Jakovljeve ljestve – Ljudmila Ulicka

Ukoliko se želi govoriti o slobodi, a o slobodi se uvek govorilo i uvek će se govoriti, čini se da je nemoguće početi bez onih, sada već opštepoznatih Miljkovićevih stihova. Pa da ih ponovimo i mi. „Hoće li sloboda umeti da peva / Kao što su sužnji pevali o njoj“, pita se Miljković u čuvenoj pesmi „Poeziju će svi pisati“. Suština je, što verovatno nikome neće promaći, u shvatanju slobode. U trenucima kada je sloboda nedostupna, ona je najveći ideal kome se teži. Kada se sloboda zadobije, to je već sasvim neka druga stvar. Najbolje to ilustruju tri ankete. U nedavnom istraživanju javnog mnjenja preko sedamdeset posto Rusa Staljina vidi kao pozitivnu istorijsku ličnost. I nije to kraj. Čak četrdeset šest posto ispitanih (da, dobro ste pročitali) smatra da su masovni zločini izvršeni za vreme Staljinove vladavine opravdani velikim rezultatima i ciljevima. Ne razlikuje se situacija ni u Rumuniji. Za četrdeset i sedam posto današnjih Rumuna Čaušesku je bio pozitivna istorijska ličnost. U slučaju Tita ta brojka se penje još više. Preko sedamdeset i pet posto stanovnika bivše Jugoslavije Tita smatra za apsolutno pozitivnu ličnost. Otkud ovakve brojke? To je najpre posledica sadašnjeg života. U haosu trenutne političke situacije i još više nesređenih ekonomskih i društvenih prilika, ljudi se sa nostalgijom sećaju pređašnjih vremena. Kada je, da i mi ponovimo bezbroj puta izrečene reči, vladao neki red. Što je taj „red“ brojne ljude odveo do smrti sasvim je druga stvar. I za većinu nebitna. Evo samo jedan primer. Prva asocijacija na vreme Titove vladavine će biti lagodan život i sigurnost, dok će u sasvim drugom planu ostati Goli otok, posleratne represalije i docniji progoni umetnika i intelektualaca. Da se ne priča tek o skoro milion ljudi koji su zbog loše ekonomske situacije otišli u inostranstvo. I u tome je najveći problem. Ona sloboda sa početka teksta. Još tačnije, pogrešno upotrebljena sloboda koja se u današnjici proglašava za glupost, apsolutno nepotrebnu stvar. Isti slučaj je i sa demokratijom koja je proglašena za najveću ludost. Najjednostavnije rečeno, naša nemogućnost da na slobodnim izborima izaberemo pravo rukovodstvo ne znači da demokratija ne valja. Isto tako i sloboda. To samo znači da nešto duboko ne valja sa nama. A boljeg primera nema za to od one tri ankete sa početka teksta. O značaju slobode velika ruska književnica Ljudmila Ulicka je napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Jakovljeve ljestve“ se nalazi sudbina porodice Osecki tokom jednog veka. To je rekapitulacija života Nore Osecki, ali i priča o odnosu njene babe Marusje i deda Jakova. Priča počinje sredinom sedamdesetih. Nakon babine smrti, Nora dobija kovčežić u kom su pohranjena pisma njenog dede. Sa tim kovčežićem će Nora proći kroz godine raspada Sovjetskog Saveza, brojne porodične probleme, tranziciju tokom devedesetih, ali i život u savremenoj Rusiji. Sve dok Nora konačno ne zaroni u pisma i otkrije istinu o Jakovu Oseckom, stradalniku i sužnju iz Gulaga. Istorija njene porodice, ali i sveta u kom je živela, je za Noru postala nešto sasvim drugo.
Inspirisana stvarnim događajima, još više sudbinom njenog dede koji je proveo decenije u Gulagu, Ljudmila Ulicka odlučuje da napiše pripovest o njegovom životu. Kao da nije dovoljno što se poduhvatila ovako teškog zadatka, Ljudmila Ulicka odlučuje da u isto vreme ispiše i pripovest o istoriji dvadesetog veka. Dok bi kod drugih pisaca to verovatno rezultiralo potpunom propašću, Ljudmila Ulicka stvara roman koji po svom zamahu, kompleksnim prikazom nimalo jednostavnih društvenih i političkih prilika, ništa manje i sjajno ispripovedanom pričom, predstavlja istinsko remek-delo. To je priča o dobrim ljudima, istinskim idealistima, koje užasno vreme odvodi u sunovrat. U isto vreme je to i priča o zlu ideologije, onoj Kišovoj „krmači koja proždire svoj okot“. Najbolje to sama Ulicka obrazlaže: „Naš život, jedini, koji nam toliko obećava, prolazi na pozadini velikog svjetskog bezumlja.“
Ljudmila Ulicka, po mnogima najznačajnija savremena ruska književnica, je rođena u malenom uralskom gradu Davlekanovo. Po završenim studijama biologije radi u Institutu za genetiku u Moskvi. Dobija otkaz nakon što je otkriveno da distribuira tada zabranjene knjige. Prva književna dela objavljuje tek sa pedeset godina. Ipak, slava brzo dolazi. Za romane, zbirke priča i drame je dobila desetine ruskih i internacionalnih nagrada. Njeni romani („Sonječka“, „Slučaj Kukocki“, „Zeleni šator“…) i zbirke priče („Providne priče“, „Ljudi našeg cara“…) se smatraju za vrhunac ruske proze u poslednjih nekoliko decenija. U svom društvenom i političkom angažmanu je veliki protivnik sadašnje ruske vlasti. Dela su joj prevedena na gotovo sve svetske jezike, a doživela su i nekoliko uspešnih filmskih adaptacija.
„Pored svih ostalih njegovih vrlina – Tolstoj nas (…) odgaja u iskrenosti. Nema ničega težeg od iskrenosti“, piše Ulicka u ovom romanu. Upravo ta iskrenost je i najvidljivija u „Jakovljevim ljestvama“. Pred nama je teška priča, ona u kojoj ideologija pobeđuje ljudskost, u kojoj sinovi denunciraju svoje očeve, a žene ostavljaju muževe zbog politike. Ali, isto tako, i pripovest u kojoj ni višedecenijsko robijanje u Gulagu ne može da porazi istinsku ljubav, kakav je slučaj sa Jakovom Oseckim, glavnim junakom ovog dela. Ljudmila Ulicka je izatkala savršeni roman, neverovatnu pripovest o jednom veku istorije, još više o silnim nesrećama tog veka. U „Jakovljevim ljestvama” nema jeftine utehe, nema podilaženja zločincima, nema ni pravdanja i praštanja. Pred nama je život, onakav kakav on jeste. Ono Tolstojevo odgajanje u istini. Ne i manje bitno, ovaj roman je maestralna slika mučne istorije, one koja se danas romantizuje i pretvara u nešto sasvim drugo. Priča je to o vremenu u kom slobode nije bilo. I o ceni te slobode: „Najvažnije je zlo to što je čovječanstvo jadno, prljavo, nekulturno, što ništa ne razumije. I za stjecanje svjesnosti plaća obično stoljetnim patnjama i velikim krvoprolićima. Ali to vrijedi takvu cijenu.“

Naslov: Jakovljeve ljestve
Autor: Ljudmila Ulicka (1943-)
Preveo: Igor Buljan
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2019
Strana: 567

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s