Beogradski trio – Goran Marković

Jedan veliki jubilej, pored stogodišnjice Jugoslavije, obeležio je sada već proteklu 2018. godinu. U pitanju je sedamdeset godina od donošenja rezolucije Informbiroa i poprilično burnog raskola Staljin-Tito. Ni jedna ni druga godišnjica nisu zvanično proslavljene, najpre zato što je usled raspada i konačnog nestanka socijalističke Jugoslavije slavljenik preminuo. Ali se ipak čini da je prva godišnjica izazvala mnogo veću pažnju od one druge, podjednako i žučne debate, o čemu je na ovom mestu već pisano. Odgovor zašto je tako nije lak. Na prvom mestu, slavljenika nema, rekli smo već. To još više proizilazi iz sadašnje političke situacije. Podsećanje na Titovo „ne“ Staljinu je za sadašnje političare, isto tako i za istoričare, vrlo opasno, ponajviše zbog zavisnosti od novog ruskog „Velikog brata“. Podjednako i zbog promene društvene i političke paradigme koja se u tim godinama dogodila. Da bi se sve ovo shvatilo, potrebno je vratiti se na početak. Još tačnije na 1948. godinu. Ustoličenje nove revolucionarne vlasti pratio je isto tako revolucionarni teror. Razume se, dobar deo, sasvim sigurno i najveći, likvidiranih je zaslužio tu kaznu. U bilo kojoj zemlji, uzmite samo kao primer Francusku, kolaboracionističke snage nisu mogle da očekuju milost. Problem je nastupio zbog streljanja i osuda nevinih, koliko mogućih političkih neprijatelja, još više onih ljudi kojima je oteta imovina. U Jugoslaviji je uspostavljen staljinistički model vladavine, koji je u prvim godinama, po nekima, bio gori čak i od Sovjetskog Saveza za vreme Staljina. Tako je, recimo, Borislav Pekić tih godina osuđen zbog, možete li samo da zamislite veću nebulozu, „fašističkih aktivnosti protivu ustavnog poretka“. Raskol sa Staljinom dovodi do promene ovakve politike. Sada se neprijatelji traže u sopstvenim redovima (otprilike kao i sa Trockim i kompanijom u Rusiji). Otpor staljinizmu se vrši na staljinistički način, najgorim mučenjem i progonom nevinih ljudi (najpotresnija svedočenja ovih događaja je ostavio Dragoslav Mihailović). Voljno ili ne, to je pitanje oko koga se i danas lome koplja, Tito posle 1948. godine menja i društveni kurs zemlje. Malo po malo, stvara se potrošačko društvo (ono što je i dalje najveći san svih jugonostalgičara), spoljna politika se sve više okreće ka zapadnim zemljama, a umesto socrealizma ustoličen je novi pogled na umetnost, najvidljiviji u arhitekturi i slikarstvu. Tako će u narednih nekoliko decenija postojati, možda je tako najbolje reći, meka diktatura. Sloboda postoji, ali je ona ograničena. I baš iz toga proizlazi najveći problem. S jedne strane imate zastupnike mišljenja o društvenim i umetničkim slobodama, što je istina, ali i one koji govore o teroru koji se nastavio i posle 1948. godine, što je isto tako istina. Rezultat je opšta papazjanija, koja je opstala do današnjice. U ovoj jubilarnoj godini Goran Marković je dao novi pogled na 1948. godinu.
U središtu romana „Beogradski trio“ nalazi se lik velikog britanskog prozaiste Lorensa Darela. Baš u vremenu donošenja rezolucije Informbiroa on dolazi u Beograd, gde će naredne tri godine raditi kao ataše za štampu u britanskoj ambasadi. Igrom slučaja, Darel se upušta u ljubavnu aferu sa profesoricom srpskohrvatskog jezika, koja u ovim danima doživljava teške trenutke. Njen muž Bora je uhapšen i poslat na Goli otok. Vlasti će i nju brzo zatvoriti. Lorensu Darelu ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da je spase.
Ono što sasvim sigurno predstavlja najveći literarni kvalitet ovoga romana je savršeno kompoziciono rešenje. „Beogradski trio“ je sastavljen iz nekoliko desetina fragmentarnih delova, najčešće zvaničnih dokumenata. Dobro poznata postmoderna tehnika preplitanja istinskih dokumenata sa fikcijom u ovom delu zadobija majstorskog izvođača. Neštedimice koristeći prepisku između organa jugoslovenske vlasti, najčešće je u pitanju ustrojstvo logora Goli otok, podjednako i britansku diplomatsku prepisku, Goran Marković sastavlja pregled tadašnje političke situacije. Rezultat je sjajan prikaz jednog poprilično užasnog vremena i ništa bolje društvene situacije, kakva je nažalost ostala nepromenjena do današnjice.
Goran Marković spada u red najznačajnih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio roman „Tito i ja“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.
Pisati o velikim istorijskim događajima nimalo nije lako, pogotovo ako je to u pitanju romaneskno stvaralaštvo. Ponajviše zato što se čini da je nemoguće pomiriti opštu sliku, ukoliko je ona isuviše prisutna to neminovno prerasta u istorijsku ili političku studiju koja „jede“ romaneskni potencijal, sa pojedinačnim ljudskim sudbinama, koje opet ne mogu da funkcionišu bez pregleda opšte slike. U ovom romanu je ta opasnost izbegnuta. Goran Marković vešto premošćava jaz između javnog i privatnog, i to kroz neprestano preplitanje zvaničnih dokumenata, privatnih prepiski i dnevničkih zapisa. Mi u ovom romanu vidimo kako se političke odluke donose i primenjuju, ali i kakve one posledice izazivaju u turbulentnim istorijskim vremenima. Goran Marković je sasvim sigurno napisao jedno od najboljih književnih dela o čuvenoj 1948. godini. I još bitnije, dao lekciju kako o istoriji treba da se piše. Glavni junak ovog romana, Lorens Darel, je to najbolje izrazio: „Iako je svestan svakog nesklada, svake nesreće u prirodi čoveka, umetnik ne može da uradi ništa kako bi upozorio svoje prijatelje, da ukaže, da vikne na vreme i pokuša da ih spase. To bi bilo nekorisno. Jer svi su oni svesni kovači sopstvene nesreće. Sve što umetnik može da kaže kao imperativ jeste: Razmišljaj i plači!

Naslov: Beogradski trio
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 197

Pročitajte i prikaz zbirke pripovedaka
Gorana Markovića „Tri priče o samoubicama“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s