Stereotipi su kao korov. Kad negde izniknu, gotovo nemoguće ih je ukloniti. Ne pomažu tu ni dokazi, rasprave i ubeđivanja u njihovu neistinitost. Oni opstaju bez obzira na sve. Najpre zato što dobrom delu ljudi, verovatno velikoj većini, stereotipi pružaju lak i jednostavan odgovor na skoro sva životna pitanja. Mnogo lakše je kao papagaj ponoviti hiljadu puta izrečenu frazu, nego zaista razmisliti o nekom problemu. Razmišljanje, pre svega, zahteva trud, a zašto bi se neko “mučio” bespotrebno? Jedan od takvih, korovskih i neuništivih stereotipa je veza između umetnosti i ludila. Za većinu, opet za tu većinu, umetnici su potpuni ludaci ili pak čudaci van ovoga sveta. Da bi se to potkrepilo, tu je spisak poznatih umetnika od Van Goga pa sve do Save Šumanovića, koji su zaista bolovali od psihičkih bolesti. Koliko je to tačno vrlo je diskutabilno. Treba najpre razlučiti kakvo je to “ludilo” umetnika. A ono je najčešće različitost ili prevelika sloboda. Tako će neko Leonarda da Vinčija ili Oskara Vajlda, ima i takvih na nesreću na ovom nesrećnom svetu, proglasiti za bolesnike zbog njihove homoseksualne orijentacije. Ne manjka ni optužbi za ludilo zbog nesnalažljivosti umetnika u svakodnevnom životu. Još više je to preslobodno ponašanje, uglavnom izraženo u odbijanju malograđanskih pravila života. Suština, da prekinemo ovo beskrajno nabrajanje, jeste u nerazumevanju. Ili direktnoj osudi, i to od strane onih koji bi najmanje trebali, po onoj Isusovoj paraboli o trnu i brvnu, nekoga da osuđuju. Ono, pak, drugačije ludilo jeste stvarno. Da, zaista postoje brojni umetnici, da malo otkrivamo toplu vodu, koji su bolovali od psihičkih bolesti. Ali ako to racionalno posmatramo, njihova brojnost je gotovo identična broju ljudi drugih zanimanja koji boluju od istih bolesti. Primera radi, ukoliko stvar posmatramo statistički, u današnjici je identičan broj menadžera i umetnika sa psihičkim poremećajima. I otkud onda tolika fama o odnosu između umetnosti i ludila? Ako ostavimo po strani stereotipe, jedan od mogućih odgovora je onaj da umetnici ostavljaju svoj trag. Psihički oboleli obućar, da uzmemo ovo samo kao primer, će odmah po smrti biti zaboravljen. Van Gog neće. I što je još bitnije, umetnik koji ima ovakve probleme će kroz svoje delo pokušati da se izbori sa bolešću. Još je Frojd govorio da se u korenu potrebe za umetničkim stvaranjem nalazi iskanje za sigurnošću, ništa manje i želja da se strah nekako eliminiše. Jedna od funkcija umetnosti, opet po Frojdu, je pokušaj da se pronađe put do izvora zadovoljstva. I ne samo njega, put do smisla. Čini se da to nigde nije vidljivije nego u dnevniku čuvenog Vaclava Nižinskog.
Pisan na samom kraju Prvog svetskog rata, “Dnevnik” Vaclava Nižinskog je autobiografija umetnika koji izolovan od ostatka sveta pokušava da napravi nekakvu vrstu preseka svog života, ali i da pronađe smisao u lunatičkom vrtlogu koji ga sve više uvlači u sebe. Priča o životu u carskoj Rusiji i baletskim počecima, o ljubavi i ništa manjem neprijateljstvu prema baletskom impresariju Sergeju Djagiljevu, uspešnoj karijeri, odnosu sa suprugom i kćerkom, ali i o mentalnim problemima i bolesti – sve to pronalazi svoje mesto u “Dnevniku”.
“Moja bolest je suviše suviše velika da bi se brzo izlečila. Neizlečiv sam. Duša mi je bolesna, jadan sam, sirotan, bednik. Ko bude čitao ove redove, patiće – razumeće moja osećanja”, piše Nižinski u svom “Dnevniku”. I zaista, čitanje ovih zapisa predstavlja patnju. Odmah da budemo načisto, to nije zbog lošeg stila ili banalnosti, naprotiv, misli Nižinskog u pojedinim trenucima predstavljaju prave literarne bisere, a opisani događaji okupiraju u potpunosti čitaočevo interesovanje. Patnja je zbog bolesti. Čitajući “Dnevnik” mi prisustvujemo razvoju propasti, duboke tragedije koja je progutala život jednog genija. Pred nama je istinski užas, još veći zato što je on maestralno opisan: “Srce mi je žalosno. Znam da su se ljudi navikli na tugu i ja ću se navići, ali plašim se navikavanja na tugu, jer znam da je to smrt.”
Vaclav Nižinski spada u red najznačajnih baletskih igrača i koreografa svih vremena. Rođen je u Kijevu, u porodici baletskih igrača. Proslaviće ga saradnja sa Sergejem Djagiljevim. Njegove koreografije za uloge u “Popodnevu jednog pauna” i “Posvećenju proleća” predstavljaju začetak modernog baleta. Virtuoznost u baletskom izrazu, visoki skokovi i izuzetna sposobnost uživljavanja u likove, Nižinskom će doneti slavu koja traje i danas, ali i brojne napade. U dvadeset i devetoj godini doživljava slom živaca. I to je kraj njegove karijere. Lečiće se narednih nekoliko decenija u brojnim mentalnim bolnicima, čak i kod Frojda i Junga. Nižinski umire u Londonu 1950. godine.
“Ne želim smrt osećanja, hoću da ljudu budu spremni da nekog razumeju”, gotovo da je vrisak Nižinskog. On upravo preko ovog dnevnika, i to u poslednjim danima lucidnosti, pokušava da objasni koren svoje nesreće samome sebi, ali i celom svetu. Tako on govori: “Ne dopadaju mi se ljudi koji misle da sam opasan lunatik. Ja sam ludak koji voli čovečanstvo. Moje ludilo je moja ljubav prema čovečanstvu.” Samo što je to izgleda nemoguće. Bolest je jača od svega. Iako čitanje ovog “Dnevnika” može zaličiti na voajerisanje, i to voajerisanje tuđe nesreće, naprosto toliko jako i slikovito je predstavljeno ljudsko posrtanje, ovo delo je značajno na mnogo načina. Najpre, to je prikaz jednog veličanstvenog života sa nenadmašnim usponima, ali i ništa manjim padom. Ne treba zaboraviti ni sjajni stil, istinske literarne bisere koje nam Nižinski pruža. Najbitnije, ovo je svedočenje o velikoj nesreći, i to o nesreći velikog čoveka. Suštinski, ugašenom životu genija koji je još mnogo toga mogao da pruži samo da nije bilo bolesti. Najbolje to sam Nižinski govori: “Hoću svetlost, svetlost sjajnih zvezda. Sjajna zvezda je život – a zvezda koja ne sija jeste smrt. Primetio sam da postoje mnoga ljudska bića koja nemaju sjaj. Smrt je ugašeni život. Život ljudi koji su izgubili razum je ugašeni život.”
Naslov: Dnevnik
Autor: Vaclav Nižinski (1890-1950)
Preveo: Milan Đorđević
Izdavač: Gradac, Čačak, 2006
Strana: 114
Čitaonica, mesto za dobre knjige 