Ono istinski zastrašujuće u najčuvenijoj distopiji svih vremena, Orvelovoj „1984“, nije predstava totalitarizma, nagledala ga se ljudska rasa i više nego što je mogla da podnese, nije čak ni predstava sveznajućeg državnog aparata, u takvom svetu mi danas živimo zahvaljujući internetu. U pitanju je poraz. Ukoliko niste čitali ovaj roman, a tu grešku svakako morate da ispravite, preskočite naredne dve-tri rečenice. Vinston, glavni junak Orvelove „1984“, odbacuje svoju slobodu. Veliki Brat, taj amblematični simbol totalitarizma, je pobedio: „Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Izvojevao je pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata.“ Ovo prihvatanje tuđe „volje za moć“, sjedinjeno sa dobrovoljnim odricanjem od sopstvene slobode, je način na koji totalitarizam opstaje. Čak i u najvećim diktaturama, uzmimo kao primer nacističku Nemačku, represivni državni aparat nikada nije prešao više od dva-tri procenta od ukupnog broja stanovništva. Da to ilustrujemo još više. Broj čuvara u koncentracionim logorima je uglavnom bio ovakav: jedan čuvar na pedeset zatvorenika. Neminovno pitanje je zašto se logoraši nisu pobunili (ako se izuzmu samo tri takve pobune u toku Drugog svetskog rata)? Odgovora ima puno. Prvi je nada, i to poprilično iluzorna, svakog čoveka da će baš on preživeti. Čemu onda pobuna? Podjednako je i nemogućnost da se poveruje da su zločinci baš toliki zločinci (sjajan primer su žrtve staljinističkih represalija koje su do kraja odbijale da poveruju da je Staljin kriv za njihovo stradanje). Ipak, onaj najčešći, a sasvim sigurno i najužasniji, razlog je bila prosta pokornost. Prihvatanje situacije takva kakva je. Uzmite tu u obzir i frojdističke mehanizme odbrane u kojima čovek stvara iskrivljenu sliku realnosti želeći da sačuva samopoštovanje u bezizlaznoj situaciji. Setite se samo žena koje pravdaju svoje muževe nasilnike tako što misle da su one zaista nešto zgrešile i zaslužile nasilje ili sada već čuvenog Stokholmskog sindroma kada se taoci poistovećuju sa otmičarima. Ipak, za sve ovo je potrebno čisto i ogoljeno nasilje kako bi se sloboda slomila. U današnjici je situacija znatno zlokobnija. Nasilje više nije potrebno, ljudi svoju slobodu daju i bez prinude. Ako se posle ove rečenice namrštite, setite se pokornosti izrabljivačkom poslodavcu ili krajnje korumpiranom državnom i političkom sistemu u kojem živite ne čineći ništa da ga promenite. Još gore, čini se da će situacija biti sve gora kako vreme bude prolazilo. Takvu sliku mračne budućnosti nam daje Kazuo Išiguro.
U jednom sasvim običnom internatu u Engleskoj borave sasvim obični đaci. Dečja suparništva, zaljubljivanja, čarke, pomalo otuđeni vaspitači i nastavnici, popularne i one manje popularne devojke, dečaci koji se bave sportom i štreberi su svakodnevnica školskog internata „Hejlšam“. U njemu živi Keti, naratorka romana, i njena najbolja drugarica Rut. Baš kao što obično i biva, obe su zaljubljene u istog momka. Ipak, ova idiličnost je samo varka. Kako se čini, učenici nisu u „Hejlšamu“ kako bi se što bolje pripremili za život. Naprotiv. Njima je namenjena krajnje užasna sudbina čim napuste ovu školu.
Narativna strategija Kazua Išigura, najočiglednija u njegovim delima „Ostaci dana“ i „Slikar prolaznog sveta“, ostaje identična i u ovom romanu. To je kazivanje pripovedača koji post festum pokušava da sastavi krhotine sećanja i da ispriča povest o svom životu. Reklo bi se već stotinu puta viđeno, ali to je daleko od istine. Kazuo Išiguro uspeva da nešto sasvim uobičajeno, kakvo je pripovedanje o mladosti i školovanju, predstavi na nenadmašan način. Isto tako i da suptilno uveče čitaoca u užasavajući distopijski svet, poprilično različit, ali i zlokobno sličan svetu u kojem živimo.
Kazuo Išiguro, jedan od najznačajnijih svetskih pripovedača i romansijera današnjice, je rođen u japanskom gradu Nagasaki. Sa roditeljima se kao dečak seli u Veliku Britaniju. Završava studije engleskog jezka i filozofije, posle kojih se posvećuje spisateljskom radu. Autor je preko deset romana, zbirki priča i filmskih scenarija. Dobitnik je niza književnih priznanja, među kojima je i Bukerova nagrada za roman „Ostaci dana“. Prošlоgodišnji je laureat Nobelove nagrade za književnost. U saopštenju Švedske akademije se kaže da je Išiguro u „romanima velike emotivne snage otkrio ambis ispod kojeg leži iluzoran osećaj povezanosti sa svetom“. Izdavačka kuća „Dereta“ je na srpskom objavila pet njegovih dela.
„Znam da to ne treba da se dešava, ali računam da je tako kako je. Nije mi, zapravo, važno“, Išigurovi junaci govore u ovom romanu. Čak i kada se suoče sa užasom koji im je namenjen oni ostaju podjednako inertni: „Ako bi se to spomenulo, većina je bila sklona da kaže: ‘Pa šta? Mi smo to već znali’“. Ukoliko se izuzme sudbina koja im je namenjena, da saznate kakva je to sudbina moraćete ipak da pročitate knjigu, ono što najviše užasava u ovom romanu jeste potpuno odsustvo bilo kakvog otpora. Išigurovi junaci svoj usud doživljaju kao nepromenjivu kategoriju. To je život koji mora da se odživi. Nema želje za otporom, štaviše otpora nema čak ni kao misli. Išiguro u ovom romanu menja distopiju kao žanr. To više nije susret pobunjenika sa totalitarizmom. Sada je to totalitarizam koji nema potrebu za nasiljem. Čemu ono kad otpor ni ne postoji? Slika je to užasavajuće budućnosti, još gore i još teže od one Orvelove. Sa njom nas u ovom maestralnom romanu suočava Kazuo Išiguro.
Naslov: Ne daj mi nikada da odem
Autor: Kazuo Išiguro (1954-)
Prevela: Ljiljana Marković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 347
Čitaonica, mesto za dobre knjige 