Žaneta Đukić Perišić – Nebo nad Beogradom

„Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kad se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu sa prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega onog što ne bi trebalo da bude“, ispisuje Ivo Andrić u romanu „Gospođica“. Iako štedra, ova nadoknada, ipak, neretko nije dovoljna, pogotovo u vremenu razgrađivanja, kakvo je sasvim sigurno današnje. Gotovo da ne prođe dan a da neko od starih beogradskih zdanja – značajnih ne samo po lepoti već pre svega po istorijskoj i kulturnoj vrednosti – ne nestane pod navalom ludačke novogradnje. Čak je i pogled na beogradsko nebo sa Kalemegdana – o kom je Andrić tako divno pisao – sada „pregrađeno“ užasavajućim mastodontima. Ipak, pre nego što ovaj tekst pređe u dozlaboga dosadno lamentiranje o smaku svih vrednosti, mora se reći da sadašnjost Beograda ništa nije drugačija od prošlosti koja bi se, samo naizgled paradoksalno, mogla nazvati kontinuitet u diskontinuitetu. Za to je dovoljna samo jedna činjenica. Beograd koji predstavlja jedan od najstarijih evropskih gradova – ako uzmemo u obzir praistorijsku Vinču, Beograd postoji sedam milenijuma – nema nijednu kuću stariju od tri veka. Još tačnije, najstarija sačuvana beogradska kuća podignuta je 1727. godine. Primera radi, najstarija sačuvana kuća u Ljubljani je izgrađena 1528. Naravno, istorije ova dva grada dijametralno su suprotne, pre svega u broju ratova, ali Beograd je dobrim delom više rušen u miru nego u ratovima. Gotovo da nije postojala vlast koja nije nemilice rušila ono je sagrađeno pre nje. Identična stvar je i sa stanovništvom Beograda. Nedavna smrt operske pevačice Brede Kalef – poslednjeg potomka najstarije beogradske porodice koja se naselila u Beogradu početkom 17. veka – podsetila nas je još jednom koliko je zapravo beogradska istorija krhka. I koliko je istorija Beograda, zapravo, istorija neprestanih doseljavanja i preplitanja. Kada malo bolje pogledamo, Beogradu su najveće spomenike, pod tim pre svega mislimo na literarne, podigli ljudi koji nisu rođeni u njemu. Pomenimo samo Duška Radovića i Miloša Crnjanskog. Suštinski, Beograd se kroz istoriju najviše razvijao, nasuprot večitom rušenju u isto vreme, upravo zahvaljujući ljudima koji su dolazili u njega, birajući ga za svoj dom. Jedan od njih je bio i Ivo Andrić.

Prateći Andrićev život, Žaneta Đukić Perišić nas u ovoj knjizi upoznaje sa mladim piscem koji odmah nakon Velikog rata pronalazi svoj dom u Beograd kao činovnik u Ministarstvu vera Kraljevine SHS. Kasniji uspon u diplomatskoj karijeri i odlazak u službovanje u nekoliko evropskih ambasada neće promeniti Andrićevo uporište u beogradskoj sredini. Prelomna tačka je izbijanje Drugog svetskog rata. Andrić se vraća u Beograd, gde će provesti četiri godine okupacije, ali i preko trideset docnijih godina, doživljavajući potpunu književnu slavu, krunisanu Nobelovom nagradom. Sve te Andrićeve beogradske godine u ovoj knjizi zadobiće izuzetno predstavljanje.

Ono što najviše pleni u ovoj knjizi i uopšte u stvaralaštvu Žanete Đukić Perišić je municiozni istraživački rad i dokumentarizam koji je vidljiv na svakoj stranici. Pronalazeći nove dokumente, ali i proučavajući svaki segment Andrićevog života, ona nas suvereno vodi kroz priču o ovom velikom književnom stvaraocu neretko osvetljavajući potpuno nepoznate segmente njegovog života. Još bitnije, sintetizujući podatke o njegovom životu, ona u isto vreme stvara sliku o okolnostima Andrićevog stvaralaštva, najviše odakle je ono izviralo: „Andrić je, paradoksalno, verovao i u ćutanje i u reč. Kao socijalno biće, on bira ćutnju, kao estetsko biće on se opredeljuje za reč. Ona će u umetničkom tekstu, zamaskirana i predata u vlasništvo književnih likova, govoriti ono što njen autor javno nije želeo i nije smeo.“

Žaneta Đukić Perišić je rođena u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na delu Ive Andrića. Autorka je brojnih knjiga o Andrićevom književnom stvaralaštvu, među kojima se ističe kapitalna studija „Pisac i priča“ (Akademska knjiga, 2012) za koju je dobila nagradu „Isidora Sekulić“. Bila je dugogodišnja upravnica Zadužbine Ive Andrića. Trenutno radi kao urednica u izdavačkoj kući Akademska knjiga.

„On za otvorenu borbu nije bio još od mladobosanskih dana. Ali, pisati, stvarati, prkositi okolnostima, pobediti strah, savladiti nemire, umiriti damare, pronaći smisao u istoriji i fiksirati je u reči i smislenu priču koja, pri tom, govori o ključnim pitanjima ljudske egzistencije – bio je to Andrićev ’ratni’ plan. I njegova misija!“, ovako Žaneta Đukić Perišić opisuje Andrićeve borbe za vreme okupacije, period u kom on stvara svoja tri najznačajnija dela. I eto paradoksa već pomenutog na početku. Dok se do tada neviđenom silinom Beograd uništava, Andrić u tom gotovo uništenom gradu stvara remek-dela. I opet, eto još jednom velike razlike, dok se beogradski kolenovići, kraljevska i ostala kamarila skrivaju u inostranstvu, Andrić je svojevoljno izabrao da u Beogradu ostane kada je on doživljavao najveće stradanje. I da ga sa mnoštvom drugih ponovo digne nakon rata. Taj lični izbor, privrženost zahvaljujući kojoj je Beograd i zapravo veliki grad, Žaneta Đukić Perišić je u ovoj izuzetnoj knjizi predstavila dajući nam sliku Andrićevog beogradskog života, ali i onoga šta je on video u ovom gradu: „Koliko god po Evropi stranstvovao, putujući od jedne do druge prestonice, Andriću je Beogradu vukla i iskrena i puna privrženost i nada koju je gajio svih ratnih godina: taj grad u njegovim očima simbolizovao je magično središte integrativne, nacionalne ideje koja je vodio njegovu generaciju, jednako kao i intelektualno uporište jugoslovenske duhovnosti koja je, preselivši se iz drugih južnoslovenskih kulturnih enklava, obogatila srpski kulturni prostor.“

Naslov: Nebo nad Beogradom
Autor: Žaneta Đukić Perišić (1956-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2022
Strana: 279