Prateći istoriju naše civilizacije, hteli mi to ili ne, gotovo smo prinuđeni da pronađemo obrasce našeg ponašanja, koji kroz protok vremena menjaju svoje obličje, ali po svojoj suštini ostaju identični. To su pre svega naše najbazičnije emocije i potrebe. Uzećemo samo za primer naš emotivni život. Iako se paradigma emotivne zajednice menjala kroz vreme (od rodovskih i plemenskih zajednica, preko poligamije, porodične zadruge, pa sve do porodice u današnjem obliku i priznavanja LGBT partnerstava ili brakova) u njenoj srži je identična stvar. Potreba dve jedinke da žive zajedno i da na neki način ozvaniče svoj odnos. Identična stvar je i sa društvenim i političkim životom. Iako su, naravno, prisutne promene na bolje, pre svega preko ideje demokratije i socijalne pravde, koje su proizašle iz Francuske revolucije, kroz celu istoriju naše civilizacije prisutna je svojevrsna borba za moć. Na jednoj strani su vlastodršci (koliko strukture državne moći, ništa manje i industrijalci, bogataši, dobrim delom i crkveni kler), a na onoj drugoj ostatak populacije. Kakav će odnos snaga između ove dve grupacije biti i u kakvom obliku će on postojati pre svega je pitanje borbe. Iliti još jednostavnije, samo zahvaljujući borbenosti ili njenom odsustvu kod najšire populacije određuje se sistem u kom se živi. Upravo zahvaljujući odsustvu tog otpora ustoličeni su totalitarni i autokratski režimi. Naravno, za to uvek postoji priprema. Nakon velikog perioda stagnacije (gotovo je svejedno da li je to ratni poraz ili ekonomsko tavorenje) pojavljuje se spasilac, vođa, koji, malo po malo, preuzima sve poluge moći. Kroz obećanje boljeg života ili ispravljanja nepravdi on gradi svoj kult ličnosti, praćen progonom neistomišljenika, koji unosi strah svimа koji se protive njegovom načinu vladavine. Ključna stvar i odgonetka, ipak, leži u ravnodušnosti većine. Njima to, jednostavno, nije bitno. Nepravde i zla se dešavaju drugima, a ne njima, kao u čuvenoj pesmi „Prvo su došli…“. Dobrim delom je to i konformizam. Sjajno taj put prikazuje Antonio Skurati u romanu „M Sin veka“ govoreći: „Da, većina Italijana, užasnutih zločinom, želela bi pad fašizma, kako bi očistili svoje domove od aveti, ali onda, u vreme večere, prevagnu svakodnevne potrebe. Čestitost nije među njima.“ Taj put razaranja sveta u kom se živi, praćen ravnodušnošću većine, ali i utvrđivanja moći vlastodržaca upravo zahvaljujući ravnodušnosti te većine, danas je najvidljiviji u digitalnom aspektu naših života. Sjajnu priču o tome donosi Edvard Snouden.
Sada već davne 2013. godine Edvard Snouden je izlaskom u javnost i otkrićem nezamislive količine podataka koju američka vlada, ali i dobar deo drugih, nezakonito skuplja o nama napravio ne samo svojevrsni skandal, već i označio prekretnicu u shvatanju našeg života u digitalnom dobu. Šest godina kasnije, sada u izgnanstvu, Snouden piše memoare „Trajno zabeleženo“, pripovedajući o tim turbulentnim danima, ali i događajima koji su im prethodili.
„Tek kada sam malo podrobnije razumeo proces nadzora i štete koju može doneti, postao sam opsednut svešću da mi, narod – i to ne narod samo jedne države, već celog sveta – nikad nismo dobili priliku da glasamo ili bar izrazimo svoje mišljenje o tom procesu. Sistem koji se zasniva na skoro univerzalnom nadziranju ne samo da je uspostavljen bez naše saglasnosti, već je stvoren tako da namerno sakrije svaki deo programa od našeg saznanja“, piše Snouden u ovoj knjizi. Predočavajući nam priču o tom otkriću, on ispisuje svojevrsnu pripovest o najvećoj moralnoj aporiji vremena. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, Snouden sva ta otkrića ispisuje neverovatno slikovito, tako da će i najveći informatički laik moći da ih razume. Put jednog velikog herojstva, i to bez preterivanja, u ovoj knjizi je zadobio izuzetan prikaz.
Edvard Snouden, jedan od najvećih disidenata našeg vremena, rođen je u Severnoj Karolini. Bio je službenik Centralne obaveštajne agencije i Nacionalne bezbednosne agencije. Nakon obelodanjivanja brojnih podataka koji su pokazali neverovatne zloupotrebe od strane američkih obaveštajnih struktura nalazi se u izgnanstvu. Za svoj rad je zadobio brojna priznanja i nagrade. Trenutno je na čelu fondacije koja se bavi zaštitom privatnosti na internetu. Njegova memoarska knjiga „Trajno zabeleženo“ prevedena je na mnoštvo jezika i zadobila milionske tiraže.
Sasvim sigurno najbolji deo Snoudenovih memoara nalazi se početku knjige. Opisujući svoje detinjstvo i odrastanje, Snouden predstavlja svet samo naizgled običnog deteta i mladića koji nekako pokušava da pomiri svoja interesovanja sa okolinom. U isto vreme on daje i sjajnu sliku začetaka interneta, gotovo idealistički svet u kom on još uvek nije postao plen korporacija, nedugo zatim i državnih struktura. Taj prelom, koji Snouden doživljava na svojoj koži, predstavlja prekretnicu njegovog života. Suočen sa nezamislivom zloupotrebom interneta od strane države, Snouden odlučuje da napravi herojski iskorak. I tu se polako vraćamo na početak priče. Vreme u kom sve to Snouden čini je trenutak neograničene moći državnih i korporativnih struktura koje su u potpunosti preuzele kontrolu nad celokupnom populacijom, i to preko potpunog praćenja svakog našeg koraka. Otpor ne postoji, naposletku on nije ni moguć, gotovo niko ne zna za razmere ovog zločina. Obelodanjujući ga Snouden je preuzeo ogroman rizik i platio cenu za to. Da li se nešto promenilo? Suštinski, sem manjih kozmetičkih promena gotovo ništa. Ipak, da bi promena bila moguća neophodan je otpor. Sjajan putokaz za to nam je dao Snouden, ispisujući priču o tom putu u ovoj sjajnoj knjizi: „Zovem se Edvard Džozef Snouden. Nekad sam radio za vladu, sad radim za narod. Tek posle tri decenije, shvatio sam da između toga postoji razlika, a saznanje mi je donelo podosta nevolja (…)“
Naslov: Trajno zabeleženo
Autor: Edvard Snouden (1983-)
Prevela: Gordana Zarić
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 350
Čitaonica, mesto za dobre knjige 