Mučno iskustvo dvadesetog veka, čudovišno monstruoznog u satiranju ljudskih života, koje i dalje nastavljamo – dovoljno je prisetiti se rata u Ukrajini koji ovih dana „puni“ pola godine, ali i večitog balkanskog resantimana koji nikako da nestane – svoj najbolji izraz je zadobilo u naslovima tri kapitalne istoriografske studije. To su „Mračni kontinent“ Marka Mazovera, „Krvava prostranstva“ Timotija Snajdera (još uvek bez srpskog prevoda) i „Vreme netrpeljivih“ Andreja Mitrovića. Ukoliko bi se ova tri naslova spojila, ona bi sasvim sigurno najbolje opisala vek koji je iza nas. Krvava prostranstva na mračnom kontinentu u vremenu netrpeljivih, otprilike bi to tako zvučalo. Ali da ostavimo ovu jezičku igru na stranu i da pređemo na stvar koja nas zanima. Čini se da su pored istoričara iskustvu dvadesetog veka najviše posvetili pisci, i to dobrim delom osećajući ga na vlastitim plećima. Tako, recimo, nakon Velikog rata književna scena Evrope biva doslovno zapljusnuta brojnim delima koja su pokušavala da prikažu ratna stradanja. Retko koje je „preživelo“. Lično iskustvo nikako ne garantuje književnu vrednost. Sjajno o tome piše Radoslav Petković u knjizi eseja „Kolumbovo jaje“ obrađujući upravo ovu temu: „Nema užasa koji, sveden na tekst, ne može postati banalan i dosadan. Ali tako je zaista bilo, uzvikuju ozlojeđeni. U redu, to je dokument. Dokument je tek polazna tačka, od koje se kreće u moralnu ili krivičnu raspravu. Ali to se ne odnosi na književnost već na zapisano – ili, u moderno vreme, snimljeno – svedočanstvo. Gde ne postoje nikakve literarne ambicije niti onaj ko svedoči želi da bude svedok vremena; svojom nesrećom, uz izvesnu meru sreće jer je preživeo, postao je svedok određenog vremena. Ništa više, ni manje.“ To iskušenje ličnog iskustva još je očitije u „logorskoj“ literaturi. Od ništa manjeg mnoštva „logorskih“ dela preživelo je malo njih. Čini se jedino ona koja su uspela da logorsko iskustvo prenesu sa ličnog na univerzalni plan (među njima su svakako dela „Zar je to čovek“ Prima Levija, „Besudbinstvo“ Imrea Kertesa, „Nekropola“ Borisa Pahora i „Arhipelag Gulag“ Aleksandra Solženjicina). Piscima koji to iskustvo nisu doživeli zadatak je bio znatno teži, prvenstvo zato što je bilo potrebno nekako „pomiriti“ fikciju, svedočenja preživelih i istorijske fakte. Jedan od retkih koji je u tome u potpunosti uspeo bio je Borivoje Adašević.
U priči „Dosije 64“, koja otvara knjigu „Iz spiskova prećutanih stvari“, pred nama se nalazi sudbina jevrejske devojčice Gene Vile čija moć da predvidi buduće događaje pokreće čudesan zaplet koji će svoju kulminaciju doživeti kroz preplitanje nekoliko ljudskih života. „Odisej u Kanikuli“ pripoveda o ništa manje tegobnoj sudbini golootočkog stradalnika i decenijama posledica tog iskustva. Treća priča „Fragmenti o smrti: Simeon Gras“ govori o zločinu čiji rasplet donosi krajnje neočekivanu istinu. „Izveštaji Hane Moravec“, priča koja zatvara zbirku, svedočenje je o životu žene kroz čiju sudbinu se ludilo devedesetih i početka dvehiljaditih nenadmašno predstavljaju.
„Ne mogu ni progovoriti o tome a da mi telo ne protrese ledena drhtavica prouzrokovana strahom od banalnosti, od onoga što nikada u ozbiljna svedočanstva nije ušlo a da ne beše razlog ljudskom podsmehu. Čini mi se da je čitav naš život sačinjen od časova učenja u kojima preuzimamo nauk civilizacije i njene filozofske domete i, nakon svakog od njih, od časova kad nas vlastito iskustvo, pak, odvodi, u drugom pravcu“, Borivoje Adašević piše u ovoj knjizi. Pripovest o tom drugom pravcu, putu koji nas odvodi od svih nauka civilizacije, nalazi se u središtu svih pripovesti. Ipak, da bi se došlo do njega, bilo je prvo ispripovedati priče o nekoliko decenija skorašnje istorije. Vešto koristeći istorijske izvore, formu dokumenata (u tim literarnim igrarijama Adašević pravi svojevrsne omaže velikim piscima, pre svega Danilu Kišu i Dragoslavu Mihailoviću), baš kao i odlično poznavanje literature, Adašević stvara čudesne književne eksperimente, priče koje po svojoj formi i tehnici donose u našu literaturu nešto sasvim novo, ali u isto vreme, što je još bitnije, pripovesti u čijem se čitanju istinski uživa.
Borivoje Adašević, istaknuti srpski pripovedač i romansijer, rođen je u Požegi. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjiga priča „Ekvilibrista“, „Iz trećeg kraljevstva“ i „Iz spiska prećutanih stvari“, kao i romane „Čovek iz kuće na bregu“ i „Krf“. Proza mu je prevođena na nekoliko svetskih jezika. Preminuo je 2019.
„Otkad ljudski um pamti, biva tako da sve što je priroda stvorila i kao začudnu lepotu poklonila da po njoj razgoni svoja stada, to je čovek u svojoj strasti bio kadar razoriti i dovesti do obesmišljenja. Podrugljiv i veroloman, vazda u borbi i protiv sopstvenog odraza u ogledalu, na kraju će uništiti, po redu, sve što je stvoreno: i vodu, i zemlju, i sebe samog“, ispisuje Adašević u jednoj od priča iz ove knjige. Nesrećno ljudsko posrtanje, borba protiv sopstvenog odraza u ogleda, u središtu je četiri izuzetne priče iz ove knjige. Autor u njima uspeva da poveže gotovo celi dvadeseti vek, pre svega njegove neuralgične tačke (najvećim telom je to Holokaust, golootočko stradanje, ali i političko posrtanje celog jednog veka) i da ih sjedini sa nenadmašno ispripovedanim ljudskim sudbinama. One svoj vrhunac doživljavaju u sudbinama dve žene, opisanim u pričama „Dosije 64“ i „Izveštaji Hane Moravec“ koje po svojoj veštini pripovedanja sasvim sigurno predstavljaju vrhunce proze na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija. Koliko je to priča o usrećiteljskim ideologijama dvadesetog veka i njihovim posledicama, da citiramo Pekića, još više je to povest o nesrećnim ljudskim sudbinama, njihovim limitima ali i gotovo neobjašnjivim mogućnostima uzletima, kojima je Borivoje Adašević posvetio ovu izuzetnu knjigu priča.
Naslov: Iz spiskova prećutanih stvari
Autor: Borivoje Adašević (1974-2019)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2018
Strana: 196
Čitaonica, mesto za dobre knjige 