DISharmonija – Aleksandar Jugović

Ponekad se čini da su rat i književnost nerazdvojivi. Ukoliko vam ovo zvuči čudno, pokušajte da zamislite trojanski rat bez Homerove „Ilijade“ i „Odiseje“. Ili još bolje, promislite kako bi danas posmatrali Napoleonova osvajanja da nema Tolstojevog „Rata i mira“. Kakva bi tek bila slika Velikog rata da on nije postao „književni junak“ Hašekovih „Doživljaja dobrog vojnika Švejka“ i Remarkovog romana „Na zapadu ništa novo“? Neretko romaneskna slika postane mnogo značajnija od stvarnosti. Primera radi, američki građanski rat se češće posmatra iz romansirane vizije Margaret Mičel nego iz istorijske vizure. Čini se da umetnost, i to ponajviše literatura, uspeva da ratu udahne smisao. Pod tim se, naravno, ne misli na opravdanje rata i njegovu apoteozu, mada postoje i književna dela koja veličaju ratnu bestijalnost i bezumlje. Ovde je pre svega u pitanju promena paradigme. Da pokušamo da to što najjednostavnije obrazložimo. Rat kao besmislena ljudska klanica i izraz najdubljeg ludila u literaturi postaje nešto mnogo više, možda je najbolje reći celovit doživljaj. To nisu više samo klanja, taktike, proboji, ofanzive i bitke, već i prikaz ljudskog delovanja u svoj svojoj punoći ali i padu. Možda će ovo grubo zvučati, ali rat nema boljeg saveznika od književnosti. Što već nije slučaj ako se stvar posmatra iz ugla odnosa književnosti i rata. Pored nemaštine i bolesti, bestijalnih vladara i još gorih političkih sistema, čini se da je najveći neprijatelj književnosti rat. Gotovo da ne postoji ratni sukob koji nije odneo velike umetnike i uspostavio neka nova pravila. Premalo je prostora da bi se nabrojala sva imena umetnika koji su nastradali za vreme ratova, pa ćemo se osvrnuti samo na one amblematične primere. Dvadeset drugog septembra 1914. godine mladi pisac Alen Furnije odlazi u izvidnicu, gde će nastradati u nemačkoj zasedi. Sa nepunih dvadeset i osam godina gine autor nenadmašnog „Velikog Mona“. Trideset i prvog jula 1944. godine u izviđački let sa Korzike kreće Antoan de Sent Egziperi. I zauvek nestaje, oboren od nemačke avijacije, u Sredozemnom moru. Promislite koliko su samo još velikih dela ova dvojica književnika mogli stvoriti da nije bilo rata. Ili zamislite kako bi naša literatura izgledala da u Velikom ratu nisu zauvek nestali Milutin Bojić, Petar Kočić, Milutin Uskoković… I veliki Vladislav Petković Dis. Priču o njegovom životu donosi nam Aleksandar Jugović.
Od rođenja u selu Zablaće kod Čačka pa sve do utapanja u Jonskom moru 1917. godine, Aleksandar Jugović ispisuje Disov životopis. Priča je to o prvim danima večitog zanesenjaka i melanholika, majčinoj ljubavi i porodičnim odnosima. Isto tako, ovo je i pripovest o pesnikovom odrastanju u Čačku, školskim (ne)prilikama, zaljubljivanjima i padovima. Sledi odlazak u Beograd i porodični život. Nezaobilazni deo romana su prve objavljene pesničke zbirke, kritike, ali i nerazumevanje koje će Disa pratiti sve do smrti. Ponajviše, ovo je pripovest o čoveku koji u toku rata pokušava da napravi sumu svog mučnog života.
Fokusiran na dve narativne ravni, Aleksandar Jugović u romanu „DISharmonija“ balansira na razmeđi između dva suprotstavljena pogleda na Disovu biografiju. Na jednoj strani je sveznajući pripovedač koji ispisuje pripovest o pesniku koji „ide kroz život ranom rođenja koja se ne leči“, a na onoj drugoj sam Dis koji kroz unutrašnji monolog pokušava da pronađe dublji koren svojih postupaka. Ove dve pripovedačke strategije se odlično prepliću i u finalu tvore sjajnu celinu koja u potpunosti osvetljava jedan ljudski život. Najveća vrednost romana je ulazak u Disov unutrašnji svet koji pleni ne samo svojim stilom i autentičnošću napisanog, već i hrabrošću da se priča o jednom istinskom književnom velikanu ispripoveda na potpuno novi način.
Aleksandar Jugović je rođen u Čačku. Završio je studije srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Debitovao je sa zbirkom pesama „Krv nije voda“ (1995) i do sada je objavio još dve zbirke poezije. Napisao je šest romana, za koje je nagrađivan; kao i nekoliko drama.
„On je posmatrao život kao moranje, kao veliku dosadu koja se mora istrpeti, kao put koji se mora preći“, ispisuje autor na početku ovog romana. I zaista, mi kroz čitanje „DISharmonije“ vidimo posrtanje čoveka kojem je život prevelika mora i dosada. Padovi i prelomi, splin i zasićenost životom, sve to Aleksandar Jugović sjajno predstavlja. Baš zbog ove fokusiranosti na pesnikovu biografiju dolazi i najveća mana romana, a to je gotovo potpuno odsustvo pogleda na Disovo stvaralaštvo. A stvaralaštvo je ono po čemu se Dis pamti, ne život. Druga velika zamerka je apsolutno nepotrebni i poprilično čudni završetak romana u kojem autor tvrdi za svoju knjigu da je nešto najpribližnije istini o Disovom životu (valjda o tome sud treba da daju čitaoci i kritika, a ne autor). I pored ovih mana, „DISharmonija“ je dobar roman koji pleni svojim stilom, autorovom erudicijom, kao i sjajnim prikazom Disovog životnog puta i jedne književne epohe koju će rat zauvek odneti.

Naslov: DISharmonija
Autor: Aleksandar Jugović (1975-)
Izdavač: Knjiga komerc i Novosti, Beograd, 2017
Strana: 206

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s