Susret sa ljudima ili pojavama koji se razlikuju od onoga u šta smo uvereni da je uobičajeno ili normalno oduvek je bio težak zadatak. I ne samo to. Različitost je uvek predstavljala nešto zlokobno, ono od čega se na svaki način treba zaštiti. Upravo iz tog straha izviru verski i nacionalni ratovi, ali to je samo jedan deo priče. Mnogo češći progoni su oni u „miru“. Nema boljeg primera za to od progona LGBT populacije. Zlokobni paragraf 175 je u Nemačkoj bio na snazi preko jednog veka, još tačnije od 1871. pa sve do 1994. godine. Nekom ironijom sudbine, progoni homoseksualaca su se odvijali kroz sve režime. Oni su prisutni u Nemačkom carstvu, Vajmarskoj republici, nacističkoj Nemačkoj, ali i u obe posleratne Nemačke. Tako je u Saveznoj Republici Nemačkoj u posleratnom periodu preko 50.000 ljudi osuđeno zbog homoseksualnih odnosa. Najjeziviji podatak je onaj o osuđenim homoseksualcima u nacističkoj Nemačkoj. Za razliku od ostalih logoraša, oni su i posle rata ostali zatvoreni, jer je njihov „zločin“ i dalje bio kažnjiv. Ova jeziva istorija nam pokazuje da se čak i oni najnepomirljivi verski, nacionalni i ideološki neprijatelji mogu složiti oko nečega. To je strah, podjednako i mržnja prema drugačijem. To su na svojoj koži osetili i ljudi sa mentalnom zaostalošću. Još od antike o njima se govori kao o nižim bićima. Tome najviše pogoduje Platonovo i Aristotelovo shvatanje da je ono što čini ljudsko biće razum. Kako ga ljudi sa mentalnom zaostalošću, po tadašnjim shvatanjima, nisu imali, oni nisu ni ljudska bića. Takvo shvatanje ostaje duboko ukorenjeno sve do današnjice. Ukoliko se ne ubijaju, ljudi sa mentalnim smetnjama su izdvojeni od „normalnog“ sveta. Kroz ceo srednji vek oni su smeštani najčešće u manastire, a njihovo „postojanje“ od strane crkve je bilo karakterisano kao božja kazna zbog nemoralnog života. Ništa ne menja ni dolazak prosvetiteljstva. Umesto u manastirima, oni su smešteni u ustanovama zatvorenog tipa, najčešće egzilima. Mentalna zaostalost je predmet podsmeha, grubosti, neretko i progona. Darvinova teorija o poreklu vrsta im donosi nove muke. Kao greške evolucije, oni za eugeničare predstavljaju otpad i opasnost. Rezultat je masovna sterilizacija ljudi sa mentalnim smetnjama, ali i njihovo istrebljenje tokom holokausta. Pretpostavke su da je nekoliko stotina hiljada ljudi sa mentalnim smetnjama ubijeno tokom vladavine nacista. U posleratnom periodu se ovo menja. Ljudima sa mentalnim smetnjama se drugačije pristupa, ukida se segregacija, a uvodi se i niz medicinskih terapija i tretmana koji im omogućuju znatno bolji život. I literatura se menja. Umesto nekadašnje predstave mentalne zaostalosti u najčešće podrugljivom tonu, novovekovna literatura pristupa ovoj temi znatno drugačije i delikatnije. To nam najbolje pokazuje kultni roman Tarjeja Vesosa.
U središtu romana „Ptice“ nalazi se lik Matisa. Od rođenja drugačiji, on često doživljava pogrde, ali i ništa manju izdvojenost od „normalnih“ ljudi. Na njega, posle smrti roditelja, pazi sestra Hege. Matisov život je samo prividno jednostavan. On luta poljima, trapav je u obavljanju seoskih poslova, a njegova smetenost mu donosi nadimak Tupan. Ipak, negde duboko u Matisu nalazi se grotlo misli i emocija. I ne samo to. On ima talenat da razgovara sa pticama. Život sestre i brata će u potpunosti promeniti dolazak jednog stranca. Pred Matisom je veliki prelom.
„Dobro su mu bila poznata ta njena pitanja. Ne bi trebalo da sedi tako kako sedi, ne bi trebalo ovo, i ne bi trebalo ono, trebalo bi da bude kao drugi, a ne Tupan, kako su ga zvali, koji je bio samo za podsmeh i šalu gde god se pojavi“, ovako Tarjer Visos predstavlja unutrašnji svet svog junaka. Večiti zahtevi okoline, lekcije o ponašanju, ništa manje i zamerke i ogovaranja, njemu nimalo nisu jasni. Ali on pokušava da ih razume, koliko god to teško i nemoguće bilo. Tarjej Visos briljira u ovom segmentu romana. Isto tako i u izuzetnom predstavljanju društvenih odnosa i svakodnevnog života.
Tarjer Visos po mnogima predstavlja najznačajnije ime norveške literature dvadesetog veka. Veći deo mladosti, koja je protekla za vreme Prvog svetskog rata, Tarjej provodi u osami. To je i uticalo na njegovo kasnije stvaralaštvo u kom su zastupljeni likovi koji se sukobljavaju sa teškim psihičkim slomovima i spoznajama. Napisao je preko pedeset dela, od kojih su najpoznatiji romani „Ptice“ i „Ledeni dvorac“ (i jedna i druga knjiga su na srpskom jeziku objavljene u izdanju „Derete“). Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz internacionalnih priznanja, a njegova dela su prevedena na mnoštvo jezika.
Za razliku od Foknera i njegove predstave osobe sa metalnim smetnjama (čuveni Bendžamin iz „Buke i besa“), Tarjej Visos temi pristupa drugačije. Umesto toka svesti, potpunog lunatičkog lelujanja misli, on kroz stilski i jezički minimalizam pokušava da pronikne u svest glavnog junaka, ali ništa manje i u društvene odnose koji prate njegov život. Tarjejovi junaci su patnici. Koliko je to glavni junak, još više je njegova sestra. Iskrena ljubav i briga prema bratu ipak ne može da anulira nemogućnost razumevanja bratovljeve bolesti: „Šta raditi s nemogućim? Ponekad joj naprosto dosadi – i onda reči zabole“. To je još više pojačano sažaljivo-podsmešljivim odnosom okoline prema njenom bratu. Visos je majstor da ovu taktilnost međuljudskih odnosa predstavi na izuzetan način. Isto tako i da majstorski vivisecira nutrinu glavnog lika. Njegovu dobrotu, duboku osećajnost i pokušaje da razume svet oko sebe. Iako je to najčešće nemoguće, kako i sam autor govori: „Šta da radiš kad su svi oko tebe snažni i pametni? Nikad to nećeš saznati. Ali, šta da radiš? Nešto ipak moraš da radiš. Sve vreme.“ Ironija sudbine je što ni mi ne možemo da razumemo one koje se razlikuju od nas. A baš iz tog nerazumevanja proizlaze strahovi, podjednako i progoni, pomenuti na početku teksta. Tarjej Visos nam pruža mogućnost da to promenimo.
Naslov: Ptice
Autor: Tarjej Visos (1897-1970)
Prevela: Ratka Krsmanović Isailović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 252
Čitaonica, mesto za dobre knjige 