Evo čoveka – Radovan Vlahović

Jedan od najprisutnijih književnih žanrova, iako nam to na prvi pogled možda neće delovati tako, sasvim sigurno je kunstlerroman (künstlerroman) iliti roman o odrastanju umetnika. Za utemeljivača ovoga žanra smatra se Gete, još preciznije začetak ovog žanra je njegov roman „Godine učenja Vilhelma Majstera“. Za razliku od znatno poznatijeg romana „Jadi mladog Vertera“, Gete u „Godinama učenja Vilhema Majstera“ gradi svet u kom se iz patnje nešto uči. Još tačnije, patnja postaje zamajac za umetničko stvaralaštvo umesto, usudićemo se da kažemo, patetičnog samoubistva mladog Vertera. Ipak, ako tražimo koren kunstlerromana možemo otići još dalje u prošlost, i to do prvog modernog romana, Servantesovog „Don Kihota“. Sukobljenost glavnog junaka sa stvarnošću, svojevrsna je potraga za svetom koji ne robuje okoštalim normama, i to preko imaginacije. Don Kihot je umetnik koji stvara potpuno samosvojne svetove, iako oni ne zadobijaju umetničko obličje. Jedini je problem što su ti izmaštani svetovi suludi, pa i sam junak na kraju puta odustaje od njih predajući se svakodnevnom poretku stvari. Umetnik je poražen. Naravno, ako se Don Kihotove maštarije mogu posmatrati kao umetnost. Nama je, ipak, vreme da se vratimo na Getea i na njegove naslednike. Gotovo je nemoguće nabrojati sva dela koja za svoju temu imaju sudbine umetnike, ali izdvojićemo nekoliko najreprezentativnijih. To je, svakako, „Portret umetnika u mladosti“ Džejmsa Džojsa. Kroz prikaz života Stivena Dedalusa (dobrim delom piščevog alter-ega), Džojs stvara prikaz odrastanja umetnika, načina na koji on shvata svet i suočava se sa njim. Isto to čini i Tomas Man u romanima „Tonio Kreger“ i „Doktor Faustus“. Dok je u „Toniju Kregeru“ dat pogled na odrastanje umetnika sličan Džojsovom, u „Doktoru Faustusu“ je umetnik suočen sa užasom stvarnosti koja ga polako guta. Taj put odrastanja umetnika tema je i romana „Omiljena igra“ Leonarda Koena koji kroz prikaz gotovo lunatičnog sveta mladog umetnika stvara nenadmašnu književnu igru. Gotovo sigurno u tome najdalje odlazi Karl Uve Knausgor stvarajući sedmotomnu „Moju borbu“, delo koje ne samo da pomera poimanje autobiografskog romana, već i daje nenadmašni prikaz odrastanja umetnika kroz nekoliko decenija. Tom temom se bavi i Radovan Vlahović.

U središtu romana „Evo čoveka“ nalazi se umetnička grupa „Novi zenit“ i sudbine njenih članova. Prateći živote svojih likova, Radovan Vlahović stvara upečatljive prikaze sudbine nekoliko ljudi (među njima su najistaknutiji Josip Micić, unuk čuvenog Ljubomira Micića, lepi Mario, slikar koji se iz Pariza vraća u rodni Banat i sam Radovan Vlahović). Njihova sukobljenost sa učmalošću socijalističkog života, ništa manje i sa sredinom koja ih guta, u ovom romanu zadobijaju izuzetni prikaz.

Birajući da sudbine svojih junaka predstavi preko fragmentarne forme, Radovan Vlahović stvara svojevrsni književni eksperiment u kom se nekoliko ljudskih priča prepliću kroz različite vremenske i prostorne dimenzije. Tako se iz poglavlja u poglavlje ovog romana selimo u različite svetove i ljudske sudbine, nalik delovima slagalice koji se, ipak, na kraju spajaju u celovitu sliku. Ta slika je prikaz umetnikove suočenosti sa svetom u kom obitava (u ovom slučaju je to Banat: „Tradicija je u Banatu koliko lepota, toliko i prokletstvo. Tradicija je, koliko uzvišeni osećaj uklapanja u vekovne norme, takođe i nešto što sputava, koči i inhibira), ali i ništa manjeg pokušaja da se u tom svetu nikako preživi, što je Radovan Vlahović sjajno predstavio na stranicama ovog romana.

Radovan Vlahović, istaknuti srpski romansijer, prozaista i pesnik, rođen je u Novom Bečeju. Nakon studija jugoslovenske i svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu posvećuje se književnom stvaralaštvu. Do sada je objavio mnoštvo romana, zbirki priča i pesma i knjiga eseja, za koje je zadobio brojna priznanja. Njegova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Osnivač je „Banatskog kulturnog centra“.

„Bio je mlad, preterano osetljiv na ljudsku glupost, zaokupljen sobom, sa verom da ga u budućnosti čeka neki uzvišeniji i lepši svet“, ovako Radovan Vlahović opisuje jednog svog junaka, što je možda i najbolji prikaz sudbina svih junaka romana „Evo čoveka“. Želja da se bude drugačiji, da se uprkos kolotečini stvarnosti stvori nešto što će iz temelja promeniti ne samo stvarnost koja ih okružuje, već i njih same, želja je junaka. Jedini je problem što ih na tom putu očekuje ne samo neminovni sukob sa svetom protiv kog se bore, već i sa sopstvenim demonima, koji će ih neretko odvesti do potpune propasti. Opisujući takvo „odrastanje“ umetnika, Radovan Vlahović ispisuje delo u najboljoj tradiciji kunstlerromana, roman o nimalo prijatnoj sudbini umetnika, pogotovo na našim prostorima. Ipak, i pored svih nedaća, ta sudbina je bolja od učmalog tavorenja. Sjajno nam to pokazuje Radovan Vlahović u ovoj knjizi: „Vidi da je njegova generacija postala smešna, sitna, nesnosno sebična i čuvarna, vidi kako cicijaše, grabe i teku i kako taj sebičluk i špekulantstvo nazivaju vrlinom i strahom za budućnost. U sebi je slavio Boga svog, žudnju za radošću, okrenutost ka beskonačnom (…)“

Naslov: Evo čoveka
Autor: Radovan Vlahović (1958-)
Izdavač: Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2020
Strana: 298

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s