Pre više od pet decenija jedna izjava dovela je do ogromnog skandala, ali i do brojnih posledica, kako će se kasnije pokazati. Džon Lenon je u jednom intervju rekao da su Bitlsi popularniji od Isusa, ali i da nije siguran ko će duže potrajati hrišćanstvo ili rokenrol. Usledile su silne pretnje, nasilni protesti, pogotovo u Americi, otkazivanje turneja benda, što je dovelo do prestanka koncertnih aktivnosti i do ubrzanog kraja Bitlsa. Još tragičnije, Lenonov ubica je na sudu rekao da je ova izjava bila jedan od razloga zašto je ubio Lenona. O kasnijim manifestacijama religiozne uvređenosti koje su rezultirale silnim tragedijama (tu su, svakako, masakr u redakciji „Šarlija Ebdoa“ i progon Salmana Ruždija), gotovo je izlišno trošiti reči, ali naša tema je drugačija. Najpre, Lenon je u jednoj stvari pogrešio. Dok rokenrol polako izumire, pretvarajući se u relikt prošlosti, verovatno će njegova percepcija za nekoliko decenija biti otprilike kao naš današnji pogled na bluz, „kultura poznatih“ kao nikada do sada u istoriji naše civilizacije nije bila toliko vidljiva. Ali tu odmah da moramo da napravimo veliku ogradu. Kultura slavnih je oduvek bila u središtu pažnje naše civilizacije – otprilike po čuvenim rečima engleskog istoričara Tomasa Karlajla: „Istorija je samo priča o velikim ljudima“ – samo se preokrenula paradigme slave, još preciznije, promenili su se oni koji se slave. Ako su to nekada bili velikaši, plemići, kraljevi, vojskovođe, crkveni kler i političari, uz koje su se „šlepali“ umetnici i naučnici, i to uglavnom tek kada posmrtno budu primljeni u panteone slave, u današnjici, računajući tu i nekoliko pređašnjih decenija, predmet slavljenja su postale osobe koje to nikada ranije ne bi bile. Primera radi, pomenućemo samo glumce. Do pre jednog veka glumcima nije bilo dozvoljeno ni sahranjivanje na crkvenim grobljima, a ovo zanimanje se smatralo za duboko pogrešno. Danas je, pak, situacija znatno drugačija. Glumci su najveće zvezde, a neretko postaju i veoma značajni arbitri javnog života. Ova promena paradigme nije vezana samo za određena zanimanja, ona je korenita pre svega u shvatanju same slave. Gotovo svako – nemoguće je ne pomenuti čuvenih Vorholovih 15 minuta slave – može da bude poznat. Koliko to omogućuje medijska slika, sada već potpuna rijalitizacija celokupnog javnog prostora, još više tome pomažu društvene mreže koje daju iluziju slave. Možda baš zbog toga i toliku pažnju privlače ljudi koji slavu zapravo i zaslužuju, kakvih je u poslednje vreme sve manje i manje. Jedan od njih je sasvim sigurno Leonard Koen, o kom je Silvi Simons napisala izuzetnu knjigu.
Prateći Koenov život od samih početaka, Silvi Simons nam predstavlja porodicu u kojoj je on rođen, ali i okruženje u kom je odrastao. Prve pesničke pokušaje smenjuje odlazak na ostrvo Hidra, gde će Koen napisati romane „Omiljena igra“ i „Divni gubitnici“. Sledi potpuni zaokret. Koen se okreće muzičkoj karijeri. Opisujući njegove prve albume i koncertne turneje, autorka u isto vreme prati Koenove unutrašnje prelome koji će naposletku rezultirati odlaskom u budistički manastir, ali i njegov docniji trijumfalni povratak na scenu, suštinski: godine u kojima će Koen postati jedna od najvećih muzičkih i umetničkih ikona poslednjih nekoliko decenija.
„Proveo je čitav život pokušavajući da dođe do suštine velikih, vanvremenih pitanja, stalno im se iznova vraćajući, zalazeći sve dublje, pokušavajući da dođe do nekakvog odgovora, ili barem do nečeg lepog, ili u najmanju ruku do dobrog štosa. Bio je to težak rad. Za Lenarda težak rad nije bio nikakav problem“, ispisuje Silvi Simons u ovoj knjizi. Priču o toj potrazi, ali i teškom radu ona donosi nenadmašno. Municiono proučavajući svaki detalj Koenove biografije, Silvi Simons sastavlja nenadmašnu sliku jednog života, ali i velike umetničke karijere. Kako se čini, ona je u ovome delu zadobila ne samo izuzetno predstavljanje, već i potpuno novi pogled na stvaralaštvo velikog umetnika koje će biti dragoceno za sve njegove poštovaoce.
Silvi Simons spada u red najistaknutijih muzičkih novinara današnjice. Odrasla je u Velikoj Britaniji, a u Sjedinjene Američke Države se seli krajem sedamdesetih. Pisala je za najznačajnije američke i internacionalne medije. Autorka je brojnih knjiga o rokenrol muzičarima koje su zadobile veliku čitanost i brojna priznanja.
„U raspravama o tajnovitosti i motivacijama Lenarda Koena, preživljavanje je nekako ostajalo po strani i zanemareno dok su se komentatori okretali primamljivijim temama – seksu, bogu i depresiji, o kojima su naširoko razglabali. Nema sumnje u to da su ovo bile pokretačke sile njegovog života i rada. Međutim, za Lenarda je najkorisniji bio njegov instinkt za preživljavanje“, govori na jednom mestu Silvi Simons. Okrenuta Koenovim unutrašnjim preživljavanjima, gorkom talogu iskustva da citiramo Kiša, ona izvrsno tka priču o izuzetnom umetniku i njegovom životu. Istinski poštujući to stvaralaštvo, ali i Koena samoga, Silvi Simons ipak ne upada u hagiografsku zamku. Ne ulepšavajući nijedan segment njegovog života, ona stvara biografiju koja plenu istinoljubivošću, ali i dubokim poštovanjem prema čoveku o kom piše. Izvrsna je to knjiga, veličanstvena po svojoj sveobuhvatnosti, ali i pristupu. U isto vreme, to je i priča o slavi, i to slavi čoveka koji je takvu vrstu pompeznosti istinski prezirao, ali je ipak dobijao u vremenu u kom ona najčešće odlazi onima koji je ne zaslužuju.
Naslov: Tvoj sam čovek
Autor: Silvi Simons
Preveo: Novica Petrović
Izdavač: Treći Trg, Beograd, 2020
Strana: 594
Pročitajte i prikaz Koenovog romana „Divni gubitnici“ i zbirke pesama „Plamen“
Čitaonica, mesto za dobre knjige 