M. Sin veka – Antonio Skurati

Afera oko prvog srpskog igranog filma o Jasenovcu, ako je to uopšte moguće nazvati aferom i ako bilo šta drugo u našem javnom životu postoji sem afera, donela je dva zanimljiva pitanja. Prvo je preispitivanje istorijskog nasleđa, pre svega jugoslovenskog. Dobar deo javnosti tvrdi da je Jasenovac, samim tim i pitanje ustaških zločina, bio potpuno zanemaren u vreme Jugoslavije. Problem sa ovom tvrdnjom predstavljaju činjenice. Upravo je jugoslovenska vlast oformila komisiju za ispitivanje zločina 1944. godine i kasnije omogućila rad brojnih istraživača koji su dokumentovali ustaški teror. Pomenimo samo imena Antuna Miletića i Viktora Novaka. Da ne pričamo da je upravo ta jugoslovenska vlast podigla jasenovački memorijal i napravila sjajnu muzejsku postavku, razorenu u ratovima devedesetih. U čemu je onda problem? Pre svega u shvatanju istorije, što nam je sjajno pokazala pojava prvog filma o Jasenovcu. Za dobar deo ljudi istorija je neodvojiva od pop kulture i dnevne politike. Ili da budemo još precizniji, za dobar deo ljudi istorija kao nauka nije dovoljna, ili ih uopšte ne zanima, ko će zaboga čitati silne knjižurine (Miletićeva trotomna knjiga o Jasenovcu – verovatno najbolje delo ikada napisano o ovom užasnom logoru, objavljena u to strašno vreme Jugoslavije u tiražu od 10.000 primeraka i kod jednog od najvećih jugoslovenskih izdavača, eto koliko je Jasenovac bio izbegavan kao tema – ima skoro dve hiljade stranica, a Novakova hiljadu i dvesta), pa zato istoriju, i ne samo nju, „izučavaju“ čitajući romane i novinske članke ili gledajući televizijske emisije i filmove. Najgore, slušajući političare. Ako mislite da je ovo preterivanje, pitajte bilo kog poznanika šta zna o Kosovskoj bici i dobićete recitovanje scenarija Šotrinog filma. Još gore, većina će misliti da je to zaista istorijska istina. Tako se i danas veruje da je Vuk Branković bio izdajnik, što nikako ne odgovara istorijskim izvorima. Ali da mi konačno pređemo na stvar. Umetnost je izmišljotina. Čak i onda kada se oslanja na istorijske izvore, umetnost je izmišljotina. Ponekad to izmišljanje dolazi iz dobrih razloga, pre svega su to pitanja forme teksta, dramaturgije i unutrašnjih previranja junaka koji su uvek domišljavanje. Izmišljanje je nekad zla namera autora, setimo se samo Protokola sionskih mudraca koji su doneli silne nesreće, a nekada ono dolazi iz namere umetnika da se nešto pokaže ili dokaže, uglavnom pod diktatom države ili ideologije, pa se to pretvara u propagandu. Naravno, postoje i izuzeci, dela koja se nalaze na tankoj liniji između dokumentarnog štiva i umetničkog dela. Jedno od njih je i izuzetni roman „M. Sin veka“.
Godina je 1919. Veteran Velikog rata, neuspešni učitelj, vagabund hapšen zbog skitnje i besposličenja, čovek na ivici siromaštva, socijalistički agitator izbačen iz sopstvene partije, uopšte: propalica bez budućnosti, sve je to Benito Musolini. Spas iz očaja takvog života on pokušava da pronađe kroz stvaranje nove političke organizacije – fašističkog pokreta. Samo što izgleda da ne uspeva u tome. Simpatizera je malo, a pokret i on postaju predmet podsmeha gotovo cele nacije. I bilo bi tako da se Italija ne nalazi u potpunom političkom i društvenom rasulu. Uspešno se snalazeći u tom haosu, Musolini napreduje i malo po malo postaje duče, onako kako ga istorija pamti. Taj period uspona, od 1919. do 1924. godine, Antonio Skurati sjajno predstavlja u ovom romanu.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovo delo, ta odrednica bi svakako bila dokumentarni roman. Svaki detalj iz knjige proizilazi iz istorijske građe, štaviše gotovo svako poglavlje prate originalna istorijska dokumenta. Čak i kada se ulazi u unutrašnji svet junaka, ponajviše Musolinija, te misli su plod pomnog istorijskog istraživanja. Koliko je to težak zadatak govori činjenica da je u ovom romanu na preko sedam stotina strana dat pregled pet godina jednog života i jednog pokreta. Hiljade su to i hiljade dokumenata, stranica arhivske građe i istorijskih izvora koje je Skurati pretvorio u romanesknu građu i uspeo da nenadmašno predstavi uspon jednog krajnje čudnog čoveka i njegovog još čudnijeg pokreta: „Da, naravno… oni su nešto novo… nešto nikad viđeno… antipartija. Eto… fašisti su antipartija! Bave se antipolitikom. Odlično. Potraga za identitetom treba tu da se zaustavi. Važno je da budu nešto što im omogućava da izbegnu prepreke koje podrazumeva doslednost, balast načela.“
Antonio Skurati, jedan od najznačajnijih savremenih italijanskih književnih stvaralaca, rođen je u Napolju. Nakon završenih studija postaje profesor uporedne književnosti i kreativnog pisanja. Debituje sa romanom „Prigušeni zvuk bitke“ (2002), posle kog sledi niz uspešnih dela koja su zadobila brojna priznanja. Roman „M. Sin veka“ mu donosi najznačajnije italijansko književno priznanje, nagradu Strega, a sama knjiga postaje svojevrsni izdavački fenomen tako što dve pune godine biva najprodavanije izdanje u Italiji. U međuvremenu je knjiga prevedena na četrdeset jezika. Pre par meseci je izašao nastavak romana pod naslovom „M. Čovek proviđenja“, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu, koji nastavlja priču o Musoliniju do 1932. godine. Skurati planira da napiše još dve knjige o Musoliniju sa kojima će kompletirati priču o njegovoj političkoj karijeri. Na srpskom je izašao i prevod njegovog romana „Dečak koji je sanjao kraj sveta“ (Clio, 2012).
„Da, većina Italijana, užasnutih zločinom, želela bi pad fašizma, kako bi očistili svoje domove od aveti, ali onda, u vreme večere, prevagnu svakodnevne potrebe. Čestitost nije među njima. Zemlja je otupela, njeno osećanje za pravdu je slabo, zamagljeno. Bunt se svodi na bolesno zanimanje s kojim se prati rubrika posvećena skandalima“, piše Skurati u ovom romanu i možda na najbolji način opisuje kako je Musolini uspeo da postane to što je postao. Naravno, delom to proizilazi iz njegovog političkog talenta, ili je bolje reći prepredenosti da se opstane u mulju: „Pregovarati, obmanjivati, pretiti. Pregovarati sa svima, sve izneveriti“, ali je to samo jedan deo priče. Drugi je društveni haos u kom se takve bitange sjajno snalaze, sjedinjen sa ravnodušnošću većine. Čime to rezultira svi mi dobro znamo. Prateći u isto vreme društvene prilike i jednu političku biografiju, Skurati u ovom romanu predstavlja sliku uzavrele Italije, uspona sile koja će preokrenuti vek. Tu sam Musolini kao ličnost nije bitan, na kraju Skurati se isključivo fokusira na njegovo političko delovanje. U isto vreme, on u ovoj knjizi donosi neverovatni književni eksperiment, roman koji se neverovatno približio istorijskom dokumentu, toliko da ih samo mala linija deli, što je retko kom piscu pošlo od ruke. Još bitnije, ovaj roman je na izuzetan način predstavio začetak užasa jednog veka kroz priču o jednom od njegovih najistaknutijih sinova: „Tolika galama, toliko mrtvih ni zbog čega. Stalni, užasni rovovski rat. Nepotrebno krvoproliće. Eto šta je ovaj suludi vek.“

Naslov: M. Sin veka
Autor: Antonio Skurati (1969-)
Prevela: Gordana Breberina
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 736