Poslednji zanosi MSS – Milica Mićić Dimovska

Gordost i sujeta, te večite pratilje ljudskog roda. Sveprisutne, a opet toliko osuđivane. Većina religija, a posebno hrišćanstvo, ih smatra za jednu od najvećih promašaja ljudske egzistencije. Gordost ništa bolje ne stoji ni u svakodnevnom životu. Nema tog moralnog kodeksa ili društvenog sistema koji gordost ne smatra za nešto izlišno, pogrešno i krajnje nepotrebno. A, opet, još tačnije nasuprot svemu, gordost opstaje. Zašto nije teško prokljuviti. Šta god radili i čime god se bavili, potrebna nam je potvrda ispravnosti i opravdanosti našeg delovanja. Čak i oni krajnji ekscentrici je traže samo na obrnut način kroz neprestanu priču da ih mišljenje drugih ne zanima. Paradoksalno je, jer zašto bi svoja mišljenja i stavove delili sa onima čija ih reakcija uopšte ne zanima? Ali da se vratimo na stvar. Potreba za potvrdom ispravnosti svojih stavova i dela, razume se, nije toliko idealistička. Svako, ali pod tim se misli baš svako, voli da čuje pohvalnu reč o sebi. A ta potreba vremenom prerasta u želju za slavom. I eto na kraju sujete. Nju psihologija smatra za kompenzaciju koja treba da anulira neuspeh, svejedno da li je on stvaran ili samo naše duboko unutrašnje nezadovoljstvo. I polako dolazimo do savremenosti. A u našem vremenu kao gotovo nikad u istoriji naše civilizacije sujeta cveta. Vreme instant-slave je prvi proklamovao Endi Vorhol govoreći da ćemo svi u budućnosti imati petnaest minuta slave. I pogodio je, samo što ta slava ne traje ni tričavih petnaest minuta. Ona je znatno kraća. Lajkovi na društvenim mrežama, stupidarije pomoću kojih se postaje zvezda video-snimaka, pa sve do brojnih rijaliti-programa ili talent-takmičenja, sve su to načini na koje možete dobiti slavu. Kratkotrajnu, ali ipak slavu. I pre nego što neko ospe drvlje i kamenje na svet koji odlazi dođavola, potreba da se bude slavan, a sledstveno tome i sujeta, je i pre postojala. Samo što čovek nije imao toliko jednostavna sredstva i priliku da je izrazi, a i za nju je trebalo nešto više od pokazivanja zadnjice, da uzmemo za primer ovu najbanalniju stvar. Maestralnu priču o sujeti i njenim ponorima donosi nam Milica Mićić Dimovska.
Godina je 1867. Prvi srpsko-turski rat tinja. Nekada čuvena, a sada već poprilično zaboravljena pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja odlučuje da napusti rodni Vrdnik i pređe u Srbiju gde će svojim stvaralaštvom doneti korist narodu koji hrli u oslobođenje. Posle opraštanja od rodnog Srema, kroz koje saznajemo najvažnije činjenice o pesnikinjinom životu, mi vidimo Milicu kako stiže u Beograd. Ali nešto duboko nije u redu. Niti je pesnikinja toliko idealistična, barem u onom praktičnom delu, niti njenom narodu nešto znače njena „stihotvorenija“ i vatreni patriotizam. Duboko nerazumevanje okoline, podjednako i pesnikinjina tvrdoglavost, dovode do junakinjine potpune izolovanosti i tragičnog kraja.
Milica Mićić Dimovska je napisala malo je reći savršeni roman. Od odličnog poznavanja života junakinje i uopšte istorijskog konteksta u kojem ona obitava, autorka pravi pravu literarnu čaroliju. To je najvidljivije u stilu koji podražavajući način devetnaestovekovnog načina pisanja nikada ne gubi ironijsku distancu. Dovoljna je samo ova rečenica kao primer: „Moja zaova je ekstra osetljiva persona. Inače je spisateljka.“ Takva je i kompozicija romana. Poigravajući se sa čitaocem koji na početku romana ima utisak da je uzeo neko, pa ajde da budemo delikatni, štivo nastalo iz ugla bogobojažljive usedelice, autorka vrlo brzo pravi oštri preokret koji prerasta u izuzetnu pripovest koja do najvećih dubina istražuje život jedne nesrećne žene. I to na stilski savršeni način: „Pisac je pred činjenicama kao pred svršenim činom. Junaci stoje tamo u svome vremenu i dozivaju ga, unapred se izvinjavajući što su već postojali, što činjenice govore o njima, a ipak su zaboravljeni. Eno, tamo, i nje, moje junakinje, u okovima tih činjenica, u okovima svoje bedne sudbine…“
Milica Mićić Dimovska predstavlja jedno od najvećih imena srpske proze druge polovine dvadesetog veka. Završila je studije književnosti posle kojih radi kao novinar i urednik u nekoliko novosadskih medija. Kruna njene profesionalne karijere je rad u Matici srpskoj u kojoj uređuje čuvenu ediciju „Prva knjiga“. Debituje 1972. godine sa zbirkom „Priče o ženi“. Objavila je još četiri zbirki pripovedaka, kao i nekoliko romana („Utvare“, „Mrena“ i „Putopisi“). Slavu joj donosi roman „Poslednji zanosi MMS“ za koji je dobila niz značajnih književnih nagrada. Preminula je 2013. godine.
„Ali, ona nije htela da bude bezimena žrtva. Ona je žudela da njena smrt bude istorijski čin“, tako autorka opisuje najveću želju svoje junakinje. I ona je sveprisutna u čitavom romanu. I pre nego što neko pomeša čuvenu pesnikinju sa učesnikom nekog današnjeg rijatija, treba reći par stvari. Lik Milice Stojadinović Srpkinje je duboko kompleksan. S jedne strane stoji njena iskrena emotivnost, koja nam možda danas deluje kao afekat, još veće rodoljublje, pomalo groteskno opet gledano iz današnjeg ugla, i na kraju istinski književni talenat. Ali to junakinji ništa ne vredi. Još za života je zaboravljena. Kao prosjak, sablast nekog prošlog vremena, Milica ide Beogradom gordeći se kako je nekada prijateljevala sa knezom Mihailom i bila najpoznatija srpska pesnikinja. Jedino je problem što to sada nikome ništa ne znači. Slave nema, a bez nje nema ni života, iako je pesnikinja učinila sve da je dobije. To najbolje obrazlaže Milica Mićić Dimovska, autorka ovog bez preterivanja remek-dela: „Koliko dokumenata imam o njoj, koliko podataka i činjenica mi je pred očima! Pa ipak, kako su lažni! Kako su izlišni! Treba se probijati kroz njih do istine, jedne jedine, jednostavne istine o mojoj junakinji, zatočenici sopstvenih zabluda. Oh, mislila je da je puna vrlina zato što revnosno ispunjava dužnosti i obavlja zadatke. Revnost moja ubi me, to bi mogao biti epitaf na njenoj nadgrobnoj ploči, ili moto ove pripovesti o njoj.“

Naslov: Poslednji zanosi MSS
Autor: Milica Mićić Dimovska (1947-2013)
Izdavač: Solaris, Novi Sad, 2015
Strana: 228

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s