Generacijsko nerazumevanje je neretko pratilac međuljudskih odnosa. Ono dolazi iz različitih iskustava, ali i kao posledica preživljenog vremena. Koliko su mu podložne starije generacije, ono sada već poslovično – e, a u moje vreme se znalo, ništa manje mu ne robuju ni mladi. Pokušajte primera radi da predočite nekom pubertetliji vreme u kojem nije postojao internet. I koliko god nam to nerazumevanje ponekad delovalo komično, ono u svojoj biti nosi tragičnu notu. Šta su drugo želje za povratkom u neko sjajno prošlo vreme i tadašnji način života ako ne tragedija, koliko za posednike tih želja još više za društvo? Ali da ostavimo po strani generacijsko nerazumevanje u međuljudskim odnosima i da se posvetimo našoj temi. Ona je gledanje prošlosti iz vizure sadašnjosti. Istorija zavisi od sadašnjosti. Koliko god određeni fakti iz prošlosti bili čvrsti i postojani (Napoleon je postojao, recimo, i to niko ne može osporiti), njihovo tumačenje i interpretacija zavise od duha vremena. I tu se krije najveća opasnost u proučavanju istorije, a sledstveno tome i u svim onim naučnim i umetničkim oblastima gde je istorija prisutna. Jedan događaj iz prošlosti tako u različitim vremenima može poprimiti dijametralno suprotna značenja. Dodajte tome i stereotipe i dobijate prostor ogromnog nerazumevanja. Uzmimo za primer putovanje. U današnjem svetu gde su putovanja nešto sasvim normalno, pa čak i podrazumevajuće, ona se predstavljaju kao blagodet i isključiva privilegija našeg vremena. Putovanje je štaviše postalo jedno od ključnih ekonomskih oslonaca društava. Avionski i železnički transport, turistički aranžmani, brojne ture po gradovima, doveli su putovanje do nečeg potpuno lakog i običnog. Toliko da mi ni ne možemo da zamislimo, ili pak da pojmimo, da se i nekada putovalo. Otud i toliko pojednostavljenja i smeštanja naših predaka u šablon ljudi ograničenih na najbliže okruženje. Ima u tome istine, kao što je i istina da je i danas većina ljudi takva, ako ne računamo letovanja i šoping-ture, ali izuzetaka uvek ima. O njima u sjajnoj studiji „Srednjovekovni putovođa“ govore Radivoj Radić i Radoslav Petković.
„Srednjovekovni putovođa“ je koncipiran kao bedeker kroz svet srednjovekovnog putnika. U prvom delu knjige „Putovati kroz Srbiju u srednjem veku“ profesor Radivoj Radić daje iscrpnu analizu stanja srpskih srednjovekovnih puteva i vremenskog konteksta. Ne i manje bitno, on daje sliku tadašnjih putnika. Pa bili to trgovci, vladari u obilasku zemlje, vojnici u ratnim pohodima ili pak verski zanesenjaci ili lutalice. Takođe, on navodi spisak svih značajnijih putnika koji su prošli kroz srednjovekovnu Srbiju. Drugi deo knjige „Putovanje ili dvosmislenost“ dolazi iz pera književnika Radoslava Petkovića. Oslanjajući se na istorijske podatke on piše esej o životu srednjovekovnog čoveka i njegovoj želji i potrebi za putovanjem.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je sjajan izbor autora za obradu teme. Urednik knjige Goran Petrović je odabravši vrsne stručnjake pronašao način da se srednjovekovni putnik obradi iz dve podjednako zanimljivije vizure. Na prvom mestu to je sjajna istorijska analiza Radivoja Radića u kojoj su sa pravom naučnom prilježnošću sakupljeni dragoceni istorijski podaci i onda prezentovani kroz pitak i činjenično bogati tekst. Svet srednjovekovnog putnika tako se pred nama otkriva u svom svojem sjaju ali i teškoćama. Na ovu istorijsku analizu nastavlja se esej Radoslava Petkovića koji temu briljantno razrađuje, ulazeći u unutrašnji svet srednjovekovnog čoveka. Još bitnije, on upoređuje sliku tadašnjeg i sadašnjeg putnika. Sve to prate sjajne fotografije, odabrane sa merom i smislom, kao i odličan dizajn knjige likovnog urednika Gorana Ratkovića.
Radivoj Radić je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i šef katedre za vizantologiju. Objavio je preko stotinu naučnih radova, kao i nekoliko knjiga koje za svoju temu imaju svakodnevni svet Vizantije i njene veze za južnoslovenskim narodima (pomenimo samo „Strah u poznoj Vizantiji“, „Vizantija: purpur i pergament“ „Carigrad: Priče sa Bosfora“), ali i niz polemičkih spisa protiv dnevno-političke i šarlatanske zloupotrebe istorijske nauke.
Radoslav Petković spada u red najznačanijih savremenih srpskih pisaca. Njegovo stvaralaštvo odlikuje ukorenjenost u istorijske teme, eruditsko poznavanje prošlosti, kao i niz postmodernih književnih tehnika. Petkovićev roman „Sudbina i komentari“ je pored NIN-ove nagrade zadobio i niz značajnih priznanja i smatra se za najnagrađivanije srpsko književno delo. Objavio je još nekoliko romana, zbirki pripovedaka i eseja, kao i prevoda sa engleskog jezika.
Kako je izgledalo putovanje srednjovekovnog čoveka u ovoj knjizi pokušava da se odgonetne. I u tome uspeva. Na prvom mestu, ono je bilo daleko od svakog današnjeg iskustva. Trajalo je dugo, otpišite savremenu mehaniku, bilo je mučno i naporno, hoteli i ostala moderna konačišta ne postoje, gotovo da se nikada nije putovalo zbog zadovoljstvo, zaboravite letovanja i turističke ture. Ulazeći u svet srednjovekovnog putnika Radoslav Petković zaključuje: „Znao je da je put pun napora i opasnosti. Znao je da će putovati po hladnoći i vlazi ili po vrelom suncu i žezi. Znao je da ga, usput, mogu opljačkati, a možda i ubiti, razbojnici – a da ga, ako putuje morem, osim oluja i brodoloma, mogu dočekati i pirati pa će se njegovo putovanje završiti na nekoj severnoafričkoj pijaci robova.“ Ali i pored toga, srednjovekovni čovek je putovao, prenoseći znanja i iskustva koja su dovela do napretka i civilizacije koju danas poznajemo. Taj svet srednjovekovnog putnika sa izuzetnom preciznošću, dubokim razumevanjem i bogatom erudicijom nam donose Radivoj Radić i Radoslav Petković.
Naslov: Srednjovekovni putovođa
Autori: Radivoj Radić (1954-) i Radoslav Petković (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2011
Strana: 128
Čitaonica, mesto za dobre knjige 