Istorija na Balkanu je poprilično varljiva stvar. Jednoga dana ona može biti jedno, sutradan već nešto sasvim drugo, a za prekosutra valjda ni ne treba trošiti reči. Nigde to nije vidljivije nego u udžbenicima istorije. Uzmite, samo primera radi, udžbenike istorije, uglavnom su to oni za sedmi i osmi razred osnovne škole, i pogledajte kako se slika nedavne prošlosti menjala kroz vreme. Tako je, recimo, tokom socijalističke Jugoslavije fokus bio na partizanskim ofanzivama i bitkama. Pređašnja istorija, ponajviše Prvi svetski svet, je bila usputna stvar, toliko da je ona zauzimala samo jednu stranicu. Ta slika se preokrenula tokom devedesetih. Umesto partizanskih ofanziva, mesto su zauzele bitke iz Prvog svetskog rata, a narodnooslobodilačka borba je otišla u onu Krležinu „ropotarnicu povijesti“. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Smena političkih i društvenih sistema na ovim prostorima je uvek praćena velikom čistkom. Sve što je postojalo pre sadašnje vlasti je apsolutno nepotrebno. Štaviše, sve je to bilo zlo, neprirodno i užasno. Pravi život tek kreće od nas. Samo što i tu postoji paradoks. Potreban je kakav-takav istorijski kontinuitet da bi se opravdalo sadašnje vreme. Kako je skorašnja istorija otišla na smetlište, treba pronaći neku bolju i lepšu prošlost. U našem slučaju je to bio povratak u period pre Drugog svetskog rata. Promena imena ulica tokom devedesetih je bila prvi znak. Ivo Lola Ribar je nestao sa beogradskih ulica, baš kao i Sava Kovačević. To prelazi i u grotesku, što smo videli u nedavnom pokušaju da se Stjepan Filipović zameni sa nekakvim ustaškim fudbalerom. Heroji, prosto, nisu više bili bitni. Sve to prati fantazijsko vraćanje u prošlost. Kao primer mudrosti i političke dalekosežnosti uzima se Nikola Pašić koji dobija veliki spomenik u Beogradu i trg. Iako je on, suštinski, verovatno jedna od najvećih baraba u našoj istoriji. Za primer vrline se uzimaju i bitange kao što je Vlada Ilić, predratni industrijalac i gradonačelnik Beograda, čovek koji je u svojim fabrikama držao robovsku dečju radnu snagu. Za uzor najvećeg noblesa, gotovo pa savršenog životnog stila, uzimaju se kič romani Mir-Jam. Predratni period je doživeo svojevrsnu rehabilitaciju, postajući neka vrsta fantazijskog Diznilenda u kom je sve bilo mnogo bolje i divnije. Još preciznije rečeno, sve bi bilo sjajno samo da nisu došle proklete komunjare koje su sve uništile. Ali, bez brige, mi ćemo to ispraviti. Svemu ovome su svedoci brojne knjige, ništa manje i televizijske serije i filmovi, čija je radnja smeštena u ovom periodu. I baš zbog toga je bitna pojava drugačijih knjiga o ovom istorijskom periodu, kakva je sasvim sigurno „Bunker patka“.
„Bunker patka“ nastavlja tačno tamo gde je stao „Bunker swing“ (ukoliko se odlučite za čitanje ova dva romana, krenite prvo od „Bunker swinga“). Nakon američke avanture, čudna porodica stamene Anđelke Vajs i njenih muških sadruga Trička, Žarka i Braše se vraća u kraljevinu Jugoslaviju. Naseljavaju se u sremskom selu Krčedin, gde prave vino i gaje konoplju. I, razume se, na tome ne staju. Tričkove muljavine i saradnja sa nemačkim kontroverznim biznismenom, takvih je izgleda uvek bilo, ništa manje i raznoraznim špijunima, promeniće sudbinu ove čudne porodice. Da sve bude još gore, bliži se rat.
Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović su napisani izuzetan roman, sjajnu sliku života u predratnoj Jugoslaviji. Odlična istorijska rekonstrukcija nadovezuje se na ništa manje živopisni govor junaka ovog romana. Skoro je to suluda mešavina sremačkog govora sa Tričkovim torlačkim jezičkim akrobacijama. Dodajte tome i brojne engleske reči, preostale iz američkog života, i dobićete pravi jezički galimatijas. Onaj u kom se autori ovog romana sjajno snalaze darujući čitaocima salve istinskog smeha.
Mirjana Đurđević spada u red najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, radila u struci i predavala na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi. Debitovala je sa romanom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu“ (2001). Sledi serijal o prljavoj inspektorki Harijet koji je za sada doživeo devet nastavaka. Pored ovog serijala, napisala je još šest romana. Za svoje stvaralaštvo je nagrađena sa istaknutim srpskim i regionalnim književnim priznanjima.
Branko Mlađenović je sa Mirjanom Đurđević napisao romane „Bunker swing“ i „Bunker patka“. Autor je i brojnih humorističkih napisa u „Mojoj krmači“ tokom devedesetih. Bavi se vinogradarstvom i živi u Krčedinu.
Iza prvog sloja romana, izuzetne duhovitosti i ništa manje sjajno vođene radnje, stoji još jedan. To je predstava naših mentalitetskih manjkavosti. Koliko je to priča o ženskim pravima (ponajviše kroz lik glavne junakinje), to je i prikaz malograđanskog društva. Evo samo jednog primera, odnosa okoline prema čudnovatom psu, još više čuđenja i izbegavanja tog psa zato što: „(..) ima ime koje niko sem domaćih ni da izgovori ne ume, ovde se kerovi ne krštavaju, drugo, zato što ga ne vezuju, igraju se sa njime kao da je dete, a ovde se ni s decom niko ne igra.“ Pred nama je slika društva ogrezlog u malograđanštini, društva u kom politikantske igre zamenjuju život i u kom se samo čeka prilika da se drugima napakosti i učini zlo. Isto tako, ovaj roman je prikaz života buržoazije (sve te divne beogradske gospode gospojice Mir-Jam) dok veći deo naroda grca u najgoroj bedi. Podjednako i inertnosti istog tog naroda koji ne zna šta bi uopšte uradio sa sobom. Ovaj roman je sjajna slika jednog društva pred propast, ali i pokušaj da se o jednom istorijskom periodu progovori na drugačiji način. Najpre kroz istinsku predstavu tog vremena za razliku od silnih romantizacija, ali ništa manje i kroz nenadmašnu duhovitost. U tome Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović, malo je reći, briljiraju.
Naslov: Bunker patka
Autori: Mirjana Đurđević (1956-) i Branko Mlađenović (1959-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 314
Pročitajte i prikaz romana „Jacuzzi u liftu“ Mirjane Đurđević
Čitaonica, mesto za dobre knjige 