vojnika, sluškinje, pa sve do partizanskog borca, pred nama su dijametralno suprotni pogledi ne samo na Veroniku već i na celi Drugi svetski rat. Svako ima svoju priču i svako ima svoju istinu koja se razlikuje od tuđe, kakav je i slučaj sa literarnim pogledom na Drugi svetski rat. Drago Jančar svima njima pruža priliku da ispričaju svoju „istinu“, ali i priču o Veroniki. Simbolu radosti, lepote i života koji je odneo Drugi svetski rat. Baš kao što je i u nepovrat odneo živote svih junaka ovog maestralnog romana Drage Jančara: „Zgrade izrastaju iz ruševina, život se uspravlja i ide napred, ono što se dogodilo dogodilo se, ono što su sahranile bombe i pucnjevi, sahranjeno je. Iako su na grad još pre nekoliko meseci padale bombe, to je već prošlost i svi mi, koji smo učestvovali u tom nesrećnom ratu, već sutra ćemo biti nekadašnji ljudi. Ja sam to već danas, zato što ne želim da se sećam.“

Naslov: Te noći sam je video
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 158

Pročitajte i prikaz romana „Podsmešljiva požuda“

Macke i packe – Ivan Janković

Na početku jedan riplijevski podatak. Najveće ubice ljudi nisu ljudi, nisu to čak ni velike ili opasne životinje (kao što su lavovi ili zmije otrovnice). Te najveće ubice su, sasvim riplijevski – verovali ili ne, komarci. Ove malene napasti donose mnoštvo bolesti od kojih godišnje umre preko sedamsto hiljada ljudi. Ipak, i od komaraca postoji veći neprijatelj ljudskog roda. To je država. Pre nego što pomislite da ove redove ispisuje neki Bakunjinov duhovni potomak, malo podataka. Broj žrtava u Prvom svetskom ratu iznosi 37 miliona. U Drugom svetskom ratu je stradalo preko 55 miliona ljudi. Negde između 15 i 20 miliona ljudi je ubijeno u nacističkim logorima. Kroz sovjetske gulage je prošlo 14 miliona ljudi (i najmanje milion i po umro u njima) trpeći nezamislive muke. Ovo je samo mali izvod iz ogromne liste žrtava države. Podaci za ranije ratove su nepoznati, ali su to sasvim sigurno beskrajni spiskovi. Komarac već sad deluje kao mala maca u odnosu na državu. I pre nego što neko grakne kako su ove brojke posledice ratova i totalitarnih sistema, nastavljamo sa podacima. Ipak, pre toga se treba vratiti na početak. Suštinu države. Ona je po Veberu, što je i najčešće korišćena definicija države, politička organizacija koja održava monopol legitimne upotrebe sile unutar određene teritorije. Upravo taj monopol na legitimnu upotrebu sile je i ono što državu čini državom. Državni organi mogu da vam ograniče kretanje, drže vas u zatvoru, oduzmu vam imovinu, čak i život. Odakle ovakva ovlašćenja države? Oni malo optimističniji će reći da to proizilazi iz rusoovskog “društvenog ugovora”. Najjednostavnije rečeno, on podrazumeva neku vrstu ugovornog odnosa između pojedinca i države. Država nam omogućuje zaštitu prava na život, slobodu i imovinu, a mi zauzvrat državi dajemo monopol nad legitimnom upotrebom sile. I sve bi to bilo u redu da država zaista omogućuje sva ta prava. Ali stvarnost, ipak, nije toliko šarena i lepa. U istoriji naše civilizacije, ništa se ne razlikuje ni današnjica, države su podlo gazile sva ova prava. U ime nekakve zaštite državnih interesa milioni su poginuli u ratovima, ništa manje i u unutrašnjim sukobima. Toliko o pravu na život. Ono drugo pravo na slobodu je isto tako bilo uskraćivano kroz sijaset monstruoznih zakona i diskriminaciju brojnih društvenih grupa, da ne pričamo tek o nepravednim sudskim presudama. Ni pravo na imovinu ne stoji ništa bolje. Država je gotovo uvek zaštitnik oligarhije i interesnih grupa nauštrb većine građana. I zašto onda ljudi i dalje veruju u državu? Pa, najpre, zato što im pruža osećaj, najčešće lažni, sigurnosti. Podjednako je to i sentimentalnost spram sopstvene nacionalne pripadnosti i istorijskog nasleđa koji baštini država. Ništa manje i nada da se država može, i mora, popraviti. Priču o državi, i to о onom veberovskom određenju države, donosi nas Ivan Janković.
Knjiga “Macke i packe”, kako joj i podnaslov govori, donosi oglede iz istorije represije u Srbiji. Tako u prvom delu knjigu saznajemo koje su to društvene grupe trpele najveću represiju. To su bili moralno prokaženi pojedinci i nacionalne grupe (ponajviše prostitutke i Romi). U drugom delu knjige se govori o najčešćim oblicima kažnjavanja. Od onog fizičkog (naslovnih “macki i packi”), preko zatvorskih kazni (u potpuno užasavajućim uslovima), pa sve do smrtnih presuda. U trećem delu su predstavljeni egzekutori i državni službenici koji su donosili zakone i sprovodili ih kroz portrete kriminologa Tome Živanovića i pesnika Vojislava Ilića Mlađeg.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi je autorova erudicija proizašla iz izuzetnog istraživačkog rada. “Macke i packe” su pravi brevijar istorijskih, i to onih manje poznatih, podataka. Tako, recimo, u ovoj knjizi možemo saznati kako se knez Miloš prvobitno obogatio (preko prikupljanje poreza od Roma), kako su izgledali srpski bordeli (“dućani bludničestva“), gde je bio jedan od prvih srpskih zatvora (u podrumu Miloševog dvora u Kragujevcu), ali i kolika je surovost vladala u tadašnjem društvu: “A Milutinova [Garašanina] glava je odneta u logor kneza Mihaila u Sopotu, gde je bila izložena ‘najvećem poruganiju i nečovečnoj igri’, koju je započeo knjažev ‘zlobni stric’ Jevrem, ‘šorajući nogom mrtvu glavu’ i govoreći: ‘Ti filosovska glavo, oćeš ustav da tolkuješ’.“ Još bitnije, svi ti podaci su sjajno sistematizovani i odlično prezentovani u ovoj knjizi.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru je u brojnim sudskim procesima branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je jedan priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) o smrtnoj kazni u Srbiji, kao i istorijska studija „Kata Nesiba“ (Fabrika knjiga, 2018) o čuvenoj beogradskoj prostitutki.
Da se vratimo na početak i priču o državi. Novovekovna istorija je pre svega priča o sukobu pojedinaca (ili grupa) sa državom. I to ne borba za njeno ukidanje, mada ima i takvih (već pomenuti Bakunjin, naprimer). Baš kao i demokratija, država ima mnogo mana, ali do sada nije pronađen bolji način društvenog uređenja. U čemu je onda poenta te borbe? U tome da se država učini boljom, ili barem snošljivijom. Na prvom mestu, to je ograničavanje samovolje vlastodržaca i interesnih grupa. Ništa manje, borba za socijalnu pravdu i dostojanstven život kojе države prečesto oduzimaju svojim građanima. Isto tako i zaštita prava ugroženih i manjinskih grupa koje država, ili društvo, progoni. Sve je to maestralno izneseno u ovoj knjizi kroz priču o represiji koju država sprovodi nad svojim građanima kroz progone, mučenja i zlostavljanja. Naravno, situacija u današnjici se znatno popravila. Vlast više ne progoni Rome (barem ne na papiru), macke i packe nisu u upotrebi, a smrtna kazna je ukinuta u Srbiji. Ali to ne znači da je borba za ljudska prava i slobodu (koliko god ova dva pojma delovala otrcano usled prečeste zloupotrebe) prestala. Ponajviše zato što je čak i u današnjici, pogotovo kod nas, prisutna vera u čvrstu ruku i autoritativnu vlast (sve dok ista ta vlast čvrstu ruku ne primeni na “moliocima” za njom), mržnja prema manjinskim grupama, ali i mentalitet rulje (ona koja iska čerečenje i ubijanje čim se desi neki težak zločin). Baš zbog svega toga je ova knjiga dragocena. Možemo je posmatrati, što ona i jeste, kao sjajnu istorijsku studiju, ali i kao opomenu i podsećanje na to kako lako država može da postane “ubica” kada joj to mi dopustimo.

Naslov: Macke i packe
Autor: Ivan Janković (1946-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 305

Blizanačka trilogija – Agota Krištof

Otprilike kao u vicu, najbolje određenje morala dolazi iz doslovnog shvatanja samog pojma. Moral je ono što se mora. Naravno, ovo je daleko od istine. Moral (ili moralis na latinskom) je pravilo, manir ili način ponašanja. Ono što, po mnogima, ljudsko biće čini ljudskim bićem i deli nas od ostalih životinja. Nauka nastanak morala smešta u prvobitne ljudske zajednice. Moral je bio taj koji je omogućio opstanak, tako što je pojedinačne ljudske želje i potrebe uskladio sa potrebama i željama drugih. Da bi to funkcionisalo, moral mora da bude obavezan. A mora i da ima svoje „čuvare“. Najveći je bog. Pored davanja višeg smisla našem postojanju, bog je u istoriji naše civilizacije odigrao i ulogu vrhovnog sudije i moralnog arbitra. Prekršaj određenih moralnih normi pored ovozemaljske pokore donosi i okajavanje učinjenih nepočinstva u idućem, večnom, životu. Tako se moral kroz gotovo celu istoriju naše civilizacije održava kroz strah. Prekretnicu predstavlja pojava Isusa. Starozavetni moral se ne ukida, ali biva dopunjen ljubavlju. Suština Isusovog moralnog učenja je samilost prema drugima, pogotovo prema slabijima. I, naravno, ono Isusovo, možda i najbolje ikada izrečeno, moralno pravilo: „Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima.“ Jedini problem je u tome što ta Isusova moralna poduka nikada nije bila sprovedena u praksi, ponajviše od onih koji „baštine“ Isusovu misiju. Progoni neistomišljenika, inkvizicija, mržnja prema svemu što se ne uklapa u njihove svetonazore, bila je, a i ostala, odlika skoro svih crkva. Tako dolazi do još jednog redefinisanja morala. Njega označava prosvetiteljstvo, kao i kasniji filozofski pravci. Moral više ne predstavlja nešto što dobijamo od božanstva, on je u nama. Najbolje to izražava Kant u čuvenoj misli: „Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.“ Još dalje odlazi Niče koji posle „preocenjivanja svih vrednosti“ stvara novi moral. Hrišćansko licemerje, sentimentalizam i okovanost duše, po Ničeu, treba odbaciti i stvoriti novog čoveka, ibermenša. Zloupotrebljavajući ovu Ničeovu misao, nacisti još jednom redefinišu moral. Rezultat je holokaust i svet u kom danas živimo. Može li se posle Aušvica, da parafraziramo Adorna, uopšte pričati o bilo kakvom moralu i postojanosti moralnih kodeksa? Gotovo čitava posleratna literatura se bavi ovim pitanjem, možda je to najbolje izrazio Borislav Pekić: „Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo“. Baš kao što to čini i čuvena Agota Krištof.
Početak je Drugog svetskog rata. U jednoj neimenovanoj zemlji (Mađarskoj, najverovatnije) majka iz velikog grada dovodi svoje sinove blizance na selo i ostavlja ih baki na čuvanje. U prvom delu trilogije, „Velika sveska“ mi pratimo život i preživljavanja blizanaca tokom rata. Bestijalno nasilje je sveprisutno. Takvom svetu se prilagođavaju blizanci. U drugom delu, „Dokaz“, braća su razdvojena. Lukas ostaje u zemlji, Klaus odlazi u inostranstvo. Opisujući svoj život, Lukas ispisuje priču o životu u diktaturi, ali polako počinju da se pomaljaju pukotine. Da li je istina sve što je zapisano u „Velikoj svesci“, još više da li Lukas uopšte ima svog brata blizanca? To se odgoneta u završnoj knjizi trilogije „Treća laž“ u kojoj se pred čitaocima pojavljuje izgubljeni brat Klaus.
Ono po čemu je „Blizanačka trilogija“ najpoznatija, pogotovo „Velika sveska“, je krajnje redukovani stilski izraz. Dok neki u tome vide autorkino rudimentarno poznavanje francuskog jezika, za druge je to sjajno postmoderno poigravanje. Bez velikih opisa, oni su skoro nepostojeći, priče o osećanjima, čak i bez vremenskog i geografskog određenja, Agota Krištof ispisuje roman koji je postao jedno od najznačajnijih književnih dela druge polovine dvadesetog veka. Kako je to moguće? Kroz ogoljenost stilskog izraza autorka izražava ogoljenost vremena, tog sveprisutnog ljudskog divljaštva i zla. Nema potrebe za velikim rečima, te velike reči su nepotrebni sentimentalizam i balast, kako to i sama autorka kaže: „Reči koje definišu osećanja veoma su neodređene; bolje je izbegavati njihovu upotrebu i pridržavati se opisivanja predmeta, ljudskih bića i samoga sebe, to jest vernog opisivanja činjenica.“ Isto tako, u nastavku trilogije, Agota Krištof kroz priču o nepostojanosti istorije i svakog sećanja, tka sjajnu pripovest o nestanku jednog i dolasku novog, krajnjeg nepostojanog, sveta.
Agota Krištof (iz neznanog razloga njeno ime je na koricama ovog izdanja transkribovano kao Kristof) je rođena u Mađarskoj. Posle sovjetskog gušenja mađarske revolucije emigrira u Švajcarsku. Radiće godinama u fabrici satova. Debituje sa romanom „Velika sveska“ (1986), koji joj donosi internacionalnu slavu. Slede romani „Dokaz“ i „Treća laž“ koji upotpunjuju „Blizanačku trilogiju“. Napisala je još nekoliko romana, drama, kao i jednu knjigu memoarske proze. Na srpski je pored „Blizanačke trilogije“ preveden njen roman „Juče“ (Gradac, 2011). Dobitnik je niza priznanja za književno stvaralaštvo. Preminula je 2011. godine. Po prvi put na srpskom jeziku je u ovom izdanju znamenita trilogija objavljena u jednoj knjizi, i to u sjajnom prevodu Vesne Cakeljić. Sve to prati odlični predgovor Jelene Nidžović.
Pored redefinisanja stila, još tačnije načina na koji treba pisati o užasu, ono šta nam donosi Agota Krištof u ovoj knjizi je i priča o novovekovnom pogledu na moral. Blizanci se u ovoj trilogiji, pogotovo u „Velikoj svesci“, bliže potpunoj sociopatiji kroz vežbe uzdržavanja od bola, od jela, ali i od svakog osećaja. Varvarski svet u kom žive od njih pravi varvare. Suštinski, ceo svet je pakao, kako to jedan od blizanaca kaže: „Kažem mu da je život potpuno beskoristan, to je besmisao, zabluda, beskonačna patnja, izum jednog Ne-Boga čija zloba prevazilazi sva očekivanja“. Ipak, nešto ostaje u njima. Najbolje to prikazuje maestralni dijalog između bake i blizanaca: „Kučkini sinovi! Hoćete da kažete kako ste se sažalili na mene? – Ne, Bako. Samo smo se postideli sebe.“ To nije bolećivi sentimentalizam, njega se Agota Krištof užasava; nije ni hrišćanski moral, koji se pokazao kao nekoristan i nemoguć da smanji nesreću ovoga sveta; nije čak ni strah od zakona i državnog prava, uostalom kakav zakon kada sveprisutno varvarstvo vlada? Moral blizanaca je ljudskost. Moral je ono što se mora, da se vratimo na početak teksta. Oni čine zlo, ali i čine dobro. Blizanci su samo ljudi. I to ljudi, koji čak i kroz laž žele da nesreću ljudskog posrtanja, maestralno opisanu u ovoj trilogiji, ublaže i učine lakšom: „Odgovaram joj kako pokušavam da pišem istinite priče, ali da u jednom određenom trenutku priča postaje nepodnošljiva u samoj svojoj istinitosti i onda sam primoran da je izmenim. Kažem joj kako pokušavam da ispričam svoju priču, ali ne mogu, da nemam hrabrosti, suviše je za mene bolna. Onda sve ulepšavam i opisujem stvari ne onako kako su se desile, već kako bih ja voleo da su se desile.“

Naslov: Blizanačka trilogija (Velika sveska – Dokaz – Treća laž)
Autor: Agota Krištof (1935-2011)
Prevela: Vesna Cakeljić
Izdavači: Dereta i Kontrast, Beograd, 2018
Strana: 442

Odabrane priče – Džon Čiver

Odgovor na pitanje zašto su u svakodnevnom životu, ponajviše u medijima, sveprisutne, najblaže rečeno, degutantne stvari je lak. Ljudi te degutantne stvari vole. Nema boljeg načina da se podigne novinski tiraž ili gledanost televizijskog programa od prostote, neukusa i nasilja. Ubedljivijeg dokaza za to nema od sledećeg primera. Jedan novinski izdavač u Engleskoj je hteo da promeni tu paradigmu. Umesto krvi, znoja i suza, da upotrebimo ove čuvene Čerčilove reči, on je odlučio da ponudi nadu. Primera radi, ukoliko se desi neka avionska nesreća, naslov u svim novinama je poginulo toliko i toliko ljudi. U njegovim ne. Naslov je izgledao ovako: tešku avionsku nesreću je preživelo toliko i toliko ljudi. Isto tako, umesto tabloidnih priča o nasilju on je plasirao priče o mladim talentima, požrtvovanim i humanim ljudima, uspešnim naučnicima i umetnicima. Kakav je bio rezultat? Pa, najblaže rečeno, katastrofa. Tiraž tih novina je za manje od mesec dana bio prepolovljen, a novinska kuća dovedena do bankrota. Ovo je samo mali primer, verovatno najslikovitiji, otkud toliko nasilja i prostote u javnom diskursu. Naravno, ako pričamo o slobodnom tržištu. Primera radi, stopa kriminaliteta (i to pre svega krvnih delikata) u socijalističkoj Jugoslaviji je bila skoro identična kao danas. Samo što se za razliku od današnjice nasilje nije stavljalo u prvi plan. Društvo je bilo sigurnije, ako se govori o mentalnom stanju građanstva, zato što su postojala stroga pravila šta se sme, a šta ne sme objavljivati. Da li je to dobro ili ne, sasvim je druga stvar. Naša tema je drugačija. To sveprisutno nasilje nigde nije vidljivije nego u književnosti. I pri tome se ne misli na petparačku literaturu i krimiće. Ukoliko zanemarite stil, velika pitanja koja ta dela postavljaju, kao i “misaoni” sloj, fabule, recimo, Šekspira i Dostojevskog su čista crna hronika. Ubistva, mnogo (kod Šekspira baš mnogo) krvi, užasnog nasilja… Odgovor na pitanje zašto je to tako je isto lak. U susretu sa povišenim emocijama, baš kao i sa događajima koji predstavljaju prekretnice (a takvi su nasilje, ubistva, zlo, smrt…), najlakše se, a i najbolje, piše o onim “velikim” pitanjima. Isto tako, to je i pitanje morala. Pisati, recimo, o preživljavanjima nekog malograđanina tokom Drugog svetskog rata dok u njegovoj blizini ljudi umiru u koncentracionim logorima je krajnje diskutabilna, verovatno i degutantna, stvar. Tako je kroz istoriju literature svakodnevni i obični život ostao u senci velikih događaja i preloma. A da se ne lažemo, baš taj obični i svakodnevni život i čini naš život. Neku vrstu prekretnice predstavlja delo Čehova. Susret sa običnim i svakodnevnim prerasta u veliku umetnost. Najbitnije od svega, banalnost običnog, najčešće mediokritetskog, je maestralno izbegnuta. Čehovljevim putem nastavio je veliki američki prozaista Džon Čiver.
Najčešće smešteni u izmišljeno predgrađe Šejdi Hil, junaci Čiverovih priča (dvadeset i sedam u ovom izboru) su pripadnici srednje klase. S više ili manje razlika, prevashodno u stepenu bogatstva, oni žive slične živote. Rodne uloge su strogo podeljene. Muškarci vredno rade, brinući se o napredovanjima i opstanku na poslu, dok su žene domaćice. Ambicija im je takođe podjednaka. Živeti obično, steći dovoljno novca za pristojan život i biti prihvaćen i poštovan od drugih. Ona stereotipna slika: kuća u predgrađu, travnato dvorište, belačka porodica, mir, ljubav i sreća. Ipak, da li je to baš tako? Za Čivera nije. Mali, nekad i potpuno minoran, događaj može da preokrene sve i uništi dugo građenu sliku savršenstva.
Ono što Čiverove priče čini toliko snažnim i uverljivim proizilazi iz nekoliko stvari. Na prvom mestu, to je savršeno poznavanje miljea i načina života junaka (“Svakome ko odraste u takvom okruženju – mi smo u izvesnom smislu tako odgajani – prava je muka da se otarasi navika griže savesti, samoporicanja, ćutljivosti i pokajanja”, ovako ih Čiver opisuje). Isto tako, to je sjajna psihologizacija i uvid u unutrašnja stanja junaka. I najbitnije od svega, pripovedačka virtuoznost, ona koja je u stanju da nečeg najobičnijeg napravi veličanstveno. Ne i manje bitno, istinska ljubav i humanost prema ljudima. Čiver ne osuđuje svoje junake opisujući njihove padove i banalnost. Naprotiv. On kao da želi da im pomogne. Baš kao što to želi jedan Čiverov junak: “Eh, šta učiniti s takvim čovekom? Šta tu može da se učini? Kako odvratiti njegovo oko da u masi ne traži obraz sa bubuljicom ili nemoćnu ruku; kako ga naučiti da odgovori na neizmernu veličinu ljudske rase, na oštru površinsku lepotu sveta; kako umesto njega pokazati prstom okorele istine pred kojima su strah i užas nemoćni?”
Džon Čiver, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u imućnoj porodici. Kako je ta porodica osiromašila, Čiver se izdržava tako što objavljuje priče u “Njujorkeru”. Veći deo njegovog života je obeležila borba sa alkoholizmom, podjednako i sa biseksualnošću. Napisao je preko 120 priča, koje su izdate u nekoliko zbirki. Za njihov izbor “Priče Džona Čivera” je dobio Pulicerovu nagradu. Napisao je i pet romana (na srpski je preveden samo “Ovo stvarno liči na raj”), za koje je dobio niz istaknutih priznanja.
Još za života, Čiver je nazvan “Čehovom američkog predgrađa”. Da to nije preterivanje, najbolji svedok je samo Čiverovo delo. Slika običnog, poprilično ukorenjenog, ponekad i ubistveno mediokritetskog, u ovim pričama doživljava maestralno predstavljanje. Ušuškani svet u kojem žive junacima ovih priča se čini savršenim, onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”. Čiverova veština je da u toj savršeno izgrađenoj slici života pronađe malene i gotovo neprimetne pukotine. Isto tako i da iz običnog i svakodnevnog (bila to preljuba, svađa među braćom ili iz komšijskih odnosa…) izvuče maksimum. Bez nasilja, bez velikih događaja, isto tako i bez velikih pitanja o smislu života i postojanja (njegovi junaci su uglavnom poluobrazovani ljudi i mediokriteti) Čiver tka sliku života koja ostaje duboko prizemna, i to ne u pežorativnim smislu. To su priče o običnom, banalnom i dosadnom, o našoj svakodnevnici. Kako to jedan Čiverov junak kaže: “Toliko se energije troši da sve ostane isto, da se ne doseli neko nepoželjan, i tako to, da se jedina ideja budućnosti svodi samo na više vozova i više zabava. Mislim da to nije zdravo. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju velike snove o budućnosti. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju ogromne snove.” Čiver je nenadmašni majstor da iz tog običnog, banalnog i naizgled savršenog života izatka veličanstvene pripovesti, koje su sve samo ne nalik njihovim junacima.

Naslov: Odabrane priče
Autor: Džon Čiver (1912-1982)
Preveli: Nenad Dropulić, Sava Mihailović i Nenad Župac
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 443

Kralj Petar I Karađorđević I-III – Dragoljub R. Živojinović

Hteli mi to ili ne da priznamo, a najčešće nećemo, čovek deli dosta sličnosti sa svojim životinjskim rođacima. Jedna od tih sličnosti je i potreba za vođom. Izuzetni primerak, da li baš toliko izuzetan videćemo kasnije, jedne vrste, životinjske razume se, postaje predvodnik. Nekada je to biološka potreba, kakav je slučaj, recimo, kod pčela ili mrava, a još češće je traženje vođe, kog nazivamo alfa jedinka. Ovaj status se stiče preko fizičke superiornosti nad drugim predstavnicima vrste. Benefiti su veliki. Alfa jedinke imaju više ženki (ili mužjaka) od drugih pripadnika vrste, dobijaju bolju hranu, neretko i počasti. Tako kod šimpanzi, naših veoma bliskih rođaka, čopor odaje počast predvodniku kroz poklone, davanje prvenstva prolaza ili preko sklanjanja u stranu kada “alfa” negde pođe. Verovatno je tako bilo i kod naših dalekih predaka. Onaj ko je bio najjači, taj je bio i gazda. Mala digresija, ukoliko u ovu teoriju ne verujete, setite se samo vođa navijačkih grupa, načina njihovog izbora, ponašanja, čak i životinjskih krika koje ispuštaju. Koliko god evolucija bila nepovratni proces, izuzeci uvek postoje. Ali da se vratimo na stvar. Kako je kroz evoluciju naš predak sticao različite veštine, tako se i izbor vođe, čovečjeg alfa predvodnika, menjao. On više ne mora da bude najsnažniji predstavnik vrste (mada ima i takvih, pogledajte samo predstavu alfa mužjačkog Vladimira Putina), već najmudriji i najpametniji. Pre nego što prevrnete očima, ta mudrost i pamet je pre svega veština vladanja. Tako vladar ne mora da bude ni lep, ni učen, ni snažan. Dovoljno je da ume da upravlja strukturama moći (“Kadrovi rešavaju sve”, kako bi rekao Staljin) i da narodu pruži ono što taj narod želi. A to je pre svega, da budemo malo banalni, predstava pater familijasa koji lupa rukom o astal i rešava stvar. Frojd u studiji “Budućnost jedne iluzije” govori da je vera u boga izrasla iz dečjeg osećanja bespomoćnosti. Potreba za očinskom zaštitom u detinjstvu prerasta u traganje za istim tim zaštitnikom u odraslom dobu, novim ocem, čitaj: bogom. Ista analogija može da važi i za vođu. Izabrani pojedinac postaje zaštitnik nacije ili države, svog čopora, koji bdije nad svima nama. Još bitnije, taj vođa postaje individua kojoj predajemo svu odgovornost. I polako dolazimo do suštine. Tačnije, do vođe koji uzima stvar u svoje ruke. Kako to obično biva, data moć najčešće postaje predmet zloupotrebe (“Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast apsolutno kvari”, čuvena je misao francuskog diplomate Talerana). Istorija naše civilizacije je prepuna tirana i autokrata, a njihovo nabrajanje bi uzelo stranice i stranice teksta. Onih, pak, “drugačijih” vođa je znatno manje. Pogotovo u našoj istoriji. Ipak, izuzeci postoje. Jedan od tih izuzetaka je bio i kralj Petar I Karađorđević.
Prateći životni put ovog srpskog vladara, Dragoljub R. Živojinović ga deli u tri dela. Tako u prvoj knjizi, “U izgnanstvu”, pratimo odrastanje kneževića Petra, odlazak u emigraciju posle pada kneza Aleksandra, školovanje, učestvovanje u francusko-pruskom ratu, ratovanje u ustaničkoj Hercegovini, kao i političku agitaciju za dolazak na presto. Druga knjiga, “U otadžbini”, počinje stupanjem na presto kralja Petra. Borba da se potvrdi titula, začetak demokratskog parlamentarizma, zavereničko pitanje, kao i život kralja Petra u Srbiji zadobili su izuzetan prikaz. U trećoj knjizi, “Rat i poslednje godine”, pratimo ratni put ostarelog kralja, boravak u Grčkoj i krajnji, pobednički, povratak u zemlju.
Zamah istraživačkog rada i njegovog maestralnog predstavljanja u ovoj biografskoj knjizi je fascinantan. Dragoljub R. Živojinović je na skoro 1400 stranica ove dragocene knjige uspeo da predstavi ne samo priču o jednom čoveku, već i pripovest o istorijskim prilikama skoro jednog veka kroz sjajni prikaz društvenih, političkih i kulturnih prilika. Detaljnost u pojedinostima (u ovoj knjizi možemo saznati čak i kako je izgledao kraljev sedmični meni, kao i iznos njegovih mesečnih računa) sjedinjena je sa sjajnom sintezom svakog aspekta kraljevog ličnog života i javnog delovanja. Rezultat je ova monumentalna knjiga koja život kralja Petra predstavlja na nenadmašan način.
Dragoljub R. Živojinović je završio studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu Pensilvanija. Postdoktorske studije je pohađao na Harvardu. Bio je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i profesor po pozivu na nekoliko američkih univerziteta. Oblast njegovog naučnog istraživanja je bila novovekovna istorija. Objavio je niz visokovrednovanih istorijskih studija (pomenućemo samo “Uspon Evrope 1450-1789”, “Vatikan i Prvi svetski rat”, “Nevoljni ratnici”…) koje su prevedene na brojne jezike. Njegova knjiga “Kralj Petar I Karađorđević” se smatra za jednu od najboljih srpskih istoriografskih studija. Za svoj naučni rad je zadobio mnoštvo priznanja. Preminuo je 2016. godine.
„(…) neka Zavet moj bude da ću, do veka, biti prvi zaštitnik narodnih sloboda i najrevnosniji ustavni čuvar prava…“, ovako je izgledalo prvo obraćanje kralja Petra po stupanju na presto. Izrečeni zavet je održao do kraja života. U baruštini srpske politike (tolikoj da su pojedinci 1911. godine, najverovatnije crnorukci, iskopali grob kraljevih roditelja, odsekli i odneli lobanju kneza Aleksandra) kralj Petar je uspeo da održi demokratsku i ustavnu vladavinu, gnušajući se svakog tiranstva. Sloboda štampe (na kojoj je insistirao čak i kad je lično napadan), pokušaj da se ukrote pomahnitale političke stranke i interesne grupe (ponajviše Pašić i crnorukci), privredni i kulturni razvoj (u zemlji koja je bila u užasnom stanju), sve su to njegove zasluge. Bilo je, naravno, i loših stvari. Nabrojaćemo samo neke. Plahovit karakter, loše vaspitana deca (ponajviše sinovi koji su se trvili i proganjali do smrti), nemoć (u svom dnevniku kralj Petar o odnosu prema ratnim invalidima i siročadi piše: „Napušteni od vlasti. Sramota“, ili o opštoj korumpiranosti u društvu: „Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zakona jer su ministri ili njihovi rođaci umešani – patrioti.“), staračka džangrizavost i nesnalažljivost… Ali i pored ovih mana, kralj Petar je ostao upamćen kao demokratski vladar, čovek koji nikada nije zloupotrebio vlast zarad sticanja materijalnog bogatstva i ostalih privilegija. Moglo bi se reći da je jedan od retkih, možda i jedini vladar na ovim prostorima, koji je tako vladao. Plemeniti vođa, najjednostavnije rečeno, izuzetak u velikom društvu dripaca, drumskih razbojnika, secikesa, opsenara i patoloških lažova koji se nazivaju vođama. U ovoj maestralnoj knjizi taj, bez preterivanja, uzvišeni život je dobio dostojan prikaz.

Naslov: Kralj Petar I Karađorđević I-III
Autor: Dragoljub Živojinović (1934-2016)
Izdavač: Zavod za udžbenike, Beograd, 2009
Strana: 1384

Pisac i samoubistvo – Grigorij Čhartišvili

Jedan od najvećih tabua u istoriji naše civilizacije je samoubistvo. Toliki da je u Velikoj Britaniji samoubistvo bilo delo koje se krivično kažnjava – razume se, ako samoubica preživi – sve do početka šezdesetih godina dvadesetog veka. O ranijoj istoriji ne treba trošiti reči, ali ipak treba pomenuti ovu bizarnost. U većini evropskih zakonodavstva bilo je određeno mučenje i mrcvarenje tela samoubica, ponekad i njihovo čerečenje, a potomcima je oduzimana imovina samoubica. Čak i u današnjici crkva progoni samoubice, tako što zabranjuje obred na njihovim sahranama, a tela samoubica se sahranjuju na rubovima grobalja, neretko i bez ikakvog obeležja. I ne samo to. Za crkvu je samoubistvo najveći mogući greh. Argumentacija je sledeća: svaki greh, ma koliko god bio gnusan, može se okajati, ali samoubistvo ne, pošto je nepovratan čin. Da li je to baš tako predstavlja pitanje oko kojeg se lome koplja već vekovima. Suštinski, šta je to što izaziva toliki otpor crkve i države prema ovom činu? Odgovor je, samo naizgled, jednostavan. Koliko je to metafizičko, još više je praktično pitanje moći. Najprostije, to je večita dilema ko je “gazda”? Ukoliko nas bog stvara, ustrojava naš život i određuje kada ćemo umreti, samoubistvo je nezamisliva pobuna protiv božanstva. Najjednostavnije rečeno, i za crkvu krajnje užasavajuća misao, bog prestaje da bude “gazda” ustupajući to mesto čoveku. Kako bi to rekao Kirilov, junak Dostojevskog: “Ako boga nema, onda sam ja bog.” Veoma su značajne i sledeće njegove reči: “Čovek je samo to i radio – izmišljao je boga da bi živeo, da se ne bi ubio; u tome je sva dosadašnja istorija sveta.” Slična situacija je i sa državnim i društvenim strukturama. Iako načelno, mada je i to vrlo diskutabilno, država priznaje individualnost svakog čoveka, njegova uloga se ne iscrpljuje samo u privatnom životu. On je društveno biće, da malo otkrivamo toplu vodu, koje država pomoću zakona pokušava da ustroji onako kako to ona želi. Samoubistvo i u ovom slučaju predstavlja čin pobune kroz odbijanje društvenih pravila “dobrog ponašanja”. Opet je individua “gazda” svoga života, a ne društveni sistem. U isto vreme, samoubistvo predstavlja i savršeni pokazatelj bede, siromaštva i represije koje postoje u jednom društvu. Tome i onaj, ranije pomenuti, progon samobica. Ali, opet, i možda uprkos svemu tome, ljudi se ubijaju. Odmah posle ubistava, samoubistvo je najčešći uzrok “neprirodne” smrti, veći čak i od nesrećnih slučajeva i kataklizmi. O istoriji samoubistva, sa posebnim osvrtom na samoubistva pisaca, ruski prozaista Grigorij Čhartišvili je napisao sjajnu knjigu.
Polazeći od samog začetka ljudske civilizacije, autor nas u prvim poglavljima knjige upoznaje kako se na samoubistvo gledalo u antici, srednjem veku i kako se gleda u savremenosti. Na to se nadovezuju religijski i filozofski pogledi na ovaj čin. Takođe su dati društveni, sociološki, kao i pogledi nekoliko nacija (Nemci, Rusi, Englezi, Japanci…) u susretu sa samoubistvom. Drugi deo knjige predstavlja istoriju samoubistava pisaca kroz njihove najčešće razloge (ljubav, siromaštvo, bolesti zavisnosti, psihički poremećaji, progon držav, stvaralačka kriza…). U trećem delu knjige, enciklopedija literaturacida, date su biografije 363 pisca koji su izvršili samoubistvo.
“U suštini, ovo nije knjiga o piscu-samoubici, već o čoveku-samoubici. Od običnog čoveka pisac se razlikuje time što, zbog svoje egzibicionističke profesije, izlaže dušu tuđim pogledima, te znamo šta je unutra. (…) On najbolje razume motive svojih postupaka i, svakako, ume najbolje da ih verbalizuje”, piše Grigorij Čhartišvili, što se i pokazuje kao istina. On samoubistva pisaca ne opisuje kao nekakvu posebnost literata koja proizilazi iz romantičarskog mita o krajnje rastrojenom umetniku. Tome i sjajni prvi deo knjige koji pravi presek istorije samoubistva, kasnije dopunjen u drugom delu knjige sa konkretnim primerima. Grigorij Čhartišvili je obavio iscrpno istraživanje ovog fenomena, bile su tome potrebne godine i godine pomnog proučavanja, i još bitnije, on je uspeo da svu tu silinu podataka, neretko mučnih, predstavi na izuzetan način.
Grigorije Čhartišvili, mnogo poznatiji pod pseudonimom Boris Akunjin, je jedan od najznačajnijih ruskih savremenih književnika. Završio je studije engleskog i japanskog jezika i važi za jednog od najboljih poznavalaca japanske kulture u Rusiji. Pre nego što se posvetio pisanju, preveo je niz velikih dela japanske, engleske i američke književnosti na ruski jezik. Njegov prvi roman o Erastu Fandorinu, „Azazel“, doživeo je neverovatni uspeh kod publike i kritike. U rusku literaturu je pored Erasta Fandorina uveo i dva nova detektiva: monahinju Pelagiju i Fandorinovog unuka Nikolaja, ali i započeo nekoliko edicija kriminalističkih, špijunskih, ratnih, naučno-fantastičnih i dečjih knjiga. Do sada je što pod svojim imenom, što pod nekoliko različitih pseudonima, objavio preko sedamdeset dela. Dobitnik je najvećih ruskih književnih priznanja, prevođen je na mnoštvo svetskih jezika, a nekoliko njegovih romana je imalo uspešne filmske adaptacije. Politički je aktivan i veliki borac protiv sadašnje ruske vlasti. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Informatika“, kojoj treba odati priznanje za kvalitet prevoda, odličnu opremu i dizajn knjiga, dobar deo Čhartišvilijevih (Akunjinovih) romana, baš kao i ova studija, je objavljen i na srpskom jeziku.
“Postoji samo jedan uistinu ozbiljan filozofski problem – problem samoubistva. Odrediti da li je život vredan ili nije vredan toga da se proživi – znači odgovoriti na fundamentalno filozofsko pitanje”, piše Alber Kami u eseju “Mit o Sizifu”. Na tragu ove misli Grigorij Čhartišvili istražuje šta je to u ljudskom biću što ga vodi ka nebiću, da se malo poigramo sa naslovom pesme “Prljavog kazališta”. Istražujući društvene, religijske, filozofske i teorijske pristupe samoubistvu, autor uspeva da ostane objektivan, što je izuzetno bitno kada se govori o pitanju koje izaziva silne i poprilično oprečne reakcije, ali i da predoči svoje mišljenje i stavove. Podjednako je dragoceno i upoznavanje sa piscima samoubicama, od Homera pa sve do Prima Levija, koje je u ovoj knjizi zadobilo maestralan prikaz. Rezultat je sjajna studija u kojoj se pitanje samoubistva obrađuje na jedan potpuno novi i drugačiji način. I na kraju, ima li odgovora? Zašto se ljudi ubijaju? Da li je to dobro ili loše? Dozvoljeno ili ne? Grigorij Čhartišvili nam ostavlja da sami odgovorimo na ova pitanja. A možda odgovori na ova pitanja ni ne postoje, baš kao što te odgovore nema ni autor: “Prema samoubistvu nema i ne može biti jedinstvenog odnosa. Nekad je ono malodušnost, histerija, skrnavljenje velikih tajni života i smrti. Nekad je jedini dostojan izlaz. Sugestija tu nema i ne može biti. Postoje samo primeri, samo presedani, samo mera hrabrosti i trpljenja, koja je svakome od nas data potpuno individualno.”

Naslov: Pisac i samoubistvo
Autor: Grigorij Čhartišvili (1956-)
Prevele: Mirjana Grbić i Sonja Bojić
Izdavač: Informatika, Beograd, 2006
Strana: 682

Pročitajte i prikaz romana Borisa Akunjina “Ljubavnica smrti”

Gotovo je s Edijem Belgelom – Eduar Luj

Od samog početka ljudske civilizacije prisutna je borba između dva suprotstavljena, da upotrebimo možda neadekvatan izraz, entiteta – naroda i elite. Isto tako i potpunog prezrenja koji elita gaji prema narodu. Za to nije potrebno neko veliko proučavanje, dovoljno je čak i ovlašno prelistati stare istorijske izvore i književna dela. Narod u njima najčešće nije prisutan, ili ako je, pak, prisutan on predstavlja isključivo mizanscen u komadu u kojem elita igra glavnu ulogu. Čak i ako dobije mesto u tom komadu, narod je, kako bi to Njegoš rekao, “stoka jedna grdna”. Uloga elite je da narod edukuje i opet njegoševski “dovede k poznaniju prava”. Nigde to nije vidljivije nego u biblijskoj priči o davanju božjih zapovesti Mojsiju. Ovaj biblijski događaj je značajan na mnogo načina. Na prvom mestu, on predstavlja odvajanje elite i naroda. Bog svoju volju i zapovesti ne saopštava direktno plebsu, već svom izabraniku. Taj božji izabranik je dužan da upravlja narodom, svojim stadom, što dovodi do ustoličenja shvatanja o božanskim prerogativima elite. U prvobitno vreme to božansko poslanje je shvatano doslovno. Kralj, njegova porodica i plemstvo su predstavljali božanske predstavnike na zemlji, pored crkve naravno. Narod je tako postao stado koje je dužno da sluša svoje velikaše i u isto vreme im omogućuje raskošan život. Prelomni događaj je 1215. godina u kojoj se ovakvo shvatanje sveta nagriza kroz Veliku povelju slobode. Vrhunac je bila Francuska revolucija. Iako je završila neslavno, baš kao i svaka revolucija, njen cilj je ispunjen. Plemstvo je izgubilo božanske prerogative, a narod je konačno dobio priliku da izađe iz senke istorije. To je dovelo do izgradnje demokratskih političkih sistema, masovne pismenosti, radničkih i ljudskih prava, najprostije rečeno – sveta u kom danas živimo. Kako se činilo, elita je odživela svoj rok trajanja. Ipak, to je bila zabluda. Emancipovani pojedinci, baš ti predstavnici plebsa, kroz revolucionarnu borbu, kasnije kroz obrazovanje ili bogaćenje, polako grade elitu novoga doba. Po onoj čuvenoj Hegelovoj misli, koju kasnije Marks obilato koristi, istorija se drugi put ponovila kao farsa. Zatvoreni u svojim krugovima, svejedno je da li su oni ekonomski ili kulturni, pripadnici nove elite su zaboravili na narod. On je ponovo postao mizanscen u predstavi u kojoj su uloge, čitaj klasna podela, unapred podeljene. Sve dok ne dođe do nove revolucije. Ona može biti čak i u obliku knjige, kakav je bio slučaj sa ovim romanom.
Negde na severu Francuske, u jednom siromašnom radničkom naselju, rođen je Edi Belgel. Edijeva budućnost je unapred poznata. Završiće nekoliko razreda srednje škole, zaposliće se u obližnjoj fabrici, oženiti se i rano dobiti decu, živeće na granici siromaštva, vreme provoditi pred televizorom, tući će svoju ženu i decu, suštinski – Edi će biti tipičan pripadnik današnje radničke klase. I bilo bi tako da nije jedne stvari. Edi se razlikuje od drugih. Njegov piskutav glas, prenaglašena gestikulacija, ljubav prema pop zvezdama, šljokicama i baletu, neoprostiva su “devijacija”. Onu koju porodica, zajedno sa Edijem, pokuša da ispravi. Što je još gore, ta “devijacija” dovodi do silnog zlostavljanja junaka romana od strane školskih drugova i okoline.
“Nemam nijednu srećnu uspomenu iz detinjstva. Ne kažem da nikada, tokom tih godina, nisam osetio sreću ili radost. Patnja je, jednostavno, sveprožimajuća: iskorenjuje sve što ne ulazi u njen sistem”, prve su rečenice ovog autobiografskog romana, i u isto vreme rečenice koje najbolje obrazlažu njegovu suštinu. Iako je žanrovsko određenje ovog dela bildungsroman, priču o nežnim dečjim godinama, odrastanju, prvim zaljubljivanjima i mladalačkoj lepršavosti ne očekujte. Eduar Luj ispisuje pripovest o svom detinjstvu, ali to više liši na vivisekciju jednog patologa, istraživanje nutrine onoga što je mrtvo, nego na podsećanje na nešto nežno, setno i lepo, kako se mladost i detinjstvo najčešće predstavljaju. Već dobro poznata, i bezbroj puta ispričana, priča o detinjstvu je u ovom delu zadobila potpuno novu i drugačiju perspektivu.
Eduar Luj je rođen kao Edi Belgel. Odrastao je u radničkoj porodici u malenom mestu Alenkur. Po završenoj srednjoj školi, seli se u Pariz gde studira sociologiju. U dvadesetoj godini menja zvanično svoje ime i priređuje zbornik teoretskih tekstova. Iduće godine (2014) izlazi njegov autobiografski roman “Gotovo je s Edijem Belgelom”. Ovaj roman je samo u Francuskoj prodat u 300.000 primeraka, a za sada je preveden na dvadeset jezika. Slede još dva romana “Istorija nasilja” i “Ko je ubio mog oca” koji potvrđuju njegovu literarnu slavu.
Koliko je ovaj roman izazvao kontroverzi možda se najbolje vidi u njegovoj predistoriji. “Gotovo je s Edijem Belgelom” je odbijen od strane nekoliko izdavača, i to ne zbog osnovne potke (priče o odrastanju jednog gej momka), naprotiv, problem je bio prikaz sveta u kojem junak živi. Izdavači, naprosto, nisu mogli, možda ni želeli, da prihvate razmere bede, neobrazovanja i nasilja u kakvom dobar deo stanovništva, i to u bogatoj Francuskoj, danas živi. To se nastavilo i pošto je roman objavljen. Elita je odbila da poveruje da jedan takav svet postoji. A to je najviše proizašlo iz načina pisanja Eduara Luja. On opisuje silne muke koje je preživeo zbog različitosti, ali glavnu krivicu ne svaljuje na nasilnike i okruženje, važno je reći i da ih ne anulira, već na društveni, politički i kulturni establišment koji je dopustio da ovakav svet i u današnjici postoji. Naravno, ovaj roman se može čitati kao priča, i to sjajno napisana, o odrastanju i različitosti, ali on je pre svega pripovest o zanemarenom narodu (onom koji danas u žutim prslucima pravi revoluciju na ulicama francuskih gradova) i o krivici elite koja je za sebe prigrabila privilegije i okrenula leđa narodu na čijoj muci se bogati, toliko da ni ne želi da prihvati njegovo postojanje.

Naslov: Gotovo je s Edijem Belgelom
Autor: Eduar Luj (1992-)
Prevela: Ivana Misirlić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 206

Sabrane priče I-II – Vladimir Nabokov

„Prizvan ili neprizvan, bog je uvek tu“, čuvena latinska sentenca, inače epitaf na Jungovom grobu, u današnjici bi verovatno ovako glasila: „Prizvana ili neprizvana, politika je uvek tu“. Čime se god bavili i šta god radili, čini se da je nemoguće pobeći od politike. Evo samo par primera. Sasvim uobičajena, i uzgred najnormalnija, želja za socijalnom jednakošću i pristojnim životom je političko pitanje, jer zadire u pitanje raspodele moći i otvara put ka ideološkoj raspravi o socijalizmu, kapitalizmu, neoliberalizmu… Čak i naizgled bezazlene stvari otvaraju istu ideološku Pandorinu kutiju. Uzmimo za primer religiju. Isus, onako kako je predstavljen u Bibliji, je ništa drugo nego revolucionar. Otklon od moralnog čistunstva kroz druženje sa „grešnicima“, podjednako i protivljenje okoštalim strukturama moći (izgon trgovaca iz jerusalimskog hrama kao najplastičniji primer), predstavljaju politički par ekselans čin. Sasvim je druga stvar što je Isusov lik kasnije „ukraden“ i pretvoren u svoju suprotnost od strane korumpiranih i moralno posrnulih crkvenih i društvenih struktura moći. Politika je prisutna i na mestima gde je najmanje očekujemo. Nigde to nije vidljivije nego u našim estetskim sudovima. Ljubav prema, recimo, predratnoj gradnji, hteli mi to ili ne, pokreće vrlo osetljivo političko pitanje o silnoj sirotinji koja je živela u užasavajućim uslovima dok su dobrostojeća gospoda podizala zgrade, koje i danas izazivaju naše divljenje. Isto tako, velika umetnička dela, koja posmatramo isključivo u tom svetlu, u sebi nose politički potencijal. Uzmimo kao primer „Jadnike“ Viktora Igoa. Ovaj roman se danas čita kao avanturističko štivo ili sentimentalna pripovest, iako je njegova glavna potka nepravednost zakona i društvenog ustrojstva kroz priču o nesrećnoj sudbini Žana Valžana. I polako dolazimo do naše poente. Ono što nazivamo angažovana umetnost. Njenu suštinu najbolje obrazlaže Sartr: „Književnost otkriva čitaocima njihovu vlastitu situaciju, kako bi mogli preuzeti odgovornost za nju.“ Ta angažovanost u dvadesetom veku poprima sasvim novu ulogu. Ako je angažovanost nekada bila ukazivanje na društvene anomalije, ona se sada pretvara u ideološku poziciju. Imena Orvela, Solženjicina, Vasilija Grosmana i bezbroj drugih su osvetlali obraz mučnom dvadesetom veku. Ipak, postoji i ona druga strana angažovanosti. Pretvaranje umetnosti u ideološki igrokaz. Bljutavi propagandni pamfleti su zadobili literarno obličje, pretvarajući umetnost u sluškinju politike. Otpor prema takvoj zloupotrebi umetnosti pokazao je Vladimir Nabokov.
Pre nego što je zadobio slavu romanom „Lolita“, Vladimir Nabokov je napisao niz romana na ruskom, ali i nekoliko desetina priča, uglavnom objavljivanih u periodici. U saradnji sa sinom Dmitrijem, Nabokov odlučuje da ih sakupi na jednom mestu. Rezultat je ova dvotomna knjiga u kojoj je sabrano šezdeset i sedam priča. Najvećim delom su to pripovesti o emigrantskom iskustvu, ali i priče, neretko autobiografske, o životu u predrevolucionarnoj Rusiji. Tragičnost sudbina ljudi odvojenih od svoje domovine još više je pojačana njihovim ličnim zabludama, nesrećnim ljubavima, ali glupošću. Dobro poznata priča o ruskom emigrantskom iskustvu u Nabokovu je zadobila maestralnog svedoka i hroničara.
Veliki raspon (prvu priču Nabokov piše 1921, a poslednje tokom pedesetih godina) u vremenu pisanja priča nam na najbolji način pokazuje razvoj jednog književnog genija. Ako su prve priče neretko ispunjene emigrantskim veltšmercom, ne manjka ni larpurlartističkih motiva, one kasnije nam predstavljaju zrelog pripovedača, onakvog Nabokova kakvog poznajemo. Neverovatna jezička i stilska umešnost, promene pripovedačkih strategija, podjednaka erudicija i poigravanje sa književnim tradicijama u ovoj knjizi doživljaju vrhunac. Sve to dobijamo i u srpskom izdanju zahvaljujući sjajnim prevodiocima (David Albahari, Alen Bešić, Veselin Marković, Đorđe Tomić, Arijana Božović…) i uredničkom radu Aleksandra Šurbatovića. Izdavanjem „Sabranih priča“ Vladimira Nabokova, podjednako i štampanjem vrhunskih književnih dela (Makarti, Frenzen, Judžinidis, Išiguro…), „Dereta“ je nastavila da pokazuje da se čak i u literaturi nenaklonjenom vremenu može ozbiljno i predano baviti izdavaštvom.
Vladimir Nabokov, jedan od najznačajnijih pisaca dvadesetog veka, je rođen u aristokratskoj porodici. Sa sedamnaest godina objavljuje prvu zbirku pesama. Oktobarska revolucija ga zatiče u Rusiji, i on sa porodicom odlazi u Veliku Britaniju. Nastavlja školovanje na Kembridžu, ali brzo prelazi u Berlin. Posle Hitlerovog dolaska na vlast, seli se u Pariz i na kraju u Sjedinjene Američke Države. Tamo je predavao književnost na nekoliko univerziteta. Njegovo književno stvaralaštvo se može podeliti na dve faze. Dok je boravio u Evropi Nabokov piše na ruskom, a nakon prelaska u Ameriku počinje da stvara na engleskom jeziku. Svetsku slavu mu je doneo roman „Lolita“, a od njegovih značajnijih dela treba pomenuti i „Smeh u tami“, „Poziv na pogubljenje“, „Bledu vatru“, „Prozirne stvari“… Pored bogatog pripovedačkog i pesničkog opusa, za sobom je ostavio i nekoliko knjiga eseja, dve knjige memoarske proze i mnoštvo prevoda.
„Sve iščezava. Raspada se sklad i smisao. Svet me ponovo gnjavi svojom šarolikom prazninom“, govori jedan od Nabokovljevih junaka. Otrgnuti od svoje domovine, smešteni u društva u kojima se ne snalaze, trajno oslonjeni na pređašnja iskustva, na bivši i nepovratni život, junaci ovih priča su osuđeni na propast. Nekada je to prelom, trenutak raspada u kojem ih dugo skupljani očaj odvodi do ambisa, a još češće tiho, nekada i višedecenijsko, propadanje. A to propadanje je došlo iz politike. I polako se vraćamo na početak, na priču o odnosu umetnosti i politike. Nabokov je mogao, baš kao što su to radile stotine drugih, da piše osvetničke i ostrašćene traktate o novoj sovjetskoj vlasti. On to nije učinio. Nabokov je pisao o ljudskim sudbinama, žrtvama politike, i to na najvirtuozniji mogući način. Naravno, politike ima, mada je to najčešće prezir prema blatnom smradu politike (svejedno da li je ona sovjetska, nacistička ili ruska caristička). Između ideologije i ljudskosti, Nabokov je izabrao ljudskost. A baš iz te ljudskosti, naravno i iz neverovatne spisateljske umešnosti, nastala je velika literatura. I to nasuprot politici. Najbolje to sam Nabokov obrazlaže: „(…) tvrdiću, dok me ne sustigne metak, da se umetnost, čim dođe u dodir sa politikom, neizbežno srozava na nivo svekolikog ideološkog smeća.“

Naslov: Sabrane priče I-II
Autor: Vladimir Nabokov (1899-1977)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 1058

Pročitajte i prikaz romana „Bleda vatra“

Obitelj – Zahar Prilepin

Ako se u moru, ali zaista moru, napisanih tekstova, eseja, studija i književnih dela o ustrojstvu našega sveta, sledstveno tome i o našem, ljudskom, mestu u njemu, može izvući nit koja ih povezuje, ona bi glasila ovako: naš svet je poprilično komplikovano i čudno mesto. I to je to. Svaki drugi zaključak je podložan interpretaciji, isto tako i negiranju, ma koliko god on delovao ispravno i tačno. Ali, opet, i možda baš nasuprot svemu tome, ljudi imaju potrebu za verovanjem u nešto čvrsto i određujuće, i još bitnije, nešto što će doneti smisao našem postojanju. Nema očitijeg primera za to od vere u pravdu i dobrotu. I tako polako dolazimo do starog, dobrog manihejstva. Na jednoj strani je dobro, a na onoj drugoj zlo. Naš svet je ništa drugo nego večito poprište borbe između ova dva suprotstavljena pola. Ipak, ova utakmica ne bi bila utakmica da u njoj ne postoji arbitar. Najveći je svakako bog. Gotovo sve religije, izuzev možda budizma, božansko biće posmatraju kao pravednog sudiju, koji ustrojava svet, i još bitnije, arbitra koji će nas na kraju života, po zaslugama naravno, nagraditi ili kazniti (to je možda najbolje izrečeno u nazivu naše himne, “Bože pravde”, i to u zemlji u kojoj je pravda uvek deficitarna roba). Kako je taj drugi svet i krajnja presuda daleka, ili nepostojeća, a živeti se ipak nekako mora do nje, naša vrsta je božanske prerogative preuzela na sebe tvoreći neku vrstu surogata pravde, onu koju nazivamo pravo. I eto opet manihejstva, samo sada određenog zakonskim propisima. To ipak nije bilo dovoljno. Da bi se pravu dala obaveznost oduzeta mu je ljudskost. Još tačnije, sudije i sudski aparat nisu ljudi, metaforički govoreći, već predstavnici pravde (možda je ovo najočitije u sudijskim odorama u anglosaksonskom pravu, pomoću kojih se ta “izdvojenost” sudskog personala još više ističe). I sve bi to bilo u redu da pravo zaista donosi pravdu. Ipak, naš svet je, da se vratimo na početak, poprilično komplikovano i čudno mesto. Kroz istoriju naše civilizacije pravo je kroz mnoštva primera, od nakaznosti zakonskih odredbi (Nirnberški zakoni, uskraćivanjа ljudskih prava kroz pravne odredbe, nesuvisle zakone – kakvi su, recimo, kod nas zakon o rehabilitaciji ili o izvršenju), pa sve do primene samog prava (staljinistički procesi, korumpiranost, nedostupnost pravde) pokazalo svoju, poprilično ciničnu, nepravednost. Da se to ispravi, pored boraca za ljudska prava i slobodu, dragocena je pomoć književnosti. Baš kao što to čini Zahar Prilepin u romanu “Obitelj”.
Kraj je dvadesetih godina dvadesetog veka. Na ostrvima Soloveckog arhipelaga, gde je nekada bio veliki pravoslavni manastir, nova sovjetska vlast je obrazovala logor. U njega dolazi mladi Moskovljanin Artjom. Njegovo logorsko društvo je raznoliko. Od besprizornika (beskućnika osuđenih zbog skitnje), kriminalaca, belogardejaca, poražene carske inteligencije i kapitalista, pa sve do novih osuđenika usled političkih čistki, sastavljeno je stanovništvo Solovki. Prateći logorski put Artjoma od kažnjeničkih četi, preko upoznavanja sa čudnim upravnikom Ejhmanisom, uspona u logoraškoj nomenklaturi, ljubavi sa islednicom Galinom, pa sve do krajnjeg pada, Prilepin stvara nenadmašnu sliku Soloveckog logora.
Već dobro poznati epski zamah pripovedanja, tako svojstven ruskoj prozi, pronalazi svog dostojnog naslednika u delu Zahara Prilepina. Apsolutno je neverovatna Prilepinova umešnost da na preko šesto strana ispriča povest u kojoj se ne može pronaći nijedan suvišni redak. Savršeni opisi prirode, virtuozni dijalozi, ništa manje dobra psihologizacija unutrašnjih stanja likova, podjednako sjajan prikaz društvene, političke i istorijske slike, sve je to “Obitelj”. I ono što je retko kome uspelo, izuzev možda Šalamovu i Solženjicinu, da se prikaže svet Gulaga baš onakav kakav on jeste. “(…) ovo nije laboratorija. A nije ni pakao. Ovo je cirkus u paklu”, govori jedan Prilepinov junak. Baš sa takvim svetom se on hvata u koštac, stvarajući istinsko remek-delo, roman koji će se sasvim sigurno u budućnosti posmatrati rame uz rame sa klasicima ruske literature.
Zahar Prilepin, po mnogima najznačajnije ime savremene ruske proze, je rođen u selu Iljinka u Rjazanskoj oblasti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu. Radio je niz poslova (fizički radnik, grobar, izbacivač, profesionalni vojnik…). Svojim romanom-prvencem “Patologija”, o čečenskom ratu, izaziva nepodeljene simpatije publike i kritike. Tu slavu potvrđuju njegova iduća književna dela (“Sanjka”, “Osmica”, “Greh”, “Crni majmun” i “Sedam života”). Za “Obitelj” je dobio četiri najveća ruska književna priznanja, a ova knjiga je zadobila status klasika. Pored spisateljskog rada, Prilepin je i novinar, voditelj televizijskih programa, rok pevač i sekretar ruskog udruženja književnika. Poznat je i po svojim često kontroverznim političkim stavovima. Bio je član “Nacional-boljševičke partije”, kao i ruski dobrovoljac tokom rata u Ukrajini.
“’Ovde vlast nije sovjetska nego solovecka.’ To je istina. Ovde je zajednička religija – sovjetska, ali su žrtvovanja – svoja. I na svemu tome vi stvarate novog čoveka”, govori jedan od junaka ovog romana. I upravo je to suština “Obitelji”. Predstava sveta u kom su sva pravila sveta, onakvog kakvog ga mi znamo, nepostojeća. Solovka je svet za sebe. Usamljeni, samodovoljni i užasavajući arhipelag ostrva na kojem je svaka ljudskost izbrisana. Najgore od svega, to je nešto sasvim normalno, gotovo obično: “Ovde ljudi – u-mi-ru! Svakoga dana neko umire! I to je način života Soloveckog logora. Nije tragedija, nije drama, nije Sofokle, nije Antigona – već način života. Svakidašnjica!” Svom tom užasu, bestijalnosti predstavljenoj na neverovatan način, Prilepin sukobljava ljudskost glavnog lika Artjoma. I to ne nekakvog natčoveka ili stripovskog junaka. Naprotiv. Artjom je samo čovek (da parafraziramo Dušana Vasiljeva) koji voli, mrzi, posrće, kukavica je, ali i heroj. I to na mestu gde je ljudskost prisilno oduzeta, gde ona ne postoji, iako je to bilo mesto koje je u tom trenutku oličavalo pravo i pravdu. Istinu govoreći, mesto gde je svega bilo, samo na pravde. Zahar Prilepin je opisao sav užas tog mesta, ali i izatkao veličanstvenu pripovest o otporu prema takvom užasu. Najbolje to sam Prilepin izražava: “Čovek je mračan i strašan, ali svet je human i topao.”

Naslov: Obitelj
Autor: Zahar Prilepin (1975-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 643

Beogradski trio – Goran Marković

Jedan veliki jubilej, pored stogodišnjice Jugoslavije, obeležio je sada već proteklu 2018. godinu. U pitanju je sedamdeset godina od donošenja rezolucije Informbiroa i poprilično burnog raskola Staljin-Tito. Ni jedna ni druga godišnjica nisu zvanično proslavljene, najpre zato što je usled raspada i konačnog nestanka socijalističke Jugoslavije slavljenik preminuo. Ali se ipak čini da je prva godišnjica izazvala mnogo veću pažnju od one druge, podjednako i žučne debate, o čemu je na ovom mestu već pisano. Odgovor zašto je tako nije lak. Na prvom mestu, slavljenika nema, rekli smo već. To još više proizilazi iz sadašnje političke situacije. Podsećanje na Titovo „ne“ Staljinu je za sadašnje političare, isto tako i za istoričare, vrlo opasno, ponajviše zbog zavisnosti od novog ruskog „Velikog brata“. Podjednako i zbog promene društvene i političke paradigme koja se u tim godinama dogodila. Da bi se sve ovo shvatilo, potrebno je vratiti se na početak. Još tačnije na 1948. godinu. Ustoličenje nove revolucionarne vlasti pratio je isto tako revolucionarni teror. Razume se, dobar deo, sasvim sigurno i najveći, likvidiranih je zaslužio tu kaznu. U bilo kojoj zemlji, uzmite samo kao primer Francusku, kolaboracionističke snage nisu mogle da očekuju milost. Problem je nastupio zbog streljanja i osuda nevinih, koliko mogućih političkih neprijatelja, još više onih ljudi kojima je oteta imovina. U Jugoslaviji je uspostavljen staljinistički model vladavine, koji je u prvim godinama, po nekima, bio gori čak i od Sovjetskog Saveza za vreme Staljina. Tako je, recimo, Borislav Pekić tih godina osuđen zbog, možete li samo da zamislite veću nebulozu, „fašističkih aktivnosti protivu ustavnog poretka“. Raskol sa Staljinom dovodi do promene ovakve politike. Sada se neprijatelji traže u sopstvenim redovima (otprilike kao i sa Trockim i kompanijom u Rusiji). Otpor staljinizmu se vrši na staljinistički način, najgorim mučenjem i progonom nevinih ljudi (najpotresnija svedočenja ovih događaja je ostavio Dragoslav Mihailović). Voljno ili ne, to je pitanje oko koga se i danas lome koplja, Tito posle 1948. godine menja i društveni kurs zemlje. Malo po malo, stvara se potrošačko društvo (ono što je i dalje najveći san svih jugonostalgičara), spoljna politika se sve više okreće ka zapadnim zemljama, a umesto socrealizma ustoličen je novi pogled na umetnost, najvidljiviji u arhitekturi i slikarstvu. Tako će u narednih nekoliko decenija postojati, možda je tako najbolje reći, meka diktatura. Sloboda postoji, ali je ona ograničena. I baš iz toga proizlazi najveći problem. S jedne strane imate zastupnike mišljenja o društvenim i umetničkim slobodama, što je istina, ali i one koji govore o teroru koji se nastavio i posle 1948. godine, što je isto tako istina. Rezultat je opšta papazjanija, koja je opstala do današnjice. U ovoj jubilarnoj godini Goran Marković je dao novi pogled na 1948. godinu.
U središtu romana „Beogradski trio“ nalazi se lik velikog britanskog prozaiste Lorensa Darela. Baš u vremenu donošenja rezolucije Informbiroa on dolazi u Beograd, gde će naredne tri godine raditi kao ataše za štampu u britanskoj ambasadi. Igrom slučaja, Darel se upušta u ljubavnu aferu sa profesoricom srpskohrvatskog jezika, koja u ovim danima doživljava teške trenutke. Njen muž Bora je uhapšen i poslat na Goli otok. Vlasti će i nju brzo zatvoriti. Lorensu Darelu ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da je spase.
Ono što sasvim sigurno predstavlja najveći literarni kvalitet ovoga romana je savršeno kompoziciono rešenje. „Beogradski trio“ je sastavljen iz nekoliko desetina fragmentarnih delova, najčešće zvaničnih dokumenata. Dobro poznata postmoderna tehnika preplitanja istinskih dokumenata sa fikcijom u ovom delu zadobija majstorskog izvođača. Neštedimice koristeći prepisku između organa jugoslovenske vlasti, najčešće je u pitanju ustrojstvo logora Goli otok, podjednako i britansku diplomatsku prepisku, Goran Marković sastavlja pregled tadašnje političke situacije. Rezultat je sjajan prikaz jednog poprilično užasnog vremena i ništa bolje društvene situacije, kakva je nažalost ostala nepromenjena do današnjice.
Goran Marković spada u red najznačajnih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio roman „Tito i ja“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.
Pisati o velikim istorijskim događajima nimalo nije lako, pogotovo ako je to u pitanju romaneskno stvaralaštvo. Ponajviše zato što se čini da je nemoguće pomiriti opštu sliku, ukoliko je ona isuviše prisutna to neminovno prerasta u istorijsku ili političku studiju koja „jede“ romaneskni potencijal, sa pojedinačnim ljudskim sudbinama, koje opet ne mogu da funkcionišu bez pregleda opšte slike. U ovom romanu je ta opasnost izbegnuta. Goran Marković vešto premošćava jaz između javnog i privatnog, i to kroz neprestano preplitanje zvaničnih dokumenata, privatnih prepiski i dnevničkih zapisa. Mi u ovom romanu vidimo kako se političke odluke donose i primenjuju, ali i kakve one posledice izazivaju u turbulentnim istorijskim vremenima. Goran Marković je sasvim sigurno napisao jedno od najboljih književnih dela o čuvenoj 1948. godini. I još bitnije, dao lekciju kako o istoriji treba da se piše. Glavni junak ovog romana, Lorens Darel, je to najbolje izrazio: „Iako je svestan svakog nesklada, svake nesreće u prirodi čoveka, umetnik ne može da uradi ništa kako bi upozorio svoje prijatelje, da ukaže, da vikne na vreme i pokuša da ih spase. To bi bilo nekorisno. Jer svi su oni svesni kovači sopstvene nesreće. Sve što umetnik može da kaže kao imperativ jeste: Razmišljaj i plači!

Naslov: Beogradski trio
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 197

Pročitajte i prikaz zbirke pripovedaka
Gorana Markovića „Tri priče o samoubicama“

Emil i Natalija – Robert Valzer

Pored onog sada već sveprisutnog stereotipa o vezi genijalnosti i ludila, o kojem je na ovom mestu već pisano, ono što se najčešće pripisuje umetnicima je patnički život. Koliko je ovo shvatanje posledica sukoba društvenih i političkih sistema sa „jezičavim“ stvaraocima, lista progonjenih umetnika od Ovidija do današnjice bila bi beskonačna, to još više proizilazi iz same prirode umetnika. Može se raspravljati da li je ovo istina ili ne, ali dobar deo populacije, ako ne i potpuna većina, umetnike posmatra kao nekakva krhka stvorenja, melanholike zagledane u sopstvenu dušu, kojima je zadatak, ili kako se to još više voli da kaže: neophodna potreba, da na papir stave svoje silne duševne muke. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. Patnja se u svim većim religijama posmatra kao dobra i izuzetna stvar. U judaizmu i hrišćanstvu je to posledica praroditeljskog greha Adama i Eve. Kazna za njihovo nepočinstvo je bila patnja, koja se prenela na njihove potomke, tačnije na sve nas. Još više je to istaknuto u biblijskoj knjizi о Jovu, u kojoj istoimeni junak preživljava silne patnje nikad ne dovodeći božju volju u pitanje. Patnja se nalazi i u središtu budizma. Sve je nesavršeno i nedovoljno, suštinski neadekvatno u našoj propadljivoj stvarnosti. Sam Buda kaže: „Sve što se oseća je unutar patnje“. Kako se duh vremena neminovno prenosi na umetnost, tako je patnja postala nerazdvojno vezana za umetnost. Zamislite, recimo, Dantea bez Beatriče. Ili Petrarku bez Laure, Prešerna bez Julije, Lazu Kostića bez Lenke Dunđerski… Staćemo ovde, jer bi i ovaj spisak bio beskonačan. To ostaje nepromenjeno i u kasnijoj umetnosti, i ne samo to, postaje još izrazitije. U romantizmu patnja zadobija novi oblik. Ona postaje veltšmerc, sentimentalna bolećivost čitave jedne generacije. S manje ili više izmena, on opstaje do današnjice. O njemu u romanu „Omiljena igra“ piše Leonard Koen: „Svet je bio nasamaren svrsishodnom melanholijom. Svaka je skica predstavljala čežnju kao vrlinu. Sve što je potrebno kako biste postali masovno voljeni jeste da objavite svoje lične strahove i strepnje. Čitava veština sa umetnošću sastoji se od proračunatog prikaza patnje.“ Tako je patnja u umetnosti prerasla lični bol umetnika i postala idealna tema, ali ne samo to. Patnja je postala poza pomoću koje se zadobija poštovanje i slava. Otudа i ona opštepoznata slika melanholičnog umetnika, dovedena gotovo do apoteoze. Problem nastupa kada se patnja zaista projavi, a da ona nije sentimentalna afektacija, već istinski očaj. Kakav je bio kod Roberta Valzera.
U zbirci „Emil i Natalija“ sabrano je preko pedeset proznih zapisa Roberta Valzera. Na prvom mestu, to su priče, gotovo uvek napisane u prvom licu, koje glavnog junaka smeštaju u neprihvatljiv i duboko neadekvatan svet i prostor. Junaci ovih priča su uglavnom posmatrači koji se prepuštaju doživljenom prizoru, ali nikada do kraja ne učestvujući u njemu. Brana između stvarnog sveta i njihovih unutrašnjih svetova je nepropustljiva. Takvi su i Valzerovi autopoetički zapisi u kojima provejava ista misao: „Najlepše je kada se čovek pravi da ono lepo uopšte ne oseća i kada je samo onakav kakav jeste i inače.“
Ono što je najviše uzrokovalo da delo Roberta Valzera ne zadobije slavu za vreme autorovog života je nepripadanje duhu vremena. Uronjen u užas malograđanske stvarnosti („Svako od njih je imao svoj strogi, uski, tupi, prikladan posao, a osim toga, svako od njih je piljio u nedokučivu prazninu. Bez milosti za sebe, nisu poznavali ni milost za druge. Bili su mrtvi i takvima su i druge smatrali.“) iz kojeg izvire apsurd, Valzer se smatra za Kafkinog preteču (sam Kafka je bio veliki Valzerov obožavalac). Valzerova stilska rešenja i neobični završeci priča neodoljivo podsećaju na Harmsa: „Ovde je priča zastala i potpuno se slažem i shvatam njenu nesvest, pošto ni ja, kao ni vi, ne bih bio u stanju da nastavim pripovedanje, jer sve ono što sledi neumitno vodi u ambis beskorisnosti“. Robert Valzer je pisac koji je anticipirao budućnost. Možda je najbolje reći, vesnik onoga u šta će se pretvoriti književnost dvadesetog veka.
Robert Valzer, jedan od najznačajnijih švajcarskih pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradu Bil. Po završenoj gimnaziji, obučava se za bankarskog činovnika. Neuspešno pokušava da postane glumac, posle čega se okreće različitim zanimanjima. Bio je činovnik u banci, službenik u fabrici mašina, sluga u bogataškim kućama, batler… Njegova prva prozna i poetska dela dobijaju negativne ocene i komentare. Tako će ostati do kraja njegovog života. Na pedeseti rođendan (1928) Valzer je smešten u lečilište posle nekoliko neuspešnih pokušaja samoubistva. U njemu se Valzer odriče svih svojih dela zahtevajući da se više ne posmatra kao književnik. Umro je u potpunoj anonimnosti. Početkom sedamdesetih interesovanje za Valzera se obnavlja i po prvi put se štampaju sva njegova dela. Na srpski su prevedeni njegovi romani „Jakob fon Gunten“ i „Pomoćnik“, kao i zbirke „Male velike priče“ i „Šamar i ostalo“.
„Ponekad, baš kao što se i nebu dešava, / Iznenada bi nestalo moje raspoloženje / U nekom dugom danu patnje“, napisao je Robert Valzer. Možda baš ovi stihovi na najbolji način karakterišu Valzerovo stvaralaštvo. Gotovo svi njegovi junaci su usamljenici koji moraju da se sukobe sa neprihvatljivošću svog položaja. Skoro da je svejedno da li je to nezadovoljstvo zbog činovničkog posla koji ih ne ispunjava (uglavnom su to bankarski službenici ili trgovački putnici) ili nepripadanje svetu u kom se živi. Valzerova patnja nije romantičarski sentimentalizam, čak i kada je on prisutan u pojedinim pričama on vrlo brzo ustupa mesto istinskom očajanju. Najgore od svega, utehe nema. To nije slatka patnja, nije čak ni povređenost koja se nekako može nadomestiti. To je besmisao koji odvodi u apsurd, sa kojim se u ovoj sjajnoj knjizi Robert Valzer neprestano sukobljava: „Ono što čovek ima, više i nema, a ono što poseduje već je izgubio. Samo ono za čim čezne je stvarno, (…) samo smo ono što nikada nismo bili.“

Naslov: Emil i Natalija
Autor: Robert Valzer (1878-1956)
Izabrao i preveo: Nikola B. Cvetković
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2017
Strana: 160

Ebanovina – Rišard Kapušćinjski

Jedan od najpogrešnijih, a opet sveprisutnih, pogleda na svet je onaj u kojem se prostor u kom živimo (može to biti i država, nacija, vera, klasa…) posmatra imanentno dobrim, neretko i onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”, samo zato što mu mi pripadamo. Odakle ovakvo shvatanje dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego nepoznavanje svega što ne nalazi u našoj blizini. Najbolje to izražava Rišard Kapušćinjski: “Za većinu ljudi (…) stvarni svet završava se na pragu njihove kuće, na kraju njihovog sveta, u najboljem slučaju, na granici njihove doline. Svet koji se nalazi dalje je nerealan, nevažan i čak nepotreban, međutim, taj koji imamo pokraj sebe, na dohvat ruke, raste pred nama do razmera velikog kosmosa koji sve zaklanja.“ Problem nastupa kada se ovakvo shvatanje smesti u kontekst savremenog sveta. Ako je nekada putovanje, sledstveno tome i upoznavanje drugih, predstavljalo pravu muku i napor (koga zanima ova tema idealna literatura je studija „Srednjovekovni putovođa“), ono je danas nešto vrlo lako i gotovo svima pristupačno. Čak i ako ne želite da izađete iz svoje kuće, sasvim lako možete putovati. Gutenbergova revolucija, možda je tako najbolje nazvati pojavu štampane knjige, omogućila nam je lak „odlazak“ u druge svetove preko knjiga, docnije časopisa i novina. Još jedna revolucija, sada informatička, omogućila je slobodan pristup nezamislivoj količini informacija i znanja. Otkud onda ovakvo shvatanje? Odgovor leži u potpunoj nezainteresovanosti, ali ne samo njoj. Da bi se ovo razumelo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Razvoj naše civilizacije, pogotovo evropske, gotovo uvek je išao nauštrb pada i pokoravanja drugih. Pokoriti nekog sebi sličnog, ili istog, ipak nije lako, najpre zato što bi to izazvalo otpor, i to najviše kod domaćeg stanovništva. Potrebno je uzdići sebe, a smanjiti vrednost drugih. I tako dolazi do poimanja sveta u kojem smo mi plemeniti, divni, obrazovani, i u kom mi imamo, naravno jedinu ispravnu, veru, kulturu i istoriju; a oni drugi, to su pravi varvari, divljaci, ubice, ljudožderi, zločinci… Nema boljeg primera za to od pokoravanja Afrike i silnih zločina koje je evropska civilizacija tamo počinila. Naravno, vreme kolonijalizma je prestalo, ili ono barem više zvanično ne postoji. Ono što je ostalo je kolonijalni pogled na Afriku. Koliko to proizilazi iz ubeđenosti sa početka teksta da je svet u kom živimo najbolji od svih mogućih, još više je to posledica istorijskog nasleđa. Tako Afrika i danas za mnoge ostaje Konradovo „srce tame“, nepristupačni svet u koјеm žive divljaci sa svojim čudnim običajima i životom, dalekim od našeg. Da li je to baš tako sjajno odgoneta Rišard Kapušćinjski.
Gana, 1958. godine. Rišard Kapušćinjski je prvi put došao u Afriku. Njegov zadatak je da izveštava za poljske novine o probuđenom životu Afrike, što će raditi nekoliko idućih decenija. Za sve to vreme on će pomno pratiti političke i društvene procese, ponajviše stvaranje novih država, građanske ratove i revolucije; ali i ono što je mnogo bitnije za autora, stvarni i svakodnevni život Afrike. I to život do tada potpuno nepoznatih ljudi, plemena i gradova. U ovoj knjizi je sabrano trideset zapisa o različitim afričkim zemljama, ništa manje i o raznolikim običajima, načinima životima, predanjima, mitovima i istoriji Afrike.
Žanrovsko određenje tekstova sabranih u ovih knjizi je najpribližnije novom (ili narativnom) žurnalizmu. Autor se više ne nalazi u pozadini, ispisujući svedočenje iz trećeg lica. On je tu, mi ga gledamo kako putuje, boluje od malarije, učestvuje u revolucijama… Ono što je važno, a za razliku od Hantera Tompsona, tekstovi ne postaju brevijar autorovih avantura, već priča sagledana iz svih uglova. Rišard Kapušćinjski opis događaja kojem prisustvuje skoro uvek pretvara u antropološki ogled, krcat brojnim istorijskim podacima i predstavom običaja i načina života sa kojim se upoznaje. Najbitnije od svega, Rišard Kapušćinjski sve to uspeva da prenese sjajnim stilskim rešenjima, neprestano balansirajući između reportaže, eseja i beletristike. Baš kakav je i ovaj sjajan zaključak: “Ovde se krećemo među ljudima koji ne razmišljaju o transcendenciji i suštini duše, o smislu života i prirodi bića. Nalazimo se u svetu u kome čovek, puzeći, pokušava da iz blata iščeprka nekoliko zrna žita da bi preživeo do sledećeg dana.“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Autor je žanrovski hibridnih knjiga „Car“ i „Šahinšah“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
“Evropljanin vidi u Africi samo jedan njen deo – obično samo njen spoljni sloj koji, uostalom, često nije najzanimljiviji, ni najznačajniji. Njegov pogled klizi po njoj. Ali, evropska kultura nas nije pripremila za pohode u dubinu, u izvore drugih svetova i kultura“, piše Rišard Kapušćinjski u ovoj knjizi i možda na najbolji način izražava njenu suštinu. A ona je ništa drugo nego otklon od evropskog, nažalost i dalje sveprisutnog, pogleda na Afriku. Rišard Kapušćinjski ne posmatra Afrikance kao sirote i jadne divljake, one koji nam služe da se iščuđavamo nad njihovom bedom ili običajima, a sledstveno tome i da potvrdimo vrednost svoje kulture. Naprotiv. On pokušava da ih razume. A ima li boljeg načina od istinskog upoznavanja sa njima? Baš to čini Rišard Kapušćinjski lutajući po afričkim sirotinjskim kvartovima, pustinjama i džunglama, ali i po predsedničkim rezidencijama. Pred nama je pulsirajuća slika života, koja nam se otkriva u svoj svojoj raskoši i lepoti, podjednako i u užasnoj bedi i muci. Priča je to o svetu o kojem gotovo ništa ne znamo, i to najpre zbog naših predubeđenja i nezainteresovanosti. Rišard Kapušćinjski nas u ovoj maestralnoj knjizi istinski upoznaje sa njim.

Naslov: Ebanovina
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 260

Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44

Ono oko čega će se svako zdravomisleće biće složiti je određenje antifašizma kao osnova savremene civilizacije. Problem nastaje kada se pokuša razlučiti šta je to zaista antifašizam. Enciklopedijska odrednica govori da je antifašizam zajednički naziv za različite grupacije koje se sukobljavaju fašizmu, nacizmu i njihovim ideološkim obrascima. Samim tim, antifašizam je za neke stvar prošlosti, pošto je neprijatelj poražen, i on postaje isključivo komemorativna stvar. Svakog devetog maja, ili nekog drugog prigodnog datuma, položiće se venci na spomenike, političari će održati govore, a istoričari će poslužiti kao dekoracija, zajedno sa prigodnim kulturno-umetničkim programom. I to bi bilo to. Još tačnije, bilo je zlo nekada, ono je pobeđeno, mi sada idemo dalje. Koliko je ovo posledica protoka vremena, još više je ovakvo shvatanje antifašizma proizašlo iz promene paradigme gledanja na istoriju. Umesto nekadašnjeg slavljenja pobede, u današnjici se slavi mir. Ko su bile zaraćene strane, a još više koje su to države bile na strani zla, prestaje da bude bitno. Ono što je jedino važno je sadašnjost. Najjednostavnije rečeno, istoriju treba ostaviti u istoriji (možda po onoj biblijskoj da mrtvi treba da sahranjuju svoje mrtvace), a živeti u sadašnjosti. Dodatni problem je nastupio sa padom Berlinskog zida i nestankom komunizma. Osnov i srž komunističke ideologije je antifašizam, ali sama borba protiv fašizma i nacizma bez kasnije nadogradnje (čitaj: stvaranja besklasnog društva) je nemoguća. U prevodu, antifašizam se mora posmatrati zajedno sa istorijom kasnijeg komunizma, što je dovelo do najvećeg problema, najvidljivijeg u našem slučaju. Posleratne likvidacije nevinih ljudi, grabež i otimačina, Goli Otok, progon političkih neistomišljenika, sve devijacije jednog političkog sistema, su postale neraskidivo povezane sa antifašizmom. Što je posledično dovelo do negacije antifašizma prilikom pokušaja da se demontira komunističko nasleđe. Promenjen je i način vladavine, pa se umesto nekadašnjih velikih revolucionarnih ideja o jednakosti ustoličio kapitalistički sistem sa svim balkanskim tranzicionim devijacijama. Antifašizam je postao balast, još gore balast koji se mora trpeti, jer ipak nije moguće potpuno negirati i izbrisati antifašizam kao civilizacijsku tekovinu. Tako antifašizam postaje deklarativna vrednost, komemorativna stvar sa početka teksta, i ništa više. O tome svedoči nebriga države za antifašističko nasleđe, što je najvidljivije na mestima stradanja i antifašističke borbe koja su prepuštena zaboravu i potpunom propadanju. Na to nas opominje ova sjajna knjiga.
U prvom poglavlju knjige autori nas upoznaju sa stvaranjem represivnog okupacionog aparata na teritoriji Beograda i njegovim delovanjem. Drugi deo knjige je posvećen najistaknutijim antifašističkim borcima i ilegalcima u okupiranom Beogradu kroz predstavljanje mesta na kojima su oni delovali, neretko i ginuli. U nastavku saznajemo kakvo je bilo ustrojstvo logora (Staro Sajmište, Topovske šupe, Banjica). Na ovo poglavlje nadovezuje se četvrto u kom su dati opisi velikih stratišta (Jajinci, selo Jabuka kod Pančeva…). Peto i krajnje poglavlje je posvećeno oslobođenju Beograda 1944. godine.
„Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja“, napisao je u jednom članku Umberto Eko. Možda je u svetlu ove rečenice najbolje posmatrati rad autora ove knjige (Petar Atanacković, Nenad Lajbenšperger, Nataša Lambić, Ilija Malović, Olga Manojlović Pintar, Milovan Pisari, Milovan Radanović, Rena Redle i Enco Traverso), koji je rezultirao stvaranjem sjajne istorijske studije. Ona se može čitati i kao svojevrsni bedeker po mestima stradanja tokom Drugog svetskog rata, ali njena suština se ne iscrpljuje samo u tome. „Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44” su celoviti prikaz istorije Drugog svetskog rata u Beogradu, a ponajviše priča o onima koji su najviše stradali, ali i najviše se borili. Sjajni tekstovi, oslonjeni uvek na istorijske izvore, koncizno, ali i podjednako slikovito, predstavljaju mesta koja su prepuštena zaboravu. Sve to prate ilustracije, namenski napravljene mape i odličan dizajn knjige. Posebnu pohvalu zaslužuje izdavač koji je omogućio besplatnu distribuciju štampanog i elektronskog izdanja knjige (elektronska verzija se može skinuti na sledećem linku).
Milovan Pisari je doktorirao istoriju na Univerzitetu u Veneciji. Oblast njegovog naučnog istraživanja je holokaust i stradanje civila u Drugom svetskom ratu.
Rene Redle je diplomirala na Akademiji umetnosti u Kelnu. Od 2003. godine živi u Beogradu. Pokretač je projekta poseta logoru Staro Sajmište.
Obeležje na zgradi “Doma vojske” da je tu nekada bio zatvor Gestapoa ne postoji, a tamo gde je svakoga dana pristajao kamion dušegupka posle obavljenog zadatka sada je restoran u kom se proslavljaju svadbe. Na strelištu u Jajincima održavaju se roštiljijade, a na strelištu u Jabuci lovačka takmičenja. U nekadašnjoj mrtvačnici logora Staro Sajmište danas se nalazi restoran. Na mestu logora Topovske šupe gradiće se tržni centar. Table na kućama koje su označavale mesta ilegalnih štamparija i mesta pogibija antifašističkih boraca su sklonjene. Nestale su i ulice ljudi koji su se borili i poginuli za slobodu. Hteli mi to ili ne da priznamo, a činjenice su ipak neumoljive, mesta stradanja i antifašističke borbe su nestala. Koliko nemarom, još zbog više neznanja i potpune indiferentnosti. Neretko i zbog želje da se antifašističko nasleđe uništi i zauvek zaboravi. U isto vreme su svima puna usta priče o antifašističkim idealima i svetloj budućnosti, svejedno da li evropskoj ili onoj u kojoj se tradicija vraća. Ova knjiga nas opominje na to. I ne samo to. Kroz nju mi saznajemo priče o ljudima koji su u najgorem mogućem vremenu ustali protiv zla, neretko i stradajući zbog toga. Mi smo im uzvratili tako što smo prvo pogazili njihove ideale, a onda ih i zaboravili.

Naslov: Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44
Uredili: Milovan Pisari (1980-) i Rena Redle (1970-)
Izdavač: Rosa Luxemburg Stiftung South Europe, Beograd, 2016
Strana: 312

Midlseks – Džefri Judžinidis

Na početku beše bog, možda je tako najbolje krenuti. U središtu učenja avramovskih religija (judaizma, hrišćanstva i islama) nalazi se božija volja. Najpreciznije rečeno, naša sudbina zavisi od milosti višeg bića. Naravno, i tu postoje razlike. Dok se u hrišćanstvu, pogotovo u novijim teološkim stremljenjima, sloboda koju smo dobili od božanstva smatra određujućom za naše biće, učenje o predestinaciji ljudske sudbine i dalje ostaje suština islama i pojedinih hrišćanskih denominacija. U prevodu, šta god uradili i čemu god stremili, to ipak nije mnogo bitno jer će bog na kraju doneti odluku kakvu on hoće. Još jednostavnije, što u isto vreme predstavlja savršeni alibi za svaku priliku i situaciju, mi nastajemo, živimo i umiremo isključivo po božijoj volji. Prekretnicu u ovakvom shvatanju našeg života, i ne samo njega, donosi Darvin. Uloga boga kao stvaraoca i odreditelja naše sudbine ustupa mesto evoluciji, što i danas predstavlja mesto sporenja kreacionista i evolucionista. U svakom slučaju, uloga boga, barem u naučnom smislu, odlazi u drugi plan, a na pozornicu stupa čovek. Ko je on, još tačnije, kako on nastaje, postaje pitanje koje se i sadašnjici odgoneta. I tu opet na scenu stupa Darvin. Njegova otkrića otvaraju put ka stvaranju nove naučne grane. Genetike. Još jedan veliki datum je 1903. godina u kojoj se hromozomi otkrivaju kao nosioci naslednih jedinica. Gotovo u isto vreme, začetak genetike kao nauke prati i stvaranje psihoanalize. I još jedno veliko ime. Frojdovo. Zahvaljujući njegovom učenju, čovek se više ne posmatra kao datost već kao plod različitih uticaja, koliko kulturoloških još više onih koji dolaze iz naše porodične anamneze. Frojdovo određenje psihoanalize, podjednako i genetike kao nauke, su se menjali sa protokom vremena. Tako su u međuvremenu dolazile ne samo nove teorije o čovekovom razvoju, već i o onom šta on jeste po svojoj suštini. Tako, recimo, tokom šezdesetih počinju da bujaju rodne teorije. Pol kao fizička datost koju smo dobili na rođenju prestaje da bude određujući po našu ličnost. Mnogo bitnija je rodna uloga koja se stiče. Čovek se sve više, baš kao i u prvobitno vreme, posmatra kao plod „viših“ i nama nepristupačnih sila. Umesto boga, sada je to genetsko nasleđe sjedinjeno sa ostalim „bagažom“ koji smo dobili kroz odrastanje i vaspitanje. A gde smo tu mi? I da li je baš sve određeno pokušava da odgonetne Džefri Judžinidis.
Kal Stefanidis, sredovečni američki diplomata, je rođen dva puta. Prvog puta je to bilo u Detroitu 1960. godine. U grčkoj emigrantskoj porodici rođena je zdrava i sasvim obična devojčica Kaliopa. Ali samo naizgled. U Kaliopi je skrivena recesivna mutacija petog gena, koja će se na opšti užas porodice projaviti tokom njenog puberteta. Glavna junakinja nije samo žena, ona je i muškarac. Još tačnije, Kaliopi je hermafrodit. Prateći Kaliopin životni put i pretvaranje u Kala, Džefri Judžinidis u isto vreme istražuje i porodičnu istoriju recesivne mutacije petog gena, tvoreći epsko putovanje od početka dvadesetog veka do današnjice.
Jedno od najvećih literarnih dostignuća dvadeset i prvog veka, Judžinidisov roman „Midlseks“, nije lako žanrovski odrediti. Na prvom mestu, to je bildungsroman, priča o odrastanju jedne devojčice, podjednako i dečaka. U isto vreme, ovo je priča i o razvoju nauke, konkretno genetike, u čemu autor briljira. Ipak, ono što je osnov i srž ovog romana, je veličanstveni zamah pripovedanja. Od prapočetka, priče o grčkoj zajednici u Ataturkovoj Turskoj, preko velikog požara u Smirni 1922. godine, emigrantske odiseje i odlasku u Ameriku, postepene asimilacije, pa sve do niza događaja određujućih po život (prohibicija i velika ekonomska kriza dvadesetih, Drugi svetski rat, hladni rat, vojna intervencija u Vijetnamu, hipi pokret, borbe za prava žena i Afroamerikanaca, pad Berlinskog zida…) Džefri Judžinidis stvara epsku sliku istorije koja se prelama sa porodičnom sudbinom. A baš iz tog preloma stvara se jedan ljudski život: „Roditelji navodno svojoj deci prenose fizičke osobine, ali ja verujem da se deci prenose i razne druge stvari: motivi, scenariji, čak i sudbine.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, je rođen u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (1993, srpski prevod: Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (srpski prevod: Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Autor je i jedne zbirke priča. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
Napisati hroniku jednog veka nimalo nije lak zadatak. Ispripovedati povest o padovima i usponima četiri generacije jedne porodice, pogotovo emigrantske, tek predstavlja pravu muku. Najteži je svakako zadatak ispričati priču o devojčici koja se silom prilika pretvara u dečaka, a da to ni u jednom trenutku ne skrene u kliše, patetiku ili dosadu. Dodajte tome i umeće da se naučne teorije i nimalo jednostavna genetska otkrića predstave na zanimljiv, a opet i dalje na naučno tačan način. Sve to, i sve zajedno u jednom romanu, uspeva Džefri Judžinidis. Suverena naracija, gotovo uvek na granici između groteske i najdublje osećajnosti, nas vodi kroz istoriju, genetiku, psihoanalizu, politiku, porodične tajne… Sve ono što čini jedan ljudski život, kako i sam Judžinidis kaže u romanu: „Ali na kraju krajeva, to nije zavisilo od mene. Krupne stvari nikad ne zavise samo od nas. Mislim na rođenje i smrt. I ljubav. I ono što nam ljubav ostavlja u zalog još pre našeg rođenja“. Ipak, da li je to sve? Gde smo tu mi? Kroz sliku istrajnosti i pokušaja Kaliopi da izgradi samu sebe, nasuprot onome što joj je sudbina dala (čitaj: genetika, društvena klima i porodično nasleđe), Džefri Judžinidis stvara maestralni roman, veličanstvenu pripovest o onome što nas čini onim što jesmo.

Naslov: Midlseks
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 631

Vrijeme koje se udaljava – Mirko Kovač

Za koji dan navršiće se tačno jedan vek od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije. Velikog slavlja neće biti, baš kao ni zvaničnih ceremonija. Razume se, ožalošćena, ili ona pak radosna, porodica će se okupiti na grobu pokojnika. Kako je ovo ipak Balkan, na pravila pristojnog ponašanja ne računajte. Biće, naravno, onih koji će se pokojnika sećati samo po lepim stvarima, neće manjkati ni suza, ali uglavnom će to biti podsećanje na loše osobine preminulog. Pričaće se uglavnom o tome kako je to bila nemoguća, krajnje loša tvorevina, do besmisla će se ponavljati već hiljadu puta izlizane fraze i opšta mesta. Baš kao u lošem braku, a Jugoslavija je izgleda bila baš taj loš brak, fokus neće biti na lepim uspomenama, već na razvodu i silnoj krvi koji ga je pratio. Onu prvobitnu zaljubljenost, baš kao i uvek, progutaće prohujalo vreme, tako da od nje neće ostati ništa, čak ni sećanje. Još gore, nedostatak opšte slike, tako svojstvene ovim prostorima, sećanje na Jugoslaviju će pretvoriti u svojevrsnu rašomonijadu sa stotinama dijametralno različitih stavova i shvatanja. Možda je zato najbolje vratiti se na početak, ili još tačnije na ono što je bilo pre početka. Za preteču jugoslovenske ideje uzima se ilirski pokret sa početka devetnaestog veka. Pod presijom tadašnje austrijske i ugarske politike u Hrvatskoj sazreva ideja o jedinstvu južnoslovenskih naroda. To stremljenje prati i začetak prosvetiteljskih ideja kod Srba, pa polako počinju da se grade kulturni mostovi između slovenskih naroda. Kruna je Bečki književni dogovor iz 1850. godine, kojim je udaren temelj stvaranju zajedničkog jezika. Početni idealizam je splašnjavao, podjednako i rastao, sve u zavisnosti od političkih prilika, ali nikada nije nestao. Vidljiv je u gotovo svakom segmentu političkog i kulturnog života, čiji će krajnji izraz biti stvaranje Jugoslavije. Da se sad vratimo na početak. I na okupljanje ožalošćene porodice, koja će pričajući o pokojnikovom životu zaboraviti ono što je pokojnika stvorilo. A to je zajednički jezik i kultura, koji su i pored nestanka države nastavili da postoje. Andrić i Krleža, Meša Selimović i Ivan Cankar, Vladan Desnica i Danilo Kiš, uvek će podjednako pripadati svim jugoslovenskim narodima. Kao što i danas, da uzmemo možda najbolji primer, Miljenko Jergović nikako ne može biti samo hrvatski pisac. Ili Mirko Kovač, što najbolje pokazuju njegovi memoari.
Sastavljena iz četrdeset poglavlja, knjiga memoara „Vrijeme koje se udaljava“ predstavlja sliku autorovog života, ali i društvene klime i događaja koji su ga pratili. Tako na samome početku saznajemo kako je Mirko Kovač zavoleo knjige preko bibliotekarke koja mu je u mladosti predstavljala erotsku fiksaciju. Čitajući ove memoare mi pratimo put provincijalca koji stiže u veliki grad. Silna potucanja, gladovanje i materijalna beda će biti prekinuti književnim uspehom. Tek tu dolazi stradanje, ponajviše zbog autorovih političkih stavova. Ipak, u senci politike i istorije, i možda kao lek svoj toj grozoti, su prijateljstva. Drugovanje Mirka Kovača sa Pekićem, Kišom, Filipom Davidom, Lordanom Zafranovićem, Leonidom Šejkom i bezbroj drugih ljudi su u ovoj knjizi zadobili maestralni prikaz.
„Čačkati sjećanja, prebirati uspomene, to je kao opipavati mrak; čovjek nikad ne zna što će iz tog mraka iskrsnuti“, piše Mirko Kovač. Iz baš tog mraka u ovoj knjizi iskrsnuće i dobro i zlo. Najbitnije, predstavljeno na nenadmašan način. Mirko Kovač, baš kao i u svim svojim delima, stil dovodi do savršenstva, sjedinjen sa izvrsnim pripovedačkim darom da sjajnom izatkanom pričom prikuje čitaoca za svaku stranicu. Iako je ova knjiga nedovršena, usled autorove bolesti i smrti, ona po svojoj literarnoj vrednosti predstavlja nešto mnogo više od običnih memoara. To je književni trijumf, delo koje po svojem kvalitetu zavređuje istinsko divljenje i predstavlja pravi događaj za literaturu nastalu na pepelu Jugoslavije.
Mirko Kovač, jedan od najvećih jugoslovenskih književnika druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Petrovićima kod Nikšića. Već prvim romanom „Gubilište“ (1962) pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i otpor prema učmaloj stvarnosti, koji će ga prečesto odvoditi do sukoba sa društvom i političkim strukturama. Napisao je niz visoko vrednovanih romana („Ruganje s dušom“, „Vrata od utrobe“, „Grad u zrcalu“…), zbirki pripovedaka, knjiga eseja, kao i filmskih scenarija („Lisice“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“…). Dobitnik je svih većih jugoslovenskih književnih priznanja. Krajem osamdesetih se istakao kao veliki protivnik režima Slobodana Miloševića. Nakon učestalih pretnji i fizičkih napada početkom devedesetih se seli u Rovinj gde će živeti do smrti.
„Sada mi se čini da bih, s malo više drskosti, ovu povijest mogao nazvati romanom intime, unatoč tomu što u njoj ima memoaristike, bavi se vremenom i sudbinama, znanim i neznanim osobama, javnim i povijesnim ličnostima, ali to je na koncu samo jedna intimna pripovijest, s autobiografskim elementima i obiljem doživljaja“
, ovako Mirko Kovač žanrovski određuje ovu knjigu. I pored ovakvog određenja, „Vrijeme koje se udaljava“ je podjednako i hronika jednog vremena. Balkanskih političkih (i ostalih) svinjarija svakako ne manjka, ni sam Mirko Kovač nije bio svetac, ali ova knjiga je pre svega bitna kao pripovest o velikim umetnicima, koje je na okupu držao isti jezik i ista kultura. A upravo to je i ono po čemu Jugoslaviju treba pamtiti. Imena političara, ratnih zločinaca i profitera, udbaša i zapenušanih nacionalnih propovednika će pre ili kasnije završiti na smetlištu istorije. Ono što će od Jugoslavije ostati, a što i danas postoji, je zajednička kultura, jezik i prostor na kojem živimo. O svemu tome je dragoceno svedočenje ostavio Mirko Kovač u ovoj sjajnoj memoarskoj knjizi.

Naslov: Vrijeme koje se udaljava
Autor: Mirko Kovač (1938-2013)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 599

Koju je magla donela – Feri Lainšček

Ono što ljudi najčešće traže, a i dobijaju, od literature je distrakcija. Delom je to čisti eskapizam, ona već hiljadu puta prežvakana priča o begu iz stvarnog sveta u izmišljeni, ali je ova potreba i želja za upoznavanjem nečeg novog, onoga što izvan literature nikako ne možemo doživeti. Primera radi, možete proučavati koliko god hoćete istoriju viktorijanske Engleske, ali jedino što vas može vratiti u to vreme su Dikensova dela. Ipak, ono najvrednije što nam literatura daje, a što se gotovo nikada ne pominje, je svojevrsno očišćenje. Ono je po Aristotelu i suština umetnosti. Ovaj veliki antički filozof u „Poetici“ ishod svake tragedije vidi u katarzi. Najjednostavnije rečeno, čovek se gledajući predstavu, ili čitajući neku knjigu, oslobađa uznemirujućih misli i stiče unutrašnji mir. Taj motiv očišćenja kasnije preuzima Frojd, tvoreći katartički metod psihoterapije. Kroz suočenje sa potisnutim idejama i događajima iz prošlosti i njihovu kasniju verbalizaciju čovek se lišava strahova koji su ga sputavali. Upravo ovaj katarzični segmet je ono što ljude emotivno vezuje za literaturu. Može to biti iskanje „hepienda“, kakvo je najčešće očekivanje čitalaca. Katarza je srećno preživljena avantura junaka sa kojom se čitalac poistovetio. U treš literaturi su to srećne završnice ljubavnih priča. Njih dvoje se vole, svi su protiv te ljubavi, sledi serija prepreka toj ljubavi, ali na kraju dolazi pročišćenje u vidu ispunjenja ljubavi, onaj svršetak skoro svake bajke: „Živeli su srećno do kraja svojih života“. Isto tako, to je i saučestvovanje sa mukama junaka. Čitajući, recimo, Dikensa svaki čitalac će poželiti da siroče na kraju zadobije dom i toplu ljubav ili da Žan Valžan, junak „Jadnika“ Viktora Igoa, konačno pronađe svoj mir. Suština je, razume se, da svaki čitalac u književnosti pronalazi sebe. Da li je to romantična ljubav za kojom žudi ili pravda posle silnih životnih nedaća i nepravdi, gotovo da je svejedno. Ovo aristotelovsko određenje umetnosti nije zaobišlo ni modernu literaturu. Naravno, kontekst je promenjen. Velike avanture i još veće ljubavne priče su postale kliše. Čak i to krajnje razrešenje muka i ishod najčešće izostaju. Ali, potraga za iskupljenjem ostaje ista. Traži se smisao, ništa drugo nego aristotelovska katarza. Čuvena drama „Čekajući Godoa“ je najbolji svedok tome. Nema spasa (nema boga, ako baš hoćemo da budemo bukvalni), ali tu smo, čekamo smisao uprkos svemu. Još jedan veliki roman o traženju iskupljenja napisao je slovenački pisac Feri Lainšček.
Glavni junak romana „Koju je magla donela“, sveštenik Jon Urski, je po kazni premešten u selo Mokuš. Njegova krivica je dobrota, još tačnije prodaja crkvene imovine koju je učinio kako bi pomogao sirotinji. Izgubljen u svojim očajima, Jon Urski polazi po kazni u Mokuš. Ali, kako se čini, to selo je daleko od onoga što može da pojmi ljudski razum. Naselje pored močvare, uvek prekriveno gustom maglom, je pred potpunom propašću. Sa njim Jon Urski mora da se suoči, u isto vreme tragajući za razrešenjem velikih misterija i čudnih događaja koji su potresli Mokuš u prošlosti.
„Nema sumnje da nema veće kazne nego što je ta da protiv svoje volje moraš da gledaš ovaj svet“, piše Feri Lainšček u ovom romanu. Upravo taj svet autor maestralno predstavlja. Vešto balansirajući između fantazmogorije i predstave nimalo ružičaste stvarnosti, autor pravi zanimljivi žanrovski hibrid. To je u isto vreme predstava mitskog sveta (sa vešticama, prokletstvima, zlim duhovima…) i krajnje kritički prikaz materijalne i duhovne bede (sujeverje, pohlepa, zlo…). Fantastika je tu samo sredstvo da se prikaže potpuni pad u htonsko, ali i da se upečatljivo predstavi užas naše stvarnosti, kako to i sam autor kaže: „A kako bi mašta mogla da bude tako okrutna“.
Feri Lainšček, jedan od najznačajnijih slovenačkih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u slovenačkoj oblasti Prekmurje. Do sada je objavio nekoliko desetina knjiga. Najpoznatiji je po svojim romanima, ali je visoko vrednovana i njegova poezija, književno stvaralaštvo za decu i radijske drame. Autor je nekoliko filmskih scenarija, među kojima je i onaj za čuveni film „Petlov doručak“. Za svoje književno stvaralaštvo je nagrađen svim većim književnim slovenačkim priznanjima, od kojih se ističe „Prešernova nagrada“ za roman „Koji je magla donela“. Veliki je borac za očuvanje prekmurskog dijalekta slovenačkog jezika, kao i protivnik političkog i crkvenog establišmenta.
„Ali šta je moj pakao u poređenju sa svima kojima na taj način mogu da ponudim nadu?“, misao je glavnog junaka ovog romana. Već poprilično poljuljane vere u crkvu kojoj služi ali i u boga, on mora da bude taj koji će drugima doneti spas. Da li je to moguće odgoneta Feri Lainšček. Ta duševna borba, iskanje za smislom u svetu u kojem ništa ne valja, osnovna je potka romana. Ali, ne samo to. Ovo je u isto vreme i priča o tom svetu koji ničemu ne valja. Crkva ogrezla u grehu i korupciji (koliko je ova predstava zasmetala crkvi govori činjenica da je film „Mokuš“ snimljen po ovoj knjizi ostao neprikazan široj publici zbog crkvenog protivljenja) i narod koji grca u neznanju, inertnosti, prljavštini i zlu (koje se pravdaju uticajem viših i demonskih sila), suštinski jedan pakleni svet (svet u kojem živimo), je zadobio sjajno predstavljanje u ovoj knjizi. Ipak, i u takvom svetu se traga za iskupljenjem. Možda utehe nema, ali je bitno tragati za njom: „Bilo je šta je bilo. A vi ste još tu i drhtite. I – zar to nije ono najdragocenije što imamo? Zar to nije jedino što nam svima preostaje?“

Naslov: Koju je magla donela
Autor: Feri Lainšček (1959-)
Prevela: Ana Đorđević
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2016
Strana: 158

Ne daj mi nikada da odem – Kazuo Išiguro

Ono istinski zastrašujuće u najčuvenijoj distopiji svih vremena, Orvelovoj „1984“, nije predstava totalitarizma, nagledala ga se ljudska rasa i više nego što je mogla da podnese, nije čak ni predstava sveznajućeg državnog aparata, u takvom svetu mi danas živimo zahvaljujući internetu. U pitanju je poraz. Ukoliko niste čitali ovaj roman, a tu grešku svakako morate da ispravite, preskočite naredne dve-tri rečenice. Vinston, glavni junak Orvelove „1984“, odbacuje svoju slobodu. Veliki Brat, taj amblematični simbol totalitarizma, je pobedio: „Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Izvojevao je pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata.“ Ovo prihvatanje tuđe „volje za moć“, sjedinjeno sa dobrovoljnim odricanjem od sopstvene slobode, je način na koji totalitarizam opstaje. Čak i u najvećim diktaturama, uzmimo kao primer nacističku Nemačku, represivni državni aparat nikada nije prešao više od dva-tri procenta od ukupnog broja stanovništva. Da to ilustrujemo još više. Broj čuvara u koncentracionim logorima je uglavnom bio ovakav: jedan čuvar na pedeset zatvorenika. Neminovno pitanje je zašto se logoraši nisu pobunili (ako se izuzmu samo tri takve pobune u toku Drugog svetskog rata)? Odgovora ima puno. Prvi je nada, i to poprilično iluzorna, svakog čoveka da će baš on preživeti. Čemu onda pobuna? Podjednako je i nemogućnost da se poveruje da su zločinci baš toliki zločinci (sjajan primer su žrtve staljinističkih represalija koje su do kraja odbijale da poveruju da je Staljin kriv za njihovo stradanje). Ipak, onaj najčešći, a sasvim sigurno i najužasniji, razlog je bila prosta pokornost. Prihvatanje situacije takva kakva je. Uzmite tu u obzir i frojdističke mehanizme odbrane u kojima čovek stvara iskrivljenu sliku realnosti želeći da sačuva samopoštovanje u bezizlaznoj situaciji. Setite se samo žena koje pravdaju svoje muževe nasilnike tako što misle da su one zaista nešto zgrešile i zaslužile nasilje ili sada već čuvenog Stokholmskog sindroma kada se taoci poistovećuju sa otmičarima. Ipak, za sve ovo je potrebno čisto i ogoljeno nasilje kako bi se sloboda slomila. U današnjici je situacija znatno zlokobnija. Nasilje više nije potrebno, ljudi svoju slobodu daju i bez prinude. Ako se posle ove rečenice namrštite, setite se pokornosti izrabljivačkom poslodavcu ili krajnje korumpiranom državnom i političkom sistemu u kojem živite ne čineći ništa da ga promenite. Još gore, čini se da će situacija biti sve gora kako vreme bude prolazilo. Takvu sliku mračne budućnosti nam daje Kazuo Išiguro.
U jednom sasvim običnom internatu u Engleskoj borave sasvim obični đaci. Dečja suparništva, zaljubljivanja, čarke, pomalo otuđeni vaspitači i nastavnici, popularne i one manje popularne devojke, dečaci koji se bave sportom i štreberi su svakodnevnica školskog internata „Hejlšam“. U njemu živi Keti, naratorka romana, i njena najbolja drugarica Rut. Baš kao što obično i biva, obe su zaljubljene u istog momka. Ipak, ova idiličnost je samo varka. Kako se čini, učenici nisu u „Hejlšamu“ kako bi se što bolje pripremili za život. Naprotiv. Njima je namenjena krajnje užasna sudbina čim napuste ovu školu.
Narativna strategija Kazua Išigura, najočiglednija u njegovim delima „Ostaci dana“ i „Slikar prolaznog sveta“, ostaje identična i u ovom romanu. To je kazivanje pripovedača koji post festum pokušava da sastavi krhotine sećanja i da ispriča povest o svom životu. Reklo bi se već stotinu puta viđeno, ali to je daleko od istine. Kazuo Išiguro uspeva da nešto sasvim uobičajeno, kakvo je pripovedanje o mladosti i školovanju, predstavi na nenadmašan način. Isto tako i da suptilno uveče čitaoca u užasavajući distopijski svet, poprilično različit, ali i zlokobno sličan svetu u kojem živimo.
Kazuo Išiguro, jedan od najznačajnijih svetskih pripovedača i romansijera današnjice, je rođen u japanskom gradu Nagasaki. Sa roditeljima se kao dečak seli u Veliku Britaniju. Završava studije engleskog jezka i filozofije, posle kojih se posvećuje spisateljskom radu. Autor je preko deset romana, zbirki priča i filmskih scenarija. Dobitnik je niza književnih priznanja, među kojima je i Bukerova nagrada za roman „Ostaci dana“. Prošlоgodišnji je laureat Nobelove nagrade za književnost. U saopštenju Švedske akademije se kaže da je Išiguro u „romanima velike emotivne snage otkrio ambis ispod kojeg leži iluzoran osećaj povezanosti sa svetom“. Izdavačka kuća „Dereta“ je na srpskom objavila pet njegovih dela.
„Znam da to ne treba da se dešava, ali računam da je tako kako je. Nije mi, zapravo, važno“, Išigurovi junaci govore u ovom romanu. Čak i kada se suoče sa užasom koji im je namenjen oni ostaju podjednako inertni: „Ako bi se to spomenulo, većina je bila sklona da kaže: ‘Pa šta? Mi smo to već znali’“. Ukoliko se izuzme sudbina koja im je namenjena, da saznate kakva je to sudbina moraćete ipak da pročitate knjigu, ono što najviše užasava u ovom romanu jeste potpuno odsustvo bilo kakvog otpora. Išigurovi junaci svoj usud doživljaju kao nepromenjivu kategoriju. To je život koji mora da se odživi. Nema želje za otporom, štaviše otpora nema čak ni kao misli. Išiguro u ovom romanu menja distopiju kao žanr. To više nije susret pobunjenika sa totalitarizmom. Sada je to totalitarizam koji nema potrebu za nasiljem. Čemu ono kad otpor ni ne postoji? Slika je to užasavajuće budućnosti, još gore i još teže od one Orvelove. Sa njom nas u ovom maestralnom romanu suočava Kazuo Išiguro.

Naslov: Ne daj mi nikada da odem
Autor: Kazuo Išiguro (1954-)
Prevela: Ljiljana Marković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 347

Istorija privatnog života u Srba – Marko Popović, Miroslav Timotijević i Milan Ristović

Jedan od najčešćih razloga zašto se određena naučna disciplina ili umetnička grana ne zavoli, čitaj: izgubi svako interesovanje za nju, izvire iz prvog susreta sa njom. Tako će nekome književnost postati dosadna ukoliko je u osnovnoj školi ili gimnaziji imao daveža za nastavnika ili profesora srpskog jezika. Isto to se odnosi i na istoriju, geografiju, fiziku, matematiku… Iako je ovo poprilično manjkava logika, jer po njoj bi zbog susreta sa nekim dozlaboga dosadnim čovekom u mladosti ceo život proveli ubeđeni da su svi ljudi dosadni. Ipak, taj naš prvi, školski, susret sa naukom ili umetnošću jeste bitan. I tu nije toliki problem u ličnosti profesora koliko u sistemu koji on oličava. Daleke 1955. godine Borislav Pekić o našem obrazovnom sistemu piše: „Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.“ Prošlo je otad više od šezdeset godina, a situacija ne samo da se nije popravila već je postala još gora. Najluđe od svega, to je za dobar deo našeg društva pohvalna stvar. Tako ćete bezbroj puta ćuti pohvale srpskog obrazovnog sistema kada se on uporedi sa drugim sistemima. Ti drugi su debili koji svoju decu ne uče ničemu, a naš sistem je, jelte, sjajan jer nas od početka školovanja zasipa sa ogromnom količinom podataka. Koji su, istinu govoreći, potpuno bezvredni u sadašnjem vremenu. Koren problema leži u potpunom neshvatanju sveta u kom se živi. Informacione tehnologije su dovele do hiperinflacije znanja i podataka, ali i omogućile lak pristup svim tim podacima. Jedino šta je potrebno znati jeste kako da se čovek snađe sa tim mnoštvom podataka, kao i da nešto nauči iz njega. Primera radi, apsolutno je apsurdno terati učenike da napamet uče odluke Berlinskog kongresa, vrlo lako ćete ih pronaći na internetu ili u enciklopedijama, mnogo bitnije je naučiti kakve su posledice te odluke, čak i po današnji svet, ostavile. Isto tako, učenje odluka Berlinskog kongresa je nekorisno, pa čak i vrlo dosadno, bez upoznavanja sa kontekstom vremena. Ko su bili ljudi koji su živeli u to vreme, kako je izgledao njihov život, koliko su se razlikovali od nas… I tek kada istorija postane priča o ljudima, a ne datumima, bitkama i odlukama, i još bitnije, priča koja određuje našu sadašnjost, ona može biti korisna. I ne samo to. Istorija će tada, baš kao i ostale naučne grane, biti predmet interesovanja, a ne zeva koji će kasnije prerasti u potpunu nezainteresovanost. Lekciju o tome kako o prošlosti treba da se piše daje nam sjajna studija „Istorija privatnog života u Srba“.
Sastavljena iz tri dela, „Istorija privatnog života u Srba“ nas upoznaje sa svakodnevnim životom na ovim prostorima od srednjeg veka do 1990. godine. Autor prvog dela knjige, Marko Popović, nas odvodi u srpsko srednjovekovlje. Kako je izgledao život na vladarskom dvoru, ali i u čatrlji nekog siromaška, šta se jelo, koje je posuđe upotrebljavano, kako je tekao jedan dan u srednjovekovnom dvoru, kako su izgledali tadašnji sudovi i bolnice, sve to saznajemo do tančina. U drugom delu knjige, sastavljenom od strane Miroslava Timotijevića, se selimo u osvit novoga doba. Na jednoj strani su Srbi pod vladavinom Turaka, a na onoj drugoj pod vladavinom Austrijske imperije. Kakve je sve život doživeo promene posle otkrića štamparske prese i novih tehnologija, kako se moral menjao, kako su ljudi u osamnaestom i devetnaestom veku živeli upoznaje nas Miroslav Timotijević. U trećem delu knjige Milan Ristović nas seli u moderno vreme. Način života se menja do neprepoznatljivosti, a tehnologija sve više napreduje. Jedini problem je što dolaze silni prelomi, ratovi, revolucije i smene društvenih sistema kojе će živote ljudi odvesti do neslućenih ponora.
Po uzoru na petotomnu „Istoriju privatnog života“, koja je postala prava naučna senzacija početkom dvehiljaditih, izdavačka kuća „Clio“ je okupila tri eminenta stručnjaka da napišu njen srpski pandan. Da to nije nimalo lak zadatak svedoči potpuno odsustvo istraživanja privatnog života u srpskoj istoriografiji, kao i nedostatak istorijskih izvora. Propusta u studiji svakako ima, najveći je slabo obrađeni život pod otomanskom vlašću, kao i izbegavanje „škakljivih“ tema. Tako se LGBT populacija i pripadnici drugih verskih konfesija uopšte ne pominju. I pored ovih previda, autori su uspeli da naprave sjajnu sintezu preko deset vekova istorije, koliko kroz izučavanje istorijskih izvora, još više kroz njihovo sažimanje i pravljenje celine koja pleni svojom elokventnošću, naučnom preciznošću i dobrim stilom. Sve to prate sjajne ilustracije koje još više pospešuju kvalitet studije.
Marko Popović spada u red najznačajnijih srpskih savremenih arheologa. Učestvovao je na brojnim iskopavanjima na srpskim i vizantijskim lokalitetima. Autor je niza stručnih radova i knjiga o srpskom srednjovekovlju.
Miroslav Timotijević je bio srpski istoričar umetnosti i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najveći deo naučne karijere je posvetio izučavanju srpske umetnosti i kulture osamnaestog i devetnaestog veka.
Milan Ristović je redovni profesor na katedri za Opštu svetsku istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Oblast njegovog naučnog interesovanja je dvadeseti vek. Autor je tri istorijske monografije i niza naučnih studija i članaka.
„Istorije nema bez čoveka, čovek živi samo u svakodnevnici, a svakodnevnice nema bez istorije kao ni istorije bez svakodnevnice. Pošto je čovek pretpostavka svega, ključno je tako kako čovek, živeći u svakodnevnici, živi istoriju“, napisao je čuveni srpski istoričar Andrej Mitrović. Ova misao je ideja vodilja autora studije „Istorija privatnog života u Srba“. U središtu priče o istoriji više nisu veliki događaji ili suvoparni podaci, pretvoreni nekom čudnom metamorfozom u apstrakciju koja je postala samodovoljna. Naprotiv. Ti istorijski događaji jesu prisutni, ali samo u svetlu posledica koje ostavljaju na ljudski život. U ovoj knjizi upoznajemo istoriju na drugačiji način. To nije registrator sa silnim prašnjavim dokumentima, svedocima davno prošlog vremena koje nema nikakve veze sa nama, već priča o životu. Još bitnije, to je priča o ljudima. I to onim ljudima čijim putem mi nastavljamo.

Naslov: Istorija privatnog života u Srba
Autori: Marko Popović (1944-), Miroslav Timotijević (1950-2016) i Milan Ristović (1953-)
Izdavač: Clio, Beograd, 2011
Strana: 643

Zovi me svojim imenom – Andre Asiman

U jednom od svojih intervjua, a kasnije i tekstova, Danilo Kiš izvor nacionalizma vidi u ljudskoj gluposti. Primer je Žil, junak jednog Sartrovog romana. Pomenuti Žil je dosadan, glup i nezanimljiv, suštinski potpuno nebitna persona. I ostao bi takav da nije jedne stvari. Kad god se pomenu Englezi Žil gotovo da dobija nervni napad, jer Žil je veliki Francuz i ne može da izdrži pomen tih arhineprijatelja. I, naravno, Žil postaje ličnost, još tačnije predmet interesovanja, preko mržnje prema drugačijem. Što Žil u životu nije ništa postigao, pa čak ni video nekog Engleza, da se ne priča tek o poseti toj Žilu omraženoj zemlji, nije bitno. Žil je dobio smisao života. Tog i takvog Žila susrešćete svakoga dana. Sve te sitne duše i gnjide koje svoju bednu egzistenciju zasnivaju na negaciji drugačijeg. Partijski su to prvoborci, veliki zaštitnici morala, stameni nacionalisti, branioci čistote kulture i jezika, javnog reda i mira. I jedino šta im je potrebno da bi svoje postojanje opravdali jeste suprotnost. Voljeni neprijatelj. Čak i u vremenu najvećeg jednoumlja, uzmimo za primer Sovjetski Savez, neprijatelji su bili neophodni. Kako su pravi neprijatelji pobijeni ili proterani tokom Oktobarske revolucije, a postojala je samo jedna partija, rešenje je pronađeno u samoj partiji. Tačnije, pronađeni su unutrašnji neprijatelji (Trocki i ostala kompanija). Ništa se ni razlikuje ni istorija jugoslovenskog komunizma oličena u neprijateljima kao što su Đilas i Ranković. Ili da uzmemo nama bliži primer, kako je to duhovito primetio Svetislav Basara, možete li da zamislite Srbe bez Hrvata? Ili Hrvate bez Srba. Na čemu bi i jedni i drugi (naravno, reč je o pomahnitalim ludacima) zasnivali svoje nacionalno postojanje, istinu govoreći frustracije, ako ne na mržnji prema drugačijem? Najbitnije od svega, to drugačije mora biti gnusno. Neprijatelj je nemoralno đubre, večito nam radi o glavi, urotio se protiv nas i našega načina života, jednom rečju neprijatelj je gnjida. Da bi se to ostvarilo neprijatelj mora biti u potpunosti nepoznat. I tu već kreće prava rašomonijada. Kako je neprijatelj nepoznat ako već znamo sve o njemu? Tu dolazi priča o tom znanju. Koje i nije znanje već plod potpunog nepoznavanja. Najjednostavnije rečeno to je pripisivanja osobina ljudima koje ne poznajemo. I baš zbog toga je bitna književnost. Ona iz mulja opšteg izvlači lično. Velovi mržnje proizašli iz neznanja se uklanjaju. Nestaje apstraktni neprijatelj i pred nama se ukazuje ličnost sa svim svojim manama i vrlinama. Vrlo slična nama. Baš kao što to čini Andre Asiman.
Početak je osamdesetih godina na severu Italije. Sedamnaestogodišnji Elio, sin uglednog profesora, letnje mesece sa roditeljima provodi u porodičnoj vili. U njoj, baš kao i svake godine, boravi i mladi naučnik kojem Eliova porodica omogućuje da dovrši naučni rad u prijatnoj atmosferi. Ovog leta je to Oliver, dvadesetčetvorogodišnji Amerikanac. Dopadljiva Oliverova spoljašnost je jednaka njegovom šarmu, kojem, kako se čini, niko ne odoleva. Pogotovo mladi Elio koji počinje da oseća žudnju mnogo veću od želje za prijateljstvom.
Napisan u prvom licu, kao neka vrsta Eliovog sećanja na leto provedeno sa Oliverom, roman „Zovi me svojim imenom“ nas od prvih rečenica ubacuje u vrtlog sveta jednog tek dozrelog mladića. Haotičnost misli i strast koja dolazi u koliziju sa realnošću, u ovom romanu je zadobila maestralno predstavljanje. U svojoj biti „Zovi me svojim imenom“ je klasičan bildungsroman. Samo što je to odrastanje jedne gej osobe. Slikajući Eliove žudnje, Andre Asiman u isto vreme maestralno portretiše i tadašnji svet. Onај u kojem je Eliova žudnja zabranjena: “Ali nisam shvatao da je moja želja da testiram žudnju tek obična varka koja ne služi ničemu drugom do da dobijemo ono što želimo, ne priznajući, pritom, ono što želimo.”
Andre Asiman, istaknuti američki pisac i esejista, je rođen u jevrejskoj sefardskoj porodici u Aleksandriji. Pod pritiskom egipatske vlasti njegova porodica se zbog jevrejskog porekla seli u Italiju, docnije u Sjedinjene Američke Države. Ove događaje je Asiman opisao u višestruko nagrađivanoj knjizi memoara “Iz Egipta”. Završava studije književnosti na Harvardu, koje kasnije predaje na nekoliko univerziteta. Napisao je četiri romana, dve zbirke priča i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze. Slavu mu donosi roman “Zovi me svojim imenom”, koji je kasnije i ekranizovan.
“Dok smo lutali pustim lavirintom jedva osvetljenih ulica (…) zapitao sam se o povezanosti cele ove priče (…) s nama – kako se krećemo kroz vreme, kako se vreme kreće kroz nas, kako se menjamo i menjamo i vraćamo na staro. Čovek ostari i ne nauči ništa drugo sem toga”, piše Andre Asiman u ovom romanu slikajući mladost, taj prapočetak svakog našeg htenja i, hteli mi to ili ne da priznamo, period određujući za naš život. Ta slika mladosti u ovom romanu je predstavljena nenadmašno u svoj svojoj haotičnosti, istinskoj žudnji i neminovnom porazu koji nam mladost donosi. Pred nama je čovek koji je kao i mi. I to je ona priča s početka. Čitajući ovaj sjajni roman čak i onaj najgori mrzitelj drugačijeg (ovog puta je to mržnja prema LGBT populaciji) moraće da prepozna sebe. Svoje žudnje i strasti. Sebe kao ličnost. I možda će shvatiti koliko je užasna nepravda koju nanosi drugima ne znajući u isto vreme ništa o onome koga mrzi. Maestralno upoznavanje sa tim “drugačijim” nam daje Andre Asiman u ovom romanu.

Naslov: Zovi me svojim imenom
Autor: Andre Asiman (1951-)
Prevela: Marija Obadović
Izdavač: Štrik, Beograd, 2018
Strana: 237

Život i sudbina 1-2 – Vasilij Grosman

“(…) Hoćete li ime za ovaj svet? Rešenje svih vaših zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjači, najneustrašiviji, najtamniji? – Ovaj svet je volja za moć – i ništa drugo!”, zastrašujući je završetak čuvene Ničeove knjige “Volja za moć”. Zastrašujući pre svega zato što u potpunosti menja dotadašnju paradigmu života, u isto vreme otvarajući put ka užasu dvadesetog stoleća. Vremenu baš te Ničeove volje za moć. Da bi se ovo shvatilo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Trenutak rađanja civilizacije se povezuje sa nastankom pisma i još bitnije začetkom onoga što bi moglo da se nazove konsenzusom za zajednički život. Još preciznije, ljudska želja za bezbednim i ustaljenim životom počinje da stvara društvene sisteme. Da bi ti društveni sistemi funkcionisali pored gole sile, primenjene Ničeove volje za moć, potrebno je još nešto što će obezbediti njihovo održavanje. A to je ništa drugo nego ideja. Najpraktičnija je ona socio-ekonomska gde ljudi stvaraju društvene i političke sisteme iz interesa. Samo što su takvi sistemi ekstremno retki, možda je Švajcarska jedini uspešan primer. Oni drugi, suštinski gotovo svi, sistemi se zasnivaju na ideji o plemenitosti i pravdi. Sila je svakako prisutna, ali je ona „oplemenjena“ idejom. Može to biti božije poslanje vladajuće dinastije ili sistema, ništa manje i društvena podela na one koje vladaju i one kojima se upravlja. Iz ovoga kasnije izvire niz nakaznih teorija i sistema. Najdrastičnije su rasne teorije o višim i nižim bićima, koje su dovele do robovlasništva i holokausta. Ali i tu dolazi do velike promene, one koju označava Francuska revolucija. Ustoličava se nova vrsta društvenog dogovora koja otvara put ka izgradnji novih sistema, samo sada zasnovanih na ideji pravde i slobode. Jedan od takvih sistema, a sasvim sigurno i najčuveniji, je bio Sovjetski Savez. I ne samo to. Njegovo postojanje je dokazalo ostvarivost ideje slobode, ali i njenu neodrživost. Sistem zasnovan na jednakosti i pravdi vrlo brzo je, neki će reći već od samog početka, pokazao svoje pravo lice. Onu Ničeovu volju za moć. Ko su bile žrtve? Upravo oni najplemenitiji ljudi koji su se borili za ustoličenje slobode i pravde. Maestralnu knjigu o njima je napisao Vasilij Grosman.
Sredina je 1942. godine. Nacisti pod kontrolom drže dobar deo Sovjetskog Saveza. Najveći deo nemačkih snaga je koncentrisan pred Staljingradom, gde će se sukobiti sa sovjetskom vojskom u borbi koja će postati poznata kao najveća bitka u istoriji ljudske civilizacije. Upravo ova bitka je tema romana „Život i sudbina“. Kroz priču o sovjetskom fizičaru jevrejskog porekla Štrumu, njegovoj majci Sofiji koja će ući u pakao nemačkih koncentracionih logora, partijskom komesaru Krimovu koji pada u nemilost, vojnom komandantu Novikovu i još desetini junaka (među kojima su i Staljin, Hitler, vojni komandanti…), Vasilij Grosman stvara knjigu koja prevazilazi svoju osnovnu temu. Koliko je ovaj roman priča o Staljingradskoj bici, još više je veličanstveni prikaz jedne istorijske epohe.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovaj roman, ta odrednica bi glasila tolstojevski roman epohe. I zaista, jedini roman koji po svom predstavljanju jednog istorijskog trenutka može da se približi „Ratu i miru“ je upravo ovaj. Grosmanov zamah je kolosalan. Na prvom mestu to je prikaz Staljingradske bitke do poslednjih tačnina. Ništa manje i slikanje jedne epohe kroz galeriju likova i njihovih društvenih funkcija (vođe, vojskovođe, vojnici, ideolozi, islednici, seljaci, radnici, intelektualci, naučnici, umetnici…). Čitav je to jedan svet ljudskih sudbina zarobljenih u raljama ideologije, nasilja i nesreća. Ali ipak poseban, jedinstven i neponovljiv: „Sve što je živo – neponovljivo je. Nemoguća je identičnost dva čoveka, dva grma šipka… Život nestaje tamo gde nasilje teži da zbriše njegovu originalnost i karakteristike.”
Vasilij Grosman, jedan od najvećih ruskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u jevrejskoj ukrajinskoj porodici. Završava studije hemije posle kojih radi kao inženjer. Pred Drugi svetski rat postaje profesionalni književnik i novinski reporter. Njegove reportaže iz ratnog Staljingrada će biti kasnije sabrane u knjigu “Narod je besmrtan”. O ovoj bici piše i u romanu “Za pravičnu stvar”, čiji je prirodni nastavak “Život i sudbina”. Grosmanov progon počinje 1960. godine. Zbog tada nezamislivog predstavljanja rata, sovjetska cenzura zabranjuje štampanje “Života i sudbine”, a rukopis zaplenjuje tajna služba (tek pre neku godinu je on “oslobođen” iz Lubjanke). Na sreću, jedan prepis rukopisa romana je otišao u inostranstvo, gde je objavljen tek 1980. Ogorčen ovakvim postupkom države, Grosman piše roman “Sve teče” o povratniku iz Gulaga. I ovaj roman je zabranjen. Grosman neće dočekati objavljivanje ova dva dela, kao i slavu koju će mu oni doneti. Umire 1964. od raka.
Dok se srpski izdavači ne udostoje da obnove izdanje “Života i sudbine” posle tridesetogodišnje pauze (valjda ne stižu od štampanja silnog smeća), našim čitaocima je dostupno hrvatsko izdanje romana (Fraktura, 2012) ili ovo “Prosvetino” iz 1986. godine.
“Jedini pravi i večiti smisao borbe za život je u čoveku, u njegovoj skromnoj individualnosti, u njegovom pravu na tu individualnost”, piše Grosman u ovom romanu. I zaista, ovaj roman je upravo ta borba za čovekovu slobodu i posebnost. Ogoljavajući “usrećiteljske” ideologije, da upotrebimo izraz Borislava Pekića, Grosman piše o pojedinačnim ljudskim sudbinama, nikada ne dopuštajući da ideologija uguši ljudskost, čak ni onda kada se to gušenje ljudskosti sprovodi u ime pravde i velikih ideja. Uvek na strani ljudi, čak i kada ti ljudi pate u paklu koji su sami stvorili, Grosman se sukobljava sa ideološkim nasiljem, Ničeovoj volji za moć koja se kamuflirala u plemenitu ideju: “Prirodna težnja čoveka za slobodom je neuništiva, ona se može prigušiti, ali se ne može uništiti. Totalitarizam ne može da odbaci nasilje. Ako odbaci nasilje, totalitarizam nestaje. Osnovu totalitazarizma čini večno, neprekidno, otvoreno ili maskirano vrhunsko nasilje. Čovek se neće dobrovoljno odreći slobode. U tom zaključku je svetlost našeg vremena, svetlost budućnosti.”

Naslov: Život i sudbina 1-2
Autor: Vasilij Grosman (1905-1964)
Preveli: Milica Glumac-Radnović i Ivana Sekicki
Izdavač: Prosveta, Beograd, 1986
Strana: 1091

Boja purpura – Alis Voker

Sasvim sigurno postoje ljudi koji i danas veruju u svojevrsno nadahnuće iz kojeg nastaje umetnost. Mogu to biti one romantične dušice koje umetnost posmatraju kao izraz božanskog, još više su to umetnici koji preko ove aure božanskog i nedostižnog sebi dižu značaj. Ali i pored toga ne postoji odgovor koji će razjasniti i raščlaniti nastajanje umetnosti. Može to biti inspiracija, koja u onom doslovnom i prvobitnom smislu predstavlja bogonadahnutost autora. Najjednostavnije rečeno, autor je samo objekat preko kojeg više sile realizuju svoju nameru. Takav slučaj je u starogrčkoj mitologiji, gde svaka grana umetnosti ima svoju muzu koja autorima donose nadahnuće. Identično je i u hrišćanstvu. Biblija se i dan-danas smatra za bogonadahnuti spis, što bi značilo da pisci biblijskih knjiga koautorstvo dele sa božanstvom. Isto to važi i za islam, gde koautorstvo nad Koranom dele prorok Muhamed i bog (preko svog anđeoskog predstavnika). Taj manir se prenosi kroz kasnije vreme, pa tako dolazi do verovanja u inspiraciju. S one druge strane je malo “prizemnija” teorija o nastajanju umetnosti. Inspiracija se posmatra kao talenat autora. Odakle on dolazi i danas je neodgonetljivo, ili možda barem u potpunosti, ali sam talenat ne vredi ništa bez rada. Što je već poprilično izlizana priča, ali se ona mora pomenuti. Naravno, taj rad ne treba shvatati doslovno. Svakako je bitno da umetnici neprestano stvaraju, u slučaju književnosti da neprestano pišu. Ali, opet, ni to nije od najvećeg značaja. Koliko je samo onih koji su napisali desetine i desetine dela, a da nijedan njihov redak nema baš nikakav značaj. I tu dolazi uloga talenta, ali ne samo njega. Pisci moraju da poprilično dobro poznaju stvari o kojima pišu. Ako je u pitanju delo sa istorijskom tematikom, mora se poznavati istorijska epoha o kojoj se piše, i to do tančina. Koga zanima ova tema idealna literatura su dnevnički zapisi Borislava Pekića u kojima je on beležio koliko je priprema trebalo za pisanje njegovih romana. Ništa se ne razlikuje ni pisanje o svakodnevnom životu. Neophodno je odlično poznavanje načina govora, psihologije, društvenih odnosa, čovekove prirode, suštinski svakog aspekta ljudskog života. Da se vratimo na početak. Da bi jedno književno delo bilo uspešno i da bi zaista bilo književnost, potrebno je na prvom mestu da autor zna da piše, to je ona uloga nadahnutosti ili talenta, kako vam je volja. Podjednako je potreban i rad, kao i poznavanje onoga o čemu se piše. I baš zbog toga su toliko retka književna dela koja zavređuju istinsko divljenje. Jedno takvo je roman “Boja purpura”.
Sredina je dvadesetog veka na američkom jugu. U njemu živi crnkinja Sili. Detinjstvo ispunjeno siromaštvom i nasiljem od strane očuha prekinuće njena udaja. Kao da nije dovoljno što je ta udaja nevoljna, Sili mora da se rastane od sestre Neti koja odlazi u Afriku da bude misionarka. Ipak, preokret sledi. Upoznavanje Sili sa pevačicom Šug Ejveri odvešće je do spoznaje nove stvarnosti i načina življenja, ali i do otkrivanja nepoznanica iz prošlosti. Taj put Sili je opisan kroz pisma naslovljena na boga, one jedine utehe preostale nakon nestanka sestre.
Književna vrednost romana “Boja purpura” proizilazi ponajviše iz jedinstvenog kompozicionog i stilskog rešenja romana. Na prvom mestu to su pisma koje glavna junakinja Sili šalje bogu. U njima Alis Voker briljira. Prenošenje načina razmišljanja, podjednako i stila, jedne jedva pismene osobe u ovom romanu ne samo da je dobro izvedeno, već zadobija razmere pravog književnog trijumfa. Pred nama je život. Bedan, ukaljan i nikakav, ispričan iz ugla prostodušne i nepismene žene, ali ipak veličanstven po svom emotivnom naboju, pitanjima koje se postavljaju i ništa manje sjajnim zaključcima. Takav je, recimo, Silin “obračun” s bogom: “Ceo život me nije bilo briga šta ljudi misle o onom što radim, kaz’la sam. Al’ duboko u srcu me bilo briga za Boga. Šta će on misliti. I ja došla do zaključka da on ne misli. Sam’ sedi tamo gore u slavi i gluv, rekla bi’. Ili njeno viđenje života: “Al’ ja ne znam kako da se borim. Ja samo znam kako d’ ostanem živa.”
Alis Voker spada u red najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Rođena je u siromašnoj porodici, kao osmo dete. Po završetku studija, na kojima joj je mentor bio Hauard Zin autor čuvene “Narodne istorije SAD-a”, se posvećuje aktivističkom radu za ljudska prava. Saradnica je Martina Lutera Kinga, kao i učesnica svih većih antiratnih, feminističkih i protesta za prava Afroamerikanaca. Debituje 1968. godine sa zbirkom pesama “Jednom”. Do sada je napisala preko trideset književnih dela (zbirke pesama i priča, romani, kao i publicistička dela). Slavu joj donosi roman “Boja purpura” za koji je dobila Pulicerovu i Nacionalnu književnu nagradu. Po ovoj knjizi je Stiven Spilberg snimao istoimeni film.
“(….) znam da s’ ljubav ne mož’ zaustaviti samo što ljudi pate i jadikuju”, piše Alis Voker u ovom romanu. I možda je upravo to suština “Boje purpura”. Ljubav kao jedina sila koja može da se suprotstavi ljudskoj patnji. Ono što je izuzetno bitno, ta ljubav, a kasnije i snaga koja proizlaze iz nje, nisu deus ex machina kao u onim otrcanim ljubićima gde gospodin savršeni dolazi i rešava stvar. Naprotiv. Ljubav u ovom delu je plod razumevanja sebe, puta bolne spoznaje sveta u kom se živi i suprotstavljanja očaju. Suštinski, to je pronalaženje razloga za život. A kad se taj razlog pronađe, borba za bolji, plemenitiji i najbitnije slobodan život postaje sveta misija, baš kakav je slučaj sa Sili. Izuzetnost ovog romana je što se taj put oslikava maestralnim stilom, sastavljenim sa odličnom predstavom života koja vri. I najbitnije, večitom zapitanošću nad onim velikim pitanjima i tajnama života: “Mis’im da mi ovde da s’ čudimo. Da s’ čudimo. Da pitamo. I dok s’ čudiš velikim stvarima i dok s’ pitaš o velikim stvarima, neš’ malo i naučiš, skoro slučajno. Al’ nikad ne znaš niš’ više o velikim stvarma neg’ na početku. Što s’ više pitam, kazo je, to više volim.”

Naslov: Boja purpura
Autor: Alis Voker (1944-)
Preveo: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 245

Devetsto treća – Dragiša Vasić

Koliko je to posledica ljudske potrebe za dobrom pričom, o kojoj je na ovom mestu već pisano, pogled na istoriju je još više „osakaćen“, ajde da upotrebimo možda neadekvatan izraz, personalizacijom istorijske nauke. Još tačnije, istorijske epohe, veliki prelomi i ratovi se posmatraju isključivo kroz određene ličnosti. Najbolje je to izrazio Tomas Karlajl: „Istorija sveta je samo biografija velikih ljudi.“ Ali, i tu postoji razlika. Nekada je to sasvim opravdano, kao dobar primer se može uzeti viktorijansko doba. Začetak industrijalizacije, sjedinjen sa naučnim i tehnološkim otkrićima, kao i promenom paradigne dotadašnjeg života, za svoj simbol uzima kraljicu Viktoriju. To pre svega proizilazi iz njenog načina vladanja državom, ali i zbog poprilično velikog vremenskog perioda kojeg je provela na vlasti. A sad o onoj negativnoj strani personalizacije istorije. Ona kreće od samog početka istorije. Kad malo bolje razmislimo, prvobitni istorijski izvori su više literatura nego nauka. Pročitajte samo Herodota ili kasnije rimske istoričare. Ili da uzmemo za primer našu srednjovekovnu istoriju. Jedini istorijski izvori iz ovog perioda su hagiografije, danas bismo ih zvali propagandom, čiji je zadatak bio da učvrste vladavinu određene vladajuće kuće, podjednako i da budućim generacijama iste te vladare predstave u najboljem svetlu. U takvom načinu pisanja istorije lične osobine junaka su od krucijalne važnosti. Uvek su to ljudi bez mane, pregaoci, čestite persone (poprilično krvave, istinu govoreći, ali koga istina zanima, bitnija je dobra priča), jednom rečju sveci. A ako imate takve ličnosti, tu dolazi staro dobro manihejstvo, morate imati i njihove suprotnosti. Krvave, zle i nemoralne neprijatelje. I polako dolazimo do poente. Ovaj manir se prenosi kroz kasniju istoriju kao nauku, podjednako i u svakodnevnom životu. Određene ličnosti se zbog svojih osobina slave kao simboli dobrote, kao što se i one druge smatraju za otelotvorenje čistog zla. Dešavaju se i preokreti, najbolji primer su tirani. Da uzmemo najdrastičniji, Hitlera. Nemački narod ga je prvo smatrao za božanstvo, a kasnije za najveću mrlju u svojoj istoriji. Postoje i oni manje drastični primeri kada određene osobine ličnosti određuju karakter njihove vladavine. Tako se često pad dinastije Romanov, a sledstveno tome i nestanak carske Rusije, vezuje za lične slabosti cara Nikolaja i njegove supruge Aleksandre. Isto to važi i za rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskua i njegovu suprugu Elenu. Istina je, naravno, da su njihove lične osobine bile loše, ili su bili u potpunosti nesposobni, ali iz vida se gubi opšta slika. Trulež, nepravda, siromaštvo i tiranija su uzroci njihovog pada, a ne lične osobine. Isti takav slučaj je i sa poslednjim Obrenovićem, o kojem je Dragiša Vasić napisao sjajnu studiju.
Na samom početku studije, i to u prva tri poglavlja, autor nam predstavlja karakter vladavine Aleksandra Obrenovića, kao i prve začetke otpora. Prelomni događaj predstavlja 23. mart. Protesti u kojima je policija ubila nekoliko demonstranata suštinski predstavljaju početak kraja. Gotovo celokupna javnost je protiv kralja, što otvara put ka ostvarenju zavere za njegovo ubistvo. Tu zaveru Dragiša Vasić podrobno opisuje, kao i majsku noć u kojoj je ubijen vladajući par. Najbitnije od svega, on tu ne staje. Poslednja poglavlja knjige predstavljaju kasnije događaje, dolazak novoga kralja, kao i zavereničko pitanje, aktuelno sve do Solunskog procesa.
Dragiša Vasić je napisao sjajnu studiju, u kojoj su istorijske činjenice svetinja. Naravno, priča o ličnom životu poslednjeg Obrenovića se ne zaobilazi, ali ona nije u fokusu, kakav je slučaj u gotovo svakoj priči o Majskom prevratu. Mnogo bitnije je kakve su bile kraljeve odluke, podjednako i posledice tih odluka, način vladanja, korupcija, ekonomsko rasulo, međustranački obračuni, ali i uticaj stranih sila. Ono što je suštinski svrgnulo kralja Aleksandra sa prestola. Ne i manje bitno, Dragiša Vasić je sjajni portretista tadašnjeg vremena i života. Verovatno je u ovoj knjizi dat najbolji opis Beograda na razmeđi dva veka: „Onaj familijarni, brojno upola manji Beograd, znao se sav među sobom. Ni palanka, ni veliki grad, sa životom koncentrisanim u jednoj širokoj ulici i nekolikim kafanama, uglavnom, Beograd je bio, ako se može reći, originalna, svoga roda prestonica u palanci, gde je svaki šegrt poznavao austrijskog vojnog atašea Gelenika, i svaki gimnazist skoro sve što se tiče politike.“
Dragiša Vasić, čuveni predratni pravnik, političar, književnik i publicista, je rođen u Gornjem Milanovcu. Kao mladić se borio u dva Balkanska i u Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu je istaknuti beogradski advokat blizak levici. 1941. godine prilazi četnicima Draže Mihailovića. Smatran je za glavnog ideologa ravnogorskog pokreta do 1943. godine. Vasićevo protivljenje kolaboraciji sa okupatorom, kao i svođenju četničkog pokreta na isključivo srpski, dovode do njegovog razlaza sa Mihailovićem. Prilikom bega iz zemlje Vasića su zarobile ustaše i pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima ubile u logoru Stara Gradiška. Pored političkog rada, Vasić je bio istaknuti romansijer, pripovedač i publicista. Najvažnija dela su mu roman „Crvene magle“ i zbirka priča „Utuljena kandila“.
„To vreme, tako nemirno i uzburkano, može se razumeti, ali tek posle vrlo pažljive studije događaja u njemu odigranih, takve koja uspeva da razgoliti svu onu unutrašnju neistinu i sve prividine uzroke njihove, otkrivajući genezu celoga pitanja, svih docnijih pitanja sa pravim uzrokom svega što je sledovalo…“ piše Dragiša Vasić u ovoj studiji. I on to zaista čini. Kao što je već rečeno, za njega su podaci i činjenice svetinja. Baš zbog toga ne očekujte romansiranu priču o ličnom životu kralja Aleksandra i manama njegove supruge, ako su to uopšte bile prave mane, a ne čaršijska naklapanja. „Devetsto treća“ je studija u kojoj se na jedan precizan, naučni i najbitnije objektivni način pokušava napraviti geneza događaja koji su doveli do Majskog prevrata, kao i opis onoga što se desilo nakon njega. Da se vratimo na početak. Dragiša Vasić pravi otklon od onog „ličnosnog“ predstavljanja istorije. Koliko su bitne osobine ljudi, još bitnije su društvene prilike i duh vremena koji dovode do velikih istorijskih događaja i preokreta. A baš to je srž i suština ove sjajne istorije studije.

Naslov: Devetsto treća
Autor: Dragiša Vasić (1885-1945)
Izdavač: Portalibris, Beograd, 2016
Strana: 193

Kada, ako ne sada? – Primo Levi

Ako se izuzme saznajna i folklorna funkcija (kako su moji preci živeli) istorije, suština ove naučne grane, ili barem kako je većina vidi, proizilazi iz latinske sentence o istoriji kao učiteljici života. Naprosto, šta nam znače podaci o ratnim bitkama i ofanzivama ako nas ti podaci neće naučiti da takvo ludilo nikada više ne ponovimo? Da bi se ta funkcija istorije ostvarila potrebni su svedoci, ljudi koji su doživeli, ali i preživeli istorijske događaje. Prvi takav zabeleženi “svedok” je vojnik Filipides. Antička legenda govori da je ovaj vojnik pod punom opremom pretrčao put od Maratona do Atine kako bi javio da su u bici pobeđeni Persijanci. Nastavak je, ipak, manje srećan. Filipides je odmah po saopštavanju vesti umro. Neslavna sudbina svedoka je još gora u kasnijoj istoriji. U bici kod Strumice koju su vodili Bugarska i Vizantija preživeli bugarski vojnici su oslepljeni. Legenda govori da je tek svakom stotom bugarskom vojniku ostavljeno jedno oko kako bi mogli da vode ostale vojnike. Pogled na ovu oslepljenu vojsku, po legendi naravno, doveo je bugarskog cara Samuila do srčanog udara i smrti. Ni novovekovna istorija se ne razlikuje. Samo što se u njoj, za razliku od pređašnje, pokušava iznaći nešto više od priče o strahotama. To je ona nada sa početka teksta. Ili još tačnije, istorija postaje pripovest o trijumfu čoveka nasuprot svih muka. Da uzmemo najočitiji primer. Priča o Drugom svetskom ratu je nezamisliva bez pobede nad nacizmom i nade koju je ta pobeda donela. I tu opet dolaze svedoci. Još tačnije, preživeli bez kojih istorija ne može da funkcioniše. Tako gotovo sve podatke o holokaustu ili sovjetskim logorima dugujemo preživelima. Apsolutno je nezamislivo pomisliti na holokaust, a da nam u te misli ne dođe i mađarski nobelovac Imre Kertes. Isto tako i pričati o sovjetskim logorima bez pominjanja dela Aleksandra Solženjicina ili Varlama Šalamova. Samo što već tu nastupa problem, koji je najbolje objasnio sam Imre Kertes u svojim dnevnicima. On je posle odgledane “Šindlerove liste” optužio Spilberga, mada je tu Spilberg samo simbol, za falsifikovanje istorije. Po Kertesu je priča o preživljavanju i nadi apsolutna laž. Holokaust je samo smrt i istrebljenje. Nema posle njega nikakve nade i nastavke. Samo smrti. Čak su i oni preživeli mrtvi. To najbolje pokazuje u delu “Kadiš za nerođeno dete” u kom objašnjava zašto nikada neće imati dete. Svet u kojem je postojao Aušvic ne zaslužuje nastavak. Da li je to tačno sjajno odgoneta još jedan svedok užasa holokausta Primo Levi.
Jul je 1943. godine. Nemci još uvek drže dobar deo Sovjetskog Saveza pod kontrolom. Baš u tim okupiranim oblastima sreću se Leonid i Mendel. Obojica su Jevreji koji pokušaju da se spasu od pomahnitalih nacista. Njihov zajednički put preko okupiranih teritorija spojiće ih sa preživelim Jevrejima i dovesti do formiranja partizanskog odreda. Tako organizovani, oni kreću u borbu. Da izgube nemaju šta, njihove porodice su pobijene u logorima ili u pogromima, baš kao što su i njihove kuće spaljene i uništene. Cilj borbe je uništenje nacista, posle koje treba doći do Italije i najzad do Palestine, gde će, oni se nadaju, početi njihov novi život.
Inspirisan istinitom pričom o jevrejskim partizanskim jedinicima koje su pružile otpor nacizmu, Primo Levi stvara sjajni ratni roman. Kao takav, on je na prvom mestu bitan kao svedočenje o poprilično nepoznatim istorijskim događajima. Primo Levi je sjajan hroničar života okupiranih teritorija pod Nemcima, ali isto tako i partizanskih pokreta koji su ustali protiv okupatora. Još bitnije, Primo Levi je sjajan pripovedač. Maestralno predstavljanje užasa sveta koji junake okružuje, sastavljeno je sa isto tako sjajnim slikanjem unutrašnjih svetova junaka. Priča je to o dobrim ljudima koji su prinuđeni da se prilagode ratnom ludilu: “To je važno, ali i užasno. Samo ako ubijem nekog Nemca, ubediću druge Nemce da sam čovek.”
Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, je rođen u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih muka i strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela: “Potonuli i spaseni”, “Periodni sistem” i “Zar je to čovek?”. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.
Jedini iskorak u klasično romaneskno stvaralaštvo Prima Levija je u isto vreme i promena njegovog tematskog fokusa. Krematorijumski svet, kako ga je nazvao Boris Pahor, se u ovom delu ne zaobilazi, ali perspektiva više nije ista. Umesto žrtava mi pred sobom vidimo borce. Povređene i uništene ljude svakako, njihove psihološke traume je Levi sjajno opisao, ali oni nisu samo to. Levijevi junaci su ljudi koji su odlučili da sudbinu uzmu u svoje ruke. Put je mukotrpan, a antisemitizam sveprisutan: “Kao mučenici smo im dobri: posle će nam verovatno podignuti i spomenik u getu, ali za saveznike nas ne žele.” Ništa im to ne znači. Vođeni željom za osvetom i novim početkom, koji svoj izraz pronalazi u želji za stvaranjem države Izrael, Levijevi junaci su pronašli način kako da prežive svoje muke. Oni nisu puki svedoci užasa istorije, isto tako ni ne pristaju na status žrtve, naprotiv, oni su graditelji novog sveta i borci za pravdu. Priču o njima je maestralno ispripovedao Primo Levi.

Naslov: Kada, ako ne sada?
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Preveo: Đorđe Jovakarić
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2018
Strana: 259

Dečji krstaški rat – Florina Ilis

Ukoliko bi onaj sada već poslovični Marsovac zabasao na našu planetu, potpuno je nebitno u kom istorijskom trenutku, verovatno bi se našao u čudu. Bilo bi to na prvom mestu iščuđavanje nad ljudskom surovošću i bestijalnošću, ništa manje i nad činjenicom da zemljani ovakvi kakvi su još još uvek nisu nestali. Ipak, verovatno bi najveće čuđenje bilo zbog toga što društveni sistemi opstaju i pored toliko nezadovoljstva. Ako ostavimo po strani uređena društva, mada se i u tim „zemaljskim rajevima“ naziru poprilične pukotine, kako se može objasniti postojanje duboko nepravednih i loših sistema? Razume se, ovde se ne računa sloj privilegovih, za njih je sistem u kojem oni dobro žive Lajbnicov „najbolji svet od svih mogućih svetova“. Odgovora ima puno. Od socijalnih uslova, manipulacije, obrazovanja, morala i životnih svetonazora. Ipak, postoji i znatno jednostavniji odgovor. On je kukavičluk. I tu opet mora da se zanemari opštevažeća istorija naše civilizacije. U njoj se pominju samo prometejski poduhvati i veliki ljudi koji su donosili promene. Samo što su to izuzeci, statistika je ovde nemoćna, ali sasvim sigurno većinu uvek predstavljaju oportunisti. Pre nego što se neko uvredi treba ovo objasniti. Pored onog klasičnog oportunizma oličenog u korišćenju prilike da se čovek na bilo kakav način okoristi, postoji i drugi koji se za razliku od prvog ne osuđuje. U pitanju je preživljavanje. Životne želje su svedene na minimum ili su opšteprihvaćene. Fokus je, naravno, isključivo na sebi ili na krugu bliskih ljudi. Sa takvim svetonazorima svaka želja za promenom je suvišna, i ne samo to. Ta želja je opasna. Vrlo lako se može izgubiti ranije stečeno, a dobiti ništa, iako suštinski potlačeni i nemaju mnogo toga da izgube (sjajno su to elaborirali Marks i Engels rečenicom da proleteri nemaju ništa da izgube sem svojih okova). Ovu bojazan od „gubitka“ koji dolazi iz promene sjajno koristi vladajuća kasta još više je potpirujući strahovima i stalnom pričom o sigurnosti, stabilnosti i svetloj budućnosti koja samo što nije stigla. Ipak, svemu dođe kraj. Pa čak i nepravdi. Trenutak je to u kojem se pojave lučonoše ili još češće metež pogodan da se sve pređašnje frustracije i nepravde naplate. Vreme u kojem potlačeni, ni sami ne znajući kako, podižu svoje glave. Razume se, reč je o revoluciji. Sjajan roman o takvom „podizanju glave“ napisala je Florina Ilis.
Sasvim je običan letnji dan u tranzicionoj Rumuniji. Na železničkoj stanici u jednom rumunskom gradu stoji voz prepun dece koja su krenula na more. I sve bi bilo sasvim obično da se na voz nije ukrcao i Kalman, romski dečak beskućnik, koji brzo pronalazi zajednički jezik sa učenicima šestog razreda. Prvobitna igra dovodi do poprilično ozbiljne situacije. Deca su zaustavila i otela voz, praveći revoluciju. U „igru“ se uključuje celokupni državni aparat Rumunije ne znajući šta da učini sa pobunjenom dečurlijom.
Ukoliko bi se gledalo žanrovsko određenje ovoga romana, on bi bio triler. Tome najviše doprinosi furiozni zaplet, ali i pripovedačka strategija koja najviše nalikuje filmskim kadrovima. Svako poglavlje donosi pogled na različiti lik i njegovo mesto u svetu romana. I ne samo to. Nalik Saramagu, autorka „odbija“ pravopisna pravila odvajući rečenice samo zapetama. Rezultat je tekst koji vas uvlači u sebe ne dajući vam ni tren predaha. Ipak, vrednost ovog romana nije samo u fabuli i naraciji. Autorka kroz sjajno predstavljanje likova i sveta koji ih okružuje maestralno slika tranziciono društvo ogrezlo u korupciji, kriminalu i nepravdi. A u takvim društvima je ustoličena izvrnuta realnost, kakva je recimo nostalgija: „Mislim na nas, obične ljude! Država je brinula o nama, dala nam je posao, kuće! Rumun je trebalo da se snađe s onim što dobija i da ne krade od države više nego što je dozvoljeno! Sada, ko još brine? Kradu oni mnogo važni, iz vlade i iz skupštine, i veliki šefovi, da nama ostalima ne ostane ništa!“
Florina Ilis spada u red najznačajnijih savremenih rumunskih književnih stvaralaca. Debituje 2000. godine sa knjigom „Haiku i kaligrami“. Sledi nekoliko romana i drama. Slavu joj donosi roman „Dečji krstaški rat“ za koji je dobila najveća rumunska književna priznanja, a ovaj roman je dosad preveden na šest svetskih jezika. Ovo je prvo njeno objavljeno na srpskom jeziku, i to u sjajnom prevodu Ileane Ursu Nenadić.
„Nasilje se nas ne tiče! To je problem drugih, mi, zaštićeni dostojanstvenim životom živimo u kontrolisanoj demenciji, u prijatnoj monotoniji bez teških posledica (…)“, tako autorka slika onu tihu većinu pomenutu na početku. I ne samo to. Florina Ilis je maestralno opisala društvo u raspadanju (korumpirane političare, kriminalce u sprezi sa vlašću, manipulacije mas-medija…) u kojem najveći deo stanovništva grca u krajnjoj bedi i, naravno, ništa ne čini da to promeni. Umesto njih, to čine deca, na sreću još uvek nezaražena oportunizmom i strahom odraslih, podižući revoluciju, ili kako su to odrasli nazvali, dečji krstaški rat protiv nepravde. Florina Ilis je napisala sjajan roman, izuzetan u svakom segmentu, i još bitnije uzvišenu himnu ljudskom dostojanstvu i plemenitom otporu protiv nepravde.

Naslov: Dečji krstaški rat
Autor: Florina Ilis (1968-)
Preveo: Ileana Ursu Nenadić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 495

Nekropola – Boris Pahor

Spisak ljudskih bedastoća, monstruoznosti, čudovišno bolesnih izuma i zamisli je poveliki. Ipak, po svojoj surovosti kao svojevrsni simbol se ističu koncentracioni logori. Na prvom mestu, oni nisu zatvori, kako ih mnogi ljudi vide. Ako je uloga zatvora, barem pravno gledano, da kazni osuđene počinioce zločina, podjednako i da im pruži rehabilitaciju, koncentracioni logori su njihova suprotnost. Još gore, zatočenici u koncentracionim logorima su nevini ljudi bez sudskih presuda, a čak i kada postoje te presude su čista proizvoljnost. Ali ni to nije najgore. Za razliku od zatvora, koncentracioni logori su mesta sistematskog i planskog uništenja. Još od onog prvog, inače napravljenog od strane Španaca na Kubi na samom kraju devetnaestog veka, broj ljudi koji su koncentracioni logori progutali je nemerljiv. Tako se broj žrtava u britanskim koncentracionim logorima tokom Burskih ratova procenjuje na dvadeset i osam hiljada. Neslavnu tradiciju nastavlja Austrougarska carevina koja tokom Prvog svetskog rata u logorima drži desetine hiljade nevinih ljudi. U međuratnom periodu nastaju logori u totalitarnim sistemima koji će postati najveća mrlja u istoriji ljudske civilizacije tokom dvadesetog veka. 1923. godine se stvara Solovecki logor iz kojeg kasnije izvire niz logora objedinjenih pod nazivom Gulag. Broj žrtava koji je odneo Gulag je preko milion. Odmah po dolasku na vlast, nacisti otvaraju koncentracione logore, koji postaju mesto masovnog i industrijskog uništenja. Procenjeni broj žrtava je preko šest miliona. Koncentracioni logori postoje i u drugim državama tokom Drugom svetskog rata. Po zlu je poznat ustaški logor Jasenovac. Brojne logore pod svojom kontrolom drže Japanci, isto tako i Amerikanci u kojima su pritvoreni Japanci. Ako ste mislili da je ljudski rod posle ovoliko besmislenog stradanja naučio lekciju grdno se varate. U posleratnom periodu otvaraju se novi logori. U Jugoslaviji je to Goli Otok. Ova ljudska bedastoća je naročito prisutna tokom korejskog i vijetnamskog rata. Staljinističku tradiciju nastavlja Mao u Kini. Logori su prisutni i u novovekovnim ratovima u Africi. Isto tako i tokom raspada Jugoslavije. Nikako drugačije se ne mogu nazvati ni mesta u kojima su danas „stacionirane“ brojne izbeglice na putu ka Evropi. Milioni i milioni su to besmislenih žrtava, sjedinjenih sa neopisivom patnjom proizašlom samo iz ljudske bestijalnosti. O svetu koncentracionih logora maestralnu knjigu je napisao Boris Pahor.
Početak je šezdesetih godina dvadesetog veka. Nekadašnji zatočenik nacističkog logora Nacvajler-Štruthof (sam autor) dolazi da poseti mesto svog stradanja. Prateći turiste koji uz vodiča obilaze ostatke Nacvajler-Štruthofa glavni junak se prepušta nimalo ugodnim sećanjima na dvogodišnji boravak u nacističkim koncentracionim logorima.
„Zlo, koje je ovde prevazilazilo sve dimenzije mašte, bilo je još odavno imanentno u meni kao prateća avetinjska senka. Zato mi se sad često učini da sam zbog spojenosti sa strahom u ovom svetu bezosećajna filmska kamera, koja ne učestvuje, već samo snima“, tako Boris Pahor slika svoje suočenje sa slikom pređašnjeg stradanja. Uvek na razmeđi između sadašnjosti, koja je oslikana u vodiču i turistima, i prošlosti koja avetinjski proviruje iza svakog kutka logora, Boris Pahor stvara maestralnu knjigu. U svojoj biti autobiografski roman, „Nekropola“ je mnogo više od toga. Na prvom mestu, to je sjajni psihološki portret čoveka koji mora da se sukobi sa neupokojenom prošlošću, ali i da nastavi da živi posle velike patnje. Isto tako, „Nekropola“ je sjajno napisana priča o svetu nacističkih logora, ali i traktat o čovekovoj suštini i otporu zlu: „I u stvarnosti je pored ljubavi, koja je nedvosmisleno prva, plemeniti otpor protiv nepravedne stvarnosti najviše što možemo dati kao doprinos oslobođenju čovečijeg dostojanstva.“
Boris Pahor, po mnogima najznačajniji slovenački književnik druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Trstu u manjinskoj slovenačkoj zajednici. Studira teologiju, a pred početak Drugog svetskog rata objavljuje prve književne radove. 1943. godine odlazi u partizane. Uhvaćen je od strane Nemaca i poslat u Dahau. Preživeo je dve godine najtežih muka i četiri koncentraciona logora. U posleratnom periodu završava studije italijanskog jezika, koji kasnije i predaje. Nova jugoslovenska vlast mu je zbog političkih stavova zabranila ulazak u Sloveniju, a njegovo stvaralaštvo je prokaženo. Rehabilitaciju doživljava tokom devedesetih. Njegova dela su prevedena na brojne jezike, a za svoj rad je zadobio niz priznanja. Ove godine je proslavio 105 rođendan i to objavljivanjem nove knjige.
„Slovenački čovek koji je u Dahauu na spisak novih bolničara stavio i moje ime pokušao je da spasi nekog ko bi, tako mu se činilo, svom rodu mogao biti od koristi. Ne znam ko je on bio, ali sam se, koliko sam mogao, trudio da radim tako da on ne bude razočaran, a ako više ne živi, da ne bude razočaran njegov pepeo“, piše Boris Pahor u ovom romanu. Čitajući „Nekropolu“ svaki čitalac će biti siguran da taj slovenački čovek nikako ne može biti razočaran. Boris Pahor je napisao remek-delo, maestralno po svom stilu, dubokim psihološkim uvidima, podjednako i dostojanstvenim predstavljanjem stradanja tokom holokausta. Krematorijumski svet, kako autor naziva nacističke logore, u Borisu Pahoru je zadobio sjajnog hroničara, ali i čoveka koji pokušava da ga razluči i razume, iako se to i samom autoru čini nemogućim: „Na čistom suncu sada su te slike nemoguće i shvatam da su naše izgubljene procesije zauvek prešle u nestvarnu atmosferu prošlosti. Postaće guste senke u podsvesti ljudske zajednice, pokretaće mnoge k slepom traženju utehe za mutan osećaj krivice; možda će ih istovremeno pokretati da se reše nejasnog prekora savesti u nerazumnoj, nagonskoj sadističkoj agresivnosti.“

Naslov: Nekropola
Autor: Boris Pahor (1913-)
Preveli: Ivana Veličković, Slobodan Novokmet, Jelena Budimirović i Jana Kobal
Izdavač: Klett, Beograd, 2009
Strana: 214

Godine vrana – Siniša Kovačević

Kao što postoje događaji koji se u svakoj nacionalnoj istoriji skrivaju i stavljaju pod onaj poslovični tepih zbog svoje neugodnosti, isto tako su prisutni i događaji koji zbog svoje istinske veličine, podjednako i mitomanije, postaju osnov, ajde da iskoristimo ovu pomalo naivnu frazu, nacionalnog duha. Naravno, ti događaji su podložni izmeni, neretko i potpunom gubljenju. Da vidimo kako to izgleda na primeru naše istorije. Za vreme vladavine Obrenovića taj događaj je bio Takovski ustanak i slavljenje Miloša Obrenovića (tada je ovaj vladar nazivan Miloš Veliki, što se i dan-danas može videti na ulazima vremešnih zgrada u beogradskoj ulici Kneza Miloša). Kada su posle Majskog prevrata na vlast došli Karađorđevići primat preuzima Karađorđe i ustanak u Orašcu. Tako, recimo, najveći orden umesto Takovskog krsta postaje Karađorđeva zvezda. Stvaranje nove države, prvobitne kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije, fokus prebacuje na Prvi svetski rat, delom zbog prirode nove države (multietničnosti kojoj nikako simbol ne može biti samo jedna nacionalna istorija), a još više zbog potrebe da se pronađe događaj koji će simbolisati veliku cenu kojom je plaćena nova država. Nakon Drugog svetskog rata fokus je na zajedničkoj borbi, koja je dovela do stvaranja novog sistema. Tako se za centralni događaj jugoslovenske istorije tokom socijalizma posmatra narodnooslobodilačka borba u Drugom svetskom ratu. Sa padom komunizma stari simboli se odbacuju ako ne ideološkim nasiljem, tipa brisanjem ulica narodnih heroja i partizanskih boraca, onda njihovim stavljanjem u drugi plan. Rehabilitacija poraženih strana u ratu (podjednako u svim državama nastalim na zgarištu Jugoslavije) prati traženje novog centralnog događaja nacionalne istorije tokom devedesetih. U Srbiji je to Prvi svetski rat koji postaje predmet opšte zloupotrebe. Koriste ga nemilice političari kao sredstvo manipulacije javnim mnjenjem, što ponekad zadobija monstruozne razmere. Novi komandanti, što zvanični što samozvani, se oblače u vojne uniforme iz Prvog svetskog rata u isto vreme čineći zločine, kakav je bio masakr u Srebrenice. Sa druge strane, Prvi svetski rat postaje neiscrpna tema za istoričare i publiciste. Ipak, čini se da to obnovljeno interesovanje ne dotiče literaturu. Sa retkim izuzecima, kao što je „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, Prvi svetski rat ne postaje književna tema. Sve dok se ove godine nije pojavio roman „Godine vrana“.
U središtu romana „Godine vrana“ nalazi se beogradska porodica Rajić. Na samom početku se upoznajemo sa Ljubinkom Rajić koja u odsustvu muža Bogdana, ratnog lekara, mora nekako da prehrani porodicu tokom austrijske okupacije. Sitna krađa uglja, učinjena u krajnjoj nuždi, odvodi život ove porodice do krajnje propasti. To će posebno osetiti Bogdan po povratku iz Velikog rata. Smrt žene i deca koju sam mora da podiže ništa su spram silnih nedaća i nesporazuma doživljenih u miru.
Romaneskni prvenac Siniše Kovačevića po svom zamahu i kvalitetu napisanog predstavlja delo kakvo se retko sreće u našoj literaturi. Za Kovačevića je priča svetinja. Nalik onim starinskim pripovedačima, Siniša Kovačević uspeva da zaintrigira i održi pažnju sjajno izatkanom pričom i zapletima, terajući svakog čitaoca da „guta“ stranicu za stranicom knjige. Na sjajnu fabulu nadovezuje se odlično pripovedanje, fokusirano na svaki detalj, bili to opisi izgleda starog Beograda, tadašnjeg mentaliteta ili ratne slike. To prati i stil. Sočne i bogate rečenice krcate su epitetima, poređenjima i aforističkim sentencama. Izdvojićemo samo neke: „Bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke“ ili „Tako je sa pravdom i osvetom, kad gori suvo, gori i sirovo“. Iako bi ovo u kontekstu modernih literarnih trendova verovatno delovalo otrcano i nepotrebno, u slučaju ovog romana predstavlja savršeni izbor narativne i stilske strategije.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Srpska drama“…) i filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…). Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Koristeći dobro oprobanu i gotovo uvek uspešnu literarnu matricu da se kroz sudbinu jedne porodice (kao što su Manovi Budenbrokovi ili Pekićevi Njegovani) ispriča istorije jedne zemlje ili vremenskog perioda, Siniša Kovačević stvara sjajnu knjigu. Najbitnije od svega, ta slika istorije je daleka od bilo kakvih političkih manipulacija. Čak i kad su prisutni politički elementi, čije prihvatanje ili neprihvatanje ponajviše zavisi od svetonazora svakog čitaoca, oni ne predstavljaju vodenični kamen na romanesknom vratu. To najviše proizilazi iz fokusiranosti na priču koja po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje. Pred našim očima se ukazuje nenadmašna slika Velikog rata i njegovih posledica. A u njemu je sve veliko. I ljubavi, i porazi, i mržnje, i ponori, i uspesi. Prava je to i velika priča, istinski književni trijumf. Sa romanom „Godine vrana“ savremena srpska literatura je konačno zadobila delo koje dostojno predstavlja epopeju Prvog svetskog rata.

Naslov: Godine vrana
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2018
Strana: 290

Engleski pacijent – Majkl Ondači

O ratu se uvek govorilo i uvek će se govoriti. Možda je to, ukoliko bi se pokušala napraviti analiza, najbezočnija ljudska fiksacija. Pogledajte samo ljude, uglavnom muškarce, koji kao najgora telad pilje u ratna oružja osećajući skoro pa erotsko uzbuđenje. Mačevi, noževi, puške, pištolji, haubice i tenkovi, sva ta oruđa uništenja neretko doživljavaju fetišizaciju, pogotovo kod vladajućih struktura, neka vam samo u svet dođe sladostrasni uzdasi balkanskih političara kada počnu da pričaju o nabavci novog oružja. Zanemarite otrcane floskule o odbrani zemlje, plemenitosti oružja i slične budalaštine. U korenu fasciniranosti ratom leži ljudska patologija. Nikako drugačije se ne može objasniti opčinjenost svirepošću i užasom kakav je rat. Kako književnost poprilično zavisi od društva i vremena u kom se stvara, jedino to možda neće priznati larpurlartisti, i ona je neretko sredstvo pomoću kojeg se patološka ljudska potreba za uništenjem slavi i postavlja na pijedestal vrline. I to od njenog samog početka. Šta je drugo Homerova „Ilijada“ nego slavljenje ratničke vrline i junaštva? Na ovaj antički uzor nadovezuje se kasnija književnost, od narodnih pesama pa sve do modernih slavitelja smrti. Ipak, i to na sreću, literatura je pišući o ratu, uspela u isto vreme i da ga predstavi onakvim kakav on zaista jeste. A rat je ništa drugo nego najobičnija klanica i izraz najdubljeg ljudskog ludila. Tako su ratni romani (kao što je, recimo, kultno Remarkovo delo „Na zapadu ništa novo“) postali u stvari najveća optužnica protiv rata. Ovo je potrebno, koliko je moguće kraće, objasniti. Istorija, pogotovo ona ratna, beleži samo pokrete trupa, borbena dejstva, prelome i poraze, u potpunosti zanemarujući učesnike rate, ukoliko oni, naravno, nisu komandanti ili vladari. Književnost tu grešku ispravlja. Za nju nisu bitni suvoparni podaci, ili su samo pokretači priče, ono šta je u fokusu jeste ljudska sudbina. I to, najčešće, onog najobičnijeg vojnika u rovu koji umire, ne znajući, opet najčešće, smisao svog stradanja. Takođe, za istoriju taj pojedinac, ukoliko preživi rat razume se, nije više bitan. On je samo jedan u mnoštvu. I tu opet dolazi književnost koja nam predstavlja ludilo rata kroz priču o njegovim posledicama. „Ja sam se smejao u krvi do kolena, / i nisam pitao: zašto? / (…) / Ja sam do juče pokorno sagibo glavu / I besno sam ljubio sram. / I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu – Ali je danas znam!“, čuveni su stihovi Dušana Vasiljeva. Priču o ljudima koji pokušavaju, baš kao i u Vasiljevim stihovima, da saznaju svoju sudbinu nakon rata donosi Majkl Ondači.
Sami je kraj Drugog svetskog rata. U napuštenoj bolnici, u stvari vili, negde u Italiji, ostao je samo jedan teško povređeni pacijent. Ne znajući ništa o njemu, izuzev da je Englez, pazi ga kanadska bolničarka Hana, izmučena smrću sa kojom se tokom ratnog perioda prečesto sretala. Njihov zajednički život će poremetiti dolazak dvojice ljudi. Prvi je Karavađo, sitni provalnik koji je postao saveznički špijun, nekadašnji Hanin poznanik, a drugi je indijski miner Kip, poslat da demontira mine u okoline napuštene bolnice. U furioznom zapletu sudbine ovih četvoro ljudi će se spojiti i odvesti ih novih ponora, ali i do izbavljenja.
„Tamo je bio kraj sveta. Ali u praznini pustinje uvek te okružuje nestala prošlost“, Majkl Ondači ovako slika pustinju u kojoj je boravio engleski pacijent. Iako ovo može da se doslovno shvati kao pustinja, to je u isto vreme i pustinja života junaka romana. Prividno daleko od ratnih dejstava, u vili koja nalikuje na kraj sveta, Ondačijevi junaci moraju da se sukobe sa svojom nestalom prošlošću. Nju Ondači slika silovito, kroz sjajne poetske reminiscencije, neprestano sukobljavajući prošlost i sadašnjost. Rečenice u ovom romanu su britke, surovo nežne, uvek na razmeđi bola i potrebe da se uprkos bolu nastaviti živeti, praćene sjajnim mislima junaka. Baš kakva je i ova: „Ima izdaja u ratu koje su detinjaste spram naših ljudskih izdaja u miru.“
Majkl Ondači, jedan od najznačajnijih savremenih kanadskih književnih stvaralaca, je rođen u Šri Lanki. Kao dete se sa porodicom seli u Veliku Britaniju, docnije u Kanadu. Tamo će započeti profesionalnu karijeru kao univerzitetski profesor. Do sada je napisao šest romana, preko deset zbirki pesama i jednu knjigu memoarske proze. Proslavio ga je roman „Engleski pacijent“ za koji je dobio „Bukerovu nagradu“ (povodom pedesetogodišnjice „Bukerove nagrade“ ovaj roman je od strane čitalaca proglašen za najbolje delo ovenčano ovim priznanje). Pored „Bukera“ zadobio je i niz kanadskih i internacionalnih književnih priznanja. Na srpskom je u izdanju „Mladinske knjige“ objavljen još jedan njegov roman, „Putnik sa Cejlona“. „Engleski pacijent“ je pretočen i u istoimeni višestruko nagrađivani igrani film.
„Engleski pacijent“ se može posmatrati iz više uglova. Na prvom mestu to je sjajni ratni roman sa trilerskim primesama. Sudbina zagonetnog engleskog pacijenta sasvim sigurno će izazvati znatiželju svakog čitaoca da otkrije njegov pravi identitet. Ništa manje nisu zanimljive ni špijunske avanture Karavađa, kao i demontiranje bombi koje obavlja Kip. Ali ono što odvaja ovaj roman od mora ratnih knjige jesu dve stvari. To je pre svega psihološka virtuoznost u slikanju unutrašnjosti likova i ponora u koje ih je odveo rat. Ondačiji junaci nisu heroji, oni su samo obični ljudi koji pokušavaju da pronađu svoje mesto u poludelom svetu. Ideja o svetom i plemenitom ratu, onako kako se on neretko predstavlja, za Ondačije junake ja podla laž. Nema za njih ničega plemenitog u ratu. Baš ničega. Samo truleža smrti od kojeg treba pobeći, iako se to čini nemogućim. Put kojim junaci ovog romana polaze je put ponovnog otkrivanja ljudskosti, baš kao što to čini i onaj čovek koji peva posle rata iz Vasiljeve pesme: „Oh, ta ja sam Čovek! Čovek! Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena / i preživeo godine klanja, / radi ovog svetog saznanja / što mi je donelo propast.“

Naslov: Engleski pacijent
Autor: Majkl Ondači (1943-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 311

Između Hitlera i Pavelića – Glez fon Horstenau

Kao retko koja naučna oblast istorija je podložna raznoraznim interpretacijama i sukobljenim „čitanjima“. Dovoljna je samo ideološka ili politička divergentnost i jedan događaj u prizmama različitih ljudi može da poprimi ne samo drugačije obrise, već i suštinu. Uzmite samo na primer Oktobarsku revoluciju. Dok ona za komuniste predstavlja trijumf, onima pak drugima je najdublji poraz. I ne samo to. Pokrenite pitanje o eventualnim žrtvama, i suočićete se sa isto tako različitim pogledima. Za jedne je to istorijska neminovnost, onima pak drugima krvavi pir. Iako će ovo verovatno predstavljati jeres za one koji istoriju posmatraju kao nekakvu objektivnu nauku u kojoj su činjenice svetinja, ona je ništa drugo nego lepo, ponekad i ne tako lepo, ispričana priča. Koliko tome pogoduje njena fluidnost, ono ideološko posmatranje, to је još više posledica ljudske potrebe za dobrom pričom. Dokle to može da ide najslikovitije nam prikazuje bujanje suludih ideja i teorija tokom čitave istorije naše civilizacije. Setite se samo one bajke o prezviteru Jovanu i njegovoj velikoj i nepoznatoj zemlji. Da bi priča bila ubedljiva, smišljena je istorijа te zemlje, opisi njenog bogatstva, pa čak i pisma koja je navodno napisao prezviter Jovan (koga zanima ova tema, idealna literatura je „Istorija mitskih zemalja“ Umberta Eka). Naravno, prezviter Jovan je izmišljen, i to zbog „marketinške“ podrške krstaškim ratovima. Setite se i raznoraznih nacističkih interpretacija istorije i suludih priča koje su ih pratile. Od traganja za arijevskim poreklom Nemaca na Himalajima, pa sve do zloupotreba nordijskih mitova. A sve je to itekako smatrano za istorijsku istinu u tom trenutku. Ako se priča o „fantastičnoj“ istoriji ne treba čak ni ići tako daleko u prošlost. Ona је uvek oko nas. Pogotovo u Srbiji. Teorije o Srbima narodu najstarijem, priče o vinčanskoj – razume se srpskoj – kulturi, budalaštine da Vizantija nikada nije postojala, raznorazne bajke o novijoj istoriji (Titovo poreklo, rehabilitacije zločinaca i njihove istorijske uloge…), sve je to sveprisutno, pogotovo otkako je internet olakšao komunikaciju, ali i omogućio svakoj budali da iznese svoj cenjeni sud. Suštinski, ljudi žele da istorija zvuči zanimljivo i da se u njoj otkriva nešto nepoznato, pa čak i ako to nije istinito. A za to vreme dragoceni istorijski spisi, koji zaista predstavljaju otkriće nečeg novog i nepoznatog, čame u mraku. Baš takvi su i memoari generala Gleza fon Horstenaua.
Memoarska knjiga „Između Hitlera i Pavelića“ zapravo su dnevnički zapisi koje je Glez fon Horstenau pisao u periodu od 1941. do 1945. godine. Početak je njegovo postavljanje za nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj. Ova puna titula je neophodna, zato što uloga pisca ovog dela nije bila da komanduje vojskom već da koordiniše saradnju između nemačke okupacione sile i novostvorene države. Upravo je to i tema ovih dnevnika. Autoru ne treba puno vremena da shvati pravu prirodu ustaškog režima i njegovih vodećih ličnosti: „Prilikom našeg sledećeg susreta Pavelić me je pozdravio ovim rečima: ‘Vaša ekselencijo, ja vam od sada obećavam da ću vam uvek govoriti istinu.’ Tokom sledećih petnaest minuta slagao me je tri puta“, ali isto tako i kuda vodi Hitlerovo ludilo. Četvorogodišnji ratni period je u Glezu fon Horstenau zadobio sjajnog svedoka, ali i interpretatora.
Ono što je izuzetno bitno naglasiti u vezi ove knjige jeste njeno vreme pisanja, iz čega proizilaze i njene vrline i mane. Sastavljani u vremenu kada se događaji dešavaju, ovi dnevnički zapisi predstavljaju idealan način da se na njih gleda iz ugla savremenika i svedoka. Još bitnije, nema naknadne pameti i korigovanja stavova kako to zahteva politička situacija. Naravno, tu su i mane. Nedostatak redakture je doveo do gomilanja nepotrebnih podataka (silne strane o susretima sa autoru bitnim ljudima, efemernosti, izlivi emotivnosti – ponajviše prema Austrougarskoj…) I pored toga, ova knjiga predstavlja sjajan pogled na jedno tužno vreme, ali isto tako i otkrivanje dragocenih činjenica, kao što je recimo ova. Autor već 1941. godine piše: „Čuo sam da su stotine jevrejske dece zatvorili u jednu prostoriju, danima ih tako držali, ne dajući im ni hrane ni vode, i na kraju ih pobili (…) Čovek mora da se stidi što je Nemac…“, svedočeći kako su još na početku rata Nemci znali za obim i bestijalnost nacističkih zločina, što na najbolji način uništava kasnija pravdanja koja se zasnivaju na neznanju i neinformisanosti.
Glez fon Horstenau je rođen u oficirskoj porodici. Posle školovanja na Vojnoj akademiji, pristupa austrougarskoj vojsci. Za vreme Prvog svetskog rata radi u vojnom propagandom odseku. Nakon rata pripada monarhističkoj struji koja se zalaže za vraćanje Habsburgovaca na vlast. Početkom tridesetih približava se austrijskim nacistima. Posle anšlusa Austrije obavlja nekoliko istaknutih dužnosti. Gotovo celi Drugi svetski rat je proveo u Hrvatskoj kao diplomata. Smenjen je 1944. godine usled političkih previranja. Uhapšen je od strane Amerikanaca odmah po padu Trećeg rajha. Posle jednogodišnjeg pritvora se ubio strahujući da će biti izručen novim jugoslovenskim vlastima.
Memoari Gleza fon Horstenaua su značajni na mnogo načina. Na prvom mestu oni su sjajna slika svakodnevnog života u Trećom rajhu i okupiranim zemljama, ništa manje i odličan prikaz nacističkog ludila (posebna poslastica za sve ljubitelje okrajaka istorije je slikanje Hitlera i njegovih najbližih saradnika). Ipak, ljudima na ovim prostorima je najznačajnije viđenje istorije Drugog svetskog rata u NDH. U ovoj knjizi saznajemo kakav je bio odnos većeg dela hrvatskog naroda prema Paveliću: „Niko ga nije pozdravio. Njegova revolucija uspela je da oduševi samo mali broj ljudi iz hrvatskog naroda“, ko je bio Stepinac: „Reč je o nadbiskupu koji bi prema svojim sposobnostima trebalo da bude seoski pop. Samo ga njegov visok položaj čuva da mu čovek ne kaže koliko je glup“, ali i šta je Jasenovac zaista bio: „No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri.“ Ipak, ovi memoari su pre svega priča o jednom zanimljivom čoveku, koji se delom zbog svojih grešaka, a još više sledom nesrećnih okolnosti, našao na životnoj nizbrdici. Priča je to o čoveku koji je gajeći u sebi istinski i dokazima potvrđeni humanizam („Ono što mene pogađa jeste činjenica da želi da mi sudi upravo ona zemlja u kojoj sam bio jedini koji se zalagao za humanu politiku. Uspeo sam da spasem ne desetine hiljada, nego stotine hiljada života“) u isto vreme pripadao najmonstruoznijem režimu u istoriji naše civilizacije.

Naslov: Između Hitlera i Pavelića
Autor: Glez fon Horstenau (1882-1945)
Preveo: Nikola Živković
Izdavač: Pravoslavna reč, Novi Sad, 2013
Strana: 770

Aleksandar i smrt – Slobodan Micković

„Smrt. Večita misao. Pritajena klica svesti u našim zaboravima. Jedino stalno i večito prisustvo u nama“, napisao je na jednom mestu Vladan Desnica. I zaista, misao o smrti je baš ta pritajena klica svesti u našim zaboravima, jer ma koliko god bila velika naša htenja i uzdanja smrt nas čeka kao krajnja neminovnost. Ali, opet, ljudi ne bi bili to što jesu da nisu smislili načine da se i taj neminovni kraj anulira. Šta je drugo medicina nego sredstvo da se kraj barem privremeno odgodi ili niz naučnih, podjednako i šarlatanskih, pokušaja da se smrt pobedi? Setite se samo onih grotesknih čuvanja tela u tečnom azotu ne bi li se tako dosegla besmrtnost. Ako ostavimo po strani ove stvarne pokušaje anuliranja smrti, preostaju nam metafizičke iluzije o besmrtnosti. Pored potrebe za ustrojiteljem sveta, nečem što daje smisao našem haotičnom postojanju, ljudi od boga, ili ideje o bogu, traže i besmrtnost. Nadu da ovo, ipak, nije kraj i da je izvestan nastavak našeg postojanja. „Smrt je izumitelj boga“, piše Saramago. Ta nada u besmrtno trajanje svoj izraz pored obećanja budućeg života pronalazi i u iluziji o večitom trajanju kroz naša dela. Ipak, znači li to šta? Zar će nas zaista utešiti činjenica da će neko nekada pomenuti naše ime pošto zauvek nestanemo? Sa ovom iluzijom se sjajno poigrao Vudi Alen: „Ne želim da postignem besmrtnost kroz svoj rad… Želim da je postignem kroz neumiranje. Neću da živim u srcima ljudi koji su me znali, hoću da živim u svom stanu.“ Kako je to večito življenje u svom stanu nemoguće, ljudi uzimaju ono što se može uzeti. Još tačnije, iluziju o trajnom postojanju. Koliko je to posledica romantičarske misli o budućim generacijama koje nastavljaju našim putem, još više je pitanje ljudske sujete, toliko velike da ona prelazi i granice našeg ograničenog postojanja. Najvidljivije je to u umetnosti, svim tim tragikomičnim pokušajima umetnika da ostave nešto za one koji dolaze iza njih. Pritom se zaboravlja činjenica da je mnogo veća verovatnoća da će njihov rad biti zaboravljen. Statistika je ovde nepouzdana, ali sasvim sigurno na jednog umetnika koji se pamti nadovezuje se na stotine njih koji su u potpunosti zaboravljeni. Još veća iluzija o kontinuitetu dolazi od moćnika. San svakog vlastodršca, pogotovo tiranina, je koliko promena sveta u kom se sad živi, još više promena sveta koji će tek doći. Da li je to zaista moguće i šta od naših snova o besmrtnosti ostaje maestralno odgoneta Slobodan Micković u romanu „Aleksandar i smrt“.
Aleksandar Veliki je umro. Kao da nije dovoljna njegova iznenadna smrt, u Vavilonu nastupa pravi haos. Gde i kako sahraniti mrtvaca, početni je problem. Onaj mnogo veći je Aleksandrovo nasleđe i pitanje ko će zadobiti vlast nakon njegove smrti. U središtu tog haosa je lik Arhideja, Aleksandrovog oružnika i bliskog prijatelja. Određen da upravlja ceremonijom pripreme Aleksandrovog tela za sahranu, Arhidej pokuša da pronađe sebe. I to kroz priču o Aleksandru u čijoj je senci protekao ceo njegov život.
Najjednostavnije određenje ovog romana je da je on priča o životu velikog antičkog vladara, samo što je to daleko od istine. Aleksandar jeste glavni junak, Micković je obavio sjajno istraživanje njegovog života što je vidljivo na svakoj stranici knjige, no ipak tema ovog romana nije sam Aleksandar već uticaj koji je on ostavio na druge ljude. Izbor da glavni junak knjige u isto vreme bude i narator još više pospešuje ovu pripovedačku strategiju. Večito lelujajući između sećanja na Aleksandra, predstave sadašnjosti (mrtvog Aleksandra) i brojnih emocija i misli koje proizlaze iz sukoba prošlosti i sadašnjosti, Mickovićev pripovedač pokušava da zaključi ko je Aleksandar zaista bio: „Znaš da su to samo prazne reči koje liče na istinu, da je to samo nekakav prolog početničke drame, a da prava drama koja treba da sledi nikada neće biti napisana. Bila bi, sigurno, da je Aleksandar bio samo filozof, samo tiranin, samo heroj, osvajač, samo podmuklica, samo stradalnik. Znaš tu smešnu naviku današnjih pisaca drame – da likovi imaju samo jednu osobinu. Ali je on, sigurno, bio od svega toga, manje ili više, ponešto.“
Slobodan Micković spada u red najznačajnijih makedonskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Završio je studije filologije na skopskom univerzitetu, na kojem je docnije i predavao. Debitovao je 1992. godine sa delom „Aleksandar i smrt“ posle kojeg je napisao još šest romana. Bio je plodan esejista, književni teoretičar, kao i prevodilac. Za svoje stvaralaštvo je nagrađen sa nizom makedonskih književnih priznanja.
„Ali moćnici i nemaju potrebu da poznaju sebe, dovoljno im je što ih drugi znaju onako kako to oni žele – po sili, svireposti i bezdušju što izaziva strah“, Slobodan Micković piše u ovom romanu, trudeći se da ne postupi po ovoj misli. Tu predstava o moćniku ne zavisi više od njega samog, na kraju on je i mrtav, već od onih koji ostaju iza njega. I polako se vraćamo na početak. Šta ostaje iza nas tema je ovoga romana kroz priču o Aleksandru Velikom. Slobodan Micković daje sjajne odgovore. Ono što smo želeli da ostvarimo ostaje nedovršeno: „A upravo je njegov život bio odiseja. I više od toga – on se nije vratio u svoju Itaku, u Makedoniju. Otišao je, zalutao i nije više našao sebe. Taj je život prošao u traženju nečega. Da li je tražio zlatno runo, da li je tražio sedište bogova ili kraj sveta, niko ne zna. Nije našao ništa.“ Ostaje i praznina koja sa protokom vremena postaje sve veća i veća. Naša dela za koja smo mislili da su večita rastvaraju se i pretvaraju u ništavilo. Ni sećanje na nas nije ono što smo mislili. Od stvarne ličnosti postaje se priča i mit, koja isključivo zavisi od onog ko je pripoveda. Sve to maestralno pokazuje Slobodan Micković u romanu „Aleksandar i smrt“, koji po snazi svog poetskog izraza, veštini pripovedanja i erudiciji jedini pandan može pronaći u „Hadrijanovim memoarima“ Margaret Jursenar.

Naslov: Aleksandar i smrt
Autor: Slobodan Micković (1935-2002)
Preveo: Slobodan Micković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 243

Ovde i sada – Pol Oster i DŽ. M. Kuci

Postoji bezbroj otrcanih fraza o čovekovoj suštini. Jedna od njih je i priča o čoveku kao društvenom biću. Znate već kako ona ide, čovek bez drugih bića neminovno stagnira, napredak izostaje i civilizacija gubi svaki smisao. U poslednje vreme su učestale i teorije o fizičkom, a sledstveno tome i mentalnom, propadanju pojedinaca koji žive kao usamljenici. Verovatno je to najbolje predstavljeno u romanu Zoi Heler „Zabeleške o skandalu“ kroz priču o usamljenici Barbari. Rečenice u kojima ona govori da je vrhunac njenog društvenog, podjednako i emotivno-erotskog, života slučajni dodir sa strancem u javnom prevozu ili dodirivanje prstiju mesara kada joj predaje porudžbinu, slikovita je predstava užasne samoće i nedostatka bile kakve interakcije sa drugim ljudskim bićima. No, sve je to opšte poznato i neprestana tema u poslednjih nekoliko decenija. Koliko tome pogoduje promena paradigme društvenih i porodičnih odnosa; opet poprilično otrcano lamentiranje nad svetom koji odlazi dođavola, a nikako da zaista ode; isto tako je i posledica pojave novih tehnologija u kojima se odnos sa drugim ljudima sve više izmešta u virtuelnu realnost. Što je ponovo tema o kojoj se neprestano govori. Naša je drugačija. Ako uzmemo da je teorija o čoveku kao društvenom biću istinita, zasad je barem niko nije pobio, šta je sa onim ljudima koji su po prirodi svog posla, ili bolje reći zanimanja, osuđeni na usamljeništvo? Da budemo konkretni, reč je o umetnicima, ponajviše književnicima. Za ostale vrste umetnosti, bilo to slikarstvo, vajarstvo ili film, prisustvo drugih ljudskih bića je neophodno. Film, ma koliko režiser bio talentovan, ne može biti snimljen bez glumaca, scenografa, kamermana… Isto tako ni slika naslikana ili skulptura izvajana bez modela, ako to naravno nije apstraktno ili pejzažno slikarstvo, kao ni kasnije prodata bez kontakta sa drugim ljudima. Sa literaturom je stvar drugačija. Iako pisac neminovno stvara za druge ljude, on je u toku procesa pisanja osuđen samo na sebe. Stereotip jeste, ali je istinit, najveći broj pisaca, ima izuzetaka naravno, veći deo svog života provodi u samoći. Uzmite u obzir i neverovatnu količinu ubeđenosti u sopstveni genij koji pisci neretko gaje, nije joj ravna ni sujeta operskih diva, i tek onda ćete shvatiti ponore njihove usamljenosti. Baš zbog toga su i zanimljiva istinska prijateljstva pisaca, ona u kojima se oni pokazuju kao društvena bića, a još više trenuci u kojima dele svoj talenat stvarajući velika dela. Takav je slučaj sa Polom Osterom i Dž. M. Kucijem.
U knjizi „Ovde i sada“ sabrana su pisma, da prava pisma, koja su Pol Oster i Dž. M. Kuci razmenili u periodu od 2009. do 2011. godine. Ali, opet, to nisu obična pisma. Intima je gotovo uvek po strani, u Kucijevom slučaju skoro nepostojeća. Zašto književnost danas nema nikakav uticaj, da li je bolje grabuljati dvorište ili čitati beletristiku, gde su nestali pesnici, kakav odnos treba imati prema čitaocima, sve je to samo mali deo ove sjajne prepiske. Ne zaobilaze se ni one „obične i svakodnevne“ teme. Oster i Kuci se hvataju u koštac sa savremenim tehnologijama, politikom, ekonomijom i nizom drugih ljudskih problema i muka.
„Radije ćemo živeti u bedi stvarnosti koju smo stvorili… nego da stvorimo novu, dogovorenu stvarnost“, tako Dž. M. Kuci piše u jednom pismu u ovoj knjizi. Priča o baš toj bedi dogovorene stvarnosti tema je ove dvojice pisaca. Kako joj oni pristupaju? Možda je najbolje reći kroz prizmu romanesknog iskustva koje se meša sa sjajnim esejističkim pristupom. U ovoj knjizi pisama se „velike teme“ osvetljavaju na potpuno novi način. Mešavina je to duhovitosti, erudicije, ništa manje i ličnih iskustva, koje se kroz dijalog šire i dopunjavaju. Sve to rezultira sjajnim uvidima i zaključcima. Kakve su, recimo, Osterove misli o položaju umetnosti danas: „Više niko ne veruje da poezija (ili umetnost) mogu promeniti svet. Niko ne kreće u svetu misiju. Danas pesnika ima na sve strane, ali razgovaraju samo jedni s drugima“ ili Kucijeve o smislu revolucije: „Možda je u tome suština revolucije, možda je to sve što bi od nje trebalo očekivati: jedna ili dve nedelja slobode, trijumfa nečije snage i lepote, dok se sedi starci ne pregrupišu i ponovo ne preuzmi vlast, a život se vrati u normalu“.
Pol Oster, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, je autor niza romana (Njujorška trilogija, Nevidljivi, Mesečeva palata…), zbirki pesama i priča, knjiga eseja. Istaknuti je i scenarista, reditelj i prevodilac. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz književnih priznanja.
Dobitnik Nobelove nagrade, kao i dvostruki laureat Bukerove nagrade, Dž. M. Kuci, je rođen u Južnoj Africi. Živeće kasnije u Engleskoj, Americi i u Australiji. Autor je niza romana (Iščekujući varvare, Sramota, Život i vremena Majkla K, Spor čovek…), nekoliko knjiga memoarske proze i eseja.
„Najbolja i najdugovečnija prijateljstva zasnivaju se na poštovanju. To je čvrst temelj koji dugoročno povezuje dve ličnosti. Poštuješ nekoga zbog onoga što radi, zbog toga ko je, kako savladava teškoće na svom putu kroz svet“, tako Pol Oster govori o prijateljstvu i u isto vreme na najbolji način izražava suštinu svog odnosa sa Kucijem. Iz toga i proizilazi uživanje svakog čitaoca koji uzme ovu knjigu u svoje ruke. U njoj neće susresti borbu dva ovna na brvnu, kakav je običan slučaj sa piscima, naprotiv, „Ovde i sada“ je prikaz razmene misli i iskustava dva književna velikana koje vezuje istinsko poštovanje jednog prema drugom, iz čega proizilazi i istinsko prijateljstvo. Koristeći svoje enciklopedijsko znanje, podjednako i literarni talenat, oni pokušavaju da pronađu odgovore na pitanja koja ih tište. Ponekad tih odgovora nema, ali suština, baš kao i literaturi, nije u rešenjima, već u razmeni misli. I priči. Kako ta priča, ili još bolje rečeno dijalog, treba da izgleda maestralno nam pokazuju Oster i Kuci.

Naslov: Ovde i sada
Autori: Pol Oster (1948) i Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 230

Pročitajte i prikaze romana Dž. M. Kucija:
Zemlje sumraka
Isusovo školovanje