Otprilike kao u vicu, najbolje određenje morala dolazi iz doslovnog shvatanja samog pojma. Moral je ono što se mora. Naravno, ovo je daleko od istine. Moral (ili moralis na latinskom) je pravilo, manir ili način ponašanja. Ono što, po mnogima, ljudsko biće čini ljudskim bićem i deli nas od ostalih životinja. Nauka nastanak morala smešta u prvobitne ljudske zajednice. Moral je bio taj koji je omogućio opstanak, tako što je pojedinačne ljudske želje i potrebe uskladio sa potrebama i željama drugih. Da bi to funkcionisalo, moral mora da bude obavezan. A mora i da ima svoje „čuvare“. Najveći je bog. Pored davanja višeg smisla našem postojanju, bog je u istoriji naše civilizacije odigrao i ulogu vrhovnog sudije i moralnog arbitra. Prekršaj određenih moralnih normi pored ovozemaljske pokore donosi i okajavanje učinjenih nepočinstva u idućem, večnom, životu. Tako se moral kroz gotovo celu istoriju naše civilizacije održava kroz strah. Prekretnicu predstavlja pojava Isusa. Starozavetni moral se ne ukida, ali biva dopunjen ljubavlju. Suština Isusovog moralnog učenja je samilost prema drugima, pogotovo prema slabijima. I, naravno, ono Isusovo, možda i najbolje ikada izrečeno, moralno pravilo: „Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima.“ Jedini problem je u tome što ta Isusova moralna poduka nikada nije bila sprovedena u praksi, ponajviše od onih koji „baštine“ Isusovu misiju. Progoni neistomišljenika, inkvizicija, mržnja prema svemu što se ne uklapa u njihove svetonazore, bila je, a i ostala, odlika skoro svih crkva. Tako dolazi do još jednog redefinisanja morala. Njega označava prosvetiteljstvo, kao i kasniji filozofski pravci. Moral više ne predstavlja nešto što dobijamo od božanstva, on je u nama. Najbolje to izražava Kant u čuvenoj misli: „Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.“ Još dalje odlazi Niče koji posle „preocenjivanja svih vrednosti“ stvara novi moral. Hrišćansko licemerje, sentimentalizam i okovanost duše, po Ničeu, treba odbaciti i stvoriti novog čoveka, ibermenša. Zloupotrebljavajući ovu Ničeovu misao, nacisti još jednom redefinišu moral. Rezultat je holokaust i svet u kom danas živimo. Može li se posle Aušvica, da parafraziramo Adorna, uopšte pričati o bilo kakvom moralu i postojanosti moralnih kodeksa? Gotovo čitava posleratna literatura se bavi ovim pitanjem, možda je to najbolje izrazio Borislav Pekić: „Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo“. Baš kao što to čini i čuvena Agota Krištof.
Početak je Drugog svetskog rata. U jednoj neimenovanoj zemlji (Mađarskoj, najverovatnije) majka iz velikog grada dovodi svoje sinove blizance na selo i ostavlja ih baki na čuvanje. U prvom delu trilogije, „Velika sveska“ mi pratimo život i preživljavanja blizanaca tokom rata. Bestijalno nasilje je sveprisutno. Takvom svetu se prilagođavaju blizanci. U drugom delu, „Dokaz“, braća su razdvojena. Lukas ostaje u zemlji, Klaus odlazi u inostranstvo. Opisujući svoj život, Lukas ispisuje priču o životu u diktaturi, ali polako počinju da se pomaljaju pukotine. Da li je istina sve što je zapisano u „Velikoj svesci“, još više da li Lukas uopšte ima svog brata blizanca? To se odgoneta u završnoj knjizi trilogije „Treća laž“ u kojoj se pred čitaocima pojavljuje izgubljeni brat Klaus.
Ono po čemu je „Blizanačka trilogija“ najpoznatija, pogotovo „Velika sveska“, je krajnje redukovani stilski izraz. Dok neki u tome vide autorkino rudimentarno poznavanje francuskog jezika, za druge je to sjajno postmoderno poigravanje. Bez velikih opisa, oni su skoro nepostojeći, priče o osećanjima, čak i bez vremenskog i geografskog određenja, Agota Krištof ispisuje roman koji je postao jedno od najznačajnijih književnih dela druge polovine dvadesetog veka. Kako je to moguće? Kroz ogoljenost stilskog izraza autorka izražava ogoljenost vremena, tog sveprisutnog ljudskog divljaštva i zla. Nema potrebe za velikim rečima, te velike reči su nepotrebni sentimentalizam i balast, kako to i sama autorka kaže: „Reči koje definišu osećanja veoma su neodređene; bolje je izbegavati njihovu upotrebu i pridržavati se opisivanja predmeta, ljudskih bića i samoga sebe, to jest vernog opisivanja činjenica.“ Isto tako, u nastavku trilogije, Agota Krištof kroz priču o nepostojanosti istorije i svakog sećanja, tka sjajnu pripovest o nestanku jednog i dolasku novog, krajnjeg nepostojanog, sveta.
Agota Krištof (iz neznanog razloga njeno ime je na koricama ovog izdanja transkribovano kao Kristof) je rođena u Mađarskoj. Posle sovjetskog gušenja mađarske revolucije emigrira u Švajcarsku. Radiće godinama u fabrici satova. Debituje sa romanom „Velika sveska“ (1986), koji joj donosi internacionalnu slavu. Slede romani „Dokaz“ i „Treća laž“ koji upotpunjuju „Blizanačku trilogiju“. Napisala je još nekoliko romana, drama, kao i jednu knjigu memoarske proze. Na srpski je pored „Blizanačke trilogije“ preveden njen roman „Juče“ (Gradac, 2011). Dobitnik je niza priznanja za književno stvaralaštvo. Preminula je 2011. godine. Po prvi put na srpskom jeziku je u ovom izdanju znamenita trilogija objavljena u jednoj knjizi, i to u sjajnom prevodu Vesne Cakeljić. Sve to prati odlični predgovor Jelene Nidžović.
Pored redefinisanja stila, još tačnije načina na koji treba pisati o užasu, ono šta nam donosi Agota Krištof u ovoj knjizi je i priča o novovekovnom pogledu na moral. Blizanci se u ovoj trilogiji, pogotovo u „Velikoj svesci“, bliže potpunoj sociopatiji kroz vežbe uzdržavanja od bola, od jela, ali i od svakog osećaja. Varvarski svet u kom žive od njih pravi varvare. Suštinski, ceo svet je pakao, kako to jedan od blizanaca kaže: „Kažem mu da je život potpuno beskoristan, to je besmisao, zabluda, beskonačna patnja, izum jednog Ne-Boga čija zloba prevazilazi sva očekivanja“. Ipak, nešto ostaje u njima. Najbolje to prikazuje maestralni dijalog između bake i blizanaca: „Kučkini sinovi! Hoćete da kažete kako ste se sažalili na mene? – Ne, Bako. Samo smo se postideli sebe.“ To nije bolećivi sentimentalizam, njega se Agota Krištof užasava; nije ni hrišćanski moral, koji se pokazao kao nekoristan i nemoguć da smanji nesreću ovoga sveta; nije čak ni strah od zakona i državnog prava, uostalom kakav zakon kada sveprisutno varvarstvo vlada? Moral blizanaca je ljudskost. Moral je ono što se mora, da se vratimo na početak teksta. Oni čine zlo, ali i čine dobro. Blizanci su samo ljudi. I to ljudi, koji čak i kroz laž žele da nesreću ljudskog posrtanja, maestralno opisanu u ovoj trilogiji, ublaže i učine lakšom: „Odgovaram joj kako pokušavam da pišem istinite priče, ali da u jednom određenom trenutku priča postaje nepodnošljiva u samoj svojoj istinitosti i onda sam primoran da je izmenim. Kažem joj kako pokušavam da ispričam svoju priču, ali ne mogu, da nemam hrabrosti, suviše je za mene bolna. Onda sve ulepšavam i opisujem stvari ne onako kako su se desile, već kako bih ja voleo da su se desile.“
Naslov: Blizanačka trilogija (Velika sveska – Dokaz – Treća laž)
Autor: Agota Krištof (1935-2011)
Prevela: Vesna Cakeljić
Izdavači: Dereta i Kontrast, Beograd, 2018
Strana: 442
Čitaonica, mesto za dobre knjige 