Po sada već opšteprihvaćenoj Frojdovoj teoriji, dve nagonske sile koje određuju ljudski život su Eros i Tanatos. Na jednoj strani je nagon za životom, a na onoj drugoj nagon za smrću. Razume se, smrt je u ovoj borbi uvek pobednik. Naprosto, neizbežna je. Suočenje sa tom neminovnošću je poprilično raznoliko. Ono najpre zavisi od naših uverenja. Ukoliko smo vernici, pod tim se pre svega misli na judaizam, hrišćanstvo i islam, smrt je samo jedna životna stanica. Nakon ovozemaljskog, po učenju ovih religija, sledi večiti život, određen po našoj zasluzi. Situacija je znatno kompleksnija u hinduizmu i budizmu, pošto je po njihovom učenju život posle smrti svojevrsna kazna. Konačni nestanak, nirvana kako ga budizam naziva, krajnje je oslobođenje. Za ateiste je situacija potpuno drugačija. Ovaj život je sve što imamo, i sa njegovim prestankom dolazi potpuni kraj. Sva ova shvatanja su zadobila istaknuto mesto u literaturi. Mi ćemo ovde navesti samo par primera. Možda je najbolje početi od Dostojevskog. Jedna od najpotresnijih priča u istoriji literature je njegova pripovest „Mališan kod Hrista na božićnoj jelki“. Baš kao i u čuvenom odeljku „Veliki inkvizitor“ iz romana „Braća Karamazovi“, dečja smrt je velika prekretnica, samo različita. U „Mališanu kod Hrista na božićnoj jelki“ smrt jednog deteta je prikaz utehe koju nam jedino bog može dati. Na ovom svetu nema pravde, nema dobrote i nema nikakve utehe. Sve nam to jedino može dati bog. Vera Dostojevskog je vera očajnika, napaćenog čoveka kom jedino vera u više biće može doneti spas. Takav je i njegov čuveni kredo u kom on odabira pre život bez istine nego istinu koja bi isključivala Hrista. Potpuno drugačije shvatanje smrti je tema još jednog čuvenog dela. Kamijevog „Stranca“. Smrt se ovde posmatra iz potpuno drugačijeg ugla. Najpre, ona je potpuni kraj. Ali, i u isto vreme, smrt je ništa. Prazna je, baš kao što je prazan junakov život. Sa tom prazninom se suočava i Karl Uve Knausgor u šestotomnom romanu „Moja borba“. Očeva smrt inicira trenutak preispitivanja sopstvenog života. Ništa manje i same smrti. Ona, baš kao i život, postaje nešto banalno, obično i svakodnevno. Kako sam Knausgor kaže: „A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu, (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod.“ O smrti, ništa manje i o suočenju sa njenom neminovnošću, pisao je i veliki Peter Handke.
Marija Handke, piščeva majka, se ubila. Ta smrt Handkea nagoni na pisanje. Rezultat je ovaj veličanstveni roman u kom on pokušava da odgonetne ko je bila ta žena? Kako je živela? Još bitnije, zašto je tako živela, Handkeove su polazne tačke. Ništa manje i pitanje: zašto se ta žena ubila? Iz svih ovih pitanja grana se priča o jednom mučnom i tegobnom životu, u potpunosti propaloj i večito sputanoj egzistenciji. Priča je to o ženi koja je izgubila svaku odliku ljudskog bića, što i sama u jednom trenutku priznaje. Jedini izlaz iz takvog života je bila smrt. O toj smrti, ali i o takvom životu pripoveda Handke u „Nesreći bez želja“.
Iako izuzetno kratak, Handkeov roman „Nesreća bez želja“ se hvata u koštac sa poprilično kompleksnim i teškim temama. To je najpre odnos pisca prema majčinoj smrti. Njena smrt za Handkea je nešto što se očekuje, nešto potpuno olakšavajuće i normalno. I u isto vreme potpuno užasavajuće. Tu životnu dihotomiju Handke opisuje nenadmašno. Bez suvišnih emocija, može se reći i bez bilo kakvih emocija, smrt je predstavljena na način koji dosad nije viđen. Baš kao što je to učinjeno i sa pričom o majčinom životu. Hladna je to, gotovo surova analiza jednog života, života majke, jedne propale ljudske egzistencije, ništa drugo nego hronika potpune propasti koja je zadobila neverovatnog hroničara i pripovedača. I to propasti koja je bila određena od samog početka: „Lična sudbina, ukoliko se ikada i razvijala kao nešto osobeno, bila je obezličena do poslednjeg delića sna, i isceđena u verskim, narodnim i običajnim obredima, tako da od individue gotovo ništa ljudsko nije preostajalo; ‘individua’ je bila poznata samo kao psovka.“
Peter Handke, jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca, je rođen u braku Slovenke i nemačkog radnika. Tek kasnije će saznati da je njegov pravi otac austrijski vojnik koji je službovao u Sloveniji. Usled progona koruških Slovenaca Handkeova porodica se seli u Berlin. Odrastanje u užasnim prilikama i kasnije majčino samoubistvo će ostaviti veliki trag u njegovom stvaralaštvu. Započete studije prava napušta posle prve objavljene knjige. Kreće književna karijera u kojoj je Handke objavio desetine romana (pomenimo samo „Kratko pismo za dugi rastanak“, „Strah golmana od penala“, „Moravska noć“…), drama, knjiga prepiski i esejistike. Istaknuti je filmski scenarista, a njegov film „Nebo nad Berlinom“ se smatra za jedan od najboljih evropskih filmova dvadesetog veka. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost.
„Roditi se kao žena u takvim okolnostima unapred je bilo ubistveno. Međutim, može se reći i: umirujuće; u svakom slučaju, bez straha za budućnost. Vračare su o crkvenim slavama samo momcima ozbiljno čitale budućnost iz dlana; kod žena je ta budućnost ionako bila samo lakrdija“, piše Handke u ovom romanu. U takvom okruženju rađa se i živi Marija Handke. Njen život je unapred određen, on je, kako ga sam Handke naziva, lakrdija. Problem je u tome što ona ne pristaje na tu lakrdiju. Odlazak iz rodnog mesta, boravak u Berlinu, jedna uspešna i jedna neuspešna ljubav koja će se pretvoriti u doživotni brak, životno posrtanje sklopčano sa rađanjem dece, povratak u rodno mesto kao prihvatanje krajnjeg poraza, sve su to etape i koraci ka unapred određenoj propasti. Ili kako to Handke kaže: „Nije, dakle, postala ništa, a nije ni moglo od nje nešto više da postane – to joj nije trebalo čak ni predočavati.“ Ispisujući povest o jednom takvom životu Handke je neprestano sukobljava sa pričom o smrti. Ona za Handkea nije tragedija. Naprotiv. Smrt je prirodni izlaz iz nesreće života. Gotovo izbavljenje. Ali i kraj priče koja nikako nije morala da se tako završi. Izlaz iz tog, možemo slobodno reći, bezizlaza Handke pokušava da pronađe u ovom romanu, u isto vreme stvarajući istinsko remek-delo. Silina pripovedanja u „Nesreći bez želja“, neverovatna stilska umešnost, ali i ništa manja književna vrednost sklopčana sa temama koje pokreće čine ovaj roman jednim od najvećih dela evropske literature dvadesetog veka. On se ponovo nalazi pred nama, i to u izuzetnom prevodu Žarka Radakovića.
Naslov: Nesreća bez želja
Autor: Peter Handke (1942-)
Preveo: Žarko Radaković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 101
Čitaonica, mesto za dobre knjige 