Ima li književnost pravo na ideje? Naravno da ima, jedini je mogući odgovor. Suštinski, književnost ima pravo na sve, i ta sloboda je jedna od njenih najvećih draži. Ipak, ideje u književnosti, pogotovo društvena i politička angažovanost nisu na dobrom glasu. Koliko je to pre svega posledica nepojmljivih gadosti koje su umetnici ubacivali u svoja dela, to još više proizilazi iz našeg pogleda na te stavove. Ma koliko se trudili da glumimo širokogrudost, stavovi i ideje koji su dijametralno suprotni našim gotovo sigurno će pokvariti uživanje u čitanju dela koja mogu biti istinski vredna. Ovo posebno važi za naše doba u kom je ustoličena svojevrsna „balkanizacija“ (kako ju je nazvao Barak Obama) interneta, ali ne samo njega. Zatvoreni u svojim svetovima, najviše medijskim i ideološkim, svako drugačije mišljenje ne samo da a priori odbacujemo, već ga i posmatramo kao izdajničko, neprijateljsko ili ugrožavajuće. Ali da se vratimo na početak. Otklon prema angažovanosti u književnosti pre svega proizilazi iz same zloupotrebe takve angažovanosti. Primera je mnogo, ali daćemo samo par ilustrativnih. Otrovni Selinov antisemitizam, najočitiji u gadnoj paškvili „Bagatele za jedan pokolj“, prešao je ne samo granicu dobrog ukusa, već i postao oruđe za dehumanizaciju čitavog jednog naroda, i to naroda koji je u tom trenutku već bio u koncentracionim logorima. Ne razlikuje se ni primer Stanislava Krakova. Neverovatna predratna književna karijera i nesumnjiv dar sjedinjeni su sa služenjem Krakova nacistima tokom Drugog svetskog rata. Još gore, užasnim antisemitizmom koji je Krakov sipao sa talasa Radio Beograda dok su Jevreji ubijani na beogradskim ulicama u dušegupkama. Naravno, ovakva „delatnost“ pisaca nije ograničena samo na podršku fašizmu. Setimo se samo Maksima Gorkog koji posle obilaska Gulaga piše panegirike mudrom sovjetskom rukovodstvu, iako je lično video nepojmljivo stradanje i užasne smrti. Ili našeg Oskara Daviča koji piše pesmu posvećene OZNI (u kojoj su čuveni stihovi „Ozna / Sve dozna!“) znajući za razmere užasa Golog otoka. Naravno, angažovanost ima i drugu stranu. To nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Olge Tokarčuk.
Na samom početku zbirke „Bizarne priče“ u „Putniku“ se suočavamo sa pripovešću koja govori o dečjem strahu. „Zelena deca…“ nas vraćaju u daleku prošlost i pripovedaju o susretu francuskog lekara sa čudnovatom poljskom decom. „Zimnica“, „Šavovi“, „Poseta“, „Istinita priča“ i „Srce“ nas uvode u vrevu savremenog sveta, govoreći o užasnim usamljenostima, nesrećama, bolestima i susretu sa nepromenjivim. Priče „Transfugijum“, „Gora svih svetih“ i „Narodni mesecoslov“, koje zatvaraju zbirku, nas vode u budućnost. Kakva je budućnost nauke i genetskog inženjeringa, ali i kako će svet izgledati posle ekološke katastrofe, Olga Tokarčuk pokušava da odgonetne u ovim pričama.
„Sve to mi se činilo kao život dat na silu, protivno volji tih bića; kao osuđenost na život, kao da su život samo propast i kazna. (…) Svetost koju sam tamo tražila nisam našla. Nisam našla ništa što bi opravdalo sav taj bol. Svet koji sam videla bio je mehanički, biološki, kao mravinjak organizovan po ustaljenim pravilima – glupim i bespomoćnim“, govori jedna junakinja iz ove zbirke suočena su užasom sveta. To je i je jedna od dominantnih tema Olge Tokarčuk. Kroz preispitivanje prošlosti, ništa manje i sadašnjosti, ona nas suočava sa užasima našega sveta, koji su izvedeni kroz nenadmašno pripovedanje. Tu su i vizije budućnosti, veoma bliske stvaralaštvu Margaret Atvud. Ono što je posebno bitno, Olga Tokaručuk stvara sjajne psihološke portrete svojih junaka, i to na način koji retko kom piscu polazi od ruke. Takvo je, recimo, pisanje o dečjim strahovima: „Uostalom, postoje i gore stvari od smrti, od vampirskog sisanja krvi, od vukodlačkog kasapljenja. Deca to najbolje znaju: samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” snimljen je višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostrukа je dobitnica najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„(…) obodi sveta [nas] osuđuju na svoju zagonetku i ostajemo spram njih bespomoćni, za sva vremena“, ispisuje Olga Tokarčuk u ovoj knjizi. Upravo to ispitivanje oboda sveta, koliko zagonetnih događaja, ništa manje i naših duboko skrivenih htenja u središtu je pažnje autorke. Gotovo je svejedno da li je to pisanje o prošlosti i sadašnjosti ili pripovedanje o izmaštanoj budućnosti, autorka pokazuje istu „nameru“. Ona je preispitivanje ustaljenih normi, našeg odnosa ne samo prema bližnjima, već i prema svetu u kom živimo. Duboko je to humanistička vizija sveta, okrenuta brizi za prirodu, možda je najbolje reći pokušaju traženja novog odnosa prema prirodnim resursima nasuprot današnjem obrascu ponašanja koji našu civilizaciju odvodi u propast. Te stavove, koliko ideološke ništa manje i društveno-političke, Olga Tokarčuk ne krije u ovoj zbirci. Naprotiv. Ona ih predočava kroz izvrsno pripovedanje, stvarajući sjajno delo u kom su sjedinjeni istinski književni talent i plemenite ideje. Ne i manje bitno, ovo delo nas suočava sa skrivenim svetovima drugih ljudi, njihovim htenjima i najdubljim osećanjima, ono što jedino dobra književnost može da nam pruži: „Ne možeš videti nešto što te ne sadrži u sebi. Sami smo sebe zarobili. Paradoks. Zanimljiva saznajna perspektiva, ali i fatalna greška evolucije: čovek uvek vidi samo sebe.“
Naslov: Bizarne priče
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 176
Pročitajte i prikaze romana „Knjige Jakovljeve” i
„Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ Olge Tokarčuk
Čitaonica, mesto za dobre knjige 