Sićušne priče (priredio: Dragan Babić)

Ma koliko delovale krupno, ponekad i neverovatno, brojne promene prolaze gotovo neprimetno. Primera radi, a takvih primera je nebrojeno, promene koje nam donose nove tehnologije deluju potpuno prirodno, toliko da ne možemo ni da zamislimo život bez njih. Pokušajte, samo eksperimenta radi, da zamislite svet bez interneta. Deluje nemoguće, zar ne? Isto tako, verujemo, bilo je u i pređašnjem vremenu kada se menjao način života. Ubrzo nakon elektrifikacije niko nije ni mogao da se seti kako je živeo bez električne energije. Identična stvar je i sa trendovima, skoro je svejedno da li je reč o dominantnim umetničkim, pop-kulturnim, političkim, etičkim, modnim, čak i životnim „modama“. Ipak, kako stvar „ulazi“ ali i „izlazi“ iz mode, pitanje je na koje je teško dati jednostavan odgovor, najpre zato što je to plod brojnih faktora. Na prvom mestu, to je duh vremena, pogotovo zasićenje trenutnim stanjem. Primera radi, gotovo opšte razočarenje nakon Prvog svetskog rata iskoristili su Hitler i Musolini, i to preko obećanja da će brojne nepravde biti iskorenjene. Da su se njih dvojica pojavili koju deceniju kasnije, možda čak i godinu, kada bi društvena situacija bila znatno bolja, veliko je pitanje da li bi uspeli u svojim naumima. U ove društvene trendove svakako treba ubrojati i manipulaciju. Uzećemo za primer kulturnu scenu na ovim prostorima. Za vreme socijalističke Jugoslavije negovao se elitistički pristup kulturi u vodećim medijima. Šund je bio prokažen i odbačen na potpunu marginu. Početkom devedesetih taj trend se preokreće, i šund postaje dominantan u javnom prostoru kao način za manipulaciju najširim narodnim masama, metastazirajući u današnjici, u kojoj se čitava javna scena, posebno politička, pretvorila u svojevrsni rijaliti program. Ali da se vratimo na početak i na našu temu. Jedna od velikih promena trendova odigrala se u našoj književnosti u poslednjih nekoliko decenija. Najjednostavnije rečeno, roman je „progutao“ sve druge žanrove. Da bismo to mogli da shvatimo u potpunosti, treba se vratiti u prošlost. Žanr u kom se okušavaju pisci koje kolokvijalno nazivamo realistima – da krenemo od njih – najčešće je kratka proza. Kultne su pripovetke Lazarevića, Domanovića, Glišića… Identična stvar se dešava i u kasnijim decenijama. Čak i pisci koji su poznati po drugim književnim žanrovima (uzmimo samo kao primer Boru Stankovića i Nušića) ostavljaju vrlo vredne priče. Da se ne govori tek o Andriću i Krleži, koji su najvećim delom pisali kratku prozu. Ne razlikuju se, recimo, ni Dragoslav Mihailović i Danilo Kiš. A opet, ovo nikako stvar utiska, njihovi romani se danas mnogo više čitaju, iako su – naravno, ovo je subjektivan sud –priče neretko vrhunci njihovog stvaralaštva. U današnjici je priča postala „siroče“ književnosti. Manji broj pisaca se okušava u njima, a ako pogledate trenutnu produkciju, roman je sasvim sigurno desetostruko prisutniji od priča. O prodaji, priznanjima i javnoj recepciji tek ne treba trošiti reči. Ipak, priča, barem još uvek, nije mrtva. Sjajno nam to pokazuje antologija „Sićušne priče“ koju je priredio Dragan Babić.

Na samom početku ove knjige susrećemo se sa dobro poznatom kratkom prozom Davida Albaharija. Prate je gotovo oniričke prozne vizije Ivana Antića. Vladimir Arsenijević je zastupljen sa nekoliko kratkih isečaka o svojevrsnom putovanju svetom. Mića Vujačić nam predstavlja snoliku viziju sveta koja se meša sa realnošću. Danica Vukičević donosi potpuno novi pogled na porodične odnose, što čini i Zvonka Gazivoda kroz neobične prozne izraze. Ništa manje obične nisu ni priče Zvonka Karanovića koje ovekovečuju bizarnost našeg sveta. Radmila Lazić je zastupljena sa četiri kratke priče, ispripovedane na razmeđi potpunog eksperimenta i ogoljene emotivnosti. Dragana Mokrin predstavlja duboko istimne svetove žena. Oto Oltvanji nas u svom prepoznatljivom stilu vodi u potpuno novi svet, baš kao što to čini i Srđan Tešin. Enes Halilović donosi priče inspirisane narodnim predanjima i pop kulturom. Oto Horvat predstavlja tri poetske snažne priče. Knjigu zatvara izuzetna priča „Mejson u vazduhu“ Uglješe Šajtinca.

Ako ostavimo na stranu kvalitet priča sabranih u ovoj antologiji, o čemu će još biti reči, njena najveća vrlina je predstavljanje generacijski, poetički, tematski, čak i svetonazorski drugačijih pisaca. Zahvaljujući Draganu Babiću mi pred sobom imamo celovitu sliku današnje književne scene u našoj zemlji, naravno, u jednoj vrsti isečka. Tako su pred nama prozni ekskrementi Zvonka Karanovića, ispisani izuzetno duhovito: „Moja majka nije moja majka. To je neka nepoznata osoba koja, verovatno za novac, glumi moju majku. Kako znam? Uvek me pita kako mi je na poslu. Moja prava majka dobro zna kako nikada, i pored najbolje volje, nisam uspeo da se zaposlim. Ni moja žena nije moja prava žena. Moja prava žena je stidljiva, a ova što je zamenjuje, verovatno i ona plaćena za ulogu, neprestano priča o tome ‘kako poboljšati seks u deset koraka’ i sličnim gadostima koje čita na internetu. To me čini nervoznim.“ Takva vizija sveta prisutna je i u priči Ota Oltvanija: „Ustanem žedan, u mraku natrčim na snajpersku crvenu tačku, odraz lampice za jeftinu struju sa kutije osigurača. Stan igra sa mnom pejntbol“. S druge strane nas čekaju potpuni eksperimenti, ali i poetski snažne priče, od kojih svakako treba izdvojiti priču Ota Horvata „U međuvremenu“, koja je jedna od najboljih u zbirki. Pripovedajući o svakodnevnici, prošlim ratovima, (ne)snalaženjima u današnjici, ali i o repovima prošlosti, autori iz ove zbirke pokazuju nenadmašni literarni talenat, ali i moć priče koju nijedan drugi književni žanr nema. To je mogućnost da se cela ljudska sudbina predstavi na izuzetno malom prostoru, nekada i u samo nekoliko rečenica, o čemu ova knjiga svedoči. O takvoj moći pripoveda i Enes Halilović: „Kaže mi Ivan Cankar da su samo kamenoresci ispekli zanat kratke priče. Oni mogu sve između rođenja i smrti da svedu na jednu crticu.“

Naslov: Sićušne priče
Priredio: Dragan Babić (1987-)
Izdavač: Književna radionica Rašić, Beograd, 2021
Strana: 176